Bitka na politički život i smrt: Šta predstavlja odluka DPS-a da kandiduje Đukanovića za predsjednika

 Ili će Đukanović imati predsjedničko kormilo i narednih pet godina, ili će DPS kakav poznajemo nestati i morati da se reformiše od temelja, kaže Stefan Đukić. Sve oči uprte su u eventualnu mogućnost da Đukanović pobjedom obezbijedi drugu šansu DPS-u, koja bi bila i posljednja, poručuje Cvijetin Milivojević

Predstojeći predsjednički izbori biće za Demokratsku partiju socijalista (DPS) bitka na politički život i smrt, što znači da će nakon njih lider DPS-a Milo Đukanović ili zadržati funkciju šefa države i tako dati stranci šansu za povratak na vlast, ili će DPS njegovim porazom morati da se promijeni iz temelja.

Tako sagovornici “Vijesti” tumače preksinoćnju odluku DPS-a da kandiduje Đukanovića za predsjednika Crne Gore, i omogući mu da se bori za treći mandat na toj funkciji.

U prvom je bio od 1998. do 2002. godine, dok mu drugi, aktuelni, traje od 2018.

Građanski aktivista Stefan Đukić kaže da bi mogli govoriti o iznenađenju da je Đukanovićeva kandidatura predstavljena prije mjesec. Trenutno, kako objašnjava, nakon “potopa”, odnosno odbijanja kandidature lideru Pokreta Evropa sad (PES) Milojku Spajiću, nesloge na polju koje nazivamo “centrom”, iako ono, prema njegovim riječima, to ideološki nije, te ozbiljnim šansama da se u drugi krug plasira kandidat Demokratskog fronta (DF) Andrija Mandić, ne možemo, tvrdi, biti iznenađeni.

”Đukanović se ne bi kandidovao da nema šansu za pobjedu, kao što je u jednom momentu djelovalo. Sad ta mogućnost nije nevjerovatna, i samim tim on kao jedini član DPS-a koji nosi značajan procenat podrške među biračima, pokušava da preokrene niz izbornih poraza”, rekao je Đukić “Vijestima”.

Politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević, ocjenjuje da je Đukanović trenutno jedini mogući izbor DPS-a. Navodi da bi neki drugi kandidat te stranke teško parirao onome ko se plasira u drugi krug izbora.

”Nakon što je DPS prije dvije i po godine izgubio izbore i izvršnu vlast, logično je da su sve oči uprte u eventualnu mogućnost da Đukanović pobjedom na predsjedničkim izborima obezbijedi drugu šansu DPS-u. Ta šansa bila bi i posljednja. U tom smislu, kandidatura Đukanovića je jedini mogući izbor te stranke. Drugog nema. Svaki drugi kandidat u ovom trenutku bio bi slabiji, i teško bi mogao da računa na neko novo biračko tijelo. Gledajući tako, ovo je jedna vrsta bitke na politički život i smrt DPS-a”, ističe Milivojević za “Vijesti”.

Glavni odbor (GO) DPS-a preksinoć je podržao predlog Predsjedništva stranke da Đukanović bude predsjednički kandidat na izborima zakazanim za 19. mart, iako se u javnosti spekulisalo da bi u predsjedničku trku mogao da ide neko mlađi.

Odgovornost prema državi jača od prava na umor

Đukanović je juče na konferenciji za medije saopštio da je njegova kandidatura “izraz odgovornosti prema Crnoj Gori, koja se nalazi u ozbiljnim problemima”, te “izraz brige za ugroženost tekovina razvoja savremene Crne Gore”, kojima je, kako je rekao, posvetio cijeli život.

On je, kako su “Vijesti” pisale, na sastanku s dijelom partijskog rukovodstva prije dvadesetak dana, govorio da mladi lideri treba da preuzmu odgovornost u susret predsjedničkim izborima. Prije nekoliko dana je, govoreći o tome zašto DPS nije odredio kandidata, rekao da je trideset godina u političkom životu Crne Gore, i da onaj ko radi jedan posao tri decenije ima pravo da se “osjeti umornim i ima pravo na rezon da bi možda i za društvo bilo bolje da tu bude novi kandidat”.

Đukić kaže da Đukanović kandidaturom šalje poruku da i dalje drži najsnažniju crnogorsku partiju apsolutno u svojim rukama, i da sve zavisi od njega. Samim tim to je, dodaje, poenta njegove kampanje - ili će imati predsjedničko kormilo i narednih pet godina, ili će DPS kakav poznajemo nestati i morati da se reformiše od temelja.

Đukić objašnjava da Đukanovićeva kandidatura za DPS znači da oni nemaju lidera koji bi iskoračio iz sjenke partijskog šefa i da će, nakon njegovog povlačenja, kad god to bilo, dugo trajati period unutrašnjeg traženja.

”Što se Crne Gore tiče, ne možemo biti srećni da i dalje gledamo ista lica, pritom lica koja su pod ozbiljnim optužbama decenijama, koji su zaslužni, direktno ili posredno, za kriminal, korupciju, partitokratiju... Ne radi se tu samo o Đukanoviću, ali je svakako on dominantno zaslužan za društvene prilike”.

Milivojević: Stranka - to sam ja

Govoreći o tome zašto DPS ne uspijeva da iznjedri neku drugu ličnost koja bi mogla da bude predsjednički kandidat i zašto se sve “vrti” oko Đukanovića, Milivojević kaže da to nije osobenost DPS-a, nego da se dešava i u okruženju.

”Stranka - to sam ja. Slično je i u Srbiji, a to smo gledali i u vrijeme SFRJ, kad je Tito bio izabran za doživotnog predsjednika. Koliko to može da bude fatalno nakon odlaska takvog lidera, pokazalo se u našem slučaju... Ta vrsta vezivanja budućnosti jedne države i svih njenih građana za ličnost nezamjenjivog lidera, nešto je što u komparativnoj političkoj istoriji nije donijelo rezultat... Jasno mi je bilo da DPS ne može predložiti nikog drugog, jer smatraju da jedino Đukanović može da pobijedi”.

Upitan da li je njegova kandidatura dokaz da u DPS-u nema nikog drugog ko bi imao šanse za pobjedu na izborima, Đukanović je juče odgovorio da misli da javnosti šalju poruku “o bogatstvu kadrovskog potencijala”.

”Pogledajte kako izgledaju Predsjedništvo DPS-a i poslanički klub, vidite koje su to novine, i uporedite to s novinama na ukupnoj političkoj sceni, i dobićete odgovor”.

Naveo je da bi, ako se produži mandat aktuelnoj državnoj politici, DPS morao da čeka 2027. ili 2028. godinu kao novu šansu, ali da je to predugo i da su stoga odlučili da ne kalkulišu, nego da izađu sa svojom “najjačom ponudom”.

”Naša analiza je pokazala da moramo izaći sa svojim najjačim adutom. Ne vjerujem da vas iznenađujem ako kažem da je predsjednik stranke najjači adut te stranke. Ne samo ove, nego svake. Danas je tako, i zbog toga je moja kandidatura na stolu”, poručio je Đukanović na presu nakon predaje kandidature Državnoj izbornoj komisiji (DIK).

Sudbonosna kampanja za spas Crne Gore?

Đukić kaže da pretpostavlja da će se ići u još jednu “sudbonosnu” kampanju za “spas Crne Gore”, punu polarišućih poruka, latentne mržnje i upiranja prstiju u “onog drugog”, koji je, navodi, uvijek “neprijatelj, izdajnik, strani plaćenik”, a pod čime se podrazumijevaju svi koji ne glasaju željenu političku opciju.

”Ovakva kampanja je prirodna Đukanoviću decenijama, a sekundarno mobiliše i glasače njegovog željenog protivnika u drugom krugu - Mandića”, dodaje on.

Đukić napominje da istovremeno treba imati u vidu da, za razliku od ranije, Đukanović nema u svom arsenalu poziciju u izvršnoj vlasti, niti u većini lokalnih samouprava, te da ne posjeduje poluge te vrste pritiska na svoje biračko tijelo. Zato će, prema njegovim riječima, biti zanimljivo vidjeti kako će ovog puta proći.

”Kandidatura je ozvaničena na samom kraju roka, jer samo kratka kampanja može biti efikasna ako su poruke polarizujuće”, poručuje on.

Milivojević kaže da će DPS-u osim Đukanovićevog ulaska u drugi krug, što će se, prema njegovim riječima, vjerovatno desiti, biti važno da “zahvati” glasove iz redova onih koji budu birali njegove protivkandidate, a koji neće doći do drugog kruga.

”S druge strane, bitno je kako će se oni koji čine izvršnu vlast i parlamentarnu većinu ponašati nakon što vidimo ko će ući u drugi krug, koji će biti bitka svih bitaka. Da li će tu važiti neki preliminarni dogovori između tih kandidata ili ne. Vidjeli smo pozitivni događaj bez presedana na izborima u avgustu 2020, kad je dio anti-DPS stranaka održao riječ, i kad je ipak formirana vlada s poslanikom više u parlamentu”, podsjeća sagovornik.

On ističe da pretpostavlja da će DPS u kampanji plašiti građane da bi Đukanovićev poraz mogao značiti kraj evropskog puta Crne Gore, da bi to bilo vraćanje pod okvire Srbije i sl.

”Na jednoj strani biće pokušaj da se cementira to da bez pobjede Đukanovića i DPS-a nema Crne Gore i da će pobjeda drugih označiti to da će Crna Gora biti dovedena u pitanje. S druge strane, biće pitanje da li će birači uspjeti da prepoznaju to da se promijenila vlast DPS-a, a da Crna Gora nije propala”, zaključuje Milivojević.

Predsjednička kandidatura potvrđena je Mandiću i poslanici Socijaldemokratske partije (SDP) Draginji Vuksanović Stanković.

Kandidaturu je prekjuče predao Nikšićanin Željko Matijašević, a danas bi, kad ističe rok za podnošenje prijava, to trebalo da učine zamjenik predsjednika PES-a Jakov Milatović i lider Demokrata Aleksa Bečić.

Predlog lidera Ujedinjene Crne Gore Gorana Danilovića za učešće na izborima, vraćan je na doradu.

Đukanović: Da pobijedim što ubjedljivije i što prije

Đukanović je ocijenio da državu u 2023. očekuje “sveobuhvatan izborni ciklus” koji, kako je rekao, počinje redovnim predsjedničkim izborima, a nastavlja se “nekoliko mjeseci nakon toga” održavanjem prijevremenih parlamentarnih izbora.

”To je prilika da Crna Gora mudrim odlukama svojih građana povrati stabilnost i predvidivost državne politike, posvećenost reformama i funkcionalnost institucija. To je prilika da Crna Gora sačuva međunarodni prestiž koji je, kao mala i nedovoljno razvijena zemlja, mukotrpno ostvarivala. To je moguće, bez obzira na jako krupne izazove koji su se izoštrili tokom posljednje dvije-tri godine”, rekao je lider DPS-a.

Đukanović je poručio da u izbornu trku ulazi s namjerom kao i do sada - da pobijedi što ubjedljivije i što prije.

Naveo je da mu je cilj pobjeda u prvom krugu, ali da je spreman za cijeli izborni proces.

”Ako nas razvoj događaja dovede do drugog kruga, s istim entuzijazmom i istim optimizmom učestvovaću i u njemu, s uvjerenjem da ću u tom izbornom krugu pobijediti. Mislim da imamo dobru ponudu na političkoj sceni Crne Gore. Respektujem svakog kandidata koji je do sada predao kandidaturu. Vjerujem da ćemo imati zanimljivu izbornu trku. Ulazim u trku s uvjerenjem da ću ja biti pobjednik. Ne bih prognozirao ko bi mogao da bude u drugom krugu. Svakome pristupam s uvažavanjem i ozbiljnošću, potrudiću se da ih pobijedim u prvom krugu”.

Đukanović je tokom predaje kandidature DIK-u rekao da tokom cijelog života ima prebivalište u Crnoj Gori i da ima samo crnogorsko državljanstvo.

SD uz Đukanovića, BS će odlučiti nakon zaključivanja kandidatura

Socijaldemokrate (SD) su juče odlučile da podrže kandidaturu Đukanovića.

Kako su saopštili, odluka o podršci nastavak je “društveno odgovorne politike i politike koja za cilj ima samo jedno - interes države Crne Gore i njenih građana”.

”Pitanje kandidata na predsjedničkim izborima niti u jednom momentu nijesmo posmatrali uskopartijski. U aktuelnoj političkoj situaciji, kad se Crna Gora nalazi u dubokoj društvenoj, političkoj, institucionalnoj, ekonomskoj i svakoj drugoj krizi, cijenimo da po ovom pitanju ne smije biti mjesta partijskim kalkulacijama, već se svaka partija mora voditi isključivo višim, državnim interesima. U tom smislu, SD je donio odluku da podrži onog kandidata koji ima najviše šansi da odnese pobjedu”, naveli su nakon sjednice Glavnog odbora (GO).

GO Bošnjačke stranke (BS) sinoć je donio odluku da ta partija neće imati kandidata na predsjedničkim izborima.

”S obzirom na činjenicu da BS neće imati svog kandidata i s obzirom da nisu iznesene ni potvrđene sve kandidature za predsjednika, GO BS-a ovlašćuje Predsjedništvo stranke da nakon zaključivanja kandidatura i analize kandidata, donese konačnu odluku o eventualnoj podršci konkretnom kandidatu za predsjednika”. (www.vijesti.me, Vijesti, Nikola Dragaš, 27.2.2023)

Vojvođanski manifest: Može li se tema autonomije Vojvodine vratiti na dnevni red?

Vojvođanski manifest Pokreta slobodnih građana i Akcije progresivne Vojvodine pokušaće da na političku mapu Srbije vrati temu autonomije. Kako su najavili u najskorije vreme podneće predlog Zakona o finasiranju Vojvodine.

Anna Oreg narodna poslanica i predsednica Vojvođanskog odbora PSG-a na sinoćnem predstavljaju manifesta u Novom Sadu, rekla je da ta organizacija vidi Vojvodinu „kao autonomnu regiju zasnovanu na građanskim i liberalnim idejama, kao model za buduću regionalizaciju Srbije i da zato pokrajinu moramo urediti da bude primer svima ostalima“.

Napomenula je da su tri zakona kroz čije je donošenje ili izmene moguće poboljšati autonomni kapacitet Vojvodine.

„Na prvom mestu je Zakon o finansiranju, koji nije donet, a Ustavna je obaveza i rok za njegovo donošenje je istekao, ne slučajno još davne 2008. godine. Neophodno je izmeniti i dopuniti još dva zakona: Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine i Zakon o javnoj svojini“, objasnila je Anna Oreg.

Dodala je i kako je trenutno u fokusu Pokreta slobodnih građana izrada Zakona o finansiranju, te kako planiraju da predlog tog zakona podnesu u Narodnoj skupštini u najskorije vreme.

Nikola Ačanski, jedan je od osnivača APV-a i jedan od autora Vojvođanskog manifesta, istakao je kako postoje tri dominantne istorijsko-političke paradigme koje su oblikovale narativ o Vojvodini: građansko-liberalna paradigma, nacionalistička paradigma i socijalistička (komunistička) paradigma, te da je svaka od te tri ideologije donela nešto novo u samorazumevanju Vojvodine i ljudi koji su ovde živeli i žive.

Politički analitičar Aleksandar Popov napominje da je čitao izlaganja predlagatelja manifesta, te smatra da se njihovim pozivanjem da se do autonomije dođe, “sprovođenjem nadležnosti Vojvodine garantovane Ustavom”, neće daleko stići.

Kako kaže, jedina izvorna ovlašćenja koja AP Vojvodina ima garantovana Ustavom iz 2006. godine je da donese svoj grb i zastavu, što je i učinila.

“Na Ustav se ne vredi pozivati jer on ne daje ništa. Autonomija Vojvodine je trebalo da se unapredi 2005. godine, na predlog Borisa Tadića, koji je čak uključivao zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, pa je tada čak i Vlada na čijem je čelu bio Koštunica predlogom Ustava bila dala Pokrajini delomična zakonodavna i sudska uz izvršna ovlašćenja. Ipak, umesto ovih predloga, 2006. godine dobili smo jedan nakaradan Ustav, po kojem Vojvodina ima samo jedno izvorno ovlašćenje”, rekao je Popov.

Kako dodaje, Zakon o finasiranju Vojvodine nije donet i ko god se na tome od političkih snaga iskreno angažuje, mogao bi da očekuje podršku građana koji znaju o čemu se radi i koliko bi to donelo boljitka ljudima u Vojvodini.

Ipak, problem je kako smatra, što je politička javnost trenutno okupirana drugim pitanjima, svaki dan nas plaše raznim opasnostima, od državnih udara i atentata, do uplitanja stranih sila u domaće prilike.

“Ovo je tvrd centralitički režim, vlast nije više samo u Beogradu, nego u rukama jednog čoveka. Pomalo je beznadežna situacija da se sada o tome razgovara. Opet ako ova tema ne bude držana, nikada neće ni doći na dnevni red. Iako smo mi na putu evorpskih integracija, to nam u ovoj priči neće pomoći. EU neće forsirati ovo pitanje jer i sama ima manje ili više decentralizovane zemlje u svom sastavu i neće vršiti pritisak u tom pravcu. To je naš domaći zadatak“, rekao je Popov.

Njegov kolega, politički analitičar Cvijetin Milivojević, kaže da je tema autonomije Vojvodine svoj zenit dosegla u vreme kada je na vlasti bila Demokratska stanka, a sticajem okolnosti ta tema je i tada skrajnuta od strane vlasti.

„Imam jedno lično sećanje, meni je bila zabranjena kolumna u Politici jer sam pisao da je tadašnji predsednik Tadić umesto da se pojavio na poglašenju Statuta Vojvodine u Novom Sadu, otišao da poseti iskopine rimskog Sirmijuma u Sremskoj Mitrovici. Tadašnji partneri u vlasti DS i LSV, ali pre svega DS, jednom rukom su radili, a drugom odmagali u uspostavljanju autonomije“, rekao je Milivojević.

Sada je ova priča, kako nastavlja, u senci kurentnijih događaja u zemlji, okruženju, pa i na geopolitičkom nivou. Iako je potpuno legitimno da političke snage koje se zalažu za autonomiju kandiduju ovu temu, smatra da nije pravi tajming, jer će ona proći i mimo interesovanja javnosti u Vojvodini.

„Ljudi koji se bave politikom imaju svoje taktike, potpuno legitimno, ali za otvaranje ovako značajnih tema mora se odabrati vreme kada ona neće biti pod senkom drugih. Opet, vešt političar uvek će se truditi da kandiduje svoju temu. I sa stanovišta dela vladajuće koalicije ne vidim da će ova tema dobit podršku, a kako je velika većina medija direktno pod uticajem vlasti, ni medijski neće biti vidljiva“, nastavio je Milivojević.

Manifest podeljen u pet tačaka: Unutrašnja kolonizacija Vojvodine

U Vojvođanskom manifestu koji je podeljen je u pet tačaka kaže se da je “autonomija kao ideja upravljanja svojim životom uvek za Vojvodinu bila put mira i slobode i vodila ju je do ekonomskog razvoja i bogatstva”.

Ali da danas autonomija postoji samo formalno, te da je građanima Vojvodine potrebno vratiti pravo da upravljaju svojim javnim dobrima; materijalnim: šumama, rekama, jezerima, zemljom, saobraćajnom infrastrukturom; kao i nematerijalnim: zdravstvo, obrazovanje, nauka, kultura, radna prava, javna bezbednost, socijalna zaštita.

Kako piše u prvoj tački: “Nekad najrazvijenija regija jugoistočne Evrope, Vojvodina se danas nalazi u položaju koji nalikuje situaciji unutrašnjeg kolonijalizma. Oduzeta su joj temeljna politička i ekonomska prava, a o njenoj sudbini mahom odlučuju oni koji u njoj i ne žive”.

U drugoj tački se nastavlja, kako je je mir i prosperitet Vojvodina uspevala da održi i ostvari samo kad je imala nadležnosti da sama upravlja svojim resursima – najveći ekonomski i društveni napredak ostvaren je u vreme kad je imala najviši stepen autonomije.

„Temin unutrašnja kolonizacija nije nov termin u političkim i sociološkim teorijama i koristi se da se napravi distinkcija kolonijalizma, kolonizacije. Kolonijalni položaj u vlastitoj državi zapravo je unutrašnja kolonizacija, a ona podrazumeva dihotomiju na centar i periferiju, odnos moći potčinjenih i dominantnih, eksploatisanih i eksploatatora, moćnih i onih bez moći“, rekao je Aleksandar Jovanović, iz APV-a i jedan od tvoraca Vojvođanskog manifesta.

Ko je jači Pajtić ili Mirović?

Dolaskom naprednjaka i Igora Mirovića na čelo Vlade Vojvodine, deluje da je dodatno opala moć ove funkcije. Milivojević kaže da je razlog tome što je Pajtić ipak smatran za čoveka sa „vojvođanske strane“, ali i „vojvođanskog Srbina sa obe noge“.

„Nažalost Pajtić u tom trenutku kada se pričalo o autonomiji, u svojoj stranci nije imao politički kapacitet da tu priču vodi na jedan način koji bi doneo više rezultata. Njegova moć u stranci je narasla tek posle. Sa druge strane, Mirović jeste etabliran kao stari radikal i jedan od osnivača SNS-a i najbližih ljudi oko Vučica, ali u realnom odnosu snaga unutar SNS nije ni prvi čovek vojvođanskog SNS. I da ima ideju, a zaista ne prepoznajem koje su njegove ideje u ovoj priči, nema kako da ih sprovede“, rekao je Milivojević. (www.danas.rs, Danas, A. Latas, 3.2.2023)

“Signali”, RTV, 10.2.2023: Sto dana, jedno primirje

Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić predstavlja rezultate prvih 100 dana rada svog kabineta, samo nekoliko dana nakon što je u javnosti otvoreno pitanje njenog opstanka, zbog sukoba sa SPS – om i nagovešten je izlazak na nove izbore u septembru. Da li je pomirenje do kojeg je došlo - konačno, ili na političkoj sceni imamo samo prividno zatišje? Ukoliko nastavi da tinja sukob između SNS – a i SPS – a, hoće li jesenji izbori i dalje biti u igri? Može li Vlada Srbije, u atmosferi takvih političkih tenzija, normalno da funkcioniše, posebno ako imamo u vidu i pritiske sa strane zbog sve složenije geopolitiče situacije? Da li je u pozadini svega borba za rejting, kako pojedini ocenjuju? Za šta su građani Srbije glasali pre 10 meseci, a šta su dobili nakon prvih 100 dana rada nove Vlade Srbije?

Gosti emisije:

Prof. dr Vladimir Vuletić, sociolog

Ognjen Karanović, predsednik Centra za društvenu stabilnost

Cvijetin Milivojević, politikolog

(www.media.rtv.rs, Televizija Vojvodine, emisija “Signali”, autorka emisije Aleksandra Popović, 10.2.2023)

https://media.rtv.rs/sr_lat/signali/80749

Milivojević: Ko od SPS očekuje blanko podršku Vučiću, taj ne poznaje realnost

 

Govoreći o odnosu kolicionih partnera, vladajućeg SNS-a i SPS-a, politikolog Cvijetin Milivojević je ocenio da svako ko je mislio da će SPS svojski da stane iza predsednika Srbije, koji je u Skupštini pre nekoliko dana tražio blanko podršku za ubuduće, ne poznaje političku realnost u Srbiji.

„Oni (socijalisti) su prihvatili jedno vreme da budu trening vreća za boksere neke, uslovno rečeno da je bokser onaj jači, ali istovremeno oni znaju da neće on njih oterati u opoziciju. To je bitna stvar“, rekao je Milivojević u emisiji N1 Studio Live.

Ukazao je i da Vučić u ovom trenutku ni ne može da SPS otera u opoziciju, jer kako je podsetio, po prvi put posle tri izborna ciklusa nije bilo moguće formirati Vladu bez socijalista.

„To je velika razlika u odnosu na 2020. godinu. A ko će zameniti SPS u toj Vladi? Ja ne vidim nikoga u opoziciji ko bi u ovom trenutku bio spreman da ga zameni. Ni s leva, ni s desna, i to je velika stvar“, rekao je Milivojević.

Ocenio je i da je izlazak na izbore „tek tako“ besmislen. „Jeste, Vučić ima naviku da često pravi izbore, ali onda kad je siguran da će učvrstiti, pa čak i povećati poverenje građana na tim izborima. U ovom trenutku istraživanja ne govore u prilog tome“, istakao je Milivojević.

Predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić izjavio je u međuvremenu da je razgovarao sa predsednikom Srbije i liderom Srpske napredne stranke Aleksandrom Vučićem i da je dogovoren nastavak saradnje dve stranke. (www.rs.n1info.com, TV N 1, „N1 live“, voditeljka Tanja Aleksić, 8.2.2023)

https://n1info.rs/vesti/milivojevic-ko-od-sps-ocekuje-blanko-podrsku-vucicu-taj-ne-poznaje-realnost/

Velika Vučićeva podvala Zapadu: Kako je Dačić poslužio kao „vreća za udaranje“ i izgovor za izazivanje krize

 

Kao grom iz vedra neba stigla je vest o razdoru između Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije. Premda je lider SPS Ivica Dačić juče nakon sastanka sa Aleksandrom Vučićem rekao da se saradnja nastavlja, predsednik SNS nije u potpunosti isključio mogućnost novih izbora ove godine. Koalicija je, dakle, i dalje pod znakom pitanja, a samim tim i Vlada Srbije. Interesantno je da se sve zakuvalo nekako baš uoči dolaska specijalnog izaslanika EU Miroslava Lajčaka u Beograd i svega nekoliko sati nakon vesti da je kosovski premijer Aljbin Kurti prihvatio nemačko-francuski plan za Kosovo. Sagovornici novina “Nova” saglasni su u oceni da ovo može biti i verovatno jeste pokušaj kupovine vremena...

Nakon turbulentna dva dana u odnosima dve koalicione stranke, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić seli su juče za sto. Posle sastanka koji je trajao sat i po vremena Dačić je rekao da je dogovoren nastavak saradnje i jačanje koalicije SNS i SPS.

 “Kao što sam i ranije rekao, Socijalistička partija Srbije i ja lično apsolutno podržavamo Aleksandra Vučića, jer vodi politiku od vitalnog značaja za nacionalne i državne interese i budućnost Srbije”, rekao je Dačić.

To se, međutim, ne slaže sa onim što je Vučić rekao dan ranije. Nakon prvobitne najave novih izbora, Vučić se predomislio i rekao da izbori nisu dobro rešenje u ovom trenutku, ali je potvrdio da su odnosi dve stranke narušeni.

 “Ne mislim da su izbori dobro rešenje u ovom trenutku u našoj zemlji. A da li imam puno poverenje? Lično ga nemam, oni ga u nas nisu imali. Mi poštujemo tu političku partiju, ali sada znamo da u teškim vremenima možemo da se oslonimo samo na sebe. Ništa se neće dogoditi preko noći, ali ono što se dogodilo je značajno narušilo naše odnose”, rekao je Vučić u utorak uveče.

Interesantno je da je za momenat „narušavanja odnosa” izabran baš ovaj trenutak.

Kad je Priština u načelu prihvatila nemačko-francuski predlog i čeka se samo odluka Beograda.

Igrokaz Vučića i Dačića

Politikolog Cvijetin Milivojević za novine “Nova” kaže da je moguće da ovaj performans služi za kupovinu vremena.

 “Većina dobronamernih građana se nada da je ovo jedan pokušaj kupovine vremena da se ne prihvati nemačko-francuski plan i faktički prepusti Kosovo i Metohija. Da ovaj igrokaz između Vučića i Dačića ide u tom pravcu… Jer, kad bi došlo do prevremenih izbora to bi značilo šest do devet meseci smanjenih pritisaka u vezi nemačko-francuskog predloga. Ne očekuje se od Vlade u odlasku da odlučuje o tome, ali ni od novoformirane Vlade, makar u prva tri meseca. Međutim, mislim da Vučić nije u poziciji da sam odlučuje o tome, čemu u prilog govori i poslednja izjava amabasadora Kristofera Hila da se očekuje da plan bude usvojen do kraja godine”, kaže Milivojević.

S druge strane, navodi on, održavanje izbora manje zavisi od Vučića, a mnogo više od njegovog rejtinga.

“Više o tome odlučuju Bogosavljević i Uljarević iz IPSOS Stratedžik marketinga. Vučić se rukovodi onim što kaže gospodin rejting i da li su on i SNS u tom trenutku jači ili slabiji”.

Zapadu je jasno da vrdaju

Dejan Bursać, naučni saradnik u Institutu za političke studije u Beogradu, takođe misli da je reč o pokušaju odlaganja konačne odluke na ponudu Zapada.

 “Ova saga između SNS i SPS je posledica francusko-nemačkog plana i tog pritiska sa Zapada koji dolazi. Mi vidimo s jedne strane da je SPS sklon tome da se skloni sa strane i izbegne odgovornost oko prihvatanja tog plana i generalno odgovornost oko nečega što bi našoj javnosti zaličilo na priznanje Kosova. S druge strane, Aleksandar Vučić hoće da cela koalicija tu učestvuje, čak i širi društveni akteri”, navodi Bursać.

Uveren je i da bez obzira na ove pokušaje odlaganja konačne odluke u vezi Kosova, izbora ipak neće biti ove godine. A da tu ključnu ulogu igra međunarodna zajednica, koja je prozrela ovaj plan.

“Mislim da neće biti izbora u septembru, Vučić je već smanjio retoriku. Ono je bio neki izliv frustracije prema socijalistima, sad je ta retorika već stišana. Za to su dva razloga. Pre svega međunarodna zajednica, mislim da će Zapadu biti jasno da je raspisivanje izbora Vučićev pokušaj da izvrda taj francusko-nemački plan, koji je po svemu sudeći prihvatio. Dakle, biće pritiska od strane Zapada da se na te izbore ne ide. S druge strane, ne verujem da Vučiću ide u prilog da ide na izbore na kojima će jedna od glavnih tema biti Kosovo, kada ga javnost percipira kao nekog ko je prihvatio taj plan. Rejting, i njegov i SNS-a, bi mogao da se umanji, a mogli bi da profitiraju pre svega SPS, ali i stranke desnice Dveri, Zavetnici i Novi DSS”, zaključuje Bursać. (www.nova.rs, list Nova, Jelena Jelovac, 8.2.2023)

Umesto Dačića, Dačić i dalje: Ako SNS izbaci SPS iz Vlade, ko će ga zameniti?

Mesto SPS u vladajućoj koaliciji je poljuljano jer se dovoljno ne zalažu za državnu politiku i njenog tvorca lidera SNS Aleksandra Vučića, a uz to još i flertuju sa opozicijom. Takvu sliku javnosti slikaju funkcioneri naprednjaka i njihovi tabloidi od ponedeljka uveče.

Vrlo nezadovoljan je i predsednik SNS koji je čak, kako su u preneli mediji bliski naprednjacima, stranačkim saradnicima rekao da je spreman i za izbore jer ne želi da podlegne njihovim i pritiscima Zapada.

Ipak, sagovornici Danasa kažu da je SPS sada najpotrebniji Vučiću od 2012. i da je najava izbora kupovina vremena.

Politikolog Cvijetin Milivojević na pitanje ko ako ne SPS i Dačić odgovara „umesto Dačića, Dačić i dalje“.

Prema njegovom sudu najava vanrednih izbora je kupovina vremena i poruka za Zapad, pre svega Ameriku, i Rusiju.

– Ako dođe uopšte do izbora na jesen dotle se kupuje vreme. To je strategija još od 24. februara prošle godine. Jer budite sigurni da bi pritisci, pre svega sa zapada a delimično iz Rusije, bili smanjeni do završetka izbora – ukazuje on.

Kako dodaje, vidljiv aspekt odnosa SNS i SPS je slika koju režimski mediji šalju,  a to je da se Dačićevi poslanici neozbiljno ponašaju prema ozbiljnoj kosovskoj temi, te da je čak poslanik sa Kosova iz SPS gledao filmove za odrasle dok predsednik brani Kosovo.

– Ali od aprila 2022, odnosno od objavljivanja rezulata izbora postoji besmislena ljutnja SNS i Vučića na Dačića jer je navodno SPS uzleteo na ruskom narativu a kao SNS to nije. Svako ko je gledao istraživanja javnog mnjenja može da zaključi da su upravo Vučićevi glasači vrlo rusofilski orijentisani. Oni u njemu, pre svega, vide nekog ko neće izdati Kosovo, neće uvesti sankcije Rusiji, a ipak će uvesti Srbiju u EU – kaže on.

Kao treći aspekt održavanja izbora on navodi mogućnost da je Vučić odlučio da „izda Kosovo“ i da faktički hoće da se otrese onih iz vladajuće koalicije koji bi bili eventualno protiv toga.

– To je slatka priča, ali ja u te priče ne verujem. Meni ovo najviše lični na dodatnu kupovinu vremena – navodi Milivojević.

A na koga bi tipovao da bi mogao da zameni SPS do sledećih izbora, odgovara da u ovom trenutku liči da bi to bila neka od stranaka koje podržavaju uvođenje sankcija Rusiji.

Da li je vreme za sastanak Vučića i Dačića?

– Što opet ne mora da znači, jer je Vučić čovek koji se više upravlja rezultatima istraživanja o očekivanjima građana nego nekom eventulanom strategijim ili vizijom. To je SSP, jer druge stranke koje se zalažu za sankcije u levo-građanskoj opoziciji nisu za tu vrstu javne podrške SNS – smatra on.

Njega ne bi začudila i opcija u kojoj, ako građani u većini misle da ne treba uvesti sankcije Rusiji i da treba zaoštriti prema Zapadu, mesto ponudi nekoj od stranaka nacionalne opozicije koje su spremne da ga u tome podrže.

On zaključuje da mu nijedna opcija nije sigurna, jer je u ovom trenutku jasno da su građani u većini protiv sankcija, te mu vanredni izbori nisu izgledna mogućnost.

I politikolog Boban Stojanović smatra da SPS ostaje.

– Ne moze da ih izbaci. Nikad mu nisu bili potrebniji od 2012. godine i sada samo pokušava da ih “dovede u red” i kaže da su zajedno u tome – kaže Stojanović.

Kako opisuje, SPS je ojačao na prethodnim izborima, a tek u opoziciji (kao protivnici sporazuma) bi bili izuzetno opasni po njih kao verovatno drugi izbor mnogih koji su glasali za SNS na prethodnim izborima i koji su protiv pristanka na clanstvo Kosova u UN.

– A u potencijalno širu koaliciju mogu da uđu samo oni koji su za sporazum što bi svakako bilo političko samoubistvo za njih ili eventualno oni pojedinci koji imaju lične interese – zaključuje Stojanović.

Izlazna strategija

Vučiću bi vanredni izbori mogli da budu izlazna strategija kako bi u jednom trenutku zaista ispunio ono što mu Ustav nalaže, navodi Cvijetin Milivojević. „Oročavao se 22 puta i to mu je najjednostavniji način da kaže, podnosim ostavku na mesto predsednika Republike, ne mogu da se kandidujem treći put, ali bez pardona mogu da budem premijer I, po zakonu i Ustavu, mogu da ostanem predsednik SNS. Čini mi se da su se malo proračunali u SNS, pa se najavljivani pokret oko Vučića pod imenom „Bilo šta da Vučić odluči, mi smo za njega“ ne formira očekivanom brzinom“, ukazuje Milivojević. (www.danas.rs, Danas, Lidija Valtner, 8.2.2023)

Код Бране 077 Цвијетин Миливојевић: Амерички ултиматум Србији / 077 Kod Brane Cvijetin Milivojević

Брана је са Цвијетином Миливојевићем разговарао на бројне теме:

Ко по уставу треба да одлучује о политици земље?

Како смо уопште дошли до овог немачко-француског плана? Да ли је то у ствари амерички предлог?Да ли се ради о ултиматуму?

Шта је хтео, а шта је добио Вучић у она два дана ванредне седнице Народне скупштине?

Да ли је питање статуса Косова и Метохије у директној вези са увођењем санкција Русији?

Шта је Русија успела да оствари у претходних годину дана СВО?

Да ли присуствујемо стварању мултиполарног света и да ли ће САД и политички Запад прихватити нову реалност или ће ићи до краја када је у питању војни сукоб са Русијом?

Да ли Вучић купује време или ће поклекнути под западним притисцима? Шта можемо да очекујемо у 2023. години?

Цвијетин Миливојевић (25. септембар 1965, Бијељина) српски је политиколог, новинар и консултант за односе са јавношћу. Дипломирао на Факултету политичких наука у Београду (новинарски смер). Директор агенције за односе са јавношћу „Прагма“. Аутор бројних књига о новинарству, односима са медијима. Предавач на Факултету политичких наука у Београду (односи с јавношћу) од 2002. до 2007. (поткаст „Код Бране“, разговарао Бранислав Нешић, 6.2.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=hQ0q_Vvd3O4

www.catenamundi.rs

Cvijetin Milivojević: Tinjajući sukob SNS i SPS ne gledati fatalistički

Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je danas da "tinjajući sukob" Srpske napredne stranke (SNS) i Socijalističke partije Srbije (SPS) ne treba gledati fatalistički, ocenjujući da postoji niz mogućnosti za raspetljavanje tog sukoba.

Milivojević je za agenciju Beta kazao da predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić tim sukobom pokušava da kupi vreme, nakon nekoliko najava da će napustiti mesto šefa političke stranke, ali i mesto predsednika države.

"Najjednostavnije rešenje za sukob je da vlada potraje do septembra, a da bi Vučić nakon toga mogao da bude premijer i da ostane na čelu SNS", rekao je Milivojević.

Podsetio je da Vučić po Ustavu ne može da se kandiduje za treći predsednički mandat i dodao da ukoliko bi bio premijer, po zakonu bi mogao da ostane na čelu političke stranke.

Prema njegovim rečima, Vučić se na sednici Skupštine o Kosovu i Metohiji ponašao kao lider političke stranke, a ne predsednik države što pokazuju svađe sa opozicionim poslanicima, navodeći da je on gotovo upravljao sednicom parlamenta. (www.beta.rs, 7.2.2023)

Ima li smisla da opozicija sad bojkotuje Skupštinu Srbije?

Iako nema smisla bojkotovati institucije, efekat bi bio postignut ako bi cela parlamentarna opozicija bojkotovala Narodnu skupštinu.

Ciljani i povremeni bojkot ili organizacija alternativne skupštine sada mogu dati rezultat, smatraju sagovonici Danasa odgovarajući na pitanje ima li smisla da opozicija bojkotuje rad parlamenta.

Posle dvodnevne burne skupštinske rasprave o Kosovu, u kojoj je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, nije odgovorio na postavljena pitanja a skupštinska većina i predsednik Skupštine ponovo pokazali da nemaju nikakvog poštovanja prema opoziciji, lider pokreta Srbija centar Zdravko Ponoš je sugerisao opozicionim partijama da bi trebalo da razmisle o bojkotu.

On je između ostalog rekao, da je predsednik „pokazao da mu ne treba Vlada, za ministre nije bilo mesta ni na galeriji, a Skupštinu je izvrgnuo ruglu, kako bi pokazao kako je ona prethodna, jednostranačka SNS bila umivenija. Njemu Skupština treba samo kao pokriće i da pruži formalni legitimitet njegovoj samovolji“.

Ponoš je sugerisao parlamentarnoj opoziciji da bi, zbog toga, trebalo da razmisli o bojkotu rada Skupštine, jer je raniji bojkot izbora „zažuljao“ vlast.

Iako se poslednje zasedanje skupštine po brutalnosti naprednjaka nije mnogo razlikovalo od prethodnih, kada su opozicioni poslanici najniže vređani, isključivan im je mirkfon, oduzmana reč, kažnjavani su bez osnova, opoziciji, koja se na sve to žalila na sve strane, nije padao na pamet novi bojkot.

To se može razumeti ako se uzme u obzir to da opozicija, skrajnuta sa nacionalnih frekvencija svaki prenos zasedanja Skupštine maksimalno koristi za promociju svojih ideja, ali i za organozovane akcije poput držanja transparenata sa porukama na aktuelne teme, skretanje pažnje javnosti na otvorena pitanja i probleme.

Da li u takvim okolnostima ima smisla da opozicione partije ponovo izađu iz predstavničkog doma, pitali Dušana Spasojevića, vanrednog profesora Fakulteta političkih nauka, politikologa Cvijetina Milivojevića i političkog analitičara Dragomira Anđelkovića.

Spasojević za Danas kaže da misli da nema smisla bojkotovati institucije.

– Opozicija je pokušala sa bojkotom i parlamenta i izbora i to nije dalo očekivane rezultate, što znači da sada mora da nađe način da izvuče najviše iz postojećih uslova. To ne znači da mora da učestvuje u svakoj aktivnosti (np.r povremeni i ciljani bojkoti mogu da daju nekakav rezultat), ali načelno gledano, nakon izlaska na izbore 2022. bojkot nije na raspolaganju kao sredstvo – smatra on.

Politikolog Cvijetin Milivojević ukazuje na to da je Vučić raspravu o Kosovu u parlamentu iskoristio da najveći deo opozicije svrsta bilo u leve, bilo u desne divljake, a da ove koji mu daju blanko podršku bilo šta da učini, pozicionira kao front “pristojne Srbije”, na čijem je čelu on lično.

– Tako da smo ponovo u periodu “prvobitne akumulacije kapitala” i opet ne znamo ni šta je ni ko je ni gde je opozicija. Opozicija nije trebalo ni da učestvuje u raspravi u kojoj se raspravlja zvanično o nekakvom birokratskom izveštaju, a nad zemljom se, navodno, nadvio nekakav bauk ultimatuma – opisuje on.

A kad je reč o bojkotu navodi da bi to imalo efekta ako bi cela parlamentarna opozicija bojkotovala.

– Uostalom, ako su se čak i Ćuta Jovanović i Boško Obradović složili da u parlamentu skoro da nema poslanika koji su za nezavisno Kosovo ili prijem Kosova u UN, bio bi čist opozicioni mazohizam da im skupštinska većina i dalje prišiva izdaju ili ratnu politiku – navodi on.

Anđelković ima kreativan predlog za opoziciju.

– Pošto vlast obesmišljava parlament i onemogućava opoziciju da deluje na regularan način, opozicija treba da povuče kreativan potez. Da prihvati ovo što je rekao Ponoš a da ne izađe iz parlamenta. Drugim rečima, da napravi konferencije ili rasprave na otvorenom pred medijima kao alternativni parlament gde će reći ono što ne mogu da kažu u Skupštini. Takvu vrstu nastupa treba kombinovati sa klasičnim parlamentarnim nastupom i pokazivati građaniam da ne mođe da se kaže sve što bi trebalo da se kaže slobodno u parlamentu – zaključuje on. (www.danas.rs, Danas, L. Valtner, 7.2.2023)

Ko je politički profitirao od sednice Skupštine - Vučić ili opozicija?

Beograd - Nakon sednice Skupštine Srbije o Kosovu, na kojoj je učestvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a koja je na momente bila na ivici fizičkih obračuna, još nema istraživanja o tome koliko je političkih poena dobila ili izgubila vlast, a koliko opozicija, i kako je sve uticalo na birače.

Stručnjaci za politički marketing, ipak, imaju sličan utisak: bolje od opozicije je prošao predsednik Srbije, jer se sednica svela na izjašnjavanje za ili protiv njega, a o sadržaju francusko-nemačkog predloga za rešavanje pitanja Kosova se malo govorilo.

Javnost je tako ostala uskraćena za odgovore na brojna pitanja u vezi sa evropskim non-pejperom, za koji je Vučić ranije izjavio da ga je prihvatio.

Predsednik Srbije je, pošto je javnosti saopštio da su mu zapadne diplomate predočile posledice neprihvatanja evropskog predloga za Kosovo, izjavio da će političke predstavnike pozvati na konstultacije i omogućiti im uvid u predlog. Međutim, konsultacije se nikada nisu desile i sve je prebačeno u Skupštinu, čije sednice građani mogu da gledaju u direktnom prenosu.

Bojan Klačar, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), za Glas Amerike kaže da je Skupština kao pozornica, i da su svi akteri koji u njoj učestvuju fokusirani su na to šta će da kažu svojim biračima. U tom smislu, smatra da su sve političke stranke ispunile svoje ciljeve sa kojima su ušle u Skupštinu.

"S tim što mi se čini da je ciljeve bolje postavila Srpska napredna stranka (SNS), jer je trebalo da brani dokument koji nije najpovoljniji za Srbiju. Najveći deo opozicije je pokušavao da prebaci teret priče o Kosovu na priču o samoj vlasti ili Aleksandru Vučiću, što mi se čini da je bio bolji teren za SNS. Zato verujem da je SNS uspela da, na neki način, zaštiti svoju poziciju time što je čitavo izjašnjavanje u Skupštini uspela da svede na za ili protiv Vučića, i uspela da izbegne situaciju da na nju padne veliki teret odgovornosti za dokument koji možda nije najpovoljniji za nju".

Politički analitičar Cvijetin Milivojević nema sumnje da je Aleksandar Vučić marketinški pobedio na sednici parlamenta, za koju kaže da je bila izuzetno gledana. Smatra da je Vučić skupštinsku govornicu koristio kao glasilo na stranačkom mitingu.

„On se nije tokom ta dva dana ponašao kao predsednik republike, u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima, nego kao predsednik SNS… Zbog toga što su mediji i kanali komunikacije pod njegovom kontrolom, iz parlamenta je otišla samo jedna slika – da je tamo bila neka vandalistička opozicija koja je pokušala da linčuje predsednika, odustane od Kosova, izda i sruši Srbiju", kaže Milivojević za Glas Amerike, osvrćući se na incident kada su poslanici pojedinih opozicionih stranaka ustali sa svojih mesta i prišli mestu gde je sedeo Vučić, jer im nije data reč na osnovu povrede Poslovnika.

Situacija je bila na ivici fizičkog obračuna poslanika opozicije i vlasti, a predsednik Skupštine je upitao da li su poslanici opozicionih Dveri, Zavetnika, Narodne stranke i DSS-a "došli da linčuju predsednika".

"Opoziciju je prikazao kao ekstremiste – i sa leve i sa desne strane, nacionalne i proevropske. I između te dve grupe "ludaka", on je na čelu broda „pristojnih ljudi“. On je time testirao ono što se očekuje da će učiniti – da će napraviti neki nadstranački pokret koji će formirati kada se povuče sa čela SNS", ocenjuje Milivojević.

Klačar je saglasan da je jedan od ciljeva naprednjaka bio da diskredituju opoziciju i prikažu ih kao "loše momke". Drugi cilj je, kako kaže, bio da se održi balans unutar stranke.

"SNS je ideološki homogena stranka i njihove birače neće poremetiti izjašnjavanje za ili protiv Aleksandra Vučića, oni ga smatraju liderom od najvećeg poverenja. Cilj SNS je bio da sa skupštinske sednice izađe tako da se ne naruši ideološka homogenizacija u stranci i da ne budu dovedene u pitanje najbolje namere koje ima Vučić sa ovim sporazumom".

A šta je dobila/izgubila opozicija?

Predstavnici vlasti su posle sednice, u medijima optuživali opoziciju da je namerno izazvala incident, da joj nije stalo do Kosova, da ne podržava "državotvornu" politiku predsednika Srbije i slično.

Desna opozicija je unapred odbacila evropski plan za Kosovo i optužila Vučića da je "izdao Srbiju". Pojedine građanske i proevropske stranke su zamerile što nemaju uvid u tekst sporazuma i kritikovale politiku aktuelne vlasti, a pojedini predstavnici iz oba opoziciona spektra izjasnili su se protiv priznanja nezavisnosti Kosova i članstva u UN.

„Ja mislim da su pristalice opozicije uz njih, ne verujem da je opozicija izgubila ništa, ali nisam siguran ni da je dobila nove birače. Kada je reč o ovom proevropskom bloku, mislim da je izgubila Stranka slobode i pravde, jer su branili neodbranjivo. Protiv su Kosova u UN i priznanja Kosova, a zalažu se za sankcije Rusiji, a Rusija po toj logici ne bi štitila interese Srbije. Ta pozicija nije razumljiva ni ljudima koji su glasali za njih. Na drugoj strani, izgubili su deo birača stanke poput Zavetnika i DSS-a, to je SNS odmah demonstrirao jer je predstavio preletače koji su iz tih stranaka prešli kod naprednjaka“, kaže Milivojević.

Klačar zaključuje da je opozicija ispunila jedan od ciljeva - a to je da odgovornost za eventualni sporazum prebaci na Vučića.

"Videćemo da li su desničarske stranke uspele da preko nastupa u Skupštini motivišu birače za neke ulične proteste koje ja očekujem. Možda to neće biti sutra, ali verujem da će u narednom periodu desničarske stranke sve svoje javne nastupe usmeriti na to da motivišu birače da im se odazovu na nekim budućim protestima, možda u danu kada bude eventualno potpisivanje".

Ispred Skupštine je prvog dana rasprave održan protest, koji su podržale i desne opozicione partije, a na kojem se skupilo stotinak građana.

Skupština Srbije je posle dva dana maratonskih sednica usvojila vladin izveštaj o pregovorima Beograda i Prištine, koji obuhvata period do 15. januara ove godine. Vučić se sa petoricom zapadnih diplomata sastao 20. januara, kada je i izjavio da je prihvatio evropski predlog za Kosovo - koji je bio neformalna tema sednice Skupštine - o čemu građani nisu saznali ništa više od onoga što je ranije objavljeno u medijima.

Vučić je na sednici Skupštine, u replici poslanicima Dveri, rekao da su vrata Predsedništva otvorena za sve one koji žele da se upoznaju sa francusko-nemačkim predlogom iza zatvorenih vrata i da neke detalje ne iznose u javnost. Nije poznato da li je neko od predstavnika opozicije prihvatio njegov predlog. (www.glasamerike.net, portal, Jovana Đurović, 6.2.2023)

Вријеме не ради за Београд

Београд - Вријеме не ради за Србију, јер се западним силама све више жури да питање Косова и Метохије ријеше прије окончања рата у Украјини, имајући у виду да се ствари у овој земљи и не одвијају онако како су замислили.

Каже ово за “Глас Српске” бивши српски дипломата Зоран Миливојевић наводећи да је српском руководству сада више него икада потребно мудрости, знања и стрпљења.

- Стање на терену је такво да Русија полако, али сигурно остварује своје циљеве. Ни ефекти санкција уведених Москви нису дали резултата. У таквим околностима на западу расте тежња да се бар питање Косова, односно западног Балкана што прије ријеши и стави под окриље НАТО-а. И то нико од тих политичара који долазе из Берлина, Брисела или Вашингтона и не крије. Због тога је притисак на Србију све већи од стране земаља Квинте да се прихвати такозвани француско-њемачки споразум, односно Шолц-Макрон, за српску јужну покрајину - каже Миливојевић.  

Овај дипломата сматра да Србија не може прихватити овај споразум, те да и даље треба да остане на чврстом становишту да је признање Косова неприхватљиво, односно свега онога што би му омогућило да постане пуноправна чланица Уједињених нација.

- Шта је рјешење? Прије било каквог наставка разговора Београда и Приштине треба инсистирати да се коначно формира заједница српских општина. То је прво на дневном реду, и на томе треба инсистирати иако се Аљбин Курти томе противи. Постоји Бриселски споразум за који и Американци кажу да се мора испоштовати. То што Курти не спушта гард није наш проблем и лопта је у његовом дворишту. Нека Америка о томе брине ако жели да се дијалог настави. Када се ово питање коначно ријеши, тек онда се може и о осталим стварима разговарати и преговарати, а које не подразумијевају одрицање од државних и националних интереса - сматра Миливојевић.

Мисли да би руководство Србије требало озбиљно да схвати и све отвореније пријетње појединих земаља уколико се не постигне договор са Приштином у мандату садашње америчке и бриселске администрације.

- Када велики губе, онда се они не понашају рационално, већ са позиције силе. И с тим треба рачунати и имати у виду. Зато треба бити мудар и сталожен и не доносити исхитрене одлуке - додао је он.

С њим је једним дијелом сагласан политички аналитичар Цвијетин Миливојевић, наводећи како он сматра да вријеме, ма како то парадоксално звучало, ипак ради за Србију.

- Зашто то сматрам? И Русији и западним земљама је Србија потребна, и њено терање да на силу призна независност КиМ могло би Београд само гурнути ка Русији. Знају то и у Вашингтону и Бриселу. И обратно. Моје мишљење је да је тренутно бољи и неки статус кво него одрицање од Косова. Погледајте пример Кипра, који није признао отцепљење једне трећине своје територије - каже овај аналитичар за “Глас Српске”.

Сматра да се и даље мора разговарати са представницима међународне заједнице без обзира на њихове захтјеве, јер би одбијање било равно харакирију. Мишљења је и да поменути француско-њемачки план никако априори не треба одбити, али и да се према њему треба односити као према једној иницијативи која може да прерасте у оквир за преговоре.

- Никако не треба прихватити оно што у њему пише, јер то води ка независности Косова. Иницијатива О.К, али садржај никако. Такође, мишљења сам и да, уколико ће се ЗСО формирати по законима и уставу Косова, на то не треба пристати, јер то значи да би Вашингтон и Брисел у наредној фази тражили да Београд призна независност Косова. Свака власт која би то урадила могла би се сматрати велеиздајничком - каже он.  

Ескобар

Специјални изасланик САД за западни Балкан Габријел Ескобар изјавио је да би прихватање европског плана било важан корак за нормализацију односа Београда и Приштине и још једном поновио да је примјена Бриселског споразума и формирање заједнице српских општина (ЗСО) законска обавеза Приштине која се мора испунити. Он је у интервјуу за портал “Павловић тудеј” рекао да САД у потпуности подржавају дијалог који води ЕУ како би била постигнута нормализација у односима Београда и Приштине. (www.glassrpske.com, Глас Српске, Бањалука, Вељко Зељковић, 6.2.2023)

Milivojević: Vučić se u Skupštini ponaša kao predsednik SNS-a, a ne države

Politikolog Cvijetin Milivojević bio je gost emisije "Pokreni se" na TV Nova, gde je analizirao naslove iz dnevne štampe.

Kako je rekao, skandalozno je što se tokom dva dana skupštinske rasprave o Kosovu i Metohiji premijerka Srbije nijednom nije pojavila.

„Zašto ona nije bila u Skupštini? Kao što znate, po Ustavu i zakonima Srbije, Vlada je ta koja vodi spoljnu i unutrašnju politiku, a ne predsednik. Ja nju nisam primetio za dva dana“, rekao je Cvijetin Milivojević.

On je istakao i da se Vučić u Skupštini ponaša kao predsednik SNS, a ne kao predsednik države. (www.nova.rs, TV Nova S, "Pokreni se", voditelj Danilo Mašojević, 4.2.2023)

https://nova.rs/emisije/milivojevic-vucic-se-u-skupstini-ponasa-kao-predsednik-sns-a-a-ne-drzave/

https://www.youtube.com/watch?v=7mX4GrqBtB0

Плашење мечке ултиматумом

Иако је рок за бечки ултиматум званично испостављен Србији 23. јула 1914, у шест часова по подне (мада су неки извори тврдили да је тај телеграм Николи Пашићу уручен у 14.30, у Нишу, а други да се то десило тек у 11 увече истога дана), истицао 25. јула у 17 сати – већ у 11 увече, 23. јула, из Земуна је на Београд испаљена прва топовска граната.

Официјелно, дакле, пошто Пашић није био у Београду, ултиматум је примио његов заменик Лазар Пачу и одмах о томе телеграфски упознао све велепосланике Србије по свету, речима које се памте: „Српска влада још није донела никакву одлуку, пошто се сви министри не налазе у Београду, али још сада вам могу рећи да су ти захтеви такви да их ни једна српска влада не би могла примити у потпуности."

Ту ситуацију, „јулску кризу“, и фуртутму у онодањој „међународној заједници“ најпластичније је оцртала политичка карикатура под насловом „Der Stänker“ („Смутљивац”), објављена, 8. августа 1914, у немачком сатиричном часопису „Kladderadatsch“, која приказује представнике европских држава како седе за столом. У првом кадру, централне силе с гађењем држе зачепљен нос док се мала Србија придружује столу, а Русија јој се радује. На другој слици, Србија, шокирајући присутне,  боде Аустро-Угарску, којој Немачка одмах нуди подршку; у наредном кадру АУ тражи сатисфакцију од Србије, док опуштена Њемачка, са рукама у џеповима, не примећује да се Русија и Француска нешто домунђавају у позадини. На следећој слици, АУ грубо вуче Србију, док узнемирена Немачка гледа у љуту Русију и хоће да склапа споразум са Османским царством, а Француска покушава да разговара са Британијом. У последњем кадру, избија општа туча у којој се Немачка и Француска одмах сукобљавају, Британија то уплашено посматра, док здесна још један ратник прети да се придружи из мрака, а то је, вероватно, Јапан или Бугарска.

Врховникова Тајница припретила нам је, 109 година касније, да - ако случајно не подржимо Врховника за оно што он гледе предлога / иницијативе /плана / платформе / концепта / ултиматума „Квинте“ одлучи било шта да одлучи – да ће нам ЕУ увести визе, па нећемо моћи у шопинг до Будимпеште и Беча! „Хор бечких дечака“ из српских удружења, привредних комора и центара унутрашње финансијске моћи најавио је повлачење страних (нарочито немачких) инвеститора и инвестиција. А бивши ратни хушкач, данас бљувач мира по сваку цену и шеф скупштинског одбора за КиМ, рапортирао је да смо стављени уза зид пред стрељачки строј ако се не окренемо, пази сад, „евроатлантском путу“!?

За нијансу суптилнији били су нам трансмитери ЕУ и НАТО порука, наши људи из великог финансијског света, попут једног колумнисте портала овдашње јавне куће медијске који пита „може ли Србија да преживи економски ултиматум ЕУ“. Он пројектује да би се, у случају српског „не“, претње кретале од обуставе преговора са ЕУ, укидања фондова подршке ЕУ које Србија добија као кандидат за чланство, поновног увођења виза, обесхрабрења инвеститора из ЕУ, до потенцијалних додатних финансијских санкција (нпр. забране приступа краткорочним комерцијалним кредитима), забране дугорочних кредита европских банака, ЕБРД-а и, евентуално, Светске банке и ММФ-а, а у крајњем случају, и правог ембарга, па чак и заплене имовине... али, и – „не би се могло искључити и да НАТО, макар формално, окупира Србију“!?

Коначно, у скупштинском монологу на слободну тему, на дан Преподобног Јевтимија Великог, храбро је, упркос заклетви на дипломатски „четам хаус“ који је изнад Устава Републике Србије, ако не сам садржај „немачко-француског-Квинта-ЕУ предлога“, Врховник српски лично бар обелоданио шта пише у светојовањском ултиматуму Србији уколико не прихвати оно што пише у „ономе што не сме да се обелодани“.

Дакле: „Да ли ти разумеш, Александре“ – питали су Врховника „представници пет најмоћнијих држава света“ (по један Амер, Немац, Француз, Италијан и Словак, прим. Ц.М) – „ми смо одлучни да решимо све проблеме, јер не желимо да дозволимо ескалацију сукоба на Балкану“. Па, даље: „У трећој реченици су ми рекли: Поштовани председниче, уколико се не прихвати имплементација ове иницијативе, бићете суочени са заустављањем приступних преговора са ЕУ, прекидом доласка даљих инвестиција, али и повлачењем свих инвестиција и другим свеобухватним мерама које ће показати како ће проћи сви који нису у сагласју са ЕУ!“

Иначе, ако нам је за утеху, Врховник не мисли да би нас неко бомбардовао, ако одбијемо ултиматум (то је, по њему, синоним за „прихватање реалности“), али бисмо, извесно је, постали – „европска парија“. 

За слабије упућене, „парија“ је индијска каста, племе које Индуси презиру као нечисто, племе прастановника Индије које су санскртска племена победила презрела, људи који се рађају као робови и понајвише служе као робови баш код тамошњих Европљана.  

Но, вратимо се на ултиматум од 23. јула 1914. којим је, након Сарајевског атентата, Аустро-Угарска од Србије захтевала следеће:

„Да угуши сваку публикацију која дражи на мржњу и на презирање аустро-угарске монархије и чија је општа тенденција управљена против интегритета монархије;

да одмах растури друштво „Народна одбрана” чија се сва пропагандска средства имају конфисковати и да исто тако поступи против свих осталих друштава и удружења у Србији, која се баве пропагандом против Аустро-Угарске; краљевско-српска влада постараће се, да та растурена друштва не продуже своју делатност под другим именом или у другој форми;

да без одлагања одстрани из јавне наставе у Србији, како у погледу службеника тако и у погледу наставних средстава, све што служи или што би могло послужити томе да се подржава пропаганда против Аустро-Угарске.

да отклони из војске и из државне службе уопште све официре и чиновнике који су криви за пропаганду против Аустро-Угарске. Цесарска и краљевска влада задржава право да њихова имена саопшти краљевској влади уз предају материјала који их терети;

да пристане, да у Србији органи ц. и кр. владе учествују при угушивању превратничких покрета, уперених против територијалног интегритета монархије;

да поведе истрагу против оних саучесника у завери од 15. јуна, који се налазе на српској територији;

у истрази која се на то буде односила учествоваће органи које ће ц. и кр. влада за то делегирати;

да без икаквог одлагања ухапси мајора Воју Танкосића и извесног Милана Цигановића, српског државног чиновника, који су резултатом истраге компромитовани;

да успешним мерама спречи учествовање српских власти у кријумчарењу оружја и експлозива преко границе;

да оне органе пограничних власти у Шапцу и Лозници, који су извршиоцима злочина у Сарајеву помогли да пређу преко границе, отпусти из службе и строго казни;

да ц. и кр. влади да изјашњења о неопростивим изјавама високих српских чиновника у Србији и у иностранству, који без обзира на своје званичне положаје нису презали да после атентата од 15. јуна у интервјуима говоре на непријатељски начин против Аустро-Угарске;

да без одлагања извести ц. и кр. владу о извршењу мера, у прошлим тачкама обухваћеним.“

И, како је, доскорашњи рекордер по броју мандата на челу српских влада Баја Пашић, коме данас Врховникова Тајница (трећи пут премијерка!) опасно дува за вратом, реаговао на АУ ултиматум (аутор је мађарски барон хрватског порекла Александар Мусулин, прим. Ц.М), а најпосле и објаву рата?

Пашић је рекао да му се чини да је депеша, и по форми и по садржају, једна мистификација и да је он, због тога, наредио да се утврди одакле је и како је, да ли преко Темишвара, Черновица, преко Букурешта или откуда већ, телеграм стигао. Потом је, наводно, казао да је била грешка што је телеграм објављен у новинама („Политика“) и тако унесен немир у народ, а затим (одговарајући на питање новинара шта влада намерава да учини у погледу Београда) био јасан: „Ако уистину дође до рата, Београд ће једно време наоко бити брањен, а онда предат“.

Васа Казимировић, у књизи „Никола Пашић и његово доба 1845 – 1926“, пише да је Пашић посетио и немачког посланика Гризингера и, показавши му примљени телеграм, затражио објашњење. Овај је одговорио да њему ништа није познато о АУ објави рата Србији, наглашавајући да био он, да је рат објављен, то свакако морао знати.

Велепосланик АУ барон Гизл (иначе, српски зет) је, у свом извештају министру Бертхолду, тврдио претходно да се у Србији „озбиљне речи изговорене са нашег мериторног места (ултиматум) сматрају за блеф“, што се, наводно, видело и по томе да „никакве мере нису предузете за стављање војске у приправно стање, да се чак отпуштају резервисти и да ништа није учињено за мобилизацију другог позива“.

Пре седнице министарског савета 24. јула, Пашић је свратио код руског посланика Штрандтмана, који ће известити Петроград да је „Пашићева реакција била да нити је могућно да се прихвати АУ ултиматум нити, пак, да се одбије, и да би се стога морало настојати да се добије у времену“, као и да ће замолити италијанског краља да посредује између Србије и АУ.

Али, Пашић је тада поручио и да „ако је рат неизбежан – ми ћемо се борити“.

Седница владе је трајала скоро цео дан, до 18.40, али коначна одлука (сем да се влада пресели у Ниш) није донета.

Једновремено, влада је послала молбе и ноте великим државама тражећи од њих да заштите независност Србије, а престолонаследник Александар је упутио телеграм руском цару молећи за заштиту, уз нагласак да је „Србија спремна да прими све АУ захтеве који не грозе положају независности државе, а исто тако и све оне које Ваше Величанство саветује да примимо“.

Одговор српске владе Пашић је лично уручио посланику фон Гизлу, у суботу 25. јула 1914, нешто пре шест увече, пошто се претходно улицама Краља Милана и Студеничком, одвезао колима у АУ посланство. Сусрет је трајао два минута. Србија је прихватила готово све услове ултиматума осим захтева да се аустро-угарској полицији дозволи деловање у Србији. Пошто одговор на ултиматум није био „vorbehalhlos“ („без икаквих ограда“), барон Гизл га није прихватио, уз образложење да одговор српске владе не задовољава и да то означава прекид дипломатских односа Србије и АУ.

Српским одговором је, али само релативно, био задовољан и немачки цар Вилхелм („то је капитулација најпонизније врсте; нема разлога за мобилизацију“), али „пошто се оријенталцима, отуда лажљивцима, неискренима и мајсторима у одуговлачењу“ (тј. Србима) и „комаду папира“ не може потпуно веровати – он је препоручио: „douce violence“ („слатка сила“). То би значило да Аустрија затражи (привремену) гаранцију - окупацију Београда, док се услови из АУ ултиматума не  испуне и спроведу. Он је АУ назвао „слабом” јер није довољно агресивна на Балкану, али је сматрао да до „промене моћи мора да дође, а Аустрија мора да постане преовлађујућа на Балкану у односу на мале државе, а на рачун Русије.”

Непосредно пре српског одговора на ултиматум, Русија је одлучила да ће интервенисати у сваком аустроугарско-српском рату. Руска влада је заузела став да би прихватање ултиматума (Београду је препоручено да прихвати оне делове који нису значили понижење) значило да Србија постаје АУ протекторат, и с обзиром да је шест година раније отћутала анексију БиХ, што је охрабрило експанзију АУ и Немачке, кренула је у делимичну мобилизацију (маскировка).

Први лорд тадашњег британског адмиралитета Винстон Черчил је написао да „Европа дрхти на ивици општег рата“ и да је „аустријски ултиматум Србији најдрскији документ те врсте икада смишљен”, али је и даље веровао да ће Британија остати неутрална у надолазећем рату.

Али, АУ је већ пре тога била одлучила, а 28. јула у 11 сати пре подне и објавила рат Србији!

Никола Пашић је, много година касније, о ултиматуму говорио овако: „Наш одговор на ултиматум аустријски ишао је много даље од онога што је допуштала народна част једне независне земље која, шта више, није имала ни за шта себе да прекори. За време оних 48 часова који нам је рок Аустрија оставила у свом ултиматуму, ми смо до најситнијих појединости испитивали поједине ставове ултиматума и мерили тежину сваке речи у нашем договору. У то време поступци оних у Бечу били су нас уверили да, и кад бисмо усвојили ултиматум и без најмање резерве, рат се не би избегао.“

Питање свих питања јесте: „Је ли било Кнежеве вечере?“ Да ли је уистину било ултиматума о Јовањдану 2023? Известитељка Европског парламента за Косово Виола фон Крамон, на пример, тврди да није било никаквих ултиматума, већ су западни представници „дошли у доброј вери да покрену ствари и понуде Србији и Косову пут напред“....

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 3.2.2023)

OPASNE GEOPOLITIČKE IGRE Status Srpske (ne) treba vezati s Kosovom

Pozivanje čelnika Republike Srpske na različite aršine koje Zapad ima prema tzv. nezavisnom Kosovu i prema statusu Srpske, iako s moralne strane potpuno ispravno, neće donijeti mnogo koristi Srpskoj, a Srbima u južnoj srpskoj pokrajini nanosi mnogo štete.
Ovo za Srpskainfo tvrde politički analitičari, bivše diplomate, kao i dobri poznavaoci geopolitičkih odnosa Istoka i Zapada, komentarišući nedavni javni komentar predsjednika Srpske Milorada Dodika o dvoličnosti koju zapadne sile demonstriraju na Balkanu.
Dvostruki standardi
U pisanom osvrtu na aktuelnu situaciju u vezi s Kosovom, kao i ultimatuma koje je Zapad postavio pred Srbiju, Dodik je, podsjećamo, između ostalog ukazao na to da je za one koji smatraju „potpuno normalnim to da Kosovo protivustavno, jednom odlukom kaže da je nezavisno od Srbije“, s druge strane „nenormalno“ to da Republika Srpska, koja je, kako ističe, od 1992. do 1995. „de fakto i de jure bila nezavisna država“, morala i mora da ostane u BiH.
– Tako smo, na svega nekoliko stotina kilometara, dobili dva aršina koja su neodrživa, i toga je svjestan onaj dio međunarodne zajednice koji gura politiku dvostrukih standarda na dva slučaja, a u oba su akteri Srbi – naveo je Dodik.
Politički analitičar i direktor PR agencije „Pragma“ iz Beograda, Cvijetin Milivojević, smatra da od Dodikovog povlačenja paralela između statusa Kosova i Republike Srpske, koje je aktuelni predsjednik RS već više puta javno iznosio, iako s moralne strane opravdano, u praksi i realpolitici, kako kaže, nema mnogo vajde.
– Mislim da bi čelnici Republike Srpske trebalo da se fokusiraju na istrajavanje u zahtjevima na postepenom, pa makar i puzajućem povratku izvornih dejtonskih nadležnosti koje su otete Srpskoj. Te nadležnosti su bile stub onoga što se zvalo Dejtonski sporazum, a koji je bio vrhunska vrsta kompromisa za BiH nakon bratoubilačkog rata s velikim brojem žrtava – kaže Milivojević za Srpskainfo.
Zato što Amerikanci tako kažu
On, između ostalog, ističe i to da je najbolji komentar o „pravilima“ koja trenutno vladaju u međunarodnom pravu dao hrvatski predsjednik Zoran Milanović, koji je nedavno javno poručio da su Zapad i NATO izvršili aneksiju Kosova.
– Milanović je ogolio ono što smo svi znali, a on je, inače, predsjednik države koja je među prvima priznala nezavisnost Kosova. Jasno je da je NATO izvršio aneksiju Kosova, a sada, kada to čine Rusi sa pojedinim dijelovima Ukrajine, to se onda na Zapadu zove drugačije. Velike sile neće odustati od toga da su one u pravu. Pokušaj da se te stvari izjednačavaju i da tražite neku pravdu u ovim vremenima su osuđene na neuspjeh. Zapad, odnosno Amerikanci, smisli su tu “genijalnu” varijantu da Kosovo nije presedan, nego sui generis. Po njima, Kosovo nije presedan na koji se sutra može pozivati Republika Srpska, Donbas ili Katalonija, već je to slučaj sam po sebi. To je sui generis zato što su Amerikanci tako rekli, pa čak i bez potrebe da obrazlože zašto je to jedinstven slučaj. Veliki crtaju međunarodno pravo kojeg, zapravo, više i nema. Oni crtaju pravila po kojima se nešto dešava – objašnjava Milivojević.
Što se tiče ponovljenog insistiranja predsjednika Republike Srpske da se između statusa Kosova i Srpske povlače paralele, Milivojević ocjenjuje da se na to može gledati i kao na neku vrstu političkog pragmatizma, ali i još snažnijeg vezivanja Srpske uz interese Moskve.
– Već nekoliko godina ponavljam da glavni garant autonomije Republike Srpske unutar BiH više nije Beograd, nego je to Moskva, a u određenoj mjeri i Peking. Tu treba biti veoma jasan. S druge strane, jasno mi je zašto Dodik, kao predsjednik Republike Srpske, ima potrebu da uvijek ima najbliže odnose sa svima koji su bili na čelu Srbije, bez obzira o kome je riječ. To je na neki način normalna potreba nekog ko se nalazi na čelu „mlađeg brata“ , ako je Srpska mlađi brat Srbije. Opet, smatram i da je nepotrebno to da se Dodik prečesto poziva na Kosovo, pogotovo ne u kontekstu blanko podrške koju šalje Vučiću za rješavanje kosovskog pitanja – zaključuje Milivojević.
Opasno guranje prsta u oko zapadnim silama
Bivši karijerni diplomata i član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, Srećko Đukić, takođe smatra da u interesu Republike Srpske i Srbije, kao i srpskog naroda koji živi na Kosmetu, nije da zvaničnici Srpske pretjerano insistiraju na izjednačavanju statusa Srpske sa statusom južne srpske pokrajine.
– Kao prvo, mislim da nije potrebno da se Srbi odriču BiH kao svoje države, jer je ona to vjekovima bila. Čak ni u istorijskom smislu nije opravdano da se Srbi odriču svoje državotvornosti u BiH – kaže Đukić.
Dodaje da je pogrešno i to da se Srbi, kao narod, vezuju isključivo za interese jedne velike sile, pa makar to bila i Rusija, prema kojoj srpski narod, kako ističe, tradicionalno gaji posebne odnose.
– Opasno je u ovoj situaciji, kad traje skoro otvoreni sukob Rusije sa Zapadom, gurati prst u oko zapadnim silama. Ne vidim način kako nam Rusija trenutno može pomoći, osim deklarativno. Što se tiče javnog osvrta predsjednika Srpske na dešavanja vezana za Kosovo, smatram da je to potpuno kontraproduktivno. Kao i u brojnim prethodnim slučajevima, svako insistiranje iz Republike Srpske na vezivanju statusa Kosova s njenim statusom u BiH dovelo je do davanja argumenata rukovodstvu kosovskih Albanaca, ali i samom Zapadu, da sabotiraju uspostavljanje Zajednice srpskih opština uz izgovor da im „ne treba nova Republika Srpska“. Da nije bilo takvih uplitanja, vjerujem da bi ZSO još davno bila formirana – smatra Đukić.
NEKAD I SAD
Osvrćući se na današnji status Kosova i Republike Srpske, Cvijetin Milivojević navodi da je prije skoro 30 godina, odnosno u vrijeme završetka ratnih sukoba u BiH, radio seriju intervjua s tadašnjim albanskim političarima s Kosova.
– Oni su govorili da Kosovo unutar tadašnje SR Jugoslavije i Srbije treba do dobije onoliko prava koliko dobiju Srbi u BiH ili tadašnjoj srpskoj Krajini u Hrvatskoj. U to vrijeme bili bi prezadovoljni s takvim statusom. Na kraju, ispalo je da su prošli mnogo bolje nego što su očekivali – kaže Milivojević. (www.srpskainfo.com, EuroBlic, Boris Knežević, 1.2.2023)