Milivojević u Utisku: Orlić huška na verbalno nasilje u Skupštini, jedino Ana Brnabić i Nikola Pašić imali tri mandata na čelu Vlade

Politikolog Cvijetin Milivojević rekao je da je neverovatna količina verbalnog nasilja koja se ogromnim delom pojavljuje u Skupštini Srbije i to na sednici koja je posvećena temi kako sprečiti eskalaciju nasilja u društvu, i to od strane onih koji bi, kao predstavnici vladajuće koalicije, trebalo da na neki način da smiruju strasti.

„Neverovatna je količina verbalnog nasilja koju pokazuje predsednik skupštine Vladimir Orlić i slobodnog tumačenja Poslovnika, isto radi i predsednik Poslaničke grupe SNS Jovanov, neverovatno šta ljudi govore, bez opomene. Predsednik skupštine kao doktor nauka dozvoljava sebi da prosto huška na verbalno nasilje“, rekao je Milivojević, dodajući da može da razume „decu koja su prošla Akademiju mladih lidera SNS, pa ničim izazvani postali poslanici, jer ih valjda tamo uče kako vređati i nipodaštavati političke protivnike“.

Milivojević smatra da umesto da ta skupština čiji prenosi idu na RTS-u bude obrazac dobrog ponašanja ona to zaista nije, a „Orlić i ekipa koja govori u ime SNS to ne govori sama, ona to govori po Vučićevom nalogu“.

„Ovde je jedna utakmica, Vučić kao da je u poziciji Sergeja Bupke ili Novaka Đokovića, takmiči se sam sa sobom, hoću li ostati zabeležen u istoriji kao neko ko je napravio sam više auto-puteva od Tita, ovde imamo istu tu trku među poslanicima u Narodnoj skupštini, a pridružila im se, nažalost, žena koja je rekorder po broju mandata na čelu predsednika vlade.

„Jedino Ana Brnabić i Nikola Pašić su imali tri mandata na čelu Vlade“, naveo je on u „Utisku nedelje“.

Poslanici se, kako dodaje, takmiče u količini, kvalitetu i kvantitetu uvreda na račun opozicije, i opozicija vrlo često vređa, ali mnogo manje jer nema vremena.

Prema mišljenju vanrednog profesora FPN Dušana Vučićevića, opozicija ima obavezu da razgovara između sebe da se ne desi da opet izneveri ljude, odnosno da građanska opozicija razgovara sa desnicom, jer pad SNS je nemoguć bez saradnje desne i građanske opozicije.

„Razumem da ne mogu da naprave dogovor oko uvođenja sankcija Rusiji i članstva u EU, ali u ovoj zemlji ima mnogo važnijih stvari koje nas brinu, slobodni izbori, mediji, vladavina prava, moraju ubediti deo birača SNS i SPS da su svih ovih godina bili u jednoj vrsti zablude. To jeste komplikovano, ali nije nemoguće“, ukazao je on u „Utisku“.

Bivša saradnica Tomislava Nikolića Stanislava Pak je rekla da je pravi trenutak da prestanemo da verujemo u lidere, nego u grupu ljudi koji mogu da dovedu do promene.

„Mislim da se ljudi polako oslobađaju straha. Nastupi Vučića i glorifikovanje samoga sebe vode u apsolutnu suprotnost,  da ste veliki treba to da kaže neko drugi, ali ne botovi već neko ko vredi i nešto znači“, dodala je ona.

Upitan da li smo ostavkom Vučića na mesto lidera SNS dobili predsednika svih građana, odnosno da li je ukinut SNS ili je ta stranka dobila novog predsednika, Vučićević smatra da nismo dobili predsednika svih građana, ali da njega više interesuje kako će izgledati taj novi Narodni pokret, odnosno rebrendiranje SNS i pravljenje otklona od svih loših stvari koje je radio SNS.

„Taj potez je po meni rizičan poprilično, treba da napravite neki labav savez, da li će se SPS u pokret utopiti u većoj meri, da li će pokret imati neke organe jer SNS je bio dobro podmazana mašinerija, a vi sada idete ka pokretu koji možda neće savršeno funkcionisati u strukturi i organizaciji“, ukazao je profesor.

Govoreći o zahtevima sa protesta „Srbija protiv nasilja“ Vučićević je rekao da su u subotu na skupu ispitivali 580 građana  o samim zahtevima, a njihov utisak je da su oni dobro postavljeni.

„Iz ugla ljudi koji izlaze na proteste zahtevi su dobri i insistiranju na njima, ali bi bilo pogrešno ih širiti i razvodnjavati protest sankcijama Rusiji, članstvom u NATO, tehničkim vladama. Ishod svega toga moraju biti izbori“, rekao je on.

Upitan da li opozicija ima snage da izdrži u stavu da nema dijaloga sa Vučićem dok se ne ispune svi zahtevi sa protesta, Cvijetin Milivojević smatra da nema.

„Tu postoji mali problem, ovo jeste protest prozapadne opozicije u tehničkom smislu, nacionalno orijentisane opozicije nisu protiv takvog mitinga, Dveri nisu, uglavnom niko nije protiv, ali šta sad“, upitao je Milivojević. (www.nova.rs, TV Nova S, emisija “Utisak nedelje”, autorka Olja Bećković, 29.5.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=n-8k7ko8NbE&pp=ygVLVXRpc2FrIG5lZGVsamU6IFN0YW5pc2xhdmEgUGFrLCBDdmlqZXRpbiBNaWxpdm9qZXZpxIcgaSBEdcWhYW4gVnXEjWnEh2V2acSH

Milivojević: Bilo neozbiljno dovoditi Srbe sa Kosova kad Albanci hoće u opštine

Bilo je neozbiljno dovoditi Srbe sa Kosova na miting u Beograd kad su postojale najave da će “takozvani albanski gradonačelnici” pokušati da uđu u zgrade opština na severu, kaže analitičar Cvijetin Milivojević.

“Kao da postoji neka vrsta prećutnog dogovora na liniji Beograd priština da se nešto tako uradi da bi se to pumpalo ovde, a i Kurtiju tamo odgovara ta priča u ovom trenutku”, rekao je Milivojević u Danu uživo na N1.

Pojasnio je da to ne tvrdi, ali da smatra da jeste jedna od opcija.

Prema njegovim rečima, bilo je jasno da se incidenti na Kosovu, gde je došlo do sukoba policije i Srba tokom ulaska nedanvno izabranih gradonačelnika u zgrade opština, mogu desiti.

Govoreći o odgovoru Srbije, koja je podigla borbenu gotovost i naredila pokret vojske ka administrativnoj granici, Milivojević kaže – to ne znači ništa.

Bilo je toliko tih taktičkih pokaznih vežbi, pokretanja, dodatne pripravnosti – i ništa Srbi nisu imali od toga, rekao je Milivojević.

“Ne znam o čemu se radi, osim što je to dalo još jednu temu predsedniku Vučiću na kojoj može poentirati ‘pumpajući’ svoje patriotske mišiće”, kazao je on.

Govoreći o samom mitingu, rekao je da mu liči na kontramiting Slobodana Miloševića 1996. godine, jer svi koji dolaze govore da su tu da podrže predsednika.

To nije podrška za neku konkretnu odluku, nego podrška Vučiću da odlučuje kako hoće o bilo čemu, rekao je Milivojević.

Naveo je da vlast brine brojnost protesta “Srbija protiv nasilja”, zbog čega je, kako kaže, predsednik Vučić doveo ljude da mitinguju protiv mitinga koji je protiv nasilja.

Na pitanje o najavljenom ukidanju rijaliti programa “Zadruga” na TV Pink i da li je time ispunjen jedan od zahteva protesta, Milivojević kaže da može tako da se “čita”, ali da je opasnija forma rijalitija ono što gledamo u jutarnjim programima i drugim emisijama, gde svi od voditelja do gostiju “bljuju vatru”, nekad prema opoziciji, a nekad prema građanima.

“Ponašanje zadrugara je u nekim delovima ‘Zadruge’ čak i primerenije nego to”, kazao je Milivojević. (www.rs.n1info.com, TV N1, 26.5.2023)

https://n1info.rs/vesti/milivojevic-bilo-neozbiljno-dovoditi-srbe-sa-kosova-kad-albanci-hoce-u-opstine/

Još se ne zna kako će „Vučić pasti“: Da li bi prelazna vlada bila dobar zahtev opozicije?

Lider pokreta Srbija centar Zdravko Ponoš smatra da treba podići zahteve „narodnog bunta“ jer nikakve personalne promene neće ništa promeniti u trenutnoj situaciji, te da izbori u postojećim uslovima ne trebaju „ni narodu ni opoziciji“.

On je, između ostalog, predložio osnivanje prelazne tehničke vlade sa mandatom da pospremi stanje u društvu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odmah je, gostujući na RTS, reagovao upravo na ovaj deo Ponoševe izjave, rekavši da je neće prohvatiti.

Prema njegovim rečima, oni koji su tobož protiv nasilja nisu ponudili nijednu meru osim politikih odluka.

– Na kraju smo došli do toga, Vučiću podnesi ostavku i do prelazne vlade. Odmah da vas obavestim, sa mnom nije problem. Rekao sam vam šta treba da prikupite i idemo na referendum. Što se prelazne vlade tiče, o tome predsednik Republike u skladu sa Ustavom donosi odluku, čak i da vlada podnese ostavku, kome daje mandat. Ukoliko nema većine ide se na izbore. Ali ja neću dati mandat onome ko će po nalogu bilo koga spolja da oblikuje nekakve prelazne ili neprelazne vlade. Lek za to je da me neko ubije. Drugog leka nema – izričit je bio Vučić.

Jasan način da se građanima i Vučiću nacrta put za pad

Opozicija koja organizuje proteste „Srbija protiv nasilja“ se zvanično još nije odredila prema ovom predlogu, ali se nezvanično na političkoj sceni može čuti da bi takav zahtev mogao biti jedan od načina da se najpre građanima, ali i Vučiću, kratko i jasno nacrta put do njegovog pada i to na izborima koje on ne kontroliše.

Dušan Spasojević, vanredni profesor FPN, za Danas kaže da bi opozicioni lideri trebalo da se suzdrže od individualnog dodavanja novih ili promene zahteva u ovom trenutku.

– Zahtevi nisu idealni, ali su već poznati i iza njih je stalo puno građana. Zahtev za prelaznom vladom razumem kao podizanje uloga jer smo se suočili sa velikim nezadovoljstvom građana i neki to vide kao priliku da se temeljno izmeni politička situacija u Srbiji – kaže on.

Da li smo u fazi za prelaznu vladu?

Na pitanje o realnosti tog zahteva, odgovara da ju je teško procenjivati.

– Ustupci oko REM bi, na primer, ugrozili neke od poluga vlasti, ali je pritisak građana zaista veliki i deluje da će vlast morati da pravi neke ustupke. Ukoliko bi protesti nastavili da rastu i da se šire po Srbiji, onda bi ušli u još dublju krizu, pa bi i prelazna vlada bila realan scenario, ali mi se čini da još uvek nismo stigli u tu fazu – ukazuje Spasojević.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević, pak, smatra da je to jedino normalan zahtev.

On navodi da je nepotrebno prizivanje vanrednih parlamentarnih izbora, te da najpre treba da uslede vanredni beogradski izbori, nesporni koje je predsednik Srbije i SNS obećao nakon satanka sa predsednikom opozicione SSP Draganom Đilasom.

On kaže da kada su se oni sreli rezultat je u Beogradu na 99,4 odsto prebrojanih glasova bio 56 odbornika za opoziciju i 54 za vlast.

– Posle toga smo saznali nešto drugo i da to što piše na GIK ne važi. A izjave su išle u pravcu da je vlast ipak pobedila, a da je Vučić obećao vanredne beogradske izbore u decembru ili najkasnije u martu. Možda mogu vanredni parlamentarni izbori, ali da se prethodno održe beogradski koji su već zakasneli – kaže Milivojević.

Na izbore nikako pod ovim uslovima

Na pitanje da li bi se ti beogradski izbori održali u ovim uslovima, odgovara da čak i mogu jer je opozicija pobedila i na prošlim izborima.

On tvrdi da opozicija ne sme da dozvoli da se istog dana održe svi izbori, jer se to ni u EU niti u zemljama u okruženju ne dešava.

– Paralelno sa tim došli su novi zahtevi ovim protestima. Logično je da ako se traži smena dva bitna ministra, padne i vlada. A kad padne vlada, onda se ide na izbore. A da bi se išlo na izbore, nikako ni pod kojim uslovima ne treba ići na one koje će raspisati i organizovati oni koji su organizovali izbore 2020. i 2022. uz, nažalost, pomoć evroposlanika. Logično je onda rešenje ono što Ponoš pominje a to je tehnička prelazna vlada koja će organizovati i raspisati te izbore koji će biti koliko toliko regularni i demokratski – navodi on.

Milivojević očekuje da će vlada pasti odmah kad se Vučić povuče sa mesta predsednika SNS 27. maja.

Uz to, dodaje on, ima i novi razlog za pad vlade, da ta opcija koja je pobedila na prošlim izborima, a zvala se “Aleksandar Vučić – Za našu decu” i “Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve” više ne postoji nakon njegovog povlačenja.

Kako se prelazna vlada formira?

Na pitanje ako se to desi kada će biti izbori, odgovara da ako bude formirana tehnička vlada nije realno da izbori budu pre septembra.

– Tehnička vlada se formira odmah posle pada vlada i može imati samo jedan cilj a to je priprema demokratskih izbora sa ravnopravnim uslovima za sve učesnike – navodi on.

Prema njegovim rečima, ta vlada može da bude formirana na dva načina.

– Bolje je da bude vlada nekakvih stručnjaka ili bolje rečeno tehničkih lica, tehnokratska. Ali može biti i koncentraciona, da opozicija i vlast predlože jednak broj ministara. Imali smo i treće rešenje iz decembra 2000. u prelaznoj vladi koja je pripremila parlamentarne izbore 2001, kada su sva ministarstva imala tri koministra tri meseca – podsetio je Milivojević.

Upitan zašto bi Vučić na to pristao, a već je rekao da neće, odgovara da pad nije pitanje za Vučića i nema veze s njim.

– Vlada bi trebalo sama da traži bude raspuštena. Ako ne želi, tu je Narodna skupština. Ovde nije reč o tome da li ima većinu ili manjinu, reč je o dogovoru u ozbiljnoj kriznoj situaciji u kojoj ima mnogo razloga da se ide na vanredne izbore. Vlada može biti srušena i u parlamentu posle političkog dogovora – zaključuje Milivojević. (www.danas.rs, Danas, L. Valtner, 25.5.2023)

Milivojević: Potpuno isto se događalo 24. decembra 1996.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da je trenutna društveno-politička atmosfera u Srbiji ‘apsolutno naelektrisana’.

Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da će miting SNS-a u Beogradu biti najveći u historiji Srbije.

Već danima se na društvenim mrežama objavljuju informacije o pritiscima na zaposlene u preduzećima i državnim ustavnovama da prisustvuju mitingu.

Opozicijske stranke i nevladine organizacije pozivaju Vučića da otkaže skup kako se ne bi pravile još veće podjele u društvu.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da je trenutna društveno-politička atmosfera u Srbiji ‘apsolutno naelektrisana’.

“Ova dva masakra, ove dve tragedije inicirale su nešto što se činilo da ne postoji ovde – neka vrsta građanske inicijative, svesti i odgovornosti. Tamo gde je zakazala politička opozicija, krenuli su spontani građanski protesti. Opozicija je u ovom trenutku iskoristila deo tih protesta da bi nametnula neke svoje zahteve. Promptno je odgovorila vlast tako što je najavila kontramiting,” kaže Milivojević.

“Nešto potpuno isto se događalo 24. decembra 1996. godine, čak neki akteri su isti,” kaže Milivojević.

Kontra-miting SNS-a naziva “potpuno paradoksalnim”, i naglašava da Skupština Srbije, odnosno vlast potpiruje verbalno nasilje, što je, kaže Milivojević – nehumano.

Kaže da će Vučić najavljenim odstupanjem sa čela SNS-a, možda, konačno postati predsjednik svih građana, a ne samo predsjednik 750.000 članova te stranke.

Milivojević smatra da su jasno prisutne propagandne matrice.

“Ovde postoji jedna neverovatna propagandna matrica, nazvao bih je i indokrinacijom – da onaj ko kritikuje Aleksandra Vučića, ili vladajuću stranku, taj je protiv države. To je ‘nonsense’, umesto da se neguje opozicija kao institucija političkog sistema, ovde ste, ako ste opozicija – neprijatelj.” (www.balkans.aljazeera.net, TV Al Jazeera Balkans, voditeljka An-Mari Curčić, 25.5.2023)

https://balkans.aljazeera.net/videos/2023/5/25/milivojevic-potpuno-isto-se-dogadjalo-24-decembra-1996

Sagovornici Medija centra: Da je Vučić želeo da prihvati nešto od zahteva opozicije, ne bi ni organizovao (kontra)miting 26. maja

Psiholog Žarko Korać smatra da (kontra)miting 26. maja služi da ubedi i njega i njegove glasače da ne treba ništa da se menja, a samo ako protesti „Srbija protiv nasilja“ budu uporni i masovni, Vučić će doći u situaciju da mora da prihvati bar neke zahteve.

Sa stanovišta opozicije je jedino opravdano tražiti formiranje prelazne tehničke vlade, koja bi pripremila izborne uslove, ne koji bi bili u korist opozicije, nego koji bi bili normalni, realni, demokratski i objektivni, kaže za beogradski Medija centar politikolog, Cvijetin Milivojević.

Psiholog Žarko Korać smatra da je ovaj protestni talas povratio poverenje građana u demokratiju i vratiće još više. „Konačno je Srbija rešila da odbaci ovu atmosferu straha i agresivne propagande režima. Iz građana je progovorio nagomilani gnev na uslove pod kojima živimo u Srbiji- neprekidni napadi vlasti na svakoga ko misli drugačije i neprekidno iznošenje potpuno netačnih podataka o privrednom i društvenom razvoju. Svake vesti, svake večeri počinju sa „ja kao predsednik Srbije“. Niko nikada u istorije Evrope nije se svako veče obraćao građanima na televiziji, to je jedna potpuna uzurpacija medija i neprekidna propaganda režima koja je postala nepodnošljiva i konačno užasna agresija vlasti. Ishod protesta u najvećoj mogućoj meri zavisi od građana, a ja se nadam da će građani ovoga puta biti uporni“, kaže naš sagovornik.

Korać za Medija centar kaže da je Aleksandar Vučić želeo da prihvati nešto od zahteva opozicije, on ne bi ni organizovao miting 26. maja. „Taj miting 26. maja služi da ubedi i njega i njegove glasače da ne treba ništa da se menja. Samo ako protesti „Srbija protiv nasilja“ budu uporni i masovni, Vučić će doći u situaciju da mora da prihvati bar neke zahteve“, smatra Korać.

Kada je reč o mogućem održavanju izbora, Korać ističe da se radi o tome da je neopohodno da dođe do promene izbornih uslova, kako bi izbori bili slobodni i fer,  a ne samo do pukog održavanja izbora, što za Vučića i njegove sagovornike nije tema, već to „odbacuju i sa velikom agresivnošću govore o tom zahtevu“.

Prema mišljenu politikologa Cvijetina Milivojevića, kontramiting 26. maja je zapravo promocija budućeg „Narodnog pokreta za državu“ i najava onoga što će Vučić učiniti na izbornoj skupštini SNS-a koja se održava u Kragujevcu.

„Iako je prvobitna svrha ovog ranije najavljenog mitinga vlasti bila prebrojavanje, desio se treći po redu i najmasovniji protest „Srbija protiv nasilja“ koji je sa brojem okupljenih ljudi dotukao one koji su verovali da se neće ponoviti čak ni prvi protest.  Na tom kontramitingu Vučić može najaviti vanredne parlamentarne izbore, ali je pitanje da li će to imati pozitivnog odjeka u redovima opozicije. Takođe, mnogo toga što će reći zavisi od posete tom mitingu, a činjenica da je za sutradan najavljen protest „Srbija protiv nasilja“, navešće govornike da obuzdaju svoju radikalnu retoriku, kako ne bi izvukli dodatni broj građana na ove proteste“, navodi Milivojević.

Naš sagovornik smatra da su građani bili nezadovoljni scenarijom prethodnog protesta i da je sa tolikim brojem građana na ulici blokada Gazele deplasirana i da je to nehuman potez. On dodaje da je u subotu „dan D“ za opoziciju. „Ovo jeste građanski protest u smislu zahteva, ali je opozicija u startu u tom protest - tačnije svi oni koji ne glasaju za vlast, koji je kritikuju, kao i opozicione stranke. Od svih silnih zahteva protesta ispunjen je samo jedan, ali on još nije finalizovan. Još jedno ponavljanje takvog protesta bez cilja i vidljivih znakova, dovelo bi opoziciju u situaciju da građani zaključe da opozicija nema ideju, pošto se prošlog petka opozicija ofirala kao neko ko direktno ili indirektno stoji iza tih protesta“, navodi on.

Milivojević ističe da to što vlast po ko zna koji put spinuje čitavu priču kada je reč o protestnim zahtevima nije kriva samo vlast, već je kriva i opozicija. „Sada se nudi da u senci vanrednih parlamentarnih izbora budu održani ponovo i izbori za Skupštinu grada Beograda. Onaj ko prihvati tu opciju, direktno radi u korist Aleksandra Vučića“, kaže Milivojević.

Prema njegovom mišljenju, opet je više nego jasno da opozicija ne može dobiti te izbore na koje će Aleksandar Vučić izaći svojim imenom i prezimenom, kao što je više nego jasno da „SNS i koalicija oko nje, ne može dobiti beogradske izbore ako se toga dana samo oni održavaju“.

Milivojević podseća da opozicija ne bi trebalo da prihvati razgovore o održavanju nekih novih izbora, a da paralelno Aleksandar Vučić nije ispunio obećanje koje je dao Draganu Đilasu, 12. aprila prošle godine, o održavanju novih izbora za Skupštinu Grada Beograda, koji se nisu desili do dana današnjeg.

Sa stanovišta opozicije je jedino opravdano tražiti formiranje prelazne tehničke vlade, koja bi pripremila izborne uslove, ne koji bi bili u korist opozicije, nego koji bi bili normalni, realni, demokratski i objektivni, kaže naš sagovornik.  Kada je reč o izbornom okviru i medijskoj regulativi, Milivojević smatra da ona nije loša u većoj meri, ali da se nedovoljno primenjuje, te bi, prema njegovom mišljenju, trebalo uspostaviti institut koji će garantovati primenu. „Ne treba nama novi Zakon o oglašavanju, samo je potrebno da primenimo sadašnji zakon u kojem se navodi da onaj koji odbije da javnosti saopšti imena naručioca, finasijera, kreatora nekog reklamnog sadržaja ili televizijskog spota biva kažnjen zabranom delatnosti od 6 do 12 meseci... Uzmimo za primer ubistvo Olivera Ivanovića i činjenice da ni dan danas TV PINK ne želi da saopšti ko je naručio spot. Nama ne treba novi zakon, već primena mehanizama, koje ima REM, ali se ne primenjuju“, navodi naš sagovornik. Komentarišući rad REM-a, Milivojević ističe da je posebna tema za razmišljanje to što neko ima „pravo i slobodu da dodeljuje nacionalne frekvencije na osnovu obećanja da će neko u narednih sedam godina poštovati uzuse, profesionalne standarde i novinarski kodeks, a da to nije činio u prethodnih sedam, kada je trošio nacionalnu frekvenciju“. (www.mc.rs, portal Medija centra, 24.5.2023)

Život u ringu: Da li smo politički pismeni?

„Druže Tito, ljubičice bela” - tako se nekad horski pevalo čoveku čije slike još poneko drži na zidu ili u fioci. Onda se od devedesetih naovamo pesma pretvorila uglavnom u skandiranje sa ili bez rime od kojih je najpoznatije ono - „Slobo - slobodo” ili „Slobo, mi te volimo”.

Dvehiljadite su donele mali odmak od sveopšteg obožavanja vođe, ali opčinjenost i predstava o političarima kao spasiocima do danas je opstala. Gde je linija između volje naroda i kolektivnih zabluda? Preko tri decenije višestranačja u Srbiji, a prethodno 45 godina jednopartijskog sistema. O tome šta se bolje primilo u narodu - Tamara Pupovac razgovara sa Vladimirom Vuletićem, sociologom i Cvijetinom Milivojevićem, politikologom. (TV Insajder, www.insajder.net, emisija „Život u ringu“, autorka Tamara Pupovac, 21. 5. 2023)

https://insajder.net/emisije/zivoturingu/zivot-u-ringu-da-li-smo-politicki-pismeni

Миливојевић: Кампања ОХР-а дерогира Дејтонски споразум

Београд, 18. маја /СРНА/ - Маркетиншки стручњак Цвијетин Миливојевић оцијенио је за Срну да се ОХР најавом рекламне кампање у медијима о "важности рјешавања државне имовине" директно мијеша у унутрашњополитичке теме у БиХ и дерогира Дејтонски споразум, поготово Анекс четири, који чини Устав БиХ.

Миливојевић је истакао да кампање о деминирању и разоружавању, које су спровођене у БиХ, могу да се разумију, јер се тичу безбједности грађана, па свако може да их подржи, али не и овакве непримјерене, политички обојене кампање ОХР-а против акламативног става најмање једног конститутивног народа.

"Барем ја тако не разумем функцију ОХР-а. Исто као што нисам разумео ни неке кампање које су биле активне пре деценију и по или две, које су фактички сугерисале да БиХ има само један избор, а то је пут у НАТО", рекао је Миливојевић.

Он је указао да ОХР није тијело ЕУ или НАТО-а да би ширио политичку пропаганду у неком смјеру.

"Кад се ради оваква кампања, која је у овом случају институционална, јер иза ње стоји једно надтело, односно принудна управа у БиХ, онда се у старту зна коме је она намењена, шта су њени циљеви и које су поруке примерене да би се дошло до тих циљева. Све је то у овом случају непознаница", навео је Миливојевић.

Према његовим ријечима, не зна се да ли је кампања намијењена грађанима БиХ као државне заједнице, грађанима ентитета или је врста пријетње институцијама Републике Српске, с обзиром на то да су оне показале јасан став шта мисле о покушају да се државна имовина књижи на БиХ.

"Може се закључити да је жеља да се пошаље једна порука која је противна већинском расположењу грађана Републике Српске и њених институција", оцијенио је Миливојевић, додајући да о свему говори у кондиционалу, јер је све још у сфери нагађања.

ОХР је расписао тендер за медијску кампању у оквиру које би рекламирали "важност рјешавања питања државне имовине" за шта ће потрошити око 68.000 КМ.

На ОХР-овој интернет страници компанијама/агенцијама већ је упућен позив да доставе медијски план за рекламирање овог питања на три јавна сервиса /БХТ1, ФТВ и РТРС/ и двије приватне телевизијске станице /"БН" и "Нова"/.

ОХР намјерава да "важност рјешавања државне имовине" рекламира и на "Гуглу", "Фејсбуку", "Јутјубу" и "Инстаграму", а предвиђено је да се рекламе на телевизијама и на интернету емитују у периоду од 1. јула до 31. августа.

Izborima u septembru Vučić pokušava da pokrije najmanje tri stvari, ali konačnu reč daje neko drugi

U trenutku dok građani Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca protestuju i traže da država nešto uradi po pitanju nekontrolisanog rasta nasilja u društvu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić po starom dobrom običaju beg nalazi u novim izborima. Ako je verovati njegovim najavama, građani Srbije bi na birališta mogli ponovo već u septembru. Razlozi za to su, prema mišljenju sagovornika lista “Nova”, razvodnjavanje protesta i bacanje nove koske opoziciji, kao i kupovina vremena za sprovođenje nedavno slopljenog sporazuma s Prištinom. Što ranijim izborima mogu se preduprediti i posledice očekivanog pada rejtinga, a jedini problem za Vučića jeste ono staro, dobro pitanje - šta će reći Evropa i Amerika…

“Možemo da vam izađemo u susret, da smenimo celu Vladu i onda idemo na izbore. Ali, za to sačekajte do 26. maja. Evo ja vam kažem nećete ništa na silu, a što se demokratije tiče, spreman sam da izađem u susret. Nema problema, obaveštavam narod 26. maja, idemo na izbore. Izbori najkasnije u septembru i nema filozofije, izbori u septembru“, rekao je Vučić u nedelju u ko zna kojem po redu obraćanju građanima Srbije, a povodom zahteva s protesta “Srbija protiv nasilja”.

Dakle, umesto smene ministra policije Bratislava Gašića, direktora BIA Aleksandra Vulina, rukovodstva REM i RTS i zabrane rijalitija – idemo na izbore. Nakon njih, očekivano je da sve prethodno pobrojano ostane isto.

Zbunjivanje protivnika

Politikolog Cvijetin Milivojević za novine “Nova” kaže da Vučićeva najava izbora u septembru u ovom trenutku izgleda samo kao pokušaj da se protesti odvedu u nepoznatom smeru.

“Da se unutar opozicije praktično baci koska i izazove razdor, jer jedni će biti za, drugi će biti protiv… I vidimo da delom to uspeva, jer se sad pažnja sa protesta odvukla na nagađanje da li će biti izbora u septembru. A svi znamo da će ih biti ako Vučiću to bude odgovaralo. Ne ako to odluče predsednik Skupštine ili predsednica Vlade, već ako odluči Vučić. Šta bi s onim izborima beogradskim koji su najavljivani za decembar prošle ili mart ove godine? Pa ništa, zato što je on tako odlučio, pa se oni sad spominju kao mogućnost uz neke nove vanredne parlametarne izbore. Dakle, mislim da je ovde reč o čistom zbunjivanju protivnika i, eventualno, kupovini vremena za primenu sporazuma s Prištinom. Mada mislim da će to na red doći tek posle Nove godine”, navodi Milivojević.

Ne treba zaboraviti ni da su tragedije koje su se desile u OŠ “Vladislav Ribnikar” i u selima blizu Mladenovca, u drugi plan stavile implementaciju sporazuma s Prištinom, te da bi ih novi izbori dodatno odložili.

Šta će reći EU

Direktor Centra savremene politike Nemanja Todorović Štiplija za Novu kaže da to ne bi bio prvi put da izbori u Srbiji i na Kosovu odlažu proces dijaloga u Briselu i implementaciju dogovorenog.

“Tako je 2016. godine dijalog bio potpuno paralisan zbog izbora u Beogradu i Prištini. Zato me ne bi čudilo da srpska strana koristi i vanredne parlamentarne izbore da bi odložila dijalog i implementaciju dogovorenog”, kaže Štiplija.

Međutim, Evropska unija u ovom trenutku sasvim sigurno na to ne bi blagonaklono gledala.

“Pre svega zbog stranačkog dijaloga i rada na izbornim uslovima, kako bi konačno dobili jedne fer i poštene izbore. U slučaju da izbori u Srbiji budu u septembru, za to jednostavno ne bi bilo vremena. S druge strane, EU to ne bi odgovaralo ni u kontekstu odlaganja implementacije dogovorenog u Ohridu”, navodi Štiplija.

A upravo je to i sam Vučić naglasio u obraćanju 12. maja, kada je pokušao da ukaže na to da vlast ima nameru da izađe u susret zahtevima protesta.

“Predsednik Skupštine Vladimir Orlić imao je jutros sastanak sa šefovima poslaničkih grupa, bez problema rekao da ćemo imati i sednice i radna tela da se formiraju. Hoćete rasprave o smenama ministara, može šta god hoćete, samo nisam siguran da li su svi spremni za kolektivnu ostavku Vlade, jer im ne odgovara termin za izbore. Ali, to je za neku drugu priču i neko drugo mesto“, naveo je tada Vučić očigledno aludirajući na EU.

Šta se u međuvremenu promenilo i da li se zaista nešto promenilo, zna samo on. (www.nova.rs, 17.5.2023, list Nova, 16.5.2023, Jelena Jelovac)

Narod je shvatio da je minut do 12, ali Vučić ima plan za ostanak na vlasti

 DVA LICA SRBIJE

Uz podsmjeh i kačenje selfija po društvenim mrežama politički vrh Srbije je pratio protest "Srbija protiv nasilja" koji je posvećen ubijenoj djeci i ljudima stradalim u dva odvojena masakra koji su pogodili Srbiju.

Drugi protest u organizaciji proeuropske opozicije, 12. maja, okupio je, prema brojnim procjenama, čak i više ljudi nego prvi, 8. maja. A, riječ je o desecima hiljada ljudi, građana koji su htjeli u miru i tišini izraziti svoje mišljenje, i poslati poruku suosjećanja s onima koji su masovnim ubistvima izgubili svoje najmilije.

Srbijanski politolog Cvijetin Milivojević je za naš portal komentarisao trenutnu političku situaciju u Srbiji i moguće posljedice protesta koji se održavaju u ovoj zemlji.

"Ovi protesti su specifični po tome što su krenuli spontano kao građanski protesti, kao reakcija na ovo nasilje koje se desilo u samo nekoliko dana, a kao neka vrsta pozivara su se indentifikovale neke stranke opozicije iz tog proevropskog bloka stranaka. Ali i dalje su protesti prevashodno građanski. Čak političari, odnosno opozicionari ni ne govore nego zahtjeve daju ljudi koji su prosvjetni radnici odnosno ljudi koji nisu direktno u politici", kazao je Milivojević.

Narodne demonstracije

Dodao je da je posebnost ovih demonstracija to što okuplja ljude raznih političkih i ideoloških spektara.

"To je specifičnost ovih protesta, ali je također specifično što su učesnici protesta ljudi koji su nezavisni od politike i stranaka. Ima tu i simpatizera nacionalnih stranaka opozicije i stranaka lijevih i građanskih proevropskih stranaka, ali ima i dosta ljudi koji se apsolutno politički ne izjašnjavaju, odnosno oni koji su ovo shvatili kao minut do dvanaest da se reaguje na ovo nasilje koje je eksplodiralo", istakao je Milivojević.

Kada je riječ o političkim dometima demonstracija smatra da su neki zapravo već ostvareni, ali da postoji i prostora za nešto više.

"Oni su već neke političke domete postigli, ministar prosvjete Ružić je podnio ostavku, on je to nazvao moralnim činom i da osjeti odgovornost. Naravno odluka o tome hoće li neko podnijeti ostavku je do Vučića i on ne želi da pokaže tu slabost prema onima koji su protive njegovoj vlasti. Rezultat ovih protesta je također i to što Vučić govori o mogućnosti organizovanja vanrednih izbora, prije svega parlamentarnih izbora, govori o nekom septembru, iako su izbori bili prije malo više od godinu dana", podsjeća Milivojević.

Vučićev plan B za ostanak na vlasti

Ipak, mogućnost raspisivanja novih izbora možda nije znak slabosti Vučića nego njegov plan za ostanak na vlasti.

"Pošto je Vučić poznat kao neko ko sve radi na osnovu istraživanja javnog mijenja. Ima uvježbanu ekipu stranih i domaćih stručnjaka za politički marketing, odnosno propagandu i onda je vjerovatno shvatio da je u ovom trenutku bilo mudrije ići sa prijevremenim izborima nego čekati neko proljeće sljedeće godine", kazao je Milivojević.

Vučiću je jasno da bi njegov rejting mogao biti pogoršan ukoliko se bude odugovlačilo, kako zbog sigurnosne situacije, ali i zbog pregovora s Kosovom. Također Vučić ima i drugi plan, a to je napuštanje čela najsnažnije stranke u Srbiji.

"Treba istaći da članstvo SNS-a broji gotovo 10 posto ukupnog stanovništva Srbije a Vučić bi napuštanjem čela stranke na neki način dao poruku da želi objektivnije obavljati dužnost predsjednika svih građana, a ne samo onih koji su uključeni u stranku", ističe Milivojević.

Narod je razočaran i ljut

Dodaje da je narod posebno razljutila reakcija vlasti koja nije pokazala nikakav senzibilitet prema žrtvama užasnih tragedija koje su pogodile Srbiju.

"Način na koji se vlast ponaša nakon ovih tragičnih događaja je grozan, tamo je bukvalno jedan predstavnik vlasti otišao i zapalio svijeću, niko nije otišao da bude tamo, kao da su se krili i to je posebno revoltiralo građane. Počeli su da traže neke političke razloge, kada su počeli protesti oni su odmah tražili da se otkrije ko stoji iza toga", ističe Milivojević.

Predsjednicu vlade Srbije Anu Brnabić izdvaja kao nekoga ko je posebno zakazao u odnosu spram tragičnih događaja.

"Selfi Ane Brnabić je na neki način samo šlag na tortu. Ona kao da je izgubila kompas, nevjerovatno je da ona pravi neke neslane šale na osnovu svega ovoga što se desilo, multiplikuje neke selfije sa Vučićeim i ministrom finansija Sinišom Malim, kao da je ona neki portparol vlade", kazao je Milivojević.

Podsjetio je kako po ustavu Srbije ne vlada predsjednik nego vlada, no da to u praksi nije tako.

"Vlada je ta koja vlada, premijer ima veća ovlaštenja nego predsjednik Srbije, ali Ana Brnabić to ne koristi. Umjesto da se bavi rješenjem problema ona se pojavljuje kao neka vrsta portparola Vučića. On godinama krši ustav vladajući bez stvarnih ovlašćenja, on se pita za sve, pita se ko će biti predsjednik fudbalskog saveza i da li će te godine biti prvak Zvezda ili Partizan, umješao se i u izbor patrijarha navijajući za jednog od kandidata, bavi se svime onime što mu ne pripada", podsjeća Milivojević.

Na kraju zaključuje da sve što radi trenutna vlast kontraproduktivno, te da je dio njihovih pristalica, odnosno onih koji su glasali za trenutnu vlast ogorčen nepoštovanjem boli ljudi koji su izgubili svoju djecu, unuke, prijatelje i porodicu, te da bi to mogao biti faktor koji će promijeniti stvari. (www.klix.ba, Belmin Herić, 16.5.2023)

Broji ili se boji: Kako vlast gleda proteste – Cvijetin Milivojević i Đorđe Vukadinović

Za neke je bila šačica, za neke je bila reka. Za neke grupa koja maltretira građane, za neke hrabri ljudi. Svakako ono što se desilo u petak nikoga nije ostavilo ravnodušnim i to je događaj koji najavljuje da su potrebne promene, ali dokle te promene dobacuju i šta nam pokazuju u emisiji "Među nama" su govorili politikolog Cvijetin Milivojević i analitičar i urednik Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović. (TV Nova S, emisija „Među nama“, voditeljka Maja Nikolić, www.nova.rs, 15.5.2023)

Šta su Milivojević i Vukadinović govorili o ovome u emisiji pogledajte u emisiji ispod:

https://www.youtube.com/watch?v=xl-jsczPl_g

Može li otpor prema Nijemcu označiti KRAJ OHR?

Sve više građana i političara okreće se protiv Šmita

Prvo je naišao na otpor i ignorisanje od strane Republike Srpske, a isto to sada Kristijan Šmit sve češće doživljava i od dijela javnosti i političara u Federaciji BiH. Da li je to dovoljno da se Bosna i Hercegovina napokon riješi gubernatora u liku visokog predstavnika koji skoro tri decenije odlučuje o brojnim važnim pitanjima u ovoj zemlji.

Otkako je došao u BiH Šmit je za Republiku Srpsku “stranac”, “turista”.. Ukratko, sve, osim, visoki predstavnik u BiH jer nije izabran u Savjetu bezbjednosti UN.

Za razliku od Srpske, u Federaciji BiH je dočekan oberučke kako od strane političara tako i građana.

Međutim, njihovo oduševljenje “novim visokim predstavnikom” nije trajalo dugo jer je Šmit počeo da nameće odluke koje nisu išle u prilog dijelu političara, posebno onima iz SDA i DF, koje su na kraju “izgurane” iz vlasti, kako na nivou BiH, tako i u FBiH.

Ovi, ali i neki drugi Šmitovi potezi, doveli su do toga da je postao nepopularan i kod do jučerašnjih najvećih saveznika – Bošnjaka, tačnije simpatizera i članova SDA i DF, kao i dijela javnosti FBiH.

Ono što je do juče bilo nezamislivo, danas se ostvaruje, a to je da iz FBiH sve češće mogu čuti zahtjevi kako Šmit treba da ode iz BiH.

Da li je ovo početak kraja OHR u BiH?

– Nije – odgovara nam politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević koji kaže da je Šmit došao u BiH kao visoki predstavnik uprkos tome što nije izabran u Savjetu bezbjednosti UN jer su protiv bile Rusija i Kina.

Međutim, kako ističe on, u dijelu međunarodne zajednice, pogotovo u svjetlu rusko-ukrajinskog sukoba koji je u suštini sukob kolektivnog Zapada i Rusije, pa djelimično i Kine, Šmit jeste visoki predstavnik.

– Svako popuštanje od strane kolektivnog Zapada to bi se na neki način tumačilo kao neka vrsta priznavanja slabosti. Zbog toga smatram da Šmit ostaje u BiH, uprkos tome što ne postoji nikakav legitimitet njegovog ostanka, ali i bez obzira na to šta misle domaći političari i javnost – kaže Milivojević za Srpskainfo.

On dodaje da je činjenica da je Šmit u BiH i da, po potrebi, dio političkih elita sva tri naroda, mijenja svoj odnos prema njemu u zavisnosti kako im odgovara.

Milivojević pojašnjava da tako nekada za Šmitove odluke neko kaže da su legitimne, a za neke da nisu, u zavisnosti da li im idu u prilog ili ne.

– Osim u Republici Srpskoj, i dijela bošnjačkih političara, Šmit je izazvao nezadovoljstvo i kod dijela Hrvata. Mislim na one intervencije kod Izbornog zakona tokom prošlih izbora. Hrvati su mu zamjerili što nije išao do kraja i omogućio im da imaju svog člana Predsjedništva BiH. Time vidimo da se nezadovoljstvo Šmitom akumulira u zavisnosti od prilike do prilike – ističe Milivojević.

On dodaje da ovo jeste posljednji mandat visokog predstavnika u BiH, ali je upitno koliko će Šmit biti još ovdje.

Milivojević kaže da je “nasilno nametanje” Šmita bila svojevrsna poruka da će on biti posljednji visoki predstavnik.

On dodaje da Rusija i Kina, ako nisu glasale sada za Šmita, teško je zamisliti da bi u budućnosti mogle glasati u Savjetu bezbjednosti UN za nekog novog visokog predstavnika.

– Mislim da je stav kod većina građana BiH da je došlo vrijeme kada treba razmisliti o tome da visoki predstavnik ili gubernator, poslije 28 godina od kraja rata, ode iz BiH. S druge strane imate one kojima njegov ostanak odgovara, tu posebno mislim na one koji su ga doveli u BiH. Tome treba dodati i činjenicu da i sam Šmit izmišlja probleme, kojih realno nema, kako bi sebi produžio mandat i zadržao visoku platu koju prima. Kada se sve sabere, bojim se da on neće tako brzo otići – zaključuje Milivojević.

I politički analitičar Ibrahim Prohić stava je da je OHR trebalo davno zatvoriti, ali ni on nije optimističan da će se to brzo desiti.

Ističe da nije dobro za jednu zemlju da ima protektorat u bilo kojem obliku.

– Ovo što se dešava u BiH jeste neka vrsta protektorata koja mijenja svoj intezitet ili obim. Takozvana međunarodna zajednica je u startu napravila stratešku grešku jer su uspostavili međunarodnog supervizora sa enormnim ovlaštenjima, umjesto da su uspostavili protektorat na određeno vrijeme – kaže Prohić za Srpskainfo.

On ističe da političke partije u BiH ni danas nisu sposobne da rješavaju temeljne društvene probleme, a pogotovo to nisu bile u stanju neposredno poslije rata.

Prohić kaže da je tada trebalo uspostaviti protektorat na određeno vrijeme, odnosno na dvije, tri do maksimum četiri godine kako bi se uredile neke stvari u skladu sa standardima i principima koji važe u EU.

– Ovako, imali smo nedovoljno definisan koncept međunarodnog posredovanja, koji traje i danas. EU ne može da riješi ni svoje neke vitalne probleme, a kamoli ovo što se dešava na Balkanu. Da je urađeno tako kako sam naveo, dakle protektorat nakon rata na tri do četiri godine, stvari bi danas bile drugačije – smatra Prohić.

On ističe da je Šmit najnekompetentniji visoki predstavnik do sada, ali da nije problem u njemu već u političarima u BiH.

Šmit je, kaže Prohić, “jedna nesretna figura koja je ovdje upala bez dovoljno kapaciteta” i OHR jeste problem, ali istovremeno su problem i unutrašnje politike.

– Ovdje imate još uvijek potpuno oprečne političke ideje koje su po svojoj suštini konfliktne. Jedni otvoreno zagovaraju secesiju, drugi to rade prikriveno nadajući se trećem entitetu, a oni treći glume lažne patriote. Oni se tobože zalažu za državu BiH ali po nekom njihovom interesu. U suštini, niko od njih ne radi u interesu BiH, njenih organa i institucija, te efikasnosti i funkcionalnosti tih organa. U konačnici ne rade ni u interesu naroda za koji tvrde da se zalažu – ističe Prohić.

On dodaje da BiH nije rješenje ni ovakav OHR niti ovakve političke stranke koje vode politiku u BiH.

Prohić ističe da, na žalost, sudbina BiH ne zavisi od građana ove zemlje, već  i dalje zavisi isključivo od spoljnog faktora i interesa tih spoljnih faktora.

U dijelu međunarodne zajednice, prema tvrdnjama Prohića, postoje dosta kontradiktorne ideje šta dalje sa BiH, odnosno šta sa cijelim Balkanom.

On tvrdi da postoje neke ozbiljne indicije da u EU, pa i u SAD postoje strukture koje na različit način vide rješenje balkanskog pitanja.

– Postoje indicije da zbog aktuelnog konflikta sa Rusijom imaju neke posebne planove za Balkan. Suština tih planova jeste da se favorizuje princip etničkog predstavljanja, ne samo u BiH već globalno u regionu. To je vrlo opasna strategija ako bude primjenjena na ovaj prostor – tvrdi Prohić. (www.srpskainfo.com, EuroBlic, Snježana Karić, 15.5.2023)

Ponuda vanrednih septembarskih izbora radi dezavuisanja konkretnih opozicionih zahteva

Politički analitičar Cvjetin Milivojević je danas ocenio da predsednik Srbije Aleksandar Vučić "nudi vanredne izbore u septembru" da bi "spinovao i dezavuisao" konkretne zahteve sa protesta "Srbija protiv nasilja".

On je za agenciju Beta kazao da se "Srbija pretvorila u jednu veliku proročicu" koja, kako je naveo, gleda "u to šta je i da li je Vučić odlučio da o nečemu odluči, a što nije u opsegu njegove funkcije".

"Sada, ne samo mi kao građani nego i kao politička opozicija, 'gledamo u pasulj' da li će Vućić odlučiti da bude vanrednih prevremenih izbora ili neće", kazao je Milivojević, te podsetio da to "nije nadležnost predsednika i on već time krši Ustav Srbije".

Ocenio je da "niko živi sem Vučića nema pojma da li će biti izbora i kakvih", te dodao da misli da to "ne znaju ni njegovi najbliži saradnici a ni lideri opozicije".

"Svi smo pomalo zaboravili i da je Vučić nešto obećao delu opozicije u zamenu za priznavanje njegove navodne pobede (koalicije oko Srpske napredne stranke) na beogradskim izborima pre godinu dana, kada je opozicija osvojila 70.000 glasova više", rekao je Milivojević.

Podsetio je da je tada "jedan lider opozicije (Dragan Đilas) otišao kod Vučića" i, kako je dodao, "u zamenu za to što je Vučić rekao „Biće vanrednih beogradskih izbora najksnije u martu, a možda i u decembru ali prošle godine", prihvatio da je Vučić pobedio i u Beogradu.

"I vidite, ko sad pominje beogradske izbore, pa niko", rekao je Milivojević.

Napomenuo je da se "sad odjednom uvodi neka druga priča: 'Biće možda i beogradskih vanrednih, ali će biti možda i vanrednih parlamentarnih izbora' ", te ukazao da "na vanredne parlamentarne izbore u danu kada se održavaju lokalni izbori može da poziva samo neko ko navija za vlast".

Po rečima Milivojevića, opozicija "nema nikave šanse" na lokalnim izborima koji će bi "naciljani" nekim parlametarnim izborima, odnosno održani istovremeno.

"Da li Vučić kupuje nešto u vezi s Kosovom i raspisuje neke vanredne izbore, ili time faktički 'baca kosku' opoziciji da se, i u vezi s tim, zakrvi, da li smiruje svoje simpatizere koji se plaše njegovog eventualnog odlaska s mesta predsednika stranke... svi se zapravo bavimo nečim na šta, nažalost, niko osim njega ne može da utiče", kazao je on.

Milivojević je ocenio da su "na mestu" zahtevi s protesta "Srbija protiv nasilja", te ukazao da su to zapravo "gradjanski zahtevi" ali su i, kako je kazao, to delimično i zahtevi opozicije.

Napomenuo je da je iza protesta "pro forme" stala proevropska opozicija, a da su učesnici bili građani "nezavisno od političke opcije".

"Bilo je tu i pripadnika i aktivista i nacionalne i leve opozicije, ali i ljudi koji apsolutno nisu zainteresovani u partijskom smislu reči", kazao je on.

Kazao je da mu je jedino bio "pomalo besmislen" zahtev za ostavku predsednika Srbije, te podsetio da je predsednik Republike po Ustavu protokolorana ličnost.

"Mislim da bi na mestu bio poziv institucijama koje mogu da utiču na njega, pre svega Ustavnom sudu, ali i drugim da ga privedu poznavanju prava", kazao je Milivojević.

Dodao je da Vučić, kao predsednik Srbije, "ne može da bude istovremeno i premijer i da odlučuje kada će biti izbori i da bude ministar unutrašanjih poslova, predsednik Fudbalskog saveza, 'rezervni patrijarh'...".

Milivojević smatra da su ostali zahtevi protesta "Srbija protiv nasilja" na mestu, te dodao da "postoji valjda i morala odgovornost za sve, i u ministarstvima i institucijama" zaduženim za oblasti relevantne posle dva masovna ubistva u Srbiji.

"Kada je reč o vanrednim izborima, nisam razumeo da ih je opozicija, ali Vučić ih nudi 'na neviđeno'.... pa upravo iz razloga da potpuno spinuje i na neki način dezavuiše ostale konkretne zahteve", rekao je analitičar za Betu.

Cvijetin Milivojević - Vučić vodi zemlju u haos!

INTERVJU: Cvijetin Milivojević - Vučić vodi zemlju u haos! Ovo mu nije trebalo! (12.5.2023)

Gost Slavija info bio je politikolog i novinar Cvijetin Milivojević. U ovoj emisiji Cvijetin je dao detaljnu analizu nedavnih tragičnih događaja, ali i pogrešne procene, pre svega, vlasti kako se treba izvući iz ove situacije i, najbitnije po njih, zadržati i rejting i fotelje. Autor i voditelj Ljubomir Stefanović. (youtube kanal TV Slavija info, 12.5.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=x39smhzBTQc

„Vučić više ne zna da li je predsednik stranke, države ili je ministar policije“

Ja više ne znam koji deo Aleksandra Vučića je predsednik stranke, koji deo je predsednik Lovačkog saveza, koji deo je 'kapo di kapo' Crvene zvezde. Nadam se da je onaj deo njega koji je Predsednik Republike čuo zahteve demonstranata u Beogradu", izjavio je u emisiji N1 Studio Live politikolog Cvijetin Milivojević.

Smatra da predsednik Srbije i SNS-a u poslednjim obraćanjima meša „babe i žabe“.

„To je pokušaj spinovanja, pokušaj prebacivanja odgovornosti, ulaženje u tok misli dela opozicije… Njegov rečnik je poznat rečnik, ja pamtim malo duže, to je rečnik devedesetih godina, u vreme režima Slobodna Miloševića. Ali Milošević se nikada nije pojavio da bi nešto ovako rekao, pogotovo ne na ovakav način. Ovo je zaista urušavanje institucije Predsednika Republike“, ocenio je Milivojević.

Prema njegovim rečima, sadržaj poruke Vučića je skoro identičan onome što smo slušali u decembru 1996. godine uoči kontramitinga koji su organizovali socijalisti 24. decembra, usred građanskog protesta.

„Tada su pozvali narod na narod. Jedan deo građana su pozvali na drugi deo građana. Zbog toga ne vidim čemu sve ovo“, podsetio je Milivojević.

Smatra da je Vučić pokazao da „više ne zna da li predsednik stranke ili države, ili je ministar policije“.

„On krši Ustav član 115. kao predsednik, istovremeno vodi najjaču stranku, i kao što vidiimo on namerava da je vodi i 26. maja na tom kontramitingu. A istovremeno je predsednik svih građana Srbije. Pa to je nemoguća misija. Imate 750.000 članova SNS, i to je ozbiljna ‘vojna organizacija'“, upozorio je Milivojević.

Podseća da je u istoriji mesec maj mesec u kom su se dešavala brojna previranja i politički atentati.

Govoreći o samom datumu 26. maj, koji je izabran kao dan u kome će se održati kontramiting, on navodi da to ima veze sa najavljenim Vučićevim povlačenjem sa mesta lidera SNS-a. Konstatuje brojne zloupotrebe dužnosti.

„Nije on tu da postavlja i razrešuje ministre. Nije on tu da odlučuje ko je kriv u nekom sudskom procesu. Nije on tu da se meša u izbor patrijarha. Nije on tu da postavlja predsednika Fudbalskog saveza. Da li je to nekome ovde jasno“, zapitao je Milivojević.

Upitan da odgovori na pitanje zašto Vučić sve češće spominje vanredne parlamentarne izbore, odgovara da je jedan od razloga za to kupovina glasova zbog izbora na Kosovu.

Milivojević naglašava da bi Vučića „dodirnulo“ kada bi se pojavili „pošteni pravnici, advokati ili Ustavni sud,i kada bi mu rekli: ‘Gospodine Vučiću, ovde nema mesta za veliku pravnu filozofiju. Ovde piše – Predsednik Republike ne može da obavlja drugu javnu dužnost, funkciju ili profesionalnu delatnost'“, ocenio je Milivojević.

Podseća i da je Vučić za šest godina 24 puta naveo da će se povući sa mesta predsednika SNS-a.

„Ovaj put mu zaista verujem. On će to zaista uraditi. Da sam u pravu govori činjenica da se uveliko priprema formiranje pokreta za odbranu države gde će biti u ulozi predsednika. Podseća me na Putina. Putin nije nikad bio predsednik Jedinstvene Rusije. Ja i ne znam ko je predsednik te partije. Tako da Vučić ima nameru da se povuče. Naravno, ima užasan otpor u sopstvenoj stranci i među najbližim sagovornicima. Ta stranka ne postoji bez njega, Vučić je ideologija te političke stranke“, kazao je Milivojević.

Govoreći o formiranju Narodnog pokreta za državu, sagovornik N1 je rekao da će taj politički člinilac biti odmah spreman za eventualne izbore.

„Oni koji su već u vlasti, oni moraju da uđu. Ipak, Vučić če iskoristiti tu priliku da izdvoiji ‘žito od kukolja’. Da kroz rešeto izdvoji deo kadrova kojim je nezadovoljan u SNS i u vladajućoj koaliciji. A ostali koji su u vlasti – moraju ući. Evo, prvi SPS mora ući. Iako realno govoreći, to je kraj SPS-a. Nema tu više identiteta SPS-a, gotovo je“, zaključio je Milivojević. (www.rs.n1info.com, TV N1, emisija “Studio N1 live”, 10.5.2023)

https://n1info.rs/vesti/vucic-vise-ne-zna-da-li-je-predsednik-stranke-drzave-ili-je-ministar-policije/

Зашто се само један одсто Срба на КиМ осећа безбедно и због чега 79 одсто не сме да јавно изнесе свој став?

Политичка судбина једног народа не може да буде унутрашње питање другог народа и његове државе.

Ово је, посредна, готово акламативна, порука испитаника из истраживања „Одбројавање – ставови српске заједнице о текућим питањима“ које је „Хумани центар Митровица“ реализовао током фебруара, марта и априла 2023. године.

Иначе, реченицу с почетка, изговорио је – наравно, алудирајући на позицију свога народа, почетком деведесетих година прошлог века -  (албански косовски) академик Газменд Зајми, а као лајт-мотив своје политичке (тада не и насилне) борбе често су је цитирали некадашњи лидери косовских Албанаца Фехми Агани и Ибрахим Ругова.

. . .

Главни циљ овог истраживања била је анализа постојећих прилика и низа догађаја који су се десили у врло кратком периоду (од средине 2021), а чија је последица била и јесте изазивање велике узнемирености и осећаја несигурности код припадника српске заједнице (нарочито оне на северу Косова). Анализирани су и ставови испитаника о тим збивањима, односно како грађани српске националности виде и доживљавају те догађаје који директно утичу на начин и квалитет њиховог живота.

Реч је о анкетном теренском истраживању лицем у лице, уз учешће 175 испитаника који живе северно од реке Ибар и 125 који живе јужно од Ибра. Такође, рађено је и истраживање три фокус групе (једна група испитаника који живе северно, једна јужно и једна мешовита, са учесницима с обе стране Ибра), са укупно 20 учесника, као и неколико дубинских интервјуа са саговорницима који учествују у друштвено-политичком животу српске заједнице на КиМ.

Што се тиче старосне доби, међу испитаницима је било 18 одсто оних између 18 и 29 година живота (доб најподложнија напуштању Косова); у старосној доби од 30 до 65 година (то су они који би требало да буду „мотор“ друштва, али и они показују велику склоност склањању на мирнија места) је било 63 одсто анкетираних; а у популацији грађана старих више од 65 година (они најређе одлазе за КиМ, а најредовнији су на изборима) било је 19 одсто испитаника.

Тематски је истраживање сагледало три аспекта процеса.

Први део истраживања се бави догађајима који се тичу српске заједнице на КиМ. Фокус овог дела истраживања је било откривање извора узнемирености и несигурности и прилика за сагледавање целокупне слике безбедносног окружења српске заједнице на КиМ.

Други аспект истраживања је анализирао преовлађујуће праксе у реаговању политичких представника српске заједнице ка одговор на догађаје, односно врсте донесених одлука поводом тих догађаја.

Трећи део анализира динамику односа грађана према догађајима без обзира да ли су политички представници у том тренутку постојали или не.

На питање „Како бисте дефинисали свој и положај своје заједнице у контексту безбедности?“, свега један (1!) одсто је одговорило да се осећа потпуно безбедним, 32 одсто се осећа тек „донекле безбедним“, а чак 67 одсто Срба са КиМ – небезбедним!

Да је решење у вези са применом решења за саобраћајне таблице добро, сматра само два (2) одсто анкетираних; док сви остали или „не разумеју и не подржавају“ то тешење или се (чак 51 одсто грађана) „осећају превареним“?!

На питање „Како гледате на изградњу база специјалних јединица на северу Косова?“, тек два (2) одсто испитаника одговара да су то „регуларне активности“; 26 одсто то види као „демонстрацију моћи и доминацију кроз кршење процедуре експропријације“; њих 34 одсто види базе као „поруку српској заједници“, док 36 процената анкетираних базе осећа као „безбедносну претњу српској заједници“.

Да је прихватање француско-немачког предлога „добар правац“ којим треба да се иде, позитивно одговара само један (1!) одсто испитаника; као „добру иницијативу коју треба дорадити“, то види седам одсто анкетираних; да је то „празан папир који нема будућност“ одговара 24 одсто испитаних; као „апсолутну претњу опстанку српске заједнице на Косову“ овај папир разуме 31 одсто, док га као „акт издаје“ види 35 одсто испитаника.

Да ће имплементација француско-немачког плана „довести до позитивног решења за будућност српске заједнице“ на Косову, такође верује само један (1) одсто анкетираних; да ће то „поправити ситуацију на терену“ верује четири одсто; 15 одсто сматра да ће имплементација „довести до негативног решења по будућност српске заједнице“; 21 одсто мисли да ће се „ситуација на терену погоршати“; 24 одсто испитаника сматра да ће имплементација тог плана „довести до дефинитивног раскида веза са Републиком Србијом“, а њих 32 одсто да ће то „омасовити одлазак Срба са Косова“.

Да преговоре између Београда и Приштине треба да води и да заступа српску страну у њима један човек, и то председник Републике Србије, сматра пет одсто испитаника; четири одсто мисли да треба да их води Влада Србије (без учесника који живе на Косову); 10 одсто сматра да их треба да води трећа страна у смислу заступника; док 79 одсто испитаника мисли да те преговоре треба да воде „најспособнији, уз учешће Срба који живе на Косову“ (чест предлог одговора и: „Влада Србије, уз учешће Срба који живе на Косову“).

Да представници српске заједнице на Косову раде „добар посао у интересу своје заједнице“ верује само пет одсто анкетираних; 25 одсто сматра да „спроводе политику која није у интересу српске заједнице“; 30 одсто испитаника сматра да раде искључиво „у свом интересу и не доприносе побољшању положаја српске заједнице“, док 36 одсто сматра да „немају довољно капацитета за послове којима се баве“ (чест предложен одговор испитаника: „раде како морају“).

На питање „Како се позиционирате према изборима за четири општине расписаним за април?“, пет одсто испитаника је – дакле, непосредно уочи тих избора – одговорило да су „избори демократска тековина и на њих треба да се изађе“; 19 одсто је сматрало да треба да се изађе јер је „било какав систем бољи од непостојања система“; 28 одсто је сматрало да не постоје услови за било какав политички плурализам у српској заједници; док је највише испитаних, 43 одсто, сматрало да не постоје услови за излазак на изборе, првенствено зато што захтеви који су били разлог за иступање из институција, нису испуњени.

На питање „Да ли се осећате слободно да јавно изнесете своје мишљење?“, чак 79 одсто анкетираних је рекло – „не“!

На питање „Који су најчешћи страхови који вас спречавају да јавно иступите?“, од 79 одсто оних који се не осећају слободно да јавно изнесу своје мишљење, осам одсто испитаника није дало никакав одговор; њих девет одсто страхује да ће бити физички малтретирано; 17 одсто се плаши да ће бити осуђени од средине; 34 одсто страхује од губитка посла и угрожавања егзистенције своје породице; док њих 24 одсто стрепи од осталих видова злостављања.

. . .

Као млад новинар, извештач, пратио сам протесте Албанаца на Косову, поткрај пролећа 1990. године. Био сам у сали Скупштине САП Косова, у Приштини, када је из, тада још једностраначке, Скупштине Србије стигао указ о распуштању покрајинског парламента. Тога дана урадио сам и интервју са Кристом Гегајем, јединим Албанцем који је дошао на то последње заседање Скупштине Косова („Борба“, 6.7.1990, „Делегат сам свих који живе на Косову“).

На питање зашто остали делегати, његови сународници који су, три дана раније, донели „уставну декларацију“ о проглашењу Косова „републиком“, нису дошли на седницу Скупштине, Гегај је одговорио:

„То је ствар сваког од њих. Свако зна  зашто није дошао и многи ће, кад дође време, рећи зашто и уз чију помоћ нису дошли на седницу... Уосталом, чули сте, прича се свашта. Људи нису од челика и многи су принуђени да раде то што раде. Ја сам дошао јер сам делегат кога су, као и све делегате, бирали припадници свих народа и народности на Косову. Дакле, делегат сам свих који су дали глас за мене, а не само делегат Албанаца. И као такав сам овде.“

Он је тада још био оптимиста и надао се бољим временима:

„Свима на Косову мора бити јасно да је последњим акцијама на Косову угрожен територијални интегритет Југославије и Србије. Тако нешто није могуће. Једноставно, игноришући све остале који живе на овим просторима. Косово није ничија прћија. Сви који у њему живе имају право на њега. Уверен сам, без обзира на све опасности које вребају, да ће мере које се предузимају имати делотворно дејство и да ће врло брзо показати да нису уперене против Албанаца, већ против оних који заговарају сепаратизам.“

(На жалост, пре неколико година, на порталу Удружења новинара Србије, прочитао сам да је Крист Гегај који је, од 1997, био уредник у програму РТВ Приштина на албанском језику, септембра 1999. године, тј. три месеца по доласку међународних снага на КиМ, као „албански издајник“, убијен у Истоку.)

Иначе, тзв. Декларацијом о независности, од 2. јула 1990, односно Качаничком резолуцијом и тзв. Уставом Републике Косово, од 7. септембра 1990. за које су гласали (албански) делегати сва три већа (распуштене) Скупштине Социјалистичке аутономне покрајине Косово – проглашена је „Република Косово“, односно сувереност и државотворност Косова, али - унутар Југославије.

Као полазиште за преговоре у вези са свим тим захтевима, албанска политичка елита тражила је повратак на уставну позицију Косова (унутар Србије и СФРЈ) из 1989. године.

Касније су ови захтеви и формално еволуирали у правцу потпуне независности, али је средином деведесетих, док је рат у Хрватској и БиХ још трајао, део албанске елите на Косову, сматрао да би Косово у Србији (и СРЈ) требало да, у смислу суверености, добије најмање онолико колико „државотворности“ добију Срби у БиХ и Хрватској.

Радећи, од краја 1994. до пролећа 1996, са колегом Бахри Цанијем, књигу интервјуа са водећим албанским и српским политичким и јавним личностима оног доба, упознао сам већину најважнијих албанских јавних личности и интелектуалаца тог доба и био искрено фасциниран количином њиховог апсолутног сагласја када је албански национални интерес на Косову у питању.

А међу нашим саговорницима били су, са албанске стране, поред осталих, и: Адем Демаћи, Фехми Агани, Махмут Бакали, Азем Власи, Бајрам Косуми, Марк Краснићи, Ветон Сурои, Шкељзен Малићи, ХАкиф Бајрами, Љуљета Пуља – Бећири, Рифат Бљаку, Ејуп Статовци, Јахја Лука, Миљаим Кадриу, па и тадашњи председник владајуће Демократске партије Албаније Тритан Шеху...

На наше антипод дилеме типа „Космет или Косова? Српски Јерусалим или албански Пијемонт?“, упамтио сам одговор старог Титовог политичког вука Бакалија који нам је, коментаришући могућност поделе Косова, у марту 1995, рекао да би „подела Косова значила његову поделу између држава Србије и Албаније, јер се Косово не може поделити између Србије и Косова“.

. . .   

Шта нам поручују резултати истраживања „Хуманог центра Митровица“? Укратко: Припадници српске заједнице на КиМ имају егзистенцијални страх, бојазан не само за опстанак него и за своје и животе својих породица; нису оптимистични у погледу решавања њихових горућих проблема нити имају превише наде када је у питању будућност саме српске заједнице на Косову.

Пред српском заједницом на КиМ, али и целом Србијом, је данас „немачко-француски“, а помало и „амерички“, а сада већ и „(све)европски“ предлог за нормализацију односа Београда и Приштине који је, наводно, са све планом његове имплементације, додуше усмено, прихватио и главни преговарач у име Београда.

Има ли решења које неће бити потпуно понижење за српску заједницу која се, силом, из конститутивног народа, на делу територије Србије, покушава превести на ниво националне мањине?

Ја сам, ипак, мало већи оптимиста од наших преговарача који, стиче се утисак, исувише мраче и неке „инпуте“ за дијалог хоће да представе неповољнијима него што објективно јесу?

Примера ради, у Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација, из 2010. године, коју је, иза леђа Русији и Кини, наша бивша власт „прогурала“ као некакав заједнички документ Србије и ЕУ, нигде не пише да је ЕУ од УН-а добила некакав мандат да арбитрира, а некмоли намеће решења Београду и Приштини, већ ту дословце пише да: „Генерална скупштина УН поздравља спремност ЕУ да олакша дијалог између страна.“

Више него јасно је да, ако већ ЕУ као посредник 13 година не успева да „олакша“ пут ка договору, онда иста та ЕУ мора да врати посреднички мандат ономе ко јој му га је „позајмио“, а то су УН.

То никако не значи да Србија треба да се, једноставно, повуче из дијалога под окриљем УН – тај колосек разговора треба да настави, ако треба, и до и бесмисла, јер док год се преговара – каже једна дипломатска изрека – „оружје ћути“. Али, исто тако, званични Београд не сме да се фаталистички, судбински веже само за ову и баш за ову платформу дијалога у којој ЕУ „посредници“, све време, отворено навијају за једну страну.

Следеће, независно од новог колосека дијалога на који се Београд пребацио (договори о тзв. немачко-француском или, тачније, америчком плану), а да претходно Приштина није испунила своју једину озбиљну обавезу из Бриселског дијалога – формирање Заједнице српских општина.

Ново питање је како се и зашто САД појављују као некакав „натпосредник“ у дијалогу и са чијим мандатом? Београд има маневарски простор да, ако је већ пристао на то, затражи да се као други посредник укључи бар још једна стална чланица СБ, а то и не мора да буде Русија него, рецимо, Кина. Или, зашто то не би била најмногољуднија земља света, Индија? Или најмногољуднија муслиманска држава на земаљској кугли, Индонезија? Или трећа по снази држава Европске уније, Шпанија? Или...? Дакле, зашто не нека од земаља која не признаје самопроглашену независност Косова?

И шта спречава Приштину и Београд да разговарају на више колосека и под посредовањем различитих посредника? Па, где буде више успеха и резултата... Зашто будући статус Косова одређују искључиво државе које су Косово већ признале као независну државу, пошто су му претходно дипломатским, али и оружаним путем, и подариле ту државност? И зашто, на пример, европски посредници нису били господа Лајчак и Борељ док су били министри иностраних послова Шпаније и Словачке, земаља које не признају Косово, већ сада када наступају као намештеници бирократије ЕУ?

. . .

Друго, дефиниција дијалога подразумева некакав компромис као решење. Иначе, ако се једној страни нешто намеће, онда се то не зове дијалогом. Да ли компромис између става официјелне Приштине да је Република Косово независна држава и става Београда (и слова Устава Србије) да је Косово и Метохија покрајина са широком аутономијом у оквиру Србије, може да буде некаква „ЗСО“ за (пазите сад)  српску националну мањину на Косову у оквиру независне Републике Косово!?

Компромис мора да буде на трагу - не обавезно и по садржају и тексту - Дејтонског споразума из 1995. године којим су, после много крвавијег рата него што је био на КиМ, све три стране учеснице у том рату (три конститутивна народа) у БиХ, понешто изгубиле, а понешто и добиле, постале и помало победници, а помало и поражени.

Извлачење искусног дипломате Кристофера Хила из пензије и његово намештење за америчког амбасадора у Београду, с обзиром да је био део тима Ричарда Холбрука чије је дело тај споразум из Дејтона – у први мах је заличило на намеру САД да коначно понуде поштен компромис Београду и Приштини. Уместо тога, сада се као мантра, не само из официјелне Приштине, него и из Стејт департмента, поручује како „неће бити нове Републике Српске на Косову“.

Треће, и у овом тренутку најактуелније:  Независно о томе да ли је реч о некаквој политичкој или дипломатској „куповини времена“, сада је најважнији консензус свих политичких снага у Србији да никаквих даљих разговора, а поготово на немачко-француској платформи неће бити док се, коначно, више од деценије од потписивања Првог бриселског споразума, коначно не формира Заједница српских општина  и то онаква каква је предложена у Принципима.

Шта је добро у Принципима (ако би остали онако како их је Управљачки тим предложио) о успостављању ЗСО? Најпре, ЗСО има право  на сопствени буџет, као и право на поседовање властите имовине, али и (иако то експлицитно нигде не пише) право на територију. То би држави Србији дало више могућности да не само подстакне развој српских средина на КиМ, него и да врло конкретним средствима и мерама фактички заустави одлазак, поготово младих, са КиМ.

Као илустрацију за то наводим неке од акција које у централној Србији, већ реализује Министарство за бригу о селу. Најважнија је, свакако, државни откуп празних сеоских кућа, окућница и имања и њихова бесплатна додела младим паровима који намеравају да живе на селу. Следећа је оснивање нових и државна буџетска подршка већ постојећим, првенствено пољопривредним, али и занатским и другим задругама, пројекат који би на КиМ могао, уз помоћ Националног тима за спас села Србије, да укључи и манастирске задруге. Такође, ту је и набавка и стављање у промет минибусева за бесплатан превоз сеоског становништва до општинских и других седишта локалне управе итд.

Наравно, услов за то је да се у садашњем и сваком будућем дијалогу о Косову, питање заштите имовине, питање својине (приватне, државне, бивше друштвене, некада конфисковане, силом одузете и национализоване...) наметне као српски ултиматум за сваки даљи разговор.

А немачко-француски план је, у ствари, скоро од слова до слова, потписани план о уређењу односа између две (наглашавам, две немачке!) државе, из 1972, у којима је, у обе, с обе стране Берлинског зида, живео само један једини народ и акламативно сањао о поновном уједињењу што је и дочекао 1990. године. И, истог тренутка, гле парадокса, та је уједињена Немачка постала најагресивнији фактор и потпомагач разједињења, свих тада постојећих сложених, грађанских држава, попут Совјетског Савеза, Чехословачке и Југославије. Чак дотле да је била и остала један од најгласнијих заговорника кршења званичног ЕУ критеријума, „Бадинтеровог кроја“, по коме се, унутрашњим линијама републичких граница, СФРЈ има поделити на шест (6!) нових држава. У коме никаквог „К“ од Косова као некакве седме државе није било!  

Томе плану, његовим намерама и могућим последицама евентуалног прихватања, противи се најмање четири петине грађана Србије, тако да ту српска заједница на КиМ, може да буде мирна. Иако никада нити једном политичару не смете до краја веровати, овај пут је толики отпор овој накани „колективног запада“ да било која власт у Србији која би то прихватила не би преживела следеће изборе.

Уосталом, пошто ће се и глобални сукоб, украјинско-руски рат, односно прокси рат између НАТО-а и Русије, решити на линији Вашингтон – Москва, Србија нема разлога да жури са прихватањем било каквог решења у вези с Косовом, а које нема озбиљне елементе компромиса. Јер, чак је и „статус кво“ (пример Кипра који је одавно члан ЕУ, више је него ефектан!) бољи од прихватања неког силом наметнутог решења.

А дотле? Срби нешто о политици, осим тога да „политичка судбина једног народа не може да буде унутрашње питање другог народа и његове државе“, још понешто могу да науче (и примене) из искуства својих комшија Албанаца, деведесетих година 20. века. Како се, на пример, бојкотује формална држава, а на истој територији организују паралелна држава (паралелни живот и паралелни друштвени и правни систем) на истој територији. (изговорено и неизговорено на презентацији истраживања ставова српске заједнице на КиМ, Северна Митровица; 9.5.2023, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Cvijetin Milivojević: Zapad ne posreduje, on komanduje pregovorima, moramo biti strpljivi, rešenje je pravi kompromis

 

Suštinski kompromis je jedino rešenje za pitanje Kosova i Metohije, što znači da obe strane moraju  nešto da dobiju, a nešto i da izgube, moraju obe da se istovremeno osećaju i kao pobednici i kao pobeđeni, izjavio je danas u Kosovskoj Mitrovici politikolog i novinar Cvijetin Milivojević. Smatra da sa rešenjem ne treba žuriti već sačekati rasplitanje nekih većih i daleko ozbiljnijih političko – vojnih sukoba na globalnom nivou. Nevolja je kada jedan narod nevoljno bez njegove saglasnosti proglasite manjinom, dodaje, a posredovanje EU u dijalogu koji se vodi u Briselu, ocenjuje kao – ne posredovanje, već komandovanje dijalogom.

Milivojević je, učestvujući u panel diskusiji  „ODBROJAVANJE – Stavovi srpske zajednice o tekućim pitanjima“, istakao da suštinski dijalog između Beograda i Prištine ne postoji, a da je razlog tome loše posredništvo EU, odnosno nespremnost ove organizacije da posreduje već da servira gotova rešenja.

„Mi nemamo dijalog između Beograda i Prištine. Nažalost, nemamo ga od trenutka kada je srpska pregovaračka delegacija, u trci sa vremenom,  u aprilu 2013. prihvatila, neću reći prvo, ali već drugo ponuđeno rešenje. Ne zaboravite, srpska delegacija je imala obećanje iz Brisela da će Srbija otvoriti pregovore o članstvu u EU već  do Vidovdana te godine. Ispostaviće se kasnije da je srpska delegacija imala obećanje, a ti pregovori su otvoreni skoro dve godine kasnije“.

Milivojević konstatuje da platforme na koje se oslanjaju pregovori pa i sporazumi, dolaze sa strane koja je već odavno odlučila kako će budućnost Kosova izgledati a to je nezavisnost. Srbija se kako kaže Milivojević, fatalistički vezuje za te platforme te on u tome vidi problem. Srbija bi, smatra politikolog,  u uslovima gde se deset godina čeka na formiranje Zajednice srpskih opština, kao najvažniji trenutak u celom briselskom sporazumu, trebalo da se bolje zapita ima li smisla pregovarati dalje?

„To je odgovornost srpskih pregovarača. Da se zapitaju ima li smisla pregovarati kada znamo da EU nema nikakav izvorni mandat  za posredovanje. Ona ima pozajmljeni mandat koji joj je dao Savet bezbednosti UN uz saglasnost svih pet stalnih članica. Ako deset godina ne uspevate, vratite taj mandat onome ko vam ga je dao“, kaže Milivojević.

Dalji tok dijaloga, odvija se po tzv. nemačko – francuskom predlogu, za koji Milivojević smatra da je nemačko – francusko – američki“.

„Mi od početka vidimo zapravo da je natposrednik u tim pregovorima, ne Šolc, ne Makron,koji se identifikuju kao navodni autori tog predloga, već Eskobar. Otkud Amerikanci ako je reč o francusko – nemačkom predlogu?“.

Kompromis je, smatra, ključna reč, a najbolji dokaz da kada Amerikanci odluče da se do kompromisnog rešenja dođe – oni to i mogu, jeste Bosna i Hercegovina, koja je u svakom smislu drastičniji primer od Kosova – i po pitanju težine ratnog sukoba i u pogledu etničke složenosti. BiH je, smatra, Milivojević, dobar primer i kada je rešavanje problema registarskih oznaka u pitanju. Korišćenjem neutralnih simbola u vidu  zajedničkih ćiriličnih i latiničnih slova i brojeva koji nisu povezani sa opštinom izdavanja tablica, ispostavilo se kao savršeno rešenje. Zapravo, Milivojević svako rešenje koje nije nametnuto, smatra dobrim.

„Čak je istatus kvo bolje rešenje, od nametnutog rešenja“ kaže i dodaj da je Kipar najbolji primer za to.

„To EU nije smetalo da takav Kipar primi u EU. Kad se hoće, nađe se rešenje.Ako postoji spremnost. U ovom trenutku, sve zavisi od sila sa zapada, jer one komanduju pregovorima. To nije posredovanje, to je komandovanje tzv. pregovorima“.

Kaže, da bi njegov savet u ovom trenutku bio – strpljenje.

„Strpimo se, ljudi. Kao što svi dobro znamo i vidimo, mnogi globalni sukobi, računajući i ovaj u Ukrajini, ono što se dešava oko Kine i Tajvana,  neće se rešiti na relaciji Priština – Beograd ili Kijev – Tajpeh, negop na relaciji Vašington – Moskva. Ajde da ne žurimo nigde“ kaže Milivojević.

U panel diskusiji je učestvovao i profesor Aleksandar Ćorac, član SNF, koji smatra da celu vojno -političku sagu Kosova od početka do danas prati licemerje.

„To je reč koja može obeležiti ceo period nakon dolaska međunarodnih snaga i kada to kažem iz toga ne izuzimam ni sebe, kao pripadnika srpskog naroda. Govorim o društvenom okviru koji je doveo dotle da se albanska borba za neka prava, kroz licemerje razvije u sputavanje onoga za šta su se borili kod drugog narod“ kaže Ćorac i napominje da je ono prisutno sve vreme kod svih međunarodnih faktora bez izuzetaka i konačno i kod Srba  da smo spremni da damo sve za KiM a da je kako kaže, ta granica spremnosti naroda da se žrtvuje, mnogo nisko pala.

Panel diskusiji je prethodilo iznošenje rezultata istraživanja koje je u martu mesecu sprovela organizacija Humani centar Mitrovica, o tome kakvi su stavovi srpske zajednice o tekućim pitanjima i prilikama na Kosovu i Metohiji.

Podaci pokazuju da se 29% ispitanika trenutno na Kosovu oseća potpuno nebezbedno. 38% donekle nebezbedno, 32% donekle bezbedno, dok sa svega 1% ispitanika smatra potpuno bezbedno.

Kada je reč o primeni rešenja za registarske tablice, prevarenim se oseća 51% građana, 40% njih ne podržava rešenje a samo 2% smatra da je to uredu.

36% ispitanika je na pitanje kako se oseća povodom postavljanja policijskih baza na severu, odgovorilo da su one „ozbiljna bezbednosna  pretnja srpskoj zajednici“.

Prihvatanje francusko – nemačkog predloga 35% ljudi ocenjuje kao „akt izdaje“ a tek 1% smatra da je to „dobar pravac kojim treba ići“. Čak 79% ispitanika smatra da pregovore treba da vode „najsposobniji uz učešće predstavnika Srba sa Kosova“.

Isti procenat anketiranih  građana je na pitanje da li se osećate bezbedno da javno iznesete svoje mišljenje odgovorio – ne.

Tokom istraživanja, intervjuisano je 300 građana srpske nacionalnosti sa cele teritorije Kosova – 175 sa severa i 125 građana koji žive u ostalim krajevima Kosova. (www.radiomitrovicasever.com, Radio Mitrovica Sever, 9.5.2023)