Lokalne volitve v Srbiji: Vučić razglasil zmago, številne nepravilnosti in obračuni

Nevladna organizacija CRTA je bila kritična do poteka glasovanja

Srbski predsednik Aleksandar Vučić je razglasil zmago koalicije, zbrane okoli njegove Srbske napredne stranke, v vseh desetih mestih, v katerih so potekale lokalne volitve. Volilni dan so zaznamovale številne nepravilnosti in incidenti.

Bili so tudi fizični obračuni. Veliko državljanov, aktivistov in novinarjev je bilo poškodovanih.

Najbolj negotov volilni izid je bil v vojvodinskem mestu Kula in industrijskem Boru. "Razlika med vladajočo koalicijo Srbske napredne stranke (SNS) in študentsko listo v Kuli znaša samo 530, v Boru pa 1900 glasov," je izjavil Vučić.

Toda predstavniki Glasu mladih občine Kula izidov zaradi številnih nepravilnosti ne priznavajo. "Ne glede na to, kakšni bodo izidi, bo Srbija kmalu svobodna, tudi v Kuli," napoveduje kandidat študentske liste Roland Šipoš.

Neodvisni opazovalci volitev so povsod zaznali vodenje vzporednih volilnih imenikov, primere ogrožanja tajnosti glasovanja in organiziran prevoz volivcev, kar nakazuje na morebitno glasovanje pod pritiskom. V Kuli je bilo ves dan napeto. Kordoni policije so ločevali podpornike srbskega predsednika in njegove nasprotnike.

"Nas nihče ne plačuje, mi se borimo za boljšo prihodnost," je policistom zabrusila prebivalka Kule.

Srbija leto dni po množičnih protestih

Aktivist in podpornik študentske liste Dejan Seke je takole opisal delovanje klicnega centra vladajočega SNS-a, ki ga je varovala policija: "Policija jih ščiti zato, da bi preprečila spopad. To razumem, vendar nam niso dovolili vstopiti ... Na koncu je vstopil policijski inšpektor, a ni mogel ugotoviti ničesar, saj tudi ti ljudje niso neumni – dvojne volilne imenike so skrili, zato ne moreš dokazati ničesar."

Po njegovih besedah naj bi SNS s kopijami volilnih imenikov mobiliziral in plačeval volivce.

Ljiljano Knežević, 22-letno študentko iz Glasu mladih v občini Kula, sta v politiko pognala padec nadstreška na železniški postaji v Novem Sadu 1. novembra 2024, takrat je umrlo 16 ljudi, in korupcija. "Lokalni funkcionarji jemljejo provizije za nepomembne projekte v mestu, državljani pa nimajo niti čiste pitne vode. To je oblika korupcije", je dejala.

Volivci v Kuli pa so razdeljeni. "Kakšna sprememba neki? Kdo je tako nor, da bi stvari spreminjal na slabše?" je vprašal Desimir. Medtem pa je Biljana dodala: "Vem, komu so grozili v krogu moje družine, da ne bi šli glasovat."

Volitve velik preizkus za oblast

Takšnemu glasovanju bi težko rekli volitve, je zapisala nevladna organizacija CRTA, ki je spremljala potek lokalnih volitev. Čeprav je vladajoča koalicija tokrat zmagala, je izgubila precej glasov glede na prejšnje volitve.

Politični analitik Cvijetin Milivojević je dejal, da so "te volitve prvi veliki preizkus, ali lahko oblast zmaga v prav vsakem lokalnem okolju. Boji se, da bi en sam poraz sprožil plaz, ki bi povzročil izgubo oblasti najprej na lokalni ravni, nato pa tudi nacionalni." (Saša Banjanac Lubej, dopisnica RTV Slovenija iz Beograda, 30. marec 2026 ob 7.56)

 

https://www.rtvslo.si/svet/evropa/lokalne-volitve-v-srbiji-vucic-razglasil-zmago-stevilne-nepravilnosti-in-obracuni/777890

 

Prvi dnevnik, TV Slovenija, 19.3.2026.

https://365.rtvslo.si/arhiv/prvi-dnevnik/175210307

 

Dnevnik u 19, TV Slovenija, 30.3.2026.

https://365.rtvslo.si/arhiv/dnevnik/175210419

 

(TV Slovenija, Saša Banjanac Lubej, 29. i 30.3.2026)

Šta su pokazali lokalni izbori: Vlast upozorena, opozicija potisnuta, studenti u usponu

Lokalni izbori održani u deset gradova i opština u Srbiji ne mogu se posmatrati kao klasična borba za lokalnu vlast, već pre kao politički test odnosa snaga na republičkom nivou, ali i svojevrsno istraživanje javnog mnjenja pred eventualne parlamentarne izbore, ocenjuju sagovornici portala Direktno.

Politikolog Cvijetin Milivojević ocenio je da ovi izbori ne treba da se posmatraju kao lokalna takmičenja, već kao svojevrsno istraživanje javnog mnjenja za centralnu vlast. Istovremeno, kaže, da je njega neko pitao sa "antivučićevske" strane, rekao bi da se na takve izbore ne izlazi.

- Građani Srbije su prošlog proleća zahtevali vanredne parlamentarne izbore kao jedini način izlaska iz društvene krize. Nažalost, većina parlamentarne opozicije je ignorisala tu volju naroda, često služeći kao "smokvin list" u legalizaciji nelegitimnih praksi u parlamentu za EU - kazao je Milivojević za Direktno.

Jedan od učesnika u toj maskaradi je, kaže, i lider Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić.

- U njegovu stranku su u toku izbornog dana upali pripadnici UKP da traže, bože moj, s kog telefona je neko slao pogrešne informacije... Hoće li ta stranka pozvati kolege da se povuku iz rada skupštinskog plenuma?! - istakao je Milivojević.

Konstatovao je da je rezultat izbora za vlast upozorenje, a generalno pokazatelj da ne bi trebalo dozvoliti da se vanredni parlamentarni izbori sprovode u trenutnoj atmosferi zloupotrebe institucija, jer bi to bio besmislen pokušaj legitimizacije već postojeće krize.

Politički analitičar Branko Radun, govoreći o rezultatu koji su ostvarile studentske liste na ovim lokalnim izborima, za Direktno ocenjuje da oni, iako nigde nisu odneli pobedu, nisu nezadovoljni ostvarenim rezultatima.

- Studenti zapravo nisu nezadovoljni ovim izborima, što se vidi i po njihovim komentarima na društvenim mrežama. Možda su čak očekivali i slabiji rezultat, jer su se pribojavali snažne kampanje vladajuće koalicije. Upravo zato im ostvareni rezultat daje određeni optimizam da bi na parlamentarnim izborima mogli da budu druga politička snaga u parlamentu, odmah iza SNS-a, što bi za njih bio veoma dobar ishod, posebno ako bi pritom dodatno marginalizovali opoziciju - smatra Radun.

Dodaje, pak, da je upitno koliko je reprezentativno ovih deset lokalnih sredina.

- Činjenica je, pak, da su tamo gde su nastupili samostalno uspeli da ostvare bolje rezultate od opozicionih lista. Ipak, opozicija ima jaku infrastrukturu u Beogradu i Novom Sadu i drugim većim gradovima, pa ostaje otvoreno pitanje kako bi se ti odnosi snaga pokazali na parlamentarnim ili predsedničkim izborima, jer je to ipak drugačija politička utakmica. Ne treba olako izvlačiti zaključke i preslikavati rezultate, ali je očigledno da je opozicija oslabila, dok su studenti uspeli da se politički profilišu - zaključuje Radun. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 31.3.2026)

Cvijetin Milivojević o lokalnim izborima: Pirova pobeda čoveka koji je jednom nogom u diktaturi

Politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenio je danas kao “Pirovu pobedu“ predsednika Srbije Aleksandra Vučića to što je koalicije oko Srpske napredne stranke (SNS) na lokalnim izborima u deset mesta ostvarila najbolji rezultat.

Milivojević je, za agenciju Beta, kazao da i Vučić kao iskusan političar to zna kao i da zna da SNS i vladajuća koalicija nemaju podršku građana u većim gradovima poput Beograda, Novog Sada, Subotice, Niša, Kragujevca (…).

Prema njegovim rečima, Vučić koji je jednom nogom „zagazio u diktaturu“ zbog toga i ne raspisuje vanredne parlamentarne izbore koje su mnogo ranije (od 5. maja prošle godine) tražili studenti u blokadi.

„To je (izbori u nedelju) bila „Pirova pobeda“ čoveka koji krši Ustav i zakone Srbije“, kazao je Milivojević, te dodao da je Vučić, koji je po Ustavu predsednik svih građana, sinoć proglašavao pobedu liste vladajuće koalicije na lokalnim izborima koje su sve nosile u nazivu njegovo ime.

Milivojević je ocenio, u kontekstu rezultata na prethodnim lokalnih izbora u deset mesta gde su u nedelju održani novi, ali i svemu što se dešavalo u aktuelnoj predizbornoj kampanji i gde je bio „upregnut kompletan državni aparat“, da vlast nema više većinsku podršku građana.

Smatra da je rezultat koje su ostvarile „studentske i građanske liste koje su imale podršku studenata“ na lokalnim izborima bio veoma dobar i to u izbornim uslovima koji su, kako je ocenio, „sve gori i gori“ za razliku od opozicionih stranaka koje, gde god da su izašle, su izuzetno loše prošle.

Podsetio je da je tako bilo i na prethodnim lokalnim izborima u Mionici, te ukazao da bi parlamentrana opozicija iz toga trebalo da izvuče pouku.

Prema njemu, parlamentarna opozicija bi trebalo ne da vrati mandate u Skupštini Srbije već da „zamrzne“ učešće u radu odbora i zasedanja, a to bi odmah trebalo da uradi Narodni pokret Srbije u čije prostorije u Beogradu je sinoć ušla policija.

Ocenio je i da bi opozicija time doprinela bržem raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora na kojima bi, kako je rekao, trebalo da se „grupiše“ i da potom bude „manjinski partner“ studentskoj listi.

Dodao je i da je Skupština Srbija odavno izgubila legitimet, te ukazao i da je u subotu, uoči glasanja na lokalnim izborima, predsednica parlamenta Ana Brnabić ponovo zloupotrebila parlament putem sednice skupštinskog odbora.

Rekao je i da je ta sednica, koju je direktno prenosila provladina televizija Informer, bila pokušaj sudjenja rektoru Beogradskog univerziteta (Vladanu Đokiću), a preko njega, kako je ukazao, i „studentskoj listi“. (beta.rs, 30.3.3036, preneo danas.rs)

Sve o lokalnim izborima - Milivojević, Antić i Čomić | Euronews specijal (drugi deo)

 U Srbiji su održani lokalni izbori u deset opština, a u specijalnoj emisiji na Euronews Srbija možete detaljno pratiti izborno veče, sa prvim procenama izlaznosti i rezultatima iz minuta u minut.

Saznaćete šta su birači odlučili, ko će formirati vlast, a ko će se naći u opoziciji.

Novi gosti u studiju bili su Čedomir Antić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Gordana Čomić, nekadašnja ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i Cvijetin Milivojević, politikolog

(TV Euronews Serbia, emisija “Euronews specijal”, voditeljka Minja Miletić, 29.3.2026)

 

https://www.youtube.com/watch?v=Z-Rj49TAW78&pp=ygU5Y3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2aWMgZ29yZGFuYSBjb21pYyBjZWRvbWlyIGFudGljIGV1cm9uZXdz

Cvijetin Milivojević: Lokalni izbori nisu uzorak raspoloženja u društvu, već"test" Aleksandra Vučića

Održavanje lokalnih izbora u 10 opština širom Srbije protiče u znaku ozbiljnih sumnji na izborni inženjering, masovnog prisustva lica u crnim kapuljačama i kordona policije opremljenih za razbijanje demonstracija. Gostujući u specijalnom programu televizije Insajder "Pravo na glas 2026", politikolog Cvijetin Milivojević ocenjuje da aktuelni izborni proces nije stvarni pokazatelj raspoloženja u društvu, već isključivo terenski test i istraživanje javnog mnjenja za potrebe Srpske napredne stranke i predsednika Aleksandra Vučića.

Analizirajući dešavanja na terenu, Milivojević upozorava na tri faze manipulacije izbornom voljom – od nezakonite funkcionerske kampanje i zloupotrebe državnih resursa uoči glasanja, preko parapolicijskih formacija dovedenih iz drugih gradova na sam dan izbora, pa sve do postizbornog inženjeringa. On posebno ističe zabrinjavajuće prisustvo nepoznatih lica koja kontrolišu procese oko biračkih mesta, dok se zvanična policija u potpunosti okreće protiv građana.

Istovremeno, Milivojević oštro kritikuje rascepkanost parlamentarne opozicije, napominjući da njen nejedinstven nastup direktno ide u korist vladajućoj koaliciji, te da jedinu realnu snagu i otpor na terenu trenutno predstavljaju građansko-studentske liste.

Upozoravajući na opasnost od klizanja društva ka otvorenoj autokratiji i diktaturi, Milivojević napominje da ignorisanje zakona, protivustavno preuzimanje nadležnosti i urušavanje institucija vode ka dubljoj društvenoj krizi. Bez hitnog uspostavljanja fer uslova, poštenijeg izbornog sistema i objedinjenog delovanja svih političkih aktera koji zahtevaju promenu vlasti, regularnost svakog narednog izbornog ciklusa ostaće pod ozbiljnim znakom pitanja.

Pogledajte ceo razgovor sa Cvijetinom Milivojevićem. (TV Insajder, insajder.net, emisija "Pravo na glas 2026", voditelj Marko Subotić, 29.3.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=SJV4XTfIsBg

4 LICA SRBIJE | Nacionalni interesi

Učesnici emisije: Božo Prelević, Nemanja Šarović, Jovo Bakić i Cvijetin Milivojević

(KTV Zrenjanin, Bez cenzure - zvanični youtube kanal, emisija “Četiri lica Srbije”, 27.3.2026)

 

https://www.youtube.com/watch?v=79C-ZmHh5Ps&pp=ygUTxI1ldGlyaSBsaWNhIHNyYmlqZQ%3D%3D

Cvijetin Milivojević - Ajatolah Vučić je sledeći za odlazak sa vlasti!? Sada je već jasno..

(podcast „Balkanska oštrica“, 25.3.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=-Dhh3bVaD2g&pp=ygUmYmFsa2Fuc2thIG9zdHJpY2EgY3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2aWM%3D

Brnabić: Prilog TV N1 o plaćanju učešća na mitingu SNS u Areni okarakterisala kao "apsolutnu glupost"

Predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić okarakterisala je prilog televizije N1 o subotnjem mitingu Srpske napredne stranke (SNS) u Beogradskoj areni u kome je dvoje novinara ove televizije prikazalo kako ova stranka plaćala publici učešće na njihovom skupu kao "apsolutnu glupost".

Inače, dvoje novinara ove televizije prijavilo se za učešće na mitingu SNS u Beogradskoj areni.

Oni su prisustvovali ovomk skupu, a sa drugim simpatizerima stranke, a po završetku mitinga im je, zajedno i sa drugim učesnicima skupa, isplaćena dnevnica od po tri hiljade dinara, koju su potom vratili na račun Srpske napredne stranke.

- Zaista nisam videla kako ste vi to dokazali (plaćanje učešća na mitingu). Mislim da je to apsolutna glupost, i mislim da je to uvreda za sve one ljude za koje vi iz godinu u godinu tvrdite da su plaćeni. Znate, ljude ne možete da potkupite - rekla je Brnabić u Skupštini Srbije odgovarajući na pitanje novinara N1 da prokomentariše pomenuti prilog.

Na komentar novinarke da je njenim kolegama na kraju mitinga isplaćen novac, predsednica parlamenta je ocenila da su oni možda "zamolili tu osobu da im da novac".

- Stvarno? Je l' moguće? A, možda ste i vi tog koji je dao novac, takođe zamolili da da novac - rekla je Brnabić.

Komentarišući za Direktno ocenu predsednice Skupštine Srbije Ane Brnabić da je prilog TV N1 "apsolutna glupost" analitičar Cvjetin Milivojević je rekao da je teško odgovoriti na takve njene ocene.

- Moć Ane Brnabić nije u korelaciji sa njenim obrazovanjem, kvalifikacijama, saznajnim mogućnostima i intelektualnim kvalitetima - rekao je Milivojević. (direktno.rs, portal, Boško Vukčević, 25.3.2025)

Da li je Srbija iz autokratije zakoračila u diktaturu?

Na ovom poslednjem mitingu u singidunumskom “Koloseumu”, Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH) optužio je “one tamo” koji  mu se ne klanjaju i ne dive, dakle većinu građana čiji je predsednik, da su hteli da “otmu, unište, razruše” Srbiju  i da “streljaju i ubijaju našu decu”…

A u transu ga slušala privedena, dovežena, dovučena, doterana, priterana i na stotine drugih načina motivisana publika koja izvikuje negovo ime i maše negovim slikama, i sve to zato što se, sledeće nedelje, održavaju lokalni izbori, pazi sad, u Majdanpeku, Boru, Knjaževcu, Kladovu, Smederevskoj Palanci, Sevojnu, Bajinoj Bašti, Lučanima, Aranđelovcu i Kuli.

Odnekle su vam poznati ova situacija, ovaj rečnik i ova ikonografija?

.   .   .

Autokratija (samodržavlje, samovolja, samovlada) je oblik vladavine u kome je vlast, ali u ograničenom kapacitetu, skoncentrisana u rukama jednog vođe i najužeg mu kruga upravljača, tako da postoje formalne demokratske institucije (izbori, parlament, sudovi…), ali ne i demokratski duh političkog delovanja tj. postoje institucije koje bi trebalo da garantuju njihovo demokratsko funkcionisanje, ali pošto rade pod najneposrednijim uticajem vladajuće grupe i vođe, demokratija je svedena na nivo pukog formalizma.

Poseban oblik autokratije predstavlja harizmatski tip vlasti kojim se posebno bavio, našem Poglavici najomiljeniji, nemački sociolog Maks Veber. Ovaj tip vlasti nastaje u doba velikih kriza i potresa, a obeležava ga pojava "harizmatskih vođa", “posebnih” ličnosti koje imaju specifičnu, “natprirodnu” obdarenost. Harizmatska vlast obogotvorava ličnost vođe i pretvara je u legendu i mit. Vođa najčešće sam odlučuje, njegova volja postavlja se kao najviši razlog, skoro kao aksiom, iznad koga nema daljih potpitanja i kriterijuma.

Za razliku od autokratije u kojoj autokrata, makar u načelu, ne ugrožava privatan život građana, u totalitarnim sistemima se uništava i privatna sfera i zavodi opšta kontrola.

Diktatura je, s druge strane, naziv za oblik vladavine u kome je sva vlast koncentrisana u rukama jednog čovjeka ili manje grupe ljudi, a ta vlast nije ograničena nikakvim institucionalnim okvirima, kao što su ustav, zakoni ili običaji; represija je stalna i neskrivena, političke slobode ili uopšte ne postoje ili su u ozbiljnoj restrikciji, a svaka opozicija je sistematski eliminisana.

Glavni lik “filozofije boljševizma” Vladimir Iljič Uljanov Lenjin je teorijski promovisao, a potom i u praksi primenio, tezu prema kojoj samo partija koja će povesti u revoluciju, “ne ograničavajući se bilo kakvim zakonima, nikakvim apsolutnim pravilima” i oslanjajući se samo na nasilje, samo ona će moći da “oslobodi narod kapitalističke eksploatacije” i uvede sanjanu “diktaturu proleterijata”, odnosno apsolutističku vlast revolucionarne, navodno, radničke klase. Lenjin je to objasnio time da diktatura proletarijata ima zadatak da, ostvarujući „proletersku demokratiju“, izopšti iz demokratije klasu ugnjetača, nazivajući ovaj društveni i biološki inženjering  - „ugnjetavanjem ugnjetača“.

A to je ono što je „marksizam – lenjinizam – staljinizam“ definisao kao politički sistem koji revolucionarnim prevratom uspostavlja radnička klasa (uz „manjinsko partnerstvo“ sa „seljaštvom i pošteno inteligencijom“)  u prelaznom razdoblju od kapitalizma ka socijalizmu.

Rodonačelnik, zato i imenjak, markstičke filozofije Karl Marks je, još 1852, prvi upotrebio termin „diktatura proleterijata“ tvrdeći da do nje neumitno vodi klasna borba, a ta diktatura, ta specifična „(socijalistička) država prelaznog perioda iz kapitalizma u komunizam“,  predstavlja samo jednu fazu ka ukidanju svih klasa, odnosno besklasnom društvu.

Srbija, doduše, nema ni radničku niti srednju klasu, ali ima k(l)as(t)u, od 2012. naovamo, prebogaćenih, omoćalih plutokrata, a do pre 14 leta običnih gologuzana. I samozvanu elitu koja prati tu plutokratiju...

Zapadne „monitoring organizacije“ vlast našega Poglavice, uglavnom, svrstavaju  u „hibridne režime“, u režime „kompetitivnog autoritarizma“, u „autokratizovane sisteme“ ili, evenutalno, „spin diktature“, što bi značilo da nekakav privid političkog pluralizma postoji, da se izbori, doduše uz „nefer uslove“, održavaju, da i opozicija, kakva-takva, i dalje učestvuje na izborima, da nekakvi nejaku mediji egzistiraju, da ni represija nije na nivou „čistih“ diktatura...

Te da je, recimo, među „neliberalnim režimima“, „Srbija bliža Mađarskoj nego Turskoj, a daleko od Rusije“.

To bi značilo da izborni uslovi nisu ravnopravni, da izvršna vlast, odnosno autokrata, ima dominantan uticaj na sve institucije, a da režim dominira u medijima, s tim da je Srbija, ipak, manje stabilna autokratija od Mađarske.

U odnosu, pak, na Tursku („tvrdi autoritarizam“), Srbija, prema ovim monitorinzima, ima niži nivo represije i nema masovnih političkih hapšenja i zatvaranja. Iako, na drugoj strani, ovi izveštaji ukazuju na snažnu koncentraciju moći oko jednog lidera, na slabljenje državnih i nezavisnih institucija, pritiske na političke protivnike i kritičare vlasti, uključiv i dehumanizaciju studentskog i građanskog pokreta optužbama tipa “ustaše, nacisti, teroristi, fašisti, vođe obojene revolucije, ratnici hibridnog rata, talibani, Crveni Kmeri”...

.   .   .

Posle smrti Stjepana Radića, ranjenog u „Račićevom atentatu“, i blokade rada Narodne skupštine, kralj Aleksandar Karađorđević je, u proglasu od 6. januara 1929, objavio da su "ti žalosni razdori i događaji pokolebali kod naroda veru u korisnost te ustanove",  te da zato između kralja i naroda "ne može i ne sme biti više posrednika". Kralj je raspustio parlament, ukinuo Vidovdanski ustav, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, kao i političke skupove, uveo cenzuru, proglasio ideologiju „integralnog jugoslovenstva“, državi promenio ime (Kraljevina Jugoslavija, umesto dotadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca), te lično preuzeo izvršnu, zakonodavnu i vojnu vlast.

Otvorena diktatura je formalno ukinuta donošenjem Oktroisanog ustava, 3. septembra 1931, kojim su dozvoljene aktinvosti samo jedne, režimske stranke, ali je faktički okončana tek posle atentata na kralja Aleksandra u Marseju, krajem 1934. godine, kada je dozvoljen rad ostalim partijama da bi, 1935, bili raspisani novi izbori.

Komunistička diktatura u Jugoslaviji počela je, neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata 1945. godine, procesom nasilnog, revolucionarnog uzurpiranja i učvršćivanja vlasti Komunističke partije (KPJ) na čelu sa Josipom Brozom Titom, nasilnom promenom državnog uređenja (federacija nacionalnih republika umesto monarhije), uklanjanjem, hapšenjem i proterivanjem političkih protivnika, zabranom političkog organizovanja, ukidanjem višestranačkog sistema, prisilnom nacionalizacijom privatne imovine, ograničavanjem slobode govora...

Prethodno se, tokom Drugog svetskog rata, 1942, „Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije“ (AVNOJ) samokonstituisalo, samoproglasilo i oktroisalo kao „vrhovni politički organ, vrhovno političko predstavništvo narodno-oslobodilačke borbe“, čime su „udareni temelji nove narodne vlasti na terenu“, a sa proklamovanim glavnim ciljem – „ujedinjenje antifašističkih snaga u borbi za oslobođenje od okupatora i ustaško-četničkih jedinica“.

Drugo zasedanje AVNOJ-a se, 1943, samooktroisalo za „vrhovno zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije“, pa je čak izabralo i „privremenu narodnu vladu“ pod nazivom „Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije“, proglasilo federalno uređenje (Jugoslavija kao federalna zajednica ravnopravnih naroda i republika); Titu dodelilo titulu „maršala Jugoslavije“ i, odnekle vam je verovatno poznato, „vrhovnog komandanta“, pride...

Delegati tih prevratničkih skupština, u oba navrata, bili su „slučajni prolaznici“ kroz Bihać i Jajce, nikakvi legitimno birani predstavnici jugoslovenskih naroda. Toliko o legalitetu i legitimitetu “diktature proleterijata” koja će potrajati do raspada SFRJ.

.   .   .

Svoje učešće u ulozi jedne od specijalnih gošći na Poglavičinom solističkom koncertu u “Koloseumu”, folkerka Vesna Zmijanac je obrazložila filozofskim pragmatizmom većinskog biračkog tela u Srbiji: "Nisam se ja dvoumila. Treba podržati predsednika u svakom slučaju. Ja sam uvek bila uz vlast. To kažem i mojoj deci. Deco - uvek treba biti uz vlast, jer onda nemate nikakvih problema. Ako nije tako, problem je u najavi".

(Za zaboravne  mlađe od 30 godina: to je ista dama koja je 5. oktobra 2000, u ime JUL-a, a od JUL-a, lično “oslobađala” TV Studio B, to je ono vreme kada Čanak pevao na uvce “My way” netom “progledalom” TV Pink Žeksu ili kada je, malo kasnije, Čeda Revolucija slavio Karleušu kao “pametniju od najvećih intelektualaca”...)

U „Poslanici Rimljanima“, apostol Pavle poručuje: „Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene. Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se suprote primiće grijeh na sebe. Hoćeš li pak da se ne bojiš vlasti, čini dobro.“

Osim ove hrišćanske natuknice o „vlasti od Boga datoj“ koju su idolopoklonici diktatora uzimali zdravo za gotovo, važan je bio i efekat „psihologije mase“, jer su se ljudi svrstavali na onu stranu za koju su mislili da je većinska.

Italijanski „Duče“ Benito Musolini je, kao i ostali autoritarni lideri, koristio masovne mitinge podrške kao priliku za demonstraciju vlastite moći i za manifestaciju „narodnog jedinstva“.

Često se desetinama i stotinama hiljada Italijana obraćao sa balkona „Palaco Venezia“, na rimskom trgu „Piazza Venezia“. Sa tog balkona, uostalom, objavio je, 10. juna 1940, rat Velikoj Britaniji i Francuskoj, i ulazak Italije u Drugi svetski rat na strani „Trojnog pakta“.

Hitler je preferirao masovne skupove organizovane u sklopu nacističkih partijskih kongresa u Nirnbergu, koji su korišćeni i za prezentaciju nemačke vojne nadmoći.

 

Iza kulisa mitinga svih ovih diktatora stajale su, do perfekcije organizovane, partijske i državne mašinerije, savršena režija. Državni službenici, cele fabrike i škole, najšire društvene grupe, pa i socijalno ugrožene strukture građana, često prisilno ili uz „pristojnu nadoknadu“, dobijale su kao „naređenje za mobilizaciju“ i „radnu obavezu“, obavezno prisustvo ovih skupovima.

Bezbednosne službe i paramilitarna logistika su držale sve pod kontrolom, a režimski mediji su ove mitinge najavljivale i ocenjivale, uvek iznova i iznova, kao „istorijske“, demonstriraući i potencirajući „jedinstvo naroda“, „kolektivnu energiju“ i „bezrezervnu podršku“ državnom i partijskom rukovodstvu.

Mitinzi i parade u istočnjačkim autokratijama i diktaturama, npr. Kim-Ilovi (Sung, Jong-Il, Jong-Un) ili Mao Zedong ili u Sovjetskom Savezu u doba Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina, koje je planirao, organizovao i kontrolisao celokupan bezbednosni aparat, sa stotinama hiljada ili čak miliona učesnika, vojnički stroga koreografija i, do tančina razrađen, „sinopsis“ događaja, bili su svojevrsna ideološka mobilizacija, demonstracija vojne i državne moći i snage i lojalnosti vođi i poruka zastrašivanja unutrašnjim i stranim „neprijateljima“...

U našem najbližem komšiluku, jedan takav miting u Bukureštu, zamišljen kao rutinski dokaz podrške diktatoru, tj. narodni odgovor na prethodne antikomunističke proteste u Temišvaru, diktatoru Čaušeskuu se vratio kao bumerang.

Taj miting započet, pa prekinut 21. decembra 1989. u Bukureštu, označio je momenat kada se jedna pažljivo građena slika moći, jedna unapred režirana podrška, raspala u direktnom TV prenosu! Kao i ranije, masa članova partije i radnika bila je privedena na današnji Trg revolucije, Čaušesku je, sa balkona Centralnog komiteta, svoj govor počeo frazama o „stranim agentima“ i „stabilnosti države“, a onda su se začuli zvižduci...

Milioni TV gledalaca su videli da narod više neće da reaguje kako diktator očekuje, da diktator  više nema totalnu kontrolu nad masom; gledali su kako se „iluzija potpune podrške“ raspada u nekoliko minuta.

Sledećih dana je strah nestao, demonstracije prerastaju u pobunu, vojska prelazi na stranu naroda. Režirani miting se, za samo nekoliko dana, pretvorio u kraj režima.

Mnogo je teorija o tome šta je bio konkretan okidač za oslobađanje. Preferiram onu prema kojoj se, navodno, začuo prasak nalik eksploziciji petarde ili nečega drugog, nešto što je zvučalo kao „zvučni top“ ili megafon Sime Spasića  našeg prošloprolećnog 15. marta, svejedno, a to nešto je izazvalo talas panike koji je prerastao u horsko negodovanje. Što je, opet, izazvalo psihološki efekat „lavine“: Masa koja je do tada ćutala jer su svi pojedinačno mislili da su manjina, očas posla je prešla iz kontrolisane publike u pobunjenu gomilu u nekoliko sekundi. Kada je kresnula prva iskra pobune, ljudi su shvatili da nisu sami i strah je nestao.

Upravo poučen takvim iskustvima, naš Poglavica je, kako to i sam priznaje, to prevenirao otkidanjem komada teritorije Srbije, između zgrtada najvažnijih državnih institucija, i pretvaranjem Dvorskog parka u paramilitarističku paradržavu Nezavisna Država Ćacilend (En-De-Ća).

.   .   .

I naš nekadašnji autokrata, imao je svoj fatalni miting koji je, praktično, označio njegov politički kraj.

Čovek koji je na kormilo Srbije i uzjahao na talasu „antibirokratske“, pa „jogurt revolucije“, a izvik(iv)an za vožda na mnogobrojnim mitinzima kojima je umilno tepano „događanje naroda“, svoj poslednji pokušaj mobilizacije podrške na terenu imao je u Beranama, u završnici kampanje pred savezne izbore 24. septembra 2000.

Slobodan Milošević je tada održao tipski govor, insistirajući na „državnom jedinstvu“, optužujući opoziciju i Zapad za sve probleme i naglašavajući „neophodnost stabilnosti i kontinuiteta vlasti“.

Kod privedenih pristalica SPS-a i njegovih koalicionih partnera iz Crne Gore, osećao se „zamor materijala“ i pad entuzijazma, nije bilo euforije, već tek nešto „rutinske podrške“, što je bio i signal kakvi će biti izborni rezultati. Milošević je tada, u prvih mah, odbio da prizna svoj poraz, ali će pod pritiskom Zapada i Moskve, za desetak dana, i to učiniti.

Uporedi li se Miloševićev poslednji sa njegovim najmasovnijim mitingom, onim na Gazimestanu, na Vidovdan 1989, na šestogodišnjicu Kosovske bitke, vidljiva je suštinska razlika: prvi je manifestovao uspon, nacionalnu mobilizaciju i konsolidaciju Miloševićeve lične moći, drugi obelodanio njegovo slabljenje i najavio skori pad.

Na Gazimestanu se osećala kolektivna euforija, nekakva istorijska misija i jedinstvo, masa je nosila i uznela vođu, Milošević se nametao kao simbol nacionalnog buđenja i harizmatični lider, samouvereno govorio o „bitkama koje nisu isključene“; 11 godina kasnije, u Beranama, lebdeo je nedostatak vere u ishod, nazirao se kraj političke realnosti jednog mita, iako je isti taj lider, ova put političar pod pritiskom koji je gubio kontrolu, pokušavao da „pokrene“ masu — ali bez efekta.

Koliko su Berane bile njegov fijasko, govori i činjenica da su najtiražnije režimske novine morale da u fotošopu multipliciraju iste likove po više puta da bi masa  na mitingu izgledala što brojnija, kao što vučićoidi danas govore da je „AV – naša porodica“ mitingu u „BG areni“, u dvorani koja prima 20 hiljada, bilo čak 70 tisuća “hrabrih i pristojnih građana”.

.   .   .

Već šest godina „tipujem“ da u Poglavičinoj Srbiji, posle silnih “posebnih zakona” računajući i ove posednje, dr Mrdićeve, nije nemoguć ni neki leks specijalis koji će zakovati, zacementirati, legalizovati sadašnje protivustavno stanje, tj. i formalno ozakoniti prenošenje svih tih ovlašćenja na onoga kod koga ona stvarno već i jesu!

Kako je, na primer, Adolf Hitler, od regularno izabranog kancelara, i formalno postao diktator?

Formalno je to postao 2. avgusta 1934, tako što je, posle smrti predsednika Paula fon Hindenburga, spojio funkcije predsednika i kancelara u jednu — firer (Führer).

Praktično, to se desilo, godinu i po ranije, 23. marta 1933, kada je usvojen ključni zakon kojim će Hitler dobiti diktatorska ovlašćenja. Rajhstag je, naime, usvojio „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“; skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“ („Zakon o prenosu ovlašćenja“). Ili, u potpunom prevodu: „Zakon o popravljanju stanja naroda i države/carstva“.

Pre toga, sve se odvijalo filmskom brzinom: 30. januara 1933. parlament ga je izabrao za kancelara, 27. februara (posle „Paljenja Rajhstaga“) Hitler dobija prva vanredna ovlašćenja; a već 23. marta, u tako ključaloj atmosferi u kojoj su nacističke paravojne snage zastrašivale poslanike, donet je i „Ermächtigungsgesetz“ kojim se parlament praktično samoukinuo i svu zakonodavnu inicijativu i moć predao Hitleru, omogućivši mu da vlada dekretima, bez ikakve kontrole i da donosi zakone koji su mogli da budu suprotni ustavu. Bio je to prelomni trenutak jer je time, legalno i legitimno, dvotrećinskom većinom, nemački parlament ukinuo demokratiju i uveo diktaturu.

Poslednjeg dana juna 1934, nakon „Noći dugih noževa“, krenula je i bukvalna eliminacija i likvidacija protivnika nacističkog pokreta.

Preti li Srbiji (posle, sada već, još malo pa, decenije autokratije) na kraju balade, i “zakon o posebnim ovlašćenjima” – pitao sam u kolumni (15.5.2020), u vreme onog vanrednog stanja bez uvedenog vanrednog stanja i one korona izborne kampanje bez kampanje, upamćene i po podgrejanom “originaul falsifikata”, tj. sloganu nemačkih nacionalsocijalista iz 1936, “Unseren Kindern – die Zukunft durch AH” ili, u prevodu na srpski, “Aleksandar Vučić – Za našu decu”.

Istu zebnju poslednji put sam podelio sa čitaocima, 12.6.2025, u tekstu “Režim u režimu kliničkog državnog udara i (auto)projekcije”.

Danas je to već konstatacija: Srbija je tamo već, doduše, samo jednom nogom, i zakoračila. (Da je živ, moj otac bi danas proslavio 85. rođendan, pošto je rođen 23. marta  1941, samo dve-tri nedelje pre nego što je njegov otac, a moj deda, kao vojnik Jugoslovenske kraljevske vojske, zarobljen, a potom deportovan u ratno zarobljeništvo, u Hitlerovu Nemačku, u logor između Cvikaua i Plauena. Deda je svoga sina, a moga oca, prvi put video tek potkraj leta 1945.) 

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 23.3.2026)

Kosovo je valuta, Srbija bez politike: Ko je prodao državu, a ko narod navikao da ćuti

Govorimo o stanju u kojem se Srbija danas nalazi - između politike koja se više ne vodi i sistema koji funkcioniše kroz trgovinu, kontrolu i proizvodnju narativa. Otvaramo najbolnije teme srpskog društva kroz tri ključna ugla: istorijski, politikološki i medijski. Od analize marta kao sudbinskog meseca, preko surove „kupoprodaje“ glasova, do pitanja zašto 35 godina nemamo društveni ugovor.

U ovoj epizodi podkasta "U reketu sa Teškim centrom", Uroš Đurić, Dejan Bursać, Cvijetin Milivojević bez dlake na jeziku govore o tome kako je ekonomska kriza ugasila nacionalne teme, zašto je opozicija postala „smokvin list“ režima i zbog čega srpska elita, uprkos ogromnom bogatstvu, ne ulaže u sopstveni narod.

Kosovo se u razgovoru ne pojavljuje samo kao pitanje teritorije, već kao politička moneta - tema koja se koristi, pomera i potiskuje u zavisnosti od trenutnog interesa vlasti i međunarodnih odnosa. Istovremeno, izostanak jasne strategije i dugoročnog plana otvara prostor za upravljanje krizama, a ne za njihovo rešavanje.

Razgovaramo o tome kako su izbori izgubili smisao kao instrument promene, kako funkcioniše model kupoprodaje glasova i zašto se politika sve češće svodi na održavanje postojećeg stanja. Posebno mesto zauzima pitanje ekonomije - ne kao razvojne politike, već kao mehanizma kontrole i stabilizacije biračkog tela.

U širem okviru, ovo je razgovor o društvu bez jasnog društvenog ugovora - o državi koja nema stabilan pravac, o institucijama koje ne funkcionišu kao sistem i o građanima koji sve češće biraju sigurnost umesto promene.

🕒 Sadržaj emisije (Chapters):

00:00 - Uvod: Martovske demonstracije i sudbina Srbije

03:15 - Kako je ekonomska kriza ubila politiku

06:40 - Kosovo u brojkama: Zašto se ćuti o 500 milijardi evra resursa?

10:12 - Moravska kolonizacija srpstva: Mitovi vs. Realna politika

14:50 - Indoktrinacija: Kako nas ubeđuju da Kosovo nije naše

28:40 - Gubitak kulturnog identiteta bez otpora

33:10 - Gnev prema tajkunima

54:30 - Lekcije iz Crne Gore: Koliko dugo zapravo traje pad režima?

01:05:10 - Zaključak: Da li je bojkot bio jedini put ka promeni?

📅 Premijera: petak, 20. mart 2026. u 20:00

🎙 Razgovarali: Uroš Đurić, Dejan Bursać, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić

(📺 Produkcija: Albatros News, podcast “U reketu sa Teškim centrom”, 20.3.2026)

 

https://www.youtube.com/watch?v=vccELmJHGhQ

Lokalni izbori su farsa, parlamentarni su presudni! Cvijetin Milivojević

Gost emisije HORIZONT DOGAĐAJA bio je politikolog i novinar Cvijetin Milivojević.

U ovom eksplozivnom razgovoru otvaramo ključna pitanja koja oblikuju političku realnost Srbije i regiona:

⚠️ Ko je zaista omogućio nezavisnost Kosova — i na koji način?

⚖️ Da li je pravosuđe u Srbiji doživelo potpuni sunovrat?

🗳️ Šta donose lokalni izbori u martu 2026?

💣 Prljava predizborna kampanja — obmane, prevare i zastrašivanja

📜 Zakon o strancima tzv. države Kosovo — šta zapravo znači?

🔥 Može li Balkan ponovo da zapali varnicu sukoba?

⚔️ Zategnuti odnosi Beograd–Zagreb i poruke o naoružanju

👉 Da li ulazimo u period političke nestabilnosti i novih tenzija?

👉 Ko vuče konce iza kulisa? (podcast “Srpska priča”, voditeljka Olivera Manojlović, 19.3.2026)

 

https://www.youtube.com/watch?v=R3_Njl-Qa5s

Poziv na dijalog uz oštre uvrede: Predizborni rečnik ponovo zaoštren (VIDEO)

Dok poziva na ujedinjenje i dijalog, predsednik Srbije nastavlja sa diskvalifikacijom i uvredama na račun svojih protivnika, bilo da je reč o političarima ili ljudima koji na ulicama traže vanredne izbore. Kao po pravilu, rečnik se zaoštrava u predizbornoj kampanji u kojoj se, čini se, cela Srbija nalazi, iako se 29. marta održavaju lokalni izbori u samo deset mesta. Zato se postavlja pitanje čemu služi poziv vlasti na dijalog i da li je on uopšte u ovakvim okolnostima moguć?

Predsednik Srbije ponovo je pozvao na nacionalno okupljanje i to u kampanji za lokalne izbore u kojoj je učestvovao kao predsednik koji po Ustavu izražava državno jedinstvo. Iskoristio je podsećanje na 15. mart, kada je pre godinu dana po mnogim ocenama u Beogradu održan jedan od najvećih javnih skupova ikada.

"Pre tačno godinu dana pokušali su i spolja i iznutra da zadaju završni udarac državi Srbiji. Pokušali su da sruše našu Srbiju", rekao je tada predsednik Srbije Aleksandar Vučić i dodao:

"Neću da ih mrzim, neću da mrzim nikoga od njih, to su naše sestre i braća, shvatiće oni sve. Mnogi su već shvatili i oni koji nisu shvatiće uskoro. Doći će i znaće kako da čuvaju i štite svoju zemlju. I ja vas molim da im pružite ruku na svakom mestu. Da im pružite ruku na svakom mestu, da pokažete da hoćemo ujedinjenu Srbiju".

Ali, veliko je pitanje koliko je u ovakvim društvenim okolnostima dijalog realan, a poziv na dijalog iskren.

"Ova vlast, to jest Aleksandar Vučić lično, je građane u protestu, prvo studente, a onda sve građane u protestu nazvao ustašama, nacistima, fašistima, teroristima, vođama obojene revolucije, ratnicima hibridnog rata. Dakle, nema tog, pod navodnicima, epiteta koji predsednik svih građana Srbije, tako bi po Ustavu morao da bude, nije upotrebio protiv građana koji su njegovi politički neistomišljenici. O kakvom mi dijalogu govorimo? Mi imamo, mi imamo čak i Ministarstvo za društveni dijalog", ističe politikolog Cvjetin Milivojević.

Sa druge strane, iz tog Ministarstva kažu da društveni dijalog postoji, ali resorni ministar ovako odgovara na pitanje Insajdera da li je dijalogom zadovoljan.

"Moja odgovornost je ta i u potpunosti nisam. Nisam zadovoljan, jer možemo mnogo više toga, ali mora da imamo i s druge strane sagovornika", odgovara ministar za društveni dijalog, Demo Beriša.

Zbog svega se postavlja pitanje čemu pozivi na dijalog ako ni sami predstavnici države njime nisu zadovoljni što pokazuju ne samo kroz ovaj stav resornog ministra, nego i gotovo neprestanim pozivom na nacionalno okupljanje koje je, čini se, nikad dalje.

"Ja mislim da je cilj jedna velika kupovina vremena. Dakle Vučićev je interes, lični interes i interes njegovih najbližih saradnika, ovih plutarha, plutokrata koji vladaju Srbijom, da se ovaj kredit od 18 milijardi evra za koliko se Srbija zadužila na ime projekta Expo, faktički do nekakvih izbora provuče kroz finansijske prste ove vlasti", smatra Milivojević.

Za politikologa Cvijetina Milivojevića poziv vlasti na dijalog je farsa.

"Znate šta je društveni dijalog? Društveni dijalog se vodi u nekim kriznim situacijama celog društva, to ne mora da bude isključivo politički dijalog. Znači, mi definitivno jesmo u situaciji koja je verovatno najveća društvena kriza posle 2000-te. Posle smene Miloševića. Zaista najveća društvena kriza. I svako normalan i odgovoran, govorim o političarima na vlasti koji vode nekakvu državu, bi tražio rešenje iz toga? Pa najbezbolnije rešenje, najdemokratskije rešenje, nema boljeg rešenja u svetu, se zove - izbori", ocenjuje sagovornik Insajdera.

Izbora će uskoro biti samo u deset lokalnih samouprava. Predsednik države na njih poziva i ovom AI fotografijom koja je izazvala brojne reakcije na društvenim mrežama, a njegova poruka je bila - do konačne pobede 29. marta kada se održavaju već pomenuti lokalni izbori. (Insajder TV, www.insajder.net, autor: Stefan Goranović, 16.3.2026)

 

https://www.youtube.com/watch?v=cKnv6LsS-fs&pp=ygVPUG96aXYgbmEgZGlqYWxvZyB1eiBvxaF0cmUgdXZyZWRlOiBQcmVkaXpib3JuaSByZcSNbmlrIHBvbm92byB6YW_FoXRyZW4gKFZJREVPKQ%3D%3D

 

https://insajder.net/vesti/poziv-na-dijalog-uz-ostre-uvrede-predizborni-recnik-ponovo-zaostren-video

SRBIJA: Nulta godina! - Cvijetin Milivojević

U novoj emisiji „Između dva sata“ gost је politikolog i analitičar Cvijetin Milivojević. U dubokoj analizi aktuelnog trenutka, istražujemo kako se gradi slika o budućnosti Srbije kroz projekte kao što je #Ekspo и најављени технолошки искораци, док се истовремено занемарују стварни проблеми грађана. Разговарамо о томе на који начин Александар #Vučić и актуелна власт обликују јавно мњење и како на све то реагује друштво — од академске заједнице до улице, где су све учесталији #Studenti и грађански #Protesti који траже промену система и повратак институцијама.

Емисија садржи политичку анализу и друштвени коментар у информативне сврхе. Теме које се разматрају из угла јавног интереса и институционалних одлука.

(youtube kanal HelmCast, autor i voditelj Marko Stolica, 13.3.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=hJCsF2uL2wk&pp=ygUnaGVsbWNhc3QgY3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2aWMgMTMuMy4yMDI20gcJCcUKAYcqIYzv

Пролећни попусти на „ДЕСТРУКЦИЈА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ“ и друге књиге Цвијетина Миливојевића

поводом изласка нове књиге Цвијетина Миливојевића - „ДЕСТРУКЦИЈА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ – Поглавица који је поразио сопствени народ“ (Catena mundi, Београд, октобар 2025) -

одобравамо велики попуст на књиге овог аутора:

 

На једном месту, 35 година политичког плурализма у Србији - у шестокњижју (шест књига) Цвијетина Миливојевића:

1. "НА ПРВУ ЛОПТУ - политичко комуницирање у Србији 1990-2007" (цена: 499 дин)

2. "МОСТОВИ И ИЗБОРИ - политичко колумницирање у Србији 2008 - 2018" (499 дин)

3. "ДУХОВНА КОЛАБОРАЦИЈА" (399 дин)

4. „НУЛТА 2020 ТАЧКА - тридесета зима вишестраначја“  (399 дин)

5. “ВУЧЈЕ ВРЕМЕ – 2021 - 2022: од обожавања до обожења, од подрепљења до преумљења“ (699 дин)

и

6. – најновија: „ДЕСТРУКЦИЈА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ – Поглавица који је поразио сопствени народ“ (сајамска цена: 799 дин).

 

Додатни попусти за још неке књиге (буквари, азбучници, приручници из области: новинарства, односа с јавношћу, политичке комуникације, пропаганде, политике):

1. Књига "ГЛОБАЛНО ПОТЕМКИНОВО СЕЛО - медијски рат од 1990 - 1995" (издање 1996; аутор Цвијетин Миливојевић / цена 399 дин)

2. Књига "НОВИНАР - ВАШ ПРИЈАТЕЉ; приручник за успешне односе с медијима" (издање 2003; аутор Цвијетин Миливојевић / цена 699 дин)

 

Књиге се могу наручити поузећем или набавити у Агенцији „Прагма", office@pragma.rs, тел. +381 11 3234 439, Теразије 3А, Београд.

Znak pitanja posle obaranja listi: Da li su lokalni izbori pokazatelj neophodnosti saradnje opozicionih stranaka i studenata?

Lokalni izbori u 10 opština i gradova na kojima će opozicija i studenti nastupiti u različitim modalitetima, ukazali su i na potencijalni problem. Naime, u par opština bilo je problema pri proglašenju studentsko-građanskih listi, onih bez opozicionih stranaka. Najdrastičniji je onaj iz Knjaževca, gde je izborna komisija odbila da proglasi listu "Knjaževac uz studente - Čista lista". Pokazuje li to neophodnost saradnje studenata i grupa građana s jedne i opozicionih stranaka s druge strane? Plaćaju li studentsko-građanske liste danak neiskustvu?

Znak pitanja posle obaranja listi: Da li su lokalni izbori pokazatelj neophodnosti saradnje opozicionih stranaka i studenata?

Nekoliko studentsko-građanskih listi imalo je problem pri proglašenju izbornih listi za učešće na lokalnim izborima 29. marta, mahom iz administrativnih razloga.

Problem je postojao u Lučanima, gde je lista koju je predložila lokalna GG "Jedan tim" oborena, nakon što je proglašena, usled prigovora stranke BUNT - Prava Srbija. Razlog: predali su sporazum o formiranju grupe građane iz 2014. godine, iako zakon predviđa da sporazum o obrazovanju GG mora da bude zaključen i overen nakon stupanja na snagu odluke o raspisivanju izbora, a pre početka prikupljanja potpisa birača za podršku izbornoj listi.

U Majdanpeku je nakon otklanjanja nedostataka proglašena izborna lista "Nu dau", a u užičkoj opštini Sevojno lista "Ujedinjeni - Sevojno" prvobitno je odbijena jer je podneta od strane neovlašćenog lica, stoji u obrazloženju Republičke izborne komisije (RIK).

Lista je, nakon otklanjanja nedostataka proglašena, za razliku od one u Knjaževcu gde su predstavnici "Knjaževac uz studente - Čista lista", odbili da postupe po nalogu lokalne izborne komisije da nedostatke otklone. Problem je bio što tri izjave birača da podržavaju ovu listu su bili neadekvatne, pa je predstavnicima liste naloženo da ih izbace iz dokumentacije, rečeno je od strane predstavnika "Knjaževac uz studente".

Nosilac ove liste Ivan Milošević pojasnio je ranije za Insajder da posle konsultacije sa pravnicima su shvatili da nisu bili u obavezi da to učine, već da bi se ta tri nevažeća listića popunila sa važećim listićam - s obzirom da su predali 300 potpisa više od broja potpisa obaveznih za proglašenje liste. Najavljuju i žalbu nadležnom sudu.

Sve ove liste su bez predstavnika opozicionih stranaka, koje su već prošle izborne procese u prošlosti i poznaju izborni mehanizam. Ukazuje li ovo sve na neophodnost koordinacije i dogovora studentsko-građanskih grupa i opozicionih stranaka?

Milivojević: Ne mislim da je glavni razlog nedostatak političkog iskustva

Cvijetin Milivojević, politički analitičar, ukazuje na potpuno različite razloge zbog kojih su lokalne opozicione izborne liste obarane od strane izbornih komisija.

„Mislim da tu nije osnovni razlog to što podnosioci izbornih listi imaju malo političkog iskustva“, ukazuje on.

Napominje da one liče na izborne liste koje u Srbiji postoje proteklih 36 godina, a to su liste grupa građana. „I ranije su grupe građana izlazile na izbore pa to nije bio problem. Mislim da ovde pre svega postoji svesna namera vlasti da gde god oseti da postoji nešto može da je ugrozi, u bilo kojoj od ovih 10 opština i gradova opstruiše proces. Mislim da nije zaista reč o tome da podnosioci nemaju iskustva, može se to negde čitati tako, ali mislim da to nije glavni problem“, napominje.

Živkov: Čak i u fer uslovima nephodna su znanja iz politike, studentski pokret nema takva iskustva

Ivan Živkov, sociolog, navodi da i u fer uslovima, za uspešno učešće u izbornom procesu, osim ljudskih i materijalnih resursa, potrebna su znanja iz politike, prava, odnosa s javnošću i organizacione sposobnosti. Takva znanja mogu da se stiču i iz prethodnih izbornih iskstava, koje studentski pokret nema, napominje.

„Vidi se da taj pokret još uvek nije organizaciono sposoban da nastupi pod jedinstvenim, već brendiranim nazivom „studentska lista“ istovremeno na više tačaka po Srbiji, sa ili bez opozicije. To ukazuje na mogućnost da ima i drugih slabosti. A obaranje lista, ako je zakonito, uvek je posledica nečije greške. Javnost nije upoznata s tim ko je pravio greške pa je nezahvalno i nepravedno suditi o tome imaju li veze s pokušajem saradnje studenata i opozicije ili ne“, napominje.

Da li je vidljiv dobar model saradnje na ovim lokalnim izborima?

Upitan vidi li na ovim lokalnim izborima najbolji model za saradnju studenata i opozicionih stranaka, Milivojević kaže da ima primera saradnje koja čak i ljudima u tim sredinama gde se glasa nije potpuno jasna.

„Ima tu mnogo zbunjujućih, i od imena listi, neprincipijelnosti oko kandidata koji se nalaze na listama i vi više ne možete da znate je li to lista studenata ili nije, ili samo studenti daju podršku, ili se neki lokalni studenti aktiviraju ili je to pretežno opoziciona lista koja ima i studentski šmek i tako dalje. Dodajte na to sve ono što vlast čini, da pravi para-studentske i para-opozicione liste“, napominje.

Milivojević smatra da je momenat za dobar početak te saradnje propušten, ali da ne mora biti kasno za naredne izbore.

Opoziciju poziva „da se prizove pameti“ i da posluša ono što su studenti rekli 5. maja prošle godine, a to je da 85 narodnih poslanika opozicije potpiše zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora Aleksandru Vučiću i Đuru Macutu, jer oni čine jednu trećinu parlamenta.

„Istovremeno da se sete da to ne mora da boli. Ne boli ruka ako potpišeš taj zahtev. Jer nije ih bolelo ni u septembru 2023. Tada građani većinski nisu zahtevali nikakve vanredne parlamentarne izbore, nego su to na predlog tadašnjeg američkog ambasadora skoro sve stranke opozicije potpisale taj zahtev. Pa je onda na predlog američkog ambasadora Vučić prihvatio taj zahtev, dakle, kucali su na otvorena vrata, i dobili smo vanredne izbore u decembru 2023. Dakle, opozicija treba malo da se priseti zašto su to onda procenili da je mnogo važan glas američkog ambasadora, i to odlazećeg tada, a nije važan glas većinske Srbije koji od 5. maja stoji neadresovan“, navodi on, dodajući da bi to bio „lep početak za svaku dalju saradnju tzv. Studenteske ili studentsko narodeno liste i opozicije“, navodi.

Ocenjuje da je to obaveza opozicije prema građanima i prema onih milion građana koji su glasali za tu opoziciju u decembru 2023. godine. Dodaje da, kada bi se napravila anketa, da 99 odsto tih glasača opozicije iz 2023. godine zahteva danas vanredne parlamentarne izbore.

„Tome se opire jedan odsto građana koji su uglavnom aktivisti ili čak ni aktivisti nego nameštenici ovih stranaka koje su u parlamentu. Dakle, oni su protiv požurivanja izbora, oni kupuju vreme, oni igraju tu igru, pristali su na Vučićevu igru, i nažalost svesno ili nesvesno, al' oni idu na igru protoka vremena i slabljenja studentsko-građanske energije, i oni misle da, što izbori budu kasnije, to će oni profitirati. Nažalost, opet na račun glasova koji će pripadati ovom anti-vučićevskom polu. Neće oni zagrabiti od Vučića glasove, to je potpuno jasno. To je meni problem. Tako da sve ovo sad su neki uzroci tog stanja, znate. Ko je sad kriv što je, ne znam ni ja, u Smederevskoj Palanci procenio da neko nije za tu listu... Morate priznati, u politici je to, i u vlasti a pogotovo u opoziciji, pravilo da se uvek sluša glas jačeg. U ovom trenutku, nažalost po opoziciju, glavni politički akter na anti-vučićevskoj strani nije ni jedna stranka parlamentarne opozicije nego ta studentska lista, studentski pokret, nazovite kako hoćete. Ako oni procenjuju da tu nema mesta za nekog ili se priklonite ili odustanete od toga. Ne razumem šta je tu problem. Ili idite sami“, smatra Milivojević.

Naš sagovornik dodaje da je to upravo ono što Vučić želi – da svaka vaška obaška i da faktički niko od njih ne pređe cenzus, a kamoli ozbiljno ugrozi vlast. To je Vučićev recept pobede od 2014, zaključuje Milivojević.

Sa druge strane, Živkov kaže da ne vidi trenutno dobar model saradnje opozicionih stranaka i studenata.

„Da bi do uspešne saradnje došlo, neophodno je da postoji obostrana želja i da u dogovorima o njoj učestvuju legitimni predstavnici stranaka i studentskog pokreta. Za sada, studentski pokret nema takve predstavnike“, ukazuje Živkov. (portal www.insajder.net, Vojin Radovanović, 10.3.2026)

Seljačko-hajdučka buna uz divandan Nezavisnog Ćacistana

Danas nam je Divandan, našem prvom susedu Ćacistanu (prvi) rođendan!

Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice je, tim povodom, posle albanskih lubenica, za odbranu od mačvanskih i šumadijskih “kulaka” (paori sa severa su se, iz nekog razloga, malo ulenjili), u pomoć prizvao i uvoz paradajza i krastavca iz dalekog nam i prijateljskog Azerbejdžana. Po principu projekta počivšeg Palme: mi Kinezima svinjske papke i pileće nogice, oni nama leteće automobile.

S tim da je je redovni profesor “Ishrane domaćih životinja”, sa novosadskog Poljoprivrednog, usput i ministar za seljake i “pristojni” ruralitet, otišao i dva koraka dalje. Prvo, ako se u EU poljoprivredom bavi samo jedan odsto stanovištva, zašto bi ih u Srbiji od zemljodelstva živelo čak sedam procenata? I, pod dva, ekspertski kazano: Ako ti krava daje previše mleka, pa moraš da ga prosipaš, onda ti tu bezobraznu mlekulju staviš na rigoroznu dijetu, slabije je hraniš, ona daje manje mleka, pa manje prosipaš.

I svi srećni, i krave i vlast na broju!

Studenti su, pre neki dan, iz Konstantinovog Naisa, na Autokratovu “Država – to sam ja”, odgovorili gromoglasnim: “Država – to smo mi!”.

Seljačka buna Matije Gupca, zime Gospodnje 1573,  potrajala je 12 dana. Šumadijski seljaci izdržali su 20 – Mačvani i Jadrani i dalje drže čas!

U predvečerje februarske revolucije 1917. godine u carskoj Rusiji je proklamovana parola „Zemlja – seljacima!“, iako je, apsurda li, prema popisu iz 1916, čak 90 procenata oranica u evropskom delu Rusije pripadalo seljacima, a s druge, azijske strane Urala, u vlasništvu seljaka bilo je svih 100 odsto njiva! Za to vreme, u najvećoj imperijalnoj sili tog doba, Velikoj Britaniji, samo 13 odsto svojine pripadalo je seljacima, a sve ostalo lendlordovima i privatnim zemljoposednicima.

A sa kolektivizacijom u vreme sovjeta, stigla je i glad, iako je, prethodno, Carska Rusija svake godine ubirala za trećinu veću količinu letine nego svi tada najveći izvoznici žitarica u svetu (SAD, Argentina i Kanada) zajedno?!

Poznata je i ona istinita anegdota s početka šezdesetih godina prošlog veka kada su rusku glumicu Aleksandru Aleksandrovnu Jabločkinu pitali pioniri da im ispriča kakav će biti život u budućem komunizmu, a ona im je odgovorila: “Draga deco, biće veoma lepo. Svega će biti u izobilju, kao što je bilo za vreme cara.“

A čak je i Nikita Hruščov, tokom posete Americi 1959, priznao da je, kao bravar u Donbasu, 1912-1913, materijalno bio imućniji nego kao drugi sekretar Moskovskog komiteta partije, jer su „posle revolucije plate u velikoj meri smanjene, a cene mnogo porasle“.

O svemu tome piše mitropolit Tihon Ševkunov u knjizi „Propast imperije – ruska lekcija“ (Catena mundi, Beograd, 2025).

A, da - ne na “režim Dosmanlija i žutog ološa”, nego na indoktrinaciju “diktature proleterijata” odnosio se onaj aforizam Brane Crnčevića: „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili nam sve.“

.   .   .

Ponovo je, i u ovo doba seljačkog ustanka, kao i u slučaju studenata, kao i kada je programirano odumiranje na rate Srba na KiM u pitanju, zakazala solidarnost svih ostalih građana Srbije kojima je milije njihovo, makar i skromno, „keš, kolica, sigurica“ i od same pomisli na generalni štrajk. Ili, daleko bilo, na početak bune protiv dahija...

"Drži se tata, oremo naše njive, hranimo naše krave i čekamo da dođeš", kazala je Jelisaveta, ćerka Zlatka Kokanovića koji se trenutno, sa još trojicom kolega težaka, mačvanskih domaćina, nalazi u pritvoru zbog navodnog ometanja službenog lica u vršenju službene dužnosti, da ne kažem “pokušaja rušenja države i ustavnog poretka”.

Zašto su se vile, kuke i motike digle baš u Bogatiću (eng.Richtown), Mačvi, Jadru i Podrinju, zavičaju najodsudnijih bitaka u poslednja dva veka?

Bogatić i obližnji Badovinci, Crna Bara... smešteni su na ušću Drine u Savu, tamo gde je Drina menjala tok, povlačeći se ka administrativnoj teritoriji današnje Srbije, ostavljajući njive mačvanskih seljaka na administrativnoj strani BiH, odnosno Republike Srpske.

U Crnoj Bari, stoji i danas spomenik kulture iz 19. veka, od kamena, drveta, blata i biber crepa ozidan, Hajduk Stankov vajat, kao svedok života Stanka Aleksića, legendarnog hajduka i junaka romana „Hajduk Stanko“ Janka Veselinovića (pisac iz istih krajeva), koji je ispričao autentičnu priču o slobodarskom duhu, hajdučkoj hrabrosti, ali i o neuzvraćenoj ljubavi, (ne)pravdi i časti na ovim prostorima.

Svakog avgusta, evo već šest decenija, ovde se održavaju Hajdučke večeri, manifestacija koja evocira duh hajduka; “reprizira” se prava hajdučka svadba sa „krađom“ neveste; momci se u hajdučkim disciplinama nadmeću za prvog harambašu...

Ovde je očuvan i takozvani turski šanac, brana srpskih ustanika prema, u taj vakat, Osmanlijskoj Bosni preko Drine.

Odavde, iz Crne Bare, je i Vuk Isakovič, glavni junak „Seoba“ Miloša Crnjanskog.

Ovde, po Mačvi, je u četi vojvode Stojana Čupića, pa u graničnoj zaštiti na Drini prema Bosanskom vilajetu, ratovao i znameniti Zeka Buljubaša (Jovan Gligorijević), koga je, na ovu stranu Drine, „veslo prevezlo“, ne zna se pouzdano, da li iz Semberije, da li iz Nevesinja ili je došao iz Starog Vlaha.

Tu je formirao četu koja je imala, kako kad, od 50 do 200 ljudi, koju su zvali „golaći“ ili „goli sinovi“ (izraz za ljude bez žena i dece), s kojima je u Prvom srpskom ustanku vojevao u velikim bojevima, poput onih na Lešnici i na Loznici. Ostala je legenda da su njegovi „golaći“, mada obučeni u sukno, bili naoružani najlepšim oružjem. U poslednjoj bici Prvog ustanka, Ravanjskom boju, 1813, komandovao je brigadom od 800 do 1000 ljudi, i poginuo sa svojim borcima, tu na Ravnju, u Zasavici (današnji rezervat prirode), tako što su, kada im je ponestalo municije, napali Osmanlije noževima.

.   .   .

Kao školarac sam, u dva navrata, tokom neizbežnih ekskurzija Titovim rodnim krajem, a jednom i kao član šampionske vatrogasne ekipe Pete (Zagrebačke) vojne oblasti JNA, bio i u Gornjoj Stubici i Stubičkim Toplicama. Pamtim, kao dete, i film “Seljačka buna” Vatroslava Mimice, sa Fabijanom Šovagovićem u ulozi Matije Gupca (glumili i Bata Živojinović i Pavle Vuisić), iz 1975.godine, kao i nezaboravne scene zimskog kupanja lepih baronica u stubičkim termalnim jezerima…

Hrvatsko-slovenačka seljačka buna (29. januar – 9. februar) je naziv za oružani ustanak kmetova iz 1573. godine koji je buknuo na području Hrvatskog Zagorja i Štajerske.

Kako je sve otpočelo? Stalni upadi Osmanlija prouzrokovali su osiromašenje i nestabilnost južnih teritorija “Svetog rimskog carstva”, zbog čega su feudalni gospodari nametali kmetovima nove poreze. Naročito okrutan prema svojim kmetovima bio je plemić Franjo Tahi. Pošto bečki carski dvor nije odgovarao na žalbe kmetova, oni su prestali da plaćaju poreze i, zajedno sa seljacima iz susedne Štajerske i Kranjske, digli se na oružje protiv plemićkog tlačenja. 

Ustanici su zahtevali ukidanje vladavine plemstva, ukidanje dažbina Katoličkoj crkvi i organizovanje seljačke vlade koja bi neposredno bila odgovorna caru. Na čelo seljačke vlade (vrhovni pobunjenički sud) su izabrani Matija Gubec, Ivan Pasanac i Ivan Mogaić, a komandant seljačke vojske bio je Ilija Gregorić.

Odlučujuća bitka vođena je 9. februara 1573, kod Stubičkih Toplica. Gubec i njegovih 10.000 ustanika pružili su jak otpor, ali su posle četvoročasovne borbe poraženi od bolje opremljene vojske pod vođstvom Gašpara Alapića. Osim 3.000 kmetova koji su poginuli u samoj bici, stotine zarobljenih su obešeni ili raščerečeni. Sam Gubec je zarobljen i odveden u Zagreb, gde je pogubljen na Markovom trgu 15. februara 1573. godine. Legenda kaže da mu je na glavu stavljena užarena gvozdena kruna, pre nego što je raščetvoren.

Usledile su osvetničke represalije prema pobunjenim kmetovima i njihovim porodicama, vešani su ili ubijani ispred kuća, drugima su odrezivani delovi tela, uši, nosevi, da bi zauvek nosili žig opomene da se više nikad ne usude da “trgnu mač na gospodu”.

Neki spisi tvrde da su “naši Srbi” iz Žumberka i Južne Štajerske (naseljeni tu, u prvoj polovini 16. veka, kao bečki graničari prema Turskoj), umesto da budu na strani ustanika, bili prisiljeni da pomognu vlasteli u gušenju bune. 

.   .   .

Za one koji ne mogu čudom da se načude kako to da je pretežni deo ovdašnjih građana više zainteresovan za iransko - američko - izraelske, nego za seljačke brige Srbije, iako nas ta seljačka Srbija hrani, a iz tog opanka smo svi, manje - više, iznikli, evo odgonetke. Ona leži u činjenici da, osim rutinskih, naučnih ili pseudonaučnih hipoteza o poreklu Srba(lja), postoji i ona nekonvencionalna istoriografija koja, između ostalih, barata i iranskom teorijom o našim korenima. Ona je zasnovana na podacima starih autora koji Srbe pominju među sarmatskim, odnosno alanskim plemenima severnog Kavkaza koja su nekad, do hunske najezde, naseljavala oblast današnje Ukrajine, severnog Zakavkazja, i dela Rusije do Kaspijskog jezera.

Pošto su Sarmati (“iskvaren” oblik imena “Srbi”) nekakav “prelaz” između Iranaca i Slovena, eto i odgovora na pitanje zašto je u Srbiji, uprkos oficijelnoj politici, više građana na strani naših “predaka” Persijanaca, nego na strani “ugroženog američkog interesa” na svakom pedlju zemaljske kugle. Zbog čega neki idu tako daleko da, navodno, šalju Teheranu GPS koordinate američke baze kod nemanjićkog carskog Uroševca. Ako nam je za nadu, i među Paštunima skitskog porekla u Avganistanu i Pakistanu postoji plemenska grupa sa imenom Sarbani koji, prema tamošnjoj legendi, potiču od pretka koji se zvao Sarbani. Uostalom, i Konstantin VII Porfirogenit pominje na Kavkazu plemena „Krevatades” („Krevatas”) i „Sarban” („Sarbani”), koja neki tumače kao Hrvate i Srbe.

Elem, nakon što se demonstrativno samorazoružao od lovačkog naoružanja i „skinuo“ uniformu vojnog rezerviste, predsedniku Udruženja poljoprivrednika "Naše mleko" iz Bogatića (eng. Richtown) je, kao državnom neprijatelju, profesor „Ishrane domaćih životinja“ zabranio ulazak na sastanak popečitelja s predstavnicima poljoudruženja!

Hajduci iz Mačve i Jadra ne nameravaju da odustanu. Makar dok njihove kolege i saborci ne budu pušteni iz Poglavičinih kazamata.

BIA snajka (i ostale srpske tajne “majke”) štrika li štrika punom parom, privodi, „poziva na razgovor“, “razgovara”, preslišava, ubeđuje, pritiska, „razoružava“, odvaja decu od očeva, nudi, preti... prvo studenti, onda tužioci, sada poljoprivrednici.

A dok „zemaljski dani teku“, boterija Es-En-Esa i Smokvin list opozicije (SLOS), “zajedničkim snagama, radnijem brigadama”, institucionalnim i vaninstitucionalnim sredstvima, zdušno radi na lokalizovanju, stišavanju i, ako je ikako moguće, gašenju studentsko-narodnog požara koji je buknuo pre ravno 16 meseci. Sa ciljem da ga, na režimu tinjanja, drži pod kotrolom, idealno bi bilo, do decembra 2027.

"Internet daje prostor hordama idiota da iznesu svoje mišljenje, što su ranije mogli samo u kafani posle čaše vina, bez štete za društvo. Sada imaju isti prostor za priču kao i nobelovac. Ovo je invazija idiota.", govorio je, u smiraj svoga života, jedan od najvećih italijanskih kniževnika Umberto Eko (1932-2016).

-Imajte na umu da moja ideja idiota nije imala negativne konotacije. Niko, osim retkih izuzetaka, nije idiot po zanimanju, ali neko ko je izvrstan trgovac mešovitom robom, izvrstan lekar ili izvrstan bankarski službenik može da kaže neku glupost o stvarima koje niti zna niti razume ili o kojima nije dovoljno razmišljao. A reakcije na internetu su trenutne i ne ostavljaju vremena za razmišljanje. – objasnio je pisac romana „Ime ruže“, upozoravajući da je „sasvim u redu da internet pusti prostor za one koji nemaju što pametno za reći, ali višak gluposti puni redove, ali i izaziva neke neprimerene reakcije“.

S jedne strane, Poglavičini kolektivosi, lojalistička platforma “AV - naša porodica”, (pro)davači Kosova i, istovremeno, navodni branioci “rasparčavanja zemlje”, kopači litijuma, zagovarači stabilokratije, protežeri “mira i stabilnosti”, ali, pre svega, ostanka AV- u sedlu po svaku cenu i, najviše - nedavači vanrednih parlamentarnih izbora...

S druge strane, (pre)davači Kosova i kopači litijuma po svaku cenu, (po)nuđači ostatka Srbije, NATO svedoci i uvlakači, samozvani EU “svedoci”, te opet - nedavači vanrednih parlamentarnih izbora.

Kijevski knez Vladimir II Vsevolodovič Monomah (1053 - 1125) je u svom spisu “Poučenije sinovima” napisao da od same osobe zavisi da li će joj život biti ispunjen smislom ili će biti uzaludno proživljen, i da samo onaj koji nije lenj, nego se trudi, neće živeti uzalud. Po njemu, raditi znači činiti duhovna dela, a pre svega, to su tri dobra pobožna dela – pokajanje, suze i milostinja. 

Ali, ovde je pitanje nad pitanjima, hoće li, kao što je “Šesta lička spasila Maršala”, svojim sabotiranjem studentsko-narodnog bunta i energije, SLOS, nevažno je da li svesno ili nesvesno, na kraju, stvarno i spasiti Poglavicu od “bauka” prevremenih izbora? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 6.3.2026)

Uoči novog skupa SNS-a u Beogradu: Gde su nestale ideje promovisane na prethodnim okupljanjima?

Srpska napredna stranka priprema skup u Beogradu za 21. mart. Prema rečima njenog predsednika Miloša Vučevića, tada će predsednik države i drugi predstaviti Plan Srbija 2030 i 2035. Zanimljivo je to što bi taj skup trebalo da bude održan nedelju dana uoči lokalnih izbora u deset opština.

Ovo nije prvi tematski događaj vladajuće stranke od početka društveno-političke krize, jer su u tokom prethodne godine održavani skupovi u više mesta na kojima su promovisane ideje poput Pokreta za narod i državu i deklaracije o Vojvodini, čija sudbina je ostala nepoznata, jer su iščezle iz javnog prostora.

Ceo prilog pogledajte u videu. (Insajder TV, insajder.net, prilog Teodore Vasiljević, 5.3.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=_gXroXksAVA&pp=ygUwY3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2aWMgc2t1cCBzbnMgNS4zLjMwMDM2IGluc2FqZGVy

Milivojević o lokalnim izborima u devet opština: Test za vlast ili samo formalnost?

Lokalni izbori raspisani su za 29. mart u devet opština – Aranđelovcu, Boru, Bajnoj Bašti, Kladovu, Knjaževcu, Kuli, Lučanima, Majdanpeku i Smederevskoj Palanci. Iako se radi o lokalnom nivou, deo javnosti vidi ih kao lakmus papir za buduće parlamentarne izbore najavljene za 2026. godinu. Politikolog Cvjetin Milivojević ocenio je da to nije realno – izborni uslovi nisu popravljeni, opozicija nema jedinstven nastup, a vlast koristi izbore da pokaže apsolutnu dominaciju. Prema njegovim rečima, suštinski zahtev građana za vanrednim parlamentarnim izborima ostaje neispunjen.

Milivojević je odbacio ideju da su ovi izbori test za parlamentarne.

"Mislim da ne mogu biti to i više je razloga. Najvažniji razlog je činjenica da mi na ovim izborima nećemo imati jasnu poziciju onoga što se na ovom takozvanom opozicionom polu zove tradicionalna opozicija i onoga što se zove kolokvijalno studentska ili studentsko-narodna lista", rekao je Milivojević.

On je dodao da vlast koristi izbore da demonstrira snagu.

"Ovi izbori su, jeste da su vremenski nezaobilazni, zato što ih u tim gradovima i opštinama bilo pre četiri godine, ali očigledno oni iz pozicije vlasti se koriste kao neka vrsta pokušaja da se pokaže kako da sadašnja vlast i sada ima i dalje apsolutnu podršku. I potpuno jasno će nam učiniti sve da zapravo pobedi u svih tih devet plus jedna gradska opština, to je Sevojno, znači faktički u deset opština", objašnjava Milivojević.

Opozicija i tzv. studentska lista: Nedostatak jedinstva i plana

Milivojević je kritikovao opoziciju zbog fragmentacije i odsustva alternative.

"Na drugoj strani će izaći neke stranke tradicionalne opozicije. Kako to izgleda, ja ću vas podsetiti da je na prošlim izborima koji su održani krajem prošle godine, faktički na izborima u Mionici, najjača stranka tradicionalne opozicije osvojila najviše 1,4 ili 1,2 odsto glasova. Prema tome, izborni uslovi nisu popravljeni", rekao je Milivojević.

On je istakao da studentska lista nema jasnu strategiju.

"Studentska lista ne izlazi na ove izbore barem kao takva. Ona će negde podržavati, a negde neće. Negde neke grupe građana ili će faktički neke od studenata pojedinačno biti negde na tim listama, ali studentska lista ne izlazi", dodao je Milivojević.

Društvena kriza i poljoprivrednici na ulicama

Milivojević je upozorio na širu krizu – od poljoprivrednika do blokada.

"Ja kad kažem društvena kriza, ne mislim samo na političke stranke. One su najmanje važne. Mi imamo, evo već skoro 20 dana, poljoprivrednike na ulicama, na sokacima. Umesto da su na njivama, sada je vreme pripreme za prolećnu setvu, oni su na ulicama. Oni ne traže ništa spektakularno", rekao je Milivojević.

On je kritikovao ministra poljoprivrede.

"Ministar je rekao da je problem ovih stočara, na primer, to što previše dobro hrane svoja goveda, krave itd., pa treba smanjiti ishranu krava da bi imali manji prinos mleka, odnosno dobijali manje mleka, pa ne bi onda prosipali višak mleka. On je čovek koji je profesor poljoprivrednog fakulteta na predmetu koji se zove ishrana domaćih životinja", objašnjava Milivojević.

Milivojević je zaključio da lokalni izbori ne mogu rešiti krizu bez vanrednih parlamentarnih.

"To je nastavak priče. Ovo svakako nije put za izlazak iz društvene krize i ja kažem da bi trebalo malo još jednom da razmisle, pogotovo ljudi iz vlasti, ako žele mir, stabilnost, kao što je jedan od njihovih slogana, onda treba da dozvole ono što građani traže, izbore, izbore, poštene izbore i to mislim da ne treba nikog normalnog da boli", rekao je Milivojević. (TV Euronews Srbija, euronews.rs, voditeljka  Živana Šaponja -Ilić, 2.3.2026)

 

https://www.euronews.rs/srbija/politika/212777/milivojevic-o-lokalnim-izborima-u-devet-opstina/vest