Зашто се у Србији локални избори загађују, обесмишљавају и наткриљују квазиполитичким „референдумима“?

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

О томе колика је важност локалне самоуправе у крвотоку једног државног организма, зборили су и писали умни људи у Србији још у 19. веку.

Политичар, професор права, судија, једно време и председник Владе Кнежевине Србије Аћим Чумић, иначе редовни члан Српског ученог друштва (претече САНУ), потом и новоосноване Српске краљевске академије, у свом „Предлогу одсеку историчком и државничком Српског ученог друштва за изучавање живота народа српског“, 1871. године, написао је и ово:

„Уређење је општинско једно од најважнијих питања у животу народа. Држава, црква, фамилија и општина. То су четири основне установе (институције) људског друштва. Човек усамљен није у стању да подмири своје потребе. Зато се удружава и прави различите заједнице да се тако оснажи и да постигне оно, што усамљен не би могао постићи. Једна од првих и најважнијих заједница људских, која има млоге потребе човекове да подмири, и које може само она као што ваља подмирити, то је општина. Општина је школа у којој се човек учи и навикава попустати од свог егоизма, разумевати, да је општи интерес и његов интерес, марити за општим стварима. Тек са попришта општинског уздиже се човек до идее државе и општости. У општини дакле и општином пробуђује се и ствара патриотизам – ова највећа врлина народа и снага државна.

Општина развија умне моћи човекове. У Општини учи човек законе бранити и познавати, учи се реду, слободи и куражи. Ова љубав к правди и слободи, ова сјајна црта чолвекова: кураж, то су најснажнији чувари државни и друштвени. У општини даље учи се човек познати и ценити своју важност грађанску.

Општина је даље предуготовна школа за уставни, државни живот. Општина је предуготовна школа за државника. Задатак је општински подобан задатку државном. Радећи општинске послове државник не долази доцније у државне послове као почетник већ као спреман и извештен.

Општина је основ економског, духовног и моралног развитка, свести о општности и патриотизма.“

Зашто се онда једино у данашњој Србији локални избори у свим градовима и општинама не одржавају у истом дану и због чега се, једино код нас, локални избори обесмишљавају тако што се обавезно наткриљују тзв. великим политичким изборима?                                                                                                                                                                                                                                                           

У свим чланицама Европске уније и у свим земљама у окружењу (Црна Гора, Северна Македонија, Босна и Херцеговина, Хрватска...) избори за локалне нивое власти су, по правилу, раздвојени од парламентарних и председничких, избора.

У БиХ су, рецимо, између локалних и „политичких“ (парламентарних, за централне и ентитетске органе власти) избора две године размака.

У Француској су последњи локални избори одржани 2020, а председнички две године касније.

Претходни немачки савезни избори, за избор чланова Бундестага, одржани су 2021. године, док су, рецимо, локални избори у савезним државама Баварска и Хесен одржани прошле јесени.

У Хрватској се, осим локалних, раздвајају термини чак и осталих нивоа избора. Иако је ова година тамо „суперизборна“, не пада им на памет да, због наводне „уштеде“ изборних трошкова, све те изборе споје у једном дану. Зато су избори за Хрватски сабор 17. априла, избори за Европски парламент 9. јуна, а избори за председника Републике се очекују крајем децембра. Док су последњи локални избори, на којима су бирани начелници општина, градоначелници и жупани, као и представници у градским и општинским већима и жупанијским скупштинама, одржани 2021.

У Великој Британији су локални избори одржани 2023, а општи се очекују у другој половини ове године. Тамо се значај гласа са „локала“ потенцира и на парламентарним изборима, па је, за изборе у Доњи дом британског парламента, земља подељена на 650 изборних јединица, што значи да се бира 650 посланика од којих сваки представља своју локалну заједницу. Иначе, ингеренција локалних власти у Уједињеном Краљевству се тиче конкретних животних проблема, од рада школа до одношења смећа, за разлику од Србије, у којој доскорашњи градоначелник престонице и шеф привремене управе у Београду, следеће локалне изборе у главном граду најављује као „вредносне“, где ће се одлучивати о судбини државе и народа?!

И тако даље…

У дану док ово пишем, поново се овде развејава атмосфера типа „кога још брига за тамо неке локалне изборе“, када се над Србијом надвила претња уласком Косова у Савет Европе, када Американци, Британци и Немци појачавају пресију на Републику Српску, када терористи убијају цивиле по Москви...

Погледајте сад овај парадокс: Локалне изборе за град Београд и преосталих 115 градова и општина (рачунајући и локалне самоуправе на КиМ), према закону, треба да распише председница Народне скупштине која је, осим, однедавно, на челу законодавне, још увек, противзаконито, и на врху извршне власти као председница (напредњачке) техничке Владе, а и даље је, успут буди речено, и - „повереница Градског одбора СНС Београд“!? Да ли неко још верује у „непристрасност“ Врховникове Тајнице (шефице београдског СНС) када је реч о бирању термина локалних избора? Она је отприлике онолика колика и „неутралност“ председника Републике који је, недавно, противзаконито, лицитирао да би београдски избори могли бити „оли 28. априла оли 2. јуна оли, можда, неког другог дана“?!

Врховник и његове дворске улизице, на сваки помен узурпирања све три гране власти, од стране, по Уставу, протоколарног председника Републике – скачу као опарени. Те, он је на последњим председничким изборима освојио 2.224.914 гласова, односно 58,59 одсто гласова бирача који су изашли на изборе, те... Одмах се заклањају иза народа, иза огромне подршке грађана, иза, „у историји незабележеног“, председниковог рејтинга.

Све личи на онај пример из новије историје српског вишепартизма, када је Слободан Милошевић, најпре, почетком 1994, осуђивао тадашње руководство Републике Српске због организовања референдума о одбацивању Венс-Овеновог плана: „Расписали су референдум да би сакрили своју одговорност иза леђа грађана и народа, који свакодневно крвари и који су о правом стању ствари обавестили онолико колико су желели. Расписали су референдум да би грађане учинили одговорним за државну политику, за коју нису питали грађане и коју грађани нису водили.“

А онда се, исти тај Милошевић, само четири године касније, организујући сличан референдум, и сам „заклонио“ иза властитог народа. Наиме, Народна скупштина Републике Србије, баш на предлог Милошевића (који тада није био председник Србије већ Савезне Републике Југославије?!), у априлу 1998, расписала је и организовала референдум о међународном посредовању у сукобу на КиМ. Референдумско питање је гласило: „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?“ На референдум је изашло 5.297.776 бирача или 73,05 одсто уписаних бирача. Против учешћа страних представника у решавању проблема на КиМ изјаснило се 94,73 одсто, а „за“ је било само 3,41 одсто гласача.

Већ наредног пролећа, Милошевићев режим не само да је, упркос акламативном противљењу грађана, прихватио „учешће страних представника“, него и улазак НАТО трупа на КиМ.

Да утврдимо градимо: На изборима за Скупштину града Београда, за две владајуће коалиције („АВ – Србија не сме да стане“ и „Дачић премијер“) је гласало 411.910, а против владајућих коалиција (значи, за опозиционе странке) 507.691 бирач. Дакле, 106 хиљада гласача више. Као што је и на београдским изборима 2022. године, опозиција добила 70.000 гласова више од владајуће коалиције.

Ако би се сви локални избори у свим градовима, општинама и, тамо где их има, градским општинама одржавали у истом дану, тиме би се озбиљно демотивисали „шетајући гласачи“. Странке које су, до сада, мешетариле на тај начин, више не би толико ризиковале, већ би, евентуално, селиле бираче само из места где им баш баш „прелива“ и то, превасходно, у насеља где им баш баш фали гласова.

Уколико би се, уз то, увела и одредница да гласачко право за локалне изборе један грађанин не може остварити у два места у оквиру једног четворогодишњег изборног циклуса, онда би баш добро поразмислили они што свако мало мењају пребивалиште искључиво ради плаћене гласачке „екскурзије“.

Уместо да се што пре, за трајно, раздвоје локални  од политичких избора - а готово све странке и власти и опозиције у Србији се „куну“ у неопходност децентрализације и давања већих надлежности локалној самоуправи у Србији – режим је кренуо у нову спин кампању покушаја легализације нечега што је и нелегално и неморално и политички нефер. Намеће се дискурс по коме свако ко доводи у питање право гласања држављана Србије који пребивалиште имају изван ове земље да, осим земље и места у коме стално живе, гласају и на локалним изборима у неком месту у Србији – води некакву кампању против Срба изван Србије?! Истовремено, овдашњи режим одбија да одговори зашто је, ако већ сваки Србин изван Србије има право на (двојно) држављанство Србије, то право успело да оствари само 10 одсто грађана Републике Српске. Да ли то значи да се обавеза противзаконитог гласања на локалним изборима у Србији користи као средство уцене према Србима који живе с оне стране Дрине, а желе да имају и држављанство Србије?

Та лицемерна пракса, у комуникологији позната као теорија Елизабет Ноелe – Нојман, „спирала тишине“, заснива се на тези да су промене јавног мњења процес чија динамика настаје због претпоставке појединца о томе какво је мишљење већине, а масмедији су најзначајнији извор тих претпоставки. Појединци се оријентишу према већинском мишљењу о коме суде на основу порука путем медија. Претпоставке о већинском мишљењу изазивају последице по понашање и у личним разговорима, због чега су људи склонији гласном изражавању свог мишљења када мисле да се слажу са већином, а повлаче се и ћуте ако сматрају да су у мањини.

Та „спирала тишине“ је, успут буди речено, у комбинацији са перманентним креирањем тзв. референдумског озрачја „за и против Вучића“ (на које се опозиција редовно „пеца“) и једна од одгонетки „успеха“ свих, па и локалних, изборних листа наденутих именом и презименом нашега Врховника.

А пропагандна канонада и заглушујућа бука из свих режимских артиљеријских оруђа и оружја, уочи надолазећих локалних избора, умногоме подсећа на препотопску политичку комуникацију у Србији уочи Тимочке буне. 

Кнез, па краљ, Милан Обреновић познат и по томе што је два мандата за састав владе поверио ондашњим напредњацима (виделистима) Пироћанцу, па Гарашанину, овоме првоме тако што је „радикалима отео скупштину, а за посланике прогласио људе који су добијали по само неколико гласова“ (одакле ли вам је ово познато?), саопштио је, мало пре Тимочке буне из 1883, свом напредњачком председнику владе: „Г. Пироћанац, овако ствари не могу да иду. Овај народ не уме да поднесе слободу и ја ћу да вам кажем право да радим сада код ваше скупштине за ограничење мало... Уосталом, устав је промењен против устава за време мога малолетства. Да се вратимо на стање које је онда владало па ја нисам противан правити народу разложне концесије, али не баш да ми се намета систем по коме ја не бих имао никакве иницијативе.“

Дотле „слободољубиви“ краљ поставио је реторско питање „да ли је земља у стању да издржи слободе које су јој дате“ и на њега сам дао – негативан одговор! И промптно, уз образложење да су га неке новине „користиле да се у народ уноси растројство противно државном реду и јединству“,  пооштрио Закон о штампи и слободи штампе, а суспендовао Закон о зборовима и удружењима.

Први закон о општинама у Србији датира још из 1839. године.

А ако и даље, у години 2024, било ко има дилему, шта је то и ко грађанин са правом огласа на локалним изборима, нека завири у Закон о уређењу варошких општина Кнежевине Црне Горе, из далеке 1903. године, и члан 3. у коме јасно пише: „Општинар је једне вароши сваки држављанин црногорски, који је у њој стално настањен, старосједилац или досељеник, као и државни становници, свештеници оба реда, учитељи и неуказни службеници, државни и општински становници док у тој општини службу врше и сви други црногорски држављани, које општина прима у своју заједницу.“ Ни мање ни више.

У завршном извештају Канцеларије ОЕБС за демократске институције и људска права (ОДИХР) у којем се анализирају услови избора одржаних 17. децембра 2023, на жалост – ни речи о неопходности раздвајања локалних од политичких избора!

Резолуција Европског парламента, с друге стране, позива чак и на „независну међународну истрагу о нерегуларностима парламентарних, покрајинских и локалних избора, са посебним освртом на изборе за Скупштину града Београда“, али ни европарламентарцима не смета чињеница да спајање и преклапање, у истом дану, локалних са „великим“ политичким изборима у Србији одавно није изузетак него – правило!? (Извор: Правда, www.pravda.rs, 28.3.2024)

Milivojević: Vlast ne namerava ništa da menja jer im je mnogo dobro

U Narodnoj skupštini se ne dešava ništa novo. Vidimo samo nastavak demonstracije bahatosti i verbalne agresije, a ton tome daje, već po navici, sam režim. Opozicija je saučesnik u tome, tačnije jedan njen deo pošto vidimo da se deo koalicije “Srbija protiv nasilja” okupljene oko Demokratske stranke i ne pojavljuje na sednicama Skupštine. To znači da su delovi opozicije izabrali različitu taktiku, dok, s druge strane, vlast pokazuje da nema nameru da išta menja, navodi u razgovoru za beogradski Medija centar politikolog Cvijetin Milivojević.

Prema njegovom mišljenju poruka vlasti je da ne namerava ništa da menja, jer im je mnogo dobro i upravo tu poruku Aleksandar Vučić šalje preko parlamenta.

„Paralelno, mislim da će se Vučić potruditi da bude što kooperativniji u preporukama OEBS-a koje ga ne mogu zaboleti. I u tome će ići do besmisla i pričati i o potrebi novih zakonskih rešenja. Već 34 godine pratim višestranačje i mogu da kažem da imamo pristojne zakone, i o političkom organizovanju, kao i medijske zakone. Ovde je zapravo stvar političke volje da li je neko spreman da ih primeni”, navodi Milivojević.

On dodaje da je opšte poznato da naprednjaci selektivno primenjuju zakone, te da „ne bi dobili Beograd da nije bilo zloupotreba vlasti tokom kampanje i Vučića, koji svojim imenom i prezimenom natkrili i obesmisli lokalne izbore, koji su najvažniji izbori jer na njima glasači biraju ljude koji mogu da reše njihove konkretni problem”.

Ne bi smelo da se desi opoziciji da na izborima u Beogradu opet “proguta mamac” i raspravlja da li je potrebno uvesti sankcije Rusiji odmah ili pak ratovati sa NATO. Umesto toga treba da podseti beogradsku vlast da je prošlo pet godina kako je predsednik Vučić protivzakonito usred kampanje za lokalne izbore u Krnjači obećao kanalizaciju. Glavno pitanje za te izbore je bilo zašto 200.000 Beograđana koji žive u centralnoj beogradskoj opštini Palilula, pored obale Dunava, nemaju kanalizaciju u 21. veku, a mi se danas pripremamo za neki EXPO i skok u 22. vek”, ističe Milivojević.

Sagovornik Medija centra je pri stavu da je opozicija “još juče” trebalo da najavi jedinstvenu izbornu listu i da to nije stvar toga ko kome nije simpatičan, koje je ideologije i da li je izdajnik ili ne, jer na lokalnim izborima se raspravlja i odlučuje isključivo o tome ko može da reši lokalne probleme.

„Mislim da moraju biti otvorena vrata i za sve ostale stranke opozicije i male stranke, kako nacionalne, tako i građanske, npr. SDS, jer su sve one skupa ostavile 7 odsto glasova ispod cenzusa i ti glasovi su se pre svega prelili SNS-u”, navodi on.

Takođe, podseća da je dosta pisao i pričao o tome koliko puta je Vučić obećao da će se povući sa mesta predsednika stranke, jer je to nespojivo sa mestom predsednika svih građana Srbije i tek je nakon 26. puta ispunio obećanje.

„Ja sam još tokom izborne kampanje 2020. godine pisao da se lista SNS-a ne može zvati “Aleksandar Vučić- Za našu decu” jer je to kopija izborne kampanje Adolfa Hitlera i nacionalsocijalista iz marta 1936. godine, koja je bila pod nazivom Unseren Kindern die Zukunft durch Hitler. S tim da to opoziciji tada nije smetalo. Godine 2022. smo imali situaciju da je pobedila lista “Aleksandar Vučić- Zajedno možemo sve”, a 2023. je pobedila lista “Aleksandar Vučić- Srbija ne sme da stane”. To govori da SNS nema podršku, već je ima Vučić lično, ali pošto se nije radilo o predsedničkim izborima 2023. godine, već parlamentarnim, lokalnim, gradskim i pokrajinskim, opozicija je trebalo da kaže da nema izlaska na izbore dok se ne utvrdi da li je to u skladu sa zakonom, a ja godinama tvrdim da nije“, ističe Milivojević.

Milivojević smatra da je dobro što se nakon prošlogodišnjih decembarskih izbora išlo na internacionalizaciju problema izbora u Beogradu i da je vlast sama kriva za to.

„Da su imali malo sluha u izbornoj noći kada je lista oko profesora Nestorovića rekla da neće u koaliciju sa proevropskom opozicijom, ali ni sa vlašću, trebalo je odmah ići na nove, ponovljene izbore“, ističe Milivojević.

On podseća da se predsednik Republike obratio građanima i sa informacijom da se odlaže zasedanje Narodne skupštine.

„Narodna skupština kao zakonodavna vlast je treća grana vlasti, a predsednik je deo izvršne vlasti i ne znam odakle uopšte ideja predsedniku da odlučuje kada će  biti održana sednica Narodne skupštine. Isto tako, predsednik je iste večeri rekao da izbori u Beogradu neće biti 28. aprila već 2. juna. Zna se ko raspisuje lokalne izbore, a to je predsednik Narodne skupštine. Ne može predsednik Republike da uzurpira pravo Narodne skupštine. Postoji niz tih primera koji pokazuju sukob interesa da javni funkcioner, u ovom slučaju predsednik Srbije, krši Zakon o sprečavanju korupcije time što pomaže jednoj od političkih stranaka u političkoj utakmici, iako je on predsednik svih građana i po Ustavu odražava državno jedinstvo. To je direktno kršenje i Ustava”, objašnjava Milivojević.

Naš sagovornik je pri stavu da opozicija greši što “guta mamac” o referendumskoj kampanji “za” i “protiv” Vučića jer to vlast i želi.

„Opozicija mora imati u vidu da ćemo u junu imati lokalne izbore i shodno tome treba da se organizuje na pravi način, a ima dobre šanse i u mnogim gradovima i opštinama ako nastupi sa jedinstvenim listama. A ako opet “proguta Vučićev mamac”, pa kandiduje temu uvođenja sankcija Rusiji, onda nema šansi jer se u tom polju SNS najbolje snalazi i oni uvek igraju na catch all varijantu, jer su njihovi glasači ekstremni nacionalisti, ali i građanisti koji bi se sutra odrekli i cele Srbije samo da Beograd uđe u Evropsku uniju. Zato opozicija ne sme da priča nešto što nije tema tih izbora. Čak je i doktor Šapić imao izjavu da će izbori u Beogradu biti vrednosni izbori na kojima će građani odlučivati ko je za državu, a ko je protiv države, a to uopšte nije tema beogradskih izbora, već je tema zašto gospodin Šapić kao bivši gradonačelnik nije završio kanalizaciju u Ovči i Borči”, naglašava Milivojević.

Kada je reč o kandidatima opozicije, Milivojević je pri mišljenju da je veliki problem što vlast uvek isturi Vučića, a opozicija na to nema adekvatnog kandidata kao kontratežu.

„Kada je reč o lokalnim izborima opozicija prvo mora da se izbori da Vučić ne bude kandidat za gradonačelnika, jer se on pojavljuje kao jedan neformalni kandidat za predsednika svih opština i gradonačelnika svih gradova,  te prvo moraju to da spreče. Ne mora uvek opcija biti bojkot, nekada to  može biti i pasivan otpor“, zaključuje naš sagovornik. (www.mc.rs, 25.3.2024)

Intervju: Cvijetin Milivojević - Naš brod tone, političari su potpuno izgubili kompas!

Gost emisije "Intervju" bio je Cvijetin Milivojević, novinar i politički analitičar. Trostruki je dobitnik nagrade „Borivoje Mirković“, prvi dobitnik novinarske nagrade „Stanislav Staša Marinković“ (1993) i prvi dobitnik nagrade UNS "Bogdan Tirnanić" za najbolju kolumnu ili komentar u Srbiji (2011). Direktor agencije za odnose sa javnošću „Pragma“ i autor nekoliko knjiga. Preporučujemo Vam da pogledate ceo intervju i saznate više o brojnim zanimljivim temama.

Intervju je snimljen 19.03.2024. godine u našim prostorijama, u Beogradu. Emisiju je vodio novinar Aleksandar Pavković. (zvanični youtube TV kanal „Balkan info“, 25.3.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=GFQx1my-3i8

Од „Политикиног забавника“ у детињству до онлајн медија као основног извора информисања - београдски средњошколци у посети УНС-у

„Информишем се преко интернет портала“, „вести добијам углавном са друштвених мрежа, а пре неки дан сам за баку купио новине“, „никад сама не бих узела новине, али сам купила недељник због истраживања“, рекли су ученици XIV београдске гимназије, који су данас посетили УНС, на питање некадашњег новинара, сада стручњака за односе с јавношћу Цвијетина Миливијевића када су последњи пут „држали новинску хартију у рукама“.

У детињству им је, додали су, штампа била приоритет, те су свакодневно читали „Политикин забавник“.

Управо о промени комуникационих навика код публике и актуелним трендовима у новинарству и примарним средствима информисања са гимназијалцима су разговарали Цвијетин Миливојевић и шефица образовног центра УНС-а Драгана Бјелица.

„Новинарство је комуникација у којој када нешто говорите, не треба да лажете“, рекао је Миливојевић.

Он је том приликом указао и на разлику између јавне и приватне сфере, али и јавне комуникације и јавног информисања. Било је речи и о брендовима, али и разлици између имиџа и идентитета.

Освртом на актуелне друштвено-политичке околности, Миливојевић је средњошколцима говорио и о спину, а било је речи и о историјату пропаганде и политичкој комуникацији.

Бјелица је присутне ученике упознала са историјатом и начином рада УНС-а, али и са Образовним центром Удружења новинара Србије (УНС).  Она је гимназијалцима представила едукативне активности, односно, обуке које организује УНС, а које би им убудуће могле бити занимљиве. (www.uns.org.rs, портал  Удружења новинара Србије, 22.3.2024)

Milivojević: Srbija korektno sarađuje s NATO, ne može se reći 'puj pike ne važi' za bombardovanje

Politikolog Cvijetin Milivojević ocenio je, povodom 25 godina od početka bombardovanja SR Jugoslavije, da je odnos Srbije i NATO kakav je danas "taman po meri, i uz korektno uvažavanje", ali da se ne može reći "puj pike ne važi" za ono što se desilo tokom bombardovanja 1999. godine.

Milivojević je za agenciju Beta rekao da Srbija "na korektan, partnerski način sarađuje sa NATO", i da je sa zemljama članicama NATO u proteklih 15 - 20 godina imala najmanje deset puta više zajedničkih vežbi nego sa nekim drugim zemljama, među kojima je i Rusija.

"Međunarodne trupe na Kosovu čine isključivo pripadnici NATO, i Srbija mora da očuva dobre odnose s NATO jer jedino tako može da zaštiti Srbe na Kosovu. Apsolutno partnerstvo, nikakvi konflikti, od KFOR-a tražiti da zaštite srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji, i istovremeno voditi svoju politiku koja je politika vojne neutralnosti, po odluci Skupštne Srbije iz 2007. godine", kazao je Milivojević.

On je ocenio da je "NATO bio izuzetno pristrasan", povodom odluke o bombardovanju SR Jugoslavije zbog konflikta na Kosovu.

"Neko je ohrabrio kosovske Albance da krenu u nasilnu separaciju. Da li je srpska vlast prekoračila mere sile, to je stvar za vojne analitičare. Verovatno da jeste. Suština je da je zapad, NATO, u jednom trenutku podržao da se napravi nova država, protiv toga što je bila volja međunarodne zajednice", rekao je Milivojević.

Dodao je da, "ako imate takav cilj, onda je s njihove tačke gledišta bombardovanje bilo neophodno, sa povodom zbog prekoračenje sile od strane Slobodana Miloševića".

"Ulazak stranih trupa na teritoriju, protivno volje režima u Srbiji, je agresija. Ni za jedan zločin koji je NATO počinio niko nije suđen, ni pred jednim vojnim sudom. Ne moze se očekivati kako ćete ubrzati evropski put, a da se na drugoj strani kaže - morate imati čvršće veze s NATO", rekao je Milivojević.

Istakao je i da bi bila "neka vrsta novih poniženja tražiti od Srbije da se opredeljuje na osnovu želja NATO, u vezi uvođenje sankcija Rusiji". (www.beta.rs, 24.3.2024)

Председник свих грађана не може да буде „nomen est omen“ само једне партијске листе!

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

карикатура: Душан Гађански, "Демократија", 1997.

Пише: Цвијетин Миливојевић

Последњи је воз да председник Републике Србије лично – кад већ на то не сме да га упозори његов улизички радни и политички околиш, али ни Уставни суд Србије (УСС) – престане да, колико већ од предстојећих локалних избора, обмањује грађане тако што их лаже да, гласајући за изборне листе његове странке на парламентарним или локалним изборима, у ствари, бирају Александра Вучића за председника Србије, иако је он на ту функцију, први пут, изабран још пре шест година!  

Ето, то је и лични јавни апел једног малог грађанина, тј. мене. Можда ме послуша, као што јесте 26. маја 2023, када је, напокон, после пет и по година одуговлачења, нећкања и орочавања до када ће се повући са места шефа напредњака (ја избројао 25 лагања), испунио своје 26. по реду обећање и услишио захтев из члана 115 Устава Србије: „Председник Републике не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност.“

„Александар Вучић – За нашу децу“, 2020. „Александар Вучић – Заједно можемо све“, 2022. „Александар Вучић – Србија не сме да стане“, 2023…

То нешто тако насловљавано побеђивало је на поменутим изборима – парламентарним, покрајинским, градским и општинским – а онда се, накнадно, тврдило како је, заправо, тријумфовала некаква, ваљда илегална, Српска напредна странка (СНС) која се угодно противзаконито скривала иза широких плећа самопрокламованог Свевладара и Самодршца Србије и свег српства. Иако тај Врховник, по слову Устава и закона Републике Србије, није могао нити смео ни за шта више, ни за посланика ни за одборника, да се кандидује, пошто је већ председник Републике Србије.

Захтев да председник свих грађана Србије који, према слову Устава, одражава „државно јединство“ не може да буде носилац листе на локалним изборима на којима се бирају одборници у градовима, општинама и градским општинама, није некакав покушај „деполититизације“ или, далеко било, дехуманизације или политичког изопштавања Александра Вучића лично, што напредњаци често импутирају својим политичким противницима.

Управо, члан 111. Устава Републике Србије („Положај председника Републике“) каже да „Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије“. Дакле, не партијско или, још горе, унутарпартијско јединство унутар једне партије или некакве коалиције партија.

У члану 9, став 2, Закона о председнику Републике пише да је „председник Републике дужан да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција“. А не да се председник Републике, незадовољан обимом надлежности (само осам, више-мање церемонијалних) које му даје Устав Републике Србије, уз образложење да има „политички рејтинг незабележен у српској историји“, понаша као узурпатор и власник свих најважнијих функција извршне, законодавне и судске власти у земљи.

После избора 2020. године, оних на којима је победило нешто што се звало „АВ – За нашу децу“, Европска комисија је, у свом извештају, „убола“ солидну „дијагнозу“ (Вучић је, злоупотребљавајући функцију председника Републике, намицао гласове својој странци), али је, уместо терапије лековима, „преписала“ терапију препаратима сумњивог дејства („стабилократија“, односно несмењивост Вучићевог режима све док је довољно кооперативан  у вези са одрицањем од Косова и Метохије).

Деценијама уназад говорим и пишем о тој патологији српских избора, од чега није била имуна ни претходна, ни она власт из деведесетих година, али је оводањи виделистички режим то мућење воде бирачима довео до перфекције.

Опозиција и цивилни сектор су се, на њихову жалост, „јаду досетили“ тек сада. И, опет млако. Уместо упућивања на одредбе закона које спречавају и (требало би) санкционишу овај сукоб интереса, кампања „Ферка“, на пример, само апелује на председника Републике да се „уздржи од учешћа на предстојећим локалним изборима, с обзиром да није кандидат“, као и да не буде носилац свих листа политичке партије чији је, доскора, био председник.

Тако је отворен простор режимској пропаганди да се, у прилог одбрани овдашњег самодржља и свевладарства, хитно призове „случај Зоран Милановић“ из Хрватске. Јер, јесте да је тамо Уставни суд (под контролом владајућег ХДЗ-а) упозорио да актуелни председник Хрватске не само да не сме да буде кандидат за посланика, нити истицан нити наступати у кампањи као кандидат за председника Владе у име било које политичке опције, него не сме ни да, на било који начин, учествује у изборној кампањи за парламентарне изборе – па, чак не сме бити на листи, нити не сме да учествује у било каквим страначким активностима! А, ако то, ипак, пожели – Милановић би претходно морао да поднесе оставку на функцију шефа државе.

Али, у практичном смислу речи, Милановић уопште не мора у кампањи да буде СДП-ов кандидат за премијера, па, дакле, ни подносити оставку на функцију председника Републике, већ са оставком може сачекати да прво види хоће ли његов СДП имати шансе да формира нову владу, па тек онда да одлучи хоће ли са Пантовчака да се сели у Банске дворе.

Уосталом, у кампањи СНС-а за изборе у мају 2012. године, као кандидат за премијера помињана је само (др) Јоргованка Табаковић, али је она, промптно, чим је конституисан нови сазив Скупштине, а пре него што ће на дневни ред доћи избор Владе, изабрана за гувернера Народне банке, да случајно не би пала у искушење да стварно пожели премијерско место које је било обећано Дачићу, да буде привремени „чувар државног печата“ за надолазећег Првог потпредседника Владе“ (ППВ) Вучића…

И овде би ствари могле да се реше на сличан начин. Ако Вучић сматра да су уставне надлежности председника Републике премале за његов его и способности, зашто се онда кандидовао за ту функцију? Никад није касно: може, ако баш воли да се, а да то не буде противуставно, меша у много штошта или у скоро све, може и данас да поднесе оставку на место председника Репулике и, с обзиром да његова странка има убедљиву већину у парламенту, постане председник Владе јер је Влада та (а не председник Републике која, према Уставу, „води унутрашњу и спољну политику“.

И ту „уводимо у игру“ Закон о спречавању корупције (ЗоСК).

Зашто, елем, тврдим да, према ЗоСК, председник Републике не може да буде чак ни страначки активиста, а камоли „име и презиме изборне листе“ напредњака,  ако не жели да се огреши о Устав и законе Србије?

Цео један одељак (III. Сукоб интереса, чланови 40 до 50) тог закона посвећен је управо томе – потенцијалним могућностима сукоба јавног интереса, тј. основним правилима о обављању јавне функције.

Шта је, према ЗоСК (члан 41), „сукоб интереса“? То је „ситуација у којој јавни функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављањe јавне функције“, а „приватни интерес је било каква корист или погодност за јавног функционера или повезано лице“.

Када израз „јавни функционер“ заменимо титулом / институцијом „председник Републике“, погледајмо како то конкретно изгледа на примеру члана 40. овог закона.

Јавни функционер (читај: председник Републике) дужан је да јавни интерес не подреди приватном (читај: интересу само једне, своје странке СНС-а), да се придржава прописа који уређују његова права и обавезе и ствара и одржава поверење грађана у савесно и одговорно обављање јавне функције.

Јавни функционер не сме бити зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функцију зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице (... у овом случају, политичку партију СНС).

Јавном функционеру је забрањено да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом (читај: СНС-у) или наношења штете другом (читај: политичким противницима СНС-а), информације до којих дође на јавној функцији, ако нису доступне јавности.

Примера ради, шта је ако не повреда одредбе о неспојивости функција, ситуација у којој председник Републике користи информације и друге ресурсе до којих долази као јавни фукционер и користи их за фаворизовање једне политичке странке (оне чији је најутицајнији члан и дојучерашњи председник)? Рецимо, он одлучује када ће се одржати локални избори у Београду (мада би то, према Уставу, требало да чини председник парламента), хоће ли бити 28. априла (када грађани крену масовно на „спајање празника“, а пре обележавања тужне годишњице трагичног масакра у „Рибникару“ и околини Младеновца) или 2. јуна? Зависно од тога у ком периоду ће листа под његовим именом имати бољи пројектовани рејтинг. Он помера већ заказано заседање Народне скупштине на коме се бира нови спикер парламента итд. итд.

Или, узмимо, рецимо, члан 47. У њему стоји да „јавни функционер не сме да саветује правна и физичка лицa о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази, осим ако је на то обавезан“. Сад замислите да ли се ово коси са, не само целодневним 24/7 Председниковим „саветовањем“ својих партијским другова, него и, де факто, (пред)вођењем свих изборних кампања те политичке партије.

Члан 50, додуше, допушта јавном функционеру да може да „врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у њиховим активностима“, али само – „ако то не угрожава вршење јавне функције и ако то није законом забрањено“!

Међутим, јавни функционер (читај: председник и свевладар свега овога овде!) „не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење јавних ресурса у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима, oдносно да бојкотују изборе, као и коришћење јавних ресурса за друге видове политичких активности, као што су рад са бирачима и чланством, организовање и одржавање скупова и промоција, израда и подела рекламног материјала, брошура, лифлета и публикација, политичко оглашавање, истраживање јавног мњења, медијске, маркетиншке и консултантске услуге и спровођење обука за страначке активности.“

Писменом довољно. Али, очигледно није довољно и Агенцији за спречавање корупција која се, из избора у изборе, прави слепа, глува и нема, на Врховниково брутално кршење ових чланова ЗоСК.

У следећем ставу истог члана овог закона, пише да „јавни функционер (читај: наш Врховник) не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера, за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење тих јавних скупова и сусрета за јавно представљање учесника у изборима и њихових изборних програма, позивање бирача да за њих гласају на одређеним изборима, односно да бојкотују изборе“.

Прислањање и шлепање уз Вучићево име и презиме, шлихтање Вођи – напредњацима је улазница за све: пречица до моћи, синекуре, новца, функције. Без његовог имена у називу листе – не би било довољно гласова да би се сутра подмирила сва алава уста и болесне амбиције.

Али, да цитирамо Врховника лично: „Да, и? Па, шта? Ето, може ми се!“. (Извор: Правда, www.pravda.rs, 21.3.2024)

Uspon bez padova odlazeće premijerke: Ana je razumela kako da razume

Konferencija za medije nakon poslednje sednice Predsedništva Srpske napredne stranke počela je kao i većina prethodnih. Iako je sedeo skroz desno, centralna figura bio je, kao i uvek, predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Nakon uobičajene desetominutne preambule o stanju u zemlji, Vučić je obelodanio vest zbog koje je konferencija i organizovana: Ana Brnabić će biti kandidat stranke za predsednicu Narodne skupštine. Tada se Vučić naslonio i napravio dramsku pauzu kako bi se težina onoga što je upravo rekao slegla u prostoriji. Kada se ponovo nagnuo ka mikrofonu da obrazloži svoju odluku, na licu mu je igrao setan, jedva primetan osmeh. Govorio je polako, onako kako gotovo nikada ne govori o svojim saradnicima:

 „Ana Brnabić je moje najpozitivnije iznenađenje u politici. Ona je osoba koja je najbrže i najviše napredovala. Nikada nisam video nikoga da je tom brzinom učio, da se tako snažno borio. Tako hrabro borio. U svetu u kojem nažalost dominiraju muškarci, ona se borila junački, kao malo ko od političara... Teško mi je da zamislim da kao predsednik Republike ne sarađujem s njom...“, kazao je Vučić između ostalih pohvala na račun, ispostaviće se, odlazeće premijerke.

Ubrzo je osetio potrebu da dodatno pojasni, maltene opravda, svoj potez.

„Pa meni za manje od tri godine ističe mandat. Ne mislite valjda stvarno da ćemo da menjamo Ustav, pa da ću ponovo da budem predsednik. Naravno da neću. Moramo da se naviknemo da smo smenjivi i zamenjivi i da promenimo energiju. Ako se dobro pokaže u Skupštini, Ana može da bude i predsednik“, kazao je Vučić.

Tako je Ana Brnabić sa novom ulogom ušla u novu epizodu igranja lika Vučićevog Dmitrija Medvedeva – sa svim onim što ta čudna i kompleksna uloga podrazumeva.

Sve faze jedne uloge

Otkako je oktobra 2015. godine istupila na konferenciji za medije, izvukla predsednikovog (tada premijerovog) kuma Nikolu Petrovića iz afere „Vetropark“ i kupila VIP ulaznicu za Vučićev svet, pa sve do danas, Ana Brnabić je strpljivo i predano igrala svoju ulogu. Upravo suprotno od  njene čuvene izjave da „mora da razume kako da razume“, kojom je postala hit na društvenim mrežama, Brnabićeva je u svakoj fazi svoje političke odiseje savršeno razumela svoju ulogu. Najpre je kao gej žena, naoko liberalnih shvatanja, predstavljala kontrast, ali i svakovrsno osveženje u Vučićevom svetu pretežno desno orijentisanih, konzervativnih muškaraca. I ne samo to, izborom za premijerku - postala im je svima šef! Rezultat toga je i sukob sa mnogim članovima SNS koje je brzinom metka pretekla na lestvici:

„Ako je nešto bilo važno, razgovarala sam sa Vučićem“, naglašava Zorana Mihajlović, bivša potpredsednica Vlade, koja Brnabićevu vidi kao osobu „bez ikakvog znanja, kapaciteta, razumevanja, kulture i vaspitanja“.

Ali, krenimo redom. Njen nezadrživi uspon u sam epicentar političke moći počeo je takođe na jednoj konferenciji za medije. Bio je oktobar 2015. godine, a javnost je potresala afera „Vetropark“. Opskurni portal Telepromter objavio je transkript razgovora između Lidije Udovički, supruge Marka Kendala, vlasnika kompanije „Kontinental vind“, i Bojana Pajtića, u tom trenutku predsednika Pokrajinske vlade i Demokratske stranke. U razgovoru čiju je autentičnost potvrdio Pajtić, Lidija Udovički mu se požalila da joj je Nikola Petrović, direktor JP „Elektromreža Srbije“ i Vučićev kum, tražio dva miliona evra mita kako bi vetropark koji je izgradila kompanija priključio na elektromrežu. Ubrzo je u Vladi Srbije organizovana konferencija na kojoj se, osim Petrovića i Aleksandra Antića, tada ministra energetike, pojavila i široj javnosti nepoznata direktorka „Kontinental vinda“ Ana Brnabić.

Ona je tada rekla da je bio posredi nesporazum oko tumačenja starog Zakona o energetici, te da je novi zakon razvejao sve nedoumice. Razgovor kao takav nije želela da komentariše rekavši da nema veze sa kompanijom, a na navodni zahtev da se isplati mito nije se osvrtala. Najzad, rekla je i da je podnela ostavku, jer je suprotno ljudima iz kompanije smatrala da je potrebno da izađe i javnosti objasni situaciju. Afera je uspešno prizemljena, a ni Ana Brnabić nije dugo tražila sledeći posao. 

Nakon prevremenih parlamentarnih izbora Brnabićeva je 2016. godine osvanula u Vladi Srbije na poziciji ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu, resoru koji je pre nje vodila Kori Udovički. U tom trenutku ništa nije ukazivalo da će Ana Brnabić biti išta više od tehnokratskog začina druge Vučićeve vlade, sakrivenog iza lepo zvučeće titule eksperta. Malo manje od godinu dana na poziciji ministarke mahom je potrošila u naporima da digitalizuje javnu upravu. A onda se Vučić, uprkos izričitim obećanjima, kandidovao i pobedio na predsedničkim izborima. Na rastanku, Vučić je svim ministrima podelio knjige rekavši da su naslovi deljeni po samo njemu poznatom ključu. Ana Brnabić je dobila knjigu o Milanu Stojadinoviću, predratnom predsedniku Vlade Kraljevine Jugoslavije. 

Ipak, Vučićev lukavi potez postavljanja Ane Brnabić na mesto premijera, koristan na više nivoa, pretumbao je odnos snaga u njegovom unutrašnjem sistemu, ali i promenio ugao percepcije na srpsku vlast u inostranstvu. Međutim, Ana je nastavila da igra svoju ulogu, i to u potpuno neočekivanom pravcu! Umesto da bude protivteža Vučićevom populizmu i nastavi da igra prvobitnu rolu premijera za zapadno tržište, Brnabićeva je sve više rasla u većeg naprednjaka od samog Vučića. Ne samo što se učlanila u stranku, nego je s vremenom postajala jedan od njenih ključnih jastrebova, napadajući političke protivnike nebiranim rečima.

Ipak, ni tu nije bio kraj, jer njena uloga je nastavila da evoluira, pa je iz političkog jastreba polako ali sigurno preuzimala ulogu „fikusa“ u sistemu, uglavnom se „proslavljajući“ lapsusima, zbunjivanjima u živim emisijama i pokazivanjem neznanja. I tu ulogu je vrlo dobro razumela i vrlo lako prihvatila, znajući njenu suštinu – da, igrajući slabu kariku na po Ustavu najvažnijoj funkciji u zemlji, uvećava moć i bitnost pravog šefa, predsednika Aleksandra Vučića.

Sada se postavlja pitanje koja je suština sledeće faze političke karijere Ane Brnabić. Mesto predsednice Skupštine, da se naslutiti prema Vučićevim rečima, samo je usputna stanica na putu ka rotaciji putinovsko-medvedevljevskog tipa, tamo 2027. godine kada prvom čoveku Srbije istekne drugi predsednički mandat, posle čega bi, prema ličnoj projekciji, trebalo da se vrati na premijersko mesto, a da Ana Brnabić zauzme njegovo. Dotle, Ana će u Skupštini biti kišobran SNS interesima, koja će nastaviti istom oštrinom da ih brani, ali se očekuje da svaki napad na nju amortizuje činjenica da je, za razliku od prethodnika Vladimira Orlića – žena.

Ekspert, ali za šta?

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za NIN ističe da je prvi kvalitet Ane Brnabić njena apsolutna lojalnost Aleksandru Vučiću.

„Kada je ulazila u politiku, jedan od njenih kvaliteta koje je Vučić isticao bilo je to što se radi o ekspertu. Za tri njena mandata na čelu Vlade, ostalo je nedorečeno za šta je ona tačno ekspert. Primera radi, čovek može da ima različita mišljenja o Siniši Malom, ali je nesporno da se radi o finansijskom stručnjaku. Ne vidim u čemu se ogleda stručnost Ane Brnabić, osim što je postala ostrašćeni stranački aktivista i jedan od najotrovnijih glasova protiv kritičara vlasti“, ističe Milivojević.

On dodaje da se Brnabić tokom vremena provedenog na mestu predsednika Vlade apsolutno nije mešala u taj posao.

„Umesto toga, ona je dozvolila Vučiću da uzurpira najvažnije poluge izvršne vlasti. To je njen najveći kvalitet. Iako je Vlada ta koja po zakonu i Ustavu vodi unutrašnju i spoljnu politiku, Brnabićeva je to prepustila predsedniku Republike koji ima osam ceremonijalnih nadležnosti“, naglašava.

Prema Milivojevićevim rečima, sam način na koji je Brnabićeva ušla u politiku govori mnogo o njenim moralnim kvalitetima.

„Ona je u politiku ušla tako što je prethodno izdala firmu čiji je bila direktor. Radila je direktno protiv interesa firme koju je vodila i za to je nagrađena, najpre ministarskim, a potom i premijerskim mestom. Svako može da se raziđe sa poslodavcem, ali potreban je poseban nivo nemoralnosti da čovek postupi na način na koji je to ona učinila“, kaže Milivojević.

U tom smislu, dodaje sagovornik NIN-a, Brnabićeva će održati kontinuitet na mestu predsednice Skupštine.

„Pre nje to je bio Vladimir Orlić, čovek koji ima doktorat sa ETF-a i višak kućnog nevaspitanja. Ani Brnabić takođe fali elementarno kućno vaspitanje. Kada pogledate taj rečnik, tu nedorečenost, taj višak potrebe da vređa ljude i da se svađa, to se ne uči u školi i na javnom poslu. To se ponese iz kuće“, navodi Milivojević.

Uz konstataciju da je Brnabićeva postala školski primer partijskog apartčika, sociolog Đokica Jovanović ističe da je partijska dinamika nepredvidiva i da se nikada ne zna šta će se događati u budućnosti.

„Nečiji pol ili seksualna orijentacija ne moraju uopšte da igraju ulogu u politici. Građani mogu da imaju predrasude i na osnovu toga da formiraju stav, ali u partijskoj dinamici je interes jedini pokretač. U tom smislu me nije iznenadilo to što je Brnabićeva kandidovana za predsednicu Skupštine, kao što me ne bi iznenadilo ni da za tri godine bude kandidat za predsednika države. U ovoj zemlji još od Miloševića nema prostora za iznenađenje“, napominje Jovanović.

Sledi li selidba iz vile na Dedinju?

Između prvog i drugog premijerskog mandata Brnabićeva je promenila i mesto stanovanja, preselivši se sa porodicom u državnu vilu na Dedinju površine 750 kvadrata. Vila u kojoj je do smrti 2013. godine živela Jovanka Broz decenijama je propadala. Vlada je razmatrala prodaju, ali je onda doneta drugačija odluka. Izmenom uredbe, objekat je iz reprezentativnog preimenovan u rezidencijalni , a potom je vila temeljno renovirana. Kada se Brnabićeva uselila, određeno je da to bude adresa predsednika Vlade. Po toj uredbi, promena funkcije bi sa sobom vukla i selidbu za Brnabićeva, ali slučaj bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića pokazuje koliko su te uredbe fleksibilne.

Veliki korak za Anu, mali za gej populaciju

Ana Brnabić i njena partnerka Milica Đurđić postale su 2019. roditelji. Vest o tome objavljena je iz kabineta predsednice Vlade, a preneli su je svi domaći i veliki broj stranih medija.

Ana Brnabić nikada nije krila svoju seksualnu orijentaciju, a ubrzo nakon stupanja na premijersku funkciju je u javnosti počela da se pojavljuje sa doktorkom Milicom Đurđić. Bilo je to veoma progresivno za Srbiju, ali je, pokazaće se, malo učinilo za popravljanje položaja seksualnih manjina u zemlji. Naime, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je još 2021. godine sastavilo nacrt zakona o istopolnim partnerstvima, ali je nakon intervencije predsednika Srbije taj nacrt stavljen u fioku, gde se i danas nalazi.

Inače, Brnabićkina partnerka dospela je u žižu javnosti nedavno, nakon što je sa bratom bivšeg crnogorskog premijera Dritana Abazovića, Džihanom, pompezno otvorila kliniku koja je ekspresnom brzinom zatvorena pod nerazjašnjenim okolnostima, a zatim opet otvorena pod drugim imenom.

Osim partnerke, u javnosti se spominjalo i ime Igora Brnabića, rođenog brata doskorašnje premijerke. Ovo ime prvo je spomenula narodna poslanica Marinika Tepić iznoseći tvrdnju da je Brnabić direktor srpskog ogranka firme „Aseko“, koja je za dve godine od Vlade dobila poslove u vrednosti od 40 miliona evra. Ova afera okončana je ostavkom Igora Brnabića, koji je rekao kako više ne želi da bude kolateralna šteta kampanje protiv njegove sestre. (www.nin.co.rs, portal, Vuk Jeremić, 20.3.2024)

Cvijetin Milivojević – Vučić je uzurpirao sve nadležnosti u Srbiji

Lider Ekološkog ustanka Aleksandar Jovanović Ćuta, komentarišući najavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će beogradski izbori biti održani 2. juna, što je opozicija i tražila, ocenjuje da je to stvar njegove kalkulacije, i da on ima samo jedan cilj, a to je – kako da ostane na vlasti u Beogradu. Ponavlja da je, da bi Vučić bio skinut s vlasti, „potrebno da svi stanemo na jednu stranu, na jednu listu, da zaboravimo i levo i desno“. „Da smo se ujedinili, Beograd bi sada bio slobodan. U ovom trenutku nam gori kuća, svi na jednu listu, pa ćemo posle da se delimo“, poručio je Ćuta. Na koji način Vučić može pasti u Beogradu pitali smo politikologa Cvijetina Milivojevića. (www.ktv.rs, 15.3.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=bEMs29xptBI&pp=ygUZIGt0diBjdmlqZXRpbiBtaWxpdm9qZXZpYw%3D%3D

Konstituisanje Skupštine I Dejan Vuk Stanković i Cvijetin Milivojević I URANAK1

Danas nastavak konstituisanja Narodne skupštine, bira se predsednik. Kako će se pokazati novi saziv republičke skupštine? Da li će opozicija učestvovati u radu ili će biti opstrukcije? Da li je na postizbornu krizu stavljena tačka ili će tenzije da rastu uoči beogradskih izbora? O tome razgovaramo sa Dejanom Vukom Stankovićem i Cvijetinom Milivojevićem. (www.k1info.rs, K 1 TV, emisija „Uranak“, voditeljka Jovana Joksimović, 18.3.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=NKfK1lNrGPI&pp=ygVJS29uc3RpdHVpc2FuamUgU2t1cMWhdGluZSBJIERlamFuIFZ1ayBTdGFua292acSHIGkgQ3ZpamV0aW4gTWlsaXZvamV2acSHIA%3D%3D

A od kuma PRC, TUC i SEX

Nikola Petrović u oštroj konkurenciji ipak najbahatiji član režimske elite

Kum predsednika države, bivši direktor “Elektromreža Srbije”, čovek koji sebe predstavlja ozbiljnim poslovnim čovekom, dao je avionima imena YU-SEX, YU-PRC i YU-TUC. Ova informacija u vezi Nikole Petrovića, uz odranije poznatu aferu “meklaren”, u kojoj je prema policiji izazvao udes pod dejstvom alkohola i narkotika, a onda prema tužilaštvu ipak nije, jesu prava slika bahatosti ljudi bliskih vlasti, koji doslovce izvrgavaju ruglu državu i sprdaju se s njenim zakonima i institucijama. Prosto, može im se. Međutim, prema mišljenju sagovornika Nove, opravdano se može postaviti pitanje - kakvi smo mi koji smo to dozvolili?

Priča nedeljnika “Radar” o prizemljenju aviona tri srpske aviokompanije, donela je čitav niz neverovatnih informacija. Reč je o kompanijama Željka Mitrovića, Air Pink i Air Esmerald, kao i o firmi Star Fly Wings koja je u vlasništvu Nikole Petrovića. Ove firme se, pre svega, sumnjiče da su falsifikovale dužinu letenja i tako izbegavale redovne servise, a zatim i da su prevozile ruske oligarhe bliske režimu Vladimira Putina, od kojih se jedan nalazi na međunarodnoj poternici.

Zbog izbegavanja redovnih servisa nudile su damping cene, što je i iniciralo istragu koju je sprovela Evropska agencija za bezbednost vazdušnog saobraćaja EASA.

Sertifikati ovim firmama su oduzeti, a tu se pojavljuje i vrlo interesantna informacija – da je kum predsednika Vučića, koji se u javnosti predstavlja kao ozbiljan posovni čovek, 2020. godine avionima dao imena YU-SEX, YU-PRC i YU-TUC. Iako je Direktorat za civilno vazduhoplovstvo, kako piše Radar, odobrio ova imena, ona su ubrzo promenjena u YU-SXX, YU-TUU i YU-PCC:

Sramota je, ipak, ostala.

Mišljenje sagovornika novina “Nova” je da je za određenu grupu ljudi bliskih vlastima sve dozvoljeno, pa i da se otvoreno rugaju građanima, državi, zakonima, institucijama… Prosto jer su u godinama za nama pokazali da su jači od svega pobrojanog.

Bahatost je eufemizam

Govoreći o tome, bivši predsednik Demokratske stranke i profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Bojan Pajtić, za novine “Nova” kaže da ne postoji više reč kojom bi se mogao objasniti njihov odnos prema državi.

 “Bahatost je eufemizam. Mislim da ne postoji reč u srpskom jeziku koja bi mogla da opiše njihovu bezobzirnost i ideju da s ovom državom, i u njoj, mogu da rade šta požele. Pritom, reč je o ljudima vrlo bliskim Aleksandru Vučiću. Možda ne znamo ko je Nikola P. iz prepiske grupe Darka Šarića, ali znamo ko je jedina osoba na svetu, kojoj kokain direktno odlazi u urin i nema dodira s krvlju”, kaže Pajić.

On aludira na aferu “meklaren” u kojoj je kum Aleksandar Vučića, takođe, bio glavni akter.

Pre godinu dana Nikola Petrović je na Dedinju izazvao udes u kojem su dve osobe povređene. U izveštaju s uviđaja, koji je potpredsednici SSP Mariniki Tepić dostavila policajka Katarina Petrović, pisalo je da je Petrović tad bio pod dejstvom alkohola i narkotika.

Godinu dana kasnije, tužilaštvo je donelo odluku da Petrović neće krivično odgovarati, već prekršajno. Ustanovili su, naime, da je postojanje metabolita kokaina u urinu ne određuje vreme kada je kokain konzumiran, već samo pokazuje da je kokain prisutan u urinu, ali ne i u krvi“.

“Pored slabog obrazovanja, ali i nedostatka kućnog vaspitanja, mnogi ljudi bliski vlasti pate i od odsustva elementarne inteligencije. Sve se pamti, ništa se neće zaboraviti, ljude ovde ne treba potcenjivati”, zaključuje Pajtić.

“Tajkunska mega zvezda”

Politikolog Cvijetin Milivojević kaže da je sve pobrojano, Nikoli Petroviću i vlasniku Pinka Željku Mitroviću omogućeno dolaskom ove političke garniture na vlast.

 “Šta možete očekivati od čoveka koga prati toliko afera? Dolaskom SNS na vlast, Petrović je praktično postao tajkunska mega zvezda. Niko do tad u Srbiji nije čuo za njega i nije se pre toga proslavio nekom impresivnom poslovnom biografijom. Tako da sad postoji taj kontinuitet bahatog ponašanja. Ali ne samo u njegovom slučaju, već i u slučaju vlasnika Pinka Željka Mitrovića”, kaže Milivojević za Novu i dalje navodi:

“I on u nazivu svoje kompanije koja se bavi dronovima, ima neko “prc” ili “prdc”. Njemu je i uređivačka politika takva da ima seksualnih konotacija u najvećem delu programa televizije Pink, a neguje i taj lični stil ophođenja prema svojim protivnicima, opterećen seksualnim konotacijama. Dokle god imamo ovakvu državu koja sve to toleriše, koja dozvoljava da on ni danas nije objavio ko je naručio spot poternicu za Olivera Ivanovića, nažalost po nas koji mislimo drugačije, ispada da je on u pravu. Zakoni, kodeksi ponašanja, ogrešenje o javni moral, ništa to ne postoji…”, zaključuje Milivojević.

Činjenica je da se za ime Nikole Petrovića često vezuju afere.

Poslednja u nizu je “meklaren”. Povezivao se i sa sumnjivim otkupom državnih vila na Dedinju, u aferi Vetropark, a mediji su otkrili i da je kupio avion od kontroverznog biznismena Stanka Subotića. U Pandorinim papirima se navodi da je vlasnik of šor kompanije na Devičanskim ostrvima, otkriveno je i da je suvlasnik kompanije sa suprugom Zvonka Veselinovića, preduzetnika sa severa Kosova koji se nalazi pod američkim sankcijama zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu Olivera Ivanovića…

Zašto to dozvoljavamo?

Govoreći o Nikoli Petroviću, imenima njegovih aviona, ali i prethodnim aferama, socijalni psiholog i redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Dragan Popadić kaže:

 “Jedna je stvar zašto je on želeo da avioni imaju takva imena. Možda je on takve odluke doneo pod trenutnom obuzetošću narkoticima. Međutim, mogo važnije od toga je kako su ljudi koji su dali salasnost tako nešto dozvolili? Zašto se ta bahatost i to sprdanje sa svima nama trpi”, pita Popadić.

Kaže da takvih ljudi ima širom sveta, bogatih, moćnih…

“Svako od njih bi voleo da ima slobodu da bude bahat toliko da se na ovaj način podsmeva zakonima i institucijama države u kojoj živi. Međutim, u uređenim društvima je to nemoguće, tako da sve ovo više govori o nama, nego o njima. Situacija je takva da očigledno Nikola Petrović može da osmisli bilo kakvu bizarnost, a da ljudi u strahu zato što je to on, to dozvole i da to prođe. Jasno je da on može da radi šta god hoće, ali meni je ipak važnije pitanje kakvo smo mi društvo kad to dozvojavamo”, zaključuje Popadić.

“Ovde nema ni države ni zakona”

Politikolog Boban Stojanović za novine “Nova” kaže da ovde nema više ni države, ni zakona, ni institucija.

 “Spisak svih problema i afera bi bio jako, jako dug. Ali ću samo ostaviti poslednje što smo saznali, a to je da su prema podacima policije dugogodišnji ministar i visokopozicionirani član SNS-a i načelnik BIA pomagali narko kartel, ali da nisu procesuirani. Evo i predsednica Vlade, čiji je deo ministar Stefanović bio pet godina, će sada postati predsednica Narodne Skupštine. Ovo dovoljno govori o vladavini prava, odgovornosti i spojenosti partije i države”, kaže Stojanović za Novu. (www.nova.rs,  portal, Jelena Jelovac, 15.3.2024)

Da li Dragan Stojković treba da vodi reprezentaciju i 2026?

Sagovornici Danasa saglasni da je Piksi nagrađen novim ugovorom za stare zasluge

Fudbalski savez Srbije odlučio je da Dragan Stojković bude selektor reprezentacije do Svetskog prvenstva 2026, odnosno da je od marta 2025. povede i u kvalifikacije za Mundijal u SAD, Kanadi i Meksiku, prvi u tri zemlje, prenose mediji.

Nacionalni tim  je preuzeo u martu 2021.

Dragan Stojković je ostvario plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru i Evropski šampionat u Nemačkoj ove godine (14. jun-14. jul) i uveo je reprezentaciju u najviši rang u Ligi nacija, ali je uprkos ovim rezultatima bio pod velikim pritiskom nekih moćnih ljudi u srpskom fudbalu, koji su želeli da ga uklone sa sadašnje funkcije.

Sportski novinar Zoran Šećerov smatra da je selektor imao uspone i padove u protekle tri godine.

– Na startu selektorske karijere pokazao je da zna, posle su se neke stvari dogodile na koje nije imao velikog uticaja, odnosno drugi su mu pomogli da bude manje uspešan. Nadam se da će u nastavku karijere ponovo biti uspešan, jer to pre svega zaslužuje generacija koju predvodi, ali i on kao trener. Na početku sam ga hvalio, a potom sam ga i kritikovao, kad je to zaslužio. Nije u pitanju promena stava, već profesionalan odnos, ali nisam preterivao, jer je dobronamerna kritika dobra – kaže Šećerov i dodaje:

– Bilo bi korisno da Srbija podržava ono što selektor radi, bez obzira kako se on zove. Moramo da budemo uz njega dok je na čelu reprezentacije i da mu ne odmažemo, ako već ne možemo da mu pomognemo. On ne vodi veliki tim, ali ta ekipa može jako mnogo da napravi ako daje maksimum na svakoj utakmici.

Politikolog Cvijetin Milivojević smatra da je Stojković bio uspešan i kao selektor, ali i da se dobro snašao i kad je u pitanju odnos prema vlastima u Srbiji.

– Naš fudbal nema velike uspehe, ali je Piksi uspeo da nas odvede na dva velika takmičenja i da nas uvede u prvu grupu Lige nacija. To su opipljivi rezultati, a priče o tome zašto je on selektor i kako je došao na tu funkciju su u tom smislu nebitne. Poštovao sam ga kao igrača, jer je bio vrhunski fudbaler, i sada kao selektora, jer je ostvario rezultat. Pre njega su mnogi pokušavali, ali nisu uspevali da ostvare ono što je on u kontinuitetu uradio sa reprezentacijom. Takođe, zadržao je neku vrstu dostojanstva kad je u pitanju odnos prema vlasti. Ne znam koliko pravi kompromise, ali, za sada, u političkom smislu se nije kompromitovao – objašnjava Milivojević.

Vladimir Vermezović, bivši fudbaler i trener Partizana, tvrdi da rezultati nacionalnog tima pokazuju da je Stojković „pravi čovek na pravom mestu“

– Ne znam kojim su se kriterijumima vodili u odluci da mu produže mandat, ali ako su u pitanju rezultati, onda je to apsolutno ispravna odluka. Odveo je reprezentaciju na dva velika takmičenja za redom i činjenica je da nemamo boljeg kandidata za tu funkciju. Ne ulazim u političke priče, već posmatram samo ono što je njegova selekcija postigla. Poznajem ga 40 godina, u fudbalu je postigao sve, veruje u ono što radi i mislim da je pravi čovek na pravom mestu – kaže Vermezović.

Darko Tešović, fudbalski trener, takođe tvrdi da iza Stojkovića stoje rezultati, ali i činjenica da Srbija nema boljeg kandidata za funkciju selektora.

– Nema tu velike filozofije, čovek je napravio ozbiljan rezultat i podigao je naš reprezentativni fudbal, koji je dugo godina tavorio, na viši nivo. Ne vidim da postoji neko ko može da uradi više od onoga što je Piksi do sada uradio. On je pod velikim pritiskom javnosti i nekih moćnih ljudi iz fudbala, što je takođe legitimno, ali sa sportske strane selektor je doneo srpskom fudbalu velike stvari – plasman na Svetsko prvenstvo i potom na šampionat Evrope. Treba mu dati šansu da napravi bolji rezultat nego na prethodnom takmičenju. Oni koji ga kritikuju nisu treneri i nisu radili taj posao. Ne znam kako trenira ekipu i kako to izgleda kad radi sa timom, međutim, rezultati kažu da je uspešan u tome što radi – smatra Tešović. (www.danas.rs, portal, V.N, 16.3.2024)

Док Брнабић не распише локалне изборе на КиМ, не може бити ни избора у „ужој Србији“!

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Када би будућа спикерка Народне скупштине Ана Брнабић, у дану када буде расписивала поновљене изборе у престоници и редовне у више од 100 градова и општина широм „уже Србије“ и „северне српске покрајине“, напокон учинила оно што су Врховникови претходни спикерфони (др Н. Стефановић, мр М. Гојковић, И. Дачић и др В. Орлић) на челу српског парламента, противуставно, у протеклих 12 година, одбијали да ураде – из политичког „Фикуса“ који је таворио у седмогодишњем пепелу би, преко ноћи, изникла у српску „Лилу рамонду“. 

Последњи је воз да председник Скупштине Србије коначно распише локалне (за почетак, градске и општинске) изборе и на територији „јужне српске покрајине“.

Зато што председника српског парламента на то изричито обавезује Устав Републике Србије.

И зато што то не забрањује ни Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН) којом је окончана НАТО агресија на Савезну Републику Југославију (СРЈ), односно Србију.

Зато што најмање две чланице Савета безбедности са правом вета, као и већина земаља чланица Уједињених нација која представља три четвртине човечанства, не би имало ништа против.

И зато што нешто озбиљно против тога не би смео да зуцне ни тзв. колективни Запад, пошто је већ, прошле године, као регуларне и демократске, легалне и легитимне, признао  резултате избора за градоначелнике које је на, скоро апсолутно Србима настањеном, северу Косова, расписала приштинска власт, а за које је, према извештају Би-Би-Сија, гласало само 3,5 одсто грађана и на којима је (према тврдњи нашег Врховника), од укупно уписаних 45.950, гласало тек 1.567 бирача, а од тога само 13 Срба?!

И зато што никакав Бриселски споразум не може да има супремацију над Уставом Србије, јер свако супротно  тумачење значи позив (и оправдање) за државни удар!  

 

Резолуција СБ УН 1244 не забрањује Србији да организује локалне изборе на КиМ

Кажу неки из власти који бране неодбрањиво како су, ето, и они за то да наша држава распише и организује изборе на Косову и Метохији (КиМ), али је то, куну се, „неспроводиво“ јер је „у супротности“ са Резолуцијом СБ УН 1244, из јуна 1999. године.

Па да одмах проверимо да ли Резолуција 1244 Србији ускраћује, а самопроглашеној држави Косово поклања право да организује локалне изборе на КиМ.

Ту, поред осталог, стоји да Резолуција 1244 „овлашћује генералног секретара да уз помоћ одговарајућих међународних организација, успостави међународно цивилно присуство на Косову, како би се обезбедила привремена управа на Косову, при чему ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије, и које ће обезбедити прелазну управу при чему ће успостављати и надгледати развој привремених демократских институција самоуправе, како би се обезбедили услови за миран и нормалан живот свих становника Косова; одлучује да ће главне одговорности цивилног присуства укључивати: унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову...“

СБ УН даље „одлучује да политичко решење за кризу на Косову треба да буде засновано на општим принципима из Анекса 1 и како је даље разрађено у принципима и другим траженим елементима из Анекса 2“.

А најближе што о овој теми збори Анекс 1 на који упућује Резолуција 1244 је, отприлике, ово: „Политички процес ка успостављању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону, и демилитаризацију ОВК“!?

Док у поменутом Анексу 2 пише још и ово: „Успостављање привремене администрације за Косово као дела међународног цивилног присуства под којим ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије о чему ће одлуку донети Савет безбедности УН. Привремена администрација треба да обезбеди прелазну управу, и да при томе успоставља и надгледа развој привремених демократских самоуправних институција како би се обезбедили услови за миран и нормалан живот свих становника Косова“.

Дакле, Резолуција 1244 којом је заустављена НАТО агресија на СРЈ чији је међународноправни наследник Република Србија – не само да не даје право Приштини да одузме Србији онај елемент суверенитета који се зове „недељивост територије“ у погледу права на расписивање локалних избора на целој територији земље него, напротив, на неколико места изричито помиње „суштинску аутономију Косова у оквиру СРЈ / Србије“ .

 

Је ли Бриселски споразум „политички“ или међународноправни документ?

Кажу неки из власти који не могу да сакрију да бране неодбрањиво да, ето, и они би да Србија распише и организује изборе на КиМ, али је, веле, то „неспроводиво“ јер се то „коси“ са нашим међународно преузетим обавезама по слову Бриселског споразума... А, је ли? Је ли Бриселски споразум стварно необорив или је, можда, у питању непостојање политичке воље једног човека, иако чак три четвртине и његових гласача сматра да је КиМ приоритет ако већ морамо да бирамо између недељиве Србије и некакве ЕУ на грани?

Међутим, када прочитате шта су све српски преговарачи прихватили у документу „Бриселски споразум / Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“, постаје јасно да је од тада до дана данашњег, за ову власт, тај споразум важнији од Устава Републике Србије.

Нажалост по Србију, то није случај и са политичким вођама косовских Албанаца који не желе да формирају ЗСО, јер то, наводно, није у складу са њиховим уставом. А нашима, ваљда, јесте у складу са Уставом Србије да Косово, данас-сутра, буде независно јер баш о томе све ово време, заправо, „преговарају“ под „непристрасним“ посредовањем архитеката и патрона косовске независности?

У једанаестој, од укупно 15 тачака Бриселског споразума (симптоматично је да се у целом тексту, ни на једном месту, не помиње „Србија“!), кога је, 19. априла 2013, парафирао тадашњи премијер Ивица Дачић, уз саслуженије и по налогу првог потпредседника Владе (ППВ-а) Александра Вучића, дословно стоји: „Општински избори ће бити организовани у северним општинама 2013. године уз посредовање ОЕБС-а у складу са косовским законом и међународним стандардима.“

Ко је све у српском парламенту гласао за, а ко није за тај споразум који, као, „није правни, него политички документ“ – иако се њиме самопроглашеној „Републици Косово“ препушта организовање локалних избора, чак изричито, и на северу Косова?

Већ 26. априла 2013, у ситним ноћним сатима, Народна скупштина Србије је, са 173 гласа „за“, један „уздржан“, 24 „против“ (петоро присутних посланика није гласало), усвојила „Извештај Владе о току преговарачког процеса Београда и Приштине“ (читај: и текст Бриселског споразума!). За историјску срамоту ваља подсетити да је свој глас за овај противуставни акт, осим Демократске странке Србије (ДСС) и појединих посланика неколико других странака, дала цела власт и скоро цела опозиција. Дакле, за измештање са Косова свих озбиљнијих елемената суверенитета Србије гласали су: Српска напредна странка, Социјалистичка партија Србије, Уједињени региони Србије, Демократска странка, Јединствена Србија, Нова Србија, Либерално-демократска партија, СПО-ДХСС, Лига социјалдемократа Војводине, Савез војвођанских Мађара, Заједно за Србију, Социјалдемократска партија Србије, ако нисам некога прескочио…

О обавези некаквог преноса надлежности у вези са одржавањем локалних избора на КиМ, са државе Србије на институције самопроглашене државе Косово, да подсетимо, у Резолуцији 1244 СБ УН – нема ни речи!

То, међутим, није засметало „сестрама кармелићанкама“ (заветницама тишине) у Уставном суду Србије (УСС) да се прогласе, ни мање ни више, него ненадлежним, када су, пошто је ДСС упутила иницијативу за оцену уставности, уследили скандалозни притисци новог режима на Уставни суд!? Председник Републике Томислав Николић је захтевао од Уставног суда да „застане са оценом уставности“, док је тадашњи министар правде мр Никола Селаковић захтевао да се УСС „прогласи ненадлежним“, што се, на крају, заиста и догодило. 

Већином гласова, наиме, УСС је, 10. децембра 2014, оценио да је „реч о политичком, а не правном питању“, иако га је, у више наврата, демантовао сам Врховник (ондашњи ППВ) хвалећи се како, гледе Косова, „Србија испуњава све своје међународно преузете обавезе“.

УСС је донео закључак да се „одбацује иницијатива (странке ДСС) за покретање поступка за оцену уставности Одлуке о прихватању Извештаја о досадашњем процесу политичког и техничког дијалога са Привременим институцијама самоуправе у Приштини уз посредовање Европске уније, укључујући процес имплементације постигнутих договора“. То зато што је УСС „утврдио да оспорени акти не садрже правне норме општег карактера којима се на генералан и апстрактан начин уређују нека питања, имајући у виду да се овим актима само констатује прихватање одређених докумената, односно извештава Народна скупштина о раду Владе у области спровођења политичког и техничког дијалога са Привременим институцијама самоуправе у Приштини уз посредовање Европске уније, па стога ови акти, по својој форми и садржини немају карактер општих правних аката из члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије чију сагласност са Уставом је надлежан да оцењује Уставни суд“.

 

А шта о локалним изборима кажу Устав и закони државе Србије?

Члан 86 Закона о локалној самоуправи каже да председник Скупштине Србије расписује изборе за одборнике у року од два месеца од ступања на снагу одлуке о распуштању скупштине јединице локалне самоуправе, а то се у случају српских општина на КиМ догодило не пре 60 дана него пре 12 година?!

Јер, последње локалне изборе на КиМ је, по Уставу и законима Србије, за Ђурђевдан 2012. године, расписала тадашња председница српског парламента др Славица Ђукић Дејановић, уз објашњење да ће „у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, Влада Србије, у сарадњи са УНМИК-ом, предузети све неопходне радње у вези са изборима на територији Косова". Међутим, под притиском Немачке пре свега, „жуто-црвена“ влада Тадић – Дачек је одустала од тих избора, али су они, противно диктату из Београда, у Звечану и Зубином Потоку ипак одржани. Но, резултате тих избора одржаних по законима Србије -  новоформирана „напредно-црвена“ Влада (Дачек – Вучек) није признала?!

Према члану 15 Закона о територијалној организацији Републике Србије, председник Народне скупштине ће „расписати изборе за одборнике скупштине нове општине у року од шест месеци од дана ступања на снагу закона којим је нова општина основана“. Подсећања ради, међу тим, сада већ не толико новим, косовскометохијским општинама са српском већином је и њих шест јужно од Ибра: Грачаница, Партеш, Клокот, Ранилуг, Штрпце, Ново Брдо…

Дакле, државне институције Републике Србије, од председника парламента, преко Владе до Уставног суда (елем, све три гране власти: законодавна, извршна и судска), у перманентном су кршењу  Устава, Закона о територијалној организацији, Закона о локалним изборима и Закона о локалној самоуправи Србије.

У преамбули Устава Србије, донетом 2006. на референдуму, годину и по пре самопроглашења независности Косова, пише: „... полазећи и од тога да је Покрајина КиМ саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине КиМ следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на КиМ у свим унутрашњим и спољним политичким односима...“

Устав даље, у члану 8 (територија и граница), прописује да је „територија Републике Србије  јединствена и недељива“, а „граница неповредива и мења се по поступку предвиђеном за промену Устава“.

Такође, у члану 182, пише и то да ће се „суштинска аутономија АП КиМ уредити посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава“, што се за ових 18 година, противуставним и антидржавним (не)деловањем бивших и садашњих српских власти, није десило.

Не само да Статут АП КиМ (за разлику од Статута АП Војводина) није донет, нити је од 2012. било расписивања нових избора, већ је Влада Дачек - Вучек, у септембру 2013, распустила и, до тада постојеће, сазиве локалних (српских) скупштина општина на Космету (Косовска Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток)!

Својевремено се, 2013, само ДСС гласно супротставила одржавању локалних избора на КиМ „по законима Републике Косово“, а изабрани градоначелник Северне Митровице напредњак Крстимир Пантић одбио да положи заклетву Републици Косово, док данас готово нико чак ни у тзв. националној опозицији не диже глас поводом 12 година нерасписивања локалних избора на 15 одсто територије Србије која се зове АП КиМ.

Пред прошле, децембарске изборе, предложио сам да макар национална опозиција запрети бојкотом – уз образложење да нас актуелни режим, неспровођењем изборних закона Републике Србије на целој њеној, уставно недељивој, територији, још више удаљава од КиМ – уколико председник српског парламента не распише локалне изборе и на КиМ.

После шараде за изборним и постизборним инжењерингом која је резултовала срамотном интернационализацијом и признањем режима да је заиста било крађе на „београдском локалу“, овај захтев за поштовањем Устава Србије на целој територији ове државе само је добио на актуелности.

 

Шта нам је чинити?

Већина косовских Албанаца је, током 1990. и 1991. године, напустила државне институције Србије и СФРЈ, албански делегати једностраначке комунистичке Скупштине Косова усвојили су и „Качанички устав“ самозване „Републике Косово“; организовали су паралелне изборе и референдуме, формирали паралелне институције и прогласили у оквиру тадашње СФРЈ своју републику коју нико у тадашњој Југославији и свету није признавао.

Али, Албанцима то није сметало – признавали су је они сами. А „паралелна албанска држава“ је следећих осам година, у форми пасивног отпора српским властима, мирно и без превеликих трвења, фактички кохабитирала са легалним институцијама државе Србије на КиМ.

Албанци су бојкотовали свако учешће у политичком и друштвеном животу Србије, живели у свом паралелном свету, организовали своје паралелне политичке, образовне, безбедносне, здравствене, културне, спортске и друштвене институције, практично имали паралелну државу у живој држави Србији, чак убирали и порез од сваког Албанца, свеједно да ли живео на Косову или дијаспори.

Обећаног референдума о (не)прихватању Бриселског споразума, наравно, све до данас није било! Врховник и Самодржац српски се, додуше, осам и по година касније, у разговору са представницима Срба са КиМ, гледе прихватања тог акта, „вадио“ баш по принципу „не кара мајка сина што се коцкао, већ што се вадио“: „... Јер сам имао довољно храбрости, иако нисам ја потписао Бриселски споразум!?“ Поново је себи приписао заслуге што смо добили и ово и оволико, уз тврдњу да су неки министри, на челу са премијером Дачићем, те ноћи у Бриселу, „били за прихватање да Косово уђе у Уједињене нације“!

Деведесетих година прошлог века, од државе Србије чији су грађани и држављани званично били, косовски Албанци су узимали само оно што им је одговарало, а све оно што није „пристајало“ њиховој „ослободилачкој борби за националну државу“, они су бојкотовали. Да ли је можда дошло време да се, у погледу тактике борбе за очување територијалне целовитости и државног и националног суверенитета, угледамо на наше албанске комшије и суграђане са КиМ? (Извор: Правда/14.3.2024, портал, www.pravda.rs)

Zatišje pred buru beogradskih i preostalih lokalnih izbora u Srbiji

Moglo bi da se kaže da na političkoj sceni Srbije vlada izvesno zatišje, uz tek neku povremenu partijsku čarku. Vlast i opozicija su u ovom trenutku čvrsto ukopani u svojim rovovima i za sada kroz dvogled pomno prate poteze one druge strane i „uzvraćaju paljbu“.

Sa druge strane, čini se da javnost očekuje neku lepu vest, neki makar pokušaj dogovora vlasti i opozicije pred predstojeće ponovljene izbore u Beogradu i lokalne izbore u mnogim opštinama i gradovima u Srbiji.

Iako nije preveliki optimista po pitanju dijaloga i dogovora vlasti i opozicije, politički analitičar Cvijetin Milivojević primećuje da je skoro pa nemoguće da se održe ponovljeni izbori u Beogradu, a da pre toga dve strane ne pokušaju da nađu kompromis između maksimalističkih zahteva da se skoro pa sve menja po pitanju izbornih uslova i onih minimalističkih uslova koji kažu da je sve u redu i da ništa ne treba dirati.

„Prvi signal da se ipak nešto pozitivno događa je činjenica da je Vučić odustao od tih brzih, brzih izbora u Beogradu već za kraj aprila, nego ih je obećao u onom krajnjem zakonskom roku, a to je početak juna. Dakle, to jeste jedna vrsta poruke – ima vremena da se dogovori i primeni ono što bi se eventualno dogovorilo, da bi se opozicija faktički zaista posvetila izborima i izašla na te izbore i ne bi učinila ništa na planu toga da ti izbori budu onemogućeni“, kaže Milivojević i ističe da je vlast spremna na neku vrstu dogovora sa opozicijom u strahu da zapadni saveznici ne bi ispunili svoje pretnje o nekakvim sankcijama Srbiji ukoliko predizborni dogovor ne bude postignut.

Govoreći u tom kontekstu, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Miloš Bešić rekao je da je pitanje od ključnog značaja - da li na Srpsku naprednu stranku i njeno rukovodstvo postoje direktni uticaji od strane važnih pojedinaca ili institucija sa Zapada da se tako nešto zaista i dogodi?

„Meni se čini da je odgovor na to pitanje afirmativan, a to cenim na osnovu reakcija zvaničnika i na osnovu onoga što je prvi čovek Srbije rekao da je Vladi naložio da izađe u susret preporukama OEBS-a. Ono što je meni isto tako indikativno i što ide na ruku ovog mog argumenta jeste da su izbori pomereni za 2. jun. Da SNS hoće da organizuje izbore pod istim uslovima, oni bi to uradili 28. aprila, ali su pomerili na 2. jun i po mom mišljenju to znači da su imali nekakav aktivni pritisak od strane međunarodne zajednice kojem mi kao javnost nismo svedočili“, kaže Bešić i dodaje da veruje da će do nekog poboljšanja doći, ali i da je rano govoriti o tome šta će biti urađeno i u kojoj meri.

Bešić misli da je jedan od efikasnijih instrumenata kojim bi opozicija mogla da osigura da do promene određenih izbornih uslova zaista i dođe - pretnja bojkotom koji, kako objašnjava, vladajuća SNS sebi ne bi mogla da dopusti.

„Ono što sasvim izvesno znam je da u postojećoj političkoj konstelaciji, naročito posle Rezolucije Evropskog parlamenta i izveštaja OEBS-a opozicija ukoliko se ujedini ( a mislim da je to elementarni uslov da ti izbori imaju smisla) ona može veoma aktivno i efektivno da preti bojkotom ovih izbora. Ja sam neko ko je generalno protivnik bojkota izbora, ali ovo jeste specifična situacija u kojoj vladajuća stranka u ovim spoljnopolitičkim okolnostima ne sme sebi da dozvoli bojkot izbora od strane opozicije“, kaže on.

Sa druge strane, Milivojević smatra da je pretnja bojkotom bila jak adut opozicije, ali da je sada veći deo opozicije za izlazak na izbore, kakvi god uslovi bili. Međutim, on ističe da ni pretnja opozicije onemogućavanjem održavanja izbora nije za potcenjivanje.

„To ne mora da bude fizički. To može da bude sa pametnom, što bi se reklo – pasivnom rezistencijom, pasivnim otporom na neki način, da se onemogući zapravo realizacija izbora. Dakle, da se izbori obesmisle. Naravno, to verovatno stoji i kao neki poslednji adut. Bojkot? Nisam siguran da će do bojkota doći. Opet kažem, nažalost nema ni tu puno principijelnosti ni kod opozicije. Jer oni kažu – kako da bojkotujemo izbore, šta ćemo mi sutra da radimo ako ostanemo izvan parlamenata – ovog državnog i ovih opštinskih ili gradskih parlamenata“.

Za Cvijetina Milivojevića minimum uslova na koji će opozicija pristati su onemogućavanje lažnih birača na lokalnim izborima, bilo ovih koji dolaze iz različitih gradova Srbije ili izvan Srbije. I verovatno minimum je neka vrsta popravljanja medijskih uslova, kaže sagovornik Glasa Amerike.

On smatra da su dobre akcije kojima opozicija pokušava da na delu uhvati što više slučajeva u kojima vlast preseljava birače i fiktivno ih prijavljuje pre svega u Beograd, gde kako kaže, SNS najlošije stoji:

„Ova smicalica sa premeštanjem birača je "provaljena", tako da će oni to verovatno raditi, ali će raditi sa nekom manjom dozom, mnogo opreznije nego što su radili, tako da će i matematički manji broj birača biti preseljen. Osim onih koji su već odradili posao, pa su se vratili u svoje sredine. Ja ne sumnjam da su već 17. decembra, kad su glasali u Beogradu, ti privremeni Beograđani vraćeni u svoje sredine i tamo se ponovo prijavili. Oni sad imaju pravo da glasaju na još jednim lokalnim izborima u svojoj sredini“.

Po mišljenju Bešlića, tri su faktora koji daju vladajućoj stranci prednost (čak i na način da dovode u integritet izborni proces) – apsolutna medijska manipulacija, prevashodno preko medija sa nacionalnom pokrivenošću, manipulacija biračkim spiskom i apsolutna kontrola svih najvažnijih insititucija koje bi trebalo da rade posao tokom izbornog procesa. Sagovornik Glasa Amerike smatra da dve stvari „mogu da se dobiju“.

„Mislim da, kada je reč o medijima i biračkom spisku, može da se napravi veliki posao do 2. juna. To je lako merljivo, tehnički izvodljivo. Postoji način da se preko bilo kakvog sistema proporcionalnosti reši zastupljenost svih strana u medijima, a i preko digitalnog biračkog spiska kom bi, uz pomoć tokena iz Ministarstva unutrašnjih poslova mogle da imaju pristup sve partije. Tu postoje mehanizmi koji su manje-više standardizovani“, kaže Bešić.

Govoreći o mogućnosti donošenja leks specijalisa u okviru kog bi se našli zahtevi koje je opozicija iznela na poslednjoj konferenciji za medije, profesor Bešić je rekao da je takva opcija u teoriji moguća, ali da je malo verovatno da se to u praksi i dogodi.

„Mislim da čak ni vladajuća stranka ne bi imala problem sa sadržajem tog leks specijalisa ali ono što oni sebi ne smeju da dozvole, a to je u prirodi svake dominantne partije, jeste da pokažu slabost. Usvajanjem leks specialisa oni bi pokazali slabost i jednu vrstu veoma otvorenog priznanja da prethodni izbori nisu bili u redu, što oni sebi ne smeju da dozvole. Mislim da mogu da razgovaraju i da izađu u susret zahtevima koji su sadržajno vezani za izborni proces ,ali da bi donošenje leks specialisa bilo moguće samo ako postoji otvoren, direktan pritisak evropskih struktura da to bude tako“, kaže on.

Razmatrajući položaj opozicije, Milivojević kaže i da je važno da predstojeći ponovljeni izbori u Beogradu i preostali lokalni izbori treba da se održe u jednom danu. Greška je, po njegovim rečima, spajati parlamentarne i predsedničke sa lokalnim izborima, ali Srbiju sada čekaju isključivo lokalni izbori i oni treba da budu istog dana.

„Ovde birači hoće da izaberu ljude koji mogu da reše njihove konkretne probleme u njihovoj sredini. I ovde nije tema Vučić, ni ulazak u NATO, niti uvođenje sankcija Rusiji. Ovde je tema kanalizacija za 200 hiljada Beograđana koji žive sa leve obale Dunava. Ko to može uraditi, kome građani da veruju. Očigledno da ova vlast to ne može uraditi jer je predsednik Vučić lično obećao pre pet godina u kampanji u Krnjači sa one hoklice da će to biti završeno. Pet godina je prošlo, nije završeno, prema tome eto teme za opoziciju. Tako se pobeđuje na lokalu“, kaže Cvijetin Milivojević i upozorava da opozicija ne treba da naseda na referendumsku kampanju koju nameće vlast da su predstojeći izbori – izbori za ili protiv Vučića.

Takođe, kako smatra sagovornik Glasa Amerike, važno je da na predstojeće lokalne izbore opozicija izađe na samo jednoj listi, ili da ih najviše bude dve – lista građanske opozicije SPN i lista desno orijentisane opozicije okupljenje oko koalicije NADA.

Međutim, po njegovom mišljenju, ove dve grupacije bi trebalo da na svoje liste stave i one manje opozicione stranke i koalicije koje 17. decembra nisu prešle cenzus.

„Kad imate lokalne izbore onda ima li išta logičnije nego da cela opozicija ide sa jednom izbornom listom. Dakle u ovom slučaju, ja čak idem i korak dalje, da ne samo ovi koji su postali parlamentarni - SPN i NADA, nego i sve one male, prave stranke opozicije koje su ostale ispod cenzusa. Jer tu možete da izračunate da je tu ostalo minimalno sedam-osam stranaka. Znači to je otprilike 5-6 odsto glasova te prave nacionalne opozicije i sigurno 1,5 do dva odsto ovih malih lista građanske opozicije koje nisu prošle cenzus. Sve skupa to bi zapravo obezbedilo opoziciji pobedu, ne samo u Beogradu, nego u najvećem delu opština i gradova na kojima će se verovatno do juna organizovati izbori“, kaže Milivojević.

Na kraju, Miloš Bešić smatra da je najveći problem za SNS koja se nalazi na vlasti već 12 godina animiranje sopstvenih birača koji su već prezasićeni, dok je ključni argument opozicije činjenica da postoji snažno opoziciono raspoloženje ljudi koji žele promene.

„Ono što opozicija treba da uradi je da obezbedi minimum organizacionih uslova i jednu solidnu, respektabilnu, pametnu izbornu strategiju koja će te ljude da izvede na birališta. Oni imaju mnogo manji problem sa motivacijom vlastitih glasača, nego što je to situacija kada je reč o vlasti“, zaklučuje profesor Miloš Bešić. (www.glasamerike.net, Stefan Miljuš, Rade Ranković, 14.3.2024)

https://www.glasamerike.net/a/srbija-izbori-sns-opozicija-uslovi-beograd/7528002.html