Izbori u Srbiji: Naprednjački dan posle

Šta nas čeka dan posle? Govorimo, naravno, o danu posle aprilskih izbora, a ne o nekom sudnjem danu koji bi mogao da dođe kao posledica potencijalnog globalnog sukoba čija bi varnica mogla da se zapali u Ukrajini.
Kako sada stvari stoje, to pitanje ne bi trebalo previše da obuzima obične građane. Sva dosadašnja istraživanja, naime, pokazuju da je gotovo nemoguće da Srpska napredna stranka ne bude okosnica i nove vlasti. Uz, doduše, ovog puta očekivano veće prisustvo opozicije u parlamentu, što, realno gledajući, može da koristi i državi, ali i onima koji su na vlasti.
Koga bi, onda, to pitanje trebalo da interesuje. Pa, recimo, moglo bi da bude tema za razmišljanje među samim naprednjacima, i to najviše među onima koji se predstavljaju kao krug najbližih i najodanijih saradnika predsednika SNS-a.
Razlog je jednostavan. Neka druga istraživanja, koja nisu za širu javnost, naime, pokazuju da se, osim samog Aleksandra Vučića, na prste jedne ruke mogu nabrojati naprednjački funkcioneri koji su među građanima pozitivno prepoznatljivi.
Iz toga, dakle, možemo da zaključimo da će rezultat aprilskih izbora, kako parlamentarnih tako i nekih lokalnih (pre svega u Beogradu i Novom Sadu), značajno uticati i na sam SNS.
Sam Vučić je, posle referenduma o promenama Ustava Srbije, najavio "veliko spremanje“ u vrhu stranke. Nije to prvi put da je učinio nešto slično, a u nekoliko navrata u poslednjih deset godina redovi naprednjaka su i filtrirani. Nema, zato, razloga da ne verujemo da će slično biti i ovog puta.
Zoran Panović, ugledni srpski novinar, osnivač i direktor "Demostata“, idealan je tumač savremenih političkih zbivanja u zemlji. Zbog toga ga i pitamo ko će "preživeti“ april od sadašnjih barjaktara SNS-a?
"U SNS-u ne postoje javni sukobi, ako ne računamo one ritualne poput onog između Vladimira Đukanovića i Zorane Mihajlović, koji su kao neki softver. Pravi sukobi u SNS-u su oni ispod žita. I uvek idu, kao nekada u Savezu komunista, uz stalno citiranje vođe i uz razne vođine fraze. Ali to ne znači da ta unutarnja razlika u SNS-u ne postoji. I tu se tačno vide određena gibanja. Na primer, dolazak Šapića u SNS bio je ’tri u jedan’. S jedne strane se jedna partija integrisala u SNS. S druge strane dobio si jakog aduta za grad Beograd i neutralisao si opasnost od njegove pobede na Novom Beogradu. Ali si uspeo da one tzv. ’Nebojšine ljude’ možeš da zameniš. To je ta dinamika. Na primer, ono što se nekad zvalo Tomini ljudi, Tomini poslanici, njih više nema. Sada nema ni Nebojšinih ljudi u Beogradu. Ali zato je tu Ana Brnabić, koordinator u Beogradu. Jer ona nema svoje ljude po dubini partije, po strukturama, po odborima, kao što su napravili određeni funkcioneri ranije. I to je ta dinamika partije koja je realna, koja ima jednu hibernetsku jaku organizaciju, sa koordinatorima, i koja ide kapilarno na svaku mesnu zajednicu“, objašnjava Panović za "Ekspres“.
On dodaje i da su promene u smislu pravljenja frakcija koje ne bi bile provučićevske nemoguće, ocenjujući i kako u SNS-u sada ne postoji lider koji bi tako nešto mogao da uradi.
"Mada ima ljudi u SNS-u koji bi već sutra odmenili Vučića, ako bi napustio mesto predsednika stranke, poput Darka Glišića, ali ne bih se kladio na to. Da će Vučić praviti lidera novog, jake zamenike, ja za sada to ne vidim. Ali možda hoće, zavisi od njegove predstave partije budućnosti“, kaže Panović.
Sam Glišić je, međutim, nedavno je rekao da će, ukoliko se Vučić povuče sa mesta predsednika stranke, i on da napusti stranku. Vučić je pak krajem godine, ponovo najavljujući povlačenje sa pozicije lidera SNS-a, rekao da već ima četiri kandidata za predsednika stranke.
A ko će iz vrha SNS-a otpasti posle izbora, prema Panovićevim rečima, zavisi od rezultata parlamentarnih izbora i izbora u Beogradu, Novom Sadu, Nišu...
"Igor Mirović je, recimo, na silaznim stepenicima. On ni u radikalima nije važio za Vučićevog čoveka. Ali pitanje je kakva će biti pokrajinska raspodela snaga među naprednjacima“, kaže sagovornik "Ekspresa“.
Nema sumnje da će, kako kaže, u vrhu SNS-a doći do mešanja karata gde će „osim Mirovića, Nebojše Stefanovića, raznih Marija, otići i oni koji veruju da su sigurni“.
"Ostaće tu Nikola Selaković, Zorana, Đuka, ali i iz neobjašnjivih razloga ministar sporta Vanja Udovičić... Postoje i ministri koji su tu konstante. Sećam se davno, u jednom intimnijem razgovoru mi je pomenuo da su najbolji ministri Nikola Selaković i Lazar Krstić, ministar finansija. Krstić je otpao, Selaković je sada ministar spoljnih poslova. On je, dakle, konstanta. Zorana Mihajlović je takođe konstanta. Ana Brnabić je takođe konstanta, dok je Darija Kisić Tepavčević ’opalila’ jednom po Goranu Markoviću i to je bilo dovoljno“, kaže Panović.
Na konstataciju da kao da ne veruje u neke velike kadrovske promene u SNS-u, naš sagovornik odgovara da veruje, objašnjavajući kako je „Vučić dobar hitmejker, kao pevači i bendovi“.
"On oseti kada publika neki hit izgustira. Bilo je inostranih hitova od Štros Kana, Tonija Blera do Đulijanija. Bilo je hitova domaće prirode od raznih koji su dolazili u SNS iz drugih partija, intelektualaca... E, sada, sigurno da Vučić razmišlja o novom hitu. I ova priča sa gradonačelnikom Ljubljane Zoranom Jankovićem je bila neka vrsta testa – da li Srbija želi neki hit tog tipa“, kaže Panović.
S druge strane, buduću strukturu SNS-a Cvijetin Milivojević, još jedan novinar i direktor agencije „Pragma“, vidi pre svega u kontekstu mogućeg Vučićevog povlačenja sa čela stranke, u slučaju pobede na aprilskim predsedničkim izborima.
To je, kako kaže, obećanje koje je Vučić dao već 14 puta, i on veruje da će, ako bude izabran za predsednika republike, ovog puta to zaista i da uradi.
"To je, ako se sećate, najavio još kada je prvi put izabran za predsednika republike, ali su ga neke objektive okolnosti, u vidu dve godine korone i još nekih stvari, sprečile da to uradi“, kaže Milivojević za "Ekspres“.
Ako se bude zaista povukao, to znači da će, kako kaže, "oni koji su bili ’najodaniji’ Vučiću, oni koji su u SNS-u prepoznali da blizina Vučiću znači moć, a ne ideologija i program stranke, vrlo verovatno prvi da pokažu svoje pravo lice“.
"Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag“, citira Milivojević narodnu umotvorinu.
Objašnjavajući svoje pretpostavke, Milivojević ocenjuje da je SNS, zapravo front, koji po tvrdnjama samih naprednjaka ima 750.000 članova. A kad imate takvu front, keč-ol stranku, koja je skup toliko ekstremnih stavova, jedino vezivno tkivo unutar nje jeste njen predsednik.
"On pokriva oba pola srpske politike. Evrofanatici, recimo, u njemu vide nekoga ko će nas najbrže uvesti u EU, a evroskeptici u njemu vide onoga koji nikada neće ući u EU ako je uslov za to odricanje od Kosova. Kad se predsednik povuče, tog trenutka ti koji su iz politikantskih razloga ili zbog sinekura u toj stranci, pogotovo u vrhu stranke, faktički će tražiti neko mesto pod suncem“, kaže Milivojević.
Razrađujući tu tezu, naš sagovornik primećuje i da većinu Vučićevih najbližih saradnika (on ih direktno čak naziva poltronima) čine prebezi iz drugih stranaka.
"Oni ne da nisu delili ideologiju SRS-a, nego ne dele ni ideologiju Aleksandra Vučića kao šefa SNS-a. U najbližem okruženju su mu ljudi koji su bili deo bivše vlasti. Prema tome, šta oni da rade kada Vučić izađe? Ili će tražiti mogućnost da oni preuzmu stranku, ili će tražiti neki način da opstanu u vrhu stranke. Nije sporno da Vučić može da zadrži znatan uticaj u toj stranci i ako se povuče sa mesta njenog šefa. Verovatno bi to uradio. Ali oni moraju tražiti način da bi opstali u vrhu stranke jer im jedino to donosi sinekure koje oni očekuju“, kaže Milivojević.
Na postojanje političkih konvertita podseća i Zoran Panović, ali konstatuje i da su oni, praktično neizbežni.
"Opozicija danas naglašava da niko ko je bio u ovoj vlasti ili je održavao veze sa njima, neće moći da učestvuje u političkom životu. Time čine osnovnu grešku. Upravo konvertiti stabilizuju politički sistem. Istorija je pokazala i 2000. i 2012. godine, ako neko ne pređe s ove strane ovamo, nema većine“, kaže Panović.
Milivojević pak dalje predviđa i da će mnogi iz vrha stranke „pisati molebane Vučiću, kao što se već i dešavalo, kada je Vučić najavljivao odlazak sa mesta predsednika stranke, da to ne radi“.
"Reći će mu da ti koji žele da on ode, zapravo, žele da sruše njega, državu itd. Biće toga, sigurno. Ali za sve to je uslov da se Vučić kandiduje i pobedi na izborima za predsednika republike i da on taj svoj drugi mandat želi da bude u funkciji onoga ko je po članu 111. Ustava Srbije onaj koji održava državno i građansko jedinstvo. A ne možeš sa funkcije predsednika takve stranke to da budeš“, ocenjuje direktor agencije "Pragma“.
Da je i sam Vučić svestan odnosa u stranci, pa čak i među njemu najbližim saradnicima, sasvim sigurno ukazuje i izgled liste kandidata za parlamentarne izbore. Na prvih dvadesetak mesta na njoj nema istaknutih stranačkih prvaka.
"Vučić je vrlo svestan da ta lista, kada bi stavio na prvih 20 mesta razne doktore Atlagiće, Langure i Kebare, ne bi mogla da dobije izbore. To pokazuju istraživanja javnog mnjenja. Jer to su ljudi koji nemilice gade javni i politički prostor zemlje time što vređaju svako drugačije mišljenje, ne samo političko. Vređaju i javne ličnosti iz različitih oblasti, koje nisu politički aktivisti. Zato je Vučić na listu stavio ljude koji su uspešni u svojim oblastima i koji jesu, a možda čak i nisu, vezani za stranku“, kaže Milivojević.
Dodaje potom da, recimo dr Danica Grujičić, koja je prva na listi, pokriva „oba pola ako govorimo o koroni“ – i antivaksere i umerene vaksere.
"Ona je stručnjak, onkolog, žena koja leči i koja je jedna od retkih stručnjaka koja je digla glas protiv bombardovanja osiromašenim uranijumom. Pa je tu neki genije matematičar iz Niša, najcitiraniji u stranim časopisima, pa doktorka koja vodi Institut za mikrobiologiju ili neka koja je vodila neki kovid centar, pa glumac, sportista... To je samo dokaz da čak ni Vučićevo ime ne može da bude dovoljno jako da pobedi ako na vrhu neke izborne liste koja se može zvati ’Aleksandar Vučić – zajedno možemo sve’ stoje neki dr Atlagići, Kebare, Langure i slični“, ocenjuje Milivojević. (www.ekspres.net, 28.2.2022, list Ekspres, 28.02.2022, Đoko Kesić, Marko R. Petrović)
Ceo tekst u štampanom izdanju nedeljnika "Ekspres"

Vučić kompromitovao odluku Saveta za nacionalnu bezbednost

Politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenio je da je odluka koju je danas doneo Savet za nacionalnu bezbednost o odnosu Srbije prema situaciji u Ukrajini diplomatski dobro napisana, ali da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić doveo u pitanje njen kredibilitet svojim ponašanjem.
Milivojević je za agenciju Beta rekao da je Vučić doveo u pitanje kredibilitet zaključaka Saveta za nacionalnu bezbednost, jer "jedan minut nastupa kao predsednik republike, a drugi minut kao predsednik Srpske napredne stranke u kampanji".
On je dodao da je pohvalno što odluka da se podrži teritorijalni integritet Ukrajine, a ne uvedu sankcije Rusiji, predstavlja kontinuitet u spoljnoj politici još od 2000. godine, kao i da je ruska i kineska podrška često jedina kada je reč o spoljnopolitičkim ciljevima Srbije.
Ovakvoj odluci više zamera što se donosi u trenutku kada je Vlada Srbije u tehničkom mandatu, a parlament je raspušten na zahtev vlade, i sada takva vlada ne može da odlučuje o ovako važnim stvarima.
"Ova odluka je verovatno najbolje ili najmanje loše rešenje, ali ako se zna da je vlada tehnička i da su izbori raspisani, ništa normalnije nije blo nego da je Vučić pozvao političke subjekte koji će sutra možda činiti novu vladu, na primer predstavnike deset opcija koje su do sada predale liste za izbore", rekao je Milivojević.
Podsetio je da su vanredni izbori i raspisani jer je prethodni sastav skupštine bio "oktroisan", te da bi bilo kakva važna odluka imala legitimitet tek kada bi u njoj učestvovale i druge političke opcije, naročito što bi, kako je ocenio, "većina njih podržala ovakve odluke".
"Ovako se može zaključiti da je predsednik Srbije koji je ujedno predsednik SNS-a i nosilac izborne liste, sve ovo uradio kao deo predizborne kampanje. Jer on dok je čitao odluku zvučao je kao predsednik Srbije, ali kada je odgovarao na pitanja novinara i obraćao se Briselu ili Violi fon Kramon, zvučao je kao predsednik stranke u kampanji, jer šta ima predsednik države da se obraća Violi fon Kramon", rekao je Milivojević.
Pohvalio je deo odluke u kojem se objašnjava zašto Srbija ne uvodi sankcije Rusiji i podsećanje na 1999. godinu.
"Time što to sve saopštava predstavnik jedne partije, a ostalih deset koje učestvuju u izborima nema, on je sve što je dobro kompromitovao", zaključio je Milivojević. (Beta, www.beta.rs, 25.2.2022)

Diplomatski „keč ol“ za unutrašnju i vanjsku upotrebu

SRPSKA SPOLJNA POLITIKA OD 2000. NAOVAMO:
Kako se srpska spoljna politika očitovala za ove 22, postpetooktobarske, godine 21. veka?
Krenulo je sa povratkom na velika vrata u sve međunarodne organizacije, od Ujedinjenih nacija do Saveta Evrope. Srbija i njena “petooktobarska revolucija” bile su ”u modi”, predsednik zajedničke države Srbije i Crne Gore Vojislav Koštunica (i srpski premijer Zoran Đinđić) postali su “hit” i rado viđeni gosti u svim svetskim prestonicama; zemlja je krenula putem evropskih (i evroatlantskih) integracija, učvršćujući  postojeća (Rusija) i vraćajući se starim savezništvima (Sjedinjene Američke Države i zemlje Evropske unije)…
Uzburkale su se strasti u vladajućem DOS-u povodom hapšenja i izručenja Haškom tribunalu nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.
Ubijen je premijer Đinđić.
Saradnja sa Međunarodnim ad hoc sudom za ratne zločine lavirala je između “devete rupe na svirali” i kampanje “pozivanja na dobrovoljnu predaju” optuženih. Pritisak pojedinih centara moći u zapadnom delu međunarodne zajednice da se Srbija odrekne Kosova i Metohije kao dela svoje teritorije polako je “hladio” evropske (i evroatlantske) snove političara, ali i najvećeg dela građana Srbije.
Zoran Đinđić je svoju viziju spoljne politike zasnivao na onoj rečenici koju je, početkom prošlog veka, iskazao slavni matematičar i fizičar Anri  Poenkare: “Francuske armije borile su se uvek za nekog i za nešto, a ne protiv nekog”.
Đinđić je to ovako objašnjavao: “Moj problem je što, kad kažem ljudima “dajte da nešto uradimo”, pitaju me - a protiv koga, Amerike, Rusije, Kine? Ja kažem ne, ni protiv koga, mi nemamo protivnike, mi imamo partnere. A oni kažu - mi to ne razumemo. Jer je naš problem da se mi lako ujedinjujemo protiv nekoga, a teško se ujedinjujemo za sebe”.
Evropska unija, Rusija, SAD i Kina četiri su stuba srpske spoljne politike, i to će, u dužem periodu, biti osnovna doktrina spoljne politike - govorio je, još 2009, bivši bivši predsednik Srbije Boris Tadić koji je, u kohabitaciji sa premijerom Koštunicom, po diskontnoj ceni, Rusima prodao NIS, a predsedničke “glave” došla mu je Nemačka Angele Merkel.
Njegov naslednik na Andrićevom vencu Tomislav Nikolić legalistički je, u duhu stvarnih ustavnih ovlašćenja predsednika Republike, konstatovao, a tako se i ponašao, da  “predsednik predstavlja Srbiju, a konkretnu spoljnu politiku utvrđuje i vodi Vlada”. A njegov politički (i predsednički, pošto se funkcije šefa stranke dobrovoljno, opet u skladu sa Ustavom, ratosiljao) stav, uz lične simpatije prema Rusiji i Kini, svodio se otprilike na ovo: “Otkako je postala miljenik i Evropske unije i Rusije i Kine i Emirata i Latinske Amerike, Srbija mnogima smeta.”
Još dok formalno nije postao čak ni predsednik Vlade, već samo “prvi potpredsednik”, Aleksandar Vučić se (2013) hvalio kako “ima istu priču u Vašingtonu, Londonu, Moskvi, Pekingu, a oni svi znaju da će isto reći na bilo kom delu planete”.
Samohvalisao se tvrdeći kako “od stranih diplomata niste čuli da sam fin i dobar kad drugačije pričaju, ni oni sa Istoka, ni oni sa Zapada”; kako je, za samo dve prve godine vlasti, imao “više spoljnopolitičkih aktivnosti nego Josip Broz u pet najboljih godina velike Jugoslavije”; kako je “Srbija u savremenoj istoriji najpoštovanija u Evropi i svetu”…
Poentirao je organizovanjem memorijalnog skupa povodom 60. rođendana Pokreta nesvrstanih (čiji Srbija, inače, nije član nego samo posmatrač), istovremeno plasirajući, često i izmišljene, propagandne pikanterije o svojim navodnim poznanstvima sa američkim predsednicima, prijateljstvu sa bivšom nemačkom kancelarkom, skoro pa otvaranju vrata nogom kod ruskog predsednika, “čeličnim poluzagrljajima” sa Si Đinpingom… Tu “strategiju” spoljne politike Srbije u kojoj, ona, najpre postigne ozbiljne rezultate u kampanji otpriznavanja Kosova, a onda sve to zaustavi da bi, potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma pomogla Trampu u njegovoj gubitničkoj izbornoj kampanji, najbolje ilustruje činjenica da je Vučić, tim sporazumom koji je potpisao sedeći na hoklici, praktički pozvao Izrael da prizna Kosovo, a pristajanjem na premeštanje dela srpskih diplomatsko-konzularnih predstavništava u Jerusalim, gurnuo “prst u oko” islamskim zemljama koje nisu priznale nezavisnost Kosova.
A njenu apsurdnost najlepše odslikava sledeće Vučićevo objašnjenje o tome kako je, navodno, upoznao svog najomiljenijeg stranog investitora (“Beograd na vodi”, PKB etc): “Šeika Muhameda (UAE) sam upoznao slučajno u restoranu, na ručku na koji sam pozvan. On je bio iznenađen da mu tada nisam tražio ništa. Razgovarali smo o istoriji, geografiji i filozofiji. On je veoma obrazovan i ozbiljan čovek. Tada mi je ukazao posebnu čast - lično me je otpratio do hotelske sobe. To je bilo udaljeno jedan kilometar, kroz hotel vrednosti 4,5 milijarde dolara, koji je sav bio u zlatu.”
Vučiću koji, bežeći od svog radikalskog balasta iz svog bivšeg političkog života, teži da se, makar zapadu, predstavi kao eksksluzivni naslednik Đinđićevog “reformskog kursa”, svoje političke nedoslednosti objašnjava isprikama koje se svode baš na onu Đinđićevu rečenicu: “Međunarodna zajednica je kao klima - ne možete da je priznate ili ne, već da se adaptirate”.
Vučić i njegovi dobošari stalno “daju na znanje” kako ne vode ni američku, ni rusku, ni kinesku, ni nemačku – već samo “srpsku politiku u interesu Srbije”.
EU je najveći investitor u Srbiji; Najveći deo mladih, ali ne samo mladih koji odlaze ili nameravaju da odu iz Srbije, razmišlja racionalno a ne (ruskim) “srcem” - najradije bi otišli u zemlje Zapadne Evrope, ne u Rusiju ili Kinu.
Nije sporno da je, recimo, prilična većina građana za ulazak Srbije u EU. Ali, ako bi se, na nekom eventualnom referendumu, pitali da li su za ulazak Srbije u EU ako je uslov za to odricanje od dela njenog teritorijalnog integriteta (KiM), blizu tri četvrtine bi glasalo protiv. I ovo objašnjenje je racionalno, pošto je evidentno da niti jednoj državi za njeno priključenje EU nije postavljen uslov da se, prethodno, “odrekne dela sebe”.
Vučić i negova “keč ol” partija upravo “ekskluzivno” pokrivaju obe ove Srbije, a na spoljnopolitičkom planu se trude da izađu ponekom od zahteva svih moćnih igrača, kako sa Istoka, tako i sa Zapada.
Ili, kako je, u vreme svoje vlasti, govorio Boris Tadić: "Ideja je jednostavna - da se naši sporazumi o slobodnoj trgovini sa EU, zemljama CEFT-a, Rusijom i Turskom, ne samo kada su u pitanju kineski partneri, nego i svi ostali, iskoriste kako bi proizvodnja u Srbiji mogla da bude plasirana na ta tržišta".
Nije sporno da ćemo i u ovoj izbornoj kampanji imati višak rusofilstva i kinoljublja, jer to očekuje dominantni deo glasača SNS-a. Ostali će, kao i u svim prethodnim naprednjačkim kampanjama, biti namireni nekim konkretnim “aktom dobre volje” koji će biti pokazan prema Zapadu.
Zato se u ovom trenutku čini da bi i Pekingu i Moskvi, ali i Vašingtonu i briselskoj evrobirokratiji, odgovarao status kvo u Srbiji i nakon predstojećih aprilskih izbora.
Jer, Vučić jeste da neće (ili ne sme) da se pridruži zapadnim sankcijama protiv Rusije, ali zato, bez pardona, znak “usklađivanja srpske spoljnoj politici EU” pokazuje tako što “uvodi sankcije” Belorusiji, jedinoj državi (uz Srbiju!) u Evropi koja nema opozicije u parlamentu!?
Vučić jeste da ne sme (zbog ogromne većine biračkog tela u Srbiji) da prizna nezavisnost Kosova, ali još od 2013, i potpisivanja Briselskog sporazuma, lagano, korak po korak, isporučuje simbole državnosti Srbije na tom Kosovu i Metohiji.
Za Kineze je Srbija “investiciona Meka”, ali i idealna teritorijalna baza za ekonomski i svaki drugi prodor u Evropsku uniju. I zato je i Peking uz ovu vlast.
Da li bi se, u slučaju pobede opozicije, radikalnije menjala spoljna politika? Sigurno ne, s obzirom da preovlađujući deo opozicije promovise suverenističku politiku koja ne podrazumeva odricanje od Kosova (i Republike Srpske), a za tu politiku trenutno su, na međunarodnom planu, “zalegli” Moskva i Peking, ali se, takođe, zalaže i za unapređenje odnosa ne samo sa Evropskom unijom, već i Vašingtonom.
Zato se čini da je aktuelna (a verovatno i buduća) spoljna politika Srbije, na pola puta između onog Monteskijevog: “Kad bih znao neku stvar koja je korisna za moju familiju, a nekorisna za moju otadžbinu, trudio bih se da je zaboravim. Kad bih znao neku stvar koja je korisna za moju otadžbinu, a štetna za Evropu i ljudski rod, ja bih je posmatrao kao zločin”.
I Đinđićevog: “Nije stvar u tome da Nemci imaju uticaja na mene, nego da ja imam uticaja u Nemačkoj”. (www.mc.rs, za Medija centar piše: Cvijetin Milivojević, 22.2.2022, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Ponoš protiv LGBT

 U trci za prvog čoveka države za sada samo desno orijentisani ZAŠTO SRBIJA NEMA GRAĐANSKOG KANDIDATA ZA PREDSEDNIKA
Da li će građanski orijentisani birači imati za koga da glasaju na predsedničkim izborima 3. aprila – pitanje je koje se nameće nakon što je postalo jasno da su svi kandidati koji su započeli trku za glasove više desno ili nacionalno usmereni? Zvanično su se do sada za predsednika kandidature istakli Zdravko Ponoš ispred koalicije SSP-NS-DSPSG, zatim Boško Obradović (Patriotski blok), Miloš Jovanović (NADA), Milica Đurđević (Zavetnici) i Srđan Škoro, koga će kandidovati pokret „Da se struka pita“, a izvesno je da će se u borbu za glasove i drugi mandat uključiti i aktuelni predsednik Aleksandar Vučić. Svaki od tih kandidata, osim Škora koji je tek izuzetak koji potvrđuje pravilo, više je desno i nacionalno politički orijentisan. Primetno je da birači u ponudi nemaju nijednog građanski profilisanog kandidata, koji se ozbiljno bavi politikom. To je postalo jasno nakon što se Ponoš izjasnio na jedno od pitanja koje, uz teme o Kosovu, NATO, Srebrenici, praktično deli Srbiju na nacionalno-konzervativnu i liberalno-građansku opciju. To je pitanje o haškom osuđeniku Ratku Mladiću, za koga je predsednički kandidat koalicije SSP-NS-DS-PSG u “Utisku nedelje” ponovio da je imao briljantne vojne akcije. - Ja sam njega upoznao na početku rata, on jeste bio dobar oficir. On je preduzimao briljantne vojne akcije u toku tog rata - rekao je Ponoš. Na pitanje šta je to briljantno bilo u vojnom delovanju Mladića, Ponoš je nastavio u istom tonu. - Zar ne mislite da je velika stvar probijanje koridora? Taj koridor da nije probijen, možda bi neko mogao da razmišlja da li to što se dešavalo sa one strane koridora ima elemente genocida. Da li je neko onemogućavao život tih ljudi, da li je neko onemogućavao da tamo stignu neka medicinska oprema i lekovi za bebe. Probijanje tog koridora je vojnička, velika stvar, bez nepotrebnih žrtava, vojnički uspeh. Taj čovek je uradio mnogo kvalitetnih vojničkih stvari, da to nije urađeno danas ne bi bilo Republike Srpske. Na kraju su snage pod njegovom komandom počinile zločine koje su bacile senu na tu njegovu vojničku karijeru. I on za to odgovora - poručio je Ponoš. Pored toga, predsednički kandidat koalicije oko SSP-a bio je veoma suzdržan u vezi sa još jednim pitanjem koje pravi razdelnicu na političkom nebu Srbije, a u vezi je sa istopolnim zajednicama. Prema njegovom mišljenju, ljudi koji žive u takvoj zajednici treba da imaju prava i kao i svi drugi koji žive u braku, ali je naglasio da je protiv mogućnosti da ljudi iz istopolne zajednice mogu da usvajaju decu. 

To je, naravno, izazvalo veliku polemiku u javnosti, a najoštrija u kritici Ponoševih komentara bila je dramaturškinja Biljana Srbljanović. „Kandidat koji ima više razumevanja za Ratka Mladića nego za LGBTQ građane, koje naziva ‘tim ljudima‘... I on lično se protivi usvajanju dece od strane ‘tih ljudi‘... Ratko Mladić ima pravo na dete, ali ‘tim ljudima‘ Ponoš ne bi to dozvolio. Ukratko... On je protiv da ‘ti ljudi‘ imaju decu. Ne bi me čudilo da lično vrši vazektomiju i podvezivanje jajnika, da mu ‘ti ljudi‘ ne kvare narod“, napisala je, između ostalog, Biljana Srbljanović na svom Fejsbuku. U novom milenijumu na svim predsedničkim izborima Srbija je imala barem jednog građanski orijentisanog kandidata. Današnji lider Socijaldemokarata Boris Tadić dva puta je na izborima odnosio pobedu kao građanski kandidat da bi treći put bio poražen od tadašnjeg predsednika SNS-a Tomislava Nikolića. Na prošlim predsedničkim izborima 2017. godine građansku opciju predstavljao je nekadašnji zaštitnik građana Saša Janković koji je sa 16,36 odsto glasova zauzeo drugo mesto, ali je nedugo zatim napustio politiku. Tadić i dalje razmišlja da li da se po četvrti put kandiduje za predsednika, a kako je rekao, tu odluku doneće pošto „izmeri šta je korisno i bitno za građane” (prvo je bilo greškom objavljeno da je Tadić rekao “za stranku”, ali je on to ispravio). Kako je rekao, nikada se nije kandidovao za predsednika države „iz ličnih razloga“. - To što ljudi misle da imam ego i da hoću da budem predsednik konstantno, nikada me to nije vodilo u politici, samo princip korisnosti za građane i zemlju - istakao je Tadić. Zanimljivo da ni zelenoleva koalicija “Moramo”, čiji su deo inicijativa “Ne davimo Beograd”, “Zajedno za Srbiju” i Ekološki pokret, još nema kandidata za predsednika iako se prijavila za beogradske i parlamentarne izbore. Po logici stvari, kandidat ove koalicije bi trebalo da bude građanski orijentisan. 

Dobrica Veselinović iz “Ne davimo Beograd” ističe za “Blic” da će koalicija “Moramo” odluku o nastupu na predsedničkim izborima doneti do kraja februara. - Mislimo da je za pobedu na predsedničkim izborima potrebno biračima ponuditi što veći izbor kako bi se što veći broj ljudi motivisao da glasa za nešto, a ne protiv Vučića. Nadali smo se da će opozicija imati zajedničkog kandidata i dalje postoji mogućnost za to. Ali, trenutno je jasno da su svi kandidati nacionalno orijentisani zbog čega smatramo da je pred građane potrebno izaći sa dodatnom ponudom. Uskoro ćemo javnost obavestiti o tome - apostrofirao je Veselinović.
I politikog Cvijetin Milivojević smatra da na predsedničkim izborima ima mesta za levičara ili građanskog kandidata. - Mislim da ne boli glava od viška kandidata. Šta više, iz ugla opozicije veće su šanse da pobedi vlast ako ima više kandidata na izborima. Zanimljivo da se Ponoš do sada više u javnosti percipirao kao NATO kandidat da bi sada bio više udesno. Bez obzira na to, mislim da svaka izborna lista treba da ima svog predsedničkog kandidata jer to budi biračko telo i za parlamentarne i beogradske izbore - naglašava Milivojević.
S druge strane, Dušan Milenković iz Centra za duštveni dijalog i regionalnu politiku tvrdi da je kod nas podela na nacionalnu i građansku orijentaciju banalizovana. - Mi i dalje nismo na tom nivou da se delimo ideološki već samo binarno na režim i kontrarežim. U teoriji veći broj kandidata trebalo bi da poveća izlaznost, ali da bi se to ostvarilo u praksi moramo najpre da vidimo ko bi bio taj koji bi eventualno mogao dodatno da motiviše birače da izađu na glasanje - ocenjuje Milenković.
DESNICA, GRAĐANI I GRAĐANISTI
Politikolog Cvijetin Milivojević ocenjuje da je u Srbiji veoma pojednostavljeno poimanje desnice i to na osnovu samo dva stava.
- Po meni su stavovi da je Kosovo deo Srbije i da je Republika Srpska autonomna u BIH na osnovu Dejtonskog sporazuma legitimni stavovi i desnice i levice. To nisu desničarski stavovi. Takođe, razlikujem građansku opciju od građanista koji su ekstremni ulevo pa bez razmišljanja prihvataju sve što je protivno interesima Srbije – objašnjava Milivojević.
Grbović i Riha u klinču zbog Ponoša
KOLIKO SU STAVOVI predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša o Ratku Mladiću i istopolnim zajednicima polarizovali građansku javnost pokazuje i Tviter rasprava predsednika PSG-a Pavla Grbovića i novinarke Antonele Rihe.
„Da je Zoran Đinđić bio kandidat 2000. Milošević bi verovatno ostao na vlasti. Kandidat je bio neko čiji stavovi nisu bili toliko bliski idejama i viziji Zorana Đinđića. Ali je pobeda tog kandidata stvorila atmosferu i prostor za ostvarivanje te vizije. Jednostavno je“, napisao je Grbović.
Na to mu je Riha odgovorila: „Sve ste tačno rekli, a ko je sada Đinđić, da skratimo, da ne ponavljamo greške? Ovo nije kritika vašeg kandidata, već logično pitanje na osnovu poređenja koje ste dali“, upitala je Riha.
Međutim, Grbović nije dao konkretan odgovor.
„Danas se ne radi o osobi, već o ideji moderne države koju i dalje mnogi baštine. Ta ideja će dodatno kopniti ako se politički život bude dalje gasio kao što to čini sadašnji režim. To je prosto činjenica koja verovatno nije prijatna, ali je tako“, poručio je Grbović.
Da bi se Riha ponovo vratila na Ponoša.
„Evo sad tek gledam ‘Utisak‘, upravo je g. Ponoš rekao da ne treba talasati oko LGBT prava itd., a istovremeno čitam vaš odgovor o ideji moderne države... Ne znam šta dalje da vam kažem osim da nam zaista treba ta otvorena, moderna država inače smo ugasili, slažem se“, zaključila je Riha.(Blic, 22.2.2022, Marko Tašković)

Da li je podrška lidera Srbije ŽRTVA ILI OBAVEZA: Tri razloga zbog kojih se Vučić neće odreći Dodika

Koliko daleko je spreman ići predsednik Srbije Aleksandar Vučić u podršci članu Predsedništva BiH Miloradu Dodiku? Da li će upozorenja i sankcije evropskih i američkih zvaničnika izroditi distanciranje ili još čvršće odnose?
Ako je verovati slici koja je predstavljena javnosti, Vučić za sada nije pokleknuo pred postavljenim i najavljenim preprekama. Ali, da li je slika u javnosti i slika realnosti? Da li se Aleksandar Vučić zaista “žrtvuje” za dobrobit Republike Srpske ili je u pitanju politika koja je utemeljena ne samo na patriotizmu, nego i na realnim okolnostima?
Profesor međunarodne politike Srđan Perišić smatra da Srbija čvrsto stoji uz Srpsku, što je dokazano i na praznik Sretenje, kada je Vučić uručio Orden predsednici Željki Cvijanović, piše Srpskainfo.
Iako je, kaže, pritisak Zapada u punoj snazi, mišljenja je da će Vučić ostati dosljedan dosadašnjoj politici. A, razloga za to je, naglašava, mnogo.
– On vodi multivektorsku politiku; ima saradnju sa zapadnim silama, ali i s Rusijom i Kinom, što prenosi i na regionalne odnose. Ne može sada da zadovoljava interese Zapada, pa da otkaže podršku Dodiku, jer bi onda urušio odnose sa Istokom – objašnjava Perišić i nastavlja:
– Vučić ne može udovoljiti zahtevima zapadnih specijalnih izaslanika i zbog unutrašnje situacije u Srbiji. Naljutio bi svoje glasače koji većinski ne razmišljaju kroz Zapad, a izbori su u aprilu – istakao je on, konstatujući da Vučić uspešno balansira između interesa evropskih zemalja s jedne strane, te Rusije i Kine s druge strane.
Da je podrška Srbije Republici Srpskoj i njenom opstanku neupitna bez obzira na trenutnu vlast, smatra politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević.
– Po Ustavu Republike Srbije, obaveza državnih rukovodstava je da brinu o Srbima izvan Srbije, a pogotovo iz Republike Srpske. Tu je i sporazum o paralelnim specijalnim vezama Republike Srpske i Srbije. Ogromna podrška građana Republike Srbije ide u pravcu podrške građanima Republike Srpske, a ne Miloradu Dodiku, Mirku Šaroviću, Mladenu Ivaniću, Biljani Plavšić, Radovanu Karadžiću… – naglasio je Milivojević.
Ipak, kaže, problem je u tome što svaka trenutna vlast u Srbiji, pa sada i predsednik Vučić, građanima Srpske i Srbije tu podršku predstavljaju kao svoju zaslugu, a neretko i kao žrtvu.
– Vučić je isticao kako se, uprkos svim pritiscima međunarodne zajednice, neće odreći Srpske. Nije da se on ne odriče Srpske zato što to hoće ili neće, nego bi, ako bi se odrekao Srpske, na sledećim izborima bio politički pokojnik. Dodika se može odreći, to nije sporno, mada nisam siguran da mu je u ovom trenutku i to politički dobro, jer ovde imate milion birača koji su poreklom s one strane Drine. Imate i najmanje pola miliona birača koji su poreklom s one strane Save i Une. Kada bi Vučić lično uveo sankcije Dodiku, to bi im bila poruka da više ne glasaju za njega – smatra on.
Pored izbora i straha od gubitka velikog broja glasova, Milivojević pominje i korupciju kao jedan od mnogih razloga zbog kojih Vučić ostaje pri podršci Dodiku.
– Svi potenciraju kako je Dodik korumpiran i kako vodi čitavu BiH u pogrešnom pravcu, zaboravljajući da sve zemlje u regionu imaju mnogo veći stepen korupcije nego što je to slučaj u BiH. Zamislite sada da Vučić, nakon poziva Eskobara, uvede sankcije Dodiku zato što je on korumpiran, a imate vlast u Srbiji koja je makar jednako korumpirana. To bi bio nonsens – ocenjuje Milivojević. Podseća na iskustvo iz devedesetih.
– Milošević je uveo sankcije Srpskoj posle nesrećnih pregovora ’93. i kako je na kraju završio?! Završio je tako što je morao da ih ukine. Iako su tada bili ratni uslovi, građani s obe strane Drine mu to nisu nikada oprostili – istakao je on.
Ipak, smatra da bi Vučić, kada bi bilo “stani-pani”, bio spreman da se odrekne dosadašnje podrške Srpskoj.
– Ako je 2013. godine potpisao Briselski sporazum o Kosovu u kojem se ni na jednom mestu ne pominje Srbija, što je faktički odricanje od suvereniteta Srbije na Kosovu, onda budite sigurni da bi bio spreman to uraditi i kada je reč o Republici Srpskoj. Ali, u ovom trenutku je drugačija međunarodna situacija, što su pokazala glasanja u Savetu bezbednosti kada je reč o britanskoj rezoluciji o genocidnosti Srba ili o izboru novog visokog predstavnika. Vi sada imate Rusiju koja je faktički na strani Srpske, ali i Kinu koja je blizu da bude na istoj strani. U najmanju ruku, ponekad koristi veto – rekao je Milivojević.
Prijateljski odnosi od davnina
Cvijetin Milivojević je podsetio na prijateljske odnose Dodika i s drugim ličnostima iz Srbije. Kako kaže, čak i dublje nego s Vučićem.
– Njega je izmislio Slobodan Milošević, a bio je prijatelj s Tadićem, Koštunicom, Đinđićem… Međutim, i logično je da vlast u Republici Srpskoj na neki način ima potrebu da neguje odnose sa vlašću u Srbiji, jer i građani očekuju da budu naslonjeni na ono što im je matična država. To nije samo osobenost srpskog naroda, nego i drugih naroda koji imaju veliku dijasporu – istakao je on. (www.srpskainfo.com, www.blic.rs, EuroBlic, Sanja Krasić, 21.2.2022)

Vučić gleda istraživanja javnog mnenja, pa renovira spomenik maloj Milici

Analitičar Cvijetin Milivojević ocenio je za Nova.rs da odluka predsednika Vučića da lično od svoje plate restaurira statuu stradale devojčice Milice Rakić predstavlja kontinutitet ideja još iz vremena radikala. Pored toga, Milivojević dodaje da bi ovo mogao biti dobar potez u kampanji jer najmanje tri četvrtine pripadnika SNS ne želi NATO, od čijih napada je i tragično stradala devojčica.
Predsednik Aleksandar Vučić rekao je da će lično od svoje plate finansirati restauraciju statue Milice Rakić, nastradale devojčice u bombardovanju NATO, koja je nestala pre nekoliko dana iz Tašmajdanskog parka a pronađena je jutros u jednom beogradskom parku.
Analitičar Cvijetin Milivojević rekao je za Nova.rs da ovakva odluka Vučića predstavlja kontinuitet u onome što je deo „radikalskog vremena i nasleđa“.
"Pamtim ga još kao radikala i on je često navodio taj primer svemu što je dolazilo iz zemalja NATO-a. To je ono čuveno radikalsko vreme, a ovaj primer služio je kao ilustracija da se tzv. 'proevropskim snagama' objasni šta je to NATO radio. Ova Vučićeva odluka ima kontinuitet u njegovom razmišljanju i moram da priznam da mi je nedavno palo na pamet da bi on tim povodom i mogao da uradi nešto", priča Milivojević za Nova.rs.
On kaže da je prava šteta što neko iz opozicije nije reagovao, te da je prava šteta što se to nije desilo.
"Kada je reč o ovoj odluci, rekao bih da to ima veze i sa istraživanjem javnog mnjenja. Imajte u vidu da je više od tri četvrtine glasača SNS protiv bilo kakva saradnje sa NATO i upravo kampanja protiv Ponoša koga mediji povezuju sa NATO predstavlja samo deo kampanje. Vučić sluša taj deo biračkog tela. Sa druge strane, mislim da je Ponoš stidljivo spominjao svoju generalsku karijeru i smatram da je to potpuno pogrešno. On mora da naglašava tu patriotsku notu, vojnik je i treba da bude ponosan na to", zaključio je Milivojević. (www.nova.rs, Danilo Savić, 21.2.2022)

Političke igre vlasti i oporbe, većine i manjina

Politolog i novinar Cvijetin Milivojević čest je gost političkih TV emisija kao tumač i komentator aktualnih političkih događanja. Kako sam kaže nazivaju ga Mister članak 115. jer inzistira na protuustavnosti istodobnog vršenja funkcije predsjednika države i predsjednika stranke. Uz kritiku aktualnog predsjednika za to kritizira i oporbu koja se, po njegovom mišljenju, nedovoljno zalaže da se ta situacija razriješi i Ustav poštuje.
Bavi se odnosima s javnošću u privatnoj PR agenciji u kojoj je director; kao novinar, kolumnist i urednik je radio i surađivao u brojnim dnevnim novinama, autor je nekoliko knjiga a od 2002. do 2007. bio je predavač na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
S Milivojevićem smo razgovarali o predstojećim izborima, šansama oporbe za pobjedu i perspektivama stranaka nacionalnih manjina.
Vaš stav je da su izborni uvjeti na ovim izborima gori od onih izbora koji su bili 2020. i koje ste nazvali nelegalnim ali i nelegitimnim, oktroiranim izborima. Zašto tako mislite?
Više je razloga. Nelegalni zato što su održani u protuustavno vrijeme 21. lipnja 2020. godine a svi ustavni rokovi za okončanje redovitih parlamentarnih izbora su bili istekli u svibnju do kad smo trebali imati konstituiranu Narodnu skupštinu, a ona je konstituirana tek u kolovozu. Vlast se vadila na priču o izvanrednom stanju zbog pandemije, međutim čak ni lex specialisom ili zakonom ili nekim dogovorom svih političkih čimbenika nisu produženi rokovi nego je samo konstatirano da je tako bilo. To je otprilike sve naopaka priča. Već poslije nekoliko dana je gospodin Vučić kao predsjednik države rekao da će biti raspisani izbori u roku od godinu dana te je protuustavno umanjio mandat tog novog sastava parlamenta. Naravno da to nije bila njegova odluka i to se pokazalo već 6. listopada 2021. godine u izvještaju Europske komisije o napretku Srbije, koju je ovdje već komesar Várhelyi rekao, među ostalim, da izborni uvjeti nisu bili demokratski i ravnopravni i »da je predsjednik Vučić zloupotrebljavajući funkciju predsjednika Republike namicao glasove SNS-u«. Ta dijagnoza značila je istodobno da EU uvjetno priznaje legitimitet tih izbora i da je dogovor bio između Vučića i predstavnika EU da će raspisati odmah izvanredne izbore i na godinu i pol dana na taj način kupiti neki legitimitet i priznanje EU za to. Drugi dio tog dogovora je bio da se odmah mora krenuti u drugu fazu dijaloga vlasti i oporbe kako bi se do novih izbora popravili izborni uvjeti i kako bi najveći dio oporbe izišao na te izbore. Imali smo, umjesto jednog, dva kolosijeka dijaloga vlasti i oporbe, a oba su na žalost bili fingirana. Rezultat toga je nekih 16 ustupaka oporbi od kojih je možda ona pola od toga tražila. U medijskom smislu, a što je jako bitno, ne samo što se nije popravilo na bolje već je otišlo na gore. Fingira se formiranje nekog nadtijela, instant tijela zapravo, koji bi trebalo kontrolirati medije ali samo u izbornoj kampanji. Vi vidite da predsjednik tog tijela Rade Veljanovski sam kaže da faktički to tijelo zapravo kao i da ne radi ništa i nitko ga ne shvaća ozbiljno. Treći aspekt priče je što mi ove godine 3. travnja imamo opet izbore na svim nivoima u isto vrijeme. Osim redovitih predsjedničkih i beogradskih te izvanrednih parlamentarnih, imat ćemo i lokalne izbore za Grad Beograd ali kako stvari stoje i u najmanje dvadesetak općina. Kao što vidite, kao po komandi, predsjednici općina i nekih gradova podnose ostavke tamo gdje je SNS na vlasti, jer žele obnoviti taj mandat jer je najava Vučića da će ovo biti posljednji izbori na kojima će se on pojaviti kao predsjednik stranke. Kad ulazimo u to, otvorit ću dva pitanja. Ja ne znam niti jednu zemlju u okruženju, niti jednu zemlju Europske unije gdje se u istom danu održavaju lokalni i veliki, politički izbori. Sve zemlje razdvajaju termine lokalnih od tzv. velikih, političkih izbora jer na lokalnim izborima građani biraju one ljude za koje smatraju da mogu riješiti njihove komunalne, lokalne, životne probleme a ne ovu ili onu stranku ili lidera. Oporba je napravila kardinalnu grešku što to nije postavila kao uvjet svih uvjeta da uopće uđe u dijalog prošle godine. I na koncu, mi sada na kraju mandata konstatiramo, a ja usput i uredno brojim, predsjednik Republike je na kraju svog petogodišnjeg mandata priznao, zapravo četrnaesti put tijekom ovih pet godina, da se on protuustavno nalazi na čelu SNS-a. Po članku 115. Ustava Srbije predsjednik Republike ne može biti istodobno i predsjednik političke stranke. On to priznaje tako što kaže samo da prođu ovi izbori i ja ću se povući s mjesta predsjednika stranke. A što si radio pet godina? I onda se poziva na primjer Borisa Tadića koji je također to činio u svom drugom predsjedničkom mandatu, a Ustavni sud je i tada presudio da to nije ništa neobično i nenormalno. A primjer Tomislava Nikolića, koji je bio pet godina predsjednik nitko ne uzima ozbiljno. Kažu otprilike: »budala, tako mu i treba« kada je podnio ostavku na mjesto predsjednika stranke i time ispoštovao Ustav. Volim isticati i Zakon o sprječavanju korpucije, članke od 40. do 50., koji faktički onemogućavaju predsjednika Republike i drugom javnom dužnosniku da bude i predsjednik lovačke udruge ili nevladine organizacije, a kamoli političke stranke koja broji po njihovim podacima 750.000 članova i koja je u permanentnom verbalnom ratu s ostatkom od 6 milijuna i 250.000 građana Srbije. Ne može biti normalno da je čovjek koji je predsjednik Republike, koji po članku 112. Ustava odražava državno i građansko jedinstvo, istovremeno predsjednik jedne političke stranke. Pa ne možete biti iz dva dijela, to je nemoguća stvar. To dalje znači da je predsjednik SNS-a po statutu SNS-a istovremeno i glavni čovjek Izbornog štaba, dakle on će voditi kampanju za beogradske i parlamentarne izbore kao predsjednik stranke, a na predsjedničkim izborima, ako na njima bude sudjelovao, bit će neutralan jer je on sada predsjednički kandidat. Oporba je napravila drugu kardinalnu grešku što i to nije postavila kao uvjet svih uvjeta da uopće uđe u dijalog da se to riješi prethodno, kada su još mogli računati na neku vrstu pomoći od europarlamentaraca.
Čime se može objasniti da oporba ne inzistira da se to pitanje razriješi?
Oporba nije dovoljno inzistirala na tome iz nekih svojih razloga. Na primjer Tadić, koji je to isto ili slično činio, ne u tom kapacitetu ali je to isti princip bio, a neki vjerojatno zato što bi, kad bi došli u poziciju da budu predsjednici države, poželjeli da istovremeno ostanu i predsjednici stranke, jer je na žalost politička moć u ovakvom sustavu u strankama a ne na funkciji koja je javna i državna. Ima tu nekih političkih kalkulacija a i mnogo taštine. Ima tu i mnogo onoga »mi smo najpametniji, što vi tu imate nama sa strane govoriti«. I znate, meni je najljepše kad mi se pojavi netko iz oporbe pa otprilike koristi istu onu mantru koju je Vučić govorio još dok je bio u oporbi. A oporba sada, kad netko sa strane, politolog ili sociolog koji se ne bavi politikom, direktno ima nešto za kazati na terenu politike oni će vam reći – a što se ne kandidiraš pa da vidiš koliko građana stoji iza tebe?
U cjelini kako vidite današnju oporbu?
Oporbu dijelim na neka tri pola. Prva dva su »prava oporba« i »konstruktivna oporba« koje su legitimne i kod nas i u svijetu. Konstruktivna je ona koja je kritička prema vlasti, ali često ne želi stavljati prst u oko i ne kritizira vlast na temi koju tu vlast previše boli. I to je legitimno. Prava je oporba koja pokazuje željom, riječju i dijelom da želi zamijeniti tu vlast. I treći dio su instant satelitske političke opcije, stranke, pokreti, grupe građana itd., koje se prave za pojedine izbore. Na žalost, za ovih 30-tak godina smo imali više instant preletača nego pripadnika prave ili konstruktivne oporbe. To govorim kao čovjek kojem su neki od tih ljudi iz oporbe nudili da budem član tijela za nadzor medija, da budem u ekipi koja je trebala objediniti sve oporbene zahtjeve prije dvije-tri godine. Međutim, na kraju se završilo tako da je bilo 60 i nešto zahtjeva. Pa pitajte bilo koga od njih i nitko se ne može sjetiti više od dva-tri zahtjeva. Jedan od krunskih zahtjeva je trebao biti nepospješenje tzv. medijske ravnopravnosti unutar 30 ili 45 dana kampanje, jer je to već zakonom regulirano i nije sporno. Ali što se događa u četiri godine između? U mainstream medijima vodi se na žalost kampanja, ne protiv političke oporbe nego svakog tko javno nešto kritizira s argumentom ili bez, neki potez vlasti. Takve javne ličnosti provlače se kroz toplog zeca. Politička oporba u Srbiji nije tražila da se uredi medijski prostori mainstream medija koji uživaju nacionalne frekvencije, koji su dobro svih građana, da se privedu »poznaniju prava«, doslovno da se zakoni koji postoje faktički primjene.
Teško je razumjeti zašto se oporba ne zalaže za to?
Znate kako: oni polaze od toga da to nije moguće, to je, kažu, politički nerealno. Ali zaista, ako se vi želite baviti politikom i nešto mijenjati za dobro građana, onda nema nerealnog. U vrijeme Josipa Broza Tita je bilo slogana »budimo realni, tražimo nemoguće«. Misija oporbe je da traži i ono što možda nije moguće. A ovo je vrlo moguće, jer u zakonu već piše. Drugi je problem, što je oporba još 2019., kad su dijalozi trajali između vlasti i oporbe, izišla s time da će bojkotirati izbore. A također su i prošle godine napravili jednu katastrofalnu grešku kada su daleko prije završetka obje faze dijaloga, na oba kolosijeka, saopćili da će svakako izići na izbore čime su relaksirali poziciju vlasti. Zašto bi onda oni uopće pravili neke ustupke? Dakle, to su bile velike greške. A zašto su rekli da će izići, objašnjenje je bilo »zamislite još jedanput da ostanemo van parlamenta od čega će živjeti stranke«. To su objašnjenja koja su nesuvisla za građane. Vi ne možete motivirati građane da iziđu na izbore zato da bi stranka XY mogla živjeti kad uđe u parlamet, jer onda iz državnog proračuna dobija veliku količinu novca. To nije motivirajuće za birače i sutra kad vam se birači opet pojave kao apstinenti to može biti jedan od razloga.
Kako vidite sad šanse oporbe da uđe u parlament ili u vlast možda?
Možda je pravo pitanje da uđu u vlast. Ne vjerujem onima koji se zaklinju da nikada ne bi pravili pakt s Vučićem na primjer. Kad govorimo o izborima za Grad Beograd, realno su tu šanse oporbe mnogo bolje nego na predsjedničkim i parlamentarnim. Hoće li se te dobre šanse oporbe pretvoriti u izborni uspjeh to je teško reći. Jedino što je izvjesno je da, ukoliko oporba ne napravi neki autogol a namješta se često u Vučićevom propagandnom štabu, ona je vrlo blizu makar egal u odnosu na SNS. U Beogradu veoma dobro stoji zelena grupacija – Moramo (na temelju građanskih gibanja i prosvjeda u svezi zaštite životnog okoliša). Zatim je tu grupacija oko Đilasa – Ujedinjena Srbija kao građanski centar i nekoliko nacionalnih stranaka koje trenutno ne najavljuju jedinstvo pa se može dogoditi da ti glasovi odu u vjetar, odnosno u koš kod SNS-a. Kada je riječ o parlamentarnim izborima, tu je logično da imate više ideološki i programski različitih kolona u oporbi. Vlast će vjerojatno imati samo dvije kolone oko SNS-a i oko SPS-a. U Beogradu SPS loše stoji i zato vlast ima strah oko neulaska SPS-a, jer bi njihov neprelazak cenzusa mogao biti poraz i za njih. Kada je riječ o parlamentarnim izborima, SPS će skoro sigurno ući tako da Vučić ima jednog gotovog koalicijskog partnera. Oporba sebi ne postavlja visoke ciljeve na parlamentarnim izborima, bili bi zadovoljni da prijeđu cenzus i da se čuje njihov glas u budućem sazivu i da se onemogući jednopartizam na djelu u Skupštini Srbije. A kada je riječ o predsjedničkim izborima, tu zdrava logika kaže da tu nema rasipanja glasova. Što više predsjedničkih kandidata, to je veća šansa da bude na neki način umanjena, u ovom trenutku velika, šansa Vučića za pobijedu u prvom krugu. Svatko tko uzme makar jedan ili pet posto znači da će Vučić za toliko manje imati šanse da prijeđe 50% u prvom krugu. A ako bi došlo do drugog kruga, neophodno je da oporba riješi te stvari unaprijed i da se obavežu i potpišu da će podržati najboljeg kandidata.
Kako vidite perspektive nacionalnomanjinskih stranka na ovim izborima?
Ono što su dobili izmjenama izbornih zakona, jedino što je vidljivo je što je smanjen broj neophodnih potpisa za proglašenje liste na 5.000 i to nije nikakav ustupak, to je po meni bilo potrebno uraditi i ranije. Jer ne možete tražiti isti broj potpisa za stranke koje izlaze na nacionalnom nivou i za stranke nacionalnih manjina. To pretpostavlja također da će se urediti mešetarenje na listama nacionalnih manjina gdje su se pojavljijvale stranke i pojedinci koji zapravo i nisu predstavljali nacionalne manjine. To će sada biti malo strožije, jer to u ovom trenutku odgovara vlasti. Jer bi netko od oporbenih stranaka mogao iskoristiti tu mogućnost, kao što se to već događalo. S druge strane, vidim da je intencija vlasti da zadovolji sve koalicijske partnere iz stranaka nacionalnih manjina. Pa vidite da su Savez vojvođanskih Mađara, Stranka pomirenja i pravde pokojnog muftije Zukorlića, Sandžačka demokratska partija kao druga stranka Rasima Ljajića, stranke koje su tzv. konstruktivna oporba ili dio vlasti i omiljene stranke Vučića. I mi vidimo da se njima izlazi u susret i sve što traže predstavnici tih stranaka na neki način biva riješeno. Ali na neke druge stranke nacionalnih manjina, počev od Stranke demokratske akcije Sulejmana Ugljanina u Sandžaku preko albanske koalicije iz Preševa i Bujanovca, pa do stranaka koje predstavljaju Hrvate između ostalog, u ovom trenutku ne postoji neka velika spremnost vlasti da s njima napravi neku vrstu dogovora. Kao što znate, sve je moguće pa kad spominjemo Ugljanina ne zaboravimo da je on bio član vladajuće koalicije kad su Vučić i Dačić imali prvu Vladu. Očito se uvijek bira među nacionalnim manjinama jedna vrsta političkog igrača s kojim se može na neki način trgovati i da su obje strane zadovoljne time.
Da, ali što je s manje brojnim i disperziranim manjinama koje vrlo teško mogu imati svoje predstavnike u parlamentu?
Teško, osim onog što smo već viđali – na listama drugih stranaka. Imali smo Hrvate na listi Demokratske stranke, što su u principu vrlo regularne koalicije jer ojačavaju biračko tijelo koalicije ili stranke koja nosi tu manjinsku stranku ili neke pojedince iz te stranke na svojoj listi. To u apsolutnom zbiru donosi veliku potporu nekoj stranci. Sada je smanjen cenzus na 3%, ali u nekoj regularnoj izlaznosti, za klasične političke stranke koje nisu manjinske, broj potrebnih glasova je 90 do 100 tisuća glasova da biste eventualno prešli taj cenzus. Kada je riječ o hrvatskoj nacionalnoj manjini, mi imamo tu jednu vrstu igre toplo-hladno. Paralelno, uz verbalne ratne izljeve koje možemo slušati povremeno prije svega iz usta vlasti u Beogradu i Zagrebu, imamo nešto što se zove jedna vrsta različitih vrsta otopljavanja. Jedna vrsta političke koalicije koja je čak i nešto više od političke koalicije gledamo u Bosni i Hercegovini gdje su HDZ BiH i stranka Milorada Dodika SNSD, koja je u ovom trenutku bliska Vučiću, u ozbiljnoj političkoj koaliciji jer ih je nužda natjerala na to. Ta vrsta odnosa ovih dana dobija na intenzitetu u BiH, čak se događa da predsjednik HDZ-a BiH Dragan Čović ode u skupštinu Republike Srpske u Banja Luku i kaže »Čuvajte RS da vam se ne dogodi ono desi što se nama Hrvatima u BiH dogodilo«. A prethodno Milorad Dodik na Predsjedništvu BIH potegne da bi spasio hrvatski nacionalni interes i da Džaferović i Komšić ne tuže Hrvatsku zbog povrede teritorijalnih voda kod Neuma za most prema Pelješcu koji je Hrvatska gradila. To je bio nonsens da predstavnik Hrvata u Predsjedništvu BiH traži tužbu, a srpski predstavnik glasa protiv. Ta vrsta otopljavanja možda bi mogla donijeti, mada još ne vidim što će se događati, gledano iz kuta predstavnika hrvatske manjine u Srbiji, nešto dobroga. Vjerojatno će i vlast u Beogradu, za koju pretpostavljam da se neće promijeniti kako stvari stoje trenutno, potražiti neku vrstu mogućnosti da se naprave dogovori koji bi na neki način i hrvatski nacionalni korpus u Srbiji uvukao u ono što se zove buduća vlast. Vjerojatno će biti ključni neki događaji u budućnosti. Tako Hrvatski narodni sabor zasjeda u Mostaru 19. veljače gdje će svi politički čimbenici Hrvata u BiH donijeti neku odluku u vezi s pregovorima i ono što je u Banja Luci skupština RS počela usvajati neke akte koji zapravo znače vraćanje nadležnosti entitetima koje su imali po daytonskom sporazumu.
Ali za sada nema dogovora između SNS-a i DSHV-a već predsjednik DSHV-a inzistira na garantiranom mandate, pozivajući se na bilateralni sporazum koji su potpisali Hrvatska i Srbija, što se ne rješava već godinama bez obzira tko je na vlasti.
To se neće dogoditi sve dok se ne promijeni Ustav. Znate aktualnu situaciju oko glasača iz Republike Srpske odnosno dijaspore. To je Hrvatska riješila posebnom izborm jedinicom s tri zastupnika i onda dijaspora zna za što glasa. To se, dakle, neće dogoditi dok se ne promijene Ustav i izborni zakoni i to će biti stvar dobre volje, odnosno trgovine. Tražit će se nešto zauzvrat da bi imali garantiran mandat makar ovako pro forme kao što je to do sada bilo.
Može li se očekivati da u Srbiji u budućnosti budu garantirani mandati za manjine i što bi to značilo u odnosu na broj zastupnika u parlamentu?
O tome možemo razgovarati racionalno, ali trenutno će to ovisiti o dobroj volji Vučića. Uvijek postoji mogućnost, koja međutim nije velika, da se on ne kandidira za predsjednika Republike nego da se poštuje Ustav i budući da se u Ustavu kaže da je vlast u Vladi, hajde da ja budem premijer, pa makar kao kancelarka Merkel. Ne znam vode li se ti pregovori, ali mene ne bi iznenadilo da pokuša nekog od političkih predstavnika hrvatske nacionalne manjine staviti na svoju listu i na taj način zadovoljiti Sporazum pa će reći da ima i hrvatskog predstavnika u parlamentu.
To, međutim, ne piše tako u sporazumu.
Istina, ali ne čita se sporazum onako kako u njemu piše već onako kako ga čita glavni tumač Sporazuma.
Čak i Akcijski plan za manjine iz Poglavlja 23. nalaže da se to pitanje mora sustavno riješiti izmjenama zakona.
Da, ali sa stanovišta vlasti ljepše je uraditi na ovakav način. Kaže se: budući da sporazum nije zaživio, evo mi vama činimo da imate svog zastupnika ili sutra državnog tajnika a zauzvrat onda očekujemo od vas to i to. Tako funkcionira sve u ovoj situaciji kada je predsjednik i premijer i ministar svih najvažnijih resora, ali i glavni državni tužitelj i sudac i glavni odvjetnik i istodobno direktor svih javnih poduzeća, iako u Ustavu piše da ima ukupno 11 nadležnosti od koji su dvije trećine ceremonijalne. (www.hrvatskarijec.rs i Hrvatska riječ, 18.2.2022, intervju vodila: Jasminka Dulić)

Milivojević: Niko ne želi da se predsedniku države zabrani da bude i predsednik stranke

Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je da ni vlast ni opozicija u Srbiji ne žele da se primeni Ustav Srbije, koji zabranjuje da predsednik države bude ujedno i predsednik političke stranke.
"Ne može biti normalno da je čovek koji je predsednik republike, koji po članu 111. Ustava odražava državno i gradjansko jedinstvo, istovremeno predsednik jedne političke stranke", rekao je Milivojević za nedeljnik Hrvatska riječ iz Subotice.
Podsetio je da se predsednik Srbije i Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić poziva na primer Borisa Tadića, koji je takodje bio predsednik države i (Demokratske) stranke.
"Volim isticati i Zakon o sprečavanju korupcije, članove od 40. do 50, koji faktički onemogućavaju predsednika republike i drugog javnog funkcionera da bude i predsednik lovačkog društva ili nevladine organizacije, a kamoli političke stranke koja broji, po njihovim (SNS) podacima, 750.000 članova i koja je u permanentnom verbalnom ratu s ostatkom od 6,25 miliona gradjana Srbije", naveo je Milivojević.
Ocenio je da opozicija nije insistirala na poštovanju Ustava u tom delu "iz nekih svojih razloga".
"Na primer Tadić, koji je to isto ili slično činio, ne u tom kapacitetu ali je to isti princip bio, a neki verovatno zato što bi, kad bi došli u poziciju da budu predsednici države, poželeli da istovremeno ostanu i predsednici stranke, jer je na žalost politička moć u ovakvom sistemu u strankama, a ne na funkciji koja je javna i državna", kazao je Milivojević.
Dodao je da opoziciju deli na "tri pola": prva dva su "prava opozicija" i "konstruktivna opozicija" koje su legitimne i kod nas i u svetu.
Kako je objasnio, konstruktivna je ona opozicija koja je kritička prema vlasti, ali često ne želi da stavlja "prst u oko" i ne kritikuje vlast na temi koja tu vlast previše boli.
"I to je legitimno. Prava je opozicija koja pokazuje željom, rečju i delom da želi da zameni vlast. I treći deo su instant satelitske političke opcije, stranke, pokreti, grupe gradjana itd, koje se prave za pojedine izbore", rekao je Milivojević.
Dodao je da ne veruje onima iz opozicije koji se "zaklinju" da nikada ne bi pravili pakt s Vučićem.
Ocenio je da su šanse opozicije realno veće na izborima za Grad Beograd, nego li na izborima za predsednika i parlament. (www.beta.rs, 20.2.2022)

Mogu li političari danas da nam obećaju nešto što ranije već nisu?

Izborni slogani i predizborna komunikacije
U svojim kampanjama, političari piju pivo, igraju košarku, uče decu da hodaju... sve u cilju dobijanja glasova, podrške i odobravanja javnosti
Bilo da je na vlasti ili u opoziciji, cilj svakog političara je da se posle izbora nađe u Skupštini. Predizborna kampanja je počela i svi takmičari će "trčati" što bolje mogu – do dana kada će saznati odluku o svojoj sudbini za naredne četiri godine ili bar do sledećih vanrednih izbora.
"Zajedno možemo sve", "Za sigurnu budućnost", "Za našu decu", "Verujem da je moguće"... Slogani su partija koji mnogo obećavaju. Izgleda, međutim, da je sve teže obećati nešto što neko drugi već nije obećao.
"Kroz neke kampanje u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini... provlače se te reči 'zna se', 'razumemo se', 'poznajemo se' - sa tim zvučnim 'z'. U njima sam tačno prepoznavao kampanju koja je bila, ja mislim, u martu 1990. godine u Hrvatskoj", kaže za UNU analitičar Cvijetin Milivojević.
Političari u svojim kampanjama piju pivo, igraju košarku, uče decu da hodaju. Sve u cilju dobijanja glasova, podrške i odobravanja javnosti.
"Najbolji primer vam je Goran Vesić, on je očigledno angažovao neku marketinsku agenciju. Videli ste da je imao lemura na glavi u zoološkom vrtu, pa onda ide i skuplja đubre – kao ja sam jedan od vas", nabraja profesor Filozofskog fakulteta u penziji i nekadašnji političar Žarko Korać.
U kampanji se vodi računa o svemu, i onome što se priča i onome o čemu se ćuti.
"Kada govorimo o neverbalnoj komunikaciji, mi smo imali bivšeg bivšeg predsednika Srbije, Borisa Tadića, koji je bio toliko utreniran. On je prosto postao maneken neverbalne komunikacije i više nije ličio na sebe", podseća Milivojević.
Svetla budućnost obećava se roditeljima koji se nadaju da će njihova deca živeti bolje nego što su živeli oni.
"Deca se praktično zloupotrebljavaju i u pozitivnom i u negativnom smislu. Ako hoćete da ocrnite nekoga, onda izvučete iz konteksta ponašanje njegove dece. I obrnuto, ako hoćete da pokažete da je neko zabrinut za decu, najviše će biti zabrinut onaj ko ima puno dece", ističe analitičar.
Većina ljudi koje svakodnevno srećete već je odabrala za koga će glasati na predstojećim izborima. Stranke će se, zato, u toku kampanje, boriti da pridobiju one koji se još uvek nisu odlučili.
Sve je već viđeno, i čak ni najoriginalniji marketinški stručnjaci ne mogu mnogo da promene pristup. Jer ono što glasači žele – jeste bolji život i sigurnija budućnost. Lako za obećati, ali nešto teže za ispuniti! (www.una.world, TV Una, Alisa Oćuz, 18.2.2022)

"Izbornu utakmicu" pratiće nova nadzorna tela: Koja je njihova uloga i kako će uticati na kampanju

Ovogodišnja izborna kampanja u Srbiji i izborni proces biće "pod budnim okom" tri nadzorna tela, čiji će zadatak biti praćenje medija, zastupljenosti političkih stranaka i političkih aktera i njihovi nastupi tokom izborne kampanje.
Pored Regulatornog tela za elektrenske medije, koje prati rad medija u Srbiji, kao ishod međustranačkog dijaloga formirana su još dva nadzorna tela. Kako su vlast i opozicija pregovarali "na dva fronta" udeo u formiranju ovih tela imajli su i strani posrednici, predstavnici Evropskog parlamenta.
Osnovano je Privremeno nadzorno telo za praćenje medija tokom kampanje, a ove nedelje izglasano je i formiranje Nadzornog odbora za izbornu kampanju. Glavni zadatak formiranih nazronih tela jeste praćenje rada medija i kontrolisanje poštovanja propisa za ponašanje tokom izborne kampanje, kao i praćenje ponašanja političkih aktera tokom izbornoh procesa.
Na kraju kampanje i nakon završetka izbora, ova tela trebalo bi da predoče svoja zapažanja, kako bi se ustanovilo koliko su dogovori, proistekli iz razgovora vlasti i opozicije, poštovani i kako su se tokom izborne kampanje mediji ponašali.
REM počeo da pravi dnevne preseke
Regulatorno telo za elektronske medije, koje inače vrši monitornig medija će u ovm procesu imati dodatni posao upravo zbog formiranja Privremenog tela za praćenje medija, koje čine i članovi REM-a.
To je za Euronews Srbija navela predsednica Saveta Regulatornog tela za elektronske medije i kopredsedavajuća Privremenog tela Olivera Zekić.
"REM će raditi sve što je do sada, ali će biti povećan obim posla, imaćemo praktično dupli posao. Mi ćemo pratiti izbore, kampanja je počela i počeli smo već da radimo dnevne preseke", kazala je Zekić.
Kako je navela, REM svakako radi prema svojim nadležnostima, posebno imajući u vidu da nisu svi članovi Privremenog tela obučeni za sve vrste praćenja medija.
"Mi radimo monitornig, to ne može da radi privremeno nadzorno telo, jer šestoro članova koji dolaze iz političkih stranaka nisu obučeni za to, već samo mi iz REM-a", navela je Zekić.
Ona je istakla da će se nakon sprovođenja svega što je proisteklo iz Međustranačkog dijaloga biti boljitka kada je reč o medijima.
"Ne bih mogla da prejudiciram ponašanje, ali nadamo se boljitku", rekla je Zekić za Euronews Srbija.
Podsetimo, Regulatorno telo za elektronske medije osnovano je Zakonom o elektronskim medijima i nezavisna je regulatorna organizacija. Organi Regulatora su Savet i predsednik Saveta, a članove Saveta bira Narodna Skupština, na predlog ovlašćenih predlagača.
Kakva je uloga privremenog tela za praćenje medija?
Kao jedna od mera za poboljšanje izbornih uslova u Srbiji usaglašeno je formiranje Privremenog tela za praćenje medija, a ono je zvanično formirano u novembru. Kako je istaknuto više puta, ovo telo imaće savetodavnu ulogu.
Prema dogovoru, telo broji 12 članova, šest dolazi iz Regulatornog tela za elektronske medije, a ostalih šest iz političkih stranaka opozicije, koji se imenuju na predlog predsednika Narodne skupštine, nakon konsultacija sa kofasilitatorima Međustranačkog dijaloga i u skladu sa Završnim dokumentom Međustranačkog dijaloga o izbornim uslovima, uz posredovanje Evropskog parlamenta.
Prema dogovoru stranaka i evroparlamentaraca koji su bili posrednici dijaloga nadležnosti tela su praćenje medija, konsultacije, izveštaji o primeni pravilnika, davanje mišljenja o radu nezavisnih institucija i njihovim odlukama. Ono što je bio cilj razgovora tokom dijaloga jeste uspostavljanje jednake zastupljenosti kandidata vlasti i opozicije.
Praćenje se odnosi i na komercijalne medije kao i na javne servise, te postoje dva pravilnika.
Kako je za Euronews Srbija objasnio kopredsedavajući ovog tela Rade Veljanovski, njihov rad podeljen je u dve faze, praćenje medija pre početka izborne kampanje i nakon početka izborne kampanje.
"Izbori su raspisani 15. februara znači završena je ova prva faza. Nismo imali puno vremena u tom periodu, ali kao što su predstavljeni rezultati rada od od 16. do 31. januara, naredne nedelje imaćemo rezultate za prvu polovinu februara. Sada nastupa ta druga faza u kojoj su mnogo preciznije obaveze pružalaca medijskih usluga", naveo je Veljanovski.
Kako je istakao, obaveze za medije proističu iz Zakona o izboru narodnih poslanika, medijskih zakona iz pravilnika koji su proistekli iz međusranačkog dijaloga - Preporuke komercijalnim pružaocima usluga i Pravilnik o ponašanju javnih medijhskih servisa u predizbornoj kampanji.
Veljanovski je naveo da se u Pravilniku nalaze norme kada javni servisi mogu emitovati izborni program, bliže je uređen način informisanja o kandidatima u izbornoj kampanji, kao i način informisanja o toku i rezultatima izbornog procesa.
Takođe, Veljanovski je za Euronews Srbija rekao da ima naznaka da će se mediji prilagoditi preporukama i pravilnicima, kao i da će se u ponedeljak predstavnici Privremenog tela sastati sa predstavnicima komercijalnih pružalaca usluga koji imaju nacionalnu pokrivenost i dati sugestije da se drže uputstava.
On je rekao da je, kada je reč o ovom telu, ispunjeno sve što se očekivalo nakon dogovora vlasti i opozicije.
"Nismo za sada uočili neke promene u ponašanju medija, stvari se pomeranju nabolje, ali sporo", kazao je Veljanovski.
Kopredsedavajući Privremenog tela za praćenje medija istakao je da će po završetku izbora biti objavljen izveštaj koji će dati konačan uvid u rad medija tokom kampanje.
"Sasvim sigurno ovo privremeno nadzorno telo će kada se završe izbori dati jedan izvešaj o celom procesu izborne kampanje. Smatramo da određeni stavovi, zaključci, uočeni detalji i činjenice treba da budu zapisani da budu saopšteni javnosti, da pomognu da se ubuduće situacija menja i popravlja nabolje", istakao je Veljanovski.
Članovi Privremenog tela za praćenje medija
Članovi ovog tela, imenovani na predlog Regulatornog tela za elektronske medije (REM), su: predsednica Saveta REM-a Olivera Zekić, izvršna direktorka Rajka Galin Ćertić, generalni sekretar Milan Todorović, načelnik Službe za nadzor i analizu programa emitera Stevica Smederevac, analitičar projekata Srđan Miljković i član REM-a Milorad Vukašinović.
Na predlog predsednika Narodne skupštine za članove su imenovani: predstavnik Socijaldemokratske stranke Srbije, Nove stranke, Građanskog demokratskog fronta, Pokreta demokrate Srbije, Nove Srbije, Pokreta "1 od 5 miliona",  Koalicije tolerancija i Vlaške stranke Rade Veljanovski, predstavnik  Nacionalne demokratske alternative koju čine Demokratska stranka Srbije i Pokret obnove Kraljevine Srbije, Zdravko Veselinov, predstavnik  Srpskog pokreta Dveri prof dr Milorad Marinković, predstavnik pokreta Dosta je bilo Peđa Milosavljević i Stevan Ristić iz Stranke moderne Srbije.
Nadzorni odbor za izbornu kampanju
Novoformirano nadzorno telo koje će pratiti tok izborne kampanje jeste Nadzorni odbor za izbornu kampanju, koje je i koordinaciono telo za praćenje ostvarivanje rezultata međustranačkog dijaloga.
Ovo telo broji 10 članova koji će pratiti predizborne aktivnosti i ukazivati na nepravilnosti u postupanju učesnika u izbornom postupku.
Članove Nadzornog odobra za izbornu kampanju imenovala je Narodna skupština poslednjeg radnog dana u ovom mandatu, 14. februara.
Pet kandidata je predložio parlament, odnosno poslaničke grupe, a pet Vlada Srbije.
Članovi Nadzornog odbora za izbornu kampanju
Kako je objavljeno nakon sednice Skupštine za članove ovog tela imenovani su Svetislav Goncić, v.d.upravnika Narodnog pozorišta, Marjan Jovanović, diplomirani ekonomista, Boris Bajić, diplomirani pravnik i Ridvan Redžepi, diplomirani pravnik, Samra Fetahović, diplomirana pravnica, Branko M. Rakić, redovni profesor, Miodrag Savović savetnik za pravna pitanja, Ivona Pantelić, novinarka, Jelena Milenković Orlić, profesorka nemačkog jezika i književnosti i Aleksandar Stamatović, prvak opere.
Kako je za Euronews Srbija rekao Svetislav Goncić, sastanak Nadzornog odbora za izbornu kampanju oš uvek nije održan, te za sada nisu poznate dalje radnje ovog tela.
Profesor Rade Veljanovski rekao je da Privremeno telo za praćenje medija svakako rezultate svog rada predstavlja i ovom koordinacionom telu, kako bi imali uvid o stanju u ovoj oblasti.
Milivojević: Primeniti zakone
Povodom rada novoformiranih nadzornih tela, politikolog Cvijetin Milivojević rekao je za Euronews Srbija da ne vidi pravu svrhu formiranja ovih tela, posebno ne njihov intenzivan rad 45 dana pre izbora.
"Njihov zadatak je da učesnici budu ravnopravni, ali to je nemoguća misija. Politički akteri sada mogu da se bore za onaj procenat od tri do pet odsto koji se nisu još odlučili da li će izaći i glasati, jer su mnogi ranije već odlučili jer su i mediji slali takve poruke za koga bi trebalo glasati", kazao je Milivojević.
On je rekao da bi bilo dovoljno da se poštuju zakoni, bez potrebe osnivanja nekih posebnih tela.
"Ako već postoji to telo, trebalo bi da se bave privođenju mas medija poznaniju prava i poznaniju misije medija", rekao je Milivojević govoreći o Privremenom telu za praćenje medija.
Takođe, kako je naveo, "sporno je to ko su članovi tog tela jer je upitno koliko zaista ima pluralizma".
Kada je reč o Nadzornom odboru za praćenje izborne kampanje, Milivojević je naveo da nije jasno ni zašto je formirano to telo. On ističe da je dovoljno primeniti zakone koji postoje, a rekao je i da predsednik države nema pravo, ni prema Ustavu ni prema zakonu o sprečavanju korupcije, da bude predsednik države i stranke, a dodaje da je Aleksandar Vučić čak i nosilac liste. Iz ovih razloga, kaže, ne vidi kako će se stanje poboljšati osnivanjem nadzornih tela. (www.euronews.rs, portal, Tijana Krnjaić, 20.2.2022)

To je bila Borba, sve ostalo je posao: Kako je ugušen svetionik novinarstva

To je bila Borba, sve ostalo je posao. Ova parola okupila je danas u Dorćol platzu nekadašnje saborce koji su s ponosom "delili hleb" u prostorijama "Borbe" u centru Beograda kako bi izložbom i tribinom obeležili stogodišnjicu dnevnog lista koji im je obeležio život.
Pokrenuli su je komunisti, zabranjivala kraljevska vlast, obnovili partizani, zbog čega je bila državno glasilo, da bi krajem osamdestih i početkom devedesetih postala slobodna. Bila je to „Borba“, nekada s tiražom od 150.000 primeraka, ponos i dika svih onih koji su je tvorili, čija je nezavisnost brutalno „izbrisana“ krajem decembra 1994. godine.
Baš na dan kada se navršava godišnjica smrti Đorđa Balaševića na video bimu u Dorćol platzu, u prisustvu nekadašnjih novinara, urednika, fotoreportera, smenjivala su se fotosvedočanstva prelomnih događaja u nas, od 9. marta i tenkova kraj Narodne skupštine, preko kontramitinga na Ušću i Slobodana Miloševića, ili s ratišta, naslovnih strana „Borbe“, do života običnih građana tada još Jugoslavije kako slave Novu, 1992. godinu uz numeru „Putuj Evropo“.
Uz postavljene fotografije koje su svojim objektivom načinili Miloš Cvetković, Zoran Raš, Zoran Sinko, Aleksandar Stanković, Peđa Mitić, Branko Pantelić i Matija Koković, nekadašnje kolege prisetile su se, zahvaljujući Ivanu Mrđenu koji je proteklih dana "udavio" čitaoce Nove, kako se našalio, istorijata "Borbe", zlatnih dana novinske kuće, a naročito dolaska Stanislava Staše Marinkovića za glavnog i odgovornog urednika u julu 1986. godine.
- Nije ovo ni slavlje, ni komemoracija, jer onaj period koji želimo da obeležimo živi u nama i s nama - kazao je Mrđen, a otvarajući izložbu "To je bila Borba, sve ostalo je posao" Imre Sabo istakao je značaj tih fotografija, s obzirom da su nastale u "bitnom vremenu":
- Ovo su fantastične fotografije iz smutnog vremena - ocenio je Sabo, dok je na tribini koja je usledila Vlada Stanković, koga se svi uglavnom sećaju kao jednog od najvećih sportskih novinara, pa i po knjizi "Montevideo, Bog te video", po kojoj je snimljen film, "Borbu" uporedio s fudbalskim timom:
Kad su novinari pisali po ubeđenju
- Redakcija mora da ima trenera-to je glavni urednik, mora da ima pomoćnike koje on bira- to su zamenik glavnog urednika, mora da ima nosioce igre, kičmu-a to su novinari i urednici rubrike. Sve to je "Borba" imala. Bila je to nezavisna novina sa ljudima koji su pisali po savesti, ubeđenju, a ne po naređenju. Iz "Borbe" su nikli i "Danas", "Dnevni telegraf", "Nedeljni telegraf"... Sve su ih pokrenuli oni koji su pekli zanat, naučili novinarsko poštenje u "Borbi". Kada je "Borba" koja je služila Slobodanu Miloševiću kao dokaz da u Srbiji postoji slobodna štampa, ipak počela da smeta onima koji su bili na vlasti došlo je do upada u redakciji, preuzimanja "Borbe" koja je nastavila da izlazi, ali to više nije bila ta, nastala je "Naša borba". To je svetla stranica u istoriji štampe u Srbiji, jer je nastala spontano i opet iznedrila slobodnomisleće ljude. Ima toliko razloga da budemo ponosni što smo bili deo te priče, tog svetionika novinarstva - podsetio je Stanković.
U "Borbu" je Velimir Ilić, kako se prisetio na tribini u Dorćol platzu, došao sa radija, gde je sve trebalo da "bude kratko". Posle prvog urednika Zdravka Čolića, drugi mu je bio Staša Marinković koji je uvek govorio: "J... onog novinara koji ne može ono što hoće da kaže da napiše na dve šlajfne teksta":
- Kad bi mu neko doneo nešto dugačko, što je pride odudaralo i od konteksta i teme, rekao bi: "Ovo ćemo da kratimo sekirčetom". Kada je preminuo osetio sam lični gubitak. Menjali su se posle urednici, ali jezgro je ostajalo. I u vreme Manje Vukotića, i Slavka Ćuruvije, i Goce Logar uvek je bilo važno kad neko spolja prepozna da smo to vreme obeležili na pravi način - činjenicama. U neku ruku je bio paradoks da "Borba" postane prvi slobodni list u tada već umirućoj Jugoslaviji. Mi smo radili ne boreći se da nas neko poštuje, već smo to poštovanje sticali svojim tekstovima. I izborili se za pravo koje je 24. decembra 1994. ugušila Miloševićeva kamarila. Tada je u "Borbi" nastao bunt da se odbrani po svaku cenu ono što smo pisali. Nismo tu uspeli, ali jesmo u "Našoj borbi", prodajući je čak sami kao kolporteri. A dvadesetak naš smo kasnije bili osnivači "Danasa" koji i dalje postoji - kazao je Ilić.
Vinjak, nekada najčešće novinarsko piće
Svojevremeno dopisnik "Borbe" iz Slovenije i potom šef deska "Borbe", a danas direktor i glavni i odgovorni urednik Nova.rs Veselin Simonović istakao je na tribini da se ne bi bavio novinarstvom da nije bilo "Borbe". Prisetio se kako ga je kao mladog pripravnika Staša Marinković pozvao u kancelariju, rekavši mu kako ostaju bez cele redakcije u Sloveniji, i da je odlučio da tamo pošalju "nekog mladog, ambicioznog i perspektivnog novinara". I Simonović se samo četiri dana nakon tog razgovora već obreo u Sloveniji.
Podelio je sa prisutnima i dve anegdote vezane za vinjak, od kojih se jedna desila baš u Sloveniji:
- Vinjak je tada bilo najčešće novinarsko piće, i nisam ga voleo. Staša me je pozvao i rekao da je sutra Savezna konferencija radnog naroda Jugoslavije i da je bitno da Slovenci budu protiv njegove smene. Trebalo je da razgovaram sa predsednikom Socijalističkog saveza radnog naroda Slovenije Jožeom Smoleom. Ali, on je izvadio flašu vinjaka i nije mi dao da prozborim, već je samo sipao. Na pola flaše shvatio sam da ću se napiti i da neću pitati to zašto sam došao, ali dok sam još mogao da govorim upitao sam ga da li će Slovenci glasati za Stašinu smenu, na šta mi je odgovorio: "Ma nećemo naravno. Ajde da popijemo ovo…" Izašao sam četvoronoške sa konferencije radnog naroda, ali Staša je ostao urednik!
Druga anegdota desila se kada je Simonović bio urednik Unutrašnjepolitičke rubrike "Borbe", a glavni urednik Manojlo Vukotić. Na kolegijumu mu je predložio da Zoran Mandžuka napiše spoljnopolitički komentar:
- Odem posle kolegijuma u "Prešernovu klet" i zamolim ga da napiše komentar, a on mi kaže: "Može, ali prvo da popijemo vinjak". Popili smo nekoliko vinjaka, meni nije bilo dobro, ali posle dva-tri sata dolazi Mandžuka u redakciju sa nekim tezama i besprekorno izdiktira fenomenalan komentar. Ni zarez mu nije falio. To je bila "Borba". Ponosan sam što sam radio sa velikanima profesije. Jedan od trenutaka na koji sam ponosan jeste i pokretanje "Antiratne akcije", uoči rata - naveo je Simonović, a uočivši Predraga Koraksića u publici istakao je koliko je ponosan što je Koraks počeo da crta karikature za "Borbu" dok je on bio šef deska:
- Kada je doneo prvu karikaturu Miloševića bio sam ponosan što sam je objavio na naslovnoj strani. Sećam se da mi je Manja rekao: “Mali, je l` si ti normalan, zatvoriće nas!”. Ali, onda je otišao do Kluba književnika i kad se vratio rekao mi: "Odlično je ovo mali!"
O zlatnom vremenu "Borbe" govorio je i Branislav Gulan, koji je prešao put od ekonomskog novinara, do ratnog izveštača, zbog čega je podelio priču o pogibiji prvog novinara kada je počeo rat na tlu bivše Jugoslavije, smenama i preuzimanju te kuće, a Cvijetin Milivojević prisetio se kako je, kao honorarac razočaran cenzurom u "Politici" zbog teksta sa prvog opozicionog mitinga u Beogradu sa dvojicom kolega zakucao na vrata "Borbe", gde ga je, na preporuku Ivana Mrđana, primio Dragoljub Žarković i pružio šansu na unutrašnjepolitičkoj rubrici:
- A tamo sve legende koje smo do tada gledali samo na televiziji: Ivan Torov, Slavko Ćuruvija, Đoko Kesić, Joca Radovanović, Slaviša Lekić, Mandžuka, Burzan… Bili smo fascinirani s kim sedimo u redakciji - otkrio je Milivojević, dodavši kako su mu najlepših pet godina u profesionalnoj karijeri bili oni dani u "Borbi", jer je ona bila "bogatstvo različitosti".
I nekadašnja glavna urednica Gordana Logar u pismu koje je pročitao Ivan Mrđen naglasila je, između ostalog, kako do kraja nisu odustali da budu profesionalna novina, nezavisna od bilo kojeg centra moći. I trajalo je to sve do 24. decembra 1994. godine… (www.nova.rs, Jelena Koprivica, 19.12.2022)