За сада без доброг наслова

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Карикатура: Душан Гађански ("Демократија", 1997)

Пише: Цвијетин Миливојевић

Да ли симпатизери опозиције у престоници, из избора у изборе, почев од оних 2022, преко оних из прошлог децембра, до ових који ускоро следе, све више постају талац те исте опозиције – било оне што „бира борбу“ изласком на изборе у јуну или оне што „бира бојкот“ да би одгодила изборе за јесен -  која их, константно, слуђује и доводи у заблуду? И силом гура у оно стање (гаслајтинг према Робин Стерн) у коме манипулатор (опозиција) од грађана, потенцијално својих гласача, ствара изманипулисане жртве које почињу да сумњају у властите мисли и осећања и преузимају навијачке слике стварности које им сервирају ти партијски манипулатори...?

Има ли уопште излаза из овог процеса гаслајтовања (термин настао по комаду „Плинска светлост“ Патрика Хамилтона“) у коме код опозиционог симпатизера долази до нервозе, губитка самопоуздања и вере у прави избор, па чак и изборне и постизборне депресије?

Ови што се „боре“ - „Бирам Београд!“; „И ја сам Београд!“ -  пристали су само на обећања. И то начелна. То им је, наиме, било довољно да најаве излазак на изборе, у неравноправну утакмицу против „Београда сутра“.

Демократска странка (ДС) неће, па хоће „јер је то одлука већине у Србији против насиља (СПН)“, па неће ако, па хоће, али под условом...

Ту су и традиционални „излазачи“ на све Врховникове изборе. Јер, „нема тих изборних услова под којима тај и тај не би изашао на изборе“ -  то би могла да им буде парола, као некада, али обрнута, код либерала Николе Милошевића и Косте Чавошког што је била...

Следећи залуђеници су „бојкоташи из принципа“, они што ће да бојкотују београдске, а појма немају хоће ли и остале у стотинак и више градова, општина и градских општина.

Онда се, као дух из боце, појављује Саво Манојловић (који се неколико година нећкао на позиве да се и формално укључи у политику), најављујући самостални излазак на изборе у Београду. Образложење: жели да „разбије апатију“, бојкот је ионако постао бесмислен оног момента када је већи део опозиције одлучио да изађе на локалне изборе 2. јуна, а „поготово је је бесмислен, ако излазите на остале локалне изборе, а београдске бојкотујете“. Због чега бојкот опозиција, пак, сумња да је Манојловић „тајни адут“ или „џокер“ оног дела бивше СПН који „бира да се бори“, али нема правог кандидата за градоначелника.

„Несторовићеви“, они који су остали уз њега, сигурно излазе на београдске изборе, али овај пут су дигли летвицу више: и даље нису спремни да подрже ни садашњу власт ни садашњу опозицију у Београду, али су, у случају доброг резултата, спремни да разговарају са онима који би желели да подрже мањинску власт „Снаге народа“!

Правни саветник покојне коалиције СПН Танасије Маринковић, опет, сматра да су странке које су ушле у изборни процес одустале од борбе за изборне услове, те да ће они који излазе на „неуставне и незаконите“ изборе учешћем „покушати да допринесу легитимитету самих избора, али и легитимизацији крађе која се десила на прошлим изборима“.

А најопаснија по здрав мозак опозиционог гласача је чињеница да, као што је, после априлских избора у Београду, 2022, тадашња опозиција, једном посетом Врховниковом канабету, изиграла поверење и издала изборну вољу својих бирача (70 хиљада гласова тада је опозиција имала више од Врховникове коалиције), тако се, на крају, није снашла или није хтела да се снађе ни након прошлогодишњих избора када је освојила 100.000 гласова више од власти!

А питање је да ли ти бирачи имају још стрпљења и мотива да излазе, а некмоли гласају за вишеструке повратнике губитнике.

.  .  .

А у предвечерје најпознатије бојктот кампање у Србији, у касно лето 1997, ствари су се одвијале овако:

ДС је, те 1997, слично опозицији данас, ондашњим властима, испоставио три захтева: „Цела Србија, једна изборна јединица. Равноправна заступљеност у медијима. Ефикасна контрола избора.“

Све су то пратили плакати објашњења: „Пет пута до сада имали смо непоштене изборе. Требају ли нам и шести? После сваких избора народу је горе! После сваких избора мањина постаје богатија, већина сиромашнија. После сваких избора даље смо од решења... 1990: „Са нама нема неизвесности“, 1992: „Тако треба“, 1993: „Србија се сагињати неће“, 1996: „Идемо даље“... а шта смо добијали у реалности после тих избора? Буди храбар, реци ДОСТА!“

Ударни слоган ДС-а за антиизборну кампању 1997. био је: „Ија! Ија! И ја идем на ове изборе јер верујем да неће бити крађе!“ А на слици – Магаренце Њако или Кадишон. Други слоган: „ 'Ајмо, 'ајде, сви у бојкот!“

Генсек СПС-а Горица Гајевић закључила је да „у основи бојкота лежи страх од речи и воље грађана!“ Премијер Мирко Марјановић је у Александровцу саопштио да „индустријска производња у Србији бележи највећу стопу раста у Европи.“

Зоран Ђинђић је поручио из Суботице: „Нећемо изборе као у Африци нити мафију као у Латинској Америци!“. Док су  на митингу у Фекетићу, где је Милошевић отварао деоницу аутопута, његове присталице певале „Кличе соко са Газиместана, Обилићу чувај Слободана“ .

Међу јавним личностима које су оптирале за бојкот био је и историчар Предраг Марковић, актуелни потпредседник СПС: „Ја сам за бојкот. Нема смисла играти утакмицу где су судије и делегати припадници противничког тима. Изборни систем је тако направљен да преко 120 мандата мора да припадне комунистима и разним њиховим мутантима.“

ДСС излази са плакатом: „Избори? Не, хвала.“; „Бојкот. Мој избор.“ Слика „јадац вулгарис“ на тањиру, уз опис: „Део пилећег скелета. У Срба симбол за превару. Изрека: Знам за јадац“ – „Упутство за бојкот избора: Излазак на бирачко место није бојкот избора. Бојкот није цепање, прецртавање, дописивање, ни предавање празног бирачког листића. Бојкот избора је само НЕИЗЛАЗАК на бирачко место. Њихови избори нису Ваши избори. Сачувајте свој глас, биће Вам потребан.“

Чак је и Александар Вучић, генсек СРС, изјавио за „Демократију“ да је „у случају погоршања медијских услова“ и он лично - за бојкот!

Специјални изасланик САД Ричард Холбрук је, исто као Кристофер Хил данас, био резолутан: „Глупо је бојкотовати изборе!“ Пожалио се да је из опозиције „безрезервну подршку за тај став добио једино од Вука Драшковића“. Ђинђић је упитао Холбрука да ли би и он прихватио овакве изборне услове у својој земљи.

Пошто је претходно лидера Српског покрета обнове (СПО) примио у аудијенцију директор „највеће медијске куће на Балкану“  Хаџи Драган Антић (Струја), СПО је кренуо са кампањом „Сви за Србију - Србијо, изађи!“ А „Политика“ уредно бележи речи Вука Драшковића: „Они што бојкотују изборе су кукавице! Овогодишњи изборни услови су десетоструко бољи од лањских!“

Престоница је била ишарана графитима: „Џаба вам избори“.

Читаоци „Демократије“ предлагали су да грађани, уместо на биралишта, 21. септембра (Мала Госпојина) оду на Шабачки вашар или на излет или на неки страначки скуп или да, просто, остану код куће. А ДС је у финишу антиизборне кампање промовисала поруку „Не приступити бирачком месту“, предлажући да се, „уместо на лажне изборе“, прошета или оде у Саборну цркву, „изађе иза куће ако нас потера“,  прочита бајка о Црвенкапи и вуку или тај дан преспава и сања о нормалном животу и пристојним и поштеним људима.

.   .   .

Како је дошло до подела у опозицији уочи председничких и парламентарних избора 1997. и зашто је део опозиције покренуо бојкот кампању, а други део ушао у „ђавољи пакт“ са странкама Слободана Милошевића и Мирјане Марковић?

После тромесечних демонстрација 1996/1997. године, због покушаја Милошевићеве власти да покраде победу опозиције на локалним изборима, коалиција „Заједно“ (чинили су је СПО, ДС и Грађански савез Србије) је преузела власт у великом броју градова и општина у Србији, укључујући и Београд и остале највеће градове, па се с правом очекивало да ће тај тријумф да додатно зацементира успехом и на парламентарним и председничким изборима крајем лета 1997.

Ђинђић је постао први човек Београда, а Милошевић, у међувремену, председник СР Југославије, па је остало упражњено место шефа државе Србије. Драшковић је тражио експресну подршку од коалиционих партнера за кандидатуру за председника Србије коју није добио, па су његови партијски послушници, уз помоћ СПС-а, кренули у рушење градоначелника Ђинђића.

Драшковићево све чешће појављивање на државној телевизији, Ђинђић је коментарисао примењеном „словенском антитезом“: „Када би у Бастиљи од једне ћелије направили апартман и дозволили некоме да га користи, да ли би постао хотел са три звездице? Низом појединачних привилегија се ништа не добија. Случајно је један човек сада корисник тих привилегија, могло је да их буде и више. Нисам приметио да та привилегија коју користи Драшковић, важи и за неког другог. Нисам приметио ни да се тиме променио начин извештавања државних медија о другим важним стварима.“

Он је обећао да ће антиизборна кампања ићи у два правца – подстицање људи да не изађу на изборе и коришћење механизама грађанске непослушности у циљу онемогућавања избора – али да његова странка неће водити кампању против странака које учествују на изборима, већ ће само „обашњавати народу да одржавањем таквих избора Србија само губи.“

На крају, 40 дана пре избора, да на њих изађе, из тзв. демократске опозиције, одлучио је само СПО, а за бојкот су изабрали ДС, ДСС и ГСС.

Портпарол СПС Ивица Дачић био је уверен да ће “грађани бојкотовати њихов бојкот“.

Драшковић се није скидао са државних ТВ екрана, наглас је хвалио изборне услове који су „бољи неко икад у протеклих седам година“ и тврдио да се „обећања председника Слободана Милошевића о фер и коректним изборима и изборним условима испуњавају“.

Због тога га је заменик председника СРС Томислав Николић осумњичио да је склопио договор са СПС-ом: „Драшковић је господар државне телевизије. Ако је државна телевизија била ТВ Бастиља док ју је Драшковић нападао, онда је то и сада - само што је сада Драшковић у њој.“

Републичка изборна комисија (РИК) саопштила је да је антиизборна кампања противна Уставу и изборном закону.

Покренута је и грађанска кампања „Осветлите Србију“ угледних јавних личности у прилог бојкоту избора. Глумац Љуба Тадић старији објаснио је да ће грађани, паљењем бакљи, свећа и упаљача, „покушати да осветле Србији пут за излазак из мрака у којем се налази“.

Весна Пешић је очекивала да ће се „грађани који су зимус учествовали у протесту определити за бојкот избора, док ће ванстраначке личности које су такође учествовале у тромесечним демонстрацијама дати бојкоту јавну димензију“.

У Београду је започео генерални штрајк радника Градског саобраћајног и Градске чистоће, у организацији парадржавних синдиката, а уз подршку СПС, ЈУЛ и СПО, са циљем обарања градоначелника Ђинђића.

За оне у опозицији данас који иду на изборе „грлом у јагоде“, уз образложење да странка ван парламената финансијски не може да (пре)живи, као наук, још један Ђинђићев одговор из тог периода: „Кад ме питају шта ће бити са странком ако четири године не буде избора и ако све буде као до сада, ја одговарам питањем: Човече, шта ће бити са тобом, шта ће бити са твојом децом? Пусти странке, баш ме брига шта ће бити са ДС. Хоће ли ова земља за четири године постојати. То вам је као онај виц када питају дрвосечу што се мучи са тупом секиром, што је не наоштри, а он одговори - немам времена, чека ме још пола шуме. Крајње је време да станемо и наоштримо тестере.“

Коштуница је тада коштуничински закључио да ће се „успех бојкота показати можда мало спорије него успех странака које излазе на изборе“.

Говорећи о атмосфери у којој се организују избори, Ђинђић је упозорио на то да “у ефекту стада постоји елемент стампеда” и да,„кад се страх сувише акумулира онда и експлодира, а онда имате анархију“.

.  .   .

Епилог:

На парламентарним изборима коалиција СПС-ЈУЛ-НД освојила је 110 мандата, СРС 82 мандата, СПО 45, коалиција „Војводина“ 4, Демократска алтернатива 1, Савез војвођанских Мађара4, коалиција „Листа за Санџак“ 3, а Демократска коалиција „Прешево-Бујановац“ 1 мандат. То значи да је тадашња опозиција, математички, без проблема, могла да формира владу без коалиције СПС-ЈУЛ-НД, али се то, очекивано, није догодило, јер су кумови Драшковић и Шешељ гајили већи анимозитет један према другом, него што су обојица заједно имали замерки на рачун владавине Слободана Милошевића.

На поновљеном гласању за избор председника 5. октобра, Шешељ је добио 1.733.859 гласова, а Лилић 1.691.354. Међутим, РИК  је „утврдио“ је да је на биралишта изашло мање од половине од укупног броја уписаних бирача и да ниједан кандидат није добио потребну већину гласова. Шешељ се није пуно бунио. Исто као што то неће учинити ни после поновљених избора (7. и 21. децембра), за које су „црвени“ уместо Лилића, Шешељу истурили Милана Милутиновића и који је, наводно, према извештају РИК-а, победио лидера СРС. За ћутање о овом изборном инжењерингу,  радикали су, у марту 1998, награђени уласком у владу, заједно са СПС-ом и ЈУЛ-ом..

А Ђинђић је закључио да „први пут од 1990, можемо да кажемо да су се сва кукавичја јаја нашла у једној корпи“.

.  .  .

Неке моје колумне на тему бојкота објављене у листу „Демократија“, 1997. године, потом сакупљене у књизи „На прву лопту – политичко комуницирање у Србији од 1990 – 2007“:

 „Шест пута виђено“ (Демократија, 31.7.1997)

Прво, под фирмом борбе за равноправне изборне услове, постављају максималистичке захтеве, а на крају, чак ни компромис не освоје, већ пристану и на понижење.

Онда прете ли прете бојкотом...

Идеја о уједињењу толико их посвађа да, уместо коалиционих партнера, у предизборној кампањи, постану љути непријатељи.

И, епилог: увек се неђе неки електрични зец који први повуче ногу, па се после изборног пораза међусобно оптужују ко је издао «заједничку ствар».

1990. 1992 (два пута). 1993. 1996. 1997. Има ли томе краја? Одговор зна Слободан Милошевић, врховни командант већине опозиционих лидера.

Недићи, квислинзи или визионари (Демократија, 6-7.9.1997)

Дан после Мале Госпојине, кад велики режисер поново врати Србију у пређашње, перманентно ванредно стање, а господа „најмилији председникови опозиционари“ ишчиле са Милановићевог ТВ екрана, бојим се да ћу, опет, бити пристрасан.

Можда сам политички наивац, али, изгледа, да ја дуже памтим затворске дане шефа СПО и шефа СРС него ли они сами. Што су избори ближи, то су изјаве љубави бивших робијаша према бившем шефу апсане – љубавније. С тим што се овај други, радикалнији и мргоднији, дакле, онај који је подржавао крађу на локалним изборима – више мршти, тј. делимично опонаша опозиционара.

Епилог: нисам сигуран да подржавам и ове друге, који чак и у бојкоту не могу да се уједине, али ми се, могуће и погрешно, чини да је председник свих странака Србије, бар за сада, у име власти докинуо опозицију.

Према томе, није крив велики режисер. Волео бих да сам ја кривац.

Градилиште или чистилиште (Демократија, 15.9.1997)

Србија је данас велико градилиште – како то рече први градитељ јуче у Фекетићу, а прекјуче Мирко Марјановић поручи из Јабучког Рита, Драган (муж Едит) Томић из Бујановца, Светолик Костадиновић из нишког диспанзера, Живко Шокловачки из неког гасовода, Дојчило Радојевић из Мрчајеваца...

„Србија у покрету“, „Србија у реформама“, „Корак у 21. век“, неки су од наслова српског путовања у благостање.

У поднаслову, додуше, пише: пола Србије (нешто мало више или нешто мало мање, свеједно) неће изаћи на изборе, Американци одричу легитимитет и легалитет госпојинског гласања и тако даље.

Но, кога то још занима, ако је свакодневни садржај дескрипције српске стварности тако светао: криминал цвета, снајперисти имају пуне руке посла, студентске лидере приводе на информативне полицијске третмане, активисте опозиције туку или им прете, марка опет скаче. Република Српска подрива се директно из Београда, Косово и даље табу тема, а Европа и свет све даље... Све гарнирано „пинк“ музиком из „Кошаве“ или „Мадоне“.

Пост скриптум: Свака сличност са Латинском Америком је случајна.

Заплет расплета (Демократија, 23.12.1997)

Страх од фашизације Србије био је јачи од жеље за успостављањем смењиве власти. Између две имагинације је мазохистичка Србија, не хотећи да рескира, изабрала да опстане под већ провереним јахачима апокалипсе.

Левици – само дивљење! Два пута, у само годину дана, уз обилату помоћ тзв. народне (конструктивне) опозиције, Слободан Милошевић, у последњем тренутку, добија изгубљени меч.

То што су Вуку Драшковићу, Зорану Ђинђићу, Војиславу Коштуници или Весни Пешић под‌једнако далеко и „црвени“ и „црни“, ни по муке да сви они скупа нису својим чињењем или нечињењем помогли режиму да – за ко зна докле – цементира свој статус.

Јер, никада рејтинг овог режима у последњих десет година није лошије стајао, и никада лакше овај режим није конституисао нову власт: председник Скупштине, председник Републике, само наивни могу да поверују да и Влада неће бити такорећи скроз „лева“...

Да ли је прекјуче било крађе или није, потпуно је неважно, јер, као што Шешељ прошле године није подржао оне који су протествовали против лопова, тако је мало вероватно да ће они ономад покрадени, данас стати у Шешељеву одбрану.

У Србији ће се, дакле, још дуго војевати битка за првог до Њега. Трон није споран. То је у српској политици, ма шта о томе политички чистунци мислили, једино схватио мој познаник Жарко Јокановић који је од „Слобо, Садаме“ еволуирао у „Слобо, мајсторе“.

Друга могућност је милитаристичка платформа Војислава Коштунице: може опозициони фронт, али под условом да сви потпишу да никада ни под којим условима неће сарађивати са социјалистима.

Трећа опција, игнорисање Милошевићеве снаге и чекање демократских изборних услова који ће пасти с неба, непоштена је према оном делу бирачког тела које истински жели промене, а нема времена да чека.

.   .   .

Ђинђић је, те 1997, признавао да неизлазак на изборе није идеално решење: „Неизлазак на изборе је тешка одлука, излазак такође. Штете има и у једном и у другом случају. Наше је да проценимо шта је мања грешка. Из избора који следе ништа неће произаћи за народ и то ме утврђује у уверењу да је донета правилна одлука. Ми смо одлуком да не изађемо на изборе показали да постоји принципијелност.“ (Извор: Правда, www.pravda.rs, 25.4.2024)

Zašto može Niš, a ne može Beograd: Kako je podela zbog bojkota u opoziciji postala težak balast na lokalnim izborima

Lokalni odbori članica koalicije Srbija protiv nasilja, stranaka koje su se razišle po pitanju izlaska na beogradske izbore, postigli su dogovor da će učestvovati u izbornoj trci za Novi Sad i Valjevo, zajedno sa koalicijom NADA, koja bojkotuje glasanje u prestonici. Kao jedan od ključnih razloga za zajednički izlazak u Novom Sadu, navode to što je zbirni rezultat koji su pomenute dve koalicije ostvarile na izborima u decembru, bio bolji od procenata koje je osvojio SNS. U Valjevu se opozicija koja je ostala ujedinjena uzda u to što je na parlamentarnim izborima odnela pobedu na biračkim mestima u gradskoj sredini, dok su lošije prošli u okolnim selima.

Ovakav rasplet situacije, međutim, još jednom je u javnosti otvorio polemiku koja u najkraćem glasi - zašto u Novom Sadu ili Valjevu da, a u Beogradu ne?

Ako su brojke ono na osnovu čega se odluka donosi, ukoliko se pogledaju rezultati minulih izbora u Beogradu, Srbija protiv nasilja i NADA u zbiru su osvojile 50 mandata. To bi u odnosu na naprednjake i socijaliste koji su zajedno imali 54 odborničkih mesta i dalje bio „aktivan razultat“ za ponovljene izbore, govoreći sportskim rečnikom.

Takođe, izborni uslovi su ključni razlog, ali teško je tvrditi da će izborni uslovi u Novom Sadu i Valjevu biti bolji od onih u glavnom gradu. Stoga mnogi postavljaju pitanje zbog čega SSP kao najjača stranka koalicije Srbija protiv nasilja, toliko čvrsto brani odluku o bojkotu u Beogradu.

Ono što se, međutim, ne dovodi u pitanje je da će podela opozicije po pitanju Beograda uticati na izlaznost u manjim mestima. I tu je problem vidljiv u svom najogoljenijem obliku. Jasno je da je vremena za kampanju sve manje, a stranke koje bojkotuju izbore u glavnom gradu prebacile su loptu u dvorište svojih lokalnih odbora. To znači da će njihove ispostave na lokalu iz dana u dan donositi odluke o učešću u izbornoj trci, iako je velika dilema na koji način lokalni odbori zaista odlučuju da li će izaći na izbore u svojim sredinama, imajući u vidu da bi beogradske centrale, koje su im deklarativno dale izbor, na tu odluku mogle da gledaju kao na podrivanje simboličkog značaja odluke o bojkotu.

Odluke i posledice

Ipak, odluke sve već nižu. Osim Novog Sada i Valjeva, pomeranja je bilo i u drugim gradovima, u različitim oblicima. U Nišu, na primer, gradski odbor Stranke slobode i pravde bojkotovaće izbore, dok je Novi DSS odlučio da zajedno sa udruženjem „Niš moj grad“ učestvuje u trci. Sada je izvesno da u Novom Sadu izlazi i Pokret Kreni-promeni, koji je juče potvrdio, za sada samostalno, učešće na beogradskim izborima i Savu Manojlovića kao kandidata za gradonačelnika.

I dok se priča o izlasku i neizlasku na izbore u Beogradu zahuktava, sagovornici NIN-a smatraju da su loklani izbori u izvesnoj meri žrtva širih okolnosti i upozoravaju na posledice. Politikolog Boban Stojanović ranije je ocenio u izjavi za NIN da nije smelo da se dođe u ovu situaciju, da se opozicija raziđe po ovom, jako važnom pitanju izaska na izbore.

Kako je rekao, cepanjem po ovom pitanju, ključna stvar je da se sada dovodi u pitanje uspeh na junskim  izborima tamo gde je SPN sama, ili gde su SPN i DSS zajednički do nogu  potukli listu koja je nosila ime Aleksandar Vučić. Na kocki je nekoliko beogradskih opština, mada i neki gradovi.

"Potencijalno ćemo doći u situaciju da će SPN i NADA  propustiti da ponove ono što su uradile u decembru, uz sve neravnopravne  uslove i izbornu krađu, a to je da preuzmu nekoliko gradskih opština u Beogradu i da ozbiljno ugroze, do nivoa da odlučuje jedan mandat, šanse za uspeh u gradovima poput Niša. Meni je nakon decembarskih izbora delovalo da ne postoji opcija u kojoj SNS može da zadrži Stari grad, Vračar, Savski venac,  i da će jako teško zadržati Novi Beograd i Zvezdaru. A potencijalno možemo da imamo i jako neizvesne izbore, na  primer, na opštini Voždovac, kao i u Novom Sadu i Nišu", rekao je Stojanović.

Nije problem samo u Beogradu

Politikolog Nikola Parun ocenjuje da je jako čudno to što je deo opozicije koji se odlučio za bojkot u Beogradu prepustio svojim odborima da odlučuju da li će učestvovati na lokalnim ozborima.

„Nije problem samo u Beogradu, on postoji na svim nivoima. Čak bih rekao u manjim mestima mnogo više, jer je teže sprečiti manipulacije ili obuzdati zloupotrebu“, podseća Parun.

Po njegovim rečima, prepuštenje odluke lokalnim odborima može da se objasni samo na dva načina: prvi je da su ti odbori otkazali poslušnost centrali, mada ne deluje da je tako, a drugi da centrale imaju duple aršine za Beograd i za lokal.

 „Treba prvo pitati Miloša Jovanovića, a onda i one okupljene oko Dragana Đilasa“, poručuje Parun.

On kaže da je normalno to što se u javnosti mnogo više govori o glasanju u Beogradu, jer u glavnom gradu živi dva miliona ljudi, on privređuju više od trećine BDP-a, tu je najveća moć, zbog čega su to najvažniji izbori koji nam predstoje.

Usled toga, nastavlja on, druga mesta ne mogu da imaju istu pažnju, pa čak i najveći gradovi, poput Novog Sada ili Niša.

Diskvalifikujući odnos

Sa druge strane, politikolog Cvijetin Milivojević smatra da stranke opozicije koje su se opredelile za bojkot u Beogradu, kao i one koje će izaći na izbore, skoro da ne pominju lokalne, kao da oni nisu toliko važni.

„To je stvarno jedan diskvalifikujući odnos prema građanima koji žive izvan Beograda - umesto da lokal, provincija, sve ono što je van Beograda kao metropole, bude u epicentru lokalnih izbora. Oni upravo zato i postoje. Čini mi se da je opozicija u velikom kašnjenju. Oni su do sada morali već da imaju programe i započete kampanje za lokalne izbore“, ističe Milivojević.

On ne vidi nijedan praktičan predlog kako ubediti provinciju da Beograd nije nešto što je najvažnije strankama vlasti i opozicije u ovom trenutku, ukoliko ne postoji nikakav konkretan plan iz koga se mogu izvući predlozi za lokalne zajednice.

 „Pre izbora u decembru, potpuno se razmahao SNS-ov plan „skok u budućnost“, koji obuhvata Ekspo i sve oko njega. Mislim da je to divno nameštena šansa za opoziciju da istera vlast na čistac. Svaka vlast se hvali time kako će ona doprineti decentralizaciji Srbije, a ništa ne čine oko toga. Opozicija je mogla vrlo lako da poentira“, smatra Milivojević.

On objašnjava da bi opozicija sa takvom temom mogla ozbiljno da uzdrma vlast u svim delovima Srbije, te da pokaže kako praktično zamišlja decentralizaciju. Milivojević podseća da država kao takva treba da „dođe na noge“ građanima, a ne da svaki pojedinac, zbog zdravstvenog ili administrativnog problema, trči u Beograd i putuje po deset sati.

Napominje i da i dalje nije siguran da će svi koji su rekli da će izaći na izbore zaista to i učiniti, kao i da će svi koji su se odlučili za bojkot istrajati u tome.

„Mislim da je i tu opozicija pogrešila. Trebalo je priču sa bojkotom držati do krajnjeg roka“, kaže Milivojević i zaključuje da je na taj način opozicija mogla da dobije još neki ustupak vlasti. (www.nin.co.rs, portal, Miloš Miljković, 25.4.2024)

Од штрајкбрехера до џокера опозиције: Каква политичка судбина чека Сава Манојловића?

Откад се Саво Манојловић бави активизмом у Србији одржано је више парламентарних и локалних избора, али ни за једне није одлучио да се укључи у политику. Зашто се на то одлучио баш сад и каква би политичка судбина могла да га чека?

У тренутку када лидерске позиције у прозападној опозицији остају упражњене због повлачења лидера Странке слободе и правде Драгана Ђиласа и лидера Новог ДСС-а Милоша Јовановића, у празан простор улази Саво Манојловић, заштитно лице Иницијативе "Крени-промени" која се до сада бавила еколошким активизмом.

Како ће се завршити Манојловићев излет у политику и да ли има шансе да постане нови вођа опозиције у недостатку оних искуснијих од њега?

Манојловићев изборни резултат зависи од тога ко ће све изаћи на изборе и зато је прерано је за закључке како ће проћи, каже политиколог Цвијетин Миливојевић.

"Манојловић може бити пријатно изненађење, али у некој констелацији снага може да буде потрошен за дуже време као човек који је имао озбиљне политичке шансе", каже Миливојевић за РТ Балкан.

Да је тешко рећи какав изборни резултат чека Манојловића сагласан је и Владимир Пејић, директор агенције за истраживање јавног мњења "Фактор плус".

"Он јесте једна врста освежења, био је учесник у политичком животу, али никад није био учесник у изборној трци. Чињеница је да изазива пажњу, видећемо да ли је она само медијска или су људи спремни и да гласају за њега", каже Пејић за РТ Балкан.

Сматра да Манојловић није изабрао лош тајминг да уђе у политику, јер има мало времена да погреши.

"Манојловић није јасно опредељен, па рачуна и на грађанске и на националне гласове, што може да му буде предност у краткој кампањи, а може да буде и недостатак јер људи воле јасне ставове о бројним питањима", каже Пејић.

Наш саговорник оцењује да је одлука Манојловића да изађе сам на изборе добра, јер нема много тога да изгуби, а с обзиром на то да није до сада учествовао на изборима, осим тешког дебакла, сваки резултат не може да му буде неуспех.

"Мислим да нико није претерано срећан због уласка Манојловића у изборну трку, јер мрси конце свима", сматра Пејић.

Како појашњава, конце мрси онима који бојкотују изборе јер ће повећати излазност, а делу опозиције који излази на изборе може да узме део бирача, а додаје да ни власти сигурно није драго.

Миливојевић напомиње да је Манојловић за део опозиције која бојкотује изборе перципиран као штрајкбрехер, што може да утиче на његов изборни резултат, иако има претходни позитиван имиџ који је градио пре свега еколошким активизмом.

"Било би тужно да то све потроши због једних београдских избора. Зато мислим да је и у интересу Сава Манојловића да се појави још више учесника на изборима", сматра наш саговорник.

Осим лидеру покрета "Крени-промени", већи број учесника на изборима одговара и власти, истиче Миливојевић, па ту види могућност да власт додатно потенцира оне странке које буду учествовале на изборима.

Оставља могућност да власт ипак помери изборе за јул, како би се реализовала сва три захтева опозиције, а сматра да би у том случају на изборима учествовали и они који су најавили бојкот.

"И власти је стало да буде што више учесника на изборима, јер нам следују притисци у питању пријема Косова у Савет Европе и резолуције о Сребреници, а ту је потребно што више политичког јединства", закључује наш саговорник.

Председница Народне скупштине Републике Србије Ана Брнабић расписаће у петак изборе за одборнике скупштина градова и скупштина општина у Републици Србији.

Од тада теку рокови за пријаве изборних листи. До 18. маја дефинитивно ће се знати ко учествује на којим изборима. А као и увек у изборним кампањама у Србији, (www.rt.rs, portal RT Balkan, Теодора Костић, 25.4.2024)

Novi serijal "INSAJDER na lokalu: lokalno jače - globalno bolje" (video)

Novi serijal “INSAJDER NA LOKALU” otvara emisija koja istražuje ko upravlja opštinama i gradovima, a ko šefuje? Ko vlada, a ko gospodari? Ko se koga plaši - građani vlasti ili vlast građana? I zašto NE - svi zajedno zakona i institucija? Od 23. aprila, utorkom u 21 sat, novi serijal „INSAJDER NA LOKALU“.

“Vreme je za istinu, vreme je za pravdu” stihovi su koji su obeležili političku borbu u Srbiji od trenutka uvođenja višepartijskog sistema. Vlast je odlazila u opoziciju, opozicija je dolazila na vlast, ratovi su menjali granice zemlje, zemlja je menjala ime. U poslednjih 30 godina sve se menjalo ali su zahtevi onih koji su opozicija u trenutku kada se raspisiju izbori - ostajali isti. Sloboda medija i obezbeđivanje fer i poštenih izbora. Obećanja su uvek obuhvatala i brigu o građanima i transparentnost. Po stupanju na dužnost zaklinjali su se Ustavu i zakonima, i obećavali da će služiti građanima Srbije, ali i istini i pravdi.

Kada opozicija postane vlast – i zahtevi i obećanja i zakletve, prestaju da budu bitni i tako u krug. Niko ih nikada ne ispuni. Danas je taj krug zatvoren jer vlast na svim nivoima ima praktično jedna stranka.

Na papiru ostaje i podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku kao i institucionalna decentralizacija. Zaboravlja se da vlast podrazumeva i moć i odgovornost. Nedostatak kontrole obezbeđuje moć pojedincima. Zato su danas, ogledalo Srbije, lokalni moćnici i nemoćne institucije.

Novi serijal: „INSAJDER NA LOKALU“ - od 23. aprila, utorkom u 21 sat. (www.insajder.net, TV Insajder, 23.4.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=TNM0K8rbdq0&pp=ygVDTm92aSBzZXJpamFsICJJTlNBSkRFUiBOQSBMT0tBTFU6IExPS0FMTk8gSkHEjEUg4oCTIEdMT0JBTE5PIEJPTEpFIg%3D%3D

Rezolucija će izazvati političku nestabilnost u BiH

Donošenje Rezolucije o Srebrenici u ovom trenutku ima za cilj da izazove političku nestabilnost u BIH i regionu. Jasni su motivi, ali i ko su njeni kosponzori, poručeno je u emisiji Globalno BN TV.

Iza Rezolucije o Srebrenici stoje Njemačka i Ruanda, kako bi zataškale vlastiti genocid koji nije suđen i presuđen, a među kosponzorima imate bar pet velikih sila koji su počinili genocid, tvrdi politikolog Cvijetin Milivojević.

“Uzmite SAD su u posljednjih 20-tak  godina počinile genocid upravo nad Arapima i Muslimanima  itd. Ta izlazna priča sad ima veze  da se odjedanput pojavljuje nekakav Vašington kao kosponzor rezolucije u trenutku kada imamo novi pogrom nad muslimanima u Gazi da on sada pokazuje skoro 30 godina unazad brigu za genocid počinjen nad muslimanima u Srebrenici".

"Sa druge strane jasna je namjera Bošnjaka da nezadovoljni rezultatima rata 92, i stvaranjem Republike Srpske žele sve vrijeme ili da se razvlasti  Republika Srpska, odnosno da unitarizuju BIH koja bi bila pod dominacijom Bošnjaka", mišljenja je politikolog Saša Adamović.

Adamović tvrdi da u Srebrenici nije bilo genocida i da krivicu  za Srebrenicu snosi Zapad  .

"Nije bilo genocida u Srebrenici. Dr Radovan Karadžić i general Ratko Mladić su potpuno nevini osuđeni na pravdi Boga na doživotni zatvor. Ali se ne slažem ni sa predsjednikom Dodikom koji je nedavno na mitingu rekao da je ono što se desilo u Srebrenici greška . Nije se desilo ni jedno ni drugo. Poznata su ta svjedočenja i da je Bil Klinton rekao Aliji Izetbegoviću da bi bilo "dobro" žrtvovati  5000 muslimana pa da onda NATO ima razlog da interveniše . I zaista Zapadu jeste bilo potrebno da nešto iscenira za šta bi Srbi bili optuženi". smatra Adamović.

Na pitanje može li usvajanje rezolucije o Srebrenici izazvati nove trzavice Adamović ističe da će BIH  do određenog trenutka nastaviti da ide iz krize u krizu dok kriza ne eskalira I možda ponovo dobijemo neku vrstu sukoba manjeg ili većeg intenziteta kakav je bio 90-tih.

Milivojević je mišljenja da rata može biti samo ako bude uvezen iz Vašingtona, Londona, Berlina.

Govoreći o raspravi o dešavanjama na Kosmetu u Savjetu bezbjednosti, Milivojević kaže da je to nastavak onoga što Zapad sve vrijeme radi - da se Beograd privoli da prizna nezavisnost Kosova. Predstoji nam, kaže, diplomatska borba da zadržimo svoju neutralnost. (www.rtvbn.com, TV BN, emisija „globalno“, voditelj Marko Jeremić, 24.4.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=MUZ4ye2WT2s

Nemamo kanalizaciju, a on priča o tašnicama i letećim automobilima! Cvijetin Milivojević

Gost naše nove emisije bio je Cvijetin Milivojević, politički analitičar. Preporučujemo vam da pogledate ceo novi intervju o mentalnom sunovratu srpskog režima. (youtube kanal - podcast “X 33”, autor i voditelj Vuk Rosandić, 21.4.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=AzFoxQ9HFpc

"Deo opozicije koji se odluči na bojkot, biće u neprilici!"

Milivojević tvrdi: Trebalo je razdvojiti izbore, krivi su

Svi izbori planirani za jul i avgust biće održani kad i beogradski. Predsednica Skupštine Ana Brnabić rekla je da je prihvaćen zahtev opozicije grupisane oko koalicija Srbija protiv nasilja i NADA i doneta odluka da se svi izbori održe istog dana - 2. juna. To će, rekla je, zahtevati izmenu Zakona o lokalnim izborima.

Cvijetin Milivojević, politički analitičar, gostovao je u emisiji Puls Srbije gde je govorio o ovoj temi.

- Onaj deo opozicije koji bi se ipak odlučio za bojkot bio bi u neprilici. Kao što bi i vlast bila u neprilici ukoliko ne bi ispunila ova tri zahteva što jesu. Opozicija je kriva jer je ona faktički omogućila vlasti da spoji one prethodne izbore. Opozicija je prizvala u istom danu paradoksalno, ali vanredne parlamentarne i lokalne beogradske izbore. Pa ih je vlast častila sa još 60-tak gradova i opština gde su bili lokalni izbori. Kad ste neprincipijelni u tome, ja sam godinama govorio da se lokalni izbori moraju odvojiti od onih koji su politički, jer na lokalnim izborima ljudi hoće da govore o temama koje se odnose za tu lokalnu zajednicu i da biraju ljude koji će rešiti te probleme - rekao je Milivojević. (www.kurir.rs, Kurir TV, 19.4.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=lgR705YQeJw

https://www.kurir.rs/vesti/politika/4380996/deo-opozicije-koji-se-odluci-na-bojkot-bice-u-neprilici

Sve će ostati na oštrim riječima?

Nema sumnje da će Vučić nastaviti prizemnu retoriku prema predstavnicima vlasti u Crnoj Gori, koji neće reagovati, tvrdi Marko Pejović. Milivojević kaže da na “vaskršnjem saboru” neće biti ni postavljeno pitanje koje se tiče principa spoljne politike o kojem se Mandić dogovorio sa partnerima u vlasti u Crnoj Gori Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić nastaviće s oštrom retorikom prema crnogorskoj vlasti, posebno o njenim stavovima o ulasku Kosova u Savjet Evrope (SE) i mogućoj podršci rezoluciji UN-a o genocidu u Srebrenici.

Međutim, predstavnici prosrpskih partija u Crnoj Gori neće ugroziti spoljnopolitičke prioritete države, ocijenjuju sagovornici “Vijesti”.

Oni poručuju i da na predstojećem “vaskršnjem saboru”, koji bi na Vučićevu inicijativu trebalo da se održi u Srbiji početkom maja, neće biti donesene odluke koje bi mogle prijetiti suverenitetu Bosne i Hercegovine (BiH) i Crne Gore, bez obzira na najave čelnika Republike Srpske (RS) Milorada Dodika o usvajanju deklaracije “koja će biti put za djelovanje u budućnosti” i njegovim prijetnjama da će RS krenuti ka samostalnosti.

Profesor političke sociologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Zoran Stojiljković, kazao je “Vijestima” da se sve strategije i kampanje Vučića i Dodika dešavaju istovremeno na više nivoa, tj. za internu i spoljašnju upotrebu.

“Na javnu i političku scenu Crne Gore, kao i Srbije i BiH, ovo vrijeme pojačanih pritisaka imaće uticaje zavisno od prirode ponuđenih odgovora učesnika ‘sabora”, rekao je on, odgovarajući na pitanje kako će se buka koju Vučić diže zbog najave prijema Kosova u SE i usvajanja rezolucije UN-a o Srebrenici, te održavanja “vaskršnjeg sabora” odraziti na Crnu Goru i njenu političku scenu.

Programski direktor NVO “UZOR” Marko Pejović, tvrdi da nema sumnje da će Vučić nastaviti prizemnu retoriku prema predstavnicima vlasti u Crnoj Gori, ali i da se niko od predstavnika te vlasti neće oglasiti ili reagovati, kao što se to dešavalo u nekim slučajevima.

“Analizirajući dosadašnja dešavanja i kršenje koalicionog sporazuma, svi su izgledi da postoji usmeni dogovor između Pokreta Evropa sad (PES) i koalicije Za budućnost Crne Gore (ZBCG), da ZBCG sprovodi svoju političku ideologiju uz nereagovanje bilo koga iz PES-a, te da se na taj način zadovolje interesi obje strane - PES-a da donosi odluke u skladu s vanjskopolitičkim prioritetima i interesima Crne Gore, a da ZBCG podmiri svoje biračko tijelo i djeluje u skladu sa svojom davno ustanovljenom politikom”, rekao je Pejović.

Vučić je prije nekoliko dana poručio da su pred Srbijom velike “bitke”

protiv ulaska Kosova u SE i usvajanja rezolucije o Srebrenici. On je krajem marta kritikovao crnogorsku ministarku evropskih poslova Maidu Gorčević, koja je u Prištini rekla da će Podgorica podržati ulazak Kosova u SE kad o tome bude odlučivao Komitet ministara te organizacije.

“Vidio sam ovu ministarku iz Crne Gore, koja je sva ustreptala, kako se zove, Gorčević. Sram ih bilo sve zajedno. Pošto oni misle da imaju pravo i da je normalno da se hvale time kako nam otimaju teritoriju i kako imaju pravo da se tako bahato ponašaju ne bi li se izvinili Amerikancima ili nekome što je jedna časna žena u SE Maja Vukićević glasala protiv njihovog prijema, pa sad otišli brže bolje u Prištinu da im se izvinjavaju naglavačke, itd.”, rekao je.

Delegacija Crne Gore u PSSE različito je glasala o Nacrtu mišljenja o prijem Kosova u SE na sjednici održanoj u utorak. Šefica delegacije Maja Vukićević (Demokratska narodna partija) glasala je protiv, član delegacije Boris Mugoša (Socijaldemokrate) bio je za, dok je Vasilije Čarapić (Pokret Evropa sad) bio uzdržan.

Kad je riječ o rezoluciji o Srebrenici, Vučić je rekao da su šanse za uspjeh u toj borbi male. S druge strane, Dodik je najavio organizovanje protestnog mitinga u Banjaluci danas i sjutra, ponovo negirajući genocid u Srebrenici.

“Narodna skupština će donijeti odluke, mislim da ako dođe do odlučivanja po ovome što se mimo procedura pokreće, da će RS napustiti odlučivanje u BiH, i ne vidim nikakav smisao da ostanemo sastavni dio BiH. Mi ćemo naš status tražiti i regulisati na način da samostalno pokušamo nastaviti dalje. Jer, ako neko pokušava uporno da svali krivicu na jedan narod, a traži da mi živimo s njima, to je zaista nešto što je apsurdno i ne vodi nikakvom pomirenju”, rekao je Dodik.

Nacrtom Rezolucije o genocidu u Srebrenici predviđeno je, između ostalog, da se 11. jul svake godine obilježava kao međunarodni dan sjećanja. Generalna skupština UN-a o tome trebalo bi da raspravlja 2. maja. Rezolucijom se osuđuje i negiranje genocida, kao i veličanje ratnih zločinaca, dok se države-članice UN-a podstiču na čuvanje sudski utvrđenih činjenica kroz obrazovne sisteme, u cilju sprečavanja revizionizma i ponavljanja genocida.

Vučićeve i Dodikove “bitke” dolaze uoči “vaskršnjeg sabora”, koji je Vučić najavio poslije sastanka s Dodikom i patrijarhom Srpske pravoslavne crkve (SPC) Porfirijem. Vučić je tada saopštio da su patrijarha upoznali “s težinom političke situacije u kojoj se nalazi cjelokupan srpski narod” i zatražili podršku SPC. Najavio je da će vlade Srbije i RS pripremiti deklaraciju i da će na skupu biti donijete “važne odluke o opstanku srpskog naroda na svojim ognjištima i očuvanju srpskog jezika i ćiriličnog pisma”.

Politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević, ocjenjuje da kad se ostave po strani Dodikove političke simultanke, odnos RS-a prema spoljnom suverenitetu BiH nije sporan.

“Neće tu niko postaviti pitanje suverenosti BiH. Znate da je stav današnje Srbije da je BiH suverena država u svojim granicama, i da se ovdje insistira na onome što je slovo Dejtonskog sporazuma”, kazao je Milivojević “Vijestima”.

Marko Pejović kaže da se ne bi iznenadio da neko od predstavnika ZBCG potpiše Dodikovu deklaraciju, ali s obzirom na to da je planirano da se ti akti daju na usvajanje skupštinama u Srbiji i RS, vjeruje da do toga neće doći.

Zoran Stojiljković kaže da prema nedavnim istraživanjima ideju o stvaranju “velike Srbije” podržava tek četvrtina ispitanika u Srbiji i Crnoj Gori.

“Ne vjerujem da bi se Vučić, Dodik i ostali usudili ni na verbalni vatromet u kom bi ovaj scenario bio pomenut, ni kao neželjeni odgovor na pritiske kojima su izloženi. Vjerovatnijom mi se čini verbalna tirada koja ne prelazi granice ‘odbrane’ ravnopravnog statusa Srba i RS u BiH i, bar formalnog, zalaganja za razvoj regionalne sradnje i dobrosusjedske, čak bratske saradnje, suverenih, susjednih država, saradnje, koju zapravo sprečava regionalna i šire okupljena interesna antisrpska kolacija koja bi da unizi Srbe”, smatra on.

U tom slučaju, kako je dodao, uobičajena negativna reakcija ograničila bi se uglavnom na one koji smatraju da je RS genocidna tvorevina koju treba ukinuti, odnosno da je Srbija vječiti zarobljenik opasne velikosrpske mitomanije.

“Ne znam u kom bi to statusu, uključivši i predsjedavanje Skupštinom, bez prethodnih političkih dogovora, bar unutar vladajuće većine u Crnoj Gori, predstavnik dijela Srba u Crnog Gori bilo šta potpisivao na jednonacionalnom saborovanju. Naravno, da to u pitanje dovodi sve aranžmane oko vlasti i uvodi u nju u širu političku krizu”, rekao je.

Marko Pejović kaže da sva dešavanja u proteklom periodu upućuju da neprimjetno prolazi svako djelovanje koalicije ZBCG, počev od prisustvovanja na proglašenju izborne pobjede Srpske napredne stranke, isticanja trobojke u kabinetu šefa Skupštine Andrije Mandića, sastanka oko Bilećkog jezera, dočekivanja Dodika u crnogorkom parlamentu, čestitanja neustavnog Dana RS, glasanja protiv zahtjeva za članstvo Kosova u SE...

“Dakle, ako je sve ovo prošlo gotovo bez ikakve reakcije PES-a i Demokrata, vjerujem da će se isto dogoditi s gotovo sigurnim prisustvovanjem saboru”, smatra on.

Vjeruje da će naposlijetku Izvještaj o procjeni ispunjenosti mjerila

(IBAR) za poglavlja 23 i 24, “biti izgovor za sva dopuštanja ili nereagovanja PES-a i Demokrata”.

“S obzirom na to da je sva pažnja usmjerena ka dobijanju IBAR-a, sumnjam da će bilo koja strana izazvati političku nestabilnost, odnosno da se sve može raspasti do juna”, kazao je.

Milivojević smatra da je, što se sabora tiče, Mandić tu u lagodnoj poziciji.

“Mislim da neće biti ni postavljeno pitanje koje se tiče principa spoljne politike koje je on dogovorio s partnerima u vlasti u Crnoj Gori. Čak i ako bi se pojavio na saboru, ne bi bio u nedosluhu s onim što je spoljna politika Crne Gore, a ona je priznavanje BiH u njenim spoljnim granicama i na neki način i Dejtonskog mirovnog sporazuma, jer je Crna Gora bila dio SRJ kad je potpisan, u novembru 1995”, rekao je Milivojević.

On kaže da će “vaskršnji sabor” biti jedna vrsta “pokušaja nacionalnog objedinjavanja bez diranja u državne granice Srbije, Crne Gore i BiH”.

“Nema rizika i sada je stvar političke procjene Mandića hoće li se pojaviti. Meni se čini prije da će se pojaviti, zato što je eskivirao proslavu Dana RS, to je bilo 9. januara. On je to vješto eskivirao, a ovdje, realno, nema razloga za to, zato što, barem koliko sam ja vidio šta je platforma tih razgovora, to će biti priča o kulturnom povezivanju, ćirilici, mislim da se neće ići korak dalje. Ovo što Dodik radi je politička simultanka i mislim i da će i Vučić prema tome biti rezervisan”, smatra Milivojević.

On kaže da Mandićevo eventualno izbjegavanje “sabora” ne bi poremetilo njegov odnos sa Vučićem.

Podsjetio je da i sam Vučić posljednjih godina izbjegava da ide na proslavu Dana RS, već šalje delegacije na visokom nivou.

“To je ta politika taktiziranja koja je vrlo često u nedosluhu s onim što je princip političke stranke”, kazao je.

Neki radikalniji potezi su, kako kaže, mogući u slučaju eventualnog usvajanja rezolucije o Srebrenici, ali ona ne ide na Savjet bezbjednosti.

“Kad bi to usvojio Savjet bezbjednosti, onda bi to bilo nešto što je obavezujuće i onda bi imalo i neke moguće reperkusije na ovaj dio bivše Jugoslavije”, rekao je Milivojević.

Zalaganje za dobre odnose ne znači pripadanje “dvorskoj kamarili”

Stojiljković je kazao da “spin diktatori i uzurpatori vlasti poput Vučića” vole da organizuju takmičenja za najomiljenijeg i najlojalnijeg saradnika u zemlji i okruženju, odnosno da su autori podjele na sigurne, ne baš tako pouzdane sljedbenike, i protivnike iz redova “sopstvenog” naroda.

“Mislim da su političari iz redova eks Demokratskog fronta, i ne samo oni, dobro razumjeli da zalaganje za dobre odnose sa Srbijom ne znače i pripadanje neformalnoj dvorskoj kamarili izvan svoje države. Crna Gora je, da podsjetim, suverena, samostalna i, za mene jako važno, građanska država i društvo, što znači da u vlasti ne mogu biti oni koji na bilo koji način ovu političku formulu dovode u pitanje”, rekao je Stojiljković, odgovarajući na pitanje “Vijesti” kako bi se na vladajuću većinu odraziti eventualno Mandićevo prisustvo “vaskršnjem saboru” i potpisivanje Dodikove deklaracije.

Spajić će odgađati rekonstrukciju što je moguće duže Pejović sumnja da će doći do rekonstrukcije Vlade odmah nakon dobijanja IBAR-a. Smatra da će ona biti odgođena “što je duže moguće”.

“Za to vrijeme premijer Milojko Spajić će samo dodatno jačati saradnju sa svim parlamentarnim akterima na različite načine, tako da u bilo kom trenutku ima zamjenske poslanike koji bi ga podržali, ukoliko bi izgubio podršku nekog ili nekih iz trenutne parlamentarne većine”, ocijenio je.

Rekonstrukcija Vlade, u koju bi trebalo da uđu predstavnici ZBCG, planirana je najkasnije do kraja godine, ali je nedavno Andrija Mandić zatražio da to bude u junu.

Zakulisne radnje Vučića i Đukanovića

Milivojević kaže da je Vučić djelimično krivac za podjele u Podgorici o glasanju za članstvo Kosova u SE, podsjećajući da je Crna Gora prilikom pokušaja prijema Kosova u UNESCO jednom glasala “za”, a sljedeći put bila “uzdržana”.

“Ali to je sve plod zakulisnih radnji između Vučića i (bivšeg predsjednika Crne Gore Mila) Đukanovića u vrijeme njihove velike ljubavi”, kazao je Milivojević. (www.vijesti.me, Vijesti, Podgorica, Biljana Matijašević, 18.4.2024)

Ге(о)ноциди за понети

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

И, шта нам је чинити када на дневни ред Генералне скупштине Уједињених нација (ГС УН) стигне предлог резолуције о „дану сећања“ на „злочин геноцида“ који су, на територији општине Сребреница, починили неки злочинци, наводно у име Срба, истог оног народа који је, у 20. веку, претрпео, ако бисмо мерили тим немачко – руандско – америчким мерилима, најмање три, не геноцида него геноцида над геноцидима – онај у Првом (аустроугарски крвави „рукопис“ који је Мачву и Подриње очистио од жена, деце и стараца), преко оног у Другом светском, до оних у ратовима на простору бивше СФРЈ, деведесетих? А за које не постоје не само никакве године, месеци и дани, него ни минути ни секунде „сећања на жртве“...

Врховник српски „зна за јадац“: ено, да лобира у ГС делегирао је човека чији је, већ виђен, избор на место генералног секретара УН, баш он опструисао јер је Врховниково Високо Улизиштво (пр)оценило да Јеремић Вук баш и није Србин од најбољег штофа, пошто му је, Боже мој, један деда био равногорац, а други партизан муслиманске вероисповести. Врховник се досетио, ето, и да ће, иницирати сличне резолуције о проглашењу дана сећања на геноцид над Србима у Крагујевцу,у Јајинцима и Краљеву, у Јасеновцу и тако даље, да не говоримо да сваки концентрациони логор, првенствено за Србе, те Јевреје и Роме, на територији НДХ, заслужује засебан дан суза, ако се већ отвара овај тренд „културе сећања“ на жртве, а „ми, као, нећемо рећи ко је то починио“. Хајде, боље икад него никад, али ова политика „тук на лук“, „ако ви нама, онда ћемо и ми вама“, само је доказ да ни ова, баш ни као претходне власти у Србији, нема чак ни озбиљну визију, а некмоли државну и националну стратегију.

.   .   . 

Конвенција о спречавању и кажњавању геноцида из 1948. године (усвојена, без права ретроактивног деловања, тек три године након што је нацистичка Немачка починила највећи геноцид у историји, са више од 20 милиона мртвих!), у члану другом, идентификује два елемента „злочина геноцида“. Један је „ментални елемент“ (намера) који означава „накану да се потпуно или делимично уништи национална, етничка, расна или религиозна група као таква“. Други је „физички елемент“ (акција) који укључује пет дела: „убијање припадника група (одређеног народа), узроковање тешких телесних и менталних повреда припадницима групе, намерно подвргавање групе таквим животним условима који проузрокују њено потпуно или делимично уништење, успостављање мере с намером спречавања рађања у оквиру групе, принудно премештање деце из једне у другу групу“. Овај, други члан Конвенције укључен је у Римски статут Међународног суда за злочине, али и у статуте међународних судова за ратне злочине за Руанду и бившу Југославију.

У члану трећем, пак, препознаје се пет кажњивих облика „злочина геноцида“: геноцид, конспирација (постојање плана за извршење), подстицај, покушај и саучесништво.

У ад хок Трибуналу у Хагу 47 Срба осуђено је на 700 година робије, а са бошњачко-муслиманске стране, за крваве ратне догађаје у источној Босни – баш нико.

Поређења ради, пред међународним војним трибуналом у Нирнбергу (20.11.1945 - 1.10.1946) за смрт најмање 20 милиона људи током Другог светског рата била су оптужена само 24 највиша државна, војна функционера и политичка функционера Трећег Рајха. Сви су били оптужени за неко (или за сва) од четири кривична дела: учествовање у заједничком плану или завери за спровођење злочина против мира; планирање, започињање и вођење агресорских ратова и других злочина против мира; ратни злочини; злочини против човечности.

Током Нирнбершког процеса изречено је 12 смртних казни вешањем; три казне доживотног затвора (двојица од тројице осуђених су пуштени на слободу, наводно због лошег здравља, већ после 10 година); две казне од 20, те по једна од 15 и 10 година затвора; један оптужени се убио пре почетка суђења, један је проглашен здравствено неспособним за суђење, а двојица су ослобођени. Један од те двојице ослобођених пред Нирнбершким судом био је нико други до Франц фон Папен, немачки канцелар из 1932. и вице-канцелар под Хитлером од 1933. године, који је касније је осуђен само „пред судом за денацификацију“ на „осам година тешког рада“, али је, после жалбе, пуштен две године касније. А Ханс Фриче (вођа одељења за вести у нацистичком министарству пропаганде - суђено му уместо Јозефа Гебелса, који се убио одмах после Хитлера) – је потпуно ослобођен!

.  .  .

Ово је тај тренутак у свету у коме би многи да оперу свој образ и да изврше ревизију сопствене нечасне улоге у историји, поготово када је реч о улогама појединих држава и народа у минулим ратовима. Тренутак када се покушава једино исправном показати, рецимо, улога Русије или НАТО-а поводом рата у Украјини; а оправдање за масовне израелске злочине против цивилног муслиманског становништва Газе тражити у претходним масакру који је Хамас починио над цивилима уз појас Газе.

Ово је време у коме светски силници, проскрибујући мале земље и народе, много мање одговорне за зла овога света, покушавају да сперу властиту савест за чињење и нечињење у безбројним случајевима масовних злочина широм света.

За њих Сребреница није мит, као што би то желео народ жртава – Сребреница је за те моћнике „смоквин лист“ и покушај да САД и НАТО земље које су, само у протеклих неколико деценија, кривци за смрт више милиона муслимана на Блиском истоку и северу Африке, преко Сребренице и уз помоћ „културе сећања“ на Сребреницу, направе некакав „мост“ са тим, с правом огорченим, исламским и арапским светом. И, да: да се, истовремено, заборави и тренутна кључна улога НАТО лицемера у физичком затирању палестинских муслимана у Гази.

Термин „геноцид“ је измислио Рафел Лемкин, правник пољског порекла који је био саветник Министарства рата САД у току Друге светске војне. За разлику од етничког чишћења, где је циљ да се дата територија „очисти“ од одређене групе људи (нагласак је на протеривању, мада је обично заступљено и физичко уништење), код геноцида је циљ физичко истребљење.

Е, сад, та и таква Немачка и, замислите, Руанда иницијатори су данашње резолуције, а (ко)спонзори су, и то вреди забележити за будућа поколења: САД, Француска, Словенија, Италија, Лихтенштајн, Ирска, Финска, Низоземска, Албанија, Турска, Јордан, Малезија, Чиле, Нови Зеланд, Северна Македонија, али и амбасадор БиХ при УН, иако за тај чин нема одлуку Председништва БиХ које је једино надлежно за вођење спољне политике те државе.

Предлог резолуције позива да се 11. јул прогласи за Међународни дан рефлексије и сећања на жртве геноцида у Сребреници 1995. Такође, пише да се „без резерве осуђује свако порицање геноцида и позивају све чланице УН да чувају утврђене чињенице, укључујући и кроз своје образовне системе, развијајући посебне програме за неговање сећања, како би се спречио ревизионизам и понављање геноцида у будућности“, а осуђују се и „сви акти глорификовања осуђених за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид, укључујући и одговорних за геноцид у Сребреници“. Позива се генерални секретар УН да успостави информативни програм УН „Геноцид у Сребреници и УН“ започињањем активности у склопу припрема за обележавање 30. годишњице, 2025, и даље захтева од генералног секретара да скрене пажњу на резолуцију свим државама чланицама УН, организацијама из система УН и организацијама цивилног друштва.

А онда иде лицемеран позив „свим земљама да у потпуности испуњавају обавезе у складу са Конвенцијом УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида у складу са међународним обичајним правом о спречавању и кажњавању геноцида, имајући у виду релевантне одлуке Међународног суда правде“. Дакле, позив свим осим њима самима – иницијаторима и спонзорима тог акта за које не важи обавеза одговорности према њиховим неделима.

.  .   .

Према званичним подацима које нити једна од три конститутивне националне стране у БиХ не спори, у БиХ је, током рата oд 1992. do 1995. године погинуло укупно 97.207 особа. Од тог броја, Бошњака (Муслимана, како се до 1993. идентификовао овај народ) је 64.036, Срба 24.905, Хрвата 7.788 и 478 осталих. Спорно је, међутим, остало колико је међу жртвама било војника и војноангажованих људи, а колико цивила, јер свака страна повећава у свом корпусу број страдалих цивила у односу на униформисана лица.

У Меморијалном центру у Поточарима је покопано више од 8.000 жртава. Али, чињеница је да то нису само људи из Сребренице (у пресудама појединих српских осуђеника помиње се управо „ограничени локални геноцид“ у тој општини) него из 14 општина источне Босне. Као што је извесно да сви укопани нису страдали 11. јула 1995 и наредних дана, након уласка Војске Републике Српске у то место, да су многи погинули током рата који је претходно трајао три и по године, а немали број сахрањених преминуо је након окончања ратних сукоба.

Да ли је то онда геноцид, „највећи злочин у Европи после Другог светског рата“, „злочин против човечности“, „масовно кршење међународног ратног права“, „масовни злочин“, „мега злочин“, пошто је већ термин „холокауст“ ексклузивно резервисан искључиво за јеврејске жртве током Другог светског рата?

Влада Републике Српске је, 2019, формирала међународну комисију за истраживање злочина свих народа у сребреничкој регији од 1992. до 1995. године, на чијем је челу био израелски академик Гидеон Грајф. Ова комисија је, де факто, довела у питање поједине пресуде Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, у коме се тврдило да су „у јулу 1995. снаге Војске РС убиле око 8.000 дечака и мушкараца у Сребреници и околини“.

Комисија је констатовала да, иако није узимала у обзир убиства ван оних која се везују за Сребреницу, „препознаје чињеницу да је више хиљада људи, најчешће ратних заробљеника, убијено на најстрашније начине и да одговорни за те злочине морају бити кажњени“.

Али, комисија тврди да „ни појединачног злочина геноцида, ни геноцида уопште, није било у Сребреници“. Председник комисије Грајф је рекао да је веома важно да се „појам геноцида као злочина не сме извртати“ и да  дефиниција геноцида коју је поставио Хашки трибунал неће издржати „тест времена“, јер „ако тај појам настави да се користи олако, као у случају Сребренице, он ће изгубити смисао, а оптужбе за геноцид ће се у будућности везивати за сваки сукоб и, најважније, онда неће бити ни последица“.

Oн је, такође, оценио да „број бошњачких жртава у самој Сребреници не прелази 3.714, углавном припадника АБиХ, уз 2.000 српских жртава“, док се укупан број убијених и погинулих Бошњака у свим подрињским општинама поклапа са бројком 8.000 колико бошњачка страна тврди да је убијено „бошњачких дечака и мушкараца“ само у Сребреници.  Подсећања ради, српска страна сматра да је, за три и по ратне године, у целом овом крају страдало између 3.500 и 4.000 Срба.

Грајф, иначе стручњак за холокауст, али и аутор књиге „Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана”, додатно је гурнуо прст у око заговорницима квалификовања српског народа као геноцидног, тиме што је у писму уредништву „Лос Анђелес тајмса”, подсетио да је „јасеновачки логор био један од најбруталнијих и најозлоглашенијих од укупно осам логора смрти у Другом светском рату и да је тамо спровођено 57 метода убијања“, као и да је, његова основна сврха била да спроведе геноцид над Србима, као и Јеврејима.

А поготово је изазвао одијум подсећањем да је проф. Менахем Шелак, из Јад Вашема, „одредио 700 хиљада као коначни број убијених у Јасеновцу, од којих је било најмање 500 хиљада Срба“, а успут изнео и тврдњу да је „близу 20 хиљада јеврејске, српске и ромске деце логораша тамо брутално убијено, од укупног броја од 76 хиљада деце која су страдала у „Усташком коначном решењу”, започетом шест месеци пре „нацистичког коначног решења“.

И директор Центра "Симон Визентал" Ефраим Зуроф подсетио је да изворна дефиниција речи „геноцид“ јесте „покушај да се уништи један читав народ, а то није оно што се десило у Сребреници, него се тамо десио ратни злочин".

„Људи који желе да добију неку подршку или финансијска средства за неку трагедију коју су преживели, наравно да желе ту трагедију да представе као најгору могућу. Геноцид је једна од најгорих могућих трагедија и због тога многи људи покушавају да тврде да су њихови непријатељи желели да почине геноцид против њих и да су га починили. Међутим, то често није случај“, рекао је Зуроф, недавно, за београдску телевизију Н 1, наглашавајући да „Генерална скупштина УН није тело које може да одреди шта је геноцид, јер су то људи који заступају одређене државе и понекада гласају не због истине, већ због политике“.

Скупштина српског ентитета у БиХ је најавила усвајање овог Грајфовог извештаја о злочину у Сребреници, уз образложење да неће дозволити да се „потомци жртава геноцида из Јасеновца, Пребиловаца, Гаравица и Старог Брода на Дрини, у УН, прогласе геноцидним народом и да они који су спроводили геноцид над Србима и другим народима широм Европе и света, остатку недокланог српског народа западно од Дрине залепе етикету која припада њима, а не Србима“.

У претходном неуспелом покушају усвајања резолуције о Сребреници (2015. године) који је, тада пред Саветом безбедности, „спонзорисала“ Велика Британија, у првобитном тексту је на чак 35 места поменут појам „геноцид“, уз подсећање на појединачне пресуде ад хок Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију.

.  .  .

У књизи „Њемачка и „њезини“ Хрвати“ („Разлог“, Загреб, 2013), Улрих Шилер  констатује да, иако је „пријепорно и сигурно ће остати пријепорно колико су људи побиле усташе у Јасеновцу, и другим логорима за уништавање“, „српски, хрватски и иноземни повјесничари полазе од тога да је у хрватској усташкој држави живот зацијело изгубило 400.000 људи, од тога око 300.000 Срба“ и да – „геноцид није упитан!“

Павелића је Хитлер, од 1941. до 1945, примао у визиту најмање четири пута. Први  пут - пошто је претходно Рибентроп дао контуре задатка Павелићу („српски елемент треба истријебити, Србе иселити некамо на Исток“) – 6. јуна 1941. године. „Да би хрватска држава постала сасвим солидна, мора се педесет година водити национално нетолерантна политика, јер од превелике толеранције може у таквим стварима на жалост настати само штета“,  саветовао је, према записнику са тог сусрета, Хитлер Павелићу, дајући му „ carte blanche“ за геноцид над Србима у Хрватској и БиХ.

Аутор констатује да је,  одмах после тога, по личном овлашћењу Павелића, Еуген Дидо Кватерник постао „архитект уништавања Срба, Жидова и Рома“, а његовом „мрачном царству“ припадала су 22 концентрациона логора. Кватерник се, пре завршетка рата, поверио свом пријатељу са студија да верује да ће, ипак,, Енглези да добију рат, али нема везе – „онда у Хрватској више неће бити Срба“, а радило се о „барем 1,9 милијуна Срба“. Вјекослав Макс Лубурић је, према истом аутору, био најважнија особа Павелићевог поверења – „извршитељ терора“ који је, још у септембру 1941. позван на „студијско путовање“ у немачке логоре смрти, да би, на основу увида у немачка искуства, учинио „учинковитијим“ и хрватске логоре смрти.

.   .   .

За илустрацију, ево и два карактеристична говора која дефинишу немачке геноцидне намере.

Хитлер је, 30. јануара 1939, из Рајхстага јавно обзнанио своје пророчанство да ће, ако се западне силе буду противиле његовим освајачким намерама према Чехословачкој и Пољској, европски Јевреји „платити“ истребљењем: „Током моје борбе за власт, пре свега, јеврејска раса је моја пророчанства дочекивала подсмехом када сам говорио да ћу једног дана преузети вођство државе, а тиме и читавог народа, и да ћу, између осталог, решити и јеврејски проблем. Смејали су се грохотом, али мислим да је већ неко време тај смех врло кисео. Данас ћу поново бити пророк: ако међународни јеврејски финансијери из Европе и света успеју да поново гурну земље у светски рат, исход неће бити бољшевизација света и победа јеврејства него истребљење јеврејске расе у Европи!“

Задатак убијања (шест) милиона Јевреја Хитлер је поверио Хајнриху Химлеру, а он је, у једном обраћању СС-вођама, 1943, закључио: „Знамо како би нам тешко било данас кад бисмо и даље имали Јевреје у сваком граду као тајне саботере, агитаторе и подстрекаче. Богатство које су поседовали, ми смо им одузели, све то богатство се предаје Рајху. Имамо морално право, имамо дужност према нашем народу да уништимо оне који желе да униште нас.“  

.   .   .

Ратни лидер и „отац нације“ (Муслимани су као народ признат у бившој СФРЈ, 1993, политичком одлуком, преименовани у Бошњаке) Алија Изетбеговић је, као припадник организације „Млади муслимани“, крајем четрдесетих година прошлог века „одлежао“ три године робије. Своју „Исламску декларацију“, објављену 1970, започиње речима: „Наш циљ: Исламизација Муслимана. Наша девиза: Веровати и борити се BISMILLAHIRRAHMANIRRAHIM!“

Ова књига је (касније је написао и „„Ислам између Истока и Запада“, „Проблеми исламског препорода“) коришћена против њега и других панисламиста на „сарајевском процесу исламским фундаменталистима“ 1983. године, када је осуђен на 14 година затвора за „напад на социјализам“ и „жељу да се гради Исламска држава у Босни“. Казна му је скраћена, а Изетбеговић је 1988. године пуштен на слободу.

Ево неколико цитата из тог – испоставиће се - програмског документа Странке демократске акције (СДА), водећег националног, верског и политичког покрета Муслимана / Бошњака у БиХ:

„... Може ли земља која не зна шта је и одакле вуче коријен имати јасну представу о томе куда иде и чему треба да стреми? Два карактеристична тренутка из повијести Ислама – један из доба успона, други из доба декаденције – могу врло јасно илустрирати дјеловање овог закона. Мухамед а.с. је умро 632. године, а непуних сто година након тога духовна и политичка власт Ислама обухваћала је огромно подручје од Атланског оцеана до ријеке Инда и Кине, и од Аралског језера до доњих слапова Нила. Ова јединствена експанзија, с којом се не може успоредити ниједна ни прије ни послије ње, створила је затим простор за развој исламске цивилизације с три културна круга: у Шпањолској, на Средњем Истоку и у Индији, који у повијести покривају раздобље од скоро тисућу година. Што Муслимани значе данас у свијету? Питање би се могло поставити и на други начин: колико смо ми Муслимани? Ми смо поробљени: у једном тренутку 1919. године није постојала ни једна независна муслиманска земља, стање које није забиљежено никада ни прије ни послије тога. Ми смо непросвијећени: ни у једној муслиманској земљи писменост између два велика свјетска рата није износила више од 50 %. Насупрот тому, у исламској Шпањолској X и XI вијека – према Дреперу – није било неписмених.

... Тко се дигне против Ислама, неће пожњети ништа осим мржње и отпора.

... Најкраћа дефиниција исламског поретка дефинира га као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Исламско друштво без исламске власти је недовршено и немоћно; исламска власт без исламског друштва је или утопија или насиље.

... Муслиманско друштво је заједница састављена од Муслимана. Не постоји систем установа, односа и закона, који би се могли одвојити од људи који су њихов субјект и за које би се могло рећи: то је исламски систем. Ниједан систем није исламски или неисламски по себи. Он је то само по људима који га чине.“

А ево какво је, према истом тексту, било поимање односа вере, државе и њених институција, Изетбеговића који је, из позиције световне власти (после вишестраначких избора 1990. он постаје први председавајући Председништва БиХ), обећавао изградњу „грађанске БиХ“:

„Неспојивост Ислама и неисламских система: Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција. Полажући право да сам уређује свој свијет, Ислам јасно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју. Нема, дакле, лаичког принципа, а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије.

... Исламско друштво као заједница вјерника, у својој основи садржи један религиозни, емоционални моменат припадности. Овај елеменат је најјасније видљив и садржан у џемаату, као основној јединици исламског друштва, јер џемаат ствара једну врсту јавног мишљења које дјелује без насиља, али ипак врло ефикасно, против потенцијалних прекршилаца друштвених и моралних норми.

... Јединство Муслимана: Ислам садржи принцип уммета, тј. тежњу за уједињењем свих Муслимана у јединствену заједницу – вјерску, културну и политичку. Ислам није националност, али јесте наднационалност ове заједнице. Ислам је прва, а панисламизам друга точка, којом се дефинира гранична линија између исламских и неисламских тенденција у данашњем муслиманском свијету. Једна заједница утолико је исламскија, што Ислам више одређује њене унутрашње, а панисламизам њене вањске односе. Ислам је њена идеологија, а панисламизам њена политика.

... Одгој народа, а нарочито средства масовног утјецаја – штампа, радио, ТВ и филм – треба да буду у рукама људи чији је исламски морални интелектуални ауторитет неоспоран. Што можемо очекивати ако са џамије и ТВ торња долазе народу сасвим опречне поруке?

... Исламски препород не може започети без вјерске, али се не може успјешно наставити и довршити без политичке револуције. Наш пут не полази од освајања власти, него од освајања људи.

... Исламски поредак може се остварити само у земљама у којима Муслимани представљају већину становништва. Без ове већине, исламски поредак се своди само на власт (јер недостаје други елеменат – исламско друштво) и може се претворити у насиље. Немуслиманске мањине у саставу исламске државе, уз увјет лојалности, уживају вјерске слободе и сву заштиту.

... Исламски поредак не може се остварити без исламске власти. Наш пут не полази од освајања власти, него од освајања људи, исламски препород је прво преврат у области одгоја, тек затим у области политике. Морамо, дакле, бити прво проповједници, а затим војници. Наша средства су особни примјер, књига, ријеч. Када ће се овим средствима придружити и сила? Исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт.

... Исламски препород - вјерска или политичка револуција? Исламски поредак је јединство вјере и друштвено – политичког система. Далек пут до њега води кроз вјерску обнову или политичку револуцију? Исламски препород не може започети без вјерске, али се не може успјешно наставити и довршити без политичке револуције.

... Панисламизам и национализам: Природна функција исламског поретка је тежња за окупљањем свих Муслимана и муслиманских заједница у свијету. У данашњим приликама ова тежња значи борбу за стварањем велике исламске федерације од Марока до Индонезије, од тропске Африке до централне Азије.

... У муслиманском свијету без Ислама нема ни патриотизма. Панисламизам је увијек извирао из самог срца муслиманског народа, национализам је увијек био увозна роба... Свака муслиманска земља може градити своју слободу и благостање само ако тиме гради слободу и благостање свих Муслимана. Алтернатива пред сваком муслиманском земљом је јасна: или уједињена с другим муслиманским земљама осигурати опстанак, напредак и снагу да се суочи са сваким искушењем, или из дана у дан све више заостајати и падати у зависност од богатих странаца.“

.   .   .

У интервју који сам, непосредно пред прве вишестраначке изборе у БиХ, радио за београдски лист "Студент" (под насловом Ни „цвиће“ ни „цвеће“, објављен 18.10.1990), тадашњи вођа СДА, рахметли Алија Изетбеговић, одговорио ми је, између осталог, и на питања хоће ли БиХ постати исламска република и ко то уводи шеријатско право у СДА и БиХ и има ли СДА намеру „да затвори зелену панисламску трансверзалу и потврди народну песму да је „од Зенице до Техерана“ баш све „земља Муслимана“?

Званичници СДА тврдили су тада да је СДА „скупила под своје скуте 700.000 чланова и прерасла у дисциплинован популистички покрет свих југословенских Муслимана“. Баш у том тренутку дошло је до расцјепа у, до тада наизглед, јединственој странци, а њено либерално (како само себе назива) крило основало је нову странку – Муслиманску бошњачку организацију, а „дисиденти“ Адил Зулфикарпашић и др Мухамед Филиповић тврдили су да је СДА „конзервативна и милитантна организација клерикалног типа, препуна хоџа и доушника СДБ-а, у коју се на велика врата уводе шеријатска правила; да се кличе Садаму Хусеину, да се на страначким скуповима носе арапске галабије и заставе Арабије и да се странком диригује из Загреба, а Муслимани – Санџаклије хушкају на Србе“.

Изетбеговић се у интервјуу похвалио да његова странка има „деведесетпостотну“ подршку санџачких Муслимана и најавио да ће „затражити културну аутономију Муслимана за Санџак“. Одбацио је неке тврдње да Србији и Југославији прети некакав „балкански Иран“, јер „наш циљ није ни социјалистичка ни исламска већ грађанска БиХ, а грађанска република ће подразумијевати вјерске слободе за све, па и за Муслимане“.

Рекао ми је и да поштује принцип да су вера и држава одвојене: „Погледајте и Ви овај наш програм и сигуран сам да, иако нисте Муслиман, можете ставити потпис на њега, а да не изгубите ништа од Вашег српства, односно православља, то је један наднационални босанскохерцеговачки програм јер се, уз залагање за читав низ општих демократских вриједности, залаже и за очување БиХ“.

Изразио је резерву према идеји Председништва СФРЈ о референдуму о будућности заједничке државе СФРЈ, јер је за СДА приоритет – „интегритет, суверенитет и државност БиХ и очување унутрашњих граница Југославије“. То, зато што је, како је рекао, „сасвим сигуран да би најмања помјерања граница довела прво до спорадичних сукоба који би потом захватили велики дио Југославије, а рат би у БиХ био најкрвавији“.

Коначно, 26. јануара 1992. Изетбеговић ће, у Скупштини БиХ, најављујући плебисцит о отцепљењу БиХ од СФРЈ, противно плебисцитарној вољи Срба као конститутивног народа, изрећи ону пророчку реченицу: Жртвоват ћемо мир за суверену Босну!

.   .   .

Један од оснивача СДА и политичких лидера Сребренице уочи и на почетку рата у БиХ, Ибран Мустафић, у својој књизи „Планирани хаос“, тврдио је да су између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице убили њихови сународници током сукоба и током пробоја припадника Армије БиХ ка Тузли, у јулу 1995. За Насера Орића је говорио да је био „господар живота и смрти“ у Сребреници и да би му да је он, Мустафић, могао да му суди у Хагу „пресудио најмање 20 година за злочине над Србима, а за злочине над сународницима најмање 200.000 година затвора“. Мустафић је тврдио да је Сребреница „договорни геноцид између међународне заједнице, односно Клинтона и Изетбеговића који је гурнуо народ под четнички нож, да је државни издајник и кољач сопственог народа у Сребреници, исти као и Караџић, Милошевић и Младић, само што се од ових бољем нисмо ни надали”.

Мустафић је упозоравао и на то да је, иако је Резолуцијом УН од 18. априла 1993. Сребреница проглашена за демилитаризовану зону и стављена под заштиту УН, у јесен те године стигла је наредба Генералштаба и Другог корпуса АБиХ да се од добровољаца формира 8. оперативна група која је касније прерасла у 28. дивизију са пет бригада и једним Самосталним батаљоном - са 5.500 муслиманских војника унутар те енклаве под заштитом УН. Такође је упозоравао и да постоје велике манипулације именима жртава у Сребреници, да је веома тешко може утврдити тачан број убијених и несталих у том граду, и да је из Изетбеговићевог окружења су још од лета 1992. године започео „спровођење пројекта по коме је једино битно да се прикаже што више бошњачких жртава", док је ратни командант Орић, заједно са најближим сарадницима, евакуисан на безбедно место, непосредно пре пада ове енклаве. (Извор: Правда, www.pravda.rs, 18.4.2024)