Čime je Tomislav Nikolić zaslužio još jedan mandat u Savetu za saradnju sa Rusijom i Kinom?

 Testiraju se granice alavosti i svesno stimuliše prezir javnosti
Nacionalni savet za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom nikakvu funkciju od značaja i koristi za Srbiju. Predstavlja formalni mehanizam za zbrinjavanje na državnim jaslama potrošenih SNS kadrova i rizičnih svedoka. Usput se testiraju granice njihove alavosti i svesno stimuliše prezir javnosti prema njima. Poraslo dete, osamostalilo se i nadmašilo očeve, kaže za Danas lider pokreta Srbija centar, Zdravko Ponoš, komentarišući ponovno postavljenje bivšeg predsednikaTomislava Nikolića na mesto predsenika tog saveta.
Savet je čini se i osnovan za njegovo zbrinjavanje u maju 2017. nakon što mu je mandat predsednika države prestao. Od tada se slabo viđa u javnosti, ali nesmetano troši pare iz državnog budžeta a još mu je pritom omogućeno i da koristi bivšu predsedničku vilu na Dedinju, ali i da, kako su mediji pisali, zbrinjava svoje saradnike iz vremena dok je bio predsednik.
Koliko je država izdvojila novca od 2017.
Zbog njegove situiranosti, Vlada je čak promenila i Uredbu o nepokretnostima za reprezentativne potrebe Republike Srbije i predsedničku rezidenciju u Užičkoj 23 odredila za boravak i reprezentativne potrebe predsednika Saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom. Uz to se novcem građana plaćaju i troškovi održavanja tog luksuznog objekta. Kako je ranije pisao Insajder, prosečni mesečni troškovi 2018. iznosili su približno 400.000 dinara ili oko 3.400 evra.
U sklopu Saveta je i Kancelarija za saradnju sa Rusijom i Kinom koja obavlja stručne i aministrativno-tehničke poslove za potrebe Nacionalnog saveta i za njen rad u budžetu za 2023. predviđeno je 40,4 miliona dinara.
U Informatoru o radu ove kancelarije navodi se da prošle godine iz budžeta za nju izdvojeno 37.896.000 dinara. Na plate, dodatke i naknade zaposlenik izdvojeno je 14.428.763 dinara. A u 2021. na ime naknade troškova za prevoz na posao i sa posla ukupno je isplaćeno 231.950 dinara.
Za naknadu troškova za odvojen život od porodice za jedno lice na položaju ukupno je isplaćeno 658.389,17 dinara, a na ime naknade troškova za smeštaj izabranih, postavljenih i imenovanih lica u 2021. godini ukupno je isplaćeno 585.011,57 dinara.
Visina Nikolićeve plate nije javnosti poznata, a imovinaske karte nema na internet prezentaciji Agencije za sprečavanje korupcije.
Građani Srbije su od 2017. do 2021. platili najmanje 1,4 miliona evra za funkcionisanje Kancelarije za saradnju sa Rusijom i Kinom. U godini osnivanja za njen rad iz budžeta je izdvojeno 38 miliona dinara, 2018. oko 50 miliona, a 2019. 42,3 miliona dinara, a 2020 Kancelarija je koštala građane 42,4 miliona dinara.
Čime je Nikolić sve to zaslužio
Politikolog Cvijetin Milivojević za Danas kaže da samo može da čestita gospodinu Nikoliću jer je očigledno dobro radio prethodnih pet godina u prvom mandatu na tom mestu.
– S druge strane, dobro je završio i neke stvari za sebe lično. Pretpostavljam da verovatno to znači i produženje korišćenja državne vile koja građane košta oko 3.500 evra mesečno. Sudeći po poslednjim izjavama novog gradonačelnika Beograda doktora Aleksandra Šapića, koji je u više navrata rekao da ono što je obećavao kao predsednik opštine ne važi, neće biti ni rušenja vila i kuća na Savskom nasipu jer kako doktor Šapić kaže:“Tamo žive neki ljudi“. Među tim ljudima su i ljudi koji se zovu Nikolići. Koliko je javnost obaveštena poslednjih godina baš od dokrora Šapića, postoje dve kuće bivšeg predsednika Nikolića koje neće biti dirane, pretpostavljam – navodi Milivojević.
Kako dodaje, posebno se raduje što će Nikolić i nadalje predsedavati „ovim značajnim Savetom jer je bila vidljiva njegova čvrsta ruka i odlučivanje u ekonomskoj saradnji sa Kinom i Rusijom“.
– Tačno se video njegov tanani rukopis u toj saradnji. Mislim i da je bivše Ministarstvo za dijasporu srećno jer su se gospodin Nikolić i savet uselili u zgradu u kojoj je nekad ono bilo. Ima puno lepih stvari, rekao bih, posle tog postavljenja – navodi Miliovojević.
Na pitanje čime je Nikolić sve to zaslužio, odgovara, da je tu više razloga.
– Odustao je da se kandiduje u drugom mandatu 2017. i time umnogome pomogao svom bivšem zameniku predsednika stranke da pobedi u prvom krugu. Da se kandidovao, u tom trenutku sa podrškom dela te naprednjačke biračke baze koju je imao, odneo bi taman toliko procenata glasova da bi Vučić morao da ide u drugi krug. A pre svega je ispoštovao Ustav i svoje predizborno obećanje, koje mu je doduše Vučić naturio kao šef kampanje između dva kruga izbora 2012, i parolu „predsednik svih građana“. Ne zaboravimo i to da je on svojom pobedom na predsedničkim izborima SNS postavio na vladajuće mesto. Jer da nije bilo toga, SNS ne bi bila vladajuća partija – ukazuje Milivojević.
Kako zaključuje, najvažnije je da je gotovu vladajuću stranku dobrovoljno isporučio svom zameniku već u septembru 2012, a taj njegov naslednik, uprkos Ustavu i članu 115 i obećanju koje je plasirao u Nikolićevo ime, odbio je ceo prvi mandat da se povuče i ušao je u drugi predsednički mandat a da se nije povukao sa mesta predsednika stranke.
Ko su članovi saveta po funkciji
Nacionalni savet za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom osnovan je u maju mesecu 2017. godine Odlukom Vlade Republike Srbije. Savet ima predsednika i članove koji se imenuju posebnim aktom Vlade.
Na čelu Nacionalnog saveta nalazi se Tomislav Nikolić, bivši predsednik Republike Srbije. Savet ima devet članova po funkciji: ministar spoljnih poslova, ministar trgovine, turizma i telekomunikacija, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, ministar finansija, ministar privrede, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, ministar rudarstva i energetike, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i ministar za kulturu i informisanje, kao i šest članova imenovanih od strane Vlade.
Nacionalni savet razmatra, usmerava i koordinira sprovođenje Sporazuma o strateškom partnerstvu između Republike Srbije i Ruske Federacije i Sporazuma o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu između Republike Srbije i Narodne Republike Kine. Njegov rad se odvija na sednicima koje saziva i kojim predsedava predsednik Nacionalnog saveta.
Stručne i administrativno – tehničke poslove za potrebe Saveta obavlja Kancelarija Nacionalnog saveta koja je osnovana Uredbom Vlade Republike Srbije kojom rukovodi direktor koji je istovremeno i sekretar Nacionalnog saveta, učestvuje u njegovom radu bez prava odlučivanja. (www.danas.rs i Danas, 29.11.2022)

Цвијетин Миливојевић: Следи велики договор Русије и САД, судбину КиМ и Украјине заједно ломе

Гост медијске куће Србин инфо био је, по мишљењу многих, најбољи српски политички аналитичар Цвијетин Миливојевић.
Миливојевић је ексклузивно анализирао најновије догађаје у земљи и иностранству и објаснио како ће се судбина јужне српске покрајине Косова и Метохије одлучивати заједно са судбином Украјине.
Наш саговорник је најавио велике, истотијске преговоре између Русије и Америке, на којима ће и Србија тражити своју шансу.
Успех руске војне операције је од изузетног значаја и за српско питање.
У емисији је било речи и о најновијој мигрантској кризи, односима политичких партија, Рио Тинту, протестима…  (www.srbin.info, youtube TV kanal Centar, водитељ Дејан Петар Златановић,  27.11.2022)

"Politika navlačenja" - Cvijetin Milivojević i Darko Obradović

Svi znamo šta je politika „odvraćanja“. Da politički ili vojni protivnik ili neprijatelj, ne uradi nešto što nije u interesu onog koji odvraća. Najpoznatija je politika „nuklearnog odvraćanja“ čija je suština da onaj koji prvi upotrebi nuklearno oružje, sigurno će biti uništen uzvratnim udarom. Ali da li postoji i politika „navlačenja“. Da nateraš protivnika da uradi nešto što za šta je on ubeđen da je u njegovom interesu, a u stvari je to interes onoga koji navlači. O tome sa Cvijetinom Milivojevićem i Darkom Obradovićem (TV Tanjug, “Dobro jutro, Tanjug”, Tanjug Web 🔹️ http://tanjug.rs/, Instagram 🔹️ https://instagram.com/tanjug.official, Twitter ️ https://Twitter.com/TanjugNews, FaceBook 🔹️ https://www.facebook.com/televizijaTa..., voditelji Milorad Komrakov i Zoran Ostojic, 26.11.2022)

Milivojević: Sve što radi s Kosovom, Vučić krije od sopstvenog naroda

 Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je danas da pregovarački tim Beograda, nije u Briselu ostvario nikakvu pobedu po pitanju registarskih tablica i da su sve odluke koje je u proteklih deset godina doneo Aleksandar Vučić o Kosovu bile bez znanja javnosti.
Milivojević je agenciji Beta kazao da je šef diplomatije Evropske unije Žozep Borel rekao da se Srbija obavezala da će prestati da izdaje registarske tablice s denominacijom kosovskih gradova, dok je direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković kazao da će Srbi "najnormalnije" moći da registruju i produže KM tablice.
"Više verujem Borelu nego Petkoviću. U proteklih desetak godina o rešavanju situacije na Kosovu više smo se pravovernije informisali od evropskih političara nego od srpskih", istakao je Milivojević.
Po njegovim rečima, Vučić je iz pregovaračkog tima i iz Srpske liste isključio sve misleće Srbe s Kosova i zbog toga je ono danas na korak od de jure nezavisnosti.
"Srbi su sada po nalogu iz Beograda napustili i radna mesta u kosovskim institucijama. Pitanje je šta će biti s tim ljudima? Posledice takve politike su katastrofalne", naglasio je politikolog.
Dodao je da već godinama niko ne zna s kojim mandatom i o čemu Vučić razgovara s kosovskim političarima.
"On je još 2013. godine prihvatio član 11. Briselskog sporazuma po kome srpska strana prihvata da se izbori na Kosovu održe po kosovskim zakonima. U Briselskom sporazumu se nijednom rečju ne spominje Srbija. Ko mu je to dozvolio? Vučić sve što radi s Kosovom krije od sopstvenog naroda i od svojih najbližih saradnika iz Vlade Srbije", ocenio je Milivojević.
Fascinantno je, dodao je, što dobar deo javnosti i opozicionih političara "i levih i desnih", smatra da to što radi Vučić, "možda i nije loše".
"Vučić je svojom propagandom uspeo da ubedi najveći deo javnosti da se on uspešno bori za očuvanje Kosova. A ustvari, istina je da je Beograd predao Prištini sve elemente državnosti. Za sadašnje stanje odgovornost ne snosi samo Vučić. Kada je potpisan Briselski sporazum pojedini opozicionari su Dačića (Ivica) poredili s Niksonom (Ričard), a Vučića s Djindjićem (Zoran)", istakao je Milivojević.
Na pitanje Bete, kako vidi konačno rešenje kosovskog pitanja, Milivojević je rekao da će o tome odlučiti dve super sile u Savetu bezbednosti, Sjedinjene Američke Države (SAD) i Rusija.
"Jedini pozitivni utisak u ovoj situaciji je to što se predstavnici SAD sve više pitaju. Bilo bi dobro da u razgovorima o Kosovu učestvuju i predstavnici nekih drugih zemalja koje su stalne članice Saveta bezbednosti, jer će konačno rešenje biti doneto u Ujedinjenim nacijama", smatra Milivojević.
Istakao je da EU ne može da donese konačnu odluku jer u toj zajednici ne postoji jedinstven stav o Kosovu.
"Za Kosovo nema rešenja bez kompromisa. Nijedna od dve strane ne sme biti apsolutni pobednik niti potpuni gubitnik. Amerikanci su majstori za kompromisna rešenja, kao što su to uradili s Dejtonskim sporazumom na primeru Bosne i Hercegovine, gde se sve tri strane osećaju po malo pobednicima i po malo gubitnicima. Alternativa kompromisu je status kvo, kao na Kipru još od 1974. godine", zaključio je Milivojević. (www.beta.rs, 24.11.2022)

I zapad je shvatio da je krivac u Prištini

 Svi prsti upereni u Kurtija: Ponaša se kao SLON U STAKLARSKOJ RADNJI, a glavno pitanje je da li bi Beograd od toga mogao DA PROFITIRA
Ako za nešto može da se kaže da je dobro, u generalno napetoj i zabrinjavajućoj atmosferi u vezi sa Kosovom, to bi mogle da budu pohvale na račun Beograda. Zapad ga je u čitavoj priči označio kao konstruktivnog partnera, voljnog da razgovara i traži rešenja, za razliku od Prištine i tamošnje vlade, za koju se s pravom može reći da je remetilački faktor u celoj priči.
Taj, ne tako pohvalni epitet, Priština i tamošnji premijer Aljbin Kurti, zaradili su prethodnih meseci upornim odbijanjem da poslušaju sugestije i EU i SAD, i odlože primenu odluke o preregistraciji vozila na RKS tablice. U to tvrdoglavosti Kurti je otišao još dalje, pa je juče u Briselu odbio svaki predlog visokih zvaničnika EU Đuzepa Borelja i Miroslava Lajčaka za kompromis sa Beogradom.
Čak i Borelj "izgubio živce" zbog Kurtija
To je, izgleda, baš izrevoltiralo uglavnom hladne briselske diplomate, pa je Borelj po prvi put jasno i nedvosmisleno optužio Kurtija za neuspeh pregovora.
- Predložili smo na koji način da izbegnemo kriznu situaciju. Vučić je prihvatio predlog, ali nažalost Kurti nije. Pozvao sam jasno Prištinu da odmah suspenduje odluku o preregistraciji vozila na severu Kosova - istakao je Borelj odmah posle osmočasovnih, i na kraju neuspešnih razgovora sa Kurtijem i Vučićem.
Kako je dodao, o svemu će informisati svoje kolege u EU i međunarodne partnere.
- Informisaću ih o ponašanju strana u razgovorima i nedostatku poštovanja međunarodnih pravnih obaveza, što se posebno odnosi na Kosovo. To je posebno negativan politički signal - naglasio je Borelj.
Priština malo popustila pod pritiskom Amerike
Kurti je ipak malo "smekšao" tek nakon jednog poziva, ali ne iz EU, već iz Amerike, odnosno nakon razgovora sa američkim ambasadorom u Prištini Džefrijem Hovenijerom, nakon čega je odlučio da kažnjavanje svih vlasnika vozila koji nemaju RKS tablice odloži za 48 sati.
Međutim, odbacivanje bilo kakvog kompromisa u vezi sa preregistracijom vozila nije jedini "greh" koji Zapad spočitava Prištini. Opšte je poznato da ona već skoro punu deceniju uporno odbija da formira Zajednicu srpskih opština dogovorenu još 2013. godine Briselskim sporazumom.
Sa druge strane, Beograd radi suprotno: Poštuje Briselski sporazum, otvoren je za razgovor, konstruktivan je, a juče je na više načina iskazao dobru volju da dođe do kompromisa, što je javno i pohvaljeno.
Sve ovo mogli bi da budu argumenti u korist Srbije, s tim što je veliko pitanje da li će koliko ponašanje Beograda i Prištine u poslednje vreme uticati na promenu odnosa Zapada prema kosovskom problemu?
"Kurti se ponaša kao slon u staklarskoj radnji"
Predsednik Foruma za strateške studije (FORST) dr Neven Cvetićanin kaže za "Blic" da bi "preterano bilo reći da je pozicija Beograda ukupno povoljnija od pozicije Prištine, ali da se može reći da Beograd trenutno ima povoljniju poziciju unutar pregovaračkog procesa".
- Beograd je ispunjavao većinu ranije potpisanih obaveza od 2011. godine, dok Priština nije. To se posebno odnosi na aktuelnu vladu u Prištini, što ju je dovelo do gubitka kredibiliteta i pred Zapadom i u čitavom pregovaračkom procesu, iako ne u potpunosti, već delimično, budući da se od nje očekuje da bude fleksibilnija u dijalogu - priča on.
Kako kaže, Kurti se u visokoj diplomatiji ponaša kao "slon u staklarskoj radnji".
- Jedno je voditi populističke kampanje među sunarodnicima na terenu u čemu je vešt, a drugo imati suptilnost da se procene momenat, predložena rešenja, sopstvena snaga i snaga druge strane, gde je Kurti poslednjih meseci, od kada su krenule napetosti na Kosovu, imao niz pogrešnih kalkulacija. Trenutno je čitav pristisak na njemu, prvenstveno da odloži tvrdoglavu odluku o tablicama i da povuče prateće korake sa osnivanje ZSO, kako bi se Srbi vratili u tzv. prištinske institucije, bez čega teško može biti deeskalacije na terenu - podvlači Cvetićanin.
Principijelan stav Beograda
I Slobodan Zečević sa Instituta za evropske studije ističe za "Blic" da je logično što u ovom trenutku Beograd ima veću podršku Zapada od Prištine kada se zalaže da se u potpunosti ispuni Briselski sporazum.
- Beograd već godinama ima principijelan stav da se poštuje Briselski sporazum čiji su garant EU i Zapad. Zato je normalno je da imamo podršku EU i Zapada kada je reč o Briselskom sporazumu, jer se pozivamo na pravo postignuto u Briselu. Pritom i EU i Zapad vide da smo sproveli gotovo sve svoje obaveze iz tog sporazuma - naglašava Zečević.
Kako kaže, bitno je da Srbija postane ozbiljan partner EU.
- Mi imamo podršku Zapada kada se radi o sprovođenju Briselskog sporazuma, ali nemamo podršku u vezi sa rešenjem kosovskog pitanja. Tu Zapad i dalje ne podržava nikakvo kompromisno rešenje, pa ni eventualnu podelu Kosova na šta bi srpska strana možda pristala - priča on.
Kako dodaje, bitno je da na primeru Briselskog sporazuma Beograd pokaže da je ozbiljan i odgovoran partner EU.
"Kupovina vremena - dobra politika"
S druge strane, politikolog Cvijetin Milivojević smatra da je rat u Ukrajini stvorio okolnosti u kojima Zapad ima više razumevanja za srpske interese na Kosovu.
- SAD su sad mnogo aktivnije u vezi sa kosovskim pitanjem čak i od EU. U Vašingtonu verovatno smatraju da dok se SAD ne uhvate kosovskog pitanja, taj problem neće ni biti rešen - naglašava Milivojević za "Blic".
Dodaje da i da Beograd trenutno vodi dobru spoljnu politiku.
- Mislim da je u trenutnoj situaciji kupovina vremena dobra politika. Ne mora pitanje Kosova baš u ovom trenutku da se rešava - ističe on.
Prsti upereni u Kurtija
U ranijim sporovima Beograda i Prištine EU i SAD su uglavnom pozivali obe strane na smirivanje tenzija. Ali nakon najnovijeg jednostranog poteza vlade Aljbina Kurtija, kada uprkos zahtevima Zapada nije odložila rok za preregistraciju vozila na RKS tablice, čini se da su EU i SAD u potpunosti kao krivca za novonastalu situaciju označili Prištinu.
Zbog toga već nedeljama pokušavaju Kurtija da privole da taj rok odloži. U takvim okolnostima Zapad Beogradu ne može da zameri ni izlazak svih Srba iz prištinskih institucija ni uslov za povratak Srba u institucije - a to je poštovanje Briselskog sporazuma i formiranje ZSO čiji je garant EU. (www.blic.rs, Blic, Marko Tašković, 22.11.2022)

(Ne)opravdana isključivost: Opozicija NEĆE NA RAZGOVORE s Dodikom

Pozivu novoizabranog predsjednika Republike Srpske Milorada Dodika svim parlamentarnim strankama da danas dođu na konsultacije oko formiranja nove Vlade Srpske, po svemu sudeći, neće se odazvati nijedna politička partija iz opozicije.
Svoj raniji stav oko bilo kakvih sastanaka ili pregovora s Dodikom prije par dana ponovio je lider liste “Za pravdu i red”, Nebojša Vukanović, koji je slikovito poručio da bi “prije ušao u koncentracioni logor nego u koncentracionu vladu” s aktuelnom vlašću u Srpskoj.
Na novinarsko pitanje da li će se odazvati na Dodikov poziv za razgovore o formiranju buduće Vlade Republike Srpske, Vukanović je takođe odgovorio odrečno.
– Mene su zvali iz skupštine da pitaju na koji mejl će mi poslati Dodikov poziv na konsultacije, što sam ja u startu odbio i rekao da me to ne interesuje, jer na sastanak kod uzurpatora ne idem. valjda je to svima jasno – poručio je Vukanović.
Misterija
Po svemu sudeći, termin za sastanak s čelnicima PDP u kabinetu novoizabranog predsjednika Srpske takođe će ostati upražnjen, budući da ni lider te opozicione stranke, Branislav Borenović, kako tvrdi, nema namjeru da o bilo čemu razgovara niti pregovara s Dodikom.
– Naš stav u vezi s tim je poznat – rekao je nedavno Borenović, ponavljajući ranije zaključke vrha njegove stranke o tome da lidera SNSD, kako su istakli, ne priznaju za legitimno izabranog predsjednika Republike Srpske.
Najveća misterija prethodnih dana postojala je oko toga da li će SDS prihvatiti Dodikov poziv na razgovore oko formiranja nove Vlade i izbora mandatara, budući da vršilac dužnosti predsjednika SDS, Milan Miličević, u prošlonedjeljnom intervjuu za Srpskainfo nije isključio mogućnost “odazivanja” SDS na sastanke koji su, kako je naveo, važni za Republiku Srpsku.
Iako je Miličević tada odbacio bilo kakvu mogućnost ulaska SDS u koncentracionu Vladu zajedno s SNSD i ostalim strankama iz vladajuće koalicije, on nije definitivno zatvorio vrata razgovorima između dva žestoko posvađana politička bloka u Srpskoj.
– SDS će uvijek braniti interese Republike Srpske i nacionalne interese srpskog naroda, i ne samo u Narodnoj skupštini, i ne samo u Republici Srpskoj, već na svakom mjestu gdje to treba i može, a posebno ćemo na tom putu tražiti oslonac u Srbiji. SDS će se odazvati na bilo koji sastanak važan za Republiku Srpsku, za njene građane i neće se libiti da svima u lice kaže svoj stav – poručio je Miličević.
Folklor
Međutim, govoreći nedavno o Dodikovom pozivu na sastanak u vezi formiranja nove izvršne vlasti, šef poslaničkog kluba SDS u Narodnoj skupštini Republike Srpske, Vukota Govedarica, rekao je da ta stranka “ne želi biti sastavni dio Dodikovog folklora koji se nastavlja”, a u kome su, prema njegovim riječima, učestvovali mnogi – od Kristijana Šmita do predsjednika CIK BiH, Suada Arnautovića.
– Ponižavajuće bi bilo poslije svega viđenog otići na te konsultacije, a da pri tome svi znamo da to nema nikakve veze s parlamentarnim konsultacijama. Lažni demokrata i lažni predsjednik može samo napraviti lažne i prividne konsultacije. Na takve konsultacije SDS neće ići – poručio je Govedarica.
Politički analitičar i direktor PR agencija “Pragma” iz Beograda, Cvijetin Milivojević, za Srpskainfo kaže da u kategoričnom odbijanju opozicije da o bilo čemu razgovara ili pregovara s Miloradom Dodikom jedino vidi “nastavak porinuća te političke opcije”.
– To posebno mislim kad govorimo o onom nacionalnom dijelu opozicije u Republici Srpskoj, a to je SDS. Moje mišljenje je da oni ne samo da su trebali prvi da se odazovu na Dodikov poziv, već da bi sam SDS trebalo da inicira takve stvari kao što su pregovori o koncentracionoj vladi, ali i da zahtijevaju da opozicija ima svoj udio u izvršnoj vlasti u Sarajevu, umjesto što ga odbijaju “na prvu loptu”. Jednostavno, ako imaju odgovornost prema građanima Republike Srpske, odnosno konkretno prema Srbima u Srpskoj, jer to su glasači SDS, ta stranka treba da traži ulazak u vlast, a ne da čekaju Dodikov poziv – smatra Milivojević.
Papci
On tvrdi da bi pozitivan odgovor na Dodikov poziv za razgovore o formiranju nove Vlade Republike Srpske trebalo da daju i PDP, kao i lider liste “Za pravdu i red”, Nebojša Vukanović.
– Kako sam razumio, Nebojša Vukanović i njegova grupacija predstavljaju nacionalnu političku opciju. Mislim da je Vukanovićeva predizborna priča, koja je predstavljala kombinaciju “akcionaštva” i predstava, dosegla zenit i da bi on sada morao pokazati da li ima smisla za politiku ili ne. Na izborima je Vukanovićeva lista dobila ozbiljan poslanički klub i on u ovom trenutku mora da prelomi kako dalje. Kad je riječ o PDP, zaista ne razumijem sve odnose u toj stranci. Oni se sad, vjerovatno, bave problemima unutar partije i mogu donekle da razumijem njihovu rezervisanost prema razgovorima s Dodikom jer imaju preče probleme. Međutim, moje mišljenje je i da bi PDP, kao odgovorna, prodržavna i proentitetska stranka, trebala da se odazove na Dodikov poziv za razgovor – kaže Milivojević.
On, takođe, predviđa da će u narednom periodu, ukoliko čelnici opozicije ostanu pri stavu da nema pregovora s Dodikom, u njihovim strankama nastaviti da se dešavaju “lomovi”, odnosno da će jedan broj njihovih sadašnjih poslanika i funkcionera preći u redove vladajućih.
– Vjerujem da će se desiti ono što se uvijek dešavalo poslije izbora u Republici Srpskoj, a to je da će dio pojedinaca iz opozicionih stranaka takođe željeti da se nađu na pobjedničkoj strani, i to je potpuno legitimno. Ne mora da bude simpatično, ali takve stvari viđamo ne samo u Republici Srpskoj i BiH, već i u zemljama regiona – kaže Milivojević.
DODIK: GUBITNIKE NIKO NE MOLI
Reagujući na najave iz opozicije, prvenstveno SDS, da s njim ne žele pregovore o bilo kojoj temi, Milorad Dodik je nedavno poručio da je SDS “gubitnička politička partija” i da ih “niko ne moli da budu dio šire koalicije”.
– Jedina velika politika danas je ovdje Republika Srpska. Dolazi teško vrijeme u kojem imate dva člana Predsjedništva koji će gomilati nove zahtjeve i odluke i ukoliko Narodna skupština ne bude ta koja će to sprečavati, onda Republika Srpska gubi. Ako oni hoće da budu dio tog gubitka, neka budu – rekao je Dodik. (www.srpskainfo.com, EuroBlic, Boris Knežević, 22.11.2022)

Тиранија оксиморонштине „колективног Запада“

 "Одлучно одбацујемо и недвосмислено осуђујемо незакониту руску анексију украјинских региона. Намерним подривањем међународног поретка заснованог на правилима и очигледним кршењем основних права Украјине на независност, суверенитет и територијални интегритет, основних принципа садржаних у Повељи Уједињених нација (УН) и међународном праву, Русија доводи у опасност глобалну безбедности“, саопштио је недавно Европски савет који окупља шефове држава или влада 27 чланица Европске уније, од којих већина припадају и НАТО-у који је све то исто, 1999, учинио Србији и њеној покрајини Косову и Метохији!
"Путиново илегално отимање украјинске територије на основу лажних „референдума" и употребе силе је потпуно кршење међународног права. Русија и њени проксији су највећа претња миру и морају бити заустављени и даље санкционисани", недавно је просудила Вјоса Османи, председница Косова, исте оне територије која, после НАТО окупације тог дела Србије, никакав, па чак ни „лажни“ референдум није ни одржала, али им то није сметало да им Међународни суд правде проглашење независности од стране некакве „групе грађана“ уважи као скоро легално!  
Само из ове две изјаве се, на прву лопту, апропо Косова и Метохије намеће најмање пет-шест оксиморона који, као последица НАТО пропагандне „производње сагласности“ постају стереотипи „колективног Запада“ (КЗ).
Рецимо, како то отимање дела Србије (од стране НАТО окупатора) без референдума може да, по међународном праву, буде правно ваљано, а мењање граница референдумом да буде „кршење“? Кршење чега? Друго (кад већ помињеш право), како можеш да тумачиш међународно право ако представљаш структуру која је у колизији са њим, као што то чини Османи? Треће, стални Хашки трибунал уопште није одлучивао о (не)легалности косовске сецесије, јер у „саветодавном мишљењу“ ни речју није потврђено "право косовских Албанаца на једнострано отцепљење од Србије", већ је Суд  изричито навео да се „питањем државности Косова неће бавити“.
Пето, тај суд је потврдио да декларацију о косовској независности нису донеле институције које су деловале под окриљем уставног оквира УНМИК-а, односно правног режима Резолуције 1244, што значи да су илегалне, јер нису у домену општег међународног права. Шесто, не може агресија НАТО на Србију, илегална, без одлуке Савета безбедности, као резултат, са становитша међународног права, резултовати настанком нове државе „Република Косово“...
Али, пошто је, као посебна врста антитезе или парадокса, оксиморон, буквално преведено, „оштроумна будалаштина“, односно стилска „фигура мисли“ која описује ирационална стања и у којој, као што говоре књишки примери, „мртвац“ може да буде „жив“, „будала – мудра“, а „хуља  света“, хајде да се позабавимо још неким примерима актуелне оксиморонштине у међународном праву и међународним односима, са последицама за све нас овде и одавде. На Западном Балкану. Ух, још један оксиморон који нам је наметнуо КЗ, само да се не би помињала часна имена бивше Југославије и Албаније.
Идемо даље: Званична Анкара је саопштила да – додуше, уз ограду да „подржава решење базирано на миру који се може постићи преговорима“ – одбацује одлуку Русије да анектира регије у Украјини Доњецк, Луганск, Херсон и Запорожје, уз подсећање да, ето, „није признала ни руску анексију Крима на нелегитимном референдуму 2014. године“, јер све то „представља кршење упостављених принципа међународног права“? Све то уз „снажну подршку територијалном интегритету, независности и суверенитету Украјине у свакој прилици“...
И то би било принципијелно да, рецимо, сам (ондашњи премијер) Ердоан, у октобру 2013, усред немањићког Призрена, у друштву албанског премијера Раме и (ондашњег) косовског премијера Тачија, није ускликнуо „Турска је Косово и Косово је Турска“. И да та земља није још 18. фебруара 2008. (већ сутрадан након илегалног проглашења независности) признала „Републику Косово“. И да, рецимо, садашњи турски председник није, претпрошлог лета, покренуо нову међународну кампању за даље признавање Косова. А то турско лицемерје има предисторију која траје од јула 1974, када је војска Републике Турске извршила инвазију на Кипар и, практично, анектирала трећину тог острва, проглашавајући на том простору „Турску Републику Северни Кипар“ коју признаје једино Република Турска.
Успут, Европска унија (ЕУ) је - и то је нови пример лицемерства колективног ЕУ и НАТО запада - целовити Кипар примила у ЕУ, иако је претходно прокламовала правило да нити једна земља са „нерешеним територијалним питањима“ не може да буде примљена у чланство ЕУ! И још један доказ контра заједничкој тези српског Врховника и КЗ-а да је задржавање “статуса кво“ боље од било каквог пребрзог сечења преко пања, заправо, „позив на рат“: Турска агресија на Кипар окончала се поделом острва тзв. зеленом линијом, тј. тампон зоном под контролом УН и од тада тамо – влада скоро педесетогодишњи мир.
Немачка амбасадорка у Србији Анке Конрад, позивајући Београд да уведе санкције Русији, негира да ова земља има двоструке стандарде према суверенитету Украјине и Србије, јер„овде говоримо о потпуно две различите ситуације". По њеном мишљењу, за разлику од „Русије која масовно крши Повељу УН“, на Косову је „ситуација 1998. и 1999. била потпуно другачија, јер се тамо развијала ужасна хуманитарна катастрофа уз масовно кршење људских права, па је НАТО операција била једини преостали пут".
На питање како од Србије може да се тражи да се одрекне Косова, а да је територијални интегритет  Украјине светиња, слична објашњења типа „једноставно, ми сматрамо другачије и то је то“, без потребе макар да покуша да образложи било каквим аргументом зашто „не види аналогију између две ситуације", има и њен амерички колега у Београду Кристофер Хил: „„Ми не сматрамо да је ситуација на Косову, која је настала пре 23 године, у било којој мери слична оружаној агресији и копненој инвазији Русије, циљаним нападима на стамбене зграде у којима живе цивили, ми не видимо аналогију између две ситуације."
Чак и за појмове западне оксиморонштине трагикомично је, на пример, како су ЕУ и НАТО „протумачили“ резултате референдума 2018. у (тадашњој) Бившој Југословенској Републици Македонији, као „велику победу демократије“ и легалну и легитимну одлуку македонских грађана!? Наиме, на референдум који је директно одлучивао о идентитету те државе, изашло је тек нешто мало више од трећине грађана (36.79 одсто!), од којих се 91,37 одсто изјаснило „за“. Референдумско питање је гласило: „Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО, са прихватањем  споразума између Републике Македоније и Републике Грчке?“. Дакле, упркос скоро па плебицитарном македонском „не“, Македонија се, по грчком диктату, прекрстила у Северну Македонију, па још постала и чланицом НАТО-а, приде!?
КЗ је „заборавио“ и предисторију сукоба који је управо он најдиректније потпиривао – актуелног руско-украјинског рата. Наиме, 17. марта 1991, одржан је референдум о будућности Совјетског Савеза. Питање је било: „Сматрате ли неопходним очување СССР као обновљене федерације равноправних суверених република у којој ће бити у потпуности загарантована права и слободе појединца било које националности?“ Референдум су опструирале комунистичке власти совјетских република Литванија, Летонија, Естонија, Јерменија, Грузија (осим, тада већ отцепљених Абхазије и Јужне Осетије) и Молдавија (осим Придњестровља које се од Молдавије „одвојило“ годину раније и решило да „остане у СССР“). Сума сумарум: Излазност на референдуму у том већем делу СССР, била је 80 одсто, а у тих девет највећих република више од 80 процената изашлих било је за очување Совјетског Савеза! Таква плебисцитарна подршка грађана СССР није поколебала Запад у његовој накани да разбије ту државу...
Та релативизација народне воље малих народа и држава од стране КЗ, као да је отелотворена пракса „принципа довољног разлога“ немачког филозофа, математичара и физичар Готфрида Вилхелма Лајбница (1646-1716). Према коме се ни једна чињеница не може сматрати правом, ни једна поставка истинитом, уколико довољан број разлога не говори у прилог томе – а не у прилог нечег сасвим другог. Банализујмо ствар до краја: све што постоји мора имати довољан разлог зашто постоји, али има и случајева да ти разлози постоје, али нам није познато да постоје, но, свеједно – ако јачи каже да постоје (а „право“ и је увек на страни јачег), онда постоје, и – шлус!
Но, вратимо се догађајима на простору екс-Југославије. У Босни и Херцеговини је, 1. марта 1992, противно ондашњем Уставу (југословенске) Социјалистичке Републике БиХ, један конститутивни (уставотворан) народ прегласан, а КЗ је резултате тог референдума уважио као легитимне и легалне, и пожурио са међународним признањем БиХ, пре њеног унутрашњег преуређења у новоствореним условима! Некадашњи хрватски члан Председништва БиХ Крешимир Зубак (иначе, правник) својевремено је признао чињеницу да су се Бошњаци и Хрвати изјаснили на референдуму да прихватају БиХ као државу равноправних народа, а пошто су Срби, готово акламативно, бојкотовали тај референдум о независности БиХ, они су прихватањем Дејтонског мировног споразума, „полазећи од свог права на самоодређење, прихватили БиХ као своју државу, искључиво онакву каква је устројена у Дејтону“.
Конкретно, БиХ је, према Уставу из 1974, већ у члану 1, била дефинисана као: „Социјалистичка демократска држава и социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба и Хрвата, припадника других народа и народности који у њој живе, заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи и на суверености и равноправности народа БиХ и припадника других народа и народности који у њој живе. Социјалистичка Република БиХ је у саставу СФРЈ.“
Из чега је произилазило да Муслимани, Срби и Хрвати унутар БиХ имају суверен и једнакоправан статус. Тако је, чак и Хрватска заједница (па, Република) Херцег-Босна, која ће бити „угашена“ вашингтонским  муслиманско-хрватским споразумом из 1993, основана, крајем 1991, на темељу члана 275 Устава те СР БиХ и обухватала 30 БХ-општина са апсолутном или релативном хрватском већином.
Анекс 4 Општег  мировног споразума из Дејтона који је, заправо, Устав БиХ, у преамбули се изричито позива на Мeђународни пакт о грађанским и политичким правима, у коме пише да „сваки народ има право на самоопредељење“. Дакле, по том акту међународног права, народи БиХ имају право да одлучују о свом политичком положају, о друштвеном, економском, културном и другом развитку, што подразумева и да ти народи имају инструменте да могу да остваре та своја права.
Упркос томе, дволични КЗ данас заговара „дух, а не слово  Дејтонског споразума“. Што на делу значи да западни протектори БиХ желе силом да претворе у некакву криптограђанску државу, уз образложење да једино таква може „напред, ка цивилизованом свету“, иако се и само седиште ЕУ и НАТО налази управо у престоници једне конституално дубоко националне (фламанско-валонске, француско-холандско-немачке) конфедерације. Све на трагу некаквих покушаја стварања вештачке босанске нације, увођења јединственог „свебосанског (наместо српског и хрватског) језика“, и осталих симбола „босанске“ посебности у односу на Хрвате и Србе из БиХ, који датирају од уласка Аустро-Угарске у БиХ, осамдесетих година 19. века. Та врста „свебосанске грађанизације“ иде дотле да се, рецимо, „Повеља Кулина бана“, најстарији сачувани дипломатски документ писан ћирилицом на народном језику из Босне, из 1188, подастире као некакав акт ексклузивног, идентитетског националног бошњаштва, иако годину дана раније римски папа у писму дубровачком бискупу помиње нешто сасвим друго: „regnum Servilie, quod est Bosna“ (српска краљевина која је Босна).
Било како било, принцип конститутивности три народа је, макар у уставноправном смислу, преживео (и никада се није изгубио у темељним актима БиХ, од времена АВНОЈ-а и ЗАВНОБИХ-а, преко социјалистичких устава, до Анекса 4 Дејтонског споразума)  јер је био једини гарант опстанка те „мале Југославије“. Симптоматично је, међутим, да су најгласнији противници оваквог принципа, осим локалних „грађаниста“ (оних који су били против грађанске Југославије, у којој су Срби били најбројнији народ!), управо лицемерни представници КЗ-а.
Докле је ишла та лицемерна бахатост КЗ-а говори и податак да је Србија, која је већ била под међународним санкцијама, била натерана од КЗ-а да, мазохистички, 1993, и сама уведе санкције својим сународницима с леве обале Дрине! Једино тиме се може разумети логика ових који притискају Србију да санкционишу Русе: Ако сте, пре 30 година, могли да уводите санкције против самих себе, зашто то не бисте могли да урадите и, ипак, далекој Русији?!
А те 1992. експлодирала је западна оксиморонштина: Напре је, 30. маја 1992. године, СБ УН увео економске, а онда и тоталне, санкције тадашњој, само месец дана раније (27. априла) проглашеној, Савезној Републици Југославији. Разлог је био наводно мешање СРЈ у грађански рат у БиХ, који је почео 7. априла 1992, управо на дан када су ЕУ, па САД, признале независност БиХ која је проглашена противно вољи једног од три конститутивна народа!? Званично, повод за санкције била је оцена да није испоштована Резолуција 752, којом је тражено повлачење ЈНА са простора БиХ, иако је званични Београд тврдио да се, упркос нападима “Зелених беретки“ и „територијалаца“ БиХ на ЈНА у повлачењу (случајеви: масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву и масакр над „Тузланском колоном“), већ 19. маја ниједан војник са територије СРЈ није налазио на простору БиХ. Непосредан повод био је масакр цивила у реду за хлеб у улици Васе Мискина, у центру Сарајева, који се догодио 27. маја, за шта су, тада, оптужени Срби из БиХ.
А разлог за српско-српску блокаду на Дрини, 1993, било је одбијање Скупштине Републике Српске да прихвати тзв. Венс-Овенов мировни план за БиХ, који није предвиђао територијални континуитет 10 националних кантона у којима би живели припадници три конститутивна народа. Упркос притисцима самог Милошевића, па чак и грчког премијера Мицотакиса, посланици су тај план одбацили, а њихова одлука је потом потврђена и на народном референдуму. Цинични британски лорд Дејвид  Овен је тада, хвалећи Милошевићеву кооперативност, рекао да су „Срби пред тешким избором, јер ће морати да делују против сопствене браће у Босни“...
Иако тадашњи премијер Србије Никола Шаиновић данас тврди да је „одлука Београда била једина могућа после одлуке на Палама и да су санкције биле уведене само за руководство Републике Српске“, српско-српске санкције само су погодовале ратним профитерима с обе стране Дрине. Да то нису биле само козметичке санкције као „представа за Запад“, више пута се, извештавајући као новинар, са прелаза Мали Зворник, Лозница и Сремска Рача, уверио и аутор овог текста: Врло често су неки „правоверни“ гранични полицајци и цариници Србије, својим сународницима с оне стране Дрине, просипали сваку флашу горива или јестивог уља више, иако су се чак и западни војни посматрачи окретали да би пропустили ове несрећнике да пређу с „вишком“ намирница.
Гласноговорници западне оксиморонштине у Београду, а много их је и у самом врху власти, говоре о руском лицемерју а пропо компарирања анексије Крима и „суи генерис“ случаја Косово. О чему се ради? Москва је правдајући одлуку о припајању Крима и још четири области Украјине, тврдила да су тамошњи референдуми организовани уз стриктно поштовање принципа и норми међународног права, па је тако народ Донбаса и јужне Украјине „искористио своје легитимно право на самоопредељење“ у складу са Повељом УН, Међународним пактом о људским правима из 1966, Хелсиншким завршним актом КЕБС-а из 1975, али и мишљењем Међународног суда о Косову из 2010. којим је посредно сугерисано да једнострано проглашење независности једног дела државе не крши правила међународног права. Овај последњи случај, Руси истичу као пример лицемерја КЗ-а, јер на Косову, ето, није одржан чак ни референдум, а готово цео НАТО запад је пожурио да му призна независност.
На исту тему, пре осам година је, поводом  руског референдума о анексији Крима, тадашњи амерички председник Барак Обама изрекао апсолутну неистину како је „Косово напустило Србију пошто је организован референдум који није био ван оквира међународног права, већ уз пажљиву сарадњу са УН и косовским суседима“, док се, наводно, „ништа слично томе није десило на Криму“. Обама је био, али сасвим селективно , у праву: Демократски савез Косова покојног Ибрахима Ругове, збиља је организовао некакав албански референдум  о независности Косова, тј. независности и од, тада још постојеће, СФРЈ и од Србије, који су српске власти прогласиле илегалним.  Али, није то било после НАТО окупације 15 одсто територије Србије (читај: Косова и Метохије), 1999, већ од 26. до 30. септембра 1991. године.
С обзиром да је Дејтонски споразум који је зауставио крвави грађански рат у БиХ и поставио на ноге БиХ као државну заједницу три конститутивна народа и два ентитета, у којој, за 27 година мира, није забележен нити један (!) озбиљан међунационални инцидент, питање од милион долара је зашто амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил који је, иначе, био део Холбруковог тима који је конструисао тај споразум, некакав сличан компромис у коме нема ни апсолутних победника ни тоталних губитника не предложи и за будућност Косова и Метохије!?  Већ, уместо тога, Приштина и њени амерички и немачки ментори, скачу као опарени на помињање „Заједнице српских општина“ (ЗСО), наводно се плашећи „баука“ Републике Српске...? Што иде тако далеко да „спец. изасланик Владе Немачке за Западни Балкан“ Мануел Сарацин, теши своје „косовске пријатеље“ и прети да „стварање нове Републике Српске неће бити прихваћено, јер то никоме није у интересу“! А зашто се ЗСО не сме претворити у „бабарогу“ каква је Република Српска, одговара сам „објективни“ Сарацин: „Зато што то већина народа Косова, ниједан косовски политичар неће то прихватити!“ А шта Србија на то има да каже – нема везе.
Премного је таквих примера бахатог извргавања руглу међународног права.Та дволичност КЗ-а када је реч о грађанским и националним правима, државном суверенитету, одокативном процењивању онога што јесте, а што није легално и легитимно – најверодостојније одражава реплика милицајца Гаврила Милентијевића (глуми га Бранислав Лечић) из филма „Три карте за Холивуд“, која као да открива шта тај КЗ мисли о Србији: „Никакав сте ви народ! Нама не треба овакав народ! Направићемо ми други, бољи народ!...“
А онај помињани Лајбницов „довољан разлог“, у изведби КЗ-а, пре би се могао читати као Беконов (Френсис, 1561-1526, филозоф и државник) „савет судијама да увек дају предност државном разлогу у односу на право“!
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 21.11.2022)

Kako nas LAŽU MEDIJI I DRUŠTVENE MREŽE: Možete li da PREPOZNATE šta je ISTINA, a šta DEZINFORMACIJA?

Domaći stručnjaci smatraju da jako mali broj Srba kada vidi neku informaciju ume da prepozna da li je u pitanja tačna vest ili laž
U današnje vreme ljudi su svaki dan preplavljeni morem raznih informacija. Najveći problem je, tvrde stručnjaci, što većina ljudi u Srbiji ne zna da prepozna šta je istina, a šta laž.
Zbog društvenih mreža na kojima se bukvalno svake sekunde objavi obilje sadržaja, lako se "provuče" i mnogo dezinformacija, pa čak i iz raznih pobuda namerno plasiranih laži.
Ali, kako će i da li uopšte može običan čovek da prepozna šta je informacija, a šta dezinformacija?
Medijski stručnjak Cvijetin Milivojević smatra da se sa dezinformacijama građani najčešće susreću na društvenim mrežama i u medijima.
- Ali, tu ne mislim prvenstveno na tradicionalne medije, poput TV, radio stanica, štampe i portala. Oni su u današnje vreme mnogo manje čitani, gledani i slušani nego ranije, a paramedijski sadržaji definitivno uzimaju primat. Oni su dostupni na društvenim mrežama. U tim situacijama mnogo je veća mogućnost da "naletite" na dezinformaciju, jer to je informacija iz treće ruke, prepričana i dok dođe do vas ona je gotovo nikakva - kaže on.
Najčešći načini širenja dezinformacija:
* mediji
* društvene mreže
* licem u lice
* putem telefona, mejla...
Laži na društvenim mrežama se ne kažnjavaju
Prema njegovim rečima, najveći problem je što je virtuelni svet zakonski neuređen.
- Recimo, tradicionalni mediji ako plasiraju dezinformaciju za to mogu odgovarati pred zakonom i biti kažnjeni, dok za laž objavljenu na društvenim mrežama u većini slučajeva nećete biti sankcionisani - ističe on.
Na pitanje da li običan čovek u današnje vreme može da razazna informaciju od dezinformacije, medijski stručnjak odgovara:
- Ne, apsolutno ne. Jako malo ljudi može da razluči da li je neka vest dobra informacija ili ne. Pogotovo to ne mogu da urade ako je u pitanju stvar koja je bliska njegovom uverenju, za koju oni "navijaju". Nažalost, većina informacija koje nam se plasiraju su jedno veliko spinovanje, odnosno izvrtanje činjenica. Ne može se reći da su to apsolutne laži, ali istine ima samo u tragovima ili je poenta izvrnuta - napominje Milivojević.
Izbegavajte klik-bejt naslove
Milivojević savetuje građane da je jedan od načina da se zaštite od dezinformacija izbegavanje klik-bejt naslova.
- Izbegavajte da čitate i uopšte ulazite u vesti koje sadrže naslove poput "Nećete verovati", "Šok, pogledajte" i tome slično. Tamo sigurno nećete naći odgovore koji vas zanimaju. Čim imate tako provokativan naslov treba da znate da u većini slučajeva naslov nema veze sa onim što je u tekstu - kaže on i dodaje:
- Sve vesti, pa i dezinformacije, zahvaljujući internetu i društvenim mrežama danas mnogo brže "putuju". A, skoro da i nema ljudi koji mogu sa sigurnošću znati da li su zaista pročitali tačnu vest ili ne. Zato savetujem, pogotovo mlađima da više koriste tradicionalne medije. I tamo ima laži, ali mnogo manje jer za iste mogu biti i kažnjeni.
Twitter na dobrom putu
Medijski stručnjak Cvijetin Milivojević kaže da sa nestrpljenjem očekuje dalje poteze Ilona Maska u kompaniji Twitter, jer najavljene izmene mogu dosta uticati na smanjenje dezinformacija na ovoj društvenoj mreži.
- Kada bi se ukinula mogućnost potpune anonimnosti na društvenim mrežama to bi zaista bio veliki korak u rešavanju ovog problema. Ukoliko objavite neku informaciju, korisnici imaju pravo da znaju ko stoji iza nje - napominje on.
Profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka Miroljub Radojković objašnjava da mediji imaju misiju da eliminišu dezinformacije.
- Postoje procedure provere koje treba da to omoguće. Poznato je pravilo da se povodom iste informacije pita i druga umešana strana. Ona može da pruži dodatna obaveštenja i podatke koji otkrivaju dezinformaciju. Takođe, mediji koji drže do svog ugleda neće objaviti ništa ako tim povodom ne dobiju potvrdu iz nekoliko, najmanje dva, nezavisna izvora. Pošto je najsporija, štampa ima najviše vremena da primeni ove procedure i po pravilu dezinformacije tim kanalom najteže prolaze - rekao je naš sagovornik.
Nedostatak vremena za proveru dovodi do grešaka
On dodaje da digitalni, posebno video kanali koji rade najvećom brzinom nemaju dovoljno vremena da primene sve metode provere.
- Pošto je kod njih slika i informacija, postoji veliki rizik da se starim ili premontiranim video sadržajima stvori dezinformacija. U ovom slučaju, renomirani mediji se ograđuju navodeći na kraju vesti da nisu bili u stanju da provere vreme nastanka snimka. To je upozorenje građanima da je možda u pitanju nečija dezinformacija i da to uzmu u obzir. Najčešće dezinformacije ovim kanalom prolaze ako se mediji oslone na video materijale, koje su na internet postavili  građani kao autori amateri - napominje on za K1info.rs.
Profesor Radojković objašnjava da senzacionalistički mediji često propuštaju dezinformacije na dva načina.
- Prvi je da koriste tehniku “klik bejt”, to jest da navode naslove koji privlače pažnju, ali nisu nužno u vezi sa sadržajem koji sledi. To je već u startu dezinformaciona podvala. Drugi način je da informacije uzimaju iz jednog izvora koji identifikuju. U slučaju da su objavili dezinformacije brane se činjenicom da je za to odgovoran izvor, a ne oni - napominje on.
Društvene mreže - raj za dezinformacije
Ipak, kako kaže, najviše dezinformacija, kao nikada pre u istoriji, prolazi kroz društvene mreže.
- Na njima objavljuju i poznati i anonimni autori, avatari pa čak i botovi, to jest programirane digitalne mašine. Manje društvene mreže imaju moderatore ali oni nisu ni zaduženi niti u stanju da primene procedure provere informacija kao mediji. Veliki konglomerati i mreže pokušavaju da dezinformacije i štetne sadržaje suzbiju zapošljavanjem hiljada kontrolora ili primenom odgovarujućih algoritama. Naravno, poplava (dez)informacija je tolika da ova vrsta odbrane nije ni dovoljna ni uspešna - ističe profesor za K1info.rs.
Naš sagovornik dodaje da postoji još jedan kanal širenja (dez)informacija, koji je spor, ali najdelotvorniji.
- Licem u lice ili preko nekog sredstva komuniciranja (telefon, mejl, itd) između ljudi, koji se po pravilu poznaju i gaje međusobno poverenje. Tako od uha do uha nastaju glasine kao najstariji, najčešći i najmasovniji oblik širenja dezinformacija. U našoj sredini to smo videli kao glasine o  teoriji zavere, o zaprašivanju psihoagensima, o štetnosti vakcina koje sobom nose čipove za kontrolu, o širenju virusa putem 5G mreže mobilne telefonije, itd. Svakako, biće toga još već koliko sutra - kaže Radojković.
Prema njegovim rečima, jasno je da običan čovek teško sam može da razlikuje informaciju od dezinformacije.
- Naravno da izuzetaka ima. Ako je u pitanju ekspert, on može da zapazi greške i prevare sadržane u dezinformaciji. Takođe, dobro informisani građani koji kontinuirano i često primaju  informacije sposobniji su da primete dezinformacije. Ali, kada se kaže “običan građanin” misli se na ogromnu većinu ljudi koji nemaju stepen prethodne informisanosti kao pomenuti izuzetci. Oni su najčešći  korisnici dezinformacija ili “fake news”, a time i žrtve izvora koji tim putem žele da utiču na njihovo mišljenje i ponašanje. Polazeći od ove činjenice, sada se u digitalizovanim društvima pojavljaju NVO i sajtovi tzv. fakt čekeri. Oni samostalno, ili na upit, proveravaju objave za koje se sumnja da su dezinformacije i objavljuju nalaze kontrole - ističe on.
Kako prepoznati dezinformaciju?
Profesor Radojković napominje da bi građani trebalo da u svakom sumnjivom slučaju potraže pomoć fakt čekera ili da izvore informacija provere na internetu.
- Tim putem se može uvideti ko su autori, da li imaju kompetencije u vezi sa sadržajem vesti, da li su identifikovani ili anonimni, za koga rade, itd. Naravno primena svih saveta nije garancija da će ljudi uopšte razlučiti informacije od dezinformacija. Šta više, ono što je za ljude najpogubnije je činjenica da prema nama hrli ogroman broj informacija koje naviru iz okruženja iz sekunde u sekundu, fantastičnom brzinom i neograničenih obima. Na žalost, uklapajući se u nametnutu brzinu savremenog načina života i rada obično se nema vremena ni da se o ponuđenim informacijama razmisli, a kamo li da se primeni bilo koji od dobronamernih saveta. Mada to ne mora da bude, to nam je današnja sudbina - ističe naš sagovornik. (www.k1info.rs, portal, Katarina Milanović, 14.11.2022)

Сукоб двије непомирљиве визије живота у САД: Грађански рат који никада није завршен

Нико не жели оно што се спрема, али исто тако нико не жели да види ни оно што се спрема, написао је недавно уводничар британског “Гардијана” анализирајући све веће архитектонске, идеолошке и суштинске подјеле унутар америчког друштва које би, према мишљењу овог Британца, могле бити увод у нови грађански рат у САД, попут оног из 1861. године.
Многи ће вјероватно такву процјену одбацити као неосновану или, у најмању руку, крајње претјерану. Али да ли је заиста тако?! Годину дана након догађаја који ће остати запамћен као “јуриш на Капитол” све је више, ако не доказа, а оно барем врло чврстих индиција које не само да допуштају него управо намећу закључак о неповратној подијељености Америке. И та подијељеност иде до опасне границе на којој се политичко неслагање претвара у непријатељство, а од непријатељства до отвореног сукобљавања мали је корак.
Транспутица
Упозоравају на ово и саговорници “Гласа Српске” истичући како је све више карика које пуцају и праве све веће и непремостиве разлике, наводећи да петогодишњи грађански рат с половине 19. вијека, који је вођен између Југа и Сјевера, у ствари никада није ни престао, те да постоји реална опасност да се он поново разбукта, ако не већ 2024. године на наредним “историјским” предсједничким изборима, онда сигурно у наредних десетак година.
Према њиховом мишљењу, немогуће је предвидјети читав сценарио, да ли ће доћи само до саботирања рада федералне владе од побуњених држава или ће те државе покушати да створе неку врсту хоризонталне мреже која би на крају могла постати прототип новог сепаратистичког савеза. Оно у чему су сагласни јесте и да Америка у садашњем облику вјероватно више неће постојати те да ће се, уколико ипак остане као јединствена цјелина, она много промијенити.
Уочи првог грађанског рата већина људи у САД није могла ни да наслути да он долази. Чак и када су војници Конфедерације почели са нападом, нико није вјеровао да је сукоб извјестан. Сјевер је био толико неспреман за рат да није имао чак ни оружје. Америка је данас, како ствари стоје, поново на тој транспутици.
Политички проблеми су и структурни и тренутни. Расни и класни. И повјерење у владу на свим нивоима је у слободном паду. Нови шерифи чак отворено промовишу отпор савезним властима, док се локалне милиције обучавају и наоружавају припремајући се за “пад Републике”.
Марк Фишер, један од уредника америчког листа “Вашингтон пост”, напомиње да се велики број републиканских и демократских политичара, али и академских радника који проучавају грађанске сукобе и екстремизам, све више ближи идеји да је “грађански рат или неминован или неопходан”, те да на то упозорава и извјештај ЦИА о побунама из 2012. године с којег је недавно скинута ознака тајности.
САД су и прије биле у великим кризама. Сегрегација, вијетнамски рат, протести за грађанска права, убиство ЈФК-а, Вотергејт... Све то су биле националне катастрофе које су остале у сјећању обичних људи, али америчко друштво никада није било суочено с оволиком институционалном, расном, класном и идентитетском кризом.
Слично “оригиналном” грађанском рату из 1861. године, и нове пријетње су егзистенцијалне. У 19. вијеку демократе су на новоосновану Републиканску странку гледале као на пријетњу њиховом начину живота. Републиканци су, пак, као пријетњу видјели непопустљивост јужњака о питању ропства.
И данас је Америка дубоко и “ватрено” подијељена између конзервативаца и либерала па се може заправо говорити о двије Америке: црвеној и плавој. Таква терминологија ушла је у широку употребу од 2000. године иако је супротна уобичајеној терминологији у већини свјетских држава, гдје се црвена боја повезује са странкама љевице и лијевог центра, а плава боја са странкама деснице и десног центра. Али Америка је увијек била прича за себе.
Поларизација
Оно што забрињава “црвене”, односно републиканце и базу бијелих, хришћанских гласача, јесте страх од губитка до сада доминантне позиције у америчкој политици и друштву, као резултату демографских промјена. Истраживања показују да су бијелци најспорије растућа демографска група и више неће бити већина до 2044. Страхови “црвених” утемељени су, пак, на неким процјенама да би до 2040. године 30 одсто становништва могло контролисати 68 одсто Сената, јер ће осам држава садржавати половину становништва. Упозоравају да би неправилна расподјела у Сенату дала предност “бијелим бирачима који нису факултетски образовани”.
Иначе, конзервативна Америка смјештена је на подручју југа и у руралним дистриктима сјевера. Либерална Америка се, пак, налази на Западној и Источној обали, односно у великим градовима. Може се закључити да је конзервативна Америка прилично рурална, а либерална урбана, што показује велико раслојавање америчког друштва. Конзервативци су већином бијелци и заговорници крупног капитала, док су либерали припадници многих етничких и расних мањина. Конзервативци припадају богатијим слојевима друштва, старији су и слабије образовани, више је мушкараца него жена конзервативно, већином су ожењени, хетеросексуални и вјерници. Либерали су млађи, више образовани, многи су припадници сексуалних и других мањина, више је жена него мушкараца либерално и окупљају много атеиста и агностика.
Учестало медијско и политичко коришћење термина “идеолошка поларизација” показује да се ове подјеле све више интензивирају. Анализе су показале да је коришћење термина повећавано од 60-их до 90-их година прошлог вијека. Американци се све више сегрегирају с обзиром на политичке ставове. На примјер, 1976. мање од четвртине њих живјело је у окрузима у којима је једна странка добијала увјерљиву већину на изборима, а до 2004. скоро половина.
Данас амерички гласачи живе све више у политички хомогеним окрузима па зато постају нетрпељиви према другачијим погледима. Таква политичка сегрегација доприноси усијаним двостраначким подјелама. Републиканци у “својим окрузима” су генерално “бјељи” него демократе у својим, али су зато бијелци демократе богатији и образованији. Популација у републиканским утврђењима је чешће вјенчана и више религиозна. Становници демократских тврђава чешће раде у новим секторима привреде као што су ИТ и здравствене услуге, док у републиканским окрузима становници више раде у индустријама “старе економије” попут творничке производње, пољопривреде и трговине.
Анимозитет
Нека од посљедњих истраживања показују и да је Американцима све важније живјети у окружењу људи који дијеле њихове политичке вриједности. Анимозитет према онима на противничкој страни већи је него икада. Четрдесет два одсто регистрованих бирача вјерује да су Американци с друге стране ове подјеле “потпуно зли”. Готово 40 одсто њих било би узнемирено због могућности да се њихово дијете вјенча са неким са супротне стране.
Чак и прије посљедњих предсједничких избора 2020. године, на питање да ли би насиље било оправдано ако друга страна побиједи на изборима, 18,3 одсто демократа и 13,8 одсто републиканаца одговорило је потврдно.
Анкете и истраживања показали су и да је ова држава дошла на прво мјесто по броју оружја по једном становнику, да половина Американаца очекује грађански рат у наредних неколико година, да 20 одсто њих сматра да је политичко насиље у неким околностима оправдано, а 40 одсто њих спремно је да се одрекне демократије зарад јаког лидера. Додатни проблем представља и то што двије непомирљиве верзије америчког живота вјерују да могу да наставе само уколико држе под контролом читав поредак.
Ове подјеле нити су напрасно настале, нити се могу лако отклонити. Оне су дубоке и сазријевале су деценијама, а од почетка кампање за изборе 2016. почеле су да се кристалишу. Након 1992. године двије странке су смјењивале предсједнике на сваких осам година. Међутим, са сваком наредном администрацијом политички миље постајао је све безобзирнији и подјељенији.
Данас између ове двије странке нема никаквог односа осим односа заклетих непријатеља. С једне стране имамо “унионисте” који очекују поштовање пресуда и ауторитета елитне технократије, било финансијске или здравствене, а с друге традицију државног суверенитета која сеже до 1781. године и не намеће повиновање федералним ауторитетима - штавише, презире их. Отуда и култура “побуњеника” спремних да се боре против федералиста за своје слободе.
Сат откуцава
Према ријечима уредника портала “Факти” Ђуре Билбије, и посљедњи међуизбори за амерички Конгрес показали су како су ове друштвене, политичке и идеолошке подјеле све очигледније, али и опасније.
- Мислим да би до правог хаоса могло доћи већ на наредним америчким изборима 2024. године. Претпоставимо да тада победи Трамп или други кандидат републиканаца. Ако буде тесно, онда демократе вероватно неће признати резултате. То вреди и обрнуто. У том случају државе у којима црвени буду имали већину могу покушати да направе један хоризонтални систем удруживања, што би био увод у распад Америке какву данас познајемо. Ако за две године не дође до тога, онда ће сигурно за десет - каже Билбија за “Глас Српске”.
Сматра и да грађански рат који је започет 1861. године између Југа и Сјевера, у ствари, никада није ни завршен, али и да су данашње подјеле унутар Америке много веће и опасније од оних које су биле средином 19. вијека.
- Данашњи Американци су удаљенији и отуђенији једни од других него што су били њихови прадедови. Постоје две групације које се више мрзе него црнци и припадници ККК. Збигњев Бжежински је 1997. године у својој књизи “Велика шаховска табла” написао како ће хаос у свету трајати све до 2026. те да ће нови светски поредак нићи на рушевинама Русије. Како ствари стоје, ја мислим како би то могло бити на рушевинама Америке - поручио је Билбија.
Да се у Америци опасно кува, те да су и ови избори, баш као и претходни предсједнички показали све веће подјеле унутар америчког друштва, сматра и политички аналитичар Цвијетин Миливојевић појашњавајући како највећи проблем представља то како двије Америке виде будућност ове земље.
- Мислим да је све закомпликовао улазак Доналда Трампа у политику који није био дио страначког непотистичког система. Покушавајући на дође до бјелачког бирачког тијела, он је управо потенцирао све те проблеме, ширећи идеју о традиционалној Америци - наводи Миливојевић додајући да су и ови посљедњи избори додатно зацементирали ове подјеле.
Слично мишљење дијели и политиколог Димитрије Милић наводећи да највећи проблем данашње Америке представља то што су визије Америке у републиканским и демократским круговима толико различите да готово немају додирних тачака.
- Један од главних разлога што је дошло до оволике поларизације јесте што је у последњих 30 година америчко друштво постало значајно либералније, како у исказивању поштовања према етничким мањинама, тако и ЛГБТ заједницама. И ти трендови десили су се веома брзо. На то све је бурно одреаговао један део Америке који сматра да то нарушава традицију и досадашњи живот конзервативних белаца. И поред свега овог, мислим да неће доћи до неких фаталистичких сценарија. Мислим да ће се у једном тренутку појавити неки кандидат који ће успети да помири те разлике - каже Милић.
Џаферс: Велики јаз
Џејмс Џаферс, бивши амерички дипломата и дугогодишњи главни аналитичар републиканског одбора америчког Сената, такође сматра да су посљедњи међуизбори за Конгрес апсолутно показали како је тамошње друштво и даље дубоко подијељено на “двије Америке”.
- То је процес који траје веома дуго. Влада једна дихотомија, а главне детерминанте тог процеса су раса, пол и сексуална оријентација, али и то што владајућа идеологија тежи да избрише историјску америчку нацију - истакао је у краћем разговору за “Глас Српске” овај бивши амерички дипломата.
Сматра и како је ова ситуација донекле упоредива са оном из 90-их са балканских простора, уочи распада Југославије, те да би требало направити формулу за миран разлаз.
- Они који тренутно држе полуге власти у САД искључују једну такву могућност. Бојим се да све ово подсјећа на ситуацију која је претходила америчком грађанском рату 1861. године, јер постоји велики идеолошки и економски јаз између урбаних средина и остатка земље - рекао је Џаферс. (www.glassrpske.com, Глас Српске, Вељко Зељковић, 13.11.2022)

INTERVJU: Cvijetin Milivojević

Gost Slavija info bio je politikolog i novinar Cvijetin Milivojević. U emisiji Intervju Cvijetin je dao odličnu analizu događaja u svetu, regionu ali i kod nas. Autor i voditelj Ljubomir Stefanović. (youtube TV kanal Slavija info, 10.11.2022)

https://www.youtube.com/watch?v=xbG5zAXvzuo

Cvijetin Milivojević: Vesti o dešavanja u Ukrajini treba uzeti sa rezervom

Posredstvom Ukrajine ratuju Rusija i NATO i sve informacije koje stižu sa ratišta trebalo bi uzeti sa rezervom jer je istina uvek negde između izjavio je politikolog Cvijetin Milivojević.
Pozivajući se na izvore iz NATO-a, britanski Tajms je početkom oktobra izvestio da se Rusija sprema da testira nuklearno oružje u Crnom moru. Na internetu se pojavio snimak na kome se vidi kako ruski vojni voz kreće ka ukrajinskoj granici. Navodno, ovaj teretni voz je povezan sa 12. glavnom upravom Ministarstva odbrane Rusije, koja je odgovorna za nuklearni arsenal zemlje. Da li je Vladimir Putin zaista spreman na ovaj korak i šta bi za njega mogla da bude „crvena linija“, pitali smo politikologa Cvijetina Milivojevića.
Rusija pokazuje Ukrajini i Zapadu da je vojno sposobna i možda spremna da upotrebi nuklearno oružje. U ovom trenutku ono služi prvenstveno kao sredstvo odvraćanja. Namera je da signalizira Ukrajini da ne nastavlja ofanzivu i da Zapad više ne treba da podržava Ukrajinu oružjem. Ako te pretnje ne zaustave ukrajinsku kontraofanzivu, Putin bi mogao da pređe na sledeću fazu i pošalje radikalniju poruku. „Rusija bi mogla da testira taktičko nuklearno oružje iznad Crnog mora ili na Kamčatki”, smatra Gerhard Mangot, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Inzbruku. (www.ktv.rs, KTV Zrenjanin, 8.11.2022)

https://www.ktv.rs/2022/11/08/cvijetin-milivojevic-vesti-o-desavanja-u-ukrajini-treba-uzeti-sa-rezervom/

Razlika je između štrajka čiji je cilj publicitet i načina da se istera pravda

Cvijetin Milivojević o štrajku glađu aktiviste za prava životinja
Pozlilo aktivisti koji je protestovao devet dana ispred Predsedništva zbog ubijanja pasa u Smederevskoj Palanci
Aktivista za prava životinja Ivan R. Ivanović, završio je u ponedeljak uveče devetodnevni štrajk glađu ispred Predsedništva nakon što je oko 20.30 časova hitno prevezen u Urgentni centar.
On je štrajk glađu započeo 30. oktobra „šetnjom“ iz Smederevske Palanke do Beograda, nakon što je u noći između 12. i 13. oktobra nepoznata osoba puškom ubila na desetine pasa na ulicama Smederevske Palanke. U beogradskom Pionirskom parku su ga sačekali aktivisti za prava životinja i tamo je devet dana čekao da mu predsednik Srbije Aleksandar Vučić odgovori na zahtev da se ovaj slučaj reši. On je traži i punu primenu Zakona o dobrobiti životinja. Međutim, odgovor od predsednika nikada nije dobio.
Novinar i politikolog Cvijetin Milivojević rekao je za „Danas“ da smatra da postoji razlika između štrajka čiji je cilj publicitet koji se potom može materijalizovati i štrajka glađu kao poslednji način da se istera pravda.
– U Srbiji su se do sada štrajkom glađu većina njih borila za ciljeve, pogotovo ciljeve običnih ljudi, kada bi ostali bez posla ili smatrali da su im uskraćena određena prava. To su uglavnom razlozi koji su izuzetno važni za ljude iz njihovih mikroperspektiva. Naravno, kada je reč o javnim ličnostima uvek čovek treba uzeti sa rezervom, jer većina njih ima potrebu za publicitetom i oni vrlo jasno razumeju šta znači takva vrsta komunikacije, gde se oni pojavljuju kao neka vrsta žrtve, navodi Milivojević.
Prema njegovim rečima, tada je jasno da će oni skrenuti pažnju medija, potom da će mediji skrenuti pažnju kod donosilaca odluka i da će oni time brže ostvariti svoje ciljeve.
– Svaki slučaj je pojedinačni slučaj za sebe i ni jedan se ne može generalizovati, naveo je Milivojević.
Štrajk glađu je specifično popularna metoda u Srbiji kao način pritiska za ispunjavanje pojedinih zahteva. Do sada su se njome uglavnom služili političari. U novembru 1996. godine, Zoran Đinđić, predsednik DS-a, u znak protesta zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora najavio je da će poslanici koalicije Zajedno u Skupštini Srbije štrajkovati glađu. Ipak, Vuk Drašković je 2011. godine izjavio da nije bilo štrajka, jer je te iste noći 1996, uspeo da ubedi Đinđića da je bolje ići na svakodnevne proteste.
Za ovu ideju saznalo se upravo 2011. godine, kada je Tomislav Nikolić odlučio da gladuje zahtevajući raspisivanje izbora u Srbiji. Najava neodržanog štrajka glađu koalicije Zajedno tada je davana kao primer da su i demokrate nekada koristile ovaj čin. Nikolić je ovaj potez nazvao „ličnim i hrišćanskim činom“, a za vreme protesta posetio ga je i patrijarh Irinej, koji je ga je, navodno, ubedio da prekine štrajk žeđu.
Pre Nikolića, najpoznatiji štrajk glađu jednog političara iz Srbije bio je onaj Vojislava Šešelja 2006. godine. On je tada odbijao da uzima hranu kako bi ubedio Haški tribunal da može da se brani sam.
Tokom 2020. godine, poslanici Dveri – Boško Obradović i Ivan Kostić štrajkovali su glađu ispred Skupštine Srbije. Zahtevali su poštovanje Ustava i Rezolucije 1244 po pitanju očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije, neselektivan rad tužilaštva i sudova, zaštitu eparhija SPC i pravoslavnih vernika u Crnoj Gori, oslobođenje medija, kao i odlaganje izbora i stvaranje uslova za slobodne i poštene izbore. Njihov štrajk trajao je 11 i 9 dana, nakon čeka su se konsultovali sa lekarima i izjavili da smatraju da su ciljevi štrajka ispunjeni jer su uspeli da ukažu na nedemokratsko stanje u Srbiji.
Štrajk glađu doktora Željka Ranilovića započet je prošle godine nakon što je javno objavio da je doživljavao mobing od v.d. direktorke Doma zdravlja Zemun Aleksandre Cvetković. On je dve nedelje bez hrane proveo u svojim kolima ispred ustanove, nakon čega je bio hospitalizovan zbog lošeg zdravstvenog stanja.
Od kralja Rame do Marion Volas i Gandija
Gladovanje da bi se nešto postiglo prvi put je zabeleženo u drevnim indijskim spisima koji govore o bratu prognanog kralja Rame. On je odbijao da jede kako bi nagovorio vlasti da mu vrate brata. Ova ideja postojala je u Irskoj pre prihvatanja hrišćanstva, a bila je i pravno dozvoljena. Ako je čovek osećao da zbog vas trpi nepravdu i zbog toga je gladovao do smrti na vašem pragu, morali biste da platite njegove dugove. Marion Volas-Danlop prva je u modernoj istoriji započela štrajk glađu 1909. godine. Ona je zbog borbe za pravo glasa žena uhapšena u Velikoj Britaniji kada je u Domu lordova citirala Veliku povelju slobode, engleski ustavni dokument iz 1215. kojim je ograničena moć engleskih kraljeva. Iz zatvora je puštena nakon što je 91 sat odbijala da jede. Jedan od najpoznatijih ljudi koji su štrajkovali glađu i pionir ovog postupka u modernom svetu svakako je bio Mahatma Gandi. On je nekoliko puta štrajkovao glađu, da bi poručio svetu kako je protiv britanske kolonijalne vlasti u Indiji. (www.danas.rs, Danas, Ivona Simonović, 9.11.2022)

Devet života Ivice Dačića: Kako je postao "politička mačka"

SPS uvek na vlasti
Kao politička mačka Ivica Dačić upravo živi svoj osmi život. Ovo je, naime, osmi put da sadašnji lider Socijalističke partije Srbije na neki način učestvuje u vlasti, direktno ili indirektno tako što je SPS podržavao neku manjinsku vladu.
To je već postalo pravilo u poslednjih petnaestak godina. Socijalisti su, praktično, u poslednje dve decenije svega tri godine proveli u opoziciji, od 2001. do 2004. godine. I kao što je godinama važilo pravilo da je fudbal igra koju svi igraju, a pobeđuju Nemci, tako bi se i za srpske izbore moglo reći da su igra u kojoj svi učestvuju, a na kraju su na vlasti socijalisti.
Nešto slično tome izgovorio je Dačić i pre deset godina, maja 2012. godine, posle parlamentarnih izbora i prvog kruga glasanja za predsednika: "Možda se u Srbiji ne zna ko će biti predsednik, ali mislim da se dobro zna ko će biti premijer.“
Aludirao je tada Dačić na činjenicu da u velikoj meri upravo od njega zavisi formiranje nove Vlade Srbije, ali i pobednik drugog kruga predsedničkih izbora.
Cvijetin Milivojević, politički analitičar, ali i Dačićev kolega iz studentskih dana, kaže da je lično očekivao da od predsednika SPS-a čuje nešto slično i tokom prethodnih meseci dok se "krčkao“ novi sastav Vlade Srbije.
"Socijalisti jesu dobro istrgovali. Čini mi se, međutim, da su mogli i više da traže“, kaže Milivojević za "Ekspres“.
Socijalistička partija Srbije je u novoj vladi dobila četiri mesta, dok je pridružen i jedan predstavnik Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme. To je svakako više od onoga što su socijalisti imali u drugoj vladi Ane Brnabić, ali je prema Milivojevićevom mišljenju manje od onoga što su tražili od Aleksandra Vučića.
"Koliko znam, oni su tražili da imaju pet ’punih ministarstava’, dakle ministre sa resorima i još mesto šefa diplomatije za Dačića, koji bi bio i prvi potpredsednik vlade. Umesto toga dobili su dvojicu ministara sa resorima (Dačić, spoljni poslovi i prvi potpredsednik vlade, i Branko Ružić, prosveta) i još dvojicu bez portfelja, Novicu Tončeva i Đorđa Milićevića“, kaže Milivojević.
Ne treba, međutim, zaboraviti da je Dačić dobio i funkciju koordinatora službi bezbednosti.
Znatnom učešću u novoj srpskoj vladi socijalisti najpre treba da zahvale, što je i logično, dobrom izbornom rezultatu od nekih petnaestak odsto. S druge strane je i činjenica da Srpska napredna stranka, zajedno sa svojim koalicionim partnerima, nije mogla samostalno da oformi vladu. To čak nije mogla da uradi ni sa manjinskim strankama.
"Ispostavilo se da je priča koja je plasirana o tome kako bi SNS sa nacionalnim manjinama pravio vladu bila prazna priča jer to ni matematički nije bilo moguće. Drugo, SNS sam, bez koalicionih partnera, ima manje od 100 poslanika. Dakle, Ivica je mogao možda da traži i više“, kaže Milivojević.
Pitanje je zbog čega nije, odnosno zbog čega nije dobio, ako je tražio? Razloga ima više. Jedan je, kako ocenjuje sagovornik "Ekspresa“, taj što je odmah nakon izbora počelo "snižavanje cene“ socijalistima pričom o tome kako su oni "uzleteli na proruskom narativu“.
To je trebalo da predstavlja nešto negativno u svetlu ruske agresije na Ukrajinu koja je u trenutku održavanja izbora trajala već gotovo mesec i po dana. Jedini problem sa tom pričom je, prema Milivojeviću, taj što je i veliki deo glasača SNS-a proruski orijentisan, pa je cela ta kampanja izgledala "tragikomično i neiskreno“.
Istina, podseća Milivojević, lider socijalista je uvek znao da u kampanji kandiduje teme koje bi pomogle socijalistima da ili preskoče cenzus, ili dodatno poboljšaju rezultat u izbornom foto-finišu.
"Tako je i 2008. govorio o spremnosti da se ratuje za Kosovo. To je bilo ono kada samo što nije sklopio dogovor sa tadašnjim radikalima i Demokratskom strankom Srbije, ali je u poslednjem trenutku preleteo na stranu Borisa Tadića. On uvek otvara te nacionalističke teme koje ga prebacuju preko cenzusa“, dodaje Milivojević.
Drugi razlog može se tražiti u tome što su u prethodnoj vladi socijalisti dobili dva mesta, plus mesto predsednika Skupštine za Dačića, iako su naprednjaci vladu mogli da formiraju i bez SPS-a.
"To je bio više ’znak pažnje’, odnosno ’negovanje Ivice Dačića’. Ispostavilo se sada da je to bila dobra investicija jer im je SPS danas bio neophodan za formiranje vlade. A na konto prethodne dve godine učešća u vlasti bilo je moguće snižavati im cenu sada“, ocenjuje Milivojević.
Uprkos poziciji koja im je možda omogućavala da još povećavaju svoju cenu, socijalisti to nisu učinili. Dačić se nije zaletao sa nekim maksimalističkim stavovima, već je, kako ocenjuje Milivojević, postupio "politički zrelo“.
To i ne čudi, ako se uzme u obzir činjenica da je Dačić, uz Ružića, praktično jedini profesionalni političar u sadašnjoj vladi i da je u svojoj karijeri, ispostavlja se, vrlo dobro znao kada i koliko treba da "zategne“.
To, doduše, ukazuje i na jednu drugu činjenicu, a to je da su i socijalisti, baš kao i sve druge stranke, postali partija bez ideologije.
"Socijalisti su populisti, koji se još kao naslanjaju na tradiciju iz vremena Slobodana Miloševića. Sve je manje ideologije, naravno. Oni su možda bili poslednja stranka sa ideologijom. Danas, međutim, oni levicu maltene spominju samo u šali. A u samoj vlasti imate makar četiri stranke koje pozivaju na socijalnu pravdu, uključujući i sam SNS“, kaže Milivojević dodajući da tu računa još i na PUPS i SDP Rasima Ljajića. Za sve njih, međutim, kaže socijalna pravda svodi se na "helikopter pare penzionerima i omladini“.
Druga priča koja se već godinama vezuje za socijaliste jeste i ona da će Dačić uskoro da siđe sa čelne funkcije. Prema istoj toj priči, za njegovog naslednika viđen je Branko Ružić koji se, prema nekim informacijama, među članstvom SPS-a kotira čak i bolje nego Dačić.
Sam Ružić, međutim, javno ne pokazuje preterane ambicije u tom smislu. Prema nekim nezvaničnim informacijama, kada je o toj mogućnosti u određenim krugovima i bilo reči, Ružić je jasno stavio do znanja da bi se to pitanje moralo rešavati tako da i Dačić bude deo rešenja. Nema, dakle, reči o bilo kakvom "unutarstranačkom prevratu“.
Cvijetin Milivojević, međutim, uopšte nije siguran da Ružić ima veću podršku u stranci od Dačića.
"Dačić je opušten, prilično prizeman u komunikaciji. ’Uštogljeni intelektualci’ nisu oni koji su najprijemčiviji prosečnom glasaču SPS-a. Dačić je za njih mnogo razumljiviji, sa svojom opuštenošću i retorikom. Glavna baza socijalista je jug Srbije. Tamo je ’bog’ Novica Tončev. A on je za još dve oktave opušteniji od Dačića. Njih narod na jugu Srbije mnogo bolje razume nego Ružića“, misli Milivojević.
Dodaje i da ne zna kolika je popularnost SPS-a u Beogradu, gde bi Ružić mogao da bude jak, ali i da mu se čini da on ima prilično dobre odnose sa Aleksandrom Vučićem.
Ako se vratimo na početak teksta, mogli bismo da nagađamo i predviđamo kako bi se Dačić mogao naći i u nekoj narednoj vlasti. Naravno, ukoliko onaj ko bude njen stožerni deo veruje u priču o devet mačjih života. (www.ekspres.net, nedeljnik Ekspres, Marko R. Petrović, 8.11.2022)