Др Владан Кутлешић, o пројекту „треће Југославије“: Постоје услови за стабилну државу (1992)

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić (1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić (1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina (1990), Alija Izetbegović (1990), mr Veljko Đurić (1990), dr Zoran Đinđić (1992), Ivica Dačić (1992), dr Vladan Kutlešić (1992)...

 

Борба, 27.2.1992.

Разговор с поводом: Др Владан Кутлешић, један од идејних твораца пројекта  „треће Југославије“ о заједничкој држави Србије и Црне Горе

Постоје услови за стабилну државу

Проверени, класични федерални модел – Да је дословно примењен принцип „један бирач – један глас“, Србија бирала 18 пута више посланика од Црне Горе – Председник ће бити протоколарна личност – Ништа необично у смањењу државне територије

Пројекат заједничке државе Србије и Црне Горе који у државном смислу чини Југославију континуираном, наишао је на различита реаговања политичких субјеката и у Србији и Црној Гори. Шта тај  пројекат заправо значи, које су му предности, недостаци и каква ће та држава бити уколико грађани Црне Горе одговоре позитивно на предстојећем референдуму, за „Борбу“ је прихватио да говори др Владан Кутлешић, саветник председника Републике Србије за уставно-правна питања. Професор Кутлешић је учествовао у више договора о заједничкој држави, а за онај стручни, на Жабљаку, каже да није било већих проблема у усаглашавању.
Да ли би, овако замишљена, заједничка држава заиста била стабилна држава? Посебно ако већ имамо ово несрећно искуство друге, сада већ бивше, Југославије...
-Из ове скице, предлога за ново уставно уређење, може се закључити да су начела нове државе предложена управо на принципима струке. У овој фази текста има и политичко-начелних места којих сигурно неће бити у Уставу. Сам појам заједничка држава у уставноправном смислу не значи ништа.
С обзиром да таква држава – то се већ из овог папира види – има карактеристике провереног класичног федералног модела, и ако се начела буду поштовала, ако се тако постави и организација власти – то ће бити стабилна држава. С једне стране, то није једна етатистичка држава која ће се мешати у привредни живот у већој мери него што је то пракса у свету. С друге стране, имаћемо принцип поделе власти у коме ће, на пример, председник републике бити срого протоколарна личност...
Афирмација грађанског приступа
Дакле, постоје сви предуслови за једну стабилну државу. Наравно, пракса може да има своје независне токове, али у овом тренутку постоје сви предуслови за ту стабилност.
Овлашћења председника...?
-У свим бившим социјалистичким земљама председник републике има велика овлашћења. Чувени демократа Лех Валенса има,на пример, овлашћења равна Митерану. Јер, један од начина да се ти системи стабилизују јесу и таква нормативна решења.
При писању Устава Србије, никакав притисак нисмо трпели, поготово не од председника Републике. Ето, сад моје колеге из опозиционих партија говоре како је суспензивни вето нешто што нико нема. Зашто је председник вратио Закон о враћању имовине Српској православној цркви? Па, зато што је директно противуставан! Нема државне цркве, све су верске заједнице равноправне, не може се једна црква фаворизовати.
Имајући у виду да се, за сада, говори о заједничкој држави две републике толико непропорционалне и по територији и по броју становника – може ли то бити сметња за будућу федерацију?
-Код федерализма има један од ставова да би федералне јединице требало да буду уравнотежене и да неједнака територија, број становника, привредна развијеност могу да буду отежавајући фактори. То је и начелан став, а дешавало се да због тога неке федерације и пропадну.
Међутим, баш због тога, идемо на то да заједничка држава обезбеђује само онај обим надлежности који је нужан да – на првом месту – функционише јединствен привредни простор, јединствено тржиште, слободно кретање робе и људи, затим класичне државне функције и, треће – домен људских права. То је, ипак, узак круг надлежности. Све то може да буде опасност, али би политички живот и независно од ових разлога могао да доведе до неке нестабилности. Посебно , када су у питању национални проблеми (Чешкословачка, на пример)... Наравно, ми тек изграђујемо инфраструктуру која би морала да изражава неке кохезионе елементе заједничке државе. На првом месту, тржиште, а на другом политички живот – да политичке партије делују на целом простору заједничке државе, да поред националних партија, постоје и грађанске, да се афирмише улога грађанина као стабилизирајућег фактора.
Осим странака на власти у Србији и Црној Гори, те неких опозиционих странака које се залажу за нову федерацију, у политичком животу две републике постоје и опције за независну Србију и независну Црну Гору... Може ли се Устав заједничке државе помирити са политичком праксом?
-Ја очекујем афирмацију грађанског приступа политичком животу, тим пре што је Устав Србије управо израђен на том  основу. Тако је замишљен и овај „кроки“, а вероватно да ће на сличним принципима бити заснован и нови Устав Црне Горе.
Партије ће се повезивати програмски
Нису ли, ипак, неки ставови са титоградског договора руководства две републике отклон од принципа грађанске државе ка неком договорном парламентаризму? Конкретно, шта значи одступање од принципа „један бирач – један глас“ приликом избор аза Веће грађана будућег савезног парламента?
-Не бих рекао да је то отклон ка договорном федерализму, с обзиром да ће, према овом решењу, бирачко тело у Србији бирати три и по пута посланика више него бирачи у Црној Гори. Сем тога, у парламенту ће се одлучивати већином гласова.
Да је дословно примењен принцип“један бирач – један глас“, дошло би до тога да се у Србији бира 18 пута више посланика него у Црној Гори. Иначе, то није непознато решење у компаративној пракси. У САД, у представнички дом Род Ајленд, ипак, бира једног посланика, иако има само 450.000 становника, а Калифорнија више од 25 милиона... Ишло се, заправо, за тим да се заштити грађанин и у другој републици.
Осим тога, партије ће се повезивати програмски, а не национално и територијално. Тако је у свим демократским државама. Нормално је да се посланици са листе СПС-а повезују са црногорским ДПС-овцима, реформисти Црне Горе са српским реформистима, да се националисти (не у ружном смислу) „бјелаши“ црногорски повезују са српским, а против „зеленаша“... Колико ће брзо то да заживи – то није ствар уставног текста. Узмите европски парламент. Тамо се гласа по програмским, а не националним и територијалним блоковима.
Зашто је превагнула опција федералне државе Срба и Црногораца кад национална и државна искуства ова два народа познају и друге начине заједничког живота? Пре 74 године дошло је и до – просто – уједињења...
-То је, најпре, политичко питање. Партија на власти у Црној Гори у свом програму има заједничку државу, другачије структуисану него досадашњу федерацију. Неке друге партије су за просто уједињење, неки за а приори раздвајање, а они који су добили поверење бирача – траже заједничку државу.
Имајући у виду околности под којима настаје та нова држава...
-Не настаје, она само мења уставно уређење. Југославија постоји од 1918. Она је од тада мењала и територију и државно уређење, пет пута је мењала име, али то ништа није утицало на континуитет државне личности. Мењали су се и унутрашњи односи, од три конститутивна народа дошли смо до шест, мењало се и друштвено-политичко уређење... Дакле,ништа необично што се сада смањује државна територија. Па, мењала се и Велика Британија.
Рационално је нешто друго
Због чега се инсистира на континуитету Југославије?
-Нећу да улазим у социолошки, културни, национални аспект, али међународноправни континуитет обезбеђује нам да немамо потребу за међународним признањем, поновним примањем у чланство међународних организација. На другој страни, остајање у оквиру међународноправног система неопходно је и за привредни живот. Услови за признање данас су такви да чак укидају и легитимитет власти у таквим државама, условљава се и поновним изборима, променом имена... Ту је и нужност примања у међународне уније, приступање изузетно важним конвенцијама. Све су то, само на изглед, практично-правни проблеми, али они, у суштини, могу да доведу и до међународне изолације и међународне блокаде.
Могуће би било замислити и везивање међународноправног континуитета на стање од пре 1918, али је то толико стручно компликовано и неизвесно, да не би могло да буде прави пут.
Зашто би било компликовано? Из неких кругова управо се предлаже такво решење...
-Зато што би то захтевало ревизију стања фиксираног на крају Другог светског рата. Значи,  и границе. Отворило би се, редимо, питање односа са аустроугарском монархијом... Дакле, то би нам била судбина. Рационално је нешто друго. Политика мора да се поводи за интересима.
Нема разлога за референдум
Зашто се у Србији инсистира на томе да је територијално смањивање Југославије производ сецесије, а не права на самоопредељење?
-Иза те расправе стоји тенденција да, ако дође до раздвајања – сви смо пред истим условима. Теорија о растварању, раздруживању, де факто, у повољнији положај ставља оне који су хтели да изађу. Иза тога покушаја стајала је опција да се олакша сопствена позиција при изласку из државе. Због  тога су сецесију везали за самоопредељење јер им је то звучало више правно, а сецесија у међународном праву јесте недозвољива јер је фактички циљ, а не право.
Међутим, чини ми се да последњи догађаји, па и последњи састанак у Бриселу, иду на превладавање овог другог модела, о државној сукцесији, отприлике модификованој руској варијанти о континуитету. Па, и то инсистирање из Европске заједнице на било каквим унутрашњим везама на територији бивше Југославије, јесте покушај да се покаже како сецесија на овим просторима нема снагу преседана. Јер, онда ће моћи да затворе уста и претендентима на исти поступак у својим земљама, од Ирске, Сицилије, Баскије, Шкотске... Словенија никако, а и Македонија у Бриселу не пристају, ипак, ни на шта сем чисте билатерале...
То одговара Србији...
-Одговара у том мери што Србија није заинтересована за везе типа слободног трговинског подручја, што би био најобичнији трговински колонијализам, чак и без економског резона. У свему осталом они хоће мини-КЕБС, мини-ЕФТУ и мини-Интерпол на тлу бивше Југославије...
Навлачи ли се Србији „мртвачки покров Југославије“ – као што добар део опозиције тврди – а да се претходно о томе, путем референдума или плебисцита, није питао?
-Такве оптужбе су чисте политичке манипулације. Аргументи у прилог континуитету то демантују. Што се тиче референдума, не улазећи у политичке процене, владајуће странке у Србији и Црној Гори добиле су изборе на платформи о Југославији. Референдум се расписује само ако има озбиљних индикатора да се мишљење бирачког тела променило...
Уосталом, они који се сада залажу за референдум у Србији такође у својим програмима (можда има изузетака) залажу се за федеративну државу. Нисам против референдума, али на њега се иде кад за то постоје разлози (тренутно их не видим), а његово заказивање је у сфери политичке одлуке.
Председник црногорске Владе већ је поменуо и конкретан ред поступака (и термин) за конституисање органа нове заједнице...
-То је чисто политичка процена. Документ не говори о техничком делу, то ће се развити у скупштинској процедури обе републике. Није нереално, чини ми се, да се то доврши до краја маја.

Разговор водили: Ц. Миливојевић и Д. Бисенић

Licemerje pod maskom demokratije: Šta je Bajden između redova i otvoreno poručio tokom jubilarnog govora?

O svim ovim temama i načinu na koji je Bajden govorio o njima prilikom obraćanja u Kongresu za portal 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević
U govoru koji je Džozef Bajden održao povodom 100 dana na mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država mogli smo otvoreno da čujemo kakav je njegov stav po pitanju Rusije, koju smatra političkim suparnikom, i Kine, koju kao i njegov prethodnik vidi kao najvećeg ekonomskog konkurenta. Osim toga, Bajden se osvrnuo na povlačenje američkih trupa iz Avganistana, obećavši da će SAD nastaviti da budu obazrive povodom terorističkih pretnji bez obzira na to odakle one dolaze. Dotakao se i jednog od pitanja koje je najviše interesovalo građane Amerike, kontrole naoružanja, istakavši da ne može sam da utiče na to i tražeći od članova Kongresa da mu pomognu u nameri da pojača kontrolu korisnika oružja.
O svim ovim temama i načinu na koji je Bajden govorio o njima prilikom obraćanja u Kongresu za portal 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević, koji se dotakao i njegove namere da odvoji milijarde za jačanje infrastrukture, ističući da predsednik SAD nije transparento objasnio šta podrazumeva pod tim.
– Prvo treba u vidu imati ambijent – reč je o njegovom prvom govoru u Kongresu, o jubileju 100 dana na funkciji predsednika. Zbog toga ta vrsta govora ima oblik strateške poruke, kao i obraćanje naciji. Nije to sve novo. Za mene je ovde nova jedna stvar, a to je taj front prema Rusiji. Kad je reč o frontu prema Kini, taj front je na neki način sve četiri godine svog mandata držao i prethodni predsednik Tramp. On je Kinu proglasio finansijskim neprijateljem broj 1 u svetu, dok je prema Rusiji bio blaži iz prostog razloga što mu je tadašnja vlast Demokratske stranke zapravo imputirala da je Tramp na prethodnim izborima pobedio na neki način uz pomoć tih sajber-napada, uz pomoć te gerila kampanje koja je vođena pomoću interneta. Ipak, Tramp je pri kraju mandata na neki način slao dosta jake poruke, čak pomalo i nediplomatske, vadeći se pomalo na priču sa Ukrajinom, sa aneksijom Krima, sa Donbasom. I on je, takođe, obraćajući se svojim biračima, smatrao da ta pojačana negativna retorika prema Rusiji može da mu donese deo glasača – rekao je Milivojević i dodao:
– Ono što je sada novo jeste da u ovom Bajdenovom govoru imamo čak i cifre. Zanimljivo je to što on u jednom delu govora pominje jednu kinesku poslovicu, ne naglašavajući da je kineska, gde kaže da država “pretvara opasnost u mogućnost, a krizu u priliku”. To je kineska poslovica koju mnogi teoretičari i praktičari takozvanog kriznog menadžmenta koriste u poslednjih deset godina. Čak i u tom govoru, koji je negativno intoniran prema Kini, Bajden nije mogao da odoli da ne ukrade jednu kinesku poslovicu. Što se tiče cifara, on je u jednom delu govora obrazložio da jedini način da Amerika drži balans u ekonomskom ratu sa Kinom jeste da investira milijarde u infrastrukturu. Meni je prva acosijacija na to bilo ono što je Amerika radila u poslednjih sedam-osam decenija, a to je bespoštedno štancanje dolara bez pokrića u onome što se zove ekonomski rast, društveni proizvod, prirodna ili neka druga bogatstva – štancovanje i izvoženje tih dolara bez pokrića s one strane Atlantika. To je stara američka ekonomska priča. U ovom govoru nedostajalo je objašnjenje u koju infrastrukturu bi se ulagalo – u infrastrukturu SAD ili u infrastrukturu širom sveta? Ako je to ukopavanje u neke infrastrukture širom sveta, s ciljem zaustavljanja ekonomskog proboja Kine ili vojnog i političkog uticaja Rusije, onda je to zaista jedna vrsta otvorenog licemerja. Većina američkih predsednika je proteklih decenija na neki način uvek te poruke slala u nekim “oblandama”, pa niste mogli da kažete “ovo je licemerje”, a ovde je to toliko ogoljeno. Još ako bismo uzeli da tumačimo šta stoji iza tih strateških poruka… Na primer priča o izvozu takozvanog američkog glasa – to nema veze sa ekonomskom logikom, nego sa političkim ciljem da se spreči da Rusija, koja je najveći snabdevač gasa cele Evrope, bude lider u tom domenu.
Povlačenje trupa iz Avganistana Bajden je nazvao “krajem najdužeg rata u istoriji Amerike”. Time je opravdao svoje predizborno obećanje da će tokom njegovog mandata SAD težiti miru, ne pominjući bombardovanje objekata u Siriji, koje je bilo prva vojna akcija Amerike otkad je on stupio na vlast. S obzirom na Bajdenovu istoriju i zagovaranje vojnih akcija u mnogim zemljama, pa i činjenicu da se zalagao za bombardovanje Srbije, Milivojević smatra da se trenutnom predsedniku Amerike ne može verovati kada priča o nameri da doprinese miru u svetu.
– Naravno da mu se ne može verovati. Bajden je ta linija kontinuiteta. Što bi mi sa ovih prostora rekli – od Tita naovamo – on je u svakoj čorbi mirođija. Možda to Amerikanci shvataju ozbiljno, ali on na tako licemeran način govori o nastavku borbe protiv terorizma, a ako se u obzir uzmu azisjke zemlje i zemlje severne Afrike – sve do jedne u kojima su SAD intervenisale, uvek sa nekim objašnjem “borba protiv diktature” ili “borba protiv terorizma”, predistorija je sledeća: upravo su SAD forsirale terorističke grupe i terorističke politike i po pravilu su se onda, pod oblandom borbe za demokratiju, rušili režimi u zemljama koje u većini slučajeva nisu bile demokratske, što je tačno, ali su te zemlje bile veoma stabilne demokratije. U kom smislu stabilne demokratije? Sa stanovišta bezbednosti, sa stanovišta prava, sa stanovišta socijalne pravde, to su bile ozbiljne zemlje. Manjak demokratije je postojao u formalnom smislu reči, ali i višak onoga što se zove “normalan život”. Amerikanci su intervenisali i u Libiji, i u Siriji, i u Iraku, i u Avganistanu, sa istom pričom kako se oni bore protiv terorizma, a prethodno su gajili taj terorizam. Obično su u početku, kako su se stvarali problemi u tim zemljama, Amerikanci podsticali, negovali i razvijali potencijalne terorističke grupe, a onda su se one, nekad samostalno, a nekad opet voljom Amerikanaca, razvijale u opasne terorističke bande, od kojih su neke postajale i terorističke države. Tako funckioniše spoljna i vojna politika SAD. Tako je bilo krajem osamdesetih, sa Irakom i Kuvajtom, i tako je već tri i po decenije. Te njihove priče retko ko shvata ozbiljno, pa čak i partneri u NATO. Vi imate najveću zemlju na ovom delu Evrope, na Balkanu, Tursku, koja je članica NATO, ali koja vodi potpuno autonomnu vojnu politiku, s kojom se možemo, a ne moramo slagati, ali je po pravilu u najvećoj meri disonantna sa vojnom politikom SAD – objasnio je on.
Kad je reč o kontroli naoružanja, za koju je Bajden u kampanji obećao da će se zalagati ako dođe na vlast, malo toga je urađeno do sada, što našeg sagovornika ne čudi jer smatra da je i to obećanje licemerno jer nije u skladu sa ekonomskim težnjama Amerike.
– Ja sam primetio da on pojačava poreze za ljude sa najvećim primanjima. To može da bude ta vrsta dotoka u budžet. Kad govorimo inače o tome, reč je o delu politike koji često nije vidljiv. Ni u jednoj državi nije transparentan, a pogotovo u tako velikim državama, koje su jedan od najvećih proizvođača, najvećih potrošača i najvećih prodavaca oružja, kako legalnim, tako i ilegalnim putem. Pokazalo se da kad god postoji višak oružja na njihovim lagerima, oni ga po pravilu potroše tako što otvore neku krizu, intervenišu negde tvrdeći da su zabrinuti za svetsku demokratiju i svetski mir. Utroše to što je ostalo pošto ga prethodno prodaju zaraćenim stranama u tim zemljama, pa se onda ponovo stvar smiruje. To je način funckionisanja većeg dela američke vojne industrije – zaključio je Milivojević. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 29.4.2021)

DRŽAVA I MEDIJI

Vladimir Vuletić povukao kandidaturu za člana Upravnog odbora RTS-a
Dosadašnji predsednik UO RTS-a, koji je dva puta odbijao Dragana Bujoševića na konkursu za direktora javnog servisa, povukao je svoju kandidaturu pred sednicu Saveta REM-a na kojoj je trebalo da se odlučuje o novim članovima UO. Sagovornici Cenzolovke smatraju da UO nije dobro radio i da u takvom telu treba da sede ljudi sa kredibilitetom i harizmom
Posle dva propala pokušaja da se izaberu novi članovi upravnih odbora dva javna medijska servisa na aprilskim sednicama Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (nije bilo kvoruma), naredni sastanak Saveta zakazan je za 14. maj.
Od 61 kandidata treba izabrati 12, po šest za upravne odbore Radio-televizije Srbije (RTS) i Radio-televizije Vojvodine (RTV). Pitanje je da li će kandidati dobiti potreban broj glasova, posebno zato što je Savet REM-a i dalje u krnjem sastavu. U slučaju da se to ne desi, sledi novi konkurs.
Kako saznaje Cenzolovka, od kandidature je odustao Vladimir Vuletić, dosadašnji predsednik Upravnog odbora RTS-a. Na naše pitanje za razloge povlačenja, Vuletić je poslao SMS: „Moj mandat u UO RTS je istekao 18. aprila.“
Kandidaturu je vrlo brzo nakon objavljivanja liste kandidata, u novembru prošle godine, povukla i dr Maja Radonić, dok je sa liste skinut Šćepan Praščević, koji je krajem prošle godine izabran u Upravni odbor RTS-a, na upražnjeno mesto.
Razlog povlačenja – sukob sa Bujoševićem?
Sudeći prema Vuletićevim izjavama i odlukama UO tokom dva neuspela pokušaja izbora novog direktora RTS-a, kao i prema pojedinim navodima medija, nije teško zaključiti da se prvi čovek Upravnog odbora ozbiljno razmimoilazio ili čak bio u sukobu sa Draganom Bujoševićem.
Bujošević je nedavno po drugi put izabran za generalnog direktora javnog servisa, i to tek u trećem pokušaju.
Razlozi za odbijanje njegove kandidature delovali su suviše formalno, u jednom slučaju čak bizarno – zato što nije potpisao kandidaturu. Tokom drugog pokušaja izbora generalnog direktora, kandidati nisu dobili dovoljan broj glasova članova Upravnog odbora, pa ni Bujošević.
Portal nova.rs objavio je da Vuletić nije glasao za izbor Bujoševića.
Vuletić je posle toga za RTS izjavio da se nada da će se na novi konkurs prijaviti veći broj kvalitetnih kandidata, što takođe govori o njegovom odnosu prema dotadašnjem direktoru RTS-a.
Poznato je i da je Upravni odbor, sa Vuletićem na čelu, u decembru 2018. godine tražio od Državne revizorske institucije da proveri poslovanje RTS-a. Revizor je, kako je Beta objavila, pronašao niz nepravilnosti u vezi sa javnim nabavkama, zaradama i raspodelom dobiti.
Odgovarajući na pismo potpredsednice Stranke slobode i pravde Marinike Tepić upućeno RTS-u, Vuletić je tada, kako je preneo Danas, rekao da Upravni odbor nije zvanično upoznat sa svim finansijskim tokovima u RTS-u.
Članovi UO „partijski deputati“
Istraživač javnog mnjenja Zoran Gavrilović iz organizacije BIRODI podseća da je Vuletić „u nekoliko nastupa ukazivao na potrebu da se RTS otvori prema publici“. „S obzirom na to da se to nije dogodilo, to može da bude razlog zašto je povukao kandidaturu.“
Politikolog Cvijetin Milivojević ne želi, kako kaže, da ulazi u lične odnose Bujoševića i Vuletića, ali smatra da Vuletić nije dobro radio svoj posao. Za Cenzolovku ističe da, kao građanin, nije zadovoljan ni radom  Upravnog odbora, ni kompletnim funkcionisanjem RTS-a.
Najveći problem RTS-a, smatraju naši sagovornici, jeste politički, odnosno partijski pritisak na javni servis. Upravni odbor, smatra Milivojević, treba da čine ljudi sa harizmom i kredibilitetom, što trenutno nije slučaj.
„Šta je konkretno za to mesto preporučilo Šćepana Praščevića, koji je nedavno izabran za člana Upravnog odbora javnog medijskog servisa? Član UO je i neki čovek koji se predstavlja da je istoričar, a ujedno je i PR menadžer neke bolnice i politički analitičar SNS-a. Tu su i neki novinari koji nikada ranije nisu radili na televiziji. Slična je situacija i u Savetu REM-a koji bira članove upravnih odbora, to su isti takvi ljudi, bez harizme i kredibiliteta, što me navodi na zaključak da je reč o partijskim deputatima“, smatra Milivojević.
Iako bi RTS, kao javni medijski servis, trebalo da bude glasilo svih građana Srbije, Milivojević smatra da on to nije, jer se ne bavi svojom misijom.
„On ne informiše narod, već propagira, i to isključivo jedno mišljenje na sve teme. On žmuri umesto da gleda otvorenih očiju. Tako je već proteklih devet godina, i ja nisam video da se Upravni odbor potrudio da nešto izmeni“, zaključuje Milivojević.
Haos počeo sa kašnjenjem skupštinskog odbora
Upravni odbori RTS-a i RTV-a od 18. aprila ne rade, jer je istekao mandat šest članova (od devet). Iz RTS-a nisu odgovorili Cenzolovci kako komentarišu to što Savet REM-a nije uspeo da u zakonskom roku izabere nove članove UO i da li će to dovesti do problema u funkcionisanju RTS-a.
Olivera Zekić je za Cenzolovku rekla da je namera Saveta REM-a bila da u zakonskom roku izabere nove članove upravnih odbora RTS-a i RTV-a, ali da to zbog bolesti članova Saveta nije bilo moguće. Dodatno, kako kaže, bilo je mnogo nagomilanog posla, ponovo zbog kovida.
Kada je Savet odlučio da je vreme da izabere nove članove upravnih odbora javnih servisa, u kratkom roku je ostao bez dva člana – prvo je u decembru prošle godine Slobodan Cvejić podneo ostavku na to mesto, a u aprilu ove godine Zoran Simjanović je preminuo.
Slična je situacija i u Savetu REM-a koji bira članove upravnih odbora RTS-a i RTV-a, to su isti takvi ljudi, bez harizme i kredibiliteta, što me navodi na zaključak da je reč o partijskim deputatima
Tako je Savet ostao da radi sa sedam članova. Po dva člana se nisu pojavila na sednicama u aprilu, zbog bolesti. Odluke o izboru članova UO se donose dvotrećinskom većinom, tako da sa pet članova Savet nije imao kvorum.
Do zastoja u radu Saveta REM-a ipak nije moralo da dođe. Da je Odbor za kulturu i informisanje Narodne skupštine na vreme raspisao konkurs za izbor novog člana Saveta umesto Slobodana Cvejića, Savet REM-a bi sada imao osam članova. Naime, umesto 6. januara, kada je bio zakonski rok da se objavi konkurs, Odbor je to učinio čak tri meseca kasnije – 6. aprila.
U toku je i procedura za izbor novog člana Saveta REM-a. U roku od 15 dana od smrti člana Saveta, prema zakonu, Odbor bi trebalo da pokrene novi konkurs. S obzirom na to da je Zoran Simjanović preminuo 11. aprila, konkurs je trebalo da bude raspisan 26. aprila.
Na pitanje koji je razlog za opstrukciju ovog procesa izbora novih članova upravnih odbora javnih servisa, Zoran Gavrilović kaže da je razlog taj što se zakoni ne poštuju i što „pravila nema, jer je vladavina prava podređena dogovornom pravu“.
S druge strane, Cvijetin Milivojević smatra da je „opstrukcija naređena sa najvišeg državnog nivoa, kako bi se obesmislila svaka priča o upristojavanju medijskih uslova za izbore“.  (www.cenzolovka.rs, Ivana Predi ć, 28.4.2021)

Samo javnost ih štiti od „davljenja u Dunavu“

Testament uživo Igora Jurića u emisiji "Utisak nedelje" kada je rekao da nema nikakvih suicidnih misli, kao i nedavna rečenica sudije Miodraga Majića da "nikada nije bio ljubitelj kupanja u reci", aludirajući na način na koji je stradao Vladimir Cvijan, slika su društva u kojem živimo. To smatraju sagovornici portala Nova.rs i dodaju da su ovakva javna obraćanja i upozoravanja javnosti, jedino što je preostalo borcima za istinu koji nemaju nameru da odustanu od svojih uverenja. Jer institucije žmure i ne rade svoj posao...
„Nemam nikakvih suicidnih misli, da znate ako završim u Dunavu, nisam skočio sam“, rekao je na kraju emisije „Utisak nedelje“, osnivač Fondacije „Tijana Jurić“.
„Redovno proveravam svoj auto, da znate da nemam problema sa zdravljem i da ako se uopšte tako nešto desi da znate da to nije bila moja iskrena namera. Ja se apsolutno ne plašim, samo želim da se zna da ništa nažao sebi neću učiniti i ako dođe do nečega da znate samo da Igor to nije namerno uradio jer će možda neki tabloidi pisati da je baš nekom pričao da želi da se ubije“, rekao je on i dodao:
„Samo želim da se zna da Igor Jurić nema nijednu suicidnu misao i da nikada neće učiniti nešto sebi nažao zato što nije kukavica“.
Majić: Ljudi nestaju
Nedavno je sličnom rečenicom javnost zaprepastio i sudija Miodrag Majić.
„Vremena su takva da je možda trenutak da vam i ja saopštim da nikada nisam bio ljubitelj kupanja u reci, da volim život čak i kada mi ga mediokriteti zagorčavaju, da imam divnu porodicu i prijatelje i da maštam o starosti u kući na obali mora. Čisto da ostane za zapisnik“, napisao je Majić.
Objašnjavajući ove reči, naknadno je rekao da se nije šalio.
„Iz nekoliko razloga sam imao potrebu to da napišem. Ja sam tek tada saznao da jedan čovek ne stoji među nama tri godine. Video sam da ja i dalje nisam kao sudija zadovoljen informacijama koje imamo, a koje se tiču tog slučaja. Mi smo zaista društvo u kome nije nimalo retko da ljudi nestaju“, rekao je on, dodajući da je imao potrebu da to kaže kao neku vrstu upozorenja“.
I tako je smrt Vladimira Cvijana, nekadašnjeg člana Srpske napredne stranke, za čiju se smrt saznalo tri godine kasnije, postao scenario od kojeg strahuju oni koji su odlučni da istraju u borbi za istinu.
Trebješanin: Slika društva
Psiholog Žarko Trebješanin smatra da ovo odslikava društvo u kojem živimo i da je strašno što na ovaj način ljudi moraju „unapred“ da spreče svaku manipulaciju sa njihovim eventualnim ubistvom.
„To je toliko lepo i jasno rečeno da je suvišno i komentarisati. Strašno je da živimo u takvom društvu da ljudi moraju javno da izgovore takve stvari i da se suoče sa tim da sutra mogu da nestanu, jer ne žele da odustanu od svoje borbe da se sazna istina. To je istovremeno i poražavajuće i za divljenje. Ono što je rekao sinoć Jurić, kao i ono što je nedavno rekao Majić je vrlo racionalno i razumno, jer svi znamo kako to ide. Nedavno smo videli i u slučaju Cvijan. Ljudi jednostavno žele da spreče svaku manipulaciju, ako se tako nešto desi“, rekao je Trebješanin za portal Nova.rs.
Milivojević: Jedina preventiva
Politički analitičar Cvijetin Milivojević smatra da je ovo jedini vid zaštite koji je ovim ljudima preostao – da upozore javnost.
„Ovo je očigledna slika društva u kojem živimo, u kojem institucije nisu uspele da obezbede sigurnost građanima koji govore kritički o vlasti. Još simptomatičnije je to što su to ljudi od kojih se ovako nešto ne bi očekivalo po prirodi stvari. To nisu političari, niti su aktivisti opozicionih stranaka, za koje se može reći da se bave politikom, a bavljenje politikom jeste jedan opasan sport na nesigurnom terenu, u državama poput naše, koje još nisu završile sa tranzicijom. To su ljudi koji imaju svoje karijere, nisu u politici, a prinuđeni su da ovako nešto kažu, jer je to jedini vid zaštite koji im je ostao“, kaže Milivojević i pojašnjava:
„Ja ne znam da li ovi ljudi dobijaju pretnje, ali pretpostavljam da ih ima, čim o tome na ovaj način govore. Javno govoriti o tome jeste preventiva. Ako javno govorite manje su šanse da se te pretnje ostvare, jer se zna ko može da stoji iza toga“.
Milivojević smatra i da je sramno to što se dešava.
„Imamo ljude koji su 20 godina pod zaštitom države, iako im više niko ne preti, a sa druge strane ne pružamo zaštitu čoveku kao što je Jurić, a koji je ceo svoj život posvetio tome da se nijednom detetu ne desi ono što se desilo njegovom. Takvi ljudi zaslužuju zaštutu institucija, ali ne samo onda dok govore ono što je na fonu njihovih interesa, već i kada ih otvoreno kritikuju. Zaslužio je malo više obzira od državnih organa“, zaključuje Milivojević. (www.nova.rs, Jelena Jelovac, 26.4.2021)

Vučićeva namera je da utiša nestašnog Dodika

Sagovornici Danasa o poseti najviše srpske delegacije Banjaluci

„Srbija želi partnerske, prijateljske i najbolje odnose sa Bošnjacima i Hrvatima, a ne samo sa Srbima u BiH, što se podrazumeva. Ne pada nam na pamet da razmišljamo o sukobima i ratovima i ne smatram izjave, koje idu u tom smeru, odgovornim, kao ni uvrede koje idu na račun drugih naroda“, rekao je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, posle sednice Saveta za saradnju Republike Srpske i Srbije u Banjaluci.
Nakon sednice Saveta za saradnju, predsednik Srbije, reagujući na izjave lidera SDA Bakira Izetbegovića o mogućem novom ratu u BiH, naveo je da je za Srbiju i Srpsku važno da čuvajući mir, razvijaju ekonomije i da ljudima obezbede više mogućnosti.
„Da oni koji žive u Republici Srpskoj i Srbiji vide da će imati posla, da njihova deca mogu da ostanu na ognjištima“, istakao je Vučić i dodao da su „mir i zajednički rad naša budućnost“.
Dejan Bursać, istraživač saradnik u Institutu za političke studije, kaže za Danas da je ovde reč o dvostrukim porukama koje zavise od publike.
„S jedne strane Vučić je u javnim nastupima bio dosta oprezan i, odbacujući Janšin dokument (non-pejper o novoj podeli Balkana, prim. urednika), znajući da bi njegovo prihvatanje povuklo optužbe za nacionalizam i ekspanzionizam te ga stavilo u nepovoljan položaj pred zapadnim diplomatama. S druge strane on šalje poruku da nastavlja da podržava Republiku Srpsku. Na taj način pokriva obe ciljne grupe koje utiču na održavanje vlasti u Srbiji i Zapad i domaće glasače“, ocenjuje Bursać.
Politički analitičar Dragomir Anđelković smatra da svaka angažovanost Srbije u regionu doprinosi nacionalnom osećanju kod Srba ma u kojoj zemlji živeli. Dobri odnosi Srbije i Republike Srpske, prema njegovim rečima, jedna vrsta su signala i Srbima u Crnoj Gori ka boljem pozicioniranju srpske zajednice.
„Ipak mora se znati da poseta Banjaluci nije u kontekstu neke državne politike, već je to regularna saradnja. Međutim, i Srbija ima pravo da teži ujedinjenju, jer smo protivno međunarodnom pravu raskomadani, ali ne mislim da je to politika Srbije. Politika Srbije je usmerena ka Dejtonu“, kaže Anđelković.
Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam, primećuje da se Vučićeva poseta Banjaluci događa u trenutku najnovije uzbune oko non-pejpera koji je navodno predložio slovenački premijer Janez Janša.
„Ma koliko je predsednik Vučić demantovao da ne zna ništa o non-pejperu, niti da ga interesuje, sve ovo liči na nešto drugo. Ovo i te kako ima veze sa tim najnovijim predlogom i ova poseta ima za cilj učvršćivanje odnosa Srbije i zemalja u kojima su Srbi dominantan narod“, ocenjuje Popov. Dodaje i da ma koliko Srbija demantovala da je umešana u zbivanja u Crnoj Gori, ona je i te kako zainteresovana da ima što veći uticaj tamo.
Popov naglašava da je zato poseta Banjaluci i svojevrsna podrška i Srbima u Herceg Novom pred lokalne izbore, na kojima se očekuje da oni osvoje vlast ubedljivije nego u Nikšiću, rodnom gradu Mila Đukanovića.
Sagovornik Danasa primećuje da je u pitanju jedna tiha, ali otvorena kampanja koja ne može, a da nema veze sa svim što se dešava u regionu.
Politikolog Cvijetin Milivojević podseća i da između Srbije i Republike Srpske postoji regularni sporazum o specijalnim vezama i da zato ne treba da čude ti stalni sastanci predstavnika vlasti Srbije i entiteta u BIH. Po njemu veoma značajna je i ekonomska saradnja na izgradnji puteva, aerodroma, mostova.
„Čini mi se da je ova poseta ugovorena pre ideje o non-pejperu, čiji autor svakako nije Janez Janša, iako je ona plasirana pred slovenačko preuzimanje predsedavanja Evropskoj uniji. Primećujem veliku dozu opreznosti koju je Beograd pokazao prema toj ideji, a potom i iz Republike Srpske koja shvata da je za nju najbolja pozicija vraćanje na izvorni Dejton, koji je BiH i ustoličio ne kao državu, već konfederaciju. Po prvi put je čak povučena ručna kočnica čak i u Banjaluci i siguran sam da je jedna od tema razgovora Vučića i rukovodstva BiH bila i ideja o non-pejperu, kako bi se predstavilo da Vučić utišava nestašnog Dodika“, ističe Milivojević i dodaje da Vučić, osim dobrih odnosa sa Dodikom, ima i pragmatične odnose sa HDZ u BiH, koji traže poštovanje izbornog zakonodavstva. (Danas, www.danas.rs, Mirjana R. Milenković , 23.4.2021)

Milivojević: SNS i Vučić preživljavaju afere uz pomoć medija

Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je danas da bi rejting Srpske napredne stranke (SNS) i Aleksandra Vučića bio na izuzetno niskom nivou kada bi Javni servis Radio-televizije Srbije (RTS) i televizije s nacionalnom frekvencijom izveštavali profesionalno i nepristrasno o gotovo svakodnevnim aferama u kojima su akteri predstavnici vlasti.
Milivojević je agenciji Beta kazao da u nijednoj demokratskoj i pravnoj državi vlast ne bi mogla da "preživi" opravdane sumnje da su njeni najviši predstavnici povezani s kriminalnim grupama, pedofilijom, dilovanjem droge i da flagrantno krše zakone i Ustav.
"Svaka ozbiljna agencija za istraživanje javnog mnenja izbegava ankete u nemogućim uslovima, tako da su rezultati pojedinih istraživanja koji govore da vlast ima 60 odsto podrške irelevantni. Mi imamo situaciju apsolutne neinformisanosti većine gradjana. Gradjani se informišu samo na osnovu poruka Aleksandra Vučića sa celodnevnih gostovanja na televizijama", rekao je Milivojević.
Prema njegovim rečima, svako ko tvrdi drugačije od Vučića, u javnosti se predstavlja da laže.
Ipak, kaže on, nema sumnje da su kriminalne afere s kojima se povezuju državni funkcioneri, umanjile popularnost SNS i Vučića.
"Gradjani Srbije nemaju naviku da se informišu preko kablovskih kanala i društvenih mreža. Oni to čine pre svega preko drugog Dnevnika RTS-a i 24-časovnog rijaliti programa televizija Pink, Hepi i njima sličnih. Na osnovu izveštaja s tih televizija gradjani donose odluku da li će izaći na izbore i za koga će glasati", objasnio je politikolog.
Medjutim, naglasio je Milivojević, primetno je da televizije s nacionalnom frekvencijom gube poverenje kod naroda.
"To potvrdjuje činjenica da je u junu prošle godine na izbore izašlo manje od 50 odsto glasača, a da je vlast dobila manje od 25 odsto glasova upisanih birača", rekao je on.
Milivojević kaže da u poslednjih pet-šest godina politička istraživanja javnog mnenja u Srbiji obavljaju samo dve agencije.
"Problem je što se te agencije bave kreiranjem javnog mnenja radeći isključivo za poznatog naručioca koji se zove Aleksandar Vučić. Te agencije zatim u javnosti manipulišu svojim istraživanjima za koja je jasno da su radjena u nenormalnim uslovima i tako vrše pritisak na javnost da se opredeljuje na stranu vlasti", ocenio je politikolog.
Naglasio je da se ozbiljan istraživač javnog mnenja u ovom trenutku ne bavi istraživanjem javnog mnenja.
Govoreći o najnovijoj aferi u kojoj su izneseni navodi o pedofiliji u Jagodini u režiji visokih državnih funkcionera, Milivojević je kazao da je javnost pokazala veliko interesovanje za taj slučaj.
"Medjutim, i na ovom primeru smo videli da su televizije s nacionalnom frekvencijom branile optužene iz vlasti, a da se nisu bavile žrtvama", kazao je on.
Imajući sve to u vidu, kaže Milivojević, opozicija pravi veliku grešku što se bavi "šminkanjem" televizija s nacionalnom frekvencijom.
Rekao je da se opozicija ne bavi suštinom, već traži svoje veće prisustvo u informativnom programu i smenu REM-a.
"Za gradjane je osnovno pitanje da li su mediji otvoreni za život ili nisu. Gradjane ne interesuje da li će neki političar dobiti pet ili deset minuta u besmislenoj emisiji 'Reč na reč'. Gradjane interesuje da centralni dnevnik RTS profesionalno izveštava o aferi pedofilije u Jagodini, o tvrdnjama bivšeg inspektora UKP-a Milana Dumanovića, o niskom životnom standardu i na tome bi trebalo da insistira i opozicija“, naglasio je Milivojević.
Dok se to ne desi, dodao je politikolog, rejting Aleksandra Vučića neće značajno okrnjiti nijedna afera.
"Kada Marinika Tepić otvori neku aferu, odgovor vlasti je takav da na prorežimskim televizijama gostuju razni agitatori i spin-doktori koji se bave Djilasovim milionima i Tepićkinim poreklom, da li je Rumunka ili Srpkinja. Kada bi televizije s nacionalnom frekvencijom samo dva meseca svoj posao radile profesionalno, Srbija bi postala slobodna zemlja", zaključio je Milivojević. (Beta, www.beta.rs, 22.4.2021)

И неке друге мапе су на први поглед биле нереалне

 

Не престају полемике о фамозном “нон пејперу”

Бaњалука - Блиска историја из касних осамдесетих година прошлог вијека нам на најбољи начин говори како на сваку мапу која се појави на овим нашим просторима, а тиче се некаквог прекрајања граница на Балкану, треба гледати као на нешто веома реално и у будућности изводљиво.
Каже ово за “Глас Српске” политички аналитичар из Београда Цвијетин Миливојевић коментаришући садржај наводно словеначког нон пејпера који је изазвао велику политичку збрку у региону и подијељене ставове, а у ком се истиче, како с обзиром на то да је садашњост и будућност Балкана и даље оптерећена “неријешеним националним питањима”, најбоље би било да буде завршен некада започет и недовршен процес распада Југославије.
- Садржај овог документа само на прву делује неостварив. Ако у помоћ позовемо блиску историју можемо видјети да је то врло реално као и скеч који су својевремено направили “Надреалисти”, а у ком се говорило о подељеном Сарајеву. Сећам се како су људи крајем осамдесетих били шокирали када су се појавиле фантомске мапе нових граница на Балкану. Иако већина није веровала у све то, испоставило се да су цртачи били визионари. Баш као и “Надреалисти”. Због свега тога тога ја и данас сваку мапу доживљавам веома озбиљно - каже Миливојевић.
Улазећи даље у садржај и срж овог документа, Миливојевић наводи како је постало очигледно да је садашња БиХ неодржива због своје нефункционалности, али и да је питање Косова немогуће ријешити једнострано.
- Више је него јасно да је немогуће направити некакву унитарну БиХ, али и да се ствар око Косова неће завршити тако што ће читаво Косово остати у Србији или читаво бити независно. Тражиће се неки компромис, територијални, а што би подразумевало да део КиМ остане у Србији, а други буде независан. Наравно не треба заборавити и да је Словенија, када се отцепљивала, прва промовисала израз раздруживање, а што је подразумевало да они који су саставили СФРЈ имају право и да је раставе. И то је врло битно јер када говоримо о БиХ има ту нека логике. Како је настала БиХ, гледано словеначком језиком, па удруживањем три народа - каже Миливојевић закључујући како у овом тренутку није толико битно ко стоји иза овог “нон пејпера”, колико то што су овакве и сличне мапе из неког ранијег периода довеле до распада Југославије, а касније и њеног крњег дијела.
Словеначки новинар и политички аналитичар Дамир Мршић сматра да је овај документ осмишљен у, како ју је назвао, “сарајевској кухињи”.  Према његовом мишљењу иза фамозног папира стоји “бошњачко политичко подземље”, али и поједини политички актери са словеначке опозиционе сцене, који годинама раде у тијесној спрези.
- Словенија нема времена, капацитета а мислим ни жеље да премјешта геостратешке коцке на западном Балкану. Иза свега се крије покушај словеначке опозиције да се обрачуна са Јанезом Јаншом. С њима су се удружили и одређени људи из политичког Сарајева, који користи сва расположива средства и канале да створе слику жртве. Познато је да сарајевска политичка чаршија увијек извлачила Тању Фајон из рукава када јој је требала нека врста европске помоћи, а овог пута је у питању подршка унитаризму и хегемонији кроз даљу демонизацију Хрвата и Срба у БиХ - навео је овај словеначки новинар.
Садржај
Као једно од рјешења за балкански чвор, предложено је “уједињење Косова и Албаније, гдје би српски дио Косова, по узору на Јужни Тирол, добио посебан статус”, али и уједињење већине територије РС са Србијом. Рјешење за “хрватско национално питање”, аутори овог “нон пејпера” виде у уједињењу већинског хрватског кантона у БиХ с Хрватском или давањем посебног статуса хрватском дијелу БиХ, такође по узору на Јужни Тирол. Бошњаци би на тај начин добили независно функционалну државу. (Глас Српске, www.glassrpske.com, Вељко Зељковић, 21.4.2021)

Актуелно: Словенија није случајно изабрана да пренесе "пошту" (ВИДЕО)

Словеначки документ који говори о прекрајању регионалних граница, иако без јасног пошиљаоца и примаоца, и даље је једна од најважнијих тема у региону.
Више није спорна његова аутентичност, него посљедице које може да произведе, сагласни су гости наше емисије Актуелно.
Кажу да Словенија није случајно изабрана као страна која ће да пренесе "пошту", а забрињавајуће су пријетње политичког Сарајева да ће овај документ да дестабилизује цијелу Европу.
Професор Милош Шолаја каже да Словенија има директан интерес у региону, да очекује корист од "повратка у југословенски простор", те да упућивање нон-пејпера није изненађење.
Стручњак за међународне односе Жељко Будимир наводи да је БиХ протекторат, да се налази под одређеним видом заштите и старатељства од стране ЕУ и САД, те да велике кризе најбоље показују сву нефункционалност овакве заједнице. Будимир истиче да је код нон-пејпера занимљиво то што питање промјене граница не долази из Београда или Бањалуке, већ из чланица ЕУ које су заинтересоване за регион.
Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић каже да су након досадашњих нон-пејпера услиједили "прави документи". (www.rtrs.tv, Радио-телевизија Републике Српске, емисија „Актуелно“, 19.4.2021)

https://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=429288

Ивица Дачић, члан ГО СПС, о предстојећим изборима: Одлазимо – кад изгубимо (Борба, 27.5.1992)

 

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić (1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić (1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina (1990), Alija Izetbegović (1990), mr Veljko Đurić (1990), dr Zoran Đinđić (1992), Ivica Dačić (1992)...

 

Борба, 27.5.1992.

Ивица Дачић, члан ГО СПС, о предстојећим изборима

Одлазимо – кад изгубимо

Опозиција „гласа“ неизласком – Спремни смо и за силазак с власти – Јесу ли потребни избори и за округли сто? – ДЕПОС с револуционарима новог  типа – С нама је било „неизвесности“ – с другима би било мање извесности

-СПС нема никакве формалне обавезе да због броја бирача који ће (или неће) изаћи на предстојеће изборе, сноси никакве консеквенце. Међутим, одзив бирача ће свакако значити и проверу ваљаности политичких ставова и једне и друге стране. Што се мене лично тиче, не изађе ли на изборе половина бирачког тела, то ће, на неки начин, значити моралну дужност и обавезу да СПС преиспита своја програмска и политичка залагања, каже у разговору за „Борбу“ Ивица Дачић, члан Главног одбора владајуће партије и председник Младих социјалиста Београда.
Дачић („уместо себе“, за разговор нам га је препоручио потпредседник  Главног одбора академик Михаило Марковић), међутим, наставља:
-Ако на изборе,  ипак, изађе половина бирача, биће то пораз антиизборних залагања (дакле, опозиције), па ће и опозиција – надам се – на основу тога повући адекватне кораке. Опозиција је овај пут, признајем, смислила вешт политички маневар, јер ће у духу своје антиизборне кампање, све оне који ће се сврстати у слој изборних апстинената, аутоматски рачунати у сво укупан изборни резултат, док ће гласови оних који ће на изборе изаћи бити подељени. Зато је апсолутна неистина да део опозиције не учествује на изборима. Она не учествује директно, али је својим присталицама омогућила да неизласком на изборе, гласају за њене ставове.
Ако грађани на предстојећим изборима, ипак, „пресуде“ у корист неке странке која није СПС – следи ли вам „политички ћошак“?
-Свака партија која прихвата начела парламентарне демократије, мора рачунати да ће на изборима или победити – или изгубити. Мислим да је наша партија довољно јака, бројчано велика, организационо способна и програмски јасно одређена да би могла да преживи и прелазак у опозицију. Чак ми се чини да би промену улоге у садашњем политичком миљеу Србије и Југославије далеко теже преживеле странке које би на основу таквог изборног резултата дошле на власт.
Кад је већ тако, зашто нисте удовољили захтевима којима је опозиција условљавала свој излазак на изборе?
-У политичкој је пракси познато да политичка кампања за наредне изборе почиње одмах по окончању претходних. Због тога је и део приговора који се односи на кратко трајање предизборне кампање неоснован, иако се може рећи да је рок заиста био прекратак и за најјаче и најорганизованије партије. Тај рок није диктиран интересима ни тврдоглавошћу СПС, већ, пре свега, потребом да се што пре конституишу савезни органи који би новој држави покушали да обезбеде легалитет, легитимитет и право на континуитет са другом Југославијом.
Чини се, ипак, да је било колебања и у самој владајућој странци. Инициран је међустраначки разговор, додуше, није то било ни близу онога што је опозиција подразумевала под округлим столом...
-Примећујем да и у самој опозицији постоје различита схватања карактера и институције округлог стола. Једни говоре о његовом саветодавном карактеру (било би то место за размену партијских мишљења, предлога и одлука); други говоре о полуобавезујућем телу чије би предлоге парламент морао да усваја као коначне одлуке; док трећи говоре о округлом столу као институцији која би заменила парламент. У овом случају поставило би се питање ко на том округлом столу учествује, односно ко би извршио одабир између многобројних политичких субјеката. Хоће ли нам онда бити потребни избори и за округли сто? Ми јесмо за дијалог, али нисмо за прихватање институције округлог стола који би суспендовао органе власти и чији легалитет и легитимитет не би био већи од, редимо, много нападаног АВНОЈ-а.
Институционални притисак на власт јача. Формирање ДЕПОС-а је најозбиљнија алтернатива. Да ли би се и „бољшевици“ из СПС-а прикључили том покрету за демократску Србију?
-Најбоље је да то питате бољшевике, а у којим ћете их странкама наћи – то је Ваш проблем. Откад се појавила као облик политичке владавине, демократији је увек било лакше аплаудирати него је остваривати. Сматрам да она не може да буде приватна својина или привилегија било ког политичког слоја. Нас нико није звао у ДЕПОС, а – како сам научио – по речима водећих људи тог покрета, за нас тамо нема места... У тренутку када је тржиште политичких идеја и личности потпуно отворено, нормално је да сваки покрет који има предзнак „демократски“ – треба да буде поздрављен, већ због тога што то подразумева одустајање од насилног рушења власти. Међутим, последњи говори неких челника овог покрета у Нишу, где је позвано грађанство да се слије у Београд и сруши власт, показује да је концепт револуције неуништиво уграђен у моралну структуру ових револуционара новог типа. Та је структура, наиме, произашла из бољшевичке прошлости вођа крње опозиције...
Демократска странка, званично, није приступила ДЕПОС-у, у Вашој странци се говори о „социјалдемократској опцији“, неки лидера ДС оптужују за колаборацију с Милошевићем... Није ли исувише практичних случајности у потезима ДС и СПС? Колико сте „опасно близу“?
-Нажалост, до разговора, бар оних формалне природе, није дошло. Колико је мени познато, руководство ДС није желело билатералне разговоре са СПС-ом без пристанка СПО, иако ни тврде да нису ни у каквој коалицији. Ти разговори су, по мом мишљењу, били потребни не због стварања неке нове коалиције, већ због покушаја налажења неких додирних тачака у дефинисању државних и националних интереса. Наравно, за такве разговоре смо отворени и према другим странкама.
Упркос вашој изборној пароли из 1990, са вама је било доста „неизвесности“. Парола СПС-а за ову годину је „Ви знате зашто гласате за“...
-Можда је са нама и било неизвесности, али и са другима сигурно било мање извесности. Прошло је време кад су се грађани, упркос политичком маркетингу, могли заварати илузијама предизборних обећања и лепотом плаката. Аплауз данас није једини начин мишљења. Зато све странке и јесу у обавези да, као врховног судију, чекају управо тај глас народа.
С обзиром да озбиљни политички аналитичари све чешће тврде да ће се претње Србији наставити све док не буде срушен садашњи режим – кад ће већ „за добро народа“ социјалисти сићи с власти?
-Кад изгубимо изборе!
Разговор водио: Цвијетин Миливојевић

Др Зоран Ђинђић, председник ИО ДС: Фатални председников флерт (17.2.1992)

 

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić (1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić (1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina (1990), Alija Izetbegović (1990), mr Veljko Đurić (1990), dr Zoran Đinđić (1992)...

Борба, 17.2.1992.

Интервју: Др Зоран Ђинђић, председник Извршног одбора Демокраске странке, о независној Србији, о захтеву за оставком Милошевића, о 9. марту, о новим и старим коалицијама...

Фатални председников флерт

Ако бисмо знали шта хоћемо, са Црном Гором се можемо одговорити за пет минута – Не може једна фирма, макар јој директор био и Божовић, да замени цело друштво – Нећу 9. марта да гинем пред Телевизијом ако не знам зашто гинем

Све да се и не ближи 9. март, повода за разговор са челницима Демократске странке – и превише је. Декларација о независној Србији и захтев за оставком председника Милошевића – пре неколико дана, те, нешто раније – умерено „разумевање“ за Милана Бабића, били су довољни да политичка чаршија, уз име ДС, све чешће помиње и атрибут „радикална“.
О свему томе, у интервјуу „Борби“ говори др Зоран Ђинђић, председник Извршног одбора Демократске странке.
Недавно усвојена Декларација Демократске странке о Србији полази од суверене државе Србије у садашњим републичким границама... Да ли сте и дефинитивно рашчистили са дилемом – независна Србија или заједничка држава?
-Још у тренутку кад се Словенија отцепила, ми смо донели један меморандум о решењу југословенске кризе и већ тада смо рекли да Југославија више не постоји. Један од три народа од којих је она настала више није био ту и није имало никаквог смисла – у тренутку кад један од оснивача одлази – избацивати рукама воду из брода који тоне. Већ тада захтевали смо да се сазове Уставотворна скупштина која би донела нови пројекат државног статуса и државног уређења Србије (да се, уместо председничке, уведе парламентарна демократија) и да се дефинише однос према околини, укључивши ту, најпре, делове српског народа ван Србије.
Ми смо и у програму странке имали алтернативу – или трансформисана Југославија или, ако само један народ не жели ту Југославију, онда више нема те Југославије. Сматрамо да је сада до тог расплета дошло, и заклањање иза некод фантома од имена Југославије, само нас удаљава од прихватљивог решења. Најмање што нас том решењу приближава јесте уједињавање комунистичких партија Србије и Црне Горе. То је таква фарса да ће ова конвенција странака и месних заједница бити још академска ствар за оно што приређују власти Црне Горе и Србије.
Стратегија шверца цигарета
Нисте ли се можда касно сетили да кренете у офанзиву за објашњавање своје идеје о независној Србији?
-Никад није прекасно, јер се са фантомима не може живети. Може се тако прогласити и уједињавање са Марсом, приказати како су Срби и Марсовци блиски народи, а сви други могу да се прикључе таквој „Југославији“... У реалности, између Црне Горе и Србије нема никаквих проблема и то што, између њих, постоји блиска сарадња, нико нема право приписати у сопствену заслугу. То хвалисање да смо постигли уједињење са Црном Гором је смешни илузионизам.
Проблем је у томе шта је Србија, а не хоћемо ли тиме, што ћемо отпевати „Хеј, Словени“ – рећи да смо остали у Југославији. Проблем је шта смо ми, ко смо ми, са којим визијама улазимо у следећу годину, шта нас очекује, имамо ли националну и државну стратегију? Стратегија Момира Булатовића је шверц цигарета из Албаније у Италију. Треба ли и ми то да радимо?
Немам ја ништа против тога што ћемо са Црногорцима у једну државу, али се мора знати на којим ће основама она настати, јер ћемо се сударити са зидом за десет дана. Посвађаћемо се и с њима и, из брака на брзину, опет ће изнићи незадовољство. Ако нас је Милошевић успео посвађати са Словенцима, Муслиманима, Мађарима и другима, на крају ћемо се потући и између себе.
Ми морамо вратити поверење у себе да бисмо тражили поверење других. Ако бисмо знали шта хоћемо, можемо се ми договорити са Црном Гором за пет минута.
Као странка, немамо према овом пројекту СПС-а никакав однос, ни позитиван ни негативан. Први проблем, дакле, јесте шта је Србија, а хоћемо ли ући у асоцијацију са крајинама, са другим државама – то није спорно – ми смо као странка отворени за такве идеје.
Шта је онда Србија и колика је Србија?
-Србија је тренутно један провизоријум, највећа тамна мрља на географској карти која се некада звала Југославија. Сматрамо да Србија што пре мора да се конституише као грађанска држава, као Република, што значи да се хитно мора направити компромис на принципу нагодбе са великим етничким групама. Држава мора преузети заштиту националних права Албанаца, Мађара, Муслимана... то што сада раде националне странке, а да остваривање тих права – ако је потребно – може бити и под међународном контролом.Заузврат, етничке групе морају да јасно изразе своју грађанску лојалност српској држави. Иначе, резултат тих сукоба, заиста би могао бити редуковање Србије на Београдски пашалук.
Значи, хитно се Србија мора демократски обновити, да би ојачала своју интегративну моћ, јер друге моћи – ни економске, ни полицијске, ни војне – она нема. Тиме би уједно могла да се супротстави и дезинтеграционим притисцима који ће доћи извана, јер ми сада очекујемо да на дневни ред дође Косово. Јер, исти они који су нас уверавали да Крајина не треба да се одваја од Хрватске (ми то не мислимо: у процесу настајања Хрватске поједини њени делови имају право да не уђу у ту нову државу) – примениће сличан принцип и за Србију. Зато, из државног разлога, Србија мора овом џентлменском нагодбом, запушити таквима уста.
Други корак је мобилисање становништва и укључивање у јавне послове и оног дела становништва који бојкотује јавну власт. Две владе од избора, наиме, више су карактеристичне по томе колико у њих људи није хтело да уђе него колико је ушло. Све те способне, некорумпиране, треба укључити у државне послове – то је једина шанса.
Одакле кренути ка независној Србији: тамо где се стало 1918. или и за Србију треба очекивати исти пут, са истим оним „контролним“ станицама, који је за остале југословенске државе трасирала ЕЗ?
-Не полажем пуно на историјска права. Отвориће се питање: зашто 1918, а не 1878, зашто новембар, а не септембар 1918, зашто са Војводином, а не без ње...? Србија данас мора да сазове Уставотворну скупштину јер има и територију и извршну власт која је контролише – дакле, све државне одлике – да донесе Устав, да има своју валуту, оформи своју војску. Процедура признавања вероватно би била једноставна јер Србија као државна заједница није спорна. Одређен круг држава сигурно би је признао, за неке би то, чак, било и олакшање, или умиривање савести.
Два ваша радикална захтева (захтев за проглашење независне Србије и захтев за оставку председника Републике) чине отклон од оне Демократске странке с „мирољубивим“ имиџом?
-Не, ми смо чекали завршетак рата да бисмо поставили радикалније захтеве. Сада више нема тих бојазни да бисмо, рецимо, нашим захтевом за смену председника, индиректно појачали ту кризу. Мислимо да је данас југословенска криза дефинитивно интернационализована, а имамо поуздана информације да је рат завршен. Међународна заједница га више не би дозволила.
На другој страни, начин на који се режим у Србији, од спољнополитичих тема окренуо према унутрашњим стврима, почетак хајке на опозицију – уверава нас да је тренутак да се и ми окренемо унутрашњополитичким темама и поставимо питање одговорности за политику која је погрешно вођена. Ако, на пример, СПС организује скупштину у Глини, а заобилази ову у Београду, ако председник Републике одлази у Турску да објашњава своје ставове, а нема га у парламенту – то је, свакако, знак за аларм. Пошто је сва власт била сконцентрисана у рукама г. Милошевића и пошто је он доносио све судбоносне одлуке – логично је да он сноси и све последице. Одговорност је велика, јер је пораз велики.
Осим тога, кредиблитет овог режима је тако низак да он сада, у међународним односима, мора да буде много послушнији и да се одриче и од наших легитимних интереса – него што би то било у случају да нас представља један демократски председник. Како, као такав, одговара и Западу, Милошевић је тренутно „амнестиран“. Илузије су та обећања која је добио за неку асоцијацију четири републике да би, заузврат, „прао руке“ од Срба у Босни и Крајини... Нека друга власт у Србији не би морала да пристаје на такве ултиматуме, већ би своје демократске захтеве могла нормално да брани. Милошевић, пак, и најлегитимније захтеве у овој ситуацији – присиљен је да ублажава. Он је сад у положају Садама Хусеина, а сви ми сутра ћемо бити на суштинским „црним листама“ влада, банака...
А шта ако се деси да, „што опозиција сања, власт испуњава“, односно да власт, ипак, прогласи независну Србију?
-Могу они и то да прогласе својом победом...  Није проблем Србије ко има власт, већ да се крене на боље. Ми се данас, корак по корак, одвајамо од матице, увођење административног социјализма, по обрасцу Радомана Божовића, није решење. То је светски плусквамперфект. Не може једна фирма, макар њен директор био и Божовић, да замени цело друштво. Ово што нам се данас догађа дечја је игра за оно што нас сутра чека, када само штампарија у Топчидеру буде радила.
Ова власт не може да мотивише људе да своју енергију, новац, идеје уложе у Србију. Јер, ми из иностранства нећемо добити помоћ за наредних неколико година – отишао Милошевић или не. Ако социјалисти не оду, постаћемо велико „мртво море“, а уз узнемиравајуће примере да је другима у свету боље – то ће море и да прокључа. То је драма једног друштва које је пре три године усталасано на погрешан начин.
У платформи Демократске странке о Србији, са доста извесности, прогнозирате и настајење територијално-политичких српских јединица ван Србије...
-Босна и Херцеговина не може да остане суверена држава изу простог разлога што етнички принцип – који је разбио Југославију – увелико делује и у Босни и Херцеговини. Морала би то бити холандска или белгијска држава да би каналисала те супротности. Пошто је БиХ најмање држава, настаће, вероватно, регије, јединице кофедералне БиХ. Једна од њих биће сигурно и Босанска крајина коај се наслања на Книнску крајину и, верујемо, да је могућа државна заједница Србије са таквом српском јединицом.
Што се тиче осталих република, добро ви било сачувати неке везе које су цивилизоване, у обостраном интересу. У неком другачијем политичком контексту – кад оду ове елите што су водиле рат – био би могућ и неки споразум на принципу самосталности и заједничког интереса.
Војводина – аутономна јединица
У тренутку кад самоопредељење Срба у Македонији, и власт и опозиција, све више потискују у други план, ДС га у својој Декларацији истиче. Да ли само декларативно?
-Није декларативан акт. Ако би Македонија од грађанске државе постала нека држава са националним идентитетом – за шта постоје индиције – не видимо разлог зашто и српски народ не би био колективни идентитет.  Можда у Француској није важно је ли неко црнац или белац, али у Македонији бити Србин није привилегија. Наравно, нисам за паљење партизанских ватри... Наш циљ јесте да странке прелазе границе, да у грађанске странке улазе и Срби и Македонци и остали, али док не дође до тога – зашто би се Срби одрицали свога националног права?
Занимљиво је да, и после ваших „шетњи“ са Бабићем (Миланом, прим), десне странке (Јовић, Шешељ) имају дистанцу према ДС, односно не нападају вас, а у исто време своју „офанзиву“ усмеравате и према Војводини и Санџаку... Помало чудна позиција.
-У Санџаку добро стојимо и наш циљ је да, са Мемићем, оснујемо Демократску стдранку Муслимана која би била у коалицији са нама. У Војводини смо ушли у ризичну ствар, имајући у виду анатемисање реформиста у Србији. Ризични су били и састанци са Бабићем и Караџићем, иако ДС сматрају зихерашком. У стратегији имамо и успостављање дијалога на Косову са најбројним странком – Демократским савезом. Определили смо се за стварање политичког блока странака које имају сличан менталитет политичара и симпатизера – то су војвођански реформисти, Мемић, Нова демократија. То би био блок на принципу „више од коалиције, мање од интеграције“. Са СПО-ом смо спремни на коалицију поводом одређених питања јер се, по менталитету и начину испољавања, разликујемо.
Прескочили сте реформисте Србије?
-Ми смо опозиција од пре Осме седнице и тешко нам је да људе који су нам били политички иследници прихватимо као политичке партнере. Није нам неопходно да будемо банка за прање нечијих каријера нити волимо оне који са десетог спрата једне зграде хоће да прескоче на десети спрат друге. Не може неко ко је био извршни секретар партије сада да, преко ноћи, ускочи у извршни одбор неке опозиционе странке. Реформисти Војводине, напротив, нису људи старог режима.
ДС, додуше, на мало нејасан начин, не одриче аутономије Војводини и Косову и Метохији... Шта више, оне су нашле место и у документу са последње седнице вашег Главног одбора?
-Војводина треба да буде аутономна јединица јер има своја културно-историјска обележја и идентитет тог региона нема никакве везе са националним односима. Тај идентитет мога да буде и цивилизацијски и пример односа живота за Србију. Погрешно је униформисати тај простор и проглашавати тамошње Србе за аутономаше.
Што се Косова тиче, права националних мањина не могу се поистовећивати са аутономијом. Регионални карактер Косова мора се одвојити оде права националних мањина. Нема разлога да Албанци имају Косово као своје национално право јер се то територијалним аутономијама нигде не решава. Специфичне особености Косова као региона, његове економске и културне особености, морају се раздвојити од питања албанске националне мањине. Међутим, то не искључује потребу да држава Србија и са Албанцима склопи једну историјску нагодбу. Председник државе, лично, морао би јавно да преузме, на један спектакуларан начин, остваривање тих националних права, а да се, успут, нађе и арбитар који ће то да надгледа.
Одакле долазе опасности да Србија буде сведена на Београдски пашалук?
-Делимично изнутра, делимично извана. То се може прочитати у неким стратешким текстовима на Западу. На истим шавовима где је пукло у Хрватској, може да пукне и у Србији, ако она не буд еимала једну визионарску иницијативу. Значи, може то бити стихијни и спонтани процес дезинтеграције, а с друге стране – кажем то без параноје – постоје кругови и у САД (није то званична политика) и другде за свођење Србије на етничке границе унутар садашње Србије. Тај сценарио можда није драматичан, али се мора имати у виду.
У јавности се доста говори о одласку појединих српских интелектуалаца ван Србије. Шта Ви о томе мислите?
-Јавни људи немају право да напуштају брод међу првима. Ни у тежим ситуацијама не би имали то право, а колико је мени познато, напади у Србији нису такве природе да би се моралоо бринути за своју сигурност. Чак и да је тако, у јавну одговорност спада да се преузме ризик за тај посао. Лоше је то ако због броја претећих писама неко одлучи да буде „влада у емиграцији“. То понавља проблем наше владе из 1941. која је отишла у емиграцију, а било је доста слободних шума и тада. Што се мене тиче, ако би мој живот био угрожен, радије бих се повукао у илегалу негде у Београд.
Да ли, као аутор књиге „Југославија као недовршена држава“, делите нека мишљења да су и Југославија, али и Србија, били могући само по Уставу из 1974?
-'43. и '45. ипак су централни догађаји, а Устав из 1974. их само маркира. Од '45-'47. није вршен никакав покушај да се инситуционализују народи као субјекти. Јер, у заједници народа, Срби би као народ имали већи утицај. Линија народа чувана је, заправо, као адут из рукава, па се сад дешава да се неке, по чудним критеријумима, склепане територије, проглашавају недодирљивим.
Устав из 1974. и АВНОЈ су били темпиране бомбе које су морале да експлодирају – можда не у форми рата – али држава на таквим темељима нје могла да постоји. Било је само питање вештине чији ће то национални политичари искористити за себе. Српски, изгледа, због селекције, можда због неталентованости, можда чак и због завере – нису се снашли, а на њиховом врху сигурно је Слободан Милошевић. Он се стално клатио између програма Меморандума САНУ и програма СК-ПЈ, а било је – онако како су други хтели. Да је чврсто држао етнички принцип кад се држава почела распадати, демократски свет би то могао разумети. Други принцип је могао бити територијални: интересују нас они који хоће с нама, али не наступати онда са српских циљева. Он је, међутим флертовао и сада смо у позицији тоталног губитника... Туђман, међутим, вештије је – позивајући се на етнички, избори територијални.
Нећемо сумануту јурњаву
Не мислите ли да је Милошевић можда нешто и добио...?
-Не видим шта је. Видим само низ пораза.
Може ли се десити да, иако сте први пут изнели захтеве 9. марта, на тој комеморацији, протестном скупу, не учествујете?
-Ништа није извесно. Желимо да се договарамо о јасном програму тог догађаја, да видимо шта је циљ, која су средства, јер се плашимо да будемо позвани на јуриш, а не знамуо куда, зашто... Прошло је време тога да позовемо народ, одржимо говор, и кажемо: сада ви знате шта треба да радите.
Хоћемо јасан циљ, а какав год био – спремни смо о њему да разговарамо. Улазимо у то, али у јасну ствар.
Постоји ли опасност да се на том митингу појаве и „непозвани“?
-Ми морамо да размишљамо само о нашој позицији, па ћемо одна да видимо шта други хоће. Не смемо тако озбиљном скупу да приступамо мистификаторски...
Мистификаторски?
-Па, то да идемо да се мало прошетамо, а ако се скупи 100.000 људи, онда ћемо можда учинити и нешто више, али ћемо  о томе одлучивати на лицу места. Или, ми смо ту само да положимо цвеће, а могуће је и нешто, друго, треће... Ми морам одговорно да кажемо захтеве, да одредимо рокове. Да нам се не деси као прошлог  9. марта да на тераси правимао а хок решења, а све се заврши у суманутој јурњави, па да очекујемо да нам демонстрације спашавају студенти. Да студената прошле године није било, ми би као опозиција били бачени пет година уназад. Девети март постао је победа тек догађајима који су уследили. Сценарио полиције и СПС био је да се забрани СПО и ДС... Пре свега, треба сви да видимо чиме тренутно располажемо. Ја нећу да гинем пред Телевизијом, ако не знам зашто гинем.
Откуда сада толико неизвесности?
-Није то неизвесност. После 9. марта, то је наша позиција. ДС је прешла 10 одсто и не можемо више да се понашамо ни као група грађана ни као покрет. Желимо да предвидимо све могуће негативне последице и да их унапред искључимо. Из фазе еуфорије прешли смо можда у фазу неке технократске смушености. Можда се то некоме не допада, али спремни смо да сносимо одговорност само за оно што смо организовали.
Није ли и захтев за оставком председника Републике ризичан корак, па се му ипак приступили?
-Захтев странке центра има много већу тежину него ако то траже радикалне странке. Отуда, вероватно, и лавина реакција СПС-а. Ризичан је био и потез са Бабићем, могли смо и ми, као остали, да га нападнемо, али – ма колико нас то као странку коштало – о питању Срба у Босни и Крајини нисмо смели да ћутимо. То је већ ствар идентитета странке. Свесни смо да у оба случаја можемо да останемо на сувом, али са ризиком се мора живети.
Разговор водили: Цвијетин Миливојевић и Драган Бисенић  

Za Obradovića stranački dijalog lažan, Milivojević kaže – opozicija u dve kolone

Predsednik Dveri Boško Obradović izjavio je da su predstojeći međustranački pregovori fingirani i da se namerno stalno odlažu, a da jedini pravi dijalog treba da bude između koalicije na vlasti i takozvane "bojkot opozicije", zbog koje se, kako navodi, pregovori i održavaju. Politikolog Cvijetin Milivojević kaže, govoreći o narednim izborima, kaže da je rano izlaziti sa eventualnim predsedničkim kandidatom opozicije. "Jer ne znamo ni kojih će biti izbora, kakvi će biti, hoće li ih uopšte biti", rekao je.
Šta su za opoziciju “crvene linije” u pregovorima o izbornim uslovima? Ima li uopšte dovoljno vremena za bilo kakav dogovor s obzirom na to da pregovori nisu još ni počeli? Da li stranke na vlasti mogu mirno da čekaju naredno glasanje dok se opozicija svađa na svakom koraku? Da li je uopšte potrebno ujedinjenje opozicionih stranaka ili jasni programi i veća vidljivost?
Najavljeno je da su međustranački pregovori počeli 1. marta a da niko iz opozicije nije pozvan, kaže Milivojević.
„Predsednik oktroisane Narodne skupštine Ivica Dačić je saopštio da su pregovori počeli 1.marta a evo pitao sam Obradovića i još neke iz opozicije, kažu da ih niko nije pozvao… To je rekao i Dačić, a potvrdili su i iz Evropskog parlamenta, koji kažu da su počeli onog dana kada se Dačić razgovarao s nekim iz EP“, kazao je Milivojević.
Razočaravajuće je, dodaje, što su iz EP rekli da će pravi pregovori krenuti početkom juna.
„Njihovim rečnikom govoreći, to znači početkom septembra, jer oni idu na kolektivne godišnje odmore. To je još jedna neobična stvar“, kaže Milivojević i dodaje da paralelno teče „pretkvalifikacioni postupak“ za pregovore.
„Pomenuli ste crvene linije, crvene linije su u pretkvalifikacijama nešto što bi morale da postave sve stranke, da li su one bojkot opozicija ili ona druga, ili satelitska opozicija… Dakle, imamo dve platforme paralelne u pregovorima – u prvoj imate da je posrednik broj jedan oktroisani predsednik skupštine Dačić, a posrednik broj dva ili broj jedan je predstavnik Evropskog parlamenta, po pravilu čovek koji dolazi iz Evropske narodne partije, koja je partija majka SNS-a. I očekuje se da dva vrlo pristrasna posrednika izboksuju neku vrstu ravnopravnosti u pregovorima“, navodi Milivojević.
Druga platforma je, dodaje, ona u kojoj će pregovarati partije koje ne žele da razgovaraju pod patronatom EP, i predsednik Vučić se ponudio da on bude posrednik. „Ali na žalost, to je učinio predsednik SNS, koji je pozajmio uniformu predsednika države. On će biti pregovarač između sopstvene koalicije i opozicije koja prihvata tu vrstu razgovora“, kaže Milivojević.
Dodaje da postoji i treća opcija, čiji predstavnici kažu da uopšte ne žele da pregovaraju sa vlastima, jer ne veruju da će Vučić obezbediti uslove za fer izbore. „I to je opcija oko Oslobođenja i Mlađana Đorđevića“, kaže.
Ali je još uvek rano govoriti o crvenim linijama, smatra Milivojević.
Boško Obradović, na pitanje, u kojim će pregovorima on učestvovati, kaže – dobro pitanje.
„Mi smatramo da su ovo fingirani pregovori, da se oni neprestano odlažu od vlasti, a dodatni problem je što se odlažu i od EP-a, a zapravo bi jun trebalo da bude završetak tih pregovora. Ja smatram da se ova situacija može rešiti na samo jedan način – a to su direktni pregovori između predstavnika vlasti, na čelu s Vučićem, i delegacije bojkot opozicije, zbog koje se ovi pregovori i održavaju. To su jedini pravi pregovori“, naglasio je Obradović.
Pokret Dveri, kaže, neće čekati nikog i ništa.
„Ni milost vlasti, ni Evropski parlament, već ćemo krenuti na teren i u predizbornu kampanju, na ulice u neke vrste protesta. U Leskovcu 8. maja imamo porodičnu šetnju, a u Beogradu organizujemo skup ispred Narodne skupštine 15. maja“, rekao je Obradović.
Čekajući Godoa
I naglašava – „ne možemo da čekamo Godoa“.
„Taj Godo nije došao ni prošle godine. I ta EU je prošle godine prihvatila te lažne i nedemokratske izbore kao regularne. Ne znam zašto ne bi i ove godine uradile isto. Iz jednostavnog razloga – što imaju neki dogovor sa našom vlašću, da li je priznanje Kosova ili neke ekonomske računice… ali sam euroskeptik u tom smislu, ne vidim da su nam nešto pomogli do sad“, kaže lider Dveri.
Vučić je prošle godine, odmah nakon izbora, najavio vanredne parlamentarne izbore. Milivojević smatra – zbog pritiska EU.
„Vučić je 15 dana nakon tih nelegitimnih izbora saopštio građanima, vadeći se na neke imaginarne želje opozicije, da će biti vanrednih parlamentarnih izbora. E te imaginarne želje je zapravo bio nalog EU. To je kasnije potvrdio i Oliver Verhelji“, rekao je Milivojević.
Obradović podseća da su Dveri odmah posle prošlogodišnjih izbora tražile izbore na svim nivoima.
„Jesmo tražili izbore na svim nivoima, odmah posle prošlogodišnjih lažnih izbora. Mi smatramo da je aktuelni republički parlament besmislen bez opozicije, a ista je situacija i u svim drugim parlamentima. Drugo – ti izbori, da imamo demokratske izbore, ne bi bili u istom terminu, nosilac liste ne bi mogao da bude predsednik države i za šta smo se mi založili – došlo bi do promene veoma lošeg izbornog sistema, gde mi nemamo pravo da glasamo za kandidate niti za poslanike niti za odbornike po imenu i prezimenu, već za liste“, ocenio je Obradović.
Sve su to teme, kako kaže, u njihovoj platformi za pregovore.
„Ja sam nedavno u Leskovcu javno rekao – mi opozicioni lideri smo krivi što je SNS i dalje na vlasti. Neko to konačno mora da izgovori. Mi snosimo deo krivice. mi smo propustili nekoliko prilika, jedna je bila 13. aprila 2019. godine, kada je bio najveći opozicioni miting, ja sam se tada zalagao da se ne razilazimo, da masa ostane oko Skupštine i da se izborimo za ono što smo trazili. Odluka većine je bila da treba da se raziđemo i da smo dovoljno uradili“, kaže Obradović.
Slična situacija je, navodi, bila sa štrajkom glađu.
„Slično se desilo i sa štrajkom glađu Ivana Kostića i mene, kada smo istakli zahteve. Da su tada svi seli sa nama na stepenište Skupštine, ne bi bilo ovih kasnijih izbora, jer vlast ne bi mogla da sprovede izbore ako im 30 poslanika Skupštine štrajkuje glađu. Sada kada treba da dogovorimo zajedničku platformu za taj famozni dijalog, mi ni to ne možemo“, dodao je.
Posle završetka rada Saveza za Srbiju, kaže Obradović, Dveri više nemaju razloga da čekaju na bilo kakvo jedinstvo opozicije.
„Mi smo svoj put nastavili samostalno, izlazimo na ulicu 8. i 15. maja, počinjemo ne čekajuci nikoga. Ja sam bio rekao onu jednu rečenicu – meni nije šef ni Aleksandar Vučić ali mi nije šef ni Dragan Đilas, Dveri su treća opcija. Mi ne čekamo ni milost vlasti, ni jedinstvo opozicije, ni Evropski parlament“, izjavio je Obradović.
Ali, i dodaje – spremni su da sednu za isti sto sa predstavnicima opozicije.
„Mi ćemo biti spremni da sednemo za isti sto sa predstavnicima opozicija, ali kolegama koje su već bili na vlasti mora da bude jasno da nema povratka na bivši režim, da ljudi ne žele ovu vlast ali ne žele ni povratak na onu vlast, da nam treba smena generacija, nešto novo, zato toliko novih građanskih protesta frilensera, ekoloških ustanaka, generalnog štrajka -jer ljudi neće više da čekaju opoziciju“, naglasio je gost emisije 360 stepeni.
Obradović dodaje i da opozicija ne može da čeka „Brisel“.
„Kolege iz opozicije prebacuju sva očekivanja na Brisel – ‘ne radimo ništa, čekamo delegaciju EP-a da nas oslobode ove diktatorske vlasti’. Ja ne verujem da će oni to uraditi, jer su u nekoj vrsti šeme sa vlašću, a drugo, ja ne želim da oni to za mene urade pa da sam im ja posle nešto dužan. Srbija treba da bude nezavisna, od bilo kakvih uticaja, i sa zapada i sa istoka“, kaže Obradović.
Njegov stav je, naglašava, da treba da se sedne i razgovara koji je scenario bolji.
„Da li onaj iz 2000. godine sa jednom listom i predsedničkim kandidatom koji bi svima bio prihvatljiv, ili crnogorski model, sa dve ili tri kolone koji se neće napadati međusobno i koji bi u zbiru na kraju pobedili“, rekao je Obradović.
Milivojević, sa druge strane, smatra da svako ko se oseća kao opozicija, ima pravo da se tako zove.
„Ali za mene je opozicija onaj ko ima nameru da sruši vlast, ne Vučića lično, nego vlast. Onaj ko nema nameru da ruši vlast, taj nije opozicija. A to jedinstvo opozicije je teško napraviti. Možda je ova opcija oko stvaranja nekih kolona bolja. Jer imamo jasno dve opozicione kolone – jedna građanska, jedna patriotska, nacionalna kolona“, navodi.
Da li praviti neku vrstu jedinstva, pita Milivojević i odgovara – rano je izlaziti sa nekim kandidatom predsedničkim. „Jer ne znamo hoće li biti izbora, kojih će biti, kakvi će biti, hoće li ih uopšte biti. Ja i dalje verujem da će se Vučić povući s mesta predsednika stranke. Pomerio je sada to za septembar, osam puta je pominjao tu mogućnost, ali se uvek oročavao, on je u velikim problemima sa strankom – imate 750 hiljada alavih vojnika i rukovodstvo koje je u nekoj vrsti trvenja, lakše je izvući se“, mišljenja je Milivojević.
Obradović: S ponosom bih se kandidovao
Na pitanje da li bi se kandidovao na izborima za predsednika Srbije, Obradović kaže da bi.
„Ja bih se sa ponosom u ime Dveri i naše politike koja podržava promenu sistema, kandidovao, u ime svih nas iz ’70 i neke, a čitava naša generacija ne može da dođe do izražaja od ljudi koji su ovde 30 godina nepromenjivi na političkoj sceni – Drašković, Šešelj, Čanak, Dačić i Vučić koji su bili na svim funkcijama. Ja postavljam pitanje – dokle oni misle da vladaju, da li svi treba da odemo iz zemlje da se oni navladaju, da bi se u nekom trentku povukli i ustupili mesto nekom drugom“, upitao je Obradović.
Kandidovao bi se, dodaje, da postoji mogućnost da može slobodno da predstavi svoj program, ali je „svestan da ne živimo u demokratskom društvu“.
O tome da li je „ruski čovek“, Obradović kaže da je „srbofil“.
„Ja sam srbofil, gledam interese srpskog naroda, neću biti ničiji sluga, niti će Srbija biti kolonija, ali s druge strane, treba pogledati ko vam je saveznik a ko vas je bombardovao? Ko se bori za očuvanje KiM, a ko vam otima deo srpske zemlje, ko vas izrabljuje, a ko može da vam pomogne u nekim strateškim stvarima“, navodi Obradović.
Podjednako, kaže, kritikuje i istok.
„Ova država se rasprodaje i Kinezima, ne samo zapadu, Vučić je tu napravio inovaciju, napravio je sistem međunarodne korupcije – svakoj od velesila dao je neko od prirodnih ili privrednih bogatstava, a zauzvrat je dobio podršku. I tu ne isključujem Rusiju, da se razumemo, i oni su dobili železnicu, recimo“, kazao je lider Dveri.
Ipak, Obradović smatra da opozicija treba da ima zajedničkog kandidata.
„Ne bih želeo da nekog stavim u neugodnu poziciju i imenujem pa da sutra se pojavi na naslovnim stranama tabloida, ali ono što bi vio neki naš foto robot kandidata je – nestranačka ličnost, dokazan u svojoj struci, nesumljivi patriota, koji je za očuvanje KiM, porodičan čovek i koji se zalaze za ekonomski patriotizam i porodičnu politiku“, navodi.
Ne bi, kaže, imao protiv ni da to bude žena.
„Zašto da ne? Pa mislim da su žene bolji deo Srbije, one imaju određeni kvalitet, one su u ovo vreme pandemije heroji Srbije, one su najoprerećenije u poštama, medicinskim ustanovama, prodavnicama. Kada ćemo se izboriti za ženska radna prava“, upitao je.
Obradović smatra i da bojkot više nije opcija.
„Ja lično smatram da bojkot više nije opcija, ali to je moje lično mišljenje. Ja smatram da je to bio lek primeren prošloj godini, za sledeću taj lek ne funkcioniše. Koliko puta ćemo bojkotovati, to će nas pitati građani, ili – nameravate li da čekate delegaciju EP narednih 10 godina da vam donese bolje uslove“, kazao je.
Milivojević, na pitanje da li bi opozicija trebalo da ide u još jedan bojkot, ukoliko pregovori o izbornim uslovima ne budu dali rezultate, kaže da – zavisi o kojim izborima je reč.
„Zavisi o kojim je izborima reč. Mislio sam da je trebalo izaći prošle godine na lokalne izbore, tamo gde je opozicija smatrala da može da pobedi. Ovaj put mislim da treba izaći na beogradske, oni koji su prava opozicija ne treba da ide na parlamentarne i predsedničke ukolio se barem trima krunskim zahtevima ne izađe u susret“, zaključio je. (TV N1, emisija “360 stepeni”, voditelj Branislav Sovljanski, 15.4.2021)
https://www.youtube.com/watch?v=uPlMoHtnYhw