Biblioterapija, Pisac - gost bloga
Sredinom januara iz štampe je izašla knjiga Mostovi i izbori
– političko kolumniciranje u Srbiji 2009-2018., drugi deo, po autorim rečima “
izrazito subjektivne, najnovije istorije političkog pluralizma u Srbiji.“
Knjiga predstavlja izbor među više od šest stotina kolumni koje je autor Cvijetin
Milivojević objavljivao tokom poslednje decenije u dnevnim listovima Danas,
Politika i Naše novine. Upravo tim povodom razgovarali smo sa autorom, poznatim
srpskim novinarom, trostrukim dobitnikom nagrade „Borivoje Mirković“, prvim
dobitnikom novinarske nagrade „Stanislav Staša Marinković“ i prvim dobitnikom
nagrade UNS „Bogdan Tirnanić“ za najbolju kolumnu ili komentar u Srbiji.
Bez pravih povoda ovakvi tekstovi ne bi bili pisani. Šta je,
kad su ove kolumne, objedinjene u knjizi “Mostovi i izbori” u pitanju, dobar
povod? Onaj koji pobudi vaše interesovanje, koji je društveno relevantan, ili
…?
– Motiv da uopšte uplovim u, evo već, dvoipodecenijsko
„kolumniciranje“ krije se u krhotinama onoga što se zove „hronični novinarski
svrab“ iz mog prošlog, žurnalističkog dela života. Kako ono bi: jednom novinar
– uvek, makar, novinar?! A svaka moja pojedinačna kolumna imala je svoj poseban
povod, pa, uz svu opasnost da preteram – i svoj individualan život! Svaka je
neka priča za sebe. Nekada se povod dugo krčkao u meni, ali vrlo je često on
bio i jednokratna inspiracija, pa čak i gola improvizacija. Naravno, trudio sam
se, koliko je to bilo moguće, da propratim i sveukupni život oko nas, da ne
uzletim u samodovoljnost, da se baš ne odrodim od svakodnevice.
Konfuzija vrednosti
potkopava opstanak i snagu javne reči u
javnom prostoru. Do onoga što Vi kažete, odnosno napišete mnogi, ipak
drže. Da li je to bio cilj i misija koju
ste sebi zadali kad ste počeli s kolumnama na temu političkog višestranačja u
Srbiji?
– Ovo što se rečnikom
savremenog žurnalizma danas zove kolumnom, počeo sam, sticajem okolnosti, da
ispisujem, još pre 24 godine, u, jednom pa drugom, „Blicu“, nastavio u
„Demokratiji“, jedno vreme ispisivao u „Glasu javnosti“ itd. U knjizi „Mostovi
i izbori“, među više od 600 kolumni koje sam objavljivao u protekloj deceniji,
probrao sam, ali ne vodeći se isključivo kriterijumom kvaliteta nego trudeći se
da pokrijem što više, u tom periodu, relevantih političkih i društvenih mena i
događaja, najviše kolumni iz „Danasa“, „Politike“ i „Naših novina“. Moglo bi se
reći da je ovde reč i o jednoj, isuviše ličnoj, dakle, subjektivnoj istoriji
političkog pluralizma u Srbiji. I to je neki „mulen ruž“ sa mojom prethodnom
knjigom, „Na prvu loptu“, koja, kao kompilacija čistih novinarskih formi iz
vremena od 1990. do 2000, dok sam se profesionalno bavio novinarstvom, i tzv.
stručnih tekstova i iskaza koji pomalo naginju ka komunikologiji, pokriva prvih
18 godina tog višestranačja, tj. vreme do njegovog punoletstva. Ja nigde i
nikada nisam tvrdio da sam u pravu. Znam da sam, vrlo često, bio u krivu, jer
me je ponekad vodila i emocija – nema čoveka apsolutno hladnog i nepristrasnog.
Nisam bio automatizovani rob činjenica, ali sam se, za svaku svoju tezu, za
svaki stav, trudio da podastrem dovoljno argumenata. A na čitaocu je bilo da
sudi. Meni je oduvek bila važna povratna reakcija, to „merenje efekata“
izgovorene ili napisane reči. Polemiku sam oduvek prizivao i priželjkivao, jer
sam se držao saveta pokojnog profesora Lukača da mudar polemičar, u prilog
svojoj tezi, uvek u rezervi ima bar još tri puta više dodatnih argumenata nego
što ih otkrije u svom prvom tekstu.
Nisam političar, niti bestseler pisac
Autentičnost je na
manjoj ceni nego uklapanje u trenutno poželjne trendove. Vi ste ipak izabrali
autentičnost, po cenu mnogih drugih benefita koje uklapanje omogućava. Da li
vam je stalo da vaše reči dopru do što više čitalaca ili ste unapred okrenuti
užoj ciljnoj grupi?
– Ovo je vreme novih kanala manipulisanih komunikacija.
Polemika u kojoj se „rat“ vodi argumentima, a suprotna strana, u najmanju ruku,
poštuje – više ne stanuje ovde. Nema više džentlmenstva. Raznorazni forumaši,
provokatori, botovi i slični parantelektualni „zečevi“, zaklonjeni u komforno
okrilje anonimnosti, mogu da vas razvlače, vređaju, urnišu. Jer, vi ste, vašim
potpisom, ispod nekog stava, zapravo, stali na vetrometinu, kao savršena meta
streljačkom stroju onih koji vas vrebaju iz okolnog žbuna, ostruge ili šumarka.
Znate, meni javno iznošenje i argumentovanje stavova iz oblasti koje razumem,
nije profesija od koje živim, publicitet mi nije opsesija, nisam priključen na
TV ekran kao na infuziju. Takođe, nisam političar da bih se borio za što više i
više birača. Naravno, imponuje mi da deo ljudi razume ono o čemu govorim ili
pišem, da dele neke moje poglede. Ali, ja nisam „bestseler pisac“ niti „bloger“
ili „jutjuber“ koji broji, prebrojava ili dodaje broj „pregleda“. Niti donosim
dodatni tiraž medijima u kojima se pojavljujem. Što je još gore, neki od tih
medija od mene mogu imati samo štete, pošto, uglavnom, sve to radim „uz vetar“.
Imate li utisak kao da se od kritičara i uopšte stvaralaca ne
očekuju važne reči u javnom prostoru. Kako
vi, kao postojani, sada već višedecenijski
kolumnista, gledate na ovaj trend?
– Sveopšta, vrednosna, civilizacijska, ali i egzistencijalna
beda na ovim prostorima, teraju ljude na bolne kompromise. Na kompromise u
kojima se, zarad pukog preživljavanja, žrtvuje identitet, samosvojnost,
samopoštovanje. Previše je intelektualne kolaboracije, duhovnog kvislinštva,
previše ljudskog kapitulanstva radi, ponižavajuće bednih, sinekura.
Kako ste odoleli izazovima pristajanja uz nekog ili
nešto, kojih je izvesno bilo?
– Znate, diplomirao sam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu,
na odseku za novinarstvo, kao jedan od prvih stipendista Republičke fondacije
za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka Srbije; u vreme studiranja, bio sam
prvi trostruki dobitnik novinarske nagrade „Borivoje Mirković“. Pre toga, kao
dvadesetogodišnjak, bio sam član prve redakcije Informativnog programa
Omladinskog radija Sarajevo,
najslušanijeg programa tih godina u onoj Jugoslaviji… I to je sve bilo pre ovih
ratova na prostoru bivše SFRJ. Tako gledano, moja startna pozicija nije ličila
na startnu poziciju nekoga ko će, i u 54. godini, raditi da bi preživljavao.
Ali, u svemu lošem, ima i nešto lepo: i dan-dan, ničega od onog što sam napisao
i izgovorio, čak i u najgora vremena devedesetih godina prošlog veka, nemam
razloga da se stidim. A najveću satisfakciju za sve to, ja koji sam, tih
devedesetih, radio u najhrabrijim antiratnim medijima, dobio sam od
glasnogovornika parole „sto za jednoga“, dakle, prvog „preumljenika“ Srbije,
koji me je, pre neku godinu, nazvao – „nacošem“…
Mapa SFRJ na kojoj je Alija
Izetbegović ispisao „BiH za Jugoslaviju!“
Bili ste svedok i
učesnik mnogih značajnih događaja, susretali ste mnoge VIP ličnosti, a u Vašoj arhivi su
svedočanstva o neobičnim, povodljivim i
nedoslednim promenama delovanja na javnoj sceni mnogih čija su delovanja
oblikovala naše živote. Šta biste izdvojili kao najupečatljivije iz Vaših
sećanja?
– Već pomenuh jedan slučaj… Razgovarao sam sa većinom
albanskih lidera s Kosova, iz Rugovine faze, u stanu pokojnog Bakalija, upoznao
njegove preparirane međede, „ratne“ trofeje iz lova sa Titom. Jedini, crno na
belo, imam potpis rahmetli Alije Izetbegovića ispod mape SFRJ, na kojoj mi je,
nekoliko meseci pre rata, svojom rukom, ispisao rečenicu „BiH za Jugoslaviju!“
Od pokojnog Đinđića, kao uspomenu na period „Demokratije“ koju sam uređivao u
vreme građanskih protsta 1996/97, imam autogram na „Pasošu šetača“. U „vunena
vremena“, kao naivni novinar, bio sam u Vukovaru, ali i Širokom Brijegu, na
Palama, ali i Mostaru, u Prištini i nemanjićkim dvorima u Donjem i Gornjem
Nerodimlju… A fasciniran sam licemerjem enormnog broja političara i drugih
javnih ličnosti, sa svih strana bivše SFRJ, i enormnom količinom njihove
bestidnosti, prevrtljivosti i bezosećajnosti na surove posledice njihovih
politika na obične ljude. Taj svet odrođenih političkih elita koje su, verbalno,
najveći „branioci“ svojih nacija, a u stvarnosti, veći deo njih, više empatije
ima za svoje formalne prokužene „neprijatelje“, nego za sopstveni narod i
građane.
Verujete li da će
snaga nepotkupljive, nepodmitljive, čvrste u svojoj postojanosti utemeljenoj “samo” na argumentima, javne
reči preživeti i, možda, ipak uticati
više nego što je to danas moguće?
– Nisam preterani optimista. Da bi se to desilo, neophodno
je, pre svega, zakonski omeđiti najveće deizinformativno bojno polje – internet
i sve njegove kanale, računajući i društvene mreže – i tu moraju da važe
propisi kao i za tradicionalna informativna opštila. Nasilje putem medija,
računam u to i internet kao multimedijalni medij, mora da se tretira jednako
kao i svako drugo nasilje. Drugo, ako govorimo o novinarstvu, tu je neophodno
konačno uvesti institut licenciranja. Ne može se tako ozbiljnim poslom koji
direktno utiče na zdravlje građana, a može da ugrožava i same živote, baviti ko
god to zaželi, svako ko ne uspe da se ostvari u nekoj drugoj profesiji. Treće,
zakoni koji postoje – moraju se sprovoditi. Način na koji ova vlast tretira
javnost i medije kao jednu grupu kreatora te javnosti, pokazuje da lepo
napisani zakoni koji čame čekajući u prašini, nisu dovoljni. Nekada su nas
uveravali da treba još malo da se strpimo u socijalizumu, jer nas, uskoro, čeka
komunistički raj. Onda smo utopistički poverovali u utopiju o totalnom, tj.
građanskom informisanju, u kome novinari i mediji kao posrednici neće biti ni
potrebni. A, u stvarnosti, ispalo je da je odbrana javne reči spala na nekoliko
desetina „boraca sa vetrenjačama“, dok i oni, konačno, ne odlože svoja
donkihotovska koplja u trnje… Priznajem, loš sam prognozer: kada sam upisivao
fakultet (koji sam želeo i sanjao, a nisam ga upisivao iz nužde!), nisam ovako
zamišljao „slobodu koja će umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“.
Da li se oni koji
čitaju Vaše kolumne, posle knjiga “Na prvu loptu” i ove “Mostovi i izbori” koja
je upravo izašla iz štampe, mogu nadati i trećem tomu kojim biste zaokružili Vaše
praćenje političkog višestranačja u Srbiji?
- Pošto dosta često javno govorim, pišem, dajem izjave,
oglašavam se o temama koje se tiču javne komunikacije u najširem smislu reči –
upravo sabiram i selektujem deo tog materijala iz prethodnih 20 godina. To bi
se dalo složiti kao neki pokušaj inkluzivnog pristupa teoriji komunikacija,
pošto je reč malim, da ne budem pretenciozan, studijama slučaja koje bi mogle
da utru put od posebnog ka opštem zaključivanju. Za sada mi se nameću tri poglavlja
neke potencijalne knjige. Dva bi se bavila manipulativnim (tržišnim i
političkim), a jedno medijskim (tzv. informativnim, čistim) komuniciranjem. (www.salonknjiga.rs, 29.1.2019, razgovarala:
Stana Šehalić, https://salonknjiga.rs/mostovi-i-izbori-u-dobu-intelektualne-kolaboracije-i-duhovnog-kvislinstva/