А сме ли „Када Косово и Метохија зове, ја дајем свој глас“?

Чух у "Истиномеру" да је чак и врховни дворски истраживач Ипсос Богосављевић превентивно, овај пут и јавно, најдобронамерније, упозорио Врховника да би, уколико до пролећа, макар и дискретно, оголи своју „косовску политику“, могао да пукне на надолазећим октроисаним изборима!

"Добро јутро, Петровићу Петре,

добро јутро, шта сте ноћас снили,

љето, август, наивне Швабице једре,

шездесет друге, шездесет треће, кад сте млађи били...?"

Кад то признају чак и неки од оних који, у Врховниково име и за његов рачун, ево већ осам година, брутално спинују Косово као "тему на зачељу зачеља приоритета српских бирача", значи да је догорело до ноката (ноктију).

Поизоткривало се, гледе "Сан Косова и Свете Метохије", изгледа, и с лева и здесна, и одоздоле и одозгоре.

"На Истоку старе приче"...

Слажу се весели Бондарјев и Боцан - Харченко:  "А ко други до Он" може боље да заступа руске интересе у Србији (ваљда, и српске на Косову и Метохији...)?!

"На Западу ништа ново"...

Ни Брисел и ни Вашинтон немају двојбе: "Бољег немамо (за ову нашу ствар)" који би се, брже и делотворније, сваким даном, у сваком погледу, све више одрицао од Косова и Метохије и одмицао од њега!

И, шта ја трабуњах све ово време?

Толико  да ме је ондашњи Пе-пе-ве (а данашњи Врховник), дакле, исти онај АВ који је, у време док је био у опозицији, неретко умео и да похвали моју „објективност и храброст“, после мог гостовања у једној ТВ емисији, у пролеће 2013, ничим изазван, назвао - „нацошем“. Само зато што сам јавно избројао да се у тексту „Првог бриселског споразума“ који је, као, требало да обезбеди будућност косовским Србима, реч Србија помиње – нити једном!

Уторак је, 30. септембра 2019.

Данас је из Приштине званично саопштено да је, до недељних избора за парламент „Републике е Косова“, званичницима државе Србије забрањен улазак на 17 одсто територије Србије.

Данас је поновљено да грађани Аутономне покрајине Косово и Метохија (тј. грађани Републике Србије), захваљујући примени „Бриселског споразума“, по први пут неће моћи да гласају са документима државе Србије.  

Среда је, 26. јун 1946. године.

У штампаном издању најстарије српске медијске куртизане, чак три целе (од укупно осам страна) посвећене су суђењу оптуженом ђенералу Дражи Михајловићу коме је, судећи по главном наслову, већ пресуђено: "Злочинац Михаиловић наређивао је покоље, а својим кољашима обећавао да ће бити "унапређени с обзиром на заслуге"! Поднаслови: "... поклали целу породицу, с четири метка четници су убили и дете у колевци"; "У име краља Петра, а по наређењу Драже Михаиловића четници су сведоку Душану Ђорићу на леђима заклали мајку"; "Дечја колевка избушена мецима, с крвавим јастучетом и покривачем"; "Уз покличе 'Ми смо војска краља Петра!' четници убили преко 80 људи"; "Оптужени није прихватио предлог партизана да и он пружи отпор Немцима", али и - исказ "сведока" који тврди да су четници Четвртог корпуса убијали и америчке авијатичаре! (Исте оне чије је спасавање од стране Дражиних војника,  пре неки дан, обележио српски државни церемонијал уз присуство америчког амбасадора, прим. Ц.М)

Истога дана, 1946, на прве две стране истих новина, извештај о томе како је председник Президијума Народне скупштине ФНРЈ др Иван Рибар уручио највише југословенско одликовање, Орден народног хероја, председнику владе Народне Републике Албаније генерал-пуковнику Енверу Хоџи, а сви његови најближи сарадници одликовани су Орденом партизанске звезде првог, другог и трећег реда реда, Орденом народног ослобођења, Орденом заслуге за народ првог реда, Орденом за храброст итд. У отпоздраву на здравицу свог домаћина маршала Тита, Енвер Хоџа је рекао да смо "патили и победили заједно („албански народ и братски југословенски народи"), али није одолео ни да примети да "када су наше (сиц!) дивизије прешле на вашу (сиц!) земљу, оне су се надахњивале још једним већим циљем: да појачају братство које нас је везивало!" Домаћини нису узвратили на ову провокацију, па је, према „Политици“, остало неспорно да су пресудну улогу у ослобађању јужних крајева тадашње Југославије (и Србије) од окупатора одиграли, заправо, Албанци!

Па, сада, 73 године касније, кад Врховников јаран Еди Рама, са говорнице Генералне скупштине УН, позива на међусобно признање Србије и Косова, то му дође скоро, па нормално. Може му се, зашто не би, ако то већ нашем Врховнику и његовом Врховном Климоглавству не смета...

Дакле, идемо још једном:

Ко је расписао изборе који се, следећег викенда, одржавају на Косову; по чијем изборном систему се одржавају; за органе које државе се народни представници бирају...?

Ко је расписао, недавно одржане, локалне изборе на КиМ, на којима је, у српским срединама, убедљиво победио косметски одбор Српске (напредне) листе?

А од када су, рецимо, локални избори, чак и у већински српским насељима на КиМ, почели да се одржавају по изборном систему једине НАТО државе у Европи?

Да ли се, уопште, после осам јесени ружичасте лоботомије, још неко сећа да је, у време Оног кои је смео да нас погледа у очи, па чак и у вакту Бориса Првог Лепог (и 2008 и 2012!), локалне изборе на КиМ расписивала и организовала држава Србија?!

Да ли просечан конзумент медијских садржаја јавне ТВ куће и најгледаније ТВ тровачнице у Србији зна да државу Србију са Косова и Метохије нису отерали ни покојни Милошевић ни НАТО ни Необавештени ни покојни Ђинћић, већ нечији параф(и) на Првом бриселском споразуму у априлу 2013. године?

И какви би резултати наредних парламентарних избора у Србији били кад би, неким случајем, грађане који своју одлуку о томе хоће ли на изборе изаћи и за кога ће гласати доносе на основу увида у целодневне ријалитије два доминантна медија, неко обавестио ко је српске институције на КиМ прозвао „паралелним“?

Читам како су гласноговорници ове власти која је прихватила противуставни Бриселски споразум, шокирани, као, чињеницом да је Приштина Српској листи забранила спот са текстом „Када Србија зове, ја дајем свој глас!“, јер су тражили да се, уместо Србије, „убаци“ Косово. Чему шок? Сами сте то потписали, никога нисте за то питали. Но, ево вам компромисног предлога: предложите, ако смете, да се, уместо имена Србије, убаци термин „Косова и Метохија“ – да се уверимо је ли и он кажњив по Светом Бриселском споразуму!

Али, зато су Врховник и његово Врховно Климоглавство, на завереничко ћутање заклети и златном ћутњом заливени поводом тврдње свог коалиционог партнера Харадинаја који је открио оно што су Тачи, Могеринијева и, поглавито, наш Врховник који се на свим изборима од 2012, заклињао (на Устав и Јеванђељу) да је Косово део Србије! Је ли то Косово и Метохија из Устава Србије тих 950 квадратних километара? И што то Врховник не саопшти, на пример, уочи последњих председничких избора 2017? Или, макар, што то не каза, кад је оно, као успут, недавно свратио у  Медвеђу, зашто не рече да је то то, да је то његова косовска политика – па, да видимо да ли би и цензус  прешао, чак и у тој Медвеђи?

Хвала, зато, Ипсосу (екс: Стратеџику) Богосављевићу. Човек је политички грађаниста, представник оних политичких снага које искрено мисле да Србија нема будућности са Косовом и Метохијом унутар себе, али свака му је статистичка и истраживачка, мада баш одоцнела, златна а пропо Врховника и Косова.

„Тешко да ће Вучић добити подршку већине за потписивање било чега око Косова...“

„Евентуални губитак на референдуму (о Косову) био би ударац проевропским идејама и врло могуће окретање клатна на другу страну...“

„У земљи нема расположења за правно-обавезујући споразум (о Косову), и ако се Вучић на то одлучи, он и његова странка би морали јако да раде на јавном мнењу...“

„Потписивање било чега (у вези с Косовом) биће изазов у коме ће он тешко добити подршку већине и питање је како би то прошло чак и у оваквим околностима контролисаних медија...“

Наравоученије:

Права опозиција – а то је онај део опорбе који диже глас против Врховниковог антиуставног деловања на плану одрицања Србије од Косова и Метохије – мора јединствено да саопшти грађанима да, нашу велику жалост, главне силе Европске уније, од „Четам хаус“ до „Жан Моне“ посредовања у дијалогу, заправо, помажу Врховнику да легитимише наредне изборе и добије, скоро па одрешене руке за одлуку о Косову противно вољи четири петине грађана Србије!

А „лекарском конзилијуму“ доктора Стефановића и његовој самопроглашеној " Радној групи за унапређење изборних услова", под  менторством чудне политичке фигуре "АВ од АБ" и „добрих услуга“ пријатељског ОДИР-а, Цесид Благојевића и Мекалистера – пожели сваку срећу и „срећан пут“...

(objavljeno na portal cvijetinmilivojevic.blospot.com)

Bojkot i lokalnih izbora u Srbiji – politički autogol za opoziciju?

Budući da su redovni izbori u Srbiji predviđeni za proleće sledeće godine, vlast je odavno u kampanji, dok se opozicija bori sa svojim osnovnim problemom – bojkotovati izbore ili izaći na “crtu”. Većina opozicionih stranaka zagovara bojkot, ali je jedna manja grupa nastavila da pregovara sa vladajućim strankama o izbornim uslovima.
U senci tih svakodnevnih burnih zbivanja na političkoj sceni, kao da promiče važan detalj da se uz parlamentarne, takozvane “ velike” izbore, održavaju i lokalni izbori i da oni otežavaju odluku o bojkotu.
Za sada, od političara opozicije nismo čuli kako će svojim glasačima objasniti da njihove stavove više niko ne zastupa u lokalnim zajednicama, ukoliko bojkota stvarno i bude. Šta i kako bi mogli da urade da bi njihovi interesi u lokalu bili uvaženi? I kako da menjaju ono što je možda bitnije od velikih nacionalnih tema –svakodnevni život u svom gradu ili opštini bez svojih političkih predstavnika.
“Po meni je bespredmetno i politički zabijanje autogola, da se vi zbog nekog višeg cilja faktički odreknete i te birače prepustite stranci Aleksandra Vučića. Ja mislim da se od principa se ne živi i da praktičnim razmišljanjem treba naći neko rešenje. Ta priča o obnarodovanju bojkota nije dovedena do kraja i nigde te stranke nisu rekle da neće izaći na izbore ukoliko se promene izborni uslovi”, kaže za Glas Amerike analitičar Cvijetin Milivojević i podseća da opozicija drži vlast u nekoliko opština i gradova, poput Paraćina, Čajetine, Šapca, Novog Beograda ili Starog grada.
Milivojević: Bojkot ograničiti na parlamentarne izbore
"I što je zanimljivo, te političke stranke imaju šanse da pobede na izborima uprkos nenormalnim izbornim uslovima. Zato bi bilo apsurdno ne razmišljati o mogućnosti da taj bojkot ne bude apsolut, već da ga treba ograničiti na ono što su parlamentarni izbori,” dodaje Milivojević.
Prema rečima predsednika beogradske opštine Stari grad, Marka Bastaća, najmanji problem u odnosu na sve ono loše što se dešava u Srbiji je pitanje da li će opozicija na Starom gradu i još tri ili četiri opštine ostati na vlasti, na koje on gleda kao “par ostrva koji su ostali u Srbiji”.
Analitičari: Bojkot ne odgovara nikome, EU "kumovala" susretu
“Konkretno, kada pričamo o Starom gradu uvek je bila visoka svest i uvek je bila opoziciona opština i najmanji je problem da dođe do samog bojkota izbora. Svi ti ljudi, bez da ih ja pozovem da ne učestvuju, osećaju potrebu da ne učestvuju u izborima. Kada pričamo o ostatku Srbije, tu je već mnogo veći problem zbog pritisaka. Uspeh bojkota ne gledam po tome koliki je procenat ljudi izašao na izbore, nego ko je bojkotovao te izbore", objašnjava Bastać.
Dejan Bursać, Istraživač na Institutu za političke studije, očekuje u nekim opštinama nižu izlaznost zbog bojkota, ali ukazuje i realnu opasnost koju nosi bojkot:
“Neke manje lokalne grupe će u bojkotu glavnih opozicionih stranaka videti svoju priliku da uđu u lokalne skupštine, te možemo očekivati niz grupa građana ili čak odmetnutih odbora pojedinih lokalnih stranaka koji bi se u tom slučaju kandidovali. Oni u tom pogledu imaju vrlo racionalnu računicu i nadaju se lakšem ulasku u lokalne parlamente bez konkurencije od strane Saveza za Srbiju ili Demokratske stranke. Takođe, mogu da očekuju i nešto manji pritisak od strane vladajućih stranaka, kojima će u situaciji bojkota odgovarati da neke opozicione grupe ili stranke ipak pređu cenzus i da se na taj način dokaže postojanje političkog pluralizma,” kaže Bursać i dodaje da je sasvim izvesno da će u slučaju bojkota neke stranke prestati da postoje.
Kako preživeti posle bojkota
Na pitanje šta će stranke koje se odluče na bojkot raditi posle izbora, Bursać pretpostavlja da će ciljati neki vid vaninstitucionalnog pritiska, kao što su protesti koje smo viđali od novembra prošle godine.
“U tom smislu, sam čin izbora, pogotovo ako dođe do vidljivo manje izlaznosti tj. uspeha bojkota, može biti novi impuls za "buđenje" protesta i mobilizaciju velikog broja građana na ulicama. Međutim, već jednom se pokazalo da su u toj igri "iscrpljivanja" vladajuće stranke izdržljivije, te se i prethodna serija protesta sada svela na zanemarljiv nivo. Bez dugoročne strategije (dugoročne u smislu nekoliko izbornih ciklusa) i jasnih akcija na mobilizaciji građana, nisam siguran koliko će se intenzitet tih potencijalnih protesta održati i uopšte uticati na vlast,” kaže saradnik instituta iz Novog Sada.
Bastać: Daš 15, vrate ti sedam
Opština Stari grad koja je pre pet godina bila najbogatija u Srbiji, danas je jedna od najsiromašnijih. Tako da kad pričamo o tom aspektu finasiranja, to ne postoji. Opština Stari grad nije jedinica lokalne samouprave, već opštine u Beogradu imaju status kao mesne zajednice u Srbiji. Samim tim ne možete da učestvujete u mnogim projektima i fondovima, a plus taj novac koji zaradite, kompletan prihod ide u grad Beograd, koji onda odlučuje koji procenat se vraća samoj opštini. U našem slučaju grad Beograd od svega što mi zaradimo, a zarađujemo 15 odsto celog gradskog budžeta, nam vrati samo 7 odsto.
Sa druge strane, Marko Bastać objašnjava da se oni ništa ne pitaju ni sada po pitanju donošenja zakona i odlučivanju:
“Kokretno, na primeru Starog grada – mi smo na vlasti tri i po godine. Nikada Grad Beograd nije tražio mišljenje opštine Stari grad za sve to vreme. Pa kakva je to razlika – jesmo na vlasti ili nismo na vlasti? Naš zadatak je da kroz sam bojkot i ono šta ćemo raditi nakon održavanja tih lažnih izbora, kako ćemo objasniti ljudima kako da se bore. I ja sam siguran ukoliko se budu održali u tom terminu koji je predviđen, već ćemo imati vrlo brzo slobodne izbore. To je krajnji cilj,” kaže Bastać.
Koga čeka sudbina SPO-a
"Verovatno neće doći do zvaničnog gašenja, već do svođenja stranki sa nekada razgranatom infrastrukturom i podrškom, na nivo stranaka sa tek svega nekoliko aktivnih odbora u najvećim gradskim centrima, što je i inače trend koji vidimo u dobrom delu opozicije. U prevodu, neke od ovih stranaka bi mogle da dožive sudbinu GSS, SDU ili čak SPO. Ogroman broj srpskih stranaka inače ne bi mogao da preživi period od 4 godine bez finansija koje donosi učešće u republičkoj, pokrajinskoj i lokalnim skupštinama, bez medijskog prisustva, ali i bez beneficija za članstvo koje donosi učešće u političkom životu i eventualno učešće u vlasti. Dakle, manjak novca i uticaja će dovesti do gašenja odbora i stranačkih organa, do niže aktivnosti, do osipanja članstva, a može doći i do svađa između centrala ovih partija i pojedinih lokalnih odbora koji nisu za bojkot,” navodi Bursać.
Konačno, Cvijetin Milivojević smatra da, što se tiče lokalnih izbora, nije konačno da se parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji moraju održati istog dana, da to nije nikakava obaveza, nego je to zapravo želja naših vlasti da faktički lokalne izbore natkrili onim velikim izborima na kojima će se koristiti ono što se zove harizma i politička podrška koju Vučić ima i da će o istom trošku zapravo ubedljivo pobediti na lokalnim izborima.
“U normalnim zemljama se nikada ne spajaju lokalni i parlamentarni izbori, to su dve potpuno različite teme. Iako mi svi pretpostavljamo da će Vučić učiniti sve da istog dana budu i lokalni i parlamentarni i oni u Vojvodini, a može da bude i još nešto. To nešto može da bude i neki referendum o nečemu,” mišljenja je Milivojević. (www.glasamerike.net, Aleksandar Nenadović, 25.9.2019)

Sofizam o detetu, majci i krokodilu

Neće Vrhovnik izaći u susret većini zahteva opozicije, barem ne onim koji bi njegov izborni rezultat snizili na "samo" 40 odsto podrške, jer bi to značilo početak kraja njegovog apsolutizma.

Tj. hoće jedino pod uslovom da mu tako nešto narede njegovi NATO prijatelji.

A oni to neće da učine sve dok, baš  u Vrhovnika, polažu nadu da će upravo njegova ruka ili nečija druga, ali na njegov mig, potpisati odricanje od Kosova i Metohije

Kao što nema dvojbe da nema te sile koja će naterati Vrhovnika da otvori medijsku javnu TV kuću i ružičastu TV trovačnicu za bilo kakvo ozbiljno kritičko mnenje. Jer, bi otvaranjem kapija te dve svoje poslednje linije odbrane - Vrhovnik bio sveden na razumnu meru. Tj. tamo gde je i bio, pre nego što se, na krilima pobede Njegove eks-ekselencije nad Borisom Prvim Lepim, na prstima ušunjao u trezor moći i kidnapovao državu za sebe... 

Imao sam tada, baš nekako u ovo doba, 25 godina (žal za mlados' i t'ga za novinarstvom...), bilo je to vreme, kada je, posle četiri i po decenije embarga, pokojni Slobodan Milošević blagoizvoleo ponovo dozvoliti stranačku, ali, uglavnom, takozvanu, opoziciju po Srbiji.

Demokratije žedna i pluralizma gladna Srbija s ushićenjem je čekala prve višestranačke izbore koje će, poslednja u celoj istočnoj Evropi (pardon, BiH je to, ipak, učinila neku nedelju docnije), i dobiti potkraj 1990. godine.

Miloševićevi komunisti, preobučeni i, za tu priliku, preimenovani u socijaliste, do mesec dana uoči izbora, ignorisali su zahteve opozicije u pogledu "poštene izborne kampanje", zbog čega je cela tadašnja, tek legalizovana, oporba, ne računajući Mićunovićevu Demokratsku koja je narušavala privredno jedinstvo, pripretila bojkotom i čak bila i stopirala pripreme za izbore. Usledio je i prvi veliki lom među Mićunovima: Nikola Milošević, Kosta Čavoški, Saša Petrović, Vladeta Janković i Milan Božić, u "Apelu srpskoj opoziciji", osudili su navodnu intenciju svog partijskog šefa Mićuna da postane "komunistički kolaboracionista" i štrajkbreher.

U žustroj javnoj polemici na temu "Da li prvo novi Ustav ili višestranački izbori?" (u kojima je opozicija pledirala za ovo drugo), Miloševićev opunomoćeni ustavopisac (potom i jedini ovlašćeni ustavotumač) prof. Ratko Marković nije se libio čak ni da povuče znak jednosti između ponašanja tadašnje srpske opozicije i ondašnje separatističke albanske "alternative"!

Režimski javni diskurs svodio se na tezu da su višestranački izbori samo bespotrebno trošenje para i "potkopavanje temelja tek uspostavljenog jedinstva Republike od Horgoša do Dragaša koja je, od pre tri godine, sama između Vatikana i Teherana".

Ondašnji štampani mozgoidi pisali su da izdajnici hoće da odustanu od daljeg "događanja naroda", da su "digle glavu poražene snage Osme sednice", "poraženi neprijatelji socijalističke revolucije", "autonomaši, separatisti i iredentisti" svih vrsta i, svi zajedno, pod izdajničko-petokolonaškim vođstvom trija Vuk – Rugova – Ante, digli mač na one iza kojih stoji narod.

A šef partije crvenih petokrakih ruža i ondašnji srpski vožd, u funkciji predsednika svih građana Srbije, dijagnosticirao je tada, u Nišu, da "u opoziciji sede ludaci"!

Takva je bila atmosfera pred prve višepartijske izbore u Srbiji na kojima je opozicija, prvi put, dobrovoljno poturila svoju glavu na panj...

I narod je dobio ono što je hteo – izbornu lakrdiju u 85 činova. Toliko je, naime, stranaka, SPS (satelit partija Srbije), grupa građana, porodica, vojvoda, mesija predvođenih plastičarem Šećeroskim (kome su iz njegove mesne zajednice "smestili" da, navodno, radi i četke i metle), instruktora vožnje, nevidljivih narodnih vođa, pedera i zajebanata svih fela prodefilovalo "malim ekranom" - pisao sam u tadašnjoj slobodnoj "Borbi".

U obaveznom predstavljanju izbornih listi i kandidata, jedino se od predsedničkih kandidata potencijalnim biračima nije predstavio (ovo mi nešto sveže, kao da sad gledam) "diplomirani pravnik iz Beograda, rođen 1941, kandidat SPS-a", na šta je pokojni vizantolog i predsednički kandidat dr Ivan Đurić primetio da "gospodin Milošević ne voli da pregovara, on samo govori"

Vredi podsetiti i na malu hronologiju tog premantavanja opozicije da, od početnog dogovora o bojkotu unapred izgubljenih izbora, ipak, pristane da odigra ulogu "električnog zeca" u Miloševićevoj operaciji "uvođenja demokratije" u Srbiju:

Pet opozicionih prvaka je, 14. maja, te 1990. godine, potpisalo pismo, adresovano na Skupštinu i Predsedništvo Srbije, u kome su zahtevali da se odmah odredi tačan datum višestranačkih izbora i organizuje okrugli sto vladajuće i opozicionih partija na kome bi se pripremili nacrti najvažnijih zakona.

Već 8. juna došlo je do prvog zvaničnog susreta predstavnika vlasti i opozicije. Opozicija zahteva raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, Zoran Sokolović, u ime Miloševića, zastupa stav "prvo Ustav, pa izbori".

Predstavnici većine opozicionih stranaka napustili su sledeći sastanak, 10. jula, sa predstavnicima vlasti, zato što je "Skupština Srbije kasnila sa donošenjem Zakona o političkim organizacijama"

Kao prilježni hroničar tih pionirskih dana srpskog višestranačja, dalje sam beležio u "Borbi" da su, 13. jula, Demokratska, Liberalna i Narodna radikalna stranka, Socijaldemokratska partija i SPO (uz učešće još nekih stranaka) organizovale veliki miting na Trgu Republike u Beogradu, s ciljem da se što pre zakažu izbori. Opozicija je zahtevala da i ona učestvuje u pripremi najvažnijih zakonskih akata i ravnopravan tretman sa vladajućom strankom u medijima. Demonstranti su, potom, pred Televizijom Beograd zatražili i ostavku direktora Dušana Mitevića, a prve "pluralističke" batine, tom prilikom, zaradili su Borisav Pekić i Dragoljub Mićunović.

Novu peticiju Skupštini i Predsedništvu Srbije sa dva glavna zahteva (tromesečna izborna kampanja i višestranački sastav svih tela za kontrolu izbora) opozicija upućuje 22. avgusta.

Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta, 15 stranaka, napokon, dobija rešenja o registraciji, ali istoga dana, predstavnici većine partija, nezadovoljni tokom razgovora, napuštaju okrugli sto sa predstavnicima Skupštine Srbije.

Novi veliki miting udružene opozicije, na kome je ponovljena većina uslova za izlazak na izbore, biva održan 12. septembra, a onda "igra gluvih telefona" kulminira 4. oktobra kada opozicija upućuje dotad najoštriji zahtev u kome traži da se poništi odluka o zakazivanju izbora za 9. decembar i da se sazove okrugli sto vlasti i opozicije, na kojem bi bio izglasan novi izborni zakon. U suprotnom, najavljen je bojkot izbora.

Do 27. oktobra padaju veoma teške reči ("istraga poturica" i optužbe ko je izdao dogovor o bojkotu) i unutar opozicije, a tada se opozicija opet, navodno, udružuje i postavlja novi ultimatum Skupštini da ispuni pet zahteva do 12. novembra.

Prolazi 12. novembar, dolazi 23. novembar, poslednji rok za evidentiranje poslaničkih kandidata. Skupština Srbije, naravno, ne usvaja amandmane na izborni zakon, a tridesetak partija odlučuje da bojkotuje izbore. A onda, u samo predvečerje izbora, samo

nekoliko dana kasnije, odluka o bojkotu se povlači...

Danas imam samo 29 godina više, iako je od onomad prošlo čak 29 pluralističkih jeseni.

Iako je zakonodavac lepo propisao da, recimo, prema članu 29 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, "funkcioner ne može da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata" - u Srbiji, s jeseni 2019, u zakonodavni posao se upliće Vlada, kao izvršna (!?) vlast, donoseći zaključke sa nadzakonskom (!), valjda, snagom, kojima, ne obavezuje već preporučuje (!), članovima vladajuće koalicije da poštuju zakone!? I, to samo na određeno vreme - od dana raspisivanja do dana održavanja izbora, znači, ciglo 45-60 dana, dok, pretpostavljamo, sve ostalo vreme, dakle, ostatak vremena do četiri godine, može bez pardona da ih krše!

U Srbiji, septembra 2019, Vrhovnik, sa nedostajućim elementarnim kućnim vaspitanjem, mora da zapuca čak u Njujork da bi se, otuda, sprdao sa rektorkom najstarijeg državnog univerziteta, iako je ona, upravo Vrhovniku i njegovim, u pregovorima sa studentima, uspela da isposluje neverovatnu izlaznu strategiju: da, sve do početka studenog, mogu da razvlače i, moguće je, ništa ne odluče ili odluče onako kako su i prethodno "odlučivali" i odlučili o tzv. doktoratu tzv. Malog doktora!

Samo u Srbiji, u jesen 2019, moguće je da se zadocneli prebezi u napredno jato, bez pardona - umesto da im budu zahvalni za sve što su ovi učinili i čine za vladajuću koaliciju - najsočnije obrušavaju na vlastite koalicione partnere!? Na Krkobabićev PUPS, bez čije podrške protivzakonito zakidanje penzija sigurno ne bi prošlo mirno kako je prošlo; na Ljajićev Es-de-pe koji je, 2012, radikalskim konvertitima pribavio, tada kao vazduh neophodni, "legitimitet" tolerantnosti i demokratičnosti ili na rusofile Nenada Popovića koji su Vrhovniku dali, za njegovo biračko telo, presudan moskovski pečat!

Jedino u Srbiji, 29 godina posle prvih izbora, u toku je trajni konkurs za najbesprizornijeg Vrhovnikog poltrona (na srpskom i: uvlakač, šlihtara, ulizica...), za najluđe bludodejanije, najprovokativnije smešenije, najglasnije preljubodejanije i soveršenije sličnih rabota.

Samo, u Srbiji, septembra 2019, u pauzi zmeđu dva ("četamhaus" i "Žan Mone"!), pazite sad, "formata dijaloga" u cilju usaglašavanja "fer, demokratskih i ravnopravnih izbornih uslova", moguće je da gradonačelnik prestonice, nečijom voljom, bude "privremeno ili trajno sprečen" da obnaša svoju dužnost, a da njegovo odsustvo njegov zamenik koristi za iskup prethodnih greha i duše svoje, čineći sve veće i veće brljotine i hrsuze...

A ja, za nauk, onima iz tzv. opozicije koji smatraju da, čak ni u sadašnjem preseku predizbornog stanja, "bojkot nije rešenje" i pitaju "šta sutradan posle bojkota", uz onaj Epimenidov, iz prošlog bloga (o lažljivcu), prilažem i drugi znameniti primer sofizma, onaj o krokodilu.

Sećate se ono, krokodil uhvatio dete, pa majci koja stoji na obali obećava da će joj ga vratiti ako pogodi šta namerava da učini s njim. Majka mu kaže: "Ti nameravaš ili da pojedeš dete ili da mi ga vratiš. Ako nameravaš da mi ga vratiš, vratićeš mi ga zato što nameravaš. Ako nameravaš da ga pojedeš, a ja to pogodim, vratićeš mi ga zato što sam pogodila. Prema tome, vratićeš mi ga u svakom slučaju". A krokodil uzvraća: "Ako nameravam da ga pojedem, a ti to pogodiš, neću ti ga vratiti zato što nameravam da ga pojedem. Ako ne nameravam da pojedem dete, a ti to ne pogodiš, neću ti ga vratiti zato što nisi pogodila. Dakle, neću ti ga vratiti ni u kom slučaju."

(objavljeno na portalu cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

BUKA INTERVJU Vučić žudi da bude srpski sabornik, a Dodik, koliko god cirkusantski izgledao, igra igru

Politički analitičar Cvijetin Milivojević iz Beograda kaže da je sastanak političkih lidera iz RS sa Aleksandrom Vučićem samo produkt prevelike želje predsjednika Srbije da se pozicionira kao svesrpski ujedinitelj.

Milivojević je u intervjuu za BUKA portal komentarisao poziv i dolazak predstavnika političkih partija iz Republike Srpske u Beograd i njihov sastanak sa Aleksandrom Vučićem, te otkrio razloge zbog kojih je proteklog vikenda i održan ovaj razgovor.
„Mi moramo da shvatimo šta su tu Vučićevi lični politički interesi. On ima potrebu, koju je zadao sebi kao neku vrstu misije, da bude prvi sabornik u srpskom narodu. On ima tu stalnu potrebu da saziva, da saboruje i da on bude taj koji će ujediniti sve Srbe. Na neki način da na svoj kanabe, kako je to nekad Milošević radio, privede vodeće političare iz Republike Srpske. Ne samo one koji su mu prirodno dnevni saveznici, a to je vlast u RS i Dodik sa svojom vladajućom koalicijom. Ne smemo zaboraviti da je Dodik bio i saveznik sa prethodnim vlastima u Srbiji, pa se čak i intenzivnije družio sa Borisom Tadićem. Drugi cilj Vučića je da popravi svoju poziciju u Srbiji, jer idu parlamentarni i lokalni izbori na proleće. Vučić je svestan da je dobar deo biračkog tela u Srbiji, jedan do dva miliona, poreklom sa druge strane Drine. I treći razlog ovog okupljanja je latentna potreba Vučića da on bude taj koji je predlagač najboljih rešenja za srpski narod. Jednostavno, Vučić ima potrebu da manjak onog što se uslovno rečeno zove nacionalni patriotizam, apropo Kosova, nadomesti time što pojačava tu državotvornu brigu za Republiku Srpsku. Uostalom, njegovo biračko telo čine većinom ljudi koji su nacionalno jasno srpski opredeljeni i on je često u nedosluhu sa njima. I zato mu i ova suituacija u RS, odnosno BiH, dođe kao jedna vrsta mogućnosti da natkrili loše poteze koje je, prema mišljenju njegovih birača, povlačio u slučaju Kosova.
U posljednje vrijeme, Srbija sve više i finansijski počinje da pomaže Republiku Srpsku. Ili je to sad postalo mnogo vidljivije nego prethodnih godina?
To je takođe nešto što je deo zahteva njegovog biračkog tela. Uvek imajte u vidu da je, ne samo Vojvodina, koja je nakon Drugog svetskog rata naseljena kolonistima prevashodno iz BiH, nego i ove nove izbeglice i prognanici koji su se doseljavali u Srbiju, ogroman rezervoar biračkog tela i ta njegova briga za pojedine delove u BiH je njegova potreba da dokaže kako on ne brine o Srbima u BiH samo rečima. Ali mi moramo reći da je i vlast Borisa Tadića činila to isto. Možda se nije toliko hvalila. A da ne govorimo o vladi Vojislava Koštunice, koja je faktički častila RS kupovinom Telekoma po ceni koja ni u snu nije mogla biti postignuta na tržištu. To je jedna vrsta kontinuiteta. Mi sada možemo da vidimo cifre mnogo konkretnije, a to se čini zbog toga što je sad izvesno da nema ništa od obećanja Vučića kada je rušio prethodnu vlast da nikad neće popuštati u pregovorima sa Kosovom, nego su spremni ratovati za Kosovo. Sad se politički pravi neka vrsta bajpasa, da će sve što se gubi na Kosovu na neki način nadoknaditi u Republici Srpskoj.
To znači da je većina ovih postupaka Vučića zasnovana na ličnom interesu. Koliko, sa druge strane, od svega toga profitira i Dodik, koji je uvijek znao iskoristiti naklonost vlasti iz Srbije?
Kada je reč o Dodiku, njegova politika je jednostavna. On je uvek uz vlast u Srbiji. Ne zaboravite da je u vreme vlasti Tadića on dolazio ne samo na sve skupove, kao što to radi kod Vučića, već su se oni i privatno družili, od slava do rođendana. To je pokušaj Dodika da na sebe prenese deo onoga što je u ovom trenutku Vučićeva harizma u Srbiji. I obrnuto! Vučić koristi ono što je Dodikova harizma za onaj deo birača u Srbiji koji obožava Dodika. Tu imamo paradoksalnu situaciju. Kao što imamo enormno divljenje Vučiću od strane Srba u RS, isto imate i u Srbiji kada govorimo o Dodiku. I to ne samo kod Vučićevih glasača, već dobrim delom i kod birača opozicije. Gledajući iz ugla RS, Vučić je idealan, a gledajući iz ugla Srbije, Dodik je idealan. Prema tome, to je jedan brak iz interesa. Što bi rekao Josip Pejaković, ja tu ne bih potcenio Dodikov politički talenat, političko znanje i političku pragmu. Možete vi njega gledati ovako i onako, kao sirovog političara, ali on je definitivno iškolovan i u praksi političar koji je opstajao menjajući odela i politike. Zato njemu nije problem da se prikači na tu harizmu Aleksandra Vučića koja mu je naophodna da bi popravio svoju poziciju u BiH. Ono što je zanimljivo kod njega, za razliku od Vučića koji i dalje pokušava da stoji na ta četiri stuba spoljne politike, kod Dodika je sve jasno. Ono što ne sme Vučić da uradi, da se veže za Rusiju, Dodik je to uradio. A Vučiću to odgovara, da preko Dodika uvuče više tu rusku priču. Jasno je da Rusi previše ne veruju Vučiću, a Dodik je otkrio sve karte i svoju političku sudbinu i sudbinu RS vezao je za Rusiju. I u tom pogledu treba gledati tu potrebu. Ma kako to izgledalo smešno kad vi gledate Dodika, ma kako to delovalo klovnovski i cirkusantski, on radi igru. Nije gadljiv da odradi onaj manje čist deo političkog posla. Pa on je došao i glasao na lokalnim izborima za skupštinu grada Beograda i poslao jasan signal da Srbi iz BiH treba da podrže Vučića. On je spreman da odrađuje i tu vrstu političkog zadatka, pa je zato i važan za Vučića.
Rekli ste da je Dodik vezao svoju sudbinu i sudbinu Republike Srpske za Rusiju. Koliko to može da ima negativne posljedice po građane RS?
Mi trenutno imamo samo dva dominantna interesa koja su vidljiva u BiH. Mi čitamo kako se Amerika ponova vraća ili EU počinje ozbiljnije da tretira BiH. Da je EU bila ozbiljna u svojim namerama, ona je mogla ekspresno da ubrza put BiH u EU i danas ne bismo imali ove probleme koje imamo. Što znači da EU nikad nije ni imala nameru da rešava probleme ovde, pa sad je zadala neke periferne teme. Amerikanci su zbog svojih prioriteta u svetu zaboravili na BiH, a jedina dva igrača koja su latentno tu su Rusija i Turska. Otopljavanjem odnosa između ove dve zemlje se otvara jedno plodno tle. Na kraju krajeva, mi imamo dva patrona dva konstitutivna naroda. Rusi su patron Srbima, a Turci patron bošnjačkom narodu. I kad pogledamo, možemo da vidimo da Turska i Rusija u BiH ne zalaze jedni drugima u interesne zone, sve je to jasno podeljeno. Mi vidimo te političke čarke Dodika i Bakira Izetbegovića, ali nema mešanja i preplitanja, niti sukoba kada su u pitanju interesi Turske i Rusije. Tu postoji jedna vrsta razumevanja i tu igru je Dodik prepoznao kao igru u kojoj će on otvoriti karte, kao što je to uradio i Izetbegović koji je zaštitnik interesa Turske. Sad je tu ostao taj mali prostor gde se ponovo pokušavaju ugurati Vašington i Brisel, ali bojim se da su oni previše vozova propustili. Vašington je sad nastupio sa pričom koja stvara nove sukobe u BiH, otvara pitanje NATO-a, što je sa stanovišta EU periferno. Sa druge strane, Rusija i Turska su ti koji gledaju svoje interese i ne remete mnogo ono što su interesi pojedinih naroda u BiH.
I pored tih dobrih odnosa Turske i Rusije njihovi glavni igrači Dodik i Izetbegović, koji veoma dobro sarađuju u ostvarivanju interesa za svoje međunarodne pokrovitelje, kada na red dođe lokalna politika u stalnom su sukobu. Šta je razlog tome i mogu li se građani nadati da uz ovakve lidere i na ovakvim postavkama BiH može nekad da profunkcioniše?
Ja stalno ponavljam, Dejtionski sporazum je genijalan poduhvat pokojnog Ričarda Holbruka. To je mera kompromisa i to je kompromis u najboljem  i najgorem smislu reči. Dejtonski sporazum je koncipiran tako da nema ni apsolutnih pobednika ni apsolutnih gubitnika u građanskom ratu u BiH. U Dejtonskom sporazumu se išlo svima i niz dlaku i uz dlaku. Zato, ko god želi opstanak BiH i mir u BiH morao bi da se vrati na Dejton koji je odlično koncipiran. E sad, kad ja to kažem ispada da sam na Dodikovoj strani, ali ja sam to govorio i kad Dodik nije hvalio Dejtonski sporazm. Sad je za njega Dejton postao „sveti Dejton“, ali kao što znate, njemu to nije bilo sveto krajem devedesetih, kada je u to vreme dobrom delu bošnjačke elite Dejton bio početak i kraj svega. Danas, na sceni mi imamo najveću stranku u BiH koja sad u svojoj deklaraciji priziva novu Jugoslaviju, koja je odvela Bošnjake iz te građanske Jugoslavije, uz objašnjanje da ona ne može funkcionisati jer su Srbi većina i da bi princip „jedan čovek jedan glas“ značio majorizaciju. Sad kad su Bošnjaci većina u BiH, sad bi ista ta stranka ovaj princip. To je nemoguća misija i to smo videli početkom devedesetih i na taj način se BiH ruši isto kao što se ruši od onih koji žele da otcepe neki deo teritorije. Moramo biti realni kada govorimo o ovim stvarima. Kada govorimo o ovoj Dekalraciji mi možemo slobodno reći da je to dokument usmeren protiv BiH. Naravno, to se može uvek braniti time da je to reakcija na ono što je činio Dodik. Ali ta vrsta začaranog kruga je nebitna. Ako tako gledamo, onda ćemo se vraćati na SFRJ, pa na 45', pa na 1918., pa ćemo ići verovatno sve do Povelje Kulina bana i onda se pokačiti oko toga da li je ćirilica kojom je pisana srpsko ili bogumilsko pismo.
Ali, koliko sa ovakvim političarima BiH ima mogućnost da profunkcioniše, bez obzira na kojim principima postavljen bio sistem i državno uređenje, kada vidimo da ovdje konstantno imamo nove sukobe i neke nove teme koje delegiraju političari, a koje su usmjerene samo na stvaranje tenzija?
Sukobi među političarima se stalno ponavljaju, a deklaracija SDA je samo posljednji primjer. Kad bi se zadržali na njoj, možemo da vidimo da je nju pisao neko ko želi da upire prst u oko pripadnicima druga dva konstitutivna naroda. To se konstantno dešava u BiH.
Koliko onda takvi politički lideri koji se ponašaju na ovakav način mogu da učine nešto za građane, a koliko žele da provociranjem drugih političkih faktora izazovu neku novu političku krizu i tako naprave jedan kontinuitet sukoba usljed čega je nemoguće krenuti naprijed?
Taj vid začikavanja drugih naroda i stavljanja prsta u oko je modus vivendi bez kojeg oni ne bi mogli da opstanu. Oni tako pojačavaju svoj kapacitet u biračkom tijelu. Deklaracija SDA je izazvala jednu vrstu oduševljenja kod bošnjačkog biračkog tela, kao što će odgovor Dodika izazvati u Republici Srpskoj oduševljenje. Političke elite nažalost upravljaju voljom birača. BiH je u nekom pretpotopskom razvoju demokratije u najboljem smislu reči. Ima još jedna stvar koja je bitna. U BiH je sve pokušano. Pošto su ti koji utiču na dešavanja u BiH i sa zapada i sa istoka sve isprobali, mislim da oni koji se zovu EU i prema kojima svi građani BiH streme, treba da ohrabre tu priču. Ako je EU mogla primiti radi političkih interesa NATO-a čoporativno zemlje bivšeg varšavskog pakta, a da ne govorimo o Bugarskoj i Rumuniji, zašto to EU ne bi uradila sa BiH, ako želi da je zaštiti? Ali ona to ne želi. I EU odgovara neka vrsta otvorenog konflikta ovde gde će se manipulisati i jednima i drugima i trećima. Onog trenutka kada bi BiH ušla u EU, ona bi bila zacementirana kao država ili državna zajednica i sve ovo oko čega se sad vode borbe bi bilo nebitno. (Portal www.buka.com, Banja Luka, Milovan Matić, 23.9.2019)

BEOGRAD PRIŽELJKUJE VELIKU SRPSKU KOALICIJU U SARAJEVU

 Šta donosi najavljeni sastanak s Vučićem

Lideri parlamentarnih stranaka iz Republike Srpske u subotu popodne trebalo bi da se sastanu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Zvaničan poziv još nije stigao, a o mogućem susretu je ostale lidere u RS obavestio predsednik SNSD Milorad Dodik, saznaje Srpskainfo.

Povod za beogradski sastanak je uzavrela politička situacija u BiH, naročito nakon što je SDA usvojila deklaraciju u kojoj je, kao jedan od ključnih ciljeva postavljena „građanska BiH“.

U kom smeru bi mogle da idu Vučićeve poruke, naročito nakon jučerašnje sednice Glavnog odbora SNSD, posebne sednice Narodne skupštine RS i tajnog sastanka Dodika sa predsednicima SDS i PDP, Mirkom Šarovićem i Branislavom Borenovićem?

Politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević smara da će, ukoliko predsednik Srbije osluškuje želje građana RS, pozvati sve srpske partije da zajedno nastupe u zajedničkim organima BiH, odnosno da zajedno sa Dodikom i koalicijom pokušaju formirati vlasti na nivou BiH.

- To smo imali pre dva mandata kada su na centralnom nivou učestvovale obe najjače stranke SNSD i SDS. Ova vrsta navlačenja konopca ne odgovara SDS, jer hteo – ne hteo igra ulogu „trojanskog konja“ SDA, tako to barem izgleda iz Banjaluke. Čak i po cenu kada bi ponovo mogli da uđu u vlast na nivou BiH. To za njihovu političku budućnost ne bi bilo pametno, jer gubite na izborima i onda postajete vlast voljom političkog predstavnika drugog konstitutivnog naroda. Mnogo je lakša varijanta da eventualno Vučićeva poruka glasi hajde probajte vi iz RS da napravite front i kao takvi uđete u vlast na centralnom nivou – kaže Milivojević za Srpskainfo.

Osim toga, Milivojević vidi dva „univerzalna“ razloga za sastanak političkih prvaka iz Srpske s Vučićem. Prvi se tiče potrebe predsednika Srbije da se predstavlja kao saborna ličnost koja okuplja sve one koji politički predstavljaju Srbe. Milivojević smatra da ta osobina nema veze s funkcijom predsednika Srbije „jer je on tu svoju ulogu samopromovisao još dok je bio prvi potpredsednik Vlade“.

- Njemu RS dođe kao jedna vrsta dobre teme, tim pre što Vučić ima ozbiljnu unutrašnju temu u Srbiji i ona se zove izbori. Odnosno, velika je verovatnoća da dobar deo prave opozicije bojkotuje te izbore. Potrebno mu je da malo zaseni taj problem nekom pričom o tome kako je on čovek koji misli o Srbima i izvan Srbije. To je bilo i u slučaju njegovog puta u Drvar i u još nekim akcijama – tvrdi Milivojević.

Drugi razlog se tiče opozicije u Srpskoj, kojima odgovara da i oni, a ne samo Dodik, imaju kontakte s Vučićem.

- Njima je jasno da nemaju nikakve šanse na sledećim lokalnim izborima ukoliko Vučić pošalje poruku podrške Dodiku i koaliciji oko njega – zaključuje Milivojević.

Publicista, bloger i član Glavnog odbora SNSD Rajko Vasić smatra da je sastanak sa Vučićem, bez obzira da li je manipualcija ili stvarna najava, veoma klizav teren i za Dodika i za Srpsku. On smatra da je „opasno“ kod Vučića ići u bloku jer to njemu „daje manipulativnu snagu, a pojedinačnim liderima i strankama, oduzima“.

- Dodik se, možda, nada da će Vučić da malo prisrbi SDS i PDP. Ali, to je varka. Oni onda postaju Vučićevi piljci u njegovoj igri, u kojoj ih dosad nije bilo. Moram stvar ogoliti da bi bila jasna. Vučiću Dodik treba zbog njegovog manjka zdravog srpstvovanja, kojeg on, Vučić, nema. I zbog toga što mnogo ljudi u Srbiji imaju simpatije prema Dodiku. Dodiku Vučić treba da predsedniku Srbije ne bi prišli ovi koji više vole Bakira nego Srpsku. Vučiću treba Srpska kao još jedan kamenčić u njegovoj igri piljaka. Vučić ne dopušta da institucije Srbije iskažu podršku Srpskoj. To što Brnabić ili on nešto izjave, to ne pije vode. Srpskoj je potrebna podška države Srbije. Dok je Vučića, ja je ne očekujem. Što se mene tiče, Dodik neka ga iskoristi koliko god može, Vučić je nedorastao ovdašnjem nivou nacionalne politike, ali se ne sme poslušati ni jedan njegov predlog ni uvažiti neki zahtev - kaže Vasić.

Istorija zajedničkih susreta

Susreti političkih lidera vlasti i opozicije iz RS s Vučićem uglavnom su se održavali u trenucima političke kriza u BiH i zategnutih odnosa sa Sarajevom. Još kao vicepremijer Srbije u februaru 2014. Vučić je u Beograd pozvao predsednika SNSD i tadašnjeg lidera SDS Mladena Bosića, povodom masovnih protesta u FBiH u kojima su paljene zgrade i automobili. Zvanično, razlog za sastanak bila je bojazan da bi se nasilni protesti mogli preliti na RS, što se ipak nije desilo.

Početkom septembra 2016. tadašnji premijer Vučić i predsednik Tomislav Nikolić okupili su Milorada Dodika, Željku Cvijanović, Mladena Ivanića i Mladena Bosića. Direktan povod je bio poziv UO PIK da Srpska odustane od referenduma o Danu Republike. Nakon sastanka je saopšteno da politički vrh Srbije ne podržava održavanje referendum, ali da ipak ne žele da utiču na stavove RS. Referendum je održan. U leto 2016. Vučić je sastanke s liderima iz RS imao povodom sporne objave rezultata popisa stanovništva u BiH. Srpska nije priznala rezultate popisa koji je uključivao one koji ne žive u BiH, nego je objavila svoje. (Slobodan Popadic, Blic, www.srpskainfo.com, 19.9.2019)

Kontrasti: Dijalog

Riječ dijalog u posljednje vrijeme sve češće se čuje u Srbiji. Vlast i opozicija vode dijalog, opozicijske stranke su u dijalogu, rektorica i studenti također su pokrenuli dijalog. Svima se, ipak, čini da se taj dijalog polako pretvara u konflikt društva koje je davno podijeljeno po političkim opcijama te jedna strana drugu ne želi slušati. Umjesto otvorenog i pristojnog dijaloga, svjedoci smo etiketiranja, prijetnji, ucjena, blokada i bojkota. Ipak, u takav dijalog sada se želi uključiti i Evropski parlament i OSCE, radi, kako to tumači predsjednica Parlamenta, povratka međustranačkog dijaloga u Skupštinu Srbije i jačanja parlamentarne kulture dijaloga. Je li taj povratak u budućnost moguć, tema je ove emisije.

Gosti su Cvijetin Milivojević, novinar i politički analitičar, i Miloš Nikolić, glavni i odgovorni urednik portala Talas.rs. (Balkans.aljazeera.net, emisija Kontrasti, voditelj Marko Subotic, 18.9.2019)

Šta sam hteo da kažem pojmom PRAVA OPOZICIJA?

Nemam ja nameru da tu nešto posebno morališem. Opozicija može da bude i konstruktivna i destruktivna, omiljena ili neomiljena, privremena i povremena, lojalna i nelojalna, parlamentarna i vanparlamentarna, ali i - lažna i prava.

Šta je to opozicija? U najširem smislu, definisana grupa ili nedefinisana gomila političkih subjekata koja nije u vladajućoj koaliciji. Cilj opozicije, svugde u svetu, jeste da dođe na vlast, tj. da sruši aktuelni režim i zameni ga na tronu. Kako to čini? Pa, tako što tu vlast kritikuje, oponira joj, predlaže svoja rešenja. Po pravilu, opozicija je opozicija vlasti, a ne vlastitoj državi. Osim, naravno, u slučajevima kada se vlast samoproglasi za državu, tj. mesijanski poistoveti sa njom. Bio jedan jednom tako u jednoj zemlji i zvao se Luj XIV...

Šta bi, onda, bila ta "moja" prava opozicija (skraćeno: PO)?

To je ona opozicija koja sme jasno i glasno da ukazuje na antiustavne izjave i protivustavne radnje koje povlači predsednik Republike Srbije (u daljem tekstu: Vrhovnik).

Kao kada je, u vakat kad je bio prvi potpredsednik Vlade, u najvećem delu svog mandata uzurpirao i resore unutrašnjih i spoljnih poslova, ali i samu funkciju predsednika Vlade...

Kao što je, u vreme kada je bio predsednik Vlade Srbije, sebe samopromovisao u, takoreći, Kancelara, što će reći da je ustavne nadležnosti prvog među jednakima u vladi, samovozdigao za oktavu više - u ono što nemački politički sistem poznaje kao kancelarsku funkciju. I, uz sve to, uzurpirao i najveći deo predsedničkih ovlašćenja ondašnje Njegove eks-ekselencije, svodeći njegove, ionako manje-više, ceremonijalne nadležnosti na oktavu niže...

Dakle, gledano s leva, prava opozicija ne može biti onaj deo formalne opozicije koji, kao, kritikuje Vrhovnika zbog "nedovoljne brzine marša u evroatlantske integracije", ali ga ne kritikuje, zbog toga što na tom, protivzakonitom "evroatlantskom putu", krši elementarna demokratska prava građana svoje države, upravo, gazi ono što jesu tzv. najviše evropske vrednosti i dostignuća.

Elem, prava opozicija, gledano zdesna, ne može da bude onaj deo formalne opozicije koji, šapatom, kao, "zamera" Vrhovniku što je spustio ton onoj svojoj ratnohuškačkoj larmi iz devedesetih, ali mu ne zamera ni Briselski sporazum iz 2013, ni prihvatanje ingerencija "Republike Kosovo" u punom kapacitetu čak i u srpskim sredinama na KiM, ne zamera mu ni činjenicu da je on, Vrhovnik, u oficijelnoj Srbiji legitimisao albansko-američku tezu o srpskim organima vlasti na KiM, kao paralelnim, tj. ilegalnim, a  potom ih i silom ukinuo da bi se dodvorio Berlinu i Vašingtonu.

Srbija, na nesreću svih njenih građana, "od Horgoša do Dragaša", nije dovršena država u kojoj se, kao u normalnom svetu, bitka između vlasti i opozicije svodi na to ko će da obeća za neki procenat niže, a ko više poreske stope.

Kandidati za pravu opoziciju morali bi da, stalno i nedvosmisleno, javnosti i svim građanima ukazuju na činjenicu da najviši državni funkcioneri, na čelu sa predsednikom Republike i predsednikom Vlade, gotovo svakodnevno, krše najviši pravni akt ove zemlje, Ustav Republike Srbije (zakone ću, za sada, zbog pomanjkanja prostora da ostavim po strani).

Oni kandidati za PO koji to još nisu javno učinili morali bi da konstatuju fakat da je vlada Vrhovnik - Doglavnik, u aprilu 2013, parafirala protivustavni akt pod kodnim nazivom "Prvi briselski sporazuma" kojim je, silom, isterala pravni i politički sistem Republike Srbije sa KiM i, silom, ukinula, legalno izabrane, lokalne institucije vlasti u srpskim sredinama ka KiM. 

PO ili kandidati za PO moraju da dignu glas protiv permanentnog ugrožavanja nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije i pripremanja dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, od strane dela najviših državnih funkcionera Republike Srbije.

PO i kandidati za PO treba da upozore na činjenicu da najviši državni reprezenti Srbije, svojim delovanjem, šire defetizam i paniku kod građana Srbije govoreći da je "Kosovo izgubljeno", da "u Srbici ili Dečanima nema niti jednog Srbina"", promovišući istovremeno NATO tezu da svaka, pa i diplomatska ofanziva za odbranu 17 odsto teritorije Srbije, znači - poziv na rat!

PO i kandidati za PO moraju svakodnevno da upozoravaju građane Srbije na kvislinški i kolaboracionistički odnos dela državnih funkcionera prema zemljama koje su, 1999, predvodile NATO agresiju na našu zemlju. Takođe, treba da informišu građane da se politički četvrtopozivci iz tih zemalja pred našim najvišim funkcionerima ponašaju kao gazde, pa uz blagonaklono ćutanje predstavnika države Srbije izriču najvulgarnije uvrede na račun prijatelja Srbije. Poslednji primer je zamenik pomoćnikovog pomoćnika američkog državnog sekretara (Šiško) Palmer koji, bez pardona, usred Beograda, Rusku Federaciju naziva remetilačkim faktorom sa malignim uticajem...

I tako dalje. I tome slično...

Srbija je, kao zemlja sa 17 odsto teritorije pod okupacijom NATO-a, država u kojoj je tema svih tema odbrana njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. I baš u tom razdoblju njene istorije, vladu koja bi, prema Ustavu, trebalo da vlada vodi osoba koja jeste da "ne zna šta je plan za Kosovo, ali zna ko zna, a to je onaj što najbolje zna", ali zato nepokolebljivo dobro zna da "Srbija nema plan B, ako nas EU ne bude htela u svoje okrilje"!?

Zato se, nažalost, u Srbiji s početka 21. veka, prava opozicija takvoj nakaradnoj vlasti raspoznaje isključivo po tome što oponira svakom takvom samoubilačkom potezu režima koji nas, kako sada stvari stvoje, neumitno, sve dalje i dalje, vodi i odvodi sa KiM, neznano kuda i neznano gde. Ono što bi u normalnom svetu trebalo da bude opštegrađanski i opštedruštveni konsenzus o tome ko smo, šta smo i dokle smo, ovde je postala tačka na kojoj neki strašni presuditelji odozgore, iz Najvišeg vrha, ravnaju da li da vas prihvate, ignorišu ili, najčešće, kriminalizuju i satanizuju samo zato što, na primer, postavili pitanje otkud pravo bilo kome na državnoj funkciji u ovoj zemlji, makar se i Vrhovnikom zvao, da, iako zaklet na Ustavu i Jevanđelju, čak i na primisao da bi mogao da trguje delom teritorije svoje zemlje, sve u ime nekog višeg, imaginarnog cilja!

Da sam, kao i prigodom obnarodovanja otvaranja režimskog fronta protiv svih onih koji su skloniji blojkotu nego li statiranju ili sparingovanju režimu o državnom trošku na predstojećim izborima (https://cvijetinmilivojevic.blogspot.com, "Sve za front - svi na front protiv Bojkota!"), i ovaj put, "ubo bingo" - dokaz je lavina lave koja je tim povodom puštena na me iz Vrhovnikovog Glavnog stožera.

Pa, tako ispade da je ovo što sam izjavio da onaj nazoviopozicioni politički subjekat koji se, eventualno, pod sadašnjim izbornim neuslovima, pojavi na prolećnim izborima nije prava opozicija - samo vrh ledenog brega.

Prema tome, čist silogizam. Idemo još jednom. Kako ono bi? Glavna premisa: Srbija nema plan B, ako nas ne budu hteli u EU (veli AB od AV). Sporedna premisa: Srbija ne može u EU, ako ne prizna Kosovo (odgovara Berlin). Zaključak: Srbija će da prizna Kosovo

A, ne, ne, greška! U Vrhovnikovoj izvedbi, umesto silogizma, bio bi primereniji onaj znameniti Epimenidov primer sofizma: “Epimenid, Krićanin, kaže da svi Krićani lažu; a Epimenid je sam Krićanin, te, prema tome, nije istina da Krićani lažu; dakle, Epimenid govori istinu; dakle, svi Krićani lažu.” (objavljeno na portalu cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Milivojević: Ko se pojavi na izborima za mene nije prava opozicija

"Treba onima koji ne misle da još treba reći da li će bojkotovati, a ima i takvih stranaka prave opozicije i pojedinaca u opoziciji, dozvoliti da tako misle. Ali onog trenutka kada dođe do izbora, ako se oni pojave na tim izborima, od tog trenutka oni za mene nisu prava opozicija", smatra politički analitičar Cvijetin Milivojević.

"Zoran Živković sasvim suvislo govori o svojoj aktivnoj kampanji bojkota, u kojoj ostavlja do poslednjeg trenutka mogućnost da se izjasni hoće li ili neće izaći na izbore, ja verujem da on ne bi izašao, bez obzira što bi profitirao na tim izborima", rekao je Milivojević.

Milivojević kaže i da je bojkot stvar odluke i političke taktike.

"Takozvanoj konstruktivnoj opozcijii koju čine radikali, LDP ide u prilog da opozicija bojkotuje i da oni onda pređu cenzus. Opozicija treba da bojkotuje, ali prvo da vidmo šta je prava opozicija. To je ona opozicija koja dovodi u pitanje antiustavno delovanje Vučića. A takvih stranaka je malo. To su one stranke koje smeju da kažu da Vučić krši Ustav, oni koji smeju da kažu da je Briselski sporazum antiustavan, pa ove takse, sve je to antiustavno.. Pa do nekih stvari koje vidimo svaki dan, Vučić se bavi nadležnostima koje nisu njegove. On ima nekih osam nadležnosi koje su ceremonijalne. On nije vrhovni komandant, to je samo u ratnom stanju. Kod nas Vlada ne vlada. Nije ovo predsednički sistem. Te stranke koje ukazuju na to su prava opozicija. To je deo SzS, neke stranke iz dogovoar s narodom, meni je inicijativa Ne davimo Beograd dovoljno relevantna, tu je pokret "1 od 5 miliona", rekao je Milivojević.

Milivojević kaže i da se vodi kampanja protiv lidera stranaka koji zagovaraju bojkot, a da je negativna kampanja svedena na razumnu meru prema onim strankama koje još nisu donele odluku o bojkotu.

"Sergej Trifunović je bio omiljen lik na naslovnicama tabloida, kada je rekao da još nisu doneli odluku o bojkotu onda ga više ne vidimo na stranama hronike, nego nekad čak i na kulturi. Vodi se rat protiv svih onih koji su protiv izlaska na izbore, na kojima će opozicija poturiti glavu na panj. Da imate normalne medije pa da ispliva ova priča o izborima u Lučanima bila bi druga stvar", naveo je Milivojević. Govoreći o sastanku predstavnika vlasti i opozcije na Fakultetu političkih nauka, Raša Nedeljkov iz organizacije CRTA kaže da je potrebno da se usvoje promene u podzakonskim i zakonskim aktima, kako bi preporuke nevladinih organizacija i OEBS-a bile primenjene i kako bi mogli da vidimo efekte dovoljno unapred pre održavanja izbora.

"S dijalogom smo krenuli kasno, zakasnili smo u startu. Važno je da se uradi što više, jer sumnjam da će biti ovoliko spremnosti da se neke stvari poprave. Mi smo izašli s preporukama 2016, pa 2017, pa nakon beogradskih izbora 2018, OEBS ponavlja preporuke iz godine u godinu, ništa o čemu pričamo nije novina. Mi samo dodajemo neke nove stvari u odnosu na posmatranje, nešto što bi moglo da doprinese ravnopravnijim izborima. Na osnovu brojnih razgovora s ključnim političkim akterima, mislim da ne postoji dovoljna politička volja da se suštinske stvari unaprede", kaže Nedeljkov.

On kaže da su birački spiskovi važna oblast, ali ne i jedina.

"Spisak se koristio kao moneta za potkusurivanja, označavan je kao jedan od načina kako se kradu izbori. Građani smatraju da spisak nije ažuran, ne možemo to ignorisati. Važno je da se unaprede one oblasti koje smo odredili kao ključne. Zolupotreba javnih resursa, funkcionerska kampanja, načini na koji mediji izveštavaju. Najteži deo izbornog porocesa su pritisci na birače, od kupovine koju je teško dokazati i svi drugi načini na koji se građani dovode u priliku da glasaju za neku opciju", kaže Nedeljkov i dodaje da nema razumevanja za ključne stvari.

"Jedna od preporuka je da ne može da bude nosilac liste ko nije kandidat na lokalnim izborima. Ne može neko ko je lider partije da bude nosilac u Novom Pazaru ili Nišu", kaže Nedeljkov.

Na pitanje kako vidi današnje razgovore vlasti i opozicije, Milivojević je rekao da je primetio da su pregovarali predstavnici dela vlasti i predstavnici, kako je rekao, "konstruktivne ili omiljene opozicije".

"Ja nisam video predstavnike nijedne opozicione stranke, od SzS, kojih ima osam, neke ni ne zovu, neke osnivače, na prvi nisu pozvana dva osnivača. Ne dolaze tri stuba SzS. Ne dolazi ni DSS, Šapićeva stranka, neko ih ignoriše. Niko nije zvao SRS otpočetka. Meni su nejasni kriterijumi. Sam dijalog kao takav je pomak, treba pozdraviti napore. Vučić je ispunio najveći zahtev opozicije, oni su tražili uspostavljanje dijaloga. Kada je Vučić poslao delegaciju, kada je prihvatio da učestvuje SNS on je ispunio zahtev opozicije", rekao je Milivojević.

On takođe smatra da je pitanje da lie dobra odluka opozicije da uopšte uđe u razgovore.

"Ući nepripremljen u razgogovre kao što je ušao deo SzS i nekih srugih je bitno pitanje. Zašto nije među pozvanima i najjača NVO koja je i ponela proteste, zašto tu nije Ne davimo Beograd, koji su mnogo uticajniji od nekih. Mislim da je napravljeno na jedan nakaradni način. Primetio sam da ste pobegli od onoga što je ključni problem. Pustite birački spisak, oni su defakto problem. Nama idu redovni izbori. Ili osloboditi ili privedite pozaniju prava dva ključlna medija, ja sam siguran da bi tada cela opozicija izašla na izbore i da bi rezultati bili drugačiji. Sve ostalo je šminka. Problem svih problema je da nikada nismo imali ovu vrstu medijske torture, imamo dve tv trovačnice, javni servis i jednu navodno privatnu televiziju koja koristi nacionalnu frekvenciju", kaže Milivojević. (TV N 1, rs.n1info.com, 9.9.2019)

https://www.youtube.com/watch?v=c0s2b8gt82Y

Глумац је глумац је глумац

Јутро ми је улепшао омиљени Српски Зет фром Ју-Ес-Еј, нашему Врховнику познатији као заменик помоћниковог помоћника америчког државног секретара, дакле, мој фаворит Шишко Менчетић, ексклузивним интервјуом илегалној (што ће рећи, формалноправно, непостојећој) Телеграфској агенцији Нове Југославије у коме је подржао нашег Разграниченог Врховника, преводећи са америчког енглеског на српски Врховников термин "компромис" као "међусобно признање две државе, Косова и Србије"!

Драго ми је што је и визионарска мисао Врховникове Тајнице (скраћено: "АБ од АВ") о томе како "Србија нема план Б", тј. немамо појма шта ћемо, с ким ћемо и куда ћемо, ако нас ЕУ неће, чак ни овако обогаљене, без Косова, а неће - наишла на неподељену, скоро па акламативну подршку кроз хорско ћутање на невиђену глупост, свега српског и грађанског што у Србији напредно мисли, тј. не мисли. Јер, што рече наш "популарни народ", ћутање је исто што и одобравање, тј. ћутање је злато, поготово ако се златом и плаћа.

Мило ми је и што се Наше Врховно Климоглавство, не рачунајући наложеног редова-гуштера Вулина, нешто пуно не љутка, да не речем, не трти зато што нисмо позвани на обележавање осам деценија немачке фашистичке агресије на Пољску, тамо где су најдражи гости били и представници таквих антифашистичких гиганата из Другога рата какви су, рецимо, (НД) Хрватска или Албанија, а о представницима земље наследнице Трећег Рајха да и не говоримо. У ствари, јесте ми мало жао што нас није било, раме уз раме, са државницима из државе чији нас је доскорашњи велепосланик (екс-екселенција Дитман) великодушно частио епитетом "браће по крви", тј. скоро па геноциду, пошто, јелте, Немци, за разлику од нас, не могу да буду геноцидан народ јер Нирнбершки процес није познавао правну категорију геноцида.

Али, унаточ свему томе, упркос Врховниковој четворострукој самономинацији за улогу Халила „Сиктер“ Ефендије у неком будућем препеву Драшковићевог филмског "Ножа" ("Сиктер, лопуже!"; "Сиктер, опозицијо!", "Сиктер, странци!", "Сиктер, Боки 13"!); унаточ томе што сам, прошлог тједна, бивао, не у Паралији него у Кану под "(Златном) Палмом", баш у време одржавања "(Златног) Лава" (не оног за мир, што га је, пре нашег Врховника, добио угледни тестениничар) - прво питање које ми се самопоставило јесте: Шта то тренутно снима Серж Трифо?

Откуд сад па то? Оно јесте да је онај комичар Володимир Зеленски, рецимо, пре него што га кандидовало, па и изабрало, за председника Јукрајине, у серији "Слуга народа", бриљирао у улози наставника Василија коме је пукао прслук због неправде и корупције, па га ђаштво, радништво и поштена интелигенција номиновали за председника... И тако је све почело, а завршило се како се завршило - дебаклом "Лава", пардон "Краља слаткиша" Петра Порошенка на изистинским председничким изборима!

Да поставимо једну теоријскозавереничку тезу: дакле, чудно је, није да није, да је, таман у време када су оно, поткрај зиме, протести били у зениту, нашега Глумца збрзало као његову омиљену брзалицу и привело на скијање у амерички Аспен. На месечак дана, док се Врховник злопатио по Београду за Шорошем Јуниорем. Друго, на политичком небу Србије, осим Глумца анархисте, истовремено је засијала и политичка звезда Бошка "Фашисте", али није њега већ само Глумца, поред свога Бога Ствараоца, наш Врховник идентификовао као једине из опорбе са којима би могао да разговара, јер су они "једини изнад цензуса". И, да досолим: има томе једно пет-шест месеци, звао ме новинар једног утицајног медија из једне утицајне земље ЕУ са жељом да му компарирам Сержову улогу овде наспрам Володимирове роле тамо, у Јукрајини...

Је ли, стварно, наш Глумац, заправо - Глумац Пројекат? Неких са Запада или са Истока, можда са Севера или са Југа...? Лично мним (елем, и навијам за тако нешто!) да би то могло само да обогати нашу уочиизборну политичку понуду! Све под условом да заговорници бојкота избора под оваквим изборним условима стварно буду надгорњани од оних у опозицији који сматрају (а избегавају да то и аргументују) да су нормални избори могући и без ослобађања или привођења познанију права ружичасте ТВ тровачнице и јавне нам ТВ куће...

Јер, Боже мој, ако је један трећеразредни глумац (Реган) постао станар Беле куће, ако је то успело и једној естрадној мушкој старлети (Трамп) у једној Америци, зашто једном озбиљном глумцу (част покојном Бати Живојиновићу, јер је он у политици бирао улогу статисте климоглавца) у Србији не би пошло за руком да, макар, усталаса устајалу партијску жабокречину?

За оне које сам, можда, збунио, разјашњење: У уторак, 3.септембра 2019. бојкот се чинио као једино решење, гледано из угла праве опозиције, али је за експлицитне рокове и додатна заклињања у коначан бојкот, прерано! Уместо тога, и даље предлажем активну кампању, па нека Врховник до миле воље погађа је ли то кампања у корист бојкота или ради "неочекиване силе која се изненада појављује и решава ствар".

Рекох и спасих себи душу.

С вером у брзалицу "Около дођох, вођо, потоком топовском рову", за краља и отаџбину.

Догодине у Призрену!

Мада и ова седмовековна кнежевина Грималдијевих коју је, на Монако стени, створио Франческо Злобни (Препредени) може да буде нека идеја за разраду: аутономна полиција, француска војска као одбрана, а све то без пореза и намета грађанима...

Па, сада, нека ови "АБ од АВ" думају шта се воистину из опозиције смера.

Јер, "Глумац је глумац је глумац је глумац" - хвала Зијаху Соколовићу...

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)