„Branko Ružić, mali Sveto Marović“: Ružićev otklon od Dačića – samo preuranjena očekivanja?

“Svako ko je poverovao u to da će se Ružić odmetnuti u opozicionara, zaista malo zna o SPS-u. Nije Ružić prvi ni jedini koji ispipava teren dokle se mogu pokazati zubi najvećem koalicionom partneru, a to je SNS”, navodi za Danas politikolog Cvijetin Milivojević.

Narodni poslanik Socijalističke partije Srbije Branko Ružić svojim javnim nastupima tokom studentskih protesta i blokada intrigira opozicionu javnost u Srbiji. Toliko da se stvorilo očekivanje da će se Ružić “odmetnuti” u opozicionare ili makar okrenuti unutar stranke protiv svog partijskog lidera Ivice Dačića. To je dodatno podgrejalo Ružićevo pojavljivanje na protestu studenata 15. marta u Beogradu.

No, u intervjuu nedeljniku Vreme, Ružić se pokazao kao borac za pravedniji odnos Srpske napredne stranke prema SPS-u, zalagajući se i za to da se potpiše koalicioni sporazum između ove dve stranke koji, prema njegovim rečima, nikada nije potpisan od početka koalicije 2012. godine.

Ružić je, takođe, na pitanje da li ima ambicije da bude predsednik SPS-a, rekao da se o tome može govoriti 2026. godine, kada se raspišu unutarstranački izbori. Poslanik socijalista je u intervjuu i “branio” Dačića, rekavši da je “u svom zamešateljstvu”, odnosno izjavi o navodnom korišćenju zvučnog topa, ipak na kraju bio korektan. Uz to, Ružić je naveo da se divi studentima, da ne smatra poput predsednika da je to pobuna bogatih, a kritikovao je ponovo i kamp u Pionirskom parku.

Cvijetin Milivojević, politički analitičar, ukazuje da Ružić nije jedini koji, kako kaže, ispipava teren. Podseća da su to povremeno činili i čine Vladimir Zagrađanin, faktički direktor stranke, kao i Novica Tončev, aktuelni ministar, koji je, prema Milivojeviću, najstabilniji deo SPS-a, jer je to onaj deo stranke na istoku i jugu Srbije.

“Ovo nije prvi put da to čini Ružić. Pet godina unazad možete čitati te neke njegove, takozvano nestašne izjave, ali on nikada ne prelazi tu crtu tolerantnosti i uvek samo pokušava osvojiti neki slobodan teren da bi SPS sutra mogao da izbori bolji status u ophođenju sa glavnim koalicionim partnerom”, ukazuje on.

Milivojević ističe i sam karakter SPS-a, navodeći da je to stranka vlasti čija je to konstanta još od osnivačkog kongresa juna 1990. godine. Socijalisti, smatra on, nikada ne bi došli u rizičnu situaciju da pređu neku crvenu granicu tolerancije koju oni misle da Vučić ima, i idu do te granice pa se vraćaju nazad.

“SPS, ako je neko iz opozicije računao da SPS može biti taj prebeg, neki most ka osvajanju vlasti od strane opozicije, to je tačno, ali pod jednim sticajem okolnosti – da ljudi u SPS-u koji imaju izuzetno iskustvo u opstajanju na vlasti budu 100 odsto sigurni da je sa Vučićem priča završena, odnosno da je Vučić pušten niz vodu, bilo od nekih moćnih stranih faktora, bilo da je unutrašnji pritisak na ulicama takav da će Vučić biti bivši. To još nije tako, prema tome, SPS sigurno neće rizikovati da uđe u avanturu”, kaže on, dodajući da to potkrepljuju iskustva iz 2008. i 2012. godine.

Još jedno Ružićevo gostovanje privuklo je pažnju. Na opozicionoj KTV, Ružić je, odgovarajući na kritike Ivice Dačića da se ne može u isto vreme biti i na vlasti i na protestu protiv vlasti, rekao da je saglasan sa svojim predsednikom. Napomenuo je da je on te subote šetao Beogradom, a da je njegova ruta koincidirala sa rutom protesta.

Milivojević smatra da je Ružićeva izjava na mestu, jer on u subotu nije bio na protestu da agituje za opoziciju, jer ni zahtevi protesta nisu u tom smislu opozicioni protiv vlasti, već se zahtevima traži vraćanje sve tri grane vlasti u svoje nadležnosti, što Vučiću, napominje naš sagovornik, ne odgovara.

“A kao što vidite, Ružić u svom intervjuu uvek relativizuje stvari. To je samo pokazatelj više da on želi faktički da pokuša da izvuče za SPS što veću vrstu samostalnosti u odnosu na SNS, a SPS je u ovom slučaju faktički u čeličnom zagrljaju SNS-a i iz ovoga se može izvući samo revolucionarno. Oteti se silom ili se ugasiti – nema trećeg puta”, navodi.

Istovremeno, njegovo pojavljivanje na protestu Milivojević vidi i kao poruku opoziciji da i SPS podržava studentsko-građanske zahteve. “Tako da je to namigivanje za slučaj da dođemo u onu situaciju kad neko 100 odsto proceni da je Vučić pušten niz vodu, a onda će oni vrlo lako da budu taj najpoželjniji koalicioni partner.”

Komentarišući Ružićevu izjavu na KTV-u da više neće glasati za Aleksandra Vučića, Milivojević kaže da je to logično jer je za očekivati da na nekim narednim predsedničkim izborima SPS ima svog kandidata – bilo Dačića, bilo Ružića.

“Poslednji predsednički izbori su bili truli kompromis – Dačić je odustao od kandidature da bi pomogao Vučiću da pobedi u prvom krugu. Mislim da takvu vrstu rizika SPS više nikad neće napraviti, makar dok je relevantna stranka”, ukazuje.

Ružićeve javne istupe Milivojević ne vidi kao balansiranje, jer “kad je stani-pani, on je uvek bio na Vučićevoj strani”.

Podseća da je Ružić, uprkos Vučićevim pokušajima da ga od toga odvrati, podneo nakon tragedije u „Ribnikaru“ ostavku, ali i da je isti taj Ružić ranije bio ministar državne uprave i lokalne samouprave.

“Što znači da je jedan od krivaca za to što u Srbiji nemamo poštene izbore. Ministar za javnu upravu i lokalnu samoupravu trebalo bi da obezbeđuje neutralne, nepristrasne, normalne, poštene predizborne uslove da bismo imali izbore koji su pošteni. Ne bih ja rehabilitovao njegovu krivicu”, kaže.

Milivojević ne krije da je Ružić vešt političar, navodeći da ga podseća na poslednjeg predsednika Državne zajednice Srbija i Crna Gora, Svetu Marovića.

“Sveta Marovića su zvali latinski Srbin iz Grblja, kojeg otprilike ne možete uhvatiti ni za glavu ni za rep. E, to vam je Ružić – on vam je mali Sveto Marović ovde u Srbiji”, navodi on. (www.danas.rs, list Danas, Vojin Radovanović, 28.3.2025)

Kuda dalje: Ima li opozicija neki delotvoran plan i zašto ga nema

Paralelno sa studentskim protestima, na marginama interesovanja javnosti provlači se i borba opozicije u Skupštini i van nje. Kako bi opozicija mogla da izađe iz zapećka

Studentski protesti napravili su slobodan, paralelni prostor za opoziciju, u kojem bi ona mogla da deluje, a da ne ugrožava studentske zahteve i njihov put.

U tome se sve opozicione partije slažu. Ono u čemu opozicionari ipak nikako da se slože jeste – kojim putem treba da krenu.

„Završni politički udarac” – ovako predsednik Nove Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović ocenjuje fazu u koju misli da opozicija u zemlji treba da uđe, nakon protesta koji je održan 15. marta.

On je u pisanoj izjavi za Fonet istakao da se „stvar nije još prelomila, ali da sve ide u tom smeru“, dodajući da ni mirne šetnje, ma koliko masovne bile, ni blokade naprednjačkih štandova, nisu dovoljne da bi pao ovaj režim, „najviše antisrpski u istoriji naše države i našeg naroda“.

„Antirežimskim protestima je potrebno vođstvo, i to ne u smislu jednog čoveka ili organizacije, nego idejnog poretka u kome bismo jasno definisali šta sve hoćemo“.

Koji je put kojim bi trebalo da se krene da se zada Jovanovićev „završni udarac“? On ga vidi u prelaznoj vladi, a još dodaje i da bi opozicija mogla da se ujedini, jednom, ali za stvarno.

Problem srpske opozicije je, misli politikolog Cvijetin Milivojević, „što se oni prvo uvrede, pa onda razmišljaju o tome šta im se sugeriše, bilo da to rade stručnjaci, mediji ili bilo ko drugi“.

„Ima tu dosta sujete. Kada im dobronamerno nešto kažemo, delimično se ponašaju kao da smo im neprijatelji“, kaže on za „Vreme“. „Ali, moraju da shvate da zaista svi žele da pomognu, a da to od njih očekuju i ljudi koji su za njih glasali.“

Iako se čini, dodaje Milivojević, da je opozicija u Srbiji krhka i nejaka, oni ipak čine jednu trećinu narodnih poslanika.

„Evo, nek se za početak otvore za svoje birače, za građane. Mogu da se organizuju pa da ih primaju u Skupštini i čuju, neka rade kao studenti danonoćno i u smenama“.

Prelazna vlada i brzo razmišljanje

Od kada je Ana Brnabić 25. novembra 2024. godine odbila da na dnevni red stavi zahtev opozicije za nepoverenje Vladi, Milivojević misli da opozicija morala aktivnije da se uključi.

„Oni se moraju probuditi i konačno, a taj završni udarac koji toliko najavljuju, i da demonstriraju“, kaže on.

Kada su u pitanju komentari o prelaznoj vladi – Milivojević kaže da je pitanje da li je to samo Vučićeva udica kako bi organizovao izbore na leto ili, pak, čuveni savetodavni referendum.

„Veoma je važno da opozicija ne razmišlja samo o mestima koje može da zauzme sutra, već i o tome šta može danas, mnogo manje, ali mnogo vrednije, da uradi“, misli on.

Jer, ukoliko se studentski protesti zaustave – opozicija šanse nema. (www.vreme.com, portal, Marija Janković, 27.3.2025)

ČEKAJUĆI GODOA: Vreme curi, ponestaje zemlje

Deluje da je Vučić, koji više ne može ni da uđe u gradove poput Novog Sada i Niša, u klopci iz koje nema dobrog izlaza. Da li je, zato, vreme za ideje o prelaznoj vladi ili pre za strah od uvođenja vanrednog stanja

Impozantan je spisak poraza koje je Aleksandar Vučić zabeležio poslednjih meseci, ali i dalje ne odustaje od zaoštravanja krize započete u novembru. Potezima koje povlači, iz dana u dan povećava bezbednosne rizike života u Srbiji, ali ne samo njenom pobunjenom delu, već i sopstvenim pristalicama, koje koristi kao mamac za provociranje nasilja. Ugrožava, pritom, čak i samog sebe, jer bi mu se eskalacija nasilja mogla vratiti kao bumerang.

Ako je vladar racionalan, racionalno je i pitanje ima li u svemu što gledamo bar naznake aduta na osnovu koga bi se mogao nadati da će zaista „odsvirati kraj“ pobune, doduše u produženom roku, koji je sada zacrtan za polovinu aprila? Ili i dalje gledamo nemoćno koprcanje koje može voditi opasnom haosu, ali i pripremi za razvlašćenje, po mogućstvu mirno, recimo kroz dogovor o prelaznoj vladi?

Vreme curi, a izgleda da ponestaje i zemlje: čovek za koga se tvrdi da ima podršku preko 50 posto birača, posle Novog Sada, više ne sme da uđe ni u Niš. Utvrdili smo to u petak na dosta šokantan način, ali sa tragikomičnom završnicom, u kojoj predsednik, iz drumskog motela nadomak grada, „preti“ skorim dolaskom u Niš gde će „razjuriti batinaše“. Jedan dan od nedelje, verovatno, nakon što „prošeta 15 minuta po Novom Sadu“.

Topovsko meso

Glavne zvezde niške večeri trebalo je, zapravo, da budu Vučićevi najbliži saučesnici Ana Brnabić, Miloš Vučević i Darko Glišić, ali su na vreme shvatili da nisu dobrodošli. Iako su jake snage policije napravile širok bezbednosni pojas oko lokacije na kojoj je trebalo da se održi naprednjački skup, trojka je odustala od razgovora sa kolegama s lokala, na koje su besni građani ispalili kanonadu jaja, uglavnom uspešno, uprkos velikoj razdaljini. Lekcija je primljena s razumevanjem, pa je odmah otkazan planirani skup u Aleksincu.

Istovremeno, partijsko članstvo saznalo je da je vrh SNS-a sklon da svoje ljude upotrebi kao topovsko meso i potom ga ostavi na cedilu: čim je odlučeno da skupa u Nišu neće biti, policija se povukla i naprednjake ostavila na meti razjarenim građanima.

To otkrovenje ipak nije bilo dovoljan razlog za masovno i potpuno odbijanje partijskih zadataka, kakav je, recimo, stajanje pored stranačkih štandova. Samo u nedelju u Beogradu je zbog te vrste aktivizma otvoreno nekoliko višečasovnih zona visoke opasnosti. Policijske snage („štandarmerija“, reče neko) i prateći kapuljaši uzalud su pokušavali da rasteraju samookupljene građane, rešene da pištaljkama i jajima rasteraju naprednjačke aktiviste. Bes je bio jači, naprednjaci su bili ti koji su se prvi povukli.

Nije to teško ni razumeti posle otkrića o celokupnoj organizaciji koja je pratila napad nepoznatim zvučnim sredstvom na mirne građane u komemorativnoj ćutnji tokom velikog protesta 15. marta, po svemu sudeći, s namerom izazivanja stampeda i nereda s neizbežnim krvoprolićem. A nije se čak ni na tome završio skandal koji mnogi nazivaju državnim terorizmom: usledila je otvorena zloupotreba pravosuđa i zdravstva, da bi, potom, monstruoznost mnogih umova koji su među nama, bila potvrđena i naprednjačkom kolonom praćenom trubačima, koja je u petak, u danu smrti Vukašina Crnčevića, 16. žrtve pada nadstrešnice u Novom Sadu, ometala protestnu ćutnju građana.

Sociolog Dario Hajrić ponudio je na mreži X objašnjenje za guranje SNS pešadije na ulične štandove: prvi razlog, prema njegovom mišljenju, jeste provociranje incidenata, a drugi isterivanje „svojih“ na čistac, kako ne bi mogli da se sakriju iza navodne neutralnosti i tako zadrže otvorene opcije.

Biće da je vrhovni mozak ustanovio da ima razloga za takvo preventivno delovanje protiv bežanja s tonućeg broda, ali i za neutralisanje pokušaja napipavanja tragova savesti u redovima vlasti, na kome sve više radi „druga strana“. Recimo, kroz govor Biljane Đorđević, kopredsednice Zeleno-levog fronta na sednici Skupštine, tokom koga je kolege pitala da li su spremni da budu odgovorni za zločine protiv sopstvenog naroda. I nastavila: „Mislite li da ćete moći mirno da spavate ako neka parapolicija, kriminalna organizacija, tuče narod u vaše ime a vi ćutite? Mislite li da nema članova vaših porodica na ulicama? Mislite li da su bezbedni ljudi koje volite? Mislite li da to ne može da se dogodi vama? Postoji li neka crvena linija posle koje kažete ja više u ovome neću da učestvujem?“

Opozicione karte

Ako je savest diskutabilna, oportunizam svakako nije, i to u razmerama daleko širim od članstva SNS. Nastupi socijaliste Branka Ružića (u jednom je čak rekao da nikada više ne bi glasao za Vučića), ocena njegovog kolege Novice Tončeva da je najbolje rešenje da Vučić bude premijer, što podrazumeva njegovu ostavku na funkciju predsednika, ali i način na koji je lider stranke Ivica Dačić „demantovao“ navode o upotrebi „zvučnog topa“ protiv mirnih demonstranata nekima deluju kao priprema evakuacije SPS-a. I Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, veruje da socijalisti testiraju teren, da bi, kad budu potpuno sigurni da je Vučić „bivši“, još jednom promenili stranu.

Na stolu je sada i skoro zajednički opozicioni predlog prelazne vlade narodnog poverenja, sa dva glavna cilja (potpuno ispunjenje svih studentskih zahteva i stvaranje uslova za fer i slobodne izbore), rokom trajanja oročenim na devet meseci i idejom da njeni članovi moraju biti eksperti sa slobodom da kreiraju svoje timove.

„Ključno je da celokupna opoziciona javnost, društveno-politički akteri, akademska zajednica, čvrsto stanu iza kandidata za ministre“, navodi se, između ostalog, u predlogu iza koga su stali Stranka slobode i pravde, Srbija centar, ZLF, PSG, Narodni pokret Srbije i koalicija NADA, ali ne i Demokratska stranka i Ekološki ustanak.

Sve više se šuška o mogućnosti da i studenti naprave novi korak, u vidu neke vrste podrške prelaznoj ekspertskoj vladi

Lider DS-a Srđan Milivojević objasnio je da ta stranka bojkotuje rad parlamenta i insistira na ispunjavanju studentskih uslova, pa zato i ne učestvuje u pokrenutoj inicijativi: „Ako studenti budu podržali formiranje prelazne vlade, onda možemo da pričamo o tome“, rekao je Milivojević, a slično je i objašnjenje Aleksandra Jovanovića Ćute, koji se zalaže za prelaznu, ali isključivo ekspertsku vladu, bez predstavnika SNS-a.

U inflaciji događaja, izostala je temeljna analiza iznesenog predloga, a reakcije su se uglavnom svele na ocene o tome da li je umesno iznositi bilo kakav predlog političkih koraka pre nego što studentski zahtevi budu ispunjeni. Bilo je pohvalnih reči analitičara, ali i ocena da se predlogom prelazne vlade „naprednjacima pruža ruka spasa“ i izneveravaju studenti. Često je bilo očigledno da predlog nije ni pročitan, pre nego što je kritikovan.

Istican je i problem tajminga, ali ne u vezi sa ispunjenjem studentskih zahteva: „Dok opozicija traži prelaznu vladu kao milost režima, od toga nema ništa. Potrebna je situacija u kojoj predstavnici režima traže milost od naroda i za tu milost su spremni da ponude prelaznu vladu, slično kao što je bilo posle 5. oktobra“, rekao je podgoričkim Vijestima Ivan Stanojević, docent na FPN-u.

Prema mišljenju Cvijetina Milivojevića, legitiman je potez opozicije „koja sada oseća da postoji otvoren put da vodi svoju borbu i pritom ne zagađuje izvorni studentski proces“. Da bi se nešto iz toga moglo izroditi, ističe, neophodno je da se ne ugase studentsko-građanski protesti, a kao opasnost koja preti uspehu pobune vidi slabo učešće drugih društvenih grupa u započetoj borbi. Ocenjuje, ipak, da zborovi, na čije su organizovanje studenti pozvali kako bi deo posla prebacili na građane i skinuli deo tereta sa sebe, „rade posao“.

Faktor studenti

Sve više se šuška o mogućnosti da i studenti naprave novi korak, u vidu neke vrste podrške prelaznoj ekspertskoj vladi. „Ideja o prelaznoj vladi sazreva i među studentima“, rekao je, recimo, analitičar Dragoljub Anđelković za N1, a studentkinja FPN-a Elena Stefanović je u tekstu za Radar pisala o potrebi da „oni koji su završili fakultete, izgradili akademske karijere i stekli ekspertizu udruže znanja i iznedre jedan program koji bi predstavljao osnov funkcionisanja prelazne vlade“, pri čemu bi oni predložili i kandidate, o kojima bi se moglo odlučivati na studentskim plenumima, kako bi se stekao legitimitet koji su studenti potvrdili masovnim protestima na koje se odazvao veliki broj građana“.

Dok se to ne desi, ako se uopšte desi, na sceni su predlozi opozicije i Proglasa, studenti koji se ograđuju od politike, medijski saučesnici vlasti koji otvoreno pozivaju na uvođenje vanrednog stanja, Vučić koji priprema novo presvlačenje uz pomoć „Pokreta za narod i državu“, sve uz primenu recepta po kome je već pravio izborne liste sa uglednim ličnostima, spremnim da se posle glasanja povuku u korist proverenih stranačkih kadrova…

Višegodišnje građenja kulta Vučićeve ličnosti i otvoreno pokazivanje da on odlučuje o svemu, moglo bi, međutim, stići na naplatu – nema sada senke iza koje bi se predimenzionirana figura mogla sakriti, pa pokušaj zamazivanja očiju novim Pokretom deluje prilično uzaludno.

Besmislenija od toga mogla bi biti samo ideja da bi se, izborom Vučićeve „ekspertske vlade“, sa premijerom u liku nekog Srbina uspešnog u inostranstvu, mogla umiriti pobunjena javnost, željna pravde i normalnosti. Vreme za odluku se približava, jer 18. aprila ističe rok za formiranje vlade, a ni junski izbori ne deluju kao rešenje nevolja vlasti. Možda bi, u datim okolnostima, izbori bili ono što joj najviše odgovara, ali pod uslovom da na njih istera i bar neki deo opozicije. S obzirom na jačinu „studentskog faktora“, to sada ne deluje verovatno: fokus je na njihovim zahtevima, nebitni su i vlada i izbori.

Nema sada senke iza koje bi se predimenzionirana figura svemogućeg mogla sakriti, pa Vučićev pokušaj zamazivanja očiju novim Pokretom deluje prilično uzaludno

Biće, zato, da se nastavlja rolerkoster briga i nade na kome se vozimo već nedeljama. I dalje ćemo strepeti od vanrednog stanja ili nasilnih pokušaja gašenja protesta i dobijati vesti koje govore o radu na takvom ishodu, ali i odgovarajuće potvrde izvesnosti bumerang efekta takvih poduhvata.

Gledaćemo, s druge strane, nove pokušaje da se dođe do nekog oblika prelazne vlade, za koju Vučić više ne tvrdi da je moguća samo preko njega mrtvog, nego „ako ga ljudi iz SNS ne budu slušali“. Slušaćemo i priče o pripadnicima vladajućih struktura koji su pobegli i onima za koje nije bilo mesta u avionu… Milivojević pominje još jedan, provereno uspešan recept – američko oktroisanje rešenja kao u Severnoj Makedoniji, gde se, tri meseca pred izbore, osniva tehnička vlada čiji je zadatak samo sprovođenje izbora.

Nema i dalje argumenata koji bi mogli govoriti da je bilo koja od tih opcija najizglednija, jer sve što gledamo i dalje govori da se i sam Vučić bori između želje da doda maksimalni gas na permanentno povećanje represije i straha od posledica koje bi time mogao izazvati. Po sebe, naravno.

Šta god nas bude iznenađivalo u ubrzanom vremenu koje dolazi, citiraćemo opet Milivojevića, koji je siguran da je u toku „nezaustavljiv proces vraćanja na ustavna podešavanja“. I nije uopšte usamljen u takvom stavu. Nisu nevažne ni procene da je, posle dejstvovanja po mirnim građanima 15. marta, Vučić na odličnom putu da izgubi podršku Brisela. A važno je i strpljenje. (www.radar.rs, nedeljnik Radar, Vera Didanović, 27.3.2025)

Osnivanje Pokreta za narod i državu - ideja koja se dve i po godine „podgreva“ u vreme društvenih kriza

 

Dve i po godine od prve najave, Pokret za narod i državu trebalo bi da bude formiran na Vidovdan, 28. juna 2025. Njegov osnivač i idejni tvorac, predsednik Srbije Aleksandar Vučić planira da okupi, kako kaže, „svu pamet i rodoljublje Srbije“; sa ciljem da Srbiji i njenoj deci ponudi snagu, stabilnost i sigurnost. Prosperitet, napredak i sloboda, što su proklamovani ciljevi, građane bi trebalo da objedine u taj svenarodni pokret.

U njegovom Inicijativnom odboru većinom su međutim priznati naučnici koji više godina unazad javno podržavaju isključivo politiku Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. To, uz dugogodišnju retoriku vlasti kojom se za neprijatelje države proglašavaju svi koji drugačije misle nije put ka širokom društvenom konsenzusu, već ka novim podelama, ocenjuje politikolog Cvijetin Milivojević za Insajder.

Inicijativni odbor pokreta sastao se u nedelju, a potom je predsednik Srbije Aleksandar Vučić zatim preko društvenih mreža pozvao sve, kako je rekao, časne građane da svojim sposobnostima i znanjem doprinesu da Srbija postane najuspešnija u svojoj istoriji. Ideja međutim nije nova – nastala je u jesen 2022, a iznova predstavljana građanima u vreme dubokih društvenih kriza. Jedna takva kriza bila je posledica dva masovna ubistva u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u selima Dubona i Malo Orašje, početkom maja 2023. Krajem maja te godine, predsednik Srbije ponovo najavljuje da će osnovati pokret. (www.insajder.net, Insader TV, Radoslavka Žigić, 26.3.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=AbFldXQTNrQ&pp=ygUoaW5zYWpkZXIgMjYuMy4yMDI1IHBva3JldCBuYXJvZCBpIGRyemF2dQ%3D%3D

Rebrendiranje SNS-a: Akademici i profesori u "podgrejanom" pokretu

U Kući Kralja Petra Prvog u Beograd, u nedelju je održan prvi sastanak Inicijativnog odbora za osnivanje Pokreta za narod i državu, čije je formiranje predsednik Srbije Aleksandar Vučić u više navrata najavljivao, ali se stiče utisak da su ga odlagali i na stranu sklanjali dnevnopolitički požari koje je bilo potrebno gasiti. Kako je šef države u Inicijativni odbor uspeo da okupi profesore pa i par akademika, čini se da je jedna od poruka, pored ukrupnjavanja i zbijanja redova vlasti pod naletom blokada i protesta, da i na njihovoj strani postoje intelektualci i ljudi od autoriteta.

Vlast se na osnivanje Pokreta za narod i državu odlučila iz više razloga. Pre svega, iako zvuči nelogično, pokret bi trebalo da bude "nadstranačka" krovna organizacija, koja će koalicione partnere vlasti držati na okupu i jasno ustrojene. Drugi razlog je što su uvidom u istraživanja, oni koji donose odluke u vladajućoj stranci shvatili da glasači negativno reaguju i na samu reč "stranka" ili "partija", te da im termin "pokret" zvuči mnogo bliže, bezazlenije, te ukazuje da je nešto poteklo odozdo prema gore - što će reći iz naroda.

Važan faktor u ovoj odluci jeste činjenica da Aleksandar Vučić imenom i prezimenom, naročito u periodu posle pandemije koronavirusa, ima veći rejting nego stranka iz koje je potekao. Zato i ne čudi što kampanje na izborima na ma kojem nivou, od mesne zajednice do parlamenta, pre svega počivaju na njegovom imenu i prezimenu: zatim sledi slogan, ime mesta - pa tek na kraju naziv stranke.

Ko je među osnivačima?

Sastanak inicijativnog odbora za osnivanje "Pokreta za narod i državu" je održan u subotu, a u njemu se osim Vučića nalazi i nekoliko članova Srpske akademije nauke i umetnosti (SANU), više redovnih profesora fakulteta, predsednik Matice Albanaca u Srbiji i drugi, potvrdio ministar kulture Nikola Selaković.

Među osnivačima su redovni članovi SANU - hematolog Bela Balint i kompozitor Svetislav Božić, sedmoro sa zvanjem profesora doktora poput endokrinologa Đura Macuta, redovnog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu Branka Rakića, hirurga i redovnog profesora Medicinskog fakulteta u Nišu Gorana Stanojevića, neuorologa i redovne profesorke Medicinskih nauka u Kragujevcu Svetlane Miletić Drakulić.

Tu su i profesori Nenad Arsović, Dejan Đurđević, Boris Bratina, kao i predsednik Matice Albanaca u Srbiji Demo Beriša i generalna sekretarka Udruženja banaka Srbije Marina Papadakis.

"Pripremaćemo u narednim danima i nedeljama sve - od imena pokreta, do simbola, znamenja i svega drugog, do sveukupnog programa. U nekoj vrsti preambule smo i zadatka inicijativnog odbora napisali samo osnovne tačke onoga što očekujemo u budućnosti za Srbiju", rekao je Vučić juče, dodavši da očekuje da se "najveći broj građana Srbije priključi tom pokretu".

Takođe, Srpskoj naprednoj stranci je više nego ikad od osnivanja potrebno "rebrendiranje", posle godina provedenih na vlasti i raznih afera na državnom nivou, ali možda još važnije, onih lokalnih funkcionera. Čak i oni koji su spremni da daju glas Aleksandru Vučiću neretko odmahuju glavom na pomen "lokalnih naprednjaka".

I sam Vučić je 15. februara na mitingu u Sremskoj Mitrovici kritikovao funkcionere svoje stranke što koriste povlastice i pozvao ih da umesto toga više razgovaraju sa narodom i da slušaju šta im ljudi govore.

"Dosta više s tim. Neće to narod više da trpi, zato ljudi hoće da se mi menjamo. Neće oni da dođu na vlast oni koji su uništili zemlju. Neće oni ni Đilasa, ni Aleksića, ni Jovanovića, ni ovoga, ni onoga. Nikog od njih oni neće, ali hoće nas drugačije, hoće nas bolje, hoće nas promenjene. Hoće nas da brinemo o ljudima i hoće neke nove ljude. Ljudi nisu uvek u pravu i ponekad preteruju sa svojim zahtevima, ali da, i pored toga, moraju da budu saslušani. Samo ga primi u kancelariju i saslušaj ga. Čuj šta je to što čovek želi da ti kaže. Ali to naterati ljude mnogo je teško. Ali nema nam druge. To ćemo morati da radimo", rekao je tada Vučić u još jednoj u nizu "prozivci" naprednjačkih funkcionera.

A nije za zanemariti ni činjenica da bi utapanjem u novi pokret, Aleksandar Vučić prilično oslabio najvećeg koalicionog partnera Socijalističku partiju Srbije, u koju naprednjaci, na osnovu medijskih nastupa funkcionera SNS-a pa i samog Vučića, nikada nisu stekli potpuno poverenje. Nije tajna da se veliki broj članova socijalista protivi ulasku u Vučićev svenarodni pokret, jer bi to značilo gubitak identiteta partije, koalicionog "ucenjivačkog" potencijala, te kakve-takve autonomije u odlučivanju. Zbog toga se lider SPS-a Ivica Dačić ovih dana nalazi na ozbiljnim mukama. To je pokazao i prilikom nedavnog gostovanja na jednoj od kablovskih televizija koja otvoreno podržava vlast, kada je izgubio strpljenje i ušao u raspravu sa voditeljom zbog pitanja o partijskom drugu Branku Ružiću i njegovom "soliranju".

Neka vrsta "plana B"...

Naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać kaže za NIN da to što je predsednik Aleksandar Vučić u Inicijativni odbor za osnivanje Pokreta za narod i državu okupio određeni broj akademika i profesora, predstavlja vrstu odgovora na to da trenutno ima gotovo celu akademsku zajednicu protiv sebe. Bursać smatra da bi to možda mogla da bude i najava ideje da će on pokušati da formira nekakvu "malo više ekspertsku" vladu i da tako pokuša da ublaži proteste i nezadovoljstvo među građanima.

"Taj Pokret za narod i državu, ili kako mu je već radno ime, se pompezno najavljuje već više od godinu i po dana ako dobro pratim. Na kraju, od svega toga, na prvom sastanku to nije izgledalo baš ni optimistično ni pompezno, kako smo mogli da očekujemo od nečega što vladajuća stranka najavljuje. Tu je bilo desetak nekih profesora od kojih niko nema neku veliku političku težinu. Ni energija, koliko smo mogli da vidimo, nije bila neka naročita. Rekao bih 'tresla se gora - zasad se rodio miš'", navodi Bursać.

Upitan da li je posle mnogo odlaganja "tajming" za osnivanje pokreta sada deluje iznuđeno, on odgovara potvrdno, uz pojašnjanje da taj pokret od samog početka postoji kao neka vrsta "plana B" za Vučića. Bursać skreće pažnju da je predsednik države svestan da je mnogo popularniji od svoje stranke, što se i sada vidi u nekim istraživanjima.

"Onog momenta kada mu stranka postane prevelik teret, ideja je pretpostavljam bila da se on distancira od nje, formira novi pokret, javno možda čak iskritikuje svoju stranku, a znamo svi - iza scene, većina te strukture bi prešla u novi pokret. U stvari, da izvrši jednu vrstu rebrendiranja onog momenta kada dođe do neke krizne situacije ", ocenjuje Bursać.

Prema njegovom viđenju Srpska napredna stranka imala je najave kriznih situacija, ali to nije uticalo na njenu popularnost. Bursać ukazuje da ni "Ribnikar", ni "Banjska" niti "Litijum" nisu toliko uticali na popularnost SNS-a do ovog momenta, kada vidimo da postoji pad popularnosti stranke i veliki pad poverenja generalno. Po njegovim rečima, taj pad poverenja se odnosi i na funkcionere SNS-a, ali i na samog Aleksandra Vučića.

"Čini mi se da su oni tim stalnim odlaganjem i najavljivanjem osnivanja pokreta sada umanjili efekat i eventualnu snagu. U ovoj situaciji, taj pokret je izgubio momentum", ocenjuje Bursać.

Ideja podgrejavana više puta

Mnogi su skloni da kažu da Inicijativni odbor pokreta u nastajanju predstavlja neku vrstu kontrateže "Proglasu", koga čine intelektualci koji otvoreno i bez zadrške ktitikuju vlast. Politikolog Cvijetin Milivojević podseća za NIN da je vremenski ideja o Pokretu za narod i državu starija od Proglasa. Međutim, prema njegovom sudu, ta ideja je u međuvremenu potrošena i korišćena u raznorazne "ad hoc" svrhe, recimo pred izbore.

"Ta ideja je uvek podgrejavana pred nekakve izbore. U tom smislu reči, kao da nije ni bilo ozbiljne namere da se to nešto formira. Opet, na drugoj strani - kao da nije bilo ozbiljne ideje šta se zapravo želi time. Na trećoj strani, bio je jedan mali problem: očigledno da je u startu ta ideja kandidovana kao nešto u šta će ući organizacije koje pripadaju vladajućoj koaliciji – dakle, političke stranke, ali i ugledni pojedinci. Pa smo videli već na prvom koraku da je dobar deo tih stranaka vladajuće koalicije bio rezervisan. Ako sam ja dobro uspeo da pohvatam, do sada su se samo dve stranke iz vladajuće koalicije izjasnile da bi ušle u taj pokret: to su Pokret socijalista Aleksandra Vulina i Narodna seljačka stranka Marijana Rističevića", ukazuje Milivojević.

On dodaje da je na jednom od skupova kome je prisustvovao i predsednik SPS-a Ivica Dačić, faktički Aleksandar Vučić u svom govoru rekao da se Dačić "nećka", "migolji"... Milivojević sledstveno tome izvodi zaključak da je to razlog zbog čega se krenulo sa inicijativnim odborom gde se pojavljuju pojedinci.

"Svako ko je nešto čitao ili učio o tome šta su društveni pokreti po svetu, zna da se pokret ne formira. On ne nastaje dekretom. On nastaje manje ili više spontano, a onda se u nekoj fazi zvanično registruje ili se sazove osnivački skup. Nijedan pokret nije nastao tako što ga je prvo osnovalo jedanaest ili tri osnivača. Ne zaboravite, Vučić je to prilikom inicijativnog sastanka nazvao udruženjem građana. Za udruženje građana po našim zakonima je neophodno samo tri potpisa", navodi Milivojević.

On se osvrće na ranije radne nazive pokreta, poput "moja Srbija", "naša Srbija", "pokret za državu i narod", "pokret za odbranu države" jer ga je on, kako kaže, od početka zvao "pokret za blanko podršku Aleksandru Vučiću ma šta o bilo čemu da on odluči, makar to bilo protivustavno i protivzakonito".

"To u prevodu znači skup ljudi koji su spremni da 'klimoglave' na svaku njegovu odluku i da aplaudiraju", ističe Milivojević.

Govoreći o momentu u kome se ponovo najavljuje osnivanje, on skreće pažnju da se buduća organizacija u začetku pominje kao pokret koji će "predsednikovu Srbiju, koju on zove pristojnom", braniti od "nepristojne Srbije". Milivojević predočava da oni koji se zalažu za poštovanje Ustava, zakona i državnih institucija, a to su stotine hiljada građana širom Srbije, bivaju od strane osnivača pokreta prepoznati kao nekakvi neprijatelji i rušitelji zemlje.

"Formiranjem ovog pokreta pokušava se uvući jedan deo SNS-a u njega. To je onaj deo SNS-a koji Vučić zove 'lojalistima', ovi što su se zakleli 'na krv' u nekoj crkvi valjda, da će braniti njega i koji su očigledno lojalni njemu, a ne političkoj stranci u kojoj su sada. Time verovatno misli da pročisti tu stranku, jer je njemu više nego jasno da to nije nikakva ideološka stranka - to je stranka ljudi koji imaju isključivo partikularne i privatne interese. Zažmurite pa se setite imena i prezimena tih ljudi koji vedre i oblače Srbijom danas, šta su oni bili pre nego što je SNS došao na vlast, ili pre nego što su se učlanili u SNS", naglašava Milivojević.

Vučić: Jedan od razloga zašto formiramo pokret je da Srbija bude pristojna

Vučić je sinoć izjavio "povodom napada na poznate ličnosti koje su podržale Srpsku naprednu stranku", kao i na tenisera Janka Tipsarevića da mu je žao svih hrabih ljudi koji moraju da trpe teror agresivnih ljudi koji nemaju argumente i poručio da je upravo jedan od razloga zašto se formira pokret taj da Srbija bude pristojna.

"Jedan od razloga zašto smo formirali pokret to je da nam Srbija bude pristojna i normalna, da niko ne vodi hajku protiv bilo koga zato što drugačije misli. I zato pozivam sve ljude u pokret, zato što hoćemo da napravimo sve drugačije od onoga što oni rade svakog dana. Nije problem da vi niste saglasni sa Jankom Tipsarevićem, ali taj čovek je doneo bezbroj medalja i bezbroj uspeha našoj zemlji. Što ga vređete, što ga napadate? Tako ste napadali Nikolu Jokića, tako ste napadali Dejana Tomaševića, svakoga", rekao je Vučić novinarima u Briselu komentarišući napade na učesnike sastanka povodom formiranja pokreta. (www.nin.co.rs, portal, Miloš Miljković, 26.3.2025)

Нова влада или избори, али без прелазних решења

Власт и већи део опозиције су у једном сагласни – да је нова влада корак ка решењу актуелне ситуације. И ту престаје поклапање. Српска напредна странка и Социјалистичка партија Србије сматрају да скупштинска већина треба да се формира, док опозиционари хоће, како је називају, владу народног поверења, у којој би и они били. Нове изборе нико из опозиције не спомиње, бар не до даљег. Када су посланици 19. марта констатовали оставку премијера Милоша Вучевића, почео је да тече рок од 30 дана до када мора да буде формирана нова влада. Уколико до 18. априла увече не буде изабрана извршна власт, председник републике дужан је да распусти скупштину и распише ванредне парламентарне изборе који би се највероватније одржали 8. јуна, а као могући датум поменут је и 1. јун.

За грађане Србије, државу, економију и превазилажење друштвене и политичке кризе најбоље решење било би да најважнији политички актери постигну компромис по овом питању. То је, ипак, немогућа мисија јер је између две стране превелико неповерење које, чак и да постоји воља, није могуће премостити ни тако брзо ни тако једноставно. Према досадашњим порукама, можда је нешто вероватнији сценарио да ћемо добити новог мандатара кога ће предложити СНС, а сигурно је да у извршној власти неће бити експерата, на начин како то захтева парламентарна и ванпарламентарна опозиција.

Још од почетка децембра, када је опозиција по ко зна који пут затражила прелазну владу, председник републике Александар Вучић истиче да тако нешто није могуће и да се на власт долази преко избора.

„Па добро, хоће на изборе? А неће на изборе, него ће на зборове. Овде се ствари одлучују, у нашој земљи, а и у свим нормалним земљама, на изборима, не на улици. Дакле, или ће бити формирана влада у складу са вољом већине, у сладу са законима наше земље, или неће проћи, па ћемо имати изборе”, поручио је Вучић. Додао је да „нека преварантска или прелазна влада”, можда и буде, ако људи из СНС-а не буду желели њега да послушају. „Па кажу: ’Не интересујеш нас, ми ћемо донети одлуку мимо твоје воље и то је то’. И нема велике филозофије. Могуће је да буду у праву, могуће је да им неко изађе у сусрет. Ја нећу, док сам жив, нећу. И не постоји тај који на то може да ме натера. Свој сам живот посветио слободи Србије, борби за Србију и на памет ми не пада да се повинујем најгорима у Србији”, рекао је Вучић.

Премијер у оставци Милош Вучевић изјавио је да верује „да треба да идемо на избор нове владе, а не да идемо на изборе”, као и да „ако нову владу не будемо изабрали за 30 дана, избори ће бити 1. или 8. јуна, у складу са законом”. Потврдио је да свакако неће бити „прелазне, уцењивачке, преварантске владе”. „ Председник републике је врло јасно поручио да неће дати мандат. Дозволите ми да ја као председник СНС-а кажем да наши посланици никад не би гласали за такву владу и ту смо сагласни с председником”, рекао је Вучевић.

Упркос јасним ставовима власти, опозиција тражи прелазну владу којој би орочили век трајања на девет месеци. То би, сматрају у опозицији, требало да доведе до избора који ће бити одржани, у, по њима, фер условима. Представљајући концепт владе народног поверења из угла опозиције, Биљана Ђорђевић из Зелено-левог фронта је рекла да је њен циљ да испуни минимум услова за одржавање фер и поштених избора и да испуни студентске захтеве. Ђорђевићева је позвала стручну јавност и академску заједницу, као и све друге друштвене актере да стану иза овог предлога. „Ово је позив који упућујемо широј јавности, не само осталим опозиционим странкама, да пружимо подршку најбољим кандидатима да се прихвате овог посла и тад престаје да буде важно које политичко опредељење имају. Важно је да то буду особе против којих никада нису подигнуте кривичне пријаве због корупције и нису повезивани са криминалним организацијама”, рекла је Ђорђевићева и додала да о другим решењима неће да размишља.

Чак ни ово решење није ујединило опозицију, па је тако председник Демократске странке Срђан Миливојевић изјавио да та странка остаје на становишту да се најпре испуне студентски захтеви и да бојкотују рад парламента. „Ако студенти буду подржали формирање прелазне владе, онда можемо да причамо о томе”, рекао је он. Ову идеју опозиције није прихватио ни Еколошки устанак, чији посланик Александар Јовановић Ћута каже да они подржавају концепт прелазне владе, али да њу треба да чине људи прихватљиви студентима, професорима, и најширим друштвеним слојевима, а да „у овом документу колега стоји да би прелазну владу чинили и представници СНС-а”.

Политички аналитичар Дејан Вук Станковић оцењује да смо ближи формирању нове владе, с обзиром на постојећу већину у парламенту, због укупне ситуације у друштву. За „Политику” истиче да су избори суштински гледано решење за велике тензије које владају у друштву, али наводи да је нетрпељивост толика да је боље да нова влада ради на смиривању тензија и да отвара простор за неке друге изборе када буде другачија ситуација. „Мислим да је функционалније у овим околностима да дође до промене на месту премијера него да се распишу нови избори. Велико је питање да ли би се постигао икакав договор политичких партија у вези са изласком на изборе у јуну. Међутим, ако се не постигне договор о мандатару и уколико не буде било већине да се премијер изабере, онда су избори неминовни. Велика је вероватноћа да се понови сценарио из 2020. године када је опозиција бојкотовала изборе. Мислим да је у овом тренутку, с обзиром на већину која постоји у Скупштини Србије, једноставније и примереније ситуацији да идете у правцу промене мандатара и да са новим мандатаром покушате да, поред приоритета у државној политици који постоје, отворите и простор за неку врсту дијалога и смиривања тензија и укључивања странака у неку нормалну колотечину која пристаје демократском друштву”, каже Дејан Вук Станковић.

То значи да би отворила дијалог о овој теми између власти и опозиције. „Тај дијалог би наликовао оним дијалозима који су већ вођени на ту тему. Не треба заборавити да је у Скупштини Србије већ покренута једна радна група која се бавила препорукама ОХДИР-а и да је она значајно те препоруке већ испунила. Чињеница је да у овом друштвеним околностима, које су веома напете и у којима постоје оштро супротстављене стране власти и побуњеног дела друштва, у које се свакако убраја и опозиција, нека дугорочна политичка стабилност једноставно није могућа и она се може успоставити тек након избора, где постоји минимум сагласја у вези са учешћем и признањем резултата избора”, наводи Дејан Вук Станковић.

Наш саговорник не верује да је могуће да власт прихвати предлог опозиције и направи прелазну владу, јер, како наводи, то би значило поништавање изборне воље грађана из 2023. године. „Власт би морала да суспендује већину коју је добила на изборима и не знам како би то уопште изгледало. Не знам како би изгледала структура владе општег друштвеног поверења. То није опција о којој уопште размишља владајућа коалиција и они размишљају или о ванредним парламентарним изборима или о промени мандатара, која би била нека замена премијера Вучевића неким другим председником владе. Дакле, у овом тренутку коалициона влада није могућа, али сам сигуран да ће се отварати могућности преговора власти и опозиције о суштинским темама које се односе на структуру и функционисање политичког живота”, каже Станковић. Закључује да би једино дошли у обзир реалистични преговори, а не да ту буду теме које су једна врста пројекције опозиције о неким изборним условима који треба да покрију њихове ендемске слабости.

„Потребна је влада која би била мост између власти и опозиције за неке нове изборе. Не верујем у неке нове владе које потписују неполитички актери који имају политичке амбиције. Тешко ћете наћи пример да универзитет смени власт, да твз. независни медији утичу на смену, или да то ураде невладине организује и параполитичке организације, као што је рецимо ’Проглас’. Ми смо за последњих 35 година вишепартијског система имали два пута смену власти и у оба случаја је власт сменила једна организована политичка група. Ако већ причамо о променама и могућности њихове реализације, Србији су потребне јаче политичке странке и развијен алтернативни политички програм”, каже Станковић и наглашава да политички систем има своје законитости, а то је да демократија подразумева борбу странака на политичком плану и да нема ту неких других политичке моћи који утичу на промену власти.

Политиколог и консултант за односе са јавношћу Цвијетин Миливојевић каже да ми већ неколико месеци имамо студентско-грађанску буну која није политичка и у којој академци не траже ни нове изборе, ни нову владу. За „Политику” каже да услов за размишљање да ли су представници власти или опозиције за нове изборе или нову владу зависи од тога како ће се окончати студентски протести.

„Та ствар је узајамно везана. Студенти су до сада изродили два захтева – гандијевски отпор и активнији отпор, а то су зборови по локалним самоуправама. На другој страни имамо политичке странке власти и опозиције са две крајности – одлука СНС-а да не да прелазну владу и захтев дела опозиције који тражи прелазну владу и да на неки начин дође на власт без избора и подршке грађана. Између те две крајности тражи се неко компромисно решење и, како сада тренутно ствари стоје, избори нису у агенди политичке опозиције. Нико званично не тражи те изборе и то што се најављује као могућност – избори за 8. јун је куцање на затворена врата. Такође, евентуални покушај да се у оквиру садашњег скупштинског сазива формира нова влада по истом рецепту, како је то СНС до сада радио, нешто је што би био прст у око не само студентским протестима и опозицији, и не решава проблем”, каже Миливојевић.

На питање шта би онда могло да буде решење овог проблема, наш саговорник наводи да би то било неко средње решење између две, како каже, наведене крајности, а то може бити октроисани рецепт као што је примењен у Северној Македонији. „То су у нашој суседној држави наметнули Американци. Можда и постоји још неко решење које би било једноставно – да се влада три месеца пред изборе повлачи и формира техничка, привремена влада која не би имала никакве друге ингеренције и надлежности, осим да организује и спроведе изборни процес да он буде регуларан. То би значило да се пред изборе формира заједничка влада где би опозицији припали кључни ресори – министарства која би се бавила организацијом избора, дакле министарство правде, министарство унутрашњих послова и министарство локалне управе и самоуправе и на тај начин би се обезбедила та врста непристрасности. То не мора да изгледа тако, јер може да се формира и другачија влада од људи који имају углед или они који су апсолутне бирократе који немају никакве везе с политиком и који су стручњаци у својим областима. То у овом тренутку видим као решење уколико обе стране желе смиривање тензија”, истиче Миливојевић. Додаје да би то на неки начин умирило све грађане и обема политичким странама обезбедило частан излазак из ове ситуације да се ниједна страна не осећа побеђеном, што је посебно битно за владајућу коалицију.

Пауновићева: Ако траже да институције раде несметано, не смеју да их урушавају

Социјалисти сматрају да избори треба да се одржавају редовно на сваке четири године и залажу за формирање нове владе. Потпредседница СПС-а Снежана Пауновић за „Политику” каже да лично није присталица прелазне или „друштвено одговорне” владе, чак и када су кризе дубље него што је ова коју ми имамо. „Дубоко поштујем све који исказују незадовољство, али нисам за приче о прелазној влади. Требало би одговорно бирати будуће чланове владе који су спремни да саслушају сва незадовољства и не дозволити да те приче о прелазним владама злоупотребе они чије политичке жеље суштински немају подршку чак ни студентских протеста. Те младе људе молим да разумеју да је најважнији њихов захтев да институције раде несметано, а да бисмо до тога дошли, не смемо их урушавати”, каже Пауновићева.

Своје виђење изнео је и потпредседник СПС-а Новица Тончев, који је изјавио да би најбоље решење за излазак из политичке кризе било да нову владу формира председник Србије Александар Вучић. „Пре месец дана сам на седници владе тражио од Милоша Вучевића и Ивице Дачића да пођу код Вучића и да му предложе да он буде мандатар. Председник владе је највећа политичка функција и Вучић као особа која је добила највише гласова на изборима требало би да преузме ту функцију. Студенти и грађани често нападају председника Вучића да је ненадлежан и да крши Устав. Избором за премијера, Вучић би постао надлежан и не би могао да буде оптуживан да крши Устав”, рекао је Тончев.

Лацмановић: Већина има све ресурсе да предложи новог премијера

Извршни директор агенције за истраживање јавног мњења „Фактор плус” Предраг Лацмановић каже да мисли да смо ближи новој влади и за наш лист наводи да концепт о концентрационој влади коју је опозиција предложила неће прихватити власт. „Партије које имају највише посланика у Скупштини Србије имају све ресурсе да предлаже новог премијера и да изгласају нову владу. Чини се да протестанти, дакле опозиција, не желе ни нову владу, али ни да провере своју популарност на изборима. Не можемо да будемо без владе и сигуран сам да ће бити формирана, али ако гледамо на протестанте и опозицију, они нису ни за једну од ове две опције и то показују својим активностима”, каже Предраг Лацмановић. (www.politika.rs, Политика, Дејан Спалевић, 24.3.2025)

Svađa političara, ne i građana: Zašto su protjerivanja i zadržavanja postala kontinuitet odnosa Srbije i Crne Gore

 Nikola Mirković (CGO) kaže da nadležni u Srbiji ignorišu zahtjeve za izručenja crnogorskih nadležnih organa kad im to odgovara, ali se nađu “ažurni” kad dobiju politički nalog

Analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević podsjeća da je odnos Vučića i Đukanovića bio “praktično na nivou prijateljstva”...

Protjerivanja, zadržavanja na granici, zabrana ulaska - ne predstavljaju odnose država i građana, već političara i elita na vlasti u Beogradu i Podgorici.

Tako sagovornici “Vijesti” ocjenjuje nedavni slučaj protjerivanja poslanika Demokratske partije socijalista (DPS) Ivana Vukovića iz Srbije, ali i slične pojave koje su se dešavale u posljednjih nekoliko godina sa obje strane granice.

Parlamentarac najjače opozicione partije priveden je u Beogradu 15. marta, na dan velikog protesta u tom gradu. Njemu je na godinu dana zabranjen ulazak u Srbiju zbog “bezbjednosne prijetnje”. Dan ranije, Vuković je na društvenim mrežama objavio snimak sa dočeka studenata koji su pješke dolazili u glavni grad susjedne zemlje da bi učestvovali u protestu.

Slična praksa dešavala se godinama - na granici su zadržavani crnogorski političari, a nekadašnja ministarka evropskih poslova Jovana Marović je protjerana iz Srbije.

Sa druge strane, u finalnim danima vlasti DPS-a 2020. godine, u Crnu Goru je bio zabranjen ulazak muzičarima, akademicima, a ambasador Srbije je bio proglašen personom non grata.

Upitan da prokomentariše zašto su ovakve prakse postale kontinuitet odnosa država u posljednjih nekoliko godina, politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević za “Vijesti” ocjenjuje da se ipak radi o odnosima političkih elita.

“Ja ipak ne bih nazvao to kontinuitetom odnosa dvije države, već odnosom političkih elita na vlasti - kako bivše političke elite u Crnoj Gori, tako i sadašnje sa istom političkom elitom u Srbiji”.

Slične poglede ima i saradnik na projektima u Centru za građansko obrazovanje (CGO) Nikola Mirković koji ističe da su odnosi građana mnogo bolji nego među političarima.

“Potezi poput ciljanih zadržavanja na graničnim prelazima samo zbog nečijih političkih stavova su ružne i nepotrebne političke poruke”.

Ipak, Mirković pravi razliku između tih događaja i proglašavanja ambasadora za persone non grata.

“Kad je riječ o proglašavanju ambasadora za persone non grata, ali i nekim drugim dešavanjima, važno je ne generalizovati stvari i praviti razliku u razlozima tih odluka. Mora se istaći da mnogi u Srbiji, posebno u vlastima, ne gledaju na Crnu Goru kao na nezavisnu i suverenu državu, da pokušavaju ili da vrše uticaj na unutrašnja dešavanja u Crnoj Gori ili narušavaju diplomatsku praksu, neprimjereno se izjašnjavajući po pitanju crnogorskog identiteta”, smatra on i dodaje da se nije desilo da neki crnogorski funkcioner negira ili dovodi u pitanje srpski nacionalni identitet, ili na pogrdan način govori o njemu, kao što je to bio slučaj sa pojedinim zvaničnicima Srbije.

Milivojević podsjeća da je odnos aktuelnog predsjednika Srbije Aleksandra Vučića i nekadašnjeg prvog čovjeka Crne Gore Mila Đukanovića bio “praktično na nivou prijateljstva”, ali da su se vremenom ti odnosi mijenjali.

Kako dodaje, prvi čovjek Srbije će Vukovićevo prisustvo u Beogradu koristiti do 28. marta, kada priprema kontra-mitinge, kao “dokaz da se protiv njega vodi tzv. obojena revolucija”.

“On na neki način sugeriše da iza toga stoje neki centri moći u najvažnijim zapadnim predstavnicima, ne smije da kaže da je to Vašington, da je to Njemačka ili bilo koja druga sila i tako dalje. Ne smije, jer zavisi od njihove podrške, a onda je za to najlakše da kaže da iza toga stoje hrvatske ustaše, crnogorski neprijatelji ili iz nekih drugih zemalja koje su bliske, a nisu toliko moćne, niti uticajne”.

Mirković: Srbija zaslužnija za loše odnose

Mirković napominje da su građani “po mnogim linijama upućeni jedni na druge”, ali da je Srbija je najviše uticala da priroda tog odnosa najčešće bude negativna.

“Ne zaboravimo da su dvije zemlje kroz istoriju bile dio više zajedničkih država na ovom prostoru, i da su odnosi građana i građanki povezani i porodičnim, poslovnim i drugim vezama. Takođe, povezanost na nivou infrastrukture, ekonomije, turizma, zdravstva, obrazovanja je visoka, pa je po prirodi stvari u interesu obje države da ti odnosi budu što bolji”.

Ipak, kako dodaje, da bi se odnosi poboljšali, potrebno je raditi na komunikaciji.

“Neophodno je da na nivou obje države ne postoji osporavanje toga da se radi o dvije nezavisne države, kao i da postoji odnos ravnopravnosti, pristojnosti i uvažavanja u komunikaciji, čak i kad postoje neslaganja. To za sada izostaje, a opet moram naglasiti da mnogo više nedostaje toga kad je riječ o zvaničnoj srpskoj strani”.

Milivojević: Ne postoji razlog da ne budu na istoj strani

Sagovornik lista iz Beograda ističe da je zapravo jedina razlika između dvije države ta što je Crna Gora član NATO alijanse, a Srbija to ne želi, ali da “ne vidi ni je dan valjan razlog da, ako ne uvijek, u najvećem dijelu budu na istoj strani u međunarodnim odnosima”.

“Ono pitanje koje je na neki način počelo da kvari odnose Srbije i Crne Gore je priznanje Kosova od strane Crne Gore prije 17 godina, ali je na neki način ostavljeno po strani. Ni jedna, ni druga strana, barem dobronamjerni ljudi, to nisu otvarali u posljednje vrijeme”, smatra Milivojević.

Vučić podsjeća na Mila iz finalnih dana vladavine

Milivojević ističe da potezi vlasti u Srbiji podsjećaju na ponašanje aktera iz DPS-a u finalnim danima svoje vladavine.

“Vučić u ovom trenutku liči na jednog nesigurnog vladaoca, kao što je to izgledao Đukanović u posljednjoj fazi svoje vladavine, kada je postao onih masovnih protesta koji su tamo bili oličeni u litijama i sličnim okupljanjima. Imate ovu situaciju u kojoj mu nije dovoljna i podrška njegove partije, nego je pokušao da pravi jednu vrstu ultra-podrške. On to zove nekom sektom, lojalistima i tako dalje. On ne vjeruje ni članovima i funkcionerima sopstvene partije”.

Milivojević pravi paralelu sa zabranom ulaska u Crnu Goru muzičaru Vladu Georgievu i pjesniku Matiji Bećkoviću koji su mjestom rođenja, odnosno porijeklom, vezani za nju, ali i napominje da je vlast u Srbiji isto uradila piscu i glumcu Feđi Štukanu.

On dodaje da nijedan politički akter u Srbiji nema negativan stav prema Crnoj Gori, iako neki od njih favorizuju određenu stranku ili lidera.

Marović na sigurnom

Mirković ističe da svaki političar ima pravo da se nađe gdje misli da mu je mjesto, a da sud o tome da li je to primjereno treba da daju njegovi glasači.

“Nikakva prijetnja po bezbijednost Srbije nije bio poslanik Ivan Vuković koji se kao očevidac protesta u Beogradu preko socijalnih mreža o tome i odredio, i to na način koji je mogao da uradi i bilo koji univerzitetski profesor, što je, takođe, njegov profesionalni poziv. I nije ovo prvi primjer, svojevremeno se nešto slično desilo i Jovani Marović, kada već nije bila na zvaničnoj poziciji ministarke evropskih poslova”.

Osvrćući se na slučaj nekadašnjeg predsjednika Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića, koji se nalazi u Beogradu, a u Crnoj Gori je za njim raspisana potjernica, ali i na pripadnike kriminalnih klanova koji funkcionišu u obje države, Mirković kaže da nadležni organi u Srbiji ignorišu zahtjeve za izručenjima crnogorskih nadležnih organa kad im to odgovara, ali se nađu “ažurni” kad dobiju politički nalog.

“Angažovanje tajne službe za privođenje poslanika iz susjedne države zbog objave na društvenoj mreži je dio dramaturgije koja je potrebna agendi i medijima Aleksandra Vučića u pokušaju da prikaže da su studentski protesti u Srbiji sve samo ne nezadovoljstvo njegovim režimom”, smatra on i dodaje da “dolazimo do toga da je za Vučića i njegove lojaliste sasvim u redu kada neki političar iz Crne Gore dođe u Beograd i podržava njegovu partiju, ali da im je nepodnošljiva podrška onima koji su protiv njegovog režima”.

Milivojević ističe da, možda, prisustvo nije etično, ali da protesti koji se održavaju u Srbiji nisu politički, već studentsko-građanski.

Kako dodaje, vlast u Srbiji kao da smatra da ima nedovoljno podrške u svom biračkom tijelu, pa pokušavaju da podstiču netrpeljivost prema određenim političarima i vlastima u regionu.

“Filozofija Vučićeve vlasti je da gradi kult ličnosti u kom se on poistovjećuje sa državom i onda njegova propaganda širi strah da onaj ko želi da sruši njega, želi da sruši i Srbiju i Srbe kao narod”.

Milivojević podsjeća da je na protestima u Beogradu sigurno bilo ljudi iz mnogih djelova svijeta koji nisu došli ciljano zbog njih, ali su se zatekli tu.

Osvrćući se na zajednički problem kriminalnih klanova, on ističe da vlasti u susjednoj državi nisu radili previše da bi zajedničkom saradnjom stali na put toj pojavi.

“U ovim sukobima raznih klanova koji su uglavnom nastajali u Crnoj Gori, pa su izvezeni u Srbiju gdje su oplodili svoj kapital. Neki od tih klanova su bili bliski Vučićevoj vlasti. Mnogi od njih imaju razvijen biznis i videli ste da to ne smeta nešto puno vlastima u Srbiji. Ne čine nešto puno da zaustave to nekom zajedničkom saradnjom sa Crnom Gorom”.

Vlast SNS-a ne želi da se mijenja

Milivojević smatra da je, za poboljšanje odnosa, potrebna vlast koja će odgovorno postupati prema poziciji države i srpskog naroda u regionu, jer je Srbija svojim Ustavom definisala da mora da brine i o Srbima van sopstvenih granica.

“Potrebno je da se pojavi neka reprezentacija Srbije, a to očigledno nije ova vlast. Ona je svoje šanse propustila za ovih 13 godina... Da bi došlo do toga mora se promijeniti mentalni sklop ljudi koji čine vlast, jer su to ljudi koji su bili na pozicijama i 90-ih godina. U Crnoj Gori je došlo do te promjene prije četiri i po godine. Na neki način se stvar može potpuno resetovati i krenuti sa nulte faze”.

Ipak, dodaje da aktuelna vlast u Srbiji ne želi da se mijenja, te da nije shvatila poruke građana sa protesta.

Pad Vučića unaprijedio bi odnose

Oba sagovornika saglasna su u mišljenju da bi eventualna smjena vlasti u Srbiji dala mogućnost unaprjeđenja odnosa te države sa Crnom Gorom.

Mirković smatra da mnogo toga zavisi od toga ko bi zamijenio Vučića.

“S obzirom na uticaj koji trenutna vlast u Srbiji vrši u Crnoj Gori, promjena te vlasti svakako da bi dala daha za obnovu kvalitetnih diplomatskih odnosa i pružila šansu za bolju atmosferu između dvije zemlje. Naravno, to bi zavisilo i od prirode novih vlasti u Srbiji, s obzirom na to da većina političkih aktera u Srbiji ima više ili manje slične stavove prema Crnoj Gori”.

Ipak, kako dodaje, pad vlasti u Srbiji zasigurno bi uticao i na konstalaciju snaga u vlasti u Crnoj Gori, kao i na njene konstituente koji su bliski Vučićevoj politici.

Milivojević, sa druge strane, ističe da ni u jednoj stranci u susjednoj državi ne postoji odijum prema Crnoj Gori, pa da usljed toga ne bi bilo problema za unapređenje odnosa, ali i da pretpostavlja da bi i crnogorska strana bila zainteresovana za novu komunikaciju.

“Pogotovo u situaciji kad obje države dijele isto stremljenje - taj put ka EU je nešto što nas spaja”, objašnjava on i dodaje da “niko u Srbiji ne spori državnost Crne Gore”.

Sagovornik lista iz Beograda napominje da je crnogorsko priznanje Kosova problem u odnosima, ali da isti ne bi trebalo gurati pod tepih niti rješavati za jedan dan, već da ga je potrebno “otvoriti i čuti argumente obje strane”. (www.vijesti.me, Vijesti, PG, Aljoša Turović, 23.3.2025)

Ko to tamo šiša Ustav i uvodi vanredno stanje?

Pumpa li poglavica Ćacilenda Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice sve nove i nove povode za uvođenje vanrednog stanja, što se ovog vikenda čini kao ne manje izgledna opcija od opcije demokratskog izlaska u susret makar delu zahteva stotina hiljada građana koji više od četiri meseca protestuju širom Srbije?

Prema članu 200 Ustava vanredno stane je ona situacija „kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana“. Dok član 99 kaže da Narodna skupština „odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje“.

Doduše, kod nas se, prilikom uvođenja vanrednog stanja za vreme pandemije korone 2020. godine, pokazalo da se baš i ne mora „držati Ustava k'o pijan plota“, pa je paraf na izvanredno stanje stavila trojka – predsednik Republike, predsednica Vlade i predsednica parlamenta, a da to Skupština nikada nije ni potvrdila?!

Čini se neretko da je Poglavica u grozničavoj potrazi za, „baš jakim“, povodom da ponovo, uz dvotrećinsku podršku poslanika koji nisu tu da misle već mu, ogromna većina njih duguje za sve što su postigli u svom društvenom životu, proglasi vanredno stanje. Nema dvojbe da, osim onih koji to već javno ištu, najveći deo njih jedva čeka na taj Poglavičin mig. Jer, kao što napisa Makijaveli u svom „Vladaocu“: “Vladalac uvek može lako da zadobije one ljude koji su u početku vladavine bili neprijatelji, jer su utoliko više primorani da mu verno služe ukoliko više znaju da im je potrebnije zbrisati delima ono nepovoljno mišljenje koje se uvrežilo o njima.”

A povod je, prema preslobodnom tumačenju ovdašnjih naprednih ustavotumača, lako naći. Neke „zlideje“ su već testirane, od hapšenja „zaverenika obojene revolucije“ i organizovanja „Ćacilend sajma parapolicijskog i paravojnog kadra, oruđa i oružja“, preko ispaljivanja nečega što zvuči i zveči, a uz to se i ne zna šta je, do nekakve najave građanskog rata iz usta nekog gospodina Obrve.

Pa, čak da dobrih povoda i ne bude, uvek se može prizvati u pomoć neki efikasni primer iz istorije koji „radi posao“. 

Kao, što je na primer, 31. avgusta 1939, uveče, „bezbednosna služba“, SS-ov „Sicherheitsdinst“, upala u nemačku radio-stanicu Sender Gleiwitz u Glajvicu (danas Glijvice u Poljskoj) i emitovala poruku na poljskom jeziku u kojoj se poziva na oružanu akciju protiv nacističke Nemačke. Cilj je bio da se stvori utisak da su poljski vojnici zauzeli stanicu. Da bi sve bilo još uverljivije - SS je angažovao nekoliko kriminalaca obučenih u poljske uniforme, a na licu mesta je ostavljeno telo poljskog civila, prethodno ubijenog u tu svrhu, kao „dokaz“ da su napad izveli Poljaci. Šifra za napad bila je „Konserven“ (limenka, konzerva). Ovaj inscenirani napad je bio samo deo serije sličnih graničnih provokacija, jer je Fireru bio potreban povod i opravdanje za udar na Poljsku koji će uslediti već sutradan.

Firer je, prethodno, na sastanku sa komandantima kopnene vojske, mornarice i vazduhoplovstva, 22. avgusta 1939, naredio napad na Poljsku, usput najavivši: „Daću povod za početak rata. Nije važno da li je verodostojan ili nije. Pobednika posle ne pitaju da li je govorio istinu. Kada se započinje i vodi rat, nije bitno pravo, nego pobeda.“

Od 15. marta i najmasovnijeg protesta u istoriji obnovljenog višestranačja u Srbiji, Poglavica je na dnevnom nivou, a često i po nekoliko puta u istom danu, puštao duha iz boce i otvarao Pandorinu kutiju.

Sam je istražio i presudio da nikakvog zvučnog udara nije bilo i naredio ne istragu je li ili nije bilo zvučnog topa i šta je bilo jer je nešto bilo, već je, namesto toga, naložio tužiocima istragu o tome ko je to, od više hiljada građana koji su to nešto osetili, širio paniku o tome tako što je smeo da tvrdi da je nešto osetio, kad Poglavica lično ništa nije osetio!

Još od dana tragedije u Novom Sadu kada je, nenadležno, slagao građane Srbije da rekonstrukcija nadstrešnice nije ni rađena, pa dan posle, kada se poverio kako celu noć nije spavao jer je morao da, nenadležno, čita hiljadu dokumenata iz istrage, pa preko desetina puta, nenadležno, ponovljenog „ne dam prelaznu vladu“, „može samo preko mene mrtvog ili ako me ovi moji iz stranke ne budu slušali“, došao je u stanje da, u izlivu nekontrolisanog besa, preti iz hotela „Nais“: "Uskoro dolazim u Niš i razjuriću sve batinaše koji misle da mogu da prave red u Srbiji onako kako oni hoće!"

U taj Niš nije otišao ni dan posle, mada mu je bilo usput, kad je putovao na matine čajanku u leskovačkom Narodnom pozorištu.

Ali se zato, iz „Naisa“, raspojasao putem društvenih mreža, neoprezno mešajući ono što je on umislio da se desilo, sa onim što se stvarno dešavalo: „Nisam u ovih 13 godina osećao ovakav bes i ovakav jed kao što ga osećam večeras. Srbija nije zaslužila ovo što joj rade i spolja i što joj rade domaći kriminalci predvođeni Draganom Šolakom. Naime, u Nišu večeras se dogodilo nešto što sam mislio da nikada neće moći da se dogodi u našoj zemlji. Na brutalan način napadnuti su obični ljudi koji su želeli da prisustvuju tribini koju je organizovala SNS. Oni koji su se uvek pozivali na slobodu okupljanja, žalili se Evropljanima i ostalima na to da su obespravljeni večeras su organizovali linč ljudi samo zato što su ti ljudi mislili drugačije. To su oni isti koji, ako ih popreko pogledate, govore vam da ste za nasilje. Ti ljudi se nisu libili da psuju kao kočijaši, da najgore fašističke pretnje iznose na svakom mestu. Napad na gradonačelnika Pavlovića je slika i prilika njihove obojene revolucije - bedne, jadne, odvratne, pokvarene, a ono što je uradio Dragoslav Gale Pavlović, ne uzmičući ni pogledom i osmehujući im se u lice je osmeh prkosnog čoveka koji će umeti da pobedi trojku zla, najgoru nišku trojku zla koju čine Milić, dekan žena od banane Jovanović i "in this situation" Stanković. I njih, ali i sve druge blokadere, lažove, prevarante, batinaše i siledžije. Zahtevam od nadležnih državnih organa da hitno pohapse sve bandite koji su učestvovali u napadu na žene, desetine žena su pogodili jajima, napadali ih pred supruzima samo zato što ne misle kao oni i valjda ne umeju da psuju majku kao što oni umeju i još se time hvale. Srbija će živeti kao država, a batinaši i siledžije će završiti iza rešetaka.“

Sutradan je iz pozorišne sale u Leskovca, ljut što se nekoliko puta više Leskovčana okupilo da protestuje nego onih što mu je njegova stranka „privela“ u salu na poklonenije, i što policija nije brutalnije štitila njegov stranački skup, „pomešao sve kajase“, pa se kabadahijski  umešao u nadležnosti nekih državnih institucija koje mu ni po pravu ni po pravdi ne pripadaju: „Ono što ću da tražim od državnih organa je da zaštite poredak i zakon. Oni policajci koji neće da štite poredak, biće promenjeni. Tužilaštvo koje neće da štiti poredak i  zakon, biće promenjeni.“  Usput je, očito, bio nakanio da ljude koji nastupaju u stranačkim dresovima njegove stare stranke u odumiranju i nove u nastajanju promoviše u takoreći državne „reprezentativce“ svih građana Srbije.

Bez skrupula je priznao da on, ako to već sad potpuno ne čini, ubuduće namerava da komanduje organima sile i pravde, iako za to Ustavom nije nadležan: „Sinoć ni policija nije uradila posao kako je trebalo, kao ni u Bogatiću i drugim mestima. Ja sam kriv, kriv sam jer sam želeo da prođe uvek bez policije, ne diraj nikog, a probaj da pokažeš da hoćeš ujedinjenje ljudi i nacije, da svi budu zajedno da poštuješ drugačije mišljenje.“

Iza čega je usledio najsiroviji propagandni pritisak od strane Poglavičnih klimoglavaca i kvazimedijskih vučićoida na ministra policije, na tužilaštva i sudije po Nišu i Leskovcu, što je rezultovalo naknadnim hapšenjima, pre toga privođenih, pa oslobođenih ljudi. U Leskovcu smo čak u realnosti imali filmski kadar iz „Tri karte za Holivud“, sa komandirom milicije Gavrilom Milentijevićem koji preventivno šalje u aps nepodobne, „dok Maršal ne prođe“.

Poglavica LKSNDH, umesto da odgovori na studentsku parolu „Nisi nadležan“, očigledno više nego svesno, sve dublje gura prst u oko svim građanima, sve naravno uz gromoglasnu tišinu „sestara karmelićanki“ iz Ustavnog suda. Koji je, barem po Ustavu (Položaj, član 166), “samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode”.

A ova druga opcija, mirnog i demokratskog, razrešenja ozbiljne političke i društvene krize, za koju je sigurno ogromna većina građana Srbije, bez obzira na političko opredeljenje, kao uslov svih uslova ima to da studenti i građani  istraju u zahtevima, posebno zahtevu broj 1 – vraćanje sistema na ustavna podešavanja!

Dakle, kad već neće ovlašćeni „zakonotumači“ i „eksperti ustavnog prava“, računajući i „najboljeg studenta u istoriji Pravnog fakulteta BU“, evo da mi laici, još jednom, ukratko, podsetimo na neke, za ovu temu, bitne ustavne odredbe:

Prema Ustavu (Podela vlasti, član 4), pravni poredak je jedinstven, a uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti zasniva se na međusobnom proveravanju i ravnoteži, a „sudska vlast je nezavisna“.

Sudska vlast pripada sudovima koji su nezavisni (Načela sudstva, član 142), a prema članu 144 Ustava (Nezavisnost sudija) – “zabranjen je svaki neprimeren uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije”

Javno tužilaštvo je (Položaj, član 155) jedinstven i samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i vrši druge nadležnosti kojima se štiti javni interes određen zakonom. U istom članu se definiše da “niko izvan javnog tužilaštva ne može uticati na javno tužilaštvo i nosioce javnotužilačke funkcije u postupanju i odlučivanju u pojedinom predmetu”.

Takođe, prema članu 6 (Zabrana sukoba interesa), niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je “u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima“, kao što je slučaj sa aktuelnim predsednikom Republike koji ne samo što je i dalje neformalni lider Srpske napredne stranke, nego je i vođa „Pokreta za blanko podršku AV-u, ma šta on to, bilo o čemu, makar i protivustavno, da odluči“!

Predsednik Republike mora da (Položaj predsednika Republike, član 111) „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“, a ne državno nejedinstvo niti da bude generator sukoba između „dve Srbije“, one njegove, tzv. prristojne i one druge, valjda, „nepristojne“ koja se buni protiv njegove samovolje.

Iako se, nažalost, prvi scenario, trenutno, čini realističnijim – uz sasvim izvestan epilog da iz oktroisanog vanrednog stanja nema nenasilnog izlaska – optimisti po prirodi traže makar tračak nade u argumentima tipa: pa, eto, Poglavica više ne govori isključivo “prelazna vlada samo preko mene mrtvog”, već to revidira u “osim, jedino ako me moji iz SNS ne budu slušali”.

Takođe, očito je da između dve ekstremne pozicije ( “Ne dam prelaznu vladu” i zahteva većeg dela opozicije za prelaznom “vladom narodnog poverenja” na šest do devet meseci i šest ministarstava za opoziciju), nama geografski nije dalek ni američki recept za Makedoniju:  tamo se, tri meseca pre izbora, vlada u mandatu povlači, a formira se privremena tehnička vlada, u kojoj ključne resore za organizvoanje izbora preuzima opozicija…

Ne može se prečuti ni sugestija nepoćudnog socijaliste Novice Tončeva koji predlaže da (nenadležni) predsednik Republike ide na mesto (mnogo nadležnijeg) premijera, što bi otvorilo nužnost vanrednih izbora za predsednika Republike…

Istovremeno, Poglavica testira javnost za ideju da novi premijer (Vlada bi bila izabrana u sadašnjem skupštinskom sazivu) bude naš uspešni čovek iz Amerike, naklonjen ovoj vlasti.

Paralelno, među građanima, pogotovo prosvetarima u protestu, pominje se i jedan drugi naš, u svetu uspešni, a i u zemlji prisutni,  čovek, nenaklonjen sadašnjoj vlasti.

Na nesreću, za ova scenario navijamo samo mi koji hoćemo da verujemo da nada umire poslednja. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 23.3.2025)

Dodik (ne)će biti uhapšen: Ko bi se usudio da krene na predsjednika Srpske

Imam informaciju od dobro obaviještenih ljudi da se u određenim hotelima u Banjaluci i u blizini Banjaluke odvija pravi obavještajni rat na relaciji onih država Zapada koje su za prinudno djelovanje u sprovođenju odluke Suda BiH o privođenju Milorada Dodika i onih koji zatežu i nisu za to.

Ovo je izjavio profesor ustavnog prava Milan Blagojević, gostujući u programu BN televizije.

Otkrivajući svoja saznanja, profesor Blagojević je, između ostalog, naveo da “vaganje” oko Dodikovog privođenja u nekom trenutku “mora završiti”.

– To je vladavina prava, o bilo kome da je riječ. Može biti izvršena danas ili za nekoliko dana, pa i uz upotrebu sile. Ukoliko se suprotstavi MUP Republike Srpske, svi pripadnici koji budu poslati u takvu akciju učinili bi, u najmanju ruku, krivično djelo „oružane pobune“ iz Krivičnog zakona BiH – rekao je Blagojević.

Navedeno krivično djelo, prema njegovim riječima, učinili bi ne samo oni koji bi upotrijebili oružje ili neki drugi vid fizičke sile, nego i oni koji su, kako je istakao, nalogodavci, počevši od ministra unutrašnjih poslova i direktora Policije Republike Srpske.

Hapšenje predsjednika Republike Srpske Milorada Dodika, predsjednika Narodne skupštine RS Nenada Stevandića i premijera Radovana Viškovića, koje Tužilaštvo BiH tereti za “napad na ustavni poredak”, inače, posljednjih dana je goruća tema u domaćoj javnosti. Iako je za trojicom čelnika Republike Srpske raspisana centralna (unutrašnja) potjernica, kojom se nalaže svim policijskim i bezbjednosnim agencijama u BiH da Dodika, Stevandića i Viškovića uhapse čim im se ukaže prilika, to se još nije dogodilo.

Predsjednik Srpske Milorad Dodik tako je, na primjer, prije tri dana boravio u Zvorniku zajedno sa premijerom Radovanom Viškovićem, dok je predsjednik NS RS Nenad Stevandić prošle sedmice bio u Beogradu, a zatim je, bez vidljivih problema, prešao granicu između Srbije i BiH i vratio se u Banjaluku.

Odlično obaviješteni izvori Srpskainfo iz diplomatskih krugova tvrde da u međunarodnoj zajednici zaista, prema njihovim riječima, traju “grozničave konsultacije” oko toga da li će i ko pokušati da uhapsi čelnike Republike Srpske. Oni, takođe, tvrde da međunarodne mirovne snage u BiH još nisu dobile bilo kakvu instrukciju u vezi eventualne asistencije oko privođenja Dodika, Stevandića i Viškovića.

Na koji način će se rasplesti aktuelna politička i ustavna kriza u BiH pitali smo za mišljenje politikologa Cvijetina Milivojevića. Između ostalog, on smatra da je Tužilaštvo BiH podiglo optužnicu protiv Dodika ili bilo kog drugog visokog funkcionera Republike Srpske zbog nekih kriminalnih radnji, vjerovatno bi, kako kaže, za to dobilo podšku većeg dijela javnosti.

– Međutim, budući da je riječ o čisto političkom procesu, koji apsolutno nema nikakve veze s pravom i pravdom, ne vjerujem da će doći do hapšenja. Može doći do incidentnog pokušaja hapšenja, ali bi to kao krajnji rezultat moglo da ima samo nešto još gore po BiH – smatra Milivojević.

On predviđa da će se kompromis morati tražiti u pravcu onoga što su sada maksimalistički zahtjevi Republike Srpske i onog što su maksimalistički zahtjevi strane koju u ovom trenutku predstavljaju Kristijan Šmit i bošnjačka politička elita.

– Ti zahtjevi su da se BiH unitarizuje i da se silom napravi građanska država, iako je BiH postavljena kao država tri konstitutivna naroda i dva entiteta. Između te dvije krajnosti vjerovatno će se tražiti kompomis – predviđa Milivojević.

Dodaje da u aktuelnoj krizi u BiH uvijek treba imati u vidu i geopolitičke prilike, te da razgovori Vladimira Putina i Donalda Trampa, prema njegovim riječima, predstavljaju putokaz za rješavanje svih kriza u svijetu, pa tako i u BiH.

– Nikakav poen u rješavanju krize ne bi bilo hapšenje Dodika ili nekog drugog od najviših predstavnika Republike Srpske, posebno tako što će ih hapsiti nenadležni organi BiH, sa stanovišta Republike Srpske, ili uz pomoć tzv. međunarodne zajednice. Treća mogućnost je da hapšenje bude po naređenju spornog visokog predstavnika u BiH, što bi tek bila povreda međunarodnog prava. Meni, iskreno, djeluje da sve što je Šmit radio u posljednjih godinu dana ide u korist Dodika i da mu je pružio argumentaciju za odgovore ovim kontrapotezima – smatra Milivojević. (www.srpskainfo.com, EuroBlic, Boris Knežević, 22.3.2025)

Šta rade 'zborovi građana' u Srbiji?

"Ko je za?", čulo se 21. marta sa megafona ispred zgrade Skupštine Starog grada.

Više stotina stanovnika ove centralne beogradske opštine uzvratilo je podizanjem ruku, nakon čega su na poziv moderatora delegirali probleme na opštini i predlagali rešenja.

Bio je to jedan od "zborova građana" koji se proteklih dana, uglavnom preko društvenih mreža, organizuju širom Srbije.

Pokrenuti su na talasu višemesečnih protesta sa kojih se traži odgovornost vlasti za pogibiju 16 ljudi u padu nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.

Na ovaj vid samoorganizovanja pozvali su studenti koji predvode proteste.

Građanima koji ih podržavaju poručili su da se "po modelu neposredne demokratije" organizuju u zborove i krenu u rešavanje problema u svojim sredinama.

Vlast kritikuje ovakav vid organizovanja, dok se pojedini opozicioni predstavnici priključuju zborovima.

Koji su motivi okupljanja?

Stari grad je jedna u nizu beogradskih opština čiji su se stanovnici odazvali pozivu studenata u blokadi za organizaciju zborova.

"Budući da se ovo što se dešava u poslednja četiri meseca tiče svih nas, osetio sam potrebu da budem sa svojim sugrađanima i komšijama", kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Nikola Momčilović.

Jedan je od stotinak ljudi koji su se 20. marta okupili ispred zgrade Opštine Vračar.

"Ne znam koja su mi očekivanja, ali u ovom trenutku funkcioniše jer nas je probudilo. Trenutno jesam za zborove, ali kad se stanje u zemlji dovede na neki pristojan nivo, trebalo bi se vratiti klasičnom odlučivanju na izborima", kaže Momčilović.

Na "zboru" na Vračaru razgovaralo se o organizaciji daljih protesta, podršci studentima i nastavnicima koji su obustavili nastavu, ali i komunalnim i bezbednosnim problemima na opštini.

"Ako smo sve probali, što da ne probamo i ovo. Studenti ne mogu sve sami i ovo je jedan naš mali doprinos. Pojedinci koji se budu grupisali će, nadam se, napraviti promenu", rekao je za RSE Miran sa Vračara.

Ova opština broji oko 70 hiljada stanovnika.

"Ne očekujem mnogo jer je ovo jako mali deo stanara Vračara, ali možda treba da krenemo pa će se raširiti. Uzdam se samo u studente, mi smo uprskali i naše je samo da ih slušamo", kaže Gordana Breberina.

Šta su rekli studenti u blokadi?

"Šta je za studente plenum, to je za narod zbor", poručili su studenti koji o protestnim i drugim akcijama odlučuju na fakultetskim plenumima.

Na plenumu svaki prisutan student/studentkinja ima pravo da iskaže svoje mišljenje ili predlog, a odluku donose svi, glasanjem za ili protiv. Predlozi se usvajaju prostom većinom glasova.

"Kvorumi ne važe ni na plenumima, ni na zborovima. Svi su pozvani i svaki građanin koji dođe je meritoran i da odlučuje i da raspavlja i da glasa. To je ta neposredna demokratija", navodi za RSE politički analitičar Cvijetin Milivojević.

Studenti u Srbiji pozivaju na samoorganizovanje: Koliko je realna ideja zborova?

U "Priručniku za zborsko organizovanje", koji su 20. marta objavili na društvenim mrežama, studenti su naveli da zborovi omogućavaju direktno učešće građana "u donošenju odluka koje utiču na njihov svakodnevni život".

"To znači da identifikujete probleme svoje zajednice, dolazite do rešenja, postavljate zahteve i vršite pritisak na odgovorne", naveli su studenti u blokadi.

Inicijativu su pokrenuli zato što su protesti u Srbiji "prerasli iz studentskih u opštenarodne".

Šta kaže Zakon?

Zakon predviđa mogućnost organizovanja zbora građana za "deo teritorije jedinice lokalne samouprave" kako bi raspravljao o pitanjima lokalnog karaktera.

Zbor većinom glasova prisutnih usvaja predloge i upućuje ih skupštini ili lokalnim službama koje su dužne da ih razmotre i o njima zauzmu stav u roku od 60 dana od održavanja zbora građana, piše u Zakonu o lokalnoj samoupravi.

Pravnica i članica Centra za pravosudna istraživanja Sofija Mandić sumnja u organizaciju zborova koji su usmereni na zahteve institucijama, navodeći da je njihovo (ne)funkcionisanje jedan od ključnih razloga zbog kojih su i pokrenuti studentski protesti.

"Dolazimo do apsurda da se ljudi okupljaju kako bi se obratili institucijama za koje znaju da su nefunkcionalne. Imamo lokalne samouprave koje su mnoge izabrane na nelegalnim, manipulisanim izborima i kako bi takva lokalna vlast mogla legitimno da odgovara na zahteve zborova", kaže Mandić.

Ona dodaje da zborove pre vidi kao vaninstitucionalni doprinos "široj borbi za institucije".

"U praksi je to jedna vrsta gandijevskog, nenasilnog otpora što je pogotovo bitno u gradovima i opštinama za koje postoji sumnja da su lokalni izbori bili neregularni", kaže politički analitičar Cvijetin Milivojević.

Zbor u Čačku 'smenio' gradsku vlast

Od studentskog poziva i masovnog protesta u Beogradu 15. marta, "zborovi" su organizovani u više gradova i opština širom Srbije.

U Čačku je oko 200 ljudi ispred zgrade lokalne Skupštine javnim glasanjem "razrešilo" gradonačelnika i predsednika lokalnog parlamenta.

Na zbor je pozvala opozicija, nakon što je vladajuća većina skinula sa dnevnog reda ova dva zahteva.

"Mi smo održali zbor građana na kome smo predložili te dve tačke o kojima su građani glasali i jednoglasno razrešili gradonačelnika i predsednika Skupštine", rekla je za RSE odbornica opozicione grupe građana "ProBudimo Čačak" Vesna Jerotijević.

Dok su okupljeni na zboru "smenjivali" gradsku vlast, vladajuća većina održala je sednicu Skupštine Grada bez opozicije, po dnevnom redu koji su sami izglasali.

"Ne možete na zboru zaista izglasati smenu gradonačelnika, tako da to ima stvarno pravno dejstvo. To je simbolička poruka, ona jeste jaka i nije nevažna, ali nije sprovodiva na način na koji mi se čini da ljudi sada očekuju", navodi pravnica Sofija Mandić.

Protesti širom Srbije u okviru nove protestne akcije 'Generalni štrajk'

I u Loznici na zapadu Srbije okupljeni na zboru su izglasali nepoverenje gradskim vlastima.

Nebojša Petković iz udruženja "Ne damo Jadar" kaže za RSE da su razgovarali o različitim lokalnim problemima, među kojima je i plan izgradnje rudnika litijuma u tom kraju.

"Ovo je neki nov način okupljanja ljudi i to smo uradili zato što su nas studenti pozvali", kaže Petković.

Zborovi su održani i u Nišu, Zrenjaninu, Smederevu i drugim gradovima.

Na skupu u Vlasotincu na jugu Srbije okupljeni su 15. marta jajima gađali predstavnike gradske vlasti.

U Bogatiću na zapadu zemlje su 21. marta jajima i kamenicama zasuli zgradu Skupštine opštine. Polupana su stakla na sporednom ulazu, a policija je sprečila upad u Skupštinu.

Šta kaže vlast?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je nakon osude studentskih plenuma kritikovao i zborove građana.

"U svim normalnim zemljama se odluke donose na izborima, a ne na ulici. Oni bi da iskoriste studente blokadere. Neće proći, ili će biti formirana vlada u skladu sa voljom većine ili ćemo da imamo izbore", rekao je Vučić 19. marta.

Smena vlasti nije među studentskim zahtevima, a opozicija odbija izbore kao način izlaska iz krize zbog neravnopravnih uslova i neregularnosti na koje je ukazala i misija OEBS-a, apostrofirajući pritiske na birače, kupovinu glasova, pristrasno izveštavanje medija u korist vlasti i zloupotrebu javnih resursa.

Vučić je zborove građana nazvao mešavinom "boljševičko-fašističkih ideja" ukazujući na pokret "Zbor" kvislinga i fašističkog ideologa Dimitrija Ljotića.

"Prave nemoguće poređenje", navodi Cvijetin Milivojević i podseća da je reč o vidu neposredne demokratije još od antičkih vremena.

U nekadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji održavani su zborovi radnika na kojima se odlučivalo o pitanjima značajnim za preduzeće u kojima rade.

"Imali smo i zborove građana u mesnim zajednicama iako one nisu organ lokalne samouprave", podseća Milivojević.

On ocenjuje da su aktuelni zborovi pokušaj izražavanja građanske neposlušnosti.

Razlike između plenuma i zborova

Prvo okupljanje u Novom Sadu otvorilo je pitanje organizatora zborova i njihovog legitimiteta.

Na prvi skup u tom gradu je preko društvenih mreža pozvala "Neformalna grupa Novosađana".

Iako je okupio veći broj ljudi, deo njih je bio nepoverljiv prema organizatorima, a aktivisti su upozorili da se "ne naseda na gradske zborove, posebno ukoliko se ne zna ko ih saziva".

"Predstavnička demokratija je uspostavljena upravo da bi se te i takve situacije izbegle", navodi pravnica Sofija Mandić.

Predstavnička demokratija podrazumeva da građani u institucijama imaju svoje predstavnike koji, u njihovo ime, raspravljaju o temama od značaja za građane.

"Ovde je to skupina ljudi koja svaki put može biti drugačija. Nemoguće je obezbediti kontinutitet. To stvara jednu vrstu haosa koji nije potpuno nepoželjan, jer nekada iz haotične situacije može da se izrodi dobra ideja. Ali zborovi ne isključuju potrebu za predstavničkom demokratijom", rekla je Mandić.

Zašto studentski protesti u Srbiji nemaju lidera?

Ukazala je i na razlike između građanskih i studentskih plenuma, odnosno zborova.

"U studenskoj populaciji imate ljude koji su sličnog nivoa obrazovanja, sličnih interesovanja u okviru određenih fakulteta, koji dosta vremena provode zajedno, u diskusiji, imaju zajedničke zahteve. Potpuno je drugo kada taj model preslikate na lokalnu zajednicu gde ima ljudi potpuno različitih i interesovanja, i obrazovanja, godina, namera, i pogleda na sveta i tako dalje".

Studenti blokadama fakulteta traže objavljivanje dokumentacije o rekonstrukciji novosadske Železničke stanice kako bi se utvrdila odgovornost za nesreću, procesuiranje napadača na učesnike dosadašnjih protesta, kao i obustavljanje postupaka protiv uhapšenih na demonstracijama.

Masovni protesti koje su pokrenuli postali su simbol šireg nezadovoljstva vladavinom prava u zemlji.

Uz tvrdnju da su svi studentski zahtevi ispunjeni, vlast odbija predlog opozicije o formiranju prelazne vlade kao načinu izlaska iz krize. (RSE, www.slobodnaevropa.org, Iva Martinović, 21.3.2025)