среда, 29. април 2020.

Дамоклов мач контрашерповања


Уместо да се, из противуставног стања, у које се, инаџијски, сам уплео расписујући изборе у тренутку када је коронавирус већ увелико био у Србији, покуша извући на једини, законски могућ, начин (одлагањем избора за после лета и пандемије, уз свеполитички и општеграђански консензус), Врховник српски и целе Србије без Косова и Метохије посегнуо је за Дамокловим мачем од кога су, политички, неки пре њега већ „изгинули“.
Уз хорско саслужење и удворичко појање преторијанских улизица око себе, све је извесније (у понедељак, после разговора са тзв. конструктивном опозицијом знаће се и дефинитивно) да Врховник „кани побиједити“ по сваку цену, а да би то успео, „не смије изгубити“, иако члан 27. Закона о избору народних посланика прописује да се избори за посланике „одржавају најкасније 30 дана пре истека мандата посланика којима истиче мандат“ (то „пада“ 3. јуна), што би значило да је 3. мај (био) тај последњи законски рок за одржавање избора.
А шта су улизице, иначе, значиле у новијој политичкој историји Србије и судбинама неких бивших овдашњих вождова, две дигресије.
Једна, да не будем лажно скроман, моја („Удворице“, текст у „Блицу“, 5-6.10.1996): „А кад садашњи председник Србије једном оде са власти, сасвим сам сигуран да ће ови полтрони (народ их, да не набрајамо оне вулгарне атриуте, зове и: улицице,увлакачи, удворице...) понудити своје услуге и Милошевићевом наследнику.“
Друга, из аутобиографије „Било је то овако“ (издавач „Вечерње новости“) проф. Мирјане Марковић која је, у поглављу „Никад више“, овако описала прве дане после 5. октобра 2000: „... почела сам да добијам оставке. Писане, и понеку усмену. Биле су нежне и глупе. ... Дојучерашњи министри су се одједном опасно разболели, донедавни ректори и декани такође су одједном имали потребу да се посвете породици и деци која су имала 25 година, као да је до тада нису имали, директори које је нова власт сменила су намеравали да се стручно усавршавају, оду на село, женили синове и удавали кћерке, поправљали зубе, путовали на месец дана у иностранство и тако даље... била је то галерија недоличних изговора. Већина тих (писаних) оставки није имала очи довољно издржљиве да се сретну с мојим. Потрошиле су ту издржљивост док су ме својевремено гледали нудећи ми се за министре, посланике, директоре, дипломате... Тај стампедо је трајао месецима...“
А, онда је ишло ређање имена и презимена највећих полтрона (верујте ми на реч, све они који су најбескрупулозније и најгласније, све као бранећи брачни пар, вређали и дисквалификовали тадашњу опозицију) породице Милошевић из времена њихове моћи, који су, почев од 7. октобра 2000, почели да спуштају телефон Мири и Слоби или се разбежали као пацови са брода који је тонуо.
Књигу покојне професорке топло препоручујем и мом познанику АВ, да прекрати ово време ванредног стања и колективне изолације, баш зато што ми је Мира Марковић, овде, асоцијација и на нешто друго – на 24. децембар 1996. и најпознатији КОНТРАМИТИНГ у три деценије српског вишестраначја.
Пишем ово у тренутку када распојасана напредњачка већина у Народној скупштини (формално, фантомско „Удружење за заштиту младих путем друштвених мрежа“!), уместо да сабира у фронт за битку против актуелног „невидљивог непријатеља“, призива КОНТРАШЕРПОВАЊЕ, такозвани одговор на ОПОЗИЦИОНУ БУКУ, под језиво опасним јуришничким позивом „Против оних који су навијали за корону против Србије“!
Био сам млад извештач, ономад слободне, „Борбе“ са деветомартовских демонстрација 1991, када је ондашњи министар индустрије у Ес-пе-есовој влади Душан Матковић, са Милошевићевог КОНТРАМИТИНГА на Ушћу, позвао родитеље да крену на сопствену децу која су митинговала на Теразијама. Родитељи га, тада, на срећу нису послушали.
Са искуством тих догађаја из 1991, у најави контрамитинга које су две странке, Слобина и Мирина, организовале 24. децембра 1996, писао сам у дневном листу „Демократија“ (22.12.1996): „Тамо где се спајају две реке суочиће се, можда већ у уторак (надајмо се, само очи у очи) две Србије. Она што је пре седам година била на Газиместану и на Ушћу, па пре пет година опет на Ушћу и која још верује оном који тврди: „да је ујединио Србију; да је сачувао мир и слободу српском народу; да неће дозволити туђину да управља Србијом; да једино он ову земљу може повести у 21. век“... Насупрот њој је иста она, мало проређена, Србија са Теразија '91, политички шаролика, са само једном везивном тачком – захтевом за променама. Та Србија сумња: да је бенигни тумор косовски одавно прешао у малигну фазу; да више од милион Срба не само да није сачувало слободу и мир, већ је изгубило и голи живот и земљу са оне стране Дрине, а овамо добило бескућништво, апатридство, углавном понижење; да је председник Србије више од две године „не конструктивни и одлучни фактор мира на Балкану“, већ обичан, па још и уцењени вазал; да ова земља, под овом и оваквом влашћу, од 21. века може очекивати само нове тензије, продубљивање сиромаштва и демо-диктатуру...“
Али, како је то, 1996, изгледало на КОНТРАМИТИНГУ, ево још мало, из прве руке, виђења директорке Југословенске левице (ЈУЛ), чији је портпарол, у то доба, био данашњи министар одбране: „Руководства обе партије почела су да се скупљају већ у 12 у просторијама хотела „Москва“. Код нас су дошли да се поздравимо, видимо и поделимо одлучност да победимо неправду и издају, Небојша Човић, који је тада био председник Скупштине града Београда и Бранислав Ивковић, који је био председник Градског одбора СПС-а. Памтим њихова срећна и одлучна лица. Отишли су на улицу. Тамо су већ били Александар Вулин и Жељко Митровић, чланови руководства ЈУЛ-а. И већ су се сукобили са демонстрантима. Вулин се вратио мало окрвављен. Наш млади побуњеник против империјалног ропства...“
Иако је било речи о бруталној демонстрацији силе, јер је контрамитинг заказан на истом месту на које су се, већ месец и по, сваког дана, сливале реке студената и осталих грађана који су протестовали против изборне крађе на локалним изборима – то није сметало тадашњем премијеру Мирку Марјановићу да закључи како су присталице опозиције „квислинзи који ће они сносити одговорност ако на улицама Београда дође до сукоба“. Јавна (медијска) кућа РТС је, са лица места, из целе Србије „извештавала“ о припремама „слободараца“ који крећу за Београд, на тај, „За Србију“ - „митинг за заштиту мира, слободе, достојанства, самосталности и независности наше земље, митинг подршке политици председника Слободана Милошевића, подршке идеалима мира, слободе, независности“, све са поруком да „Србијом никада не управља туђинска рука“!
На оно контрамитингашко „ Слобо, ми те волимо“ и Милошевићев одазив љубави „Волим и ја вас!“, као одговор – већ за дочек нове 1997, стотине хиљада Београђана је било на улицама, а једна од главних порука постала је: „Бука је у моди!“
Нама који памтимо 1989. у Румунији (сећам се, директан ТВ пренос тамошње револуције гледао сам у просторијама „Политике“, у којој сам тада радио), прва асоцијација на КОТРАМИТИНГ је онај, далеко било, Чаушескуов који је означио и крај румунског самодршца. Све се исподогађало у само девет дана: од 16. децембра када су отпочеле прве демонстрације против Кондукатора (вође) у Темишвару до монструозне пресуде „Преког суда“ и сурове егзекуције брачног пара Чаушеску, на Божић, 25. децембра.
За Кондукатора се тврдило да је живео у неком свом паралелном свету, имагинарујуму који је пласирала његова државна телевизија, а који није имао везе са стварним тешким животом Румуна. Само месец дана пре пада, Чаушеску је, скоро акламативно, реизабран за шефа тамошње комунистичке партие. Контрамитинг у Букурешту 21. децембра започео је аплаузима, настављен звиждуцима, а окончан хаосом и прекидом „лајв“ преноса „митинга подршке“.
Од прошлога пролећа, баш у ово време, на протестне скупове овдашње опозиције (ко се још сећа „Боркове крваве кошуље“ из новембра 2018) Ес-ен-ес је, кроз парадржавну кампању „Будућност Србије“, водио апсолутну КОНТРАКАМПАЊУ, уз непристојно копирање  свих акција опозиције, све покушаваући да тако наткрили и заклони опорбене активности, и онемогући народ да види шта опозиција, заправо, захтева. Подсећања ради, на, наводно поуздану, „дојаву“ да би посланици опозиције могли да уђу у здање Народне скупштине и тамо се забарикадирају, напредни посланици и одборници широм Србије су, једног поподнева, скоро синхронизовано ушли у просторије многих локалних скупштина како би исказали „протест и неслагање са оним што ради опозиција“, најављујући и штрајк глађу! Све то, као озбиљно упозорење опозиционим заступницима да им случајно „не падне на памет“ да упадну у свој парламент. А чак је и онај бивши портарол ЈУЛ-а, овај пут у роли министра одбране у влади Врховникове Билдеберг Тајнице, најавио саможртвовање и „томиславовање“, тј. самоизгладњивање против опозиције!? Важно је напоменути да су напредњачка контракампања и контрамитинзи, све под фирмом државне кампање, отпочели управо оног момента када су се омасовили протести „Један од пет милиона“.
Да ће, из себичних и инаџијских разлога, брзински започета, па из разлога више силе, прекинута изборна кампања, бити само наставак дисквалификације и дискредитације, пре свега, „Бојкот опозиције“, дало се наслутити и из непристојно наденутог имена Врховниковој листи - „АВ – за нашу децу“. Догађаји који су уследили само су је делимично кориговали, па је кампања, од дана увођења ванредног стања, уместо у правцу стварања култа „Оца све наше деце“, преусмерена у изградњу култа „Најдражег сина и унука нације“ (о чему сам писао у тексту „Около дођох, вођо, потоком топовском рову“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Заседање парламента сазвано ради потврђивања противуставног (уз заобилажење парламента) увођења ванредног стања одлуког тројца из највишег руководства „Детета које је порасло, осамосталило се“ (цитат: Његова екс Екселенција), дакле, Ес-ен-еса, елем, Врховника, Врховникове Билдеберг Тајнице и Наше Маје, доказ је да ће Врховништво, чак и у погледу одржавања избора, наставити да крши Устав. Јер, нити ће избори бити одржани најкасније до 3. јуна, како би морало да буде по Уставу, нити је, за њихово евентуално одлагање на јесен, помоћу неког лекс специјалиса, затражен оштедруштвени, општеполитички и општеграђански консезус.
А зашто Дамоклов мач? Па, и онај дворјанин цара Дионизија је био обичан хвалисавац и завидник, али и полтрон који је користио сваку шансу да би похвалио велику срећу и моћ свога цара. Баш као што то чине и ови око нашег Врховника који би да замене место са Незамењивим. Заборављајући да је свака власт, а поготово она која настаје и опстаје ушанчена у ровова према добром делу свог народа, несигурна и да јој виси онај „оштри мач обешен о једну једину коњску длаку“. А ту танку нит, не речи ли Дионизије, свакога трена немо мође да пререже: „неко од мојих саветника који се осилио“, „неко од оних који  завиди“ или, можда, „ја сам, ако бих учинио нешто несмотрено“.
Одговарајући на опозициону „Буку против диктатуре“, Врховник се, наоружавањем паранавијачких и страначких „трупа“, за сада, пиротехником и моћним озвучењем, официјелно представио (а најбучнији вучићоди то, до запете, верно пренели плебсу) као вођа „пристојне Србије“ и командант КОНТРАПРОТЕСТА.
А све је могло да прође без икаквих проблема само да је, уместо самоподилажења, збрзавања 4. марта и извођења 140 хиљада своих симпатизера да чопоративно дају потписе „За нашу децу“, прихватио захтев здравог разума,. Јер, да је одиста желео да „Бојкот опозицију“ изведе на изборе, он би то поодавно урадио тако што би дозволио, како-тако, нормалне изборне услове. И, врло вероватно, опет имао шансу да победи, али и да се легитимише као демократа, макар у покушају. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

субота, 25. април 2020.

Milivojević: Nov način dodele sto evra, provera banke sigurnih glasova, Mali na partijskom zadatku


Politikolog Cvijetin Milivojević ocenio je da je najava kako će 100 evra država davati gradjanima samo ako to zatraže tefonskim putem, osim penzionera i socijalno ugroženih koji ih dobijaju automatski, "najednostavniji, najbrži" način da Srpska napredna stranka (SNS) faktički proveri ono što stoji u banci sigurnih glasova.
"Ministar finansija Siniša Mali je član najužeg rukodstva SNS i logično je da ima partijski zadatak. Reč je o predizbornoj kampanji", istakao je Milivojević u izjavi agenciji Beta, povodom jučerašnje najave ministra Malog o izmenjenom načinu isplate gradjanima od po 100 evra.
On je rekao da će svako ko pozove biti upisan sa jedinstvenim matičnim brojem i "lako je proverljivo" da li je glasao na prošlim, a tako i da zaključi da li će glasati na budućim izborima.
"Videće da li si glasao na prošlim izborima. Ili si ih bojkotovao pa sad imaju nade da li ćeš glasati ako te je pokolebalo tih sto evra", rekao je Milivojević, navodeći da će SNS dobiti informacija i iz slučaja da neko ne pozove.
On je naglasio da se može očekivati da vladajuća stranka spremi spisak poznatih javnih ličnosti koje kritički rezonuju o sadašnoj vlasti a jave se tefonski.
"Biće im to omiljeno štivo da kažu ruše državu, odnosno Vučića, jer oni to predstavljaju da ruše državu, a od te države traže sto evra", rekao je Milivojević. (Beta, www.beta.rs, 24.4.2020)

среда, 22. април 2020.

Одмрзавање незамрзнуте кампање или „зауставите тај Устав“


Па, да наставимо са разоткривањем мистерије датума „нултог пацијента“, започетим у прошлој колумни...
Чак и више од малих (с)лагалица Лапсус Докторке, за ову тему важније је, заправо, признање Веселог Пулмолога да смо „и пре званичног „нултог“, имали већ гомилу блажих случајева, да смо још у фебруару имали прве случајеве који нису препознати, да је код нас вирус већ доста циркулисао, ми смо имали много људи који су долазили из Италије“, и томе слично. А зашто је Врховник, упркос свему, изборе расписао петог и кампању формално терао све до ванредног стања, 15. марта, са све прикупљањем потписа, за шта је за девет, до сада предатих, листа за парламентарне  изборе, нотарима у масовним групама морало да буде приведено више од 100.000 грађана? 
И због чега је „Струка и Политика“, баш у данима када је званична статистика дневно бележила по 350 новозаражених и између пет и седам смртних случајева, када је признала да је „ковид позитивно“ 400 особа из геронтолошких центара, да је заражено више од 10 одсто запослених у здравственим установама – закључила да је „крива заравњена“, да се „види светло на крају тунела“, „да има лека“, опет, „на крају тунела“ (сетих се оне пијане из ЈНА, где се уместо „звезда петокрака“, певало „у тунелу усред мрака, сија флаша од вињака / коњака“)...?
Зашто је, после оног вишенедељног „јуриша на невидљивог непријатеља“, одједанпут командовано „Хероји у белом, стој – надрилекари и криптоапотекари напред!“, зашто су један човек и једна странка, усред Србије са колективном „наног(в)ицом“, кренули у (партијску или функционерску, по вољи вам да је дефинишете) кампању диљем Србије, од Крњешеваца до Новог Пазара и од Ниша до Чортановаца?
Устав Републике Србије прописује да изборе за посланике Народне скупштине председник Републике расписује 90 дана пре истека мандата претходног скуштинског сазива, а да се избори одржавају у року од 60 дана од дана расписивања, што је Врховник и испоштовао 4. марта, упркос, дакле, накнадном признању (верујем, и правовременом упозорењу) Веселог Пулмолога да је вирус, у том тренутку, већ био у Србији! Закон о избору народних посланика предвиђа да, од дана расписивања до дана одржавања избора, не сме протећи мање од 45 нити више од 60 дана, као и да се избори за посланике одржавају најкасније 30 дана пре истека посланичких мандата. Што је Врховник и испоштовао тиме што је изборе заказао за 26. април, јер мандат садашњег сазива парламента истиче 3. јуна.
Да видимо даље: од 4. марта, када су избори расписани, до 15. марта, када је проглашено ванредно стање, „потрошено“ је само 11 дана изборне кампање, што значи да је, до заказаног термина избора, 26. априла, био остао још 41 „непотрошен“ дан кампање! Ако би се, на пример од дана данашњег, поштовала, већ расписана дужина кампање, недостајући 41 дан истиче 1. јуна (а то је петак), што би значило да би избори, и то с минимумом закашњења (све и да то великодушно толеришемо), могли да се одрже тек у недељу 7. јуна, а то „пада“ четири дана након истека, законом прописаног, четворогодишњег мандата садашњег скупштинског сазива.
Дакле, да би се испоштовао Устав, са укидањем ванредног стања (односно, одмрзавањем изборне кампање) се већ закаснило... 
Оно што је, даље, важно: Народна скупштина (њен садашњи сазив) није распуштена! Једино што, неким чудним тумачењем неких владиних одлука о забрани окупљања, највише законодавно тело у земљи, наводно, „не може да се састане“. Јер, наредбама о забрани окупљања у Републици Србији на јавним местима у затвореном простору, Влада је два пута ограничавала број људи на окупљању у затвореним условима. Већ 11. марта Влада је донела одлуку о забрани окупљања више од 100 људи у затвореном простору, а 15. марта и закључак којим се забрана јавног окупљања у затвореним просторијама, са 100 људи колико је претходно било дефинисано, смањује на цифру од 50 особа!
Онда су три члана највишег руководства „Детета које је порасло, осамосталило се“ (цитат: Његова екс Екселенција), дакле, Ес-ен-еса, дакле, Врховник, Врховникова Билдеберг Тајница и Наша Маја, иако такву одлуку доноси Народна скупштина Србија, сами прогласили ванредно стање на територији читаве Србије, јер, Боже мој, Скупштина се, због претходно донетог закључка Владе (!), није могла састати!? Са све командом, „Прозор ноћас мора пасти“, пардон „Предаја није опција“! Било је то у тренутку када је у Србија бројала 48 заражених, без иједног смртног случаја од коронавируса.
Члан 48 Закона о Народној скупштини, иначе, прописује да се парламент „састаје без позива после проглашења ратног или ванредног стања“, што, иако постоји могућност одржавања електронских седница, није ни покушано! Симптоматично је, међутим, да само осам од 250 актуелних посланика, примећује да постоји тај законски основ који се да тумачити и као посланичка обавеза. 
Ни Устав Србије ни Закон о избору народних посланика не говоре ништа о томе шта се дешава уколико актуелном сазиву парламента мандат истекне у току ратног или ванредног стања, што је у овом тренутку ситуација која се – ни де факто ни де јуре, не може избећи!
Закон о избору народних посланика (члан 3) каже да Народна скупштина има 250 посланика који се бирају на четири године, док члан 27 прописује да се избори за посланике „одржавају најкасније 30 дана пре истека мандата посланика којима истиче мандат“, што би значило да је 3. мај (био) тај последњи рок за одржавање избора.
Иначе, „до прекида изборних радњи“, потврђене су следеће листе (укупно девет) за парламентарне изборе: „Александар Вучић – За нашу децу“; „Ивица Дачић - Социјалистичка партија Србије (СПС), Јединствена Србија (ЈС) – Драган Марковић Палма“; „Др Војислав Шешељ – Српска радикална странка“; „Vajdasági Magyar Szövetség-Pásztor István – Савез војвођанских Мађара – Иштван Пастор“; „Александар Шапић – Победа за Србију“; „ЗА Краљевину Србију (Покрет обнове Краљевине Србије, Монархистички фронт) - Жика Гојковић“; „Уједињена демократска Србија (Војвођански фронт, Србија 21, Лига социјалдемократа Војводине, Странка модерне Србије, Грађански демократски форум, ДСХВ, Демократски блок, Заједно за Војводину, Унија Румуна Србије, Војвођанска партија, Црногорска партија); „Милица Ђурђевић Стаменковски – Српска странка Заветници“; „Академик Муамер Зукорлић – Само право – Странка правде и помирења (СПП) – Демократска партија Македонаца (ДПМ)“.   
А шта да раде, рецимо, странке које су најавиле излазак на изборе, а због увођења ванредног стања још нису успеле да прикупе и предају 10.000 потписа са подршку својим изборним листама? Члан 14 истог овог закона је више него јасан: „Изборна листа доставља се Републичкој изборној комисији најдоцније 15 дана пре дана одређеног за одржавање избора“, што би, да није било прекида изборне кампање, значило да су имали времена до 11. априла за предају листе. С обзиром да је, пре замрзавања, утрошено само 11 дана изборне кампање (а 41 дан је „неутрошен“), то значи да избора не може бити ако се свим странкама не обезбеди још најмање 26 дана, од дана „одмрзавања“ кампање, да би то могли да учине 15 дана пре новог термина избора. Уз то, чак и у случају укидања ванредног стања, мере социјалне дистанце ће остати на снази, што отежава могућност довођења 10.000 људи по једној листи код нотара.
И ова чињеница, дакле, онемогућава да се избори одрже до 3. јуна, односно да се испоштује рок за одржавање конститутивне седнице новог парламентарног сазива који истиче за наредних 30 дана, тј. 3. јула.
Уколико би, пак, Врховник одмрзавање кампање рачунао од дана престанка ванредног стања, „неутрошени“ 41 дан кампање пао би у дубоко лето, неподесно за изборне радње, чак и ако не буде масовнијих одлазака на летовања.
Републичка изборна комисија (РИК) је, 16. марта, у складу са Уредбом о мерама за време ванредног стања, донела Решење о прекиду свих изборних радњи у спровођењу избора за народне посланике Народне скупштине који су расписани за 26. април 2020. године. Овим решењем се привремено зауставља изборни процес док траје ванредно стање проузроковано ширењем тзв. корона вируса, и биће, следи кључна реч - настављен по доношењу одлуке о престанку ванредног стања.
Зато се пожуривање престанка ванредног стања и насилно „привиђање светла на крају тунела“ Врховништву, из њихових егоистично партијских разлога, и чини јединим, каквим – таквим, решењем.
Громогласна најава „ублажавања мера“ за наставак изборне кампање би мало значила. У забрани „директних социјалних контаката“ лежи, заправо, елиминисање свих непосредних канала комуникација са бирачима током кампање. А како ће то онда мотивисати бираче на излазак на изборе, о томе да их опозиционе странке (чак и оне конструктивне) приволе да гласају за њих, а не за Врховника који кампању није ни прекидао, бесмислено је и говорити?
Све остало је бацање прашине у очи, ионако заплашеном народу.
Та пропагандна теза коју, последњих дана, беспризорно папагајишу вучићоиди о томе да „светски лидери из корона кризе излазе јачи него икад“, све и да је тачна, јесте резултат истраживања јавног мнења у ненормалним истраживачким условима – у ванредним или полуванредним стањима у којима се испитаници плаше и властите сенке.
Па, онда, ред новог застраживања типа изјаве овог или оног стручњака или видовњака како нам тек следи, још убитачнији, други талас епидемије, има за циљ само једно – да грађанима поручи да су њихове судбине и животи у рукама властодржаца, да само од тих политичара зависи хоће ли и ко ће преживети ову светску пошаст!
Па, онда, ред утешног надрилекарства за „бољку којој (иначе) нема лека“! Уз пуно разумевање, па чак и свесредно саслужење „Струке и Политике“, за лечењу помоћу „фанте“ и подригивања, „УВ прања и зрачења“, до озонирања крви...
(Но, кад смо код тога, ево и мог малог доприноса, опет из штива др Алексе Стојковића, физикуса Округа ужичког из 1901. године, које би и данашња Струка, уместо клипова ружичастих надрилекара, могла да прочита. Стојковић је забележио да су свештеници у том округу, од 1008 смрти те године,  врло ретко уписивали инфлуенцу као узрок, јер је „нису водили као самосталну бољку, већ су саму компликацију бележили (запалење плућа, врућица, назеб) као узрок смрти“. А шта је овај лекар могао да ради и саветује у то време оболелима од инфлуенце која је, баш као и коронавирус, опасна, превасходно, за оне којима је „имунолошки организам истрошенији“, код којих се „имунитет борио и против других болести“? Дакле, Стојковић, још 1901: „Кажем им да им је лек: млеко, чист ваздух и влажне, добро исцеђене, умерено хладне облоге. Врло често пута довољно је само отклонити оно што шкоди болеснику (поправити хигијенске погодбе) у непосредној околини његовој, па да се морталитет какве зле болести сведе на минимум, без рецепта, без лека, без новчаних жртава!“ )
Збрињавање / збрзавање избора (да цитирам, од Врховника лично, јединог сертификованог „Фашисту“ у Срба), уз још једно заобилажење Устава и закона, не само да није то решење него отвара нове поделе.
Јасно је да Врховник бежи од прелазне (техничке) владе као ђаво од крста, јер је, вероватно, у праву када поручује да би то био покушај да се он „политички изолује“. То је та аутократска природа која не уме да дели власт. Да је заиста желео да „Бојкот опозицију“ изведе на изборе, он би то поодавно урадио тако што би дозволио, како-тако демократске, изборне услове.
Ако већ Устав не оставља никакав простор за продужетак мандата садашњег парламента, има ли решења, а да то не личи на неког европског „брзог Гонзалеса“ који је покојном Милошевићу, у фебруару 1997, као „бог из машине“, изручио решење – „лекс специјалис“? Очигледно да уставног нема – а и за „лекс специјалис“ овога типа неопходан је општедруштвени и општеграђански консензус, какав смо, неки милом, а неки силом, прихватили те 1997. А, да подсетим, Милошевић коме су приписивани најгори могући епитети, прихватио је тада свој изборни пораз у четрдесетак градова и општина Србије.
Пре ми личи да ће овај данас, уместо у призивању консензуса о овоме питању, „излаз“ да потражи у некој неукусној пошалици типа „ево вам Коштуничин устав, узмите га под мишку, па идите с њим на Косово“.  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)


субота, 11. април 2020.

Мистерије организма тј. датума „нултог пацијента“


„Придиковање не помаже, ако нема ЛИЧНОГ ПРИМЕРА, јер „verba docent, exempla trahunt” (речи покрећу, примери повлаче!)! За пропаганду личним примером, нарочито од лекара, свештеника, учитеља и других школованих људи...“
Тако је, почетком оног века, писао „физикус Округа ужичког“ др Алекса М. Стојковић у својој књизи „Народно здравље у Округу ужичком за 1901. годину“, исцрпном службеном рапорту држави и народу о здравственом стању житеља тога округа. Симптоматично, али у тадашњем Ариљском, Златиборском, Пожешком, Рачанском, Црногорском и Ужичком срезу, те Граду Ужицу, за које је др Стојковић био надзоран, највише се боловало, на жалост и умирало, од „великог кашља“, шарлаха и, пазите сад, „инфлуенце са њеним компликацијама“!
Дакле, како се ванредна власт у Србији, током ванредне ситуације, па ванредног стања, носи у неравноправној бици са „Невидљивим“ који је вишеструко невидљивији чак и од оног Ф117А што смо га, пре 21 пролеће, срушили у атару сремског цела Буђановци? Руку на срце, добро, а захваљуући послушном грађанству, чак и боље од многих, много богатијих и развијенијих, држава!
Има ли онда места „тражењу длаке у јајету“? Можда и не би било да два еклатантна примера злоупотребе природног страха грађана од непознате болести у политичке сврхе, нису означила почетак, али и садашњи, надајмо се, почетак краја, борбе против коронавируса!
Први:
Бесмислена хазардна игра у којој је, на једној страни, ужасан улог коронавирус који само што није (или, пак, управо јесте?) дошао, а на другој инаџијска потреба да се, упркос противљењу већег дела опозиције, по сваку цену, иде на изборе на којима се, под садашњим недемократским изборним условима, унапред зна победник.
Мала ретроспектива бројки и слова. Редом: Врховник је 23. фебруара најавио да ће расписати изборе после повратка из Вашингтона („почетком марта“), али „не на свој рођендан, 5. марта, ни 4. марта који се рачуна као датум Стаљинове смрти“. Врховник је своју америчку визиту Мр Кирбију и Шишку Палмеру Менчетићу окончао 3. марта, а већ сутрадан (ипак, на Џугашвилијеву годишњицу!), расписао изборе за Народну скупштину. Врховник се тог 4. марта хвалио како јесте да је потребно 10.000, али „ми ћемо скупити 20 до 30 хиљада потписа само за једно поподне“!? И, заиста, истог тог 4. марта, дворски вучићоид у 18.32 обзнањује да је „за само четири сата, скупљено 29.000 потписа“, са све сликама кркљанца по одборима Ес-ен-еса, те Жиком Шареницом и Бранком Коцкицом у првим редовима!
(Тих дана, алармантне вести стижу из окружења: 25. фебруара потврђен први случај вируса у Хрватској; 5. марта потврђено заражавање и у Бањалуци; истог дана, Египат регистровао корона вирус код мушкарца који се вратио из Србије (преко Француске, где је био само 12 сати); а још 3. марта „Ер Сербиа“ je отказала лет за Милано и назад...)
Ес-ен-ес у четвртак у подне (5.3), у част Председниковог 50. рођендана који је „падао“ баш 5.3, предала листу за парламентарне изборе коју је подржало влизу 50.000 грађана.
Републичка изборна комисија, 5.3. увече, експресно је прогласила изборну листу „АВ – за нашу децу“ за парламентарне изборе, са „правно ваљаних“ 45.320 потписа! Све до 14. марта, Врховникови виделисти са локала, масовно су прикупљали потписе за напредњачке сателитске листе, а с обзиром на број предатих листи које ни у сну саме не могу скупити 10.000 потписа, било је неопходно да једни другима у врат, без заштитних маски, дува још најмање 40.000 хиљада симпатизера Ес-ен-еса...
А, онда, већ у петак ујутро (6.3), док се мастило на потписима још није ни осушило, министар народног здравља потврђује да је дошло до заражавања „нултог (импортованог) пацијента“ из Бачке. Увече, међутим, Врховник се, упркос томе, хвали да је 90.000 људи потписало за Ес-ен-ес, а у вези са коронавирусом рече да „25 пута више људи у свету умире од уједа комарца него од тога“.
На сајту "Worldometers.info“ који прати податке из целог света о COVID19, пише да је први случај заражавања у Србији утврђен 5. марта! На једној од многобројних прес конференција, чак се и Врховнику омакло да каже како је „4. марта утврђено да у Србији има заражених коронавирусом“, из чега би, ако није лапсус, испало да је он ту информацију имао оног дана када је расписивао изборе.
А онда је, до тада, широј јавности, непозната, Заменица директорке „Батута“ (у даљем тексту: Докторка Дарија), на Јавној медијској, обзнанила да је прва инфекција коронавирусом у Србији изолована 1. марта („био је то импортовани случај, та особа је изолована, хоспитализована и није се даље проширило“), а онда је „два дана после првог, забележен и други случај коронавируса“. Да је био у питању лапсус, да је „мислила на прву недељу марта, а не на 1. март“, Докторка Дарија се „досетила“ тек сутрадан поподне, на покајничкој прес конференцији, а заузврат је катапултирана у Звезду Струке. Не рече једино да ли лапсус калами (грешка пером), лапсус лингве („грешка језика"),  лапсус меморије ("грешка памћења") или, далеко било, лапсус бонорум („губитак имања") или лапсус палпебре („грешка очног капка")...
Тачно, месец доцније, и Доктор „Најсмешнији вирус“, унео је потпуну збрку признањем да је „нама све у вези са короном почело још у фебруару, за нас конкретно овде, нама је почело пре епидемије, нама није четврта недеља, нама је шеста, седма недеља већ“! Врховникова Билдерберг Тајница морала је зато, у истој емисији, др Несторовића неколико пута да прекида и исправља, онако како то само она уме, ребусима типа да „због теорија завере и лажних вести, мора, ипак, да се убаци и каже када стручњаци и лекари кажу да је почело раније, дакле то је оно где ми нисмо знали“. Но, овај цењени дечији пулмолог је, и пре тога, и у изјави за један, властима близак, али доста кредибилан, портал, казао да претпоставља да смо, и пре званичног „нултог“, „имали већ гомилу блажих случајева, да смо још у фебруару имали прве случајеве који нису препознати, да је код нас вирус већ доста циркулисао, ми смо имали много људи који су долазили из Италије“.
Чак су и најчитаније вечерње новине (блиске власти) у земљи, у репортажи о (на срећу, излеченом!) „нултом пацијенту“, написале да је заражавање утврђено 5. марта!
Но, ипак је Врховник, без пардона, први предизборни митинг, пред најмање хиљаду радника, одржао у ваљевском „Крушику“ 9. марта!
Зашто је сва ова игра датума додатно важна? Између осталог, и зато што све што је опозиција предлагала као мере одбране од надолазећег коронавируса, још од фебруара, власт је дочекивала на нож са отпужбом да то бојкот опозиција чини само да би избори били одложени.
А, сада, друга група разлоза која наводи на закључак да је „нешто труло у држави Данској“:
Више него очигледно „одмрзавање“, беспризорни наставак, наводно „замрзнуте“, предизборне кампање у којој, заправо, учествује само један такмичар.
Своју предизборну кампању насловљену „АВ – за нашу децу“, Врховник је само „прилагодио“ ванредном стању и, у пракси, је претворио у кампању „АВ  - за наше родитеље, наше баке и деке“, са инстант циљем да, уместо „Отац нације“, привремено постане „Први син или најомиљенији унук нације“.
Врховник иде да „помаже живот“ и „дели помоћ“ (официјелни дискурс), у магацин у Крњешевцима, па лети да би „пустио у погон респираторе“ у Новом Пазару или Нишу...
Да је реч о класичној партијској кампањи пред (одложене) изборе, показује и беспризорна хајка на гастарбајтере (нису напредњачко гласачко тело!) који су се, од почетка марта, масовно враћали у земљу, са све оптужбама да са собом носе кугу и да је међу њима 10 хиљада заражених!
Закључак Владе о практичком увођењу ратне цензуре је, због притиска из „белог света“, како донет, тако напрасно и повучен. „Изричито и директно замољена“ да га повуче, пошто је, вероватно, претходно била „изричито и директно замољена“ да га и донесе – Врховникова Билдерберг Тајница га је повукла.
Али, није одустала од обрачуна са критичком јавношћу. Билдерберг Тајница је на „непријатељском твитеру“ (који је, пре тога, укинуо 8.500 фантомских ес-ен-есовских профила), огорчена „непоштовањем“ неких, само њених и Врховникових тајни, поручила непоћудних новинарима: „Нећете успети! Ваш проблем је што мислите да мржњом можете победити нечији рад...“ Попечитељ здравља сасвим је открио карте: Имаћете конференције без новинара зато што су се конференције за новинаре „претварале у нападе на Александра Вучића“!
Истим ударцем, Парадржавни пропагандни стожер је, у страху од непосредних ненамештених новинарских питања, тако укинуо чак и строго контролисане конференције за новинаре Кризног (коронавирус) штаба, иако су грађани већ навикли да на права питања говорници на тим „пресицама“ и не одговарају!
Питање да ли су на коронавирус тестирани највиши државни функционери који су били у контакту и на местима на којима су били људи за које је утврђено да су заражени, тиња као забрањено питање још од повратка Врховника из Америке, дакле, пре расписивања избора. У међувремену, иако је оболело и неколико људи из Владе, Струка (бар онај њен део који делује у политичко-стручном Кризном штабу) одбија да одговори на таква питања, а сам Председник на такве упите имплицира да он „некоме смета што је жив“!
Свако неугодно питање дисквалификује се као „политичко“, малтене завереничко.
Хорска оптужба како неко користи пандемију да би Вучића ставио у политичку изолацију, отерао га и слично, на једној страни, а овамо изнебуха, мало мало, па освану неки наслови типа „Расте подршка Српској напредној странци: Народ све више верује председнику Вучићу“, наводно на трагу неких истраживања јавног мнења неког, ваљда, „Института за европске студије“?!
Уведена је нова пропагандна сингатма „тајкунски медији“ (сви они који недовољно иду низ длаку режиму) које, јелте, те „медије са тајкунским предзнаком“ – „не занима борба против коронавируса, већ „елиминација Вучића из политичког живота, не интересују их ни животи људи, ни лекари, већ само то да председника Србије уклоне / елиминишу / изолују из политичког живота“...
Будући немачки канцелар и будући изабрани вођа немачког народа, у свом најпознатијем делу „Мајн кампф“, писао је да је „фундаментални принцип успешне пропаганде ограничити се на мало и то вечито понављати, тј. пошто су масе инертне, оне ће отворити своје памћење само хиљадоструком понављању чак и најједноставнијих идеја“. Што је Фирерова пропагандна оператива превела као „Лажи, лажи и лажи, од лажи ће нешто и остати“...
Ото фон Бизмарк је тврдио да се највише лаже пре избора, за време рата и после избора. а А код нас су се, управо, на нашу несрећу, сва три та изванредна стања, овога пролећа, преклопила.
Уместо придиковања и псовања сопствених грађана, уместо беспотребних лажи и папагајисања о томе како су сви „уједињени у мржњи против њих, Изабраних“, народу и Сенату (шта то беше Народна скуштина?) српском сигурно би више пријала поука физикуса др Алексе Стојковића о пропаганди ЛИЧНИМ ПОЗИТИВНИМ ПРИМЕРОМ. Оно што важи за грађане, морало би, макар у ванредном стању, да важи и за његове Иазбранике. Јесте да има она латинска „Quod licet Jovi, non licet bovi“ (Што је дозвољено волу, није Јупитеру), али важи, ваљда, и обрнуто. За почетак, маске на лице, рукавице на руке, изолација, забрана ширења панике и све по реду, све оног због чега, не поштује ли ово, обичан грађанин бива привођен познанију права. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

четвртак, 02. април 2020.

Оптимални ниво страха

Слабе и плашљиве људе страх нагони да раде управо оно чега се највише боје – само је један од многобројних Андрићевих „знакова поред пута“ који казују о страху.

Ако се сме судити на основу (наводних) дневника др Јозефа Гебелса које је водио 1942/43. године, међу важније принципе његове пропаганде спада и онај који указује да пропаганда на унутрашњем (домаћем) „фронту“ треба да створи управо „оптимални ниво страха“. Ни претерано пуно – јер би то могло да изазове панику, деморалисање, дефетизам и томе слично; али ни премало – јер то води ка пасивизацији, самозадовољству, неактивности у смислу одазивања позивима и наредбама.
Корисници услуга државног мобилног оператера – нисам на (не)срећу међу њима – добили су, у уторак увече, ес-ем-ес поруку следећег садржаја: „Ситуација је драматична. Приближавамо се сценарију из Италије и Шпаније. Молимо вас да останете код куће. Кризни штаб за сузбијање заразне болести  COVID 19.“
Што је „Струка“ (термин кризног новоговора, а требало би да значи: медицински стручњаци) протумачила не као ширење панике, него „као спречавање ширења заразе“. За разлику од оног „раширивача панике“, што је, исте вечери, позивајући се на претходну Врховникову најаву да размишља о увођењу 24-часовног полицијског часа, иако појма нема како би се, грађани, у том случају, снабдевали водом и храном – најавио увођење тог милицајског сата, па, сходно пропозицијама ванредног стања, завршио у апсани. За разлику од самог Врховника који је најавио да ће нам (гробља) Лешће, Бежанијска коса, Ново и Централно гробље бити премали... за разлику од оних дворских вучићоида који су, мртви 'ладни, израчунали да нам се вратило шест хиљада заражених гастарбајтера... па, због тога нису оптужени ни за развејавање страха, ширење панике, али ни за сегрегацију 400.000 грађана Србије са привременим боравком у иностранству!
Причу о неподударању „политички коректних“ термина изоловања „првог вируса“, тј. „нултог пацијента“ са, очигледно, другачијим стварним датумима „импортовања“ коронавируса, нису отворили новинари, већ сама „Струка“, у којој је, пре него што ће бити натерана на мазохистичко самодемантовање и посипање пепелом, макар за тренутак, проговорила Хипократова заклетва. Због чега је остало лебдеће питање на које и даље немамо одговор: Је ли заиста могуће да је неки „Стручњак“ (Врховников термин) из Врховниковог пропагандног стожера, за неколико дана, играјући се тако здрављем грађана, док се не распишу „избори по сваку цену“ и не организује 50.000 дувача у врат да испостписује листу „Unseren Kindern – Die Zukunft durch AV” – померио официјелно признање да је „вирус међу нама“?!
Управо у дану када је порасло интересовање медија и грађана за ове неподударности (мало необично?), Влада је донела         закључак о информисању становништва о стању и последицама заразне болести у условима проглашеног ванредног стања, којим је за обавештавање јавности о стању и последицама заразе задужен Кризни штаб за сузбијање заразне болести COVID-19 (у даљем тексту: Кризни штаб), на  чијем је челу председница Владе. И, по коме, сва обавештења јавности даје (једино?!) председница Владе или лица које овласти Кризни штаб.
Занимљиво је да је објашњење Владе да је то „условљено ризиком од ширења дезинформација у вези са мерама  које се предузимају на спречавању ширења заразне болести COVID-19 изазване вирусом SARS-CoV-2,  и потребом да грађани буду правовремено и потпуно информисани о овој болести, јер је њихова сарадња од непроцењивог значаја за заусатављање ширења заразе и ефикасно поступање система здравствене заштите“. И да је, „у условима проглашеног ванредног стања, апсолутни императив да грађани добију искључиво проверене и тачне информације, јер се сузбијање и спречавање ове заразне болести, може ефикасно спровести само потпуном сарадњом здравственог система и становништва и стриктним придржавањем прописаних мера, а дезинформисање може нанети насагледиве штетне последице.
Дакле, осим што су, поред термина „Струка“ и „Сценарио“  (после „македонског и украјинског“, ако их се неко још сећа, у језик Врховникове пропаганде, уведени су „италијански и шпански“), новост је да „Државни непријатељ бр. 1“ нису више (само) „Фашиста“, „Тајкун“, „Вук Потомак“ и „Жути олош“ – већ то место равноправно деле „Невидљиви мајушни непријатељ“ и „Народ као такав“ који је, јелте, непослушан, неодговоран, недисциплинован и „не слуша Струку“. Значи, све сам „Унутрашњи непријатељ“, док је „Страни“, за сада, остављен по страни.
„Народу“ се импутира нешто као оно да не жели „због живота, одрећи се живота“, како том народу препоручује онај ко о том народу мисли и за њега брине, више него што тај народ чини за себе самог!
Сад би злонамерни, знам то, овде, нашему Врховнику најрадије уметнули оно „једном Слобин, Шешељев и Мирин министар информисања – увек црвеноцрни министар пропаганде“. Али, руку на срце, јесте тај Закон о јавном информисању који је еспеесовско-радикалско-јуловска влада, по хитном поступку, донела 21. октобра 1998, за стварни циљ имао да, драконским казнама, (финанскијски) уништи све што другачије мисли, говори и пише у тадашњој Србији. Јесте да му је, и неколико дана раније,  претходила Уредба о посебним мерама у условима претњи оружаним нападима НАТО-а на СРЈ, којом је забрањено „ширење страха, панике и дефетизма“. Али, онај Вучић се, иако се од „командне одговорности“ не може аболирати - знам то поуздано, за мало шта тада питао чак и у Министарству на чијем је челу био.
Где оно стадох код Гебелсовог принципа нужности ширења „оптималног нивоа страха“ међу поданицима? Елем: „пропаганда мора да појача страх од последица (евентуалног) пораза“, што значи да је нужно да се „немачки страх одржи на највишем нивоу“. Равнотежа која резултује „оптималним страхом“ постиже се тако што се, паралелно, „смањује велики страх на који људи сами не могу да утичу“.
Кад је оно куга (по)косила, неки тврде, чак половину популације у тада познатом свету, тј. средњовековној Европи, људи су се окретали цркви, али и лекарима који су, ови други, чак и повећавали осећај страха код људи, тумарајући у тадашњим својим „заштитним оделима“ – дугим мрачним мантилима и језивим дугим кљуновима на птицоликим маскама.
Док ово пишем, чујем да је Врховникова тајница најавила да ће „Влада повући Закључак о информисању током пандемије и то на изричиту молбу председника Републике“.  Хајде да јој поверујемо да и доношење закључка није било на такву исту, „изричиту молбу“.
Нисте се преварили, зато ћу и завршити са Андрићем. И то, не са оном његовом, већ изанђалом од раубовања („Дођу, тако, времена када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати!“), већ трима, примеренијим: „Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо... Ништа људе не везује тако као заједнички и срећно преживљена несрећа... Болест је сиротињска судбина, али и богаташка казна...“ (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)