У септембру, биће у новембру...

Мит или истина, небитно, тек, остарелом и тешко болесном књазу Милошу који је, тврдоглаво, одбијао све савете "добронамерника" из  окружења да абдицира у име сина Михаила, приписују се ове речи: "Три ствари паметан човек никада никоме не даје: жену, пушку и власт. Да сам предао власт, сви би се подгуркивали и подсмевали ми се; овако, да урадим и нешто наопако, рећи ће да је паметно. Не дам, море, ништа из руку док ми је даха на уснама."
Шта мислите, да ли би Србија данас била другачија да се, рецимо, наш претходни "старац Фочо од стотину љета", у лето 2012, када је отерао у народни десетерац Бориса Првог Лепог, оглушио о "савете" свог онодањег сина Брута, потоњег Лапот-мена, а данашњег Врховника Србије и васколиког српства?
Да тада, својом победом на председничким изборима, оводањем Врховнику (кога је, на београдским изборима, тада помео чак и Тајфун Ђилаш), није, практично бесплатно, изручио у руке и партију и државу, ни са Његовом екс-Екселенцијом се данас не би изругивало и кусо и репато.
Читам за вас почетак једног мог текста ("Сликање с Биџу", дневни лист "Борба"), датираног са 28.10.1993: "Вођство Социјалистичке партије, по четврти пут у последње три године, узурпирало је право на коришћење имена и дела председника свих грађана Србије. Према верзији генералног секретара СПС Миломира Минића, Слободан Милошевић ће, опет, бити носилац листе владајуће партије, а у варијанти потпредседника СПС Горана Перчевића, "очекује се да председник Милошевић буде носилац листе... Није, наиме, сигурно да Слободану Милошевићу - у тренутку кад његов председнички положај не оспорава ни највећи део опозиције - прија поистовећивање његовог имена са фирмом партије која је, математички гледано, изгубила и прошле изборе, а и на следећим тешко може сакупити већину довољну за формирање нове владе..." 
Знам шта ће сад, с правом, да помисле моји критичари: ево га, невешто се вади због наивног веровања на реч актуелном председнику Републике да ће тај да одржи заклетву и повуче се са места врховног команданта страначке војске од 750.000 душа.
Тако је. Председник Републике је више пута јавно обећавао, а "Истиномер" и моја маленкост уредно бележили, да ће послушати Устав (то је мој слободни превод), поднети оставку на место председника Есенеса и, коначно, постати оно за шта је изабран још 2017. године – председник свих грађана Србије.
На пример:
- У 2018. је 10 година СНС-а, мислим да се конгрес партије заказује за јануар 2019, када планирам да изаберем наследника... да предложим наследника, а верујем да ће га изабрати већина у партији коју водим - саопштио је 10. јула 2017.
- Председник сам и СНС још неко време, верујем да је то максимално још годину дана, до следећег конгреса, односно скупштине СНС - најавио је 19. фебруара 2018.
- Нема сумње да ће следеће (2020) године неко други преузети СНС. Нећу се кандидовати на скупштини странке. Мора човек да зна када је време да дође до одређених промена и да зна када је време да себе не поистовети са државом и да помисли да је то само за њега... Мислим да је СНС најбоља политичка странка и покушаћу да (јој) помогнем да победи (и) на парламентарним изборима - рекао је 8. јула 2019.
- Ускоро ће уследити промена и добићу наследника на председничкој позицији у партији - обећао је 11. октобра 2019.
- Ускоро више нећу бити председник СНС, скупштина странке ће бити одржана након парламентарних избора - казао је почетком новембра 2019.
- Председник странке свакако да нећу бити. То ћемо ове (2020) да завршимо. Померила нам је све корона и избори, али ћемо свакако то ове године да завршимо. - орочио се 7. маја 2020.
- Важно је неколико ствари да кажем као председник свих грађана. Јер, ја, као што сам и обећао... Ускоро ће и органи странке, бићу само председник грађана, свих грађана Србије. - најавио је, 12. јула 2020, на крилима изборне победе "АВ - За нашу децу".
Коначно, свој неминовни одлазак из страначке фотеље, почетком новембра прошле, орочио је „за до краја марта“ ове године,  за када је био најавио тај „велики скуп Есенеса“.
А онда је, крајем овог фебруара, не трепнувши, још једном, померио тај „највиши скуп Есенеса“ за „највероватније, у септембру“, овај пут не помињући повлачење, али зато најављујући да ће следујушчи рујан означити и – „почетак припрема за председничке, београдске и парламентарне изборе“! Међутим, зато, из униформе врховног команданта напредњачке војске, није пропустио прилику да најави велику сечу својих партијских „сабораца“, јер се „понашају бахато, налик на бившу власт“, али и да се изжали на, цирка, 20 својих министара који, замислите, „нису радили протеклог викенда“!
Е, да, рече Врховник, пре неки дан, зборећи о „међустраначком дијалогу власти и опозиције“, како он лично „није заинтересован да учествује у томе, то ће наши (ови из „За нашу децу“, претпостављам) да воде“. Што је Доглавник у униформи октроисаног спикера нелегалног парламента, већ сутрадан, разјаснио, алал му вера. У Доглавниковом, елем, поимању, дијалог – „то је оно кад се будемо гледали ја и европски посредници, од 1. марта, а за ово друго, видећемо“.  
Дакле, овако: после овог бруталног завлачења опозиције за Голеш планину, једини начин да се октроисана власт са легалним председником на челу, приведе, макар здравом разуму, ако већ не и познанију права, јесте да опозиција, као услов свих услова за било какво учешће у било каквом дијалогу октроисане власти и уличарске опозиције, испостави захтев да дијалогом може само и једино да посредује – председник свих грађана Србије, пошто, претходно, сместа престане да, противзаконито, обавља функцију врховног команданта Есенеса!
Какви октроисани спикери парламента, какве министарке за дијалог, какви европарламентарци из трећег позива као посредници између октроисане власти и уличара који су, напомињем, цела (и бојкот и констракшн опозиција), избачени на улицу?!
На страну епидемија хорске претње колективним харикиријем већине Врховникових синекуриста због потенцијалног одступања председника Републике са места председника њихове, апсолутно привилеговане странке – али, позитивни закони ове земље су резолутни. Да се не враћамо на, хиљаду пута поменути, Устав Србије, јер док год Устав тумачи Врховников лични и партијски, према томе, октроисани „Уставни суд“, Врховник не мора да брине да ће ти несрећници у уставним судијским тогама икада „пресудити“ било шта што се коси са личним ставом самопрокламованог „најбоље студента у историји београдског Правног факултета“.
Ишчитајмо мало, рецимо, чланове 40. и 41. Закона о спречавању корупције.  
У њима стоји да је јавни функционер (а то је свако изабрано, постављено или именовано лице у органу јавне власти) дужан да јавни интерес не подреди приватном, као и да не сме бити зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функцију зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице. Осим тога, јавном функционеру је забрањено да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом или наношења штете другом, информације до којих дође на јавној функцији, ако нису доступне јавности.
Тако гледано, Врховник српски, иако легитимно и легално изабрани председник Републике, док се не повуче са места шефа једне од политичких странака у Србији – дакле, чак ни он, а некмоли октроисани спикер парламента - не би могао да посредује у дијалогу октроисане власти и уличарске опозиције јер, као шеф Есенеса, не испуњава критеријум непристрасности! А то стога што је "сукоб  интереса", према члану 41 овог закона,  управо дефинисан као ситуација  у  којој  јавни  функционер  има приватни интерес (а то је "било каква", дакле и политичка, "корист  или  погодност  за  јавног функционера или повезано лице") који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављањe (његове) јавне функције. Примера ради, члан 47, изричито налаже да "јавни  функционер  не  сме  да  саветује  правна  и  физичка  лицa  о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази" - а шта је ангажман председника Републике на челу једне политичке странке, ако не онај највиши (најкажњивији) ниво политичког лобирања у корист Есенеса?!
Следећа два члана су још изричитија.
Чланство у органима удружења (а Врховникови уставобранитељи сугеришу да је странка „само“ удружење грађана) дефинише члан 49, на тај начин да "јавни функционер не сме да буде члан органа удружења, нити његов заступник,  ако  између јавне  функције  и  чланства  у  органу  удружења  или заступања удружења постоји однос зависности или други однос који угрожава или би могао да угрози његову непристрасност или углед јавне функције". А има ли било ко политички неострашћен дилему о томе да ли председник Републике на челу једне од политичких странака угрожава, на пример, "непристрасност" председника Републике, чија је, иначе, примарна уставна мисија да "одражава државно јединство"?!
Члан 50. који одређује "чланство и функцију јавног функционера у политичком субјекту", у првом ставу допушта могућност да "јавни функционер може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у њиховим активностима", али искључиво - "ако то не угрожава вршење јавне функције"!? У другом ставу се иде и корак даље: "Јавни функционер не може да користи јавне ресурсе и скупове на којима учествује  и  сусрете  које  има  у  својству јавног функционера  за  промоцију политичких странака, односно политичких субјеката." Па, онда следи законско детаљисање типа да је "јавни функционер  дужан  да  увек  недвосмислено  предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта" – све оно чему се октроисана власт на челу са легитимним и легалним председником Републике подругује и са чиме се јавно спрда!
И још једном: Није Врховник ванредне парламентарне изборе „расписао“, практично исте изборне вечери када је сазнао да је оно што се вика „АВ – За нашу децу“ освојило чак 243 од могућих 250 мандата, зато што је хтео да почасти уличарску опозицију. Не, он је то учинио зато што је (и званично смо то сазнали 6. октобра) из Брисела стигла пресуда да су избори 21. липња били нелегални и нелегитимни.
И није Врховник најавио нови дијалог власти и опозиције зато што је желео да тиме почасти опозицију (јер да је тако нешто намеравао не би, током 2019, саботирао оба покушаја дијалога), већ зато што је из Брисела стигло наређење да то мора да уради и да, убудуће, за бриселску подршку, неће бити довољна само хиперконструктивност у одрицању од Косова и Метохије.
А ако је већ тако, онда све оно што није Врховниково опозиционо чанколиштво или „опозиција ради опозиције“, овај пут не сме да прогута његову „бућку“. Тј. сме, али – ако у ово уђу грлом у јагоде, нека им је Бог у помоћи. Какви предизбори, какве „мађарске кваке“, какве платформе, какви бакрачи...
Уосталом, неке коцкице су се поклопиле и Врховнику. Сада, кад је победио и побеђује на свим фронтовима, виралним и невидљивим - у светском рату против короне, где надгорњавамо у свим категоријама; сад, када је, као окорели "звездаш", својим кадровима (и тзв. професионалним навијачима) заувек ослободио и присвојио не само своју "Звезду" него и окупирао непријатељски "Партизан" и цео фудбал и кошарку у Срба, приде; сада кад је његова „Српска листа“ освојила 98 одсто Срба са КиМ; сада, када је успео да у "фајнал три" избора новог патријарха, пред Светог Духа, изгура сву тројицу својих фаворита; сад, кад  је, после овоземаљског, и небеско, такорећи, његово – баш сад су се поклопиле звезде да се наш Врховник кандидује и за највећег демократу у региону...  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Lice i naličje Tomislava Momirovića u dva snimka, za premijerku je – emotivac

Želeći da izbegne prvi penal otkad je postavljen za ministra građevine, Tomislav Momirović dao je sebi autogol. Kompromitovala su ga čak dva snimka. Prvi, koji je želeo da javnost vidi i na kom javno ponižava saradnike jer kasne radovi na tunelu. I drugi, snimljen krišom, na kom ministar Momirović psuje i iste ljude koje je javno tobože kudio, sada moli da ga "ne prodaju".
„Nemojte da dajete sebi za pravo da vi rastežete rokove, niste vi državni vrh, niste vi ugovorili ovaj posao“
„Ovo mi je prvi penal, nemojte da me prodate“, čuo se ministar.
Ko je od ove dvojice pravi Tomislav Momirović – onaj prvi, strašan i strog ili ovaj drugi – plašljiv i molećiv – pitali bismo ga tu gde je trebalo da se pojavi, ali nije.
„Ministar Momirović nije tu, zato što je ovo pre svega tema u oblasti zaštite životne sredine, tako da nije bilo potrebe da bude tu“, rekla je premijerka Ana Brnabić o svom ministru.
Koliko juče bilo je i potrebe i poziva medijima, praktično preko noći iskrsle su ministru neodložne obaveze. Da ih je odložio pa došao, ko zna, možda bismo i mi nadrljali.
„Otkazao sam tri sastanka zbog vas! Ko je vama dao pravo da pomerate rokove“, kaže Momirović na jednom snimku.
„Oni kao takvi mali od kužine s onima još manjim od kužine, zapravo izigravaju velikog Vučića“, ocenjuje politički analitičar Cvijetin Milivojević.
„Jociću, šta smo pričali poslednji put? Jesmo pričali da 15. aprila svi radovi moraju da budu završeni? …Ugasite telefon, molim vas“, čuje se razgovor Momirovića i Drobnjaka.
„Može Vučić da se sprda i šali na račun Drobnjaka, jer Drobnjakovo postojanje na mestu šefa Puteva Srbije zavisi isključivo od Vučića. Ali ne može to neki Toma. Ono što je primereno Jupiteru, nije volu“, izjavio je Milivojević.
„Direktore (Drobnjaku se obraća) nemojte da me razočaravate“, poručuje Momirović na snimku.
„Ministar građevine koji je pravnik, došao iz sveta modne industrije i ugostiteljstva… šta god vi mislili o gospodinu Drobnjaku, on je ipak saobraćajni, građevinski inženjer, prema tome, to je nenormalno ponašanje i mislim da to nije pitanje za ljude koji prate politiku, već za one koji prate psihopatologiju političkog ponašanja“, ocenjuje Milivojević.
Sve je, međutim, u oku posmatrača. U oku premijerke, na delu je hajka protiv ministra Momirovića.
„Ja sam na osnovu tih snimaka, i prvog i drugog, videla želju da se putevi završe što pre, da izgradnja ne kasni, da se rokovi ne pomeraju, i da li je našao najadekvatniji i najprimereniji rečnik? O tome možemo da diskutujemo“, kazala je premijerka.
A na snimku: „J**o te, j**o te, j**o te“
„Da lli smo mi Francuzi? Nismo. Ali da li se trudimo da uradimo najbrže što možemo? Apsolutno. Ono što sam ja videla su emocije. I da, bio je energičan i daje sve od sebe da ne kasni, tako da ja kao njegov šef vidim u njegovom ponašanju i neke pozitivne stvari“, kaže Brnabić.
N1: Gospodine Drobnjak, kako ste se vi, onako ljudski, kao čovek, osećali dok vas je ministar Momirović javno ponižavao i disciplinovao pred kamerama? Da li ste i vi to doživeli kao pojačanu emociju i energičnost?
Drobnjak: „Pa nije to baš tako bilo kao što vi kažete“
N1: Bilo je onako kako smo videli, osim ako nema još nešto što nismo videli
Drobnjak: Ja nisam sujetan čovek, kao što je rekla premijerka, ministru su se dogodile emocije, on nas malo više grdio, prozivao da se to završi.
Ministar emotivno vređa, Drobnjak emotivno prašta, premijerka emotivno reaguje na naša pitanja, zove nas licemerima jer kaže nismo reagovali kada je Đilas vređao studente i LGBT populaciju. Do emocija je, nije do ljudi.
„Mogli bi češće da nas pitate kako se osećamo emotivno“, poručuje premijerka.
Mogli bismo. (TV N1, rs.n1info.com, Maja Nikolić, 24.2.2021)

Milivojević: Da li će se lider povući do 31. marta?

Uoči sastanka rukovodstva vladajuće stranke na Instagramu objava o "vinu"

Veče uoči sednica Predsedništva Srpske napredne stranke, na Instagram profilu budućnostsrbije objavljeno je kako predsednik Aleksandar Vučić provodi vreme kao „običan čovek“.

Objavljeno je kako Vučić sedi u vinskom podrumu svojih roditelja uz poruku „retke su večeri kada se smejem i opuštam“. Ova fotografija je još jedna u nizu onih kojima se ističe predsednikovo interesovanje za vinogradarstvo i ljubav prema vinu.

To su i svojevrsne političke poruke, tempirane povodom bitnih momenata kao što su letošnje objave iz voćnjaka uoči formiranja Vlade Srbije.

Podsetimo, i sastav ministara je takođe prvi objavio Vučić nakon sednice Predsedništva SNS, iako bi po ustavnim i demokratskim pravilima ta dužnost trebalo da pripadne tadašnjem mandataru, a sadašnjoj premijerki Ani Brnabić.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević objašnjavajući kada po pravilu zaseda Predsedništvo SNS, ističe da se to dešava onda kada „predsednik Vučić ima potrebu da se konsultuje sam sa sobom“.

Milivojević navodi da Vučić protivustavno vrši funkcije predsednika države i šefa stranke ali i da je obećao da će se povući sa funkcije lidera SNS do kraja marta 2021. godine.

To je, po oceni Milivojevića, trebalo da bude glavna tema sednice Predsedništva, ukoliko Vučić namerava da ispuni ovo obećanje.

– Predsednik Vučić je maksimalno zloupotrebljavao dvojstvo funkcije, pa umesto da se kao predsednik Republike konsultuje sa predsednikom najveće stranke, on se konsultuje sam sa sobom. Ovaj sastanak Predsedništva SNS je mogao da bude prvi korak ka ispunjenju predsednikovog javno izrečenog obećanja da će ispoštovati Ustav i zakone i da će se povući sa mesta predsednika najjače stranke, ističe Milivojević. On naglašava da je 31. mart 2021. godine datum do kada se Vučić „oročio“ na mestu lidera SNS, te da je prošle godine u tri navrata, a poslednji put početkom novembra, rekao da do kraja marta očekuje najviši skup SNS na kome će konačno „ispoštovati ono na šta ga Ustav obavezuje“.

Pored svih tema koje su bile na dnevnom redu sednice, Milivojević ističe da je ova najvažnija.

– Ako bi to i bila tema, uveren sam da bi svi u Predsedništvu SNS bili protiv toga i branili Vučića od njega samog, zato što znaju da bi SNS izborom bilo koga drugog prestala da bude stranka te snage, naglašava Milivojević.

Ipak, on dodaje da bi povlačenjem sa mesta lidera SNS Vučić imao „više vremena da se bavi onim što su njegove ustavne nadležnosti“. (Danas, www.danas.rs, Aleksandra Popović, 24.2.2021)

Вељко Ђурић, аутор „Усташе и православље“: Ђавоља држава Ендехазија (1990)

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić (1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić (1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina (1990), Alija Izetbegović (1990), mr Veljko Djurić (1990)...

"Студент", Београд, 12.5.1990.

Вељко Ђурић, аутор књиге „Усташе и православље“:

Ђавоља држава Ендехазија

 Павелић: „Један дио Срба ћемо побити, један дио ћемо преселити у Србију, један дио претопити у Хрвате, а оно што остане од Срба биће само зло сјећање на њих“. – 100.000 Срба води се као жртве хрватског народа. – Како је оснивана „Хрватска православна црква“. – Да ли је аутор песме „О, лијепа мајска зоро“ био „црногорски Хрват“? – Да ли су партизани палили српске цркве по Банији? – Архиве нису доступне истраживачима геноцида над српским народом. - Да ли је једино решење за Србе у Хрватској њихова аутономија?
Када сам био мали, чувао сам са клинцима коње у пољу. Стари пољар који је много волео децу, често се играо с нама. Нас децу највише је занимало какву то чудну капу на глави носи наш пријатељ, а он нам је објашњавао да је то шајкача из Србије. На наше питање „Где је та Србија“ избегавао је да нам да конкретан одговор, већ би само руком показивао у правцу оближње увале на Динари коју је зором помаљало сунце. Тада би прозборио: „Тамо је, ђецо, Србија!“
Био је то први сусрет малог Врличанина Вељка Ђурића са далеком земљом на истоку где је живео народ коме је и сам припадао. После је, желећи да се, како вели, школује на матерњем језику, кренуо из Книнске крајине за Београд и овде завршио гимназију и студије историје.
Дипломирао је 1978. Године, затим неколико година радио као професор историје, а од 1981. запослен је у Историјском музеју Србије, „Музеју који, у исто време, постоји и не постоји јер му недостаје много тога што је у цивилизованом свету нормална карактеристика овакве националне институције“.
Као кустос задужен је за период између два рата, љубитељ је монархије, али га као Србина из Далмације посебно занима историја српског народа из ових крајева Хрватске. Тренутно истражује период насељавања Срба у Далмацију.
За Вељка Ђурића шира јавност чула је прошле године када му је изашла из штампе књига „Усташе и православље“.
СТУДЕНТ: У Јеванђељу је записана једна дивна реченица: „Само истина може да ослободи“. Не желећи да се, помињањем било које верзије о броју жртава српског народа у Независној Држави Хрватској, уловим у опасну историјско-статистичку ступицу – упитаћу Вас оно што би питао сваки незлонамерни човек: Постоји ли начин да се, бар приближно, преброје жртве Другог светског рата у Југославији?
ЂУРИЋ: Наравно, и то на сасвим прост начин. Следеће године нас, наиме, очекује нови попис становништва. Довољно је само у пописну листу додати  још једну ставку са питањем „Колико је чланова Ваше породице погинуло у рату“, с тим да припадност овој или оној страни не би била важна. Ако би коначан број и омануо за неколико десетина хиљада људи, то би, уз сав пијетет жртвама, ипак било много мање од садашњих милионских разлика.
СТУДЕНТ: Припремајући материјал за књигу, вероватно сте могли стећи и неки објективнији увид у погром Срба у усташкој држави...
ЂУРИЋ: Нећу судити о коначним бројкама жртава усташког геноцида над српским народом јер се оне крећу, зависно од стране која их износи, од 30 тисућа до милион и 700 хиљада, па чак и два милиона. Међутим, подсетићу да е у оквирима НДХ 1941. године живело 3,3 милиона Хрвата и негде око два милиона Срба. Павелић је одмах избацио крилатицу: „Један ди Срба ћемо побити, један дио ћемо преселити у Србију, један дио претопити у Хрвате, а оно што остане од Срба биће само зло сјећање на њих“. Паклени је план у великој мери и реализован. Покрштено је, по неким подацима, и 350.000 Срба, од којих је велика већина касније и побијена. Према усташким документима, у Србију је исељено око 13,5 тисућа Срба, према немачким изворима 130.000 је исељено, а побегло око 50.000, док је, према извештају Комесаријата за избеглице Недићеве владе, у Србију пристигло 210.000 Срба. Дечји логори били су, рецимо, „изум“ НДХ, а постојао је и логор за децу, такорећи у пеленама, кроз који је прошло око 50.000 српске деце, старости испод 12 година. Око 30.000 имена већ је реконструисано...
СТУДЕНТ: Жртве, ипак, нису били само Срби...
ЂУРИЋ: Наравно, поменућу, мада условно, и податак да је у НДХ страдало и 80.000 Јевреја и 30.000 Цигана, као и доста Хрвата. Али, не смете заборавити да је међу оним покрштеним, па побијеним, Србима и 100.000 оних који се воде као жртве хрватског народа, што је, у најмању руку, чудно. Ако умањујете број жртава, умањујете и одговорност хрватског народа. А, признаћете, толико људи, ипак, није могло побити неколико хиљада усташа већ само државна војска, а НДХ је била држава хрватског народа. Зато су ти злочини велика мрља на души знатног дела хрватског народа, а самим тим и Католичке цркве у Хрватској...
СТУДЕНТ: Судећи По ономе што је у свом дневнику записао надбискуп Алојзије Степинац, као и ватикански емисари на Поглавниковом Главном стану – Католичка црква није „аминовала“ усташке акције...
ЂУРИЋ: Ватикан је фантастична организација која траје 1700 година и ту се тачно зна шта ко и како ради. Тачно је да Ватикан де јуре никад није признао НДХ, али је Света Столица све време имала свог изасланика у Загребу. На многим се војним прославама са Павелићем појављивао и ватикански изасланик Марконе који је био нека врста личног емисара Папе Пија XII при Поглавнику. Католичка црква прихватила је НДХ као „државу Божју“, као католичко-усташку државу на неки начин.  Уосталом, то су често и усташе истицале. Злочини, насилна пресељења, затирања свега нехрватског, изродиће „Неовисну државу Хрватску“ у „државу Ђаволову“...
СТУДЕНТ: Зашто у имену усташке државе инсистирате на термину „Неовисна“ уместо „Независна Држава Хрватска“?
ЂУРИЋ: Ако језикословци усташког правописа желе остати доследни себи, на њиховом језику, српски придев „независна“ може се превести једино тако. Међутим, није то једини случај језичке крађе од стране најбољих „хрватских лингвиста“. Туђман, рецимо, у имену своје странке користи атрибут „демократска“ уместо да је своју странку назвао „Хрватска демокрацијска заједница“. Да су „хрватски језик“ од самих Хрвата боље познавали Црногорци – присталице теорије о „Црвеним Хрватима“ – сведочи и захтев који су ови 1941. упутили усташкој влади да им помогне у стварању „Неовисне државе Црне Горе“. (Кад смо већ код тога, подсетићу да је један од тих „црногорских Хрвата“, Секула Дрљевић, аутор песме „Ој, лијепа мајска зоро...“). Иначе, познато је да је ћирилица у НДХ била законом забрањена, а имена места која су асоцирала на нешто српско и од Срба -  експресно су мењана. Сремска Митровица постала је, на пример, „Хрватска Митровица“, Српске Моравице – „Хрватске Моравице“, Александровац – „Томиславов-град“, Ново Карађорђево – „Звонимировац“, село Раскршће – „крижање“...
СТУДЕНТ: Да се вратимо држању Католичке цркве у Хрватској за време трајања НДХ...
ЂУРИЋ: Преко својих великодостојника католичка црква топло је поздравила стварање НДХ. Учинили су то надбискуп Степинац, сарајевски бискуп Иван Шарић, мостарски Алојзије Мишић, ђаковачки Антун Акшамовић, сплитски и задарски бискупи и многи други. У усташкој администрацији, по војним јединицама и као „душобрижници“ по логорима „ангажовало“ се 450 римокатоличких свештеника, што је стравичан податак. Фра Мирослав Филиповић Мајсторовић је једно време био управитељ јасеновачког логора. Католичка црква  се ни после рата није одредила према својој улози у НДХ. Једино је 1965. бањалучки бискуп Пихлер рекао нешто истинито о учешћу Католичке цркве у рату, али је већ сутрадан од својих претпостављених био „награђен“ за то. Зато и не треба да чуде тезе кардинала Кухарића о броју жртава усташког геноцида, о прекрштавању православног становништва и слично.
Посебно је важна улога Католичке цркве у стварању такозване „Хрватске православне цркве“ која је створена 1942. године. Тај је чин усташких власти топло примљен од ватиканских кардинала јер се потпуно уклапао у једну дугорочну ватиканску стратегију – уништити православље. Све је то део тезе да све оно што је католицизам изгубио са протестантизмом у Немачкој ваља надокнадити на Истоку и православљу. Прекрштавање православаца на римокатоличку веру свој је врхунац доживело у току Другог светског рата у НДХ.
СТУДЕНТ: Ако се не варам, идеја о стварању „Хрватске православне цркве“ зачета је још половином прошлог века?
ЂУРИЋ: Тај су појам у својим политичким разматрањима 1861. године први пут употребили Анте Старчевић и Еуген Кватерник. Говорили су о „хрватском политичком народу“ (сви су житељи  Хрватске били Хрвати) , али је остао проблем различитих вероисповести. Тако је почело њихово „трагање по повијести“. По Старчевићу, у Хрватској живе православни Хрвати које су руска црква и политика превели у православље, а у ствари, Срби су источни, а Словенци планински Хрвати. Родила се и идеја да се створи ХПЦ са посебним патријархом. Подсетићу да тада не постоји никаква Хрватска већ само хрватски крајеви у Аустро-Угарској јер је хрватска држава пропала 1102. године на Петровој гори. Далмација је у то време била аустријска, а већи део Хрватске угарска територија, па се и идеја о „хрватском политичком народу“ јавила, вероватно, под утицајем сличне идеје о „мађарском политичком народу“. Теорију о православним Хрватима наставили су 1905. Неки политичари као Антун Радић, брат много познатијег Стјепана, касније Крунослав Драгановић и још неки. НДХ је своје теоријске основе тражила у Анти Старчевићу, тако да је и идеја о ХПЦ из исте „кухиње“.
СТУДЕНТ: Каква је била организација „Хрватске православне цркве“ у НДХ?
ЂУРИЋ: Имала је своју фиктивну организацију, финансије, свештенство, сакралне објекте, дакле, све на папиру. Усташке власти су, рецимо, узеле списак православних свештеника у Хрватској до 1941. И на основу тога издавали решења о постављању пароха за свештенике „нове цркве“, не водећи рачуна о томе да су многи свештеници побијени већ 1941. године. Митрополит скопски Јосиф Цвијовић, заменик тада интернираног патријарха Српске православне цркве Гаврила Дожића, одбио је да уступи свештенике за „ХПЦ“. Ипак, ова је „црква“ проглашена 4. априла 1942, на католички Ускрс. За њеног митрополита постављен је руски бели емигрант Григориј Иванович Максимов Гермоген, који је тада имао између 81 и 85 година. Свештенство су углавном чинили емигранти Руси и Украјинци. Планирано је да Гермоген буде проглашен и за патријарха. Стварно, „ХПЦ“ је имала двадесетак свештеника, десетак црквених објеката, али и обезбеђено финансирање од стране усташке државе и добру промиџбу (пропаганду).
СТУДЕНТ: Када је „Хрватска православна црква“ званично укинута?
ЂУРИЋ: „ХПЦ“ је нестала уласком партизанских јединица у Загреб, 9. маја 1945. Донет је један мали декрет о њеном укидању, али то не значи да се и данас не јављају захтеви за њеном обновом јер је Старчевићева политика и данас актуелна. Њене тезе данас је преузела ХДЗ, а набројићу само неке: „у Хрватској могу живети само Хрвати“, „Муслимани су цвијет хрватског народа“, „БиХ је повијесно подручје хрватске државе“.
СТУДЕНТ: Колики су приближни губици Српске православне цркве у Хрватској за време рата?
ЂУРИЋ: Усташе су у НДХ попалиле и порушиле 540 црквених објеката, многе оскрнавили или обесветили. Убили су 220 свештеника, 450 свештеника је исељено или пребегло у Србију. Опљачкано је огромно црквено богатство, уништена готово читава црквена православна организација. Катастрофалне последице ни до данас нису саниране...
СТУДЕНТ: Зашто?
ЂУРИЋ: Уместо одговора рећи ћу Вам само да постоји низ примера да су Италијани спречавали усташе да руше православне објекте по Далмацији и Херцеговини. Чак су народу  и помагали да обнови поједине цркве које су усташе спалиле. И четничке јединице су водиле жестоке  борбе са усташама да одбране цркве. На другој страни, било је случајева да су партизанске јединице на Банији палиле верске објекте под изговором да је боље да их они поруше него да усташе по њима праве живе људске ломаче. О томе пише и Ћаница Опачић у својој књизи. И још нешто: у срезу Кореница после рата је порушено 13 црквених објеката, али је то и разумљиво јер је Кореница у међувремену постала „Титова“!?
СТУДЕНТ:  Да ли то значи да је наслов Ваше књиге „Усташе и православље“ преузак за оно што њоме желите рећи?
ЂУРИЋ: Поновићу питање које се све чешће поставља: Зашто партизани никад нису напали Јасеновац, иако су знали шта се у њему збивало? Јесте, постојао је и проблем географског положаја логора, и подводност терена, и неповољан распоред партизанских јединица, али... Најлепши одговор на ово питање дао је већ поменути Ћаница Опачић у песми „Јасеновац“ у којој описује како је један партизански командант у штабу предложио да се нападне Јасеновац, али је исте ноћи добио метак у леђа. Познато је да партизани никад нису напали ни спроводнике конвоја људи који су вођени у смрт. Није јасна ситуација и око преговора Немаца, усташа и партизана око стварања „тампон“ зоне без пуцања дуж пруге Загреб – Београд и да ли се сасвим случајно и Јасеновац нашао у њој?! Гледајте, Јасеновац је последњи ослобођени концентрациони логор у Европи. Има и једна, додуше мутна прича, о томе да је једна четничка јединица кренула на Јасеновац, али су је са леђа напали партизани. Прича јесте непроверена, али где има дима, има и ватре. И, још нешто у том контексту: ако узмете карту тадашње НДХ и кад на њој уцртате положаје партизанских и четничких јединица, закључићете да, гдегод су четничке јединице биле јаке, није било злочина над српским становништвом..
СТУДЕНТ: Да ли ти подаци потичу из поузданих извора?
ЂУРИЋ: Колико је то у нашим условима могуће – да. Међутим, зна се да су усташе уништавале све доказе својих злочина. Из Јасеновца је преостала тек покоја фотографија, у Херцеговини су после рата јаме забетониране. О страдањима људи дуго се није смело ни писати, све у интересу „братства и јединства“. Уместо говора о жртвама српског од стране хрватског народа, употребљава се неутралан термин „жртве фашистичког терора“. На већини споменика стоје пирамиде са црвеним петокракама, као да су сви изгинули били комунисти. Време је да се каже коме су народу те жртве припадале, којој вероисповести, јер је и вера старија цивилизацијска творевина од неких политичких категорија, као што је комунизам, на пример.
СТУДЕНТ: Допуштате ли могућност да је у овим страдањима српског народа у Хрватској кривице било и до самих Срба?
ЂУРИЋ: Чујте, ако неко етнички и биолошки припада једном народу, не мора да значи да је он и духовно припадник тог народа. Многи Срби који су прекрштени мислили су да је то привремена мера која ће их спасти од усташког ножа. Тих је добровољаца који су прелазили у католичанство или у ислам (као у Босни) био ипак занемарљиво мали број. Усташка држава је 14. јануара 1942. и правно озаконила да се они који су примили католичку веру имају сматрати Хрватима. Верско конвертитство наследство је прошли векова, уосталом...
СТУДЕНТ: Бићу конкретан: Недавно је академик Јован Рашковић изјавио у „Старту“ да је у усташким јединицама било и Срба, те да су неки од њих били на врло злу гласу...
ЂУРИЋ: Срба је било у усташкој администрацији, али да их је било у усташким јединицама – није ми познато.
СТУДЕНТ: Против сте унијаћења, односно прекрштавања православаца у католике... Ако занемаримо чињеницу да је то акт који се остварује присилом, да ли мислите да је добровољно примање друге вере морално са становишта припадности матичном народу. Мислите ли,  на пример, да сви Срби треба да буду православне вероисповести?
ЂУРИЋ: Крајем прошлог века у Дубровнику је постојала Матица српска, српско културно друштво, српска задруга, српске новине... Све су то покренули Дубровчани који су се декларисали као Срби католици. Они су, наиме, били свесни свог српског порекла, али су верски припадали Католичкој цркви. Такође, знамо да су приликом пописа становништва 1921. у Краљевини СХС биле одреднице и „Србин католик“ и „Србин мухамеданске вере“. Ето, и на последњем попису из 1981. године 30.000 људи се изјаснило као „Хрвати муслиманске вере“, а 80.000 као „Срби муслиманске вере“. Нисам, дакле, у принципу против тих диспропорција у односу народ – вера, али такође мислим да се народ не ствара ни декретом. Немам ништа ни против Југословена ни против Црногораца, али зар није апсурдно да је највећи Црногорац Његош у готово сваком другом стиху истицао придев „српски“?
СТУДЕНТ: Због „шкакљивости“ теме коју обрађујете у књизи вероватно сте имали проблема и око приступа архивама?
ЂУРИЋ: И те како. Међутим, служио сам се и лукавством. Када сам, рецимо, копао  по загребачким архивама, за наслов своје теме пријавио сам нешто блажу варијанту од стварне – „Верски проблем  НДХ“. Ипак, било је доста љубазних одговора у стилу „Жалимо, грађа није сређена“. Добар део грађе о усташком покрету чува се и по разноразним приватних архивама или свугде, сем тамо где би требало да се може наћи. Доста докумената, на пример, пронашао сам не у Архиву Хрватске, већ у архиву Института за историју радничког покрета Хрватске?!
СТУДЕНТ: Као човек рођен у северно Далмацији, али и као истраживач који се бави односима двају наших највећих народа – како гледате на будућност српских крајева у Хрватској?
ЂУРИЋ: Историја мора бити наук свима. Српски народ у Хрватској мора да извуче поуке из прошлости и у контексту изборних резултата у овој републици да гласно затражи св анационална, верска, културна и друга права у оквирима хрватске државе. Напокон, ако су доста од тих права могли да имају у Аустро-Угарској, зашто не би имали и данас? Најприхватљивије решење је стварање аутономне територијалне области у крајевима где живи већина Срба јер је то расположење већине тамошњег српског живља. Српски народ није у Хрватској од јуче. Срба је тамо било од 7. века, односно од досељавања Хрвата и Срба на Балкан. Народ који на једном тлу има своје цркве и манастире старе стотинама година не може се сматрати „дотепанцима“, односно дошљацима, као што званичници неких странака у Хрватској желе да представе.
Нема уравниловке за злочине
Усташки свећеници вршили су покрштавање уз речи: „Спасавамо ти душу, али за тебе не гарантирамо!“ Један фратар је обичавао говорити: „Сув пас или попрскан пас – исто је пас.“ Мислио је при том на Србе који су прекрштени. Усташка држава канила је уништити српски народ у Хрватској...
Данас се лицитира са бројем жртава јасеновачког логора. Говори се о неколико десетина тисућа, а само на босанској страни пронађено је 360.000 лешева, у женском логору код Јасеновца – 20.000...
Данас када желимо да сазнамо истину о томе, приписују нам реваншизам. Не схватам те параноичне реакције из Хрватске на сваки покушај да се о геноциду нешто напише или каже. На зидовима дахауског логора пише: „Ко жели да се зло заборави, тај жели да се зло понови.“ Ја, ипак, не мислим да је цео хрватски народ геноцидан. Не видим решење у прављењу уравниловки по систему „зла је било на обе стране“. Злочини усташа и четника не могу се изједначавати...
(Отац Атанасије Јевтић, један од рецензената књиге „Усташе и православље“, на промоцији књиге у Дому културе „Студентски град“)
Напомена: В. Ђурић је био један од првих чланова управе Српског покрета обнове.
Разговор водио: Цвијетин Миливојевић

 

Алија Изетбеговић, вођа СДА: Ни „цвиће“ ни „цвеће“ (1990)

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić (1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić (1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina (1990), Alija Izetbegović (1990)...

"Студент", Београд, 18.10.1990.

Босна пред изборе: Алија Изетбеговић, вођа СДА

Ни „цвиће“ ни „цвеће“

Хоће ли БиХ постати исламска република? – Ко уводи шеријатско право у СДА? – Културна аутономија за Санџак. Муслимани – Срби или Хрвати? – У коалицији и са комунистима. – Босна изнад свега.

„Једино желим да препородим, колико могу, а успјех мој зависи од Аллаха: у Њега се уздам и Њему се обраћам.“  (Кур'ан, Худ,88)
Језде ли, јопет, Аллахови ратници Твртковом земљом? Хоће ли се од новембарских избора, у крајишкој сиротици Уни, допола огледати звијезда и полумјесец, а од половине криж кршћанске Европе? Може ли, напокон. СДА затворити зелену панисламску трансверзалу и потврдити народну пјесму да је „од Зенице до Техерана“ баш све „земља Муслимана“?
Шта на све то каже народ који је, као шеста бакља, накнадно дописиван у грб већ климаве југословенске државе? Невична политичком дивану у овом лудоме вакту, раја к'о раја – мање мисли, а више слуша оне који су позванији да мисле (и делају) у њено име. Муслимани се, уосталом, никада нису ни дичили својом „демократском и слободарском традицијом“ као њихове српске и хрватске комшије и зато се „странка грађана муслиманског културно-повијесног круга“ обичном човјеку наметнула више као одговор на „њихове партије“ него нешто без чега се и надаље није могло. Међутим, Странка демократске акције (атрибут „муслиманска“ био је у Босни у вријеме њеног оснивања непожељан) је, тврде њени званичници, скупила под своје скуте 700.000 чланова и прерасла у дисциплинован популистички покрет свих југословенских Муслимана. Баш у том тренутку дошло је до расцјепа у, до тада наизглед, јединственој странци, а њено либерално (како само себе назива) крило основало је нову странку – Муслиманску бошњачку организацију.
„Дисиденти“ Адил Зулфикарпашић и др Мухамед Филиповић оставили су својим дојучерашњим „ахбабима“ у „аманет“ и прегршт незгодних „епитета“. СДА је, по њима, конзервативна и милитантна организација клерикалног типа, препуна хоџа и доушника СДБ-а, у коју се на велика врата уводе шеријатска правила. „Либерали“ су све то покушали и да илуструју подацима да се у Кладуши кличе Садаму Хусеину, на страначким скуповима носе арапске галабије и заставе Арабије и да се странком диригује из Загреба, а Муслимани – Санџаклије хушкају на Србе. Увелико се спекулисало и са изјавом лидера СДА Алије Изетбеговића да, у случају распада Југославије, ни Муслимани не желе живјети у „великој Србији“ (а о Хрватској се, према истом извору, није изјаснио)...
Разговор са господином Изетбеговићем обавили смо у просторијама сарајевске општине Стари град, где се налази сједиште СДА, само дан-два прије великог предизборног митинга ове странке на кошевском стадиону. Шехер је том пригодом био излијепљен позивима на скуп „јединства СДА“, али и великим изборним плакатима са сликама Адила Зулфикарпашића и реченицом „С њим у Европу“ који су најављивали оснивачку скупштину Муслиманске бошњачке организације.
И док су „бошњаци“, слиједећи традиције „европске либералне демократије“, поручивали из Скендерије како је Босна „кућа за све њене народе“ – ни СДА-овци се нису дали. На Олимпијском стадиону завијориле су се, поред исламске зелене, и српска и хрватска застава. Ако није само препуцавање дојучерашњих страначких колега – изгледа да ће тек са националним странкама Босна добити демократију и срећу. Или,  ипак...
Шта је данас СДА, а шта ће бити сутра, ако дође на власт у Босни и Херцеговини – разговарали смо са њеним „оцем“ и неоспорним вођом, пензионисаним правником Алијом Изетбеговићем. У његовој биографији стоји да је написао и неколико књига: „Ислам између Истока и Запада“ (доживјела неколико издања на енглеском језику, преведена и на турски и малезијски), „Проблеми исламског препорода“... Један је од аутора „Исламске декларације“ која ће му донијети 14 година затвора. Одлежао је пет година и осам мјесеци, што му, уз три године робије (због „политичких несташлука“ из младости), с краја четрдесетих година, употпуњује ионако богат стаж „с оне стране решетака“. Биографија, дакле, политичара, за данашње прилике, сасвим обичног...
СТУДЕНТ: Нека дружења из затвора, претпостављам, добро ће Вам доћи и у политичкој активности?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Већина људи којима је, као и мени, суђено на познатом „сарајевском процесу исламским фундаменталистима“ – данас су чланови наше странке. Међутим, у самом руководству странке само су Омер Бехмен и пјесник Џемалудин Латић.
СТУДЕНТ: Кад смо већ код Бехмена – господа Зулфикарпашић и Филиповић, као један од важнијих разлога њиховог одласка из СДА, навели су и шеријатско право из „кухиње“ господина Бехмена. Да ли су ова и њему слични разлози прави мотив разлаза у руководству СДА?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Одлазак тих људи мотивисан је искључиво њиховим болесним амбицијама. Знате, кад људи остаре – свашта им дође у главу. Ја стално апелујем да млађе људе треба да бирамо и на кормило странке и државе, а старије треба макнути са положаја јер, кад човјек остари, он не зна сам да се повуче. То се, наравно, односи и на мене. Странка није ни Алијина ни Адилова и најважније у свему јесте да се она очува. На срећу, чланство се није осуло, а чак и у Стоцу за који су Адил и његови мислили да је њихово упориште – успјели смо на промоцији да скупимо петнаестак хиљада људи.
Санџаклије листом за СДА
СТУДЕНТ: Сви су општински одбори на страни садашњег руководства СДА?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Да, а не заборавите – имамо 81 општински одбор, у Босни, наравно, највише, па осам у србијанском и црногорском дијелу Санџака, затим велике одборе у Загребу и Љубљани. Ту су и ови ван Југославије – у Келну, Франкфурту, Минхену, Бечу, Торонту, Чикагу, Мелбурну...
СТУДЕНТ: Пошто Странка демократске акције није регистрована на савезном нивоу, какав је однос сарајевске централе према, формално самосталним, огранцима у другим републикама – конкретно, у Санџаку?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ми смо, што се оно у Њемачкој каже, „швестерпартај“, формално самосталне, али ћемо се, вјероватно, регистровати и на савезном нивоу, тако да више неће бити проблема такве врсте. Сад нам, на примјер, праве проблеме у Македонији гдје наш огранак не може да добије дозволу за рад.
СТУДЕНТ: Избори су Словенији и Хрватској су завршени. На реду су избори у осталим републикама. Какве су ваше шансе на изборима у Србији, где је муслиманско становништво изван Босне најбројније?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Очекујемо велики успјех у Санџаку. То значи да рачунамо на освајање тамошњих општинских управа. Рачунамо, дакле, на самоуправу на нивоу општина, мада се надамо да ћемо имати неког посланика и у Скупштини Србије. Имамо апсолутну подршку санџачких Муслимана, скоро без изузетка су уз нас, преко 90 одсто Муслимана – Санџаклија су у нашој странци.
СТУДЕНТ: У том случају, вјероватно би извјеснији био и ваш програмом прокламовани циљ – културно-просвјетна аутономија за муслиманско становништво Санџака?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ми не кријемо свој политички циљ у Санџаку. То је културна аутономија Муслимана. Уосталом, мислим да то треба и да се подразумијева, а не да се посебно тражи. Ако би се правилно тумачили постојећи закони Југославије и Србије, културна аутономија и оно што се под њом подразумијева већ су садржани у законима и обавезама које је Југославија преузела међународним пактовима и споразумима. Овдје се конкретно ради о народу у дијаспори, дакле, ван Босне и Херцеговине. Право на културну аутономију не споримо ни другима.
СТУДЕНТ: Српско становништво у Санџаку узнемирило је „откриће“  једног страначког лидера да постоји некакав тајни документ који за 31. децембар предвиђа проглашење „Исламске републике Босне и Херцеговине“ која би се својим границама наслањала на Санџак, а потом и на Косово. Пријети ли Србији „балкански Иран“?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Вјерујем да се Вук Драшковић мало нашалио. То што он тврди да има „црно на бијело“ претпостављам да потиче из листа сарајевске средњошколске омладине „Вокс“. Свако ко је желио – схватио га је као добру провалу. Међутим, људи којима је то Драшковић испричао у Новом Пазару, не знају да је шала. Ми смо то већ рекли и на великом скупу у Кладуши  наш циљ није ни социјалистичка ни исламска већ грађанска Босна и Херцеговина. Ништа друго на овим просторима није могуће, ништа друго и не  желимо. У сваком случају, грађанска република ће подразумијевати вјерске слободе за све, па и за Муслимане.
Жене, иће и пиће
СТУДЕНТ: Тамо, у Великој Кладуши, окупили сте, кажу извјештачи, око 200.000 људи на својој промоцији. Велике заслуге за то има и помпезни улазак Фикрета Абдића у СДА. Послије расцјепа у странци остало је нејасно чији је „Бабо“?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Апсолутно наш. Након тих размимоилажења, Фикрет ми је рекао: „Ја идем са мојим народом. Народ је уз Вас – ја идем уз Вас.“ Он је млади члан странке и није имао времена да се упусти у наше проблеме. Када је улазио у СДА рекао је да тако поступа јер је и његов народ пришао СДА. Зато је послије и одлучио да остаје уз те Крајишнике који нису за дисидента Адила.
СТУДЕНТ: Да ли је новија народна пословица из Цазинске крајине „Куд Бабо – ту и његова раја“, у нешто прилагођеном облику, примјењива и на однос Исламске вјерске заједнице и Ваше странке?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ми смо од првог момента рекли да Исламска вјерска заједница има свој, а ми свој посао. Живимо у друштву гдје су вјера и држава одвојене и ми тај принцип поштујемо. Не требају нам, дакле, двије вјерске заједнице ако већ једну имамо. Међутим,  чланство наше странке регрутира се највише из реда муслиманског народа који је углавном вјернички народ, па то оставља трага и на странци, али не на њеном програму, већ то у извјесној мјери боји ове наше скупове. Али, то се не да избјећи. Уосталом, погледајте и Ви овај наш програм и сигуран сам да, иако нисте Муслиман, можете ставити потпис на њега, а да не изгубите ништа од Вашег српства, односно православља. Програм не само да није вјерски него ни национално обојен. Ми радо кажемо да је то један наднационални босанскохерцеговачки програм јер се, уз залагање за читав низ општих демократских вриједности, залаже и за очување БиХ.
СТУДЕНТ: Колико онда има истине у причи да је у вођству странке забрањено конзумирање алкохола, јер до ислам забрањује?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: У нашем програму има један дио у коме се каже да ће странка одгајати народ у смислу да чак и неким мјерама ограничења забрањује неке болести овисности, као што су дрога и алкохол. Међутим, ријеч је о чисто одгојним мјерама, нико ту ништа неће забрањивати, иако знате да људи који вјерују у ислам, не конзумирају алкохол. То је тешки гријех. Зато у просторијама СДА, на нашим ручковима, нема алкохола. Али, нико није истјеран из странке зато што воли попити. Коначно, у нашој странци био је и Филиповић за кога уопште нисмо ни знали да ли је вјерник или да ли је икад био. Једноставно, био је угледан човјек и нико му то није замјерио.
СТУДЕНТ: Колико имате дјеце?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Троје...
СТУДЕНТ: Питам Вас то из два разлога. Први, ислам је против абортуса. Други, трагом исламских начела о положају и улози жене, иде и тринаеста тачка Ваше „Програмске  декларације“...
ИЗЕТБЕГОВИЋ: СДА придаје посебан значај очувању породице као огњишта морално-етичких вриједности, а улога жене у томе је незамјењива. Због свега тога, ми предвиђамо посебну заштиту жена – мајки које роде више од троје дјеце. На примјер, планирамо веће дјечије додатке, евентуално признавање радног стажа за жене са више дјеце... Све то јесте дио нашег програма...
Цвијеће српско-хрватских баштована
СТУДЕНТ: ... међутим у Вашем програму нигде не записасте одговор на сталну дилему – јесте ли ви Муслимани „цвет српства“ или „цвијеће хрватског народа“. Чије Вам је „удварање“ милије?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: И једнима и другима смо гласно одговорили да смо ми људи, а не цвијеће.  Одбијамо, дакле, да будемо „хрватско цвијеће“, али и „Срби муслиманске вере“. Ко год не вјерује да смо ми Муслимани и да се као Муслимани и осјећамо, нека дође на ове наше велике скупове, па се може лако увјерити у то. Обично нас присвајају они који живе изван Босне и Херцеговине и не познају ситуацију. Срби и Хрвати који живе у БиХ, из непосредних контаката знају да се ради о једном посебном народу и никада то не доводе у питање. Они који нас својатају, нека одговоре на једно једино питање – зашто су се то, ако је већ по њиховом, Муслимани 25 година изјашњавали као „неопредијељени“. Они су се тада могли опредијелити, вршени су и притисци на њих, убјеђивали су их и лијепим и ружним, а ипак се не опредијелише. Упорним „не“ народ је рекао да се не осјећа ни Србима ни Хрватима и то је за нас завршена ствар. Сва та својатања су у функцији великодржавних амбиција неких људи у српском и хрватском народу који сањају о „великој Хрватској“ и „великој Србији“ на рачун Босне и Херцеговине. Муслимани то не прихватају и зато су и организовали своју странку да би то на неки начин спријечили.
СТУДЕНТ: Какви су ваши односи са другим националним странкама у БиХ, понајпре са СДС-ом и ХДЗ-ом?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Конкретне сарадње нема. Међутим, односи између водећих људи су срдачни што, данас – сутра, отвара пут и сарадњи странака. Ако људи не зазиру један од другог, ако имају повјерења један у другог, онда то олакшава и разговоре о некој будућој сарадњи. Иначе, закључивања неких уговора, неких коалиција, што се тиче наше странке, неће бити прије избора. Послије избора – видјећемо  кад се народ изјасни, видјећемо која странка ужива колико повјерење у народу и, наравно, толико ћемо тежине дати и нашој сарадњи са тим странкама. Сарадње међу странкама у БиХ мораће да буде, због националне структуре становништва. Ако хоћемо да Босна опстане, вјероватно ће бити потребне и извјесна коалиције – ко зна. Али, о том потом.
СТУДЕНТ: Под претпоставком да Ваша странка има већину у босанскохерцеговачком парламенту, за какву ћете се Босну и Херцеговину борити и хоће ли бити наде и за Југославију?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Морам признати да очекујемо релативну већину у парламенту, али само релативну, па ће то бити једно тешко и споро споразумијевање у парламенту које ће личити на италијанско „повуци – потегни“ око подјеле ресора, подјеле утицаја у власти. Но, ако буде добре воље – све ће се превазићи. Кад кажем „добре воље“, мислим на једну ствар – добре воље да се Босна и Херцеговина сачува. Постоји, наиме, и бојазан да ли су све странке једнако одлучне – да не споримо њихову одлучност и опредијељеност за БиХ – да под свим увјетима одрже Босну и Херцеговину. Ако таква одлучност буде постојала, са наше стране сигурно неће бити проблема око тзв. утицаја моћи, јер ми желимо да сваки народ у Босни и Херцеговини (а мислим да ћемо бити представљени углавном националним партијама) буде заступљен у власти сразмјерно својој бројности и да нико не буде прикраћен. Тао је наш став и мислим да то олакшава будуће разговоре. Ако сличне ставове буду заступале и друге стране, доћи ћемо до договора – сачувати Босну и Херцеговину, њене границе, суверенитет и државност, а то ће бити полазиште и за разговор о будућој Југославији.
Око Босне погодбе нема
СТУДЕНТ: Ако сам Вас добро разумио, та евентуална неодлучност код ругих националних странака у погледу опстанка Босне и Херцеговине – могла би се јавити из разлога што су српски и хрватски народ суверени и у својим матичним републликама – Србији и Хрватској. Муслимански народ, пак, суверен је само у Босни и Херцеговини и као такав, можда је и одлучнији у погледу става о својој Републици. Пошто се за суверенитет Босне и Херцеговине изричито залажу и Савез комуниста БиХ – СДП и Савез реформских снага – да ли бисте, упркос великим разликама, били спремни да уђете у коалицију и с њима?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Кад је ријеч о њима, ми смо политички противници, у извесном смислу, кад се ради о конкретним програмима економских, социјалних и неких политичких питања, али смо, у исто вријеме, и савезници када је у питању очување Босне и Херцеговине. Ја не сумњам, наравно, у друге националне странке да немају програм очувања БиХ, али код неких људи постоје двосмислености у изјавама. Нису то јасне, недвосмислене изјаве као код СДА, СРСЈ, СК-СДП. Прилажење без предрасуда у политици је велика вриједност. Тако и ми покушавамо да се односимо према Савезу комуниста. И тамо су дошли неки нови људи, нове идеје – на концу конца, да су и исти људи – измијенио се свијет, измијенила се Југославија. То омогућује да можда сутра и сарађујемо, поготово што дијелимо ту врхунску идеју – очување мира и Босне. О свим се другим стварима можемо погађати – само око тога погодбе нема.
СТУДЕНТ: Да ли под оним „око чега нема погађања“ подразумијевати још једну, некоћ (?), „врхунску идеју“ – Југославију?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Наше опредјељење је познато – Југославија, али једна реконструисана Југославија.
СТУДЕНТ: Значи ли то да би Ваша странка прихватила и референдум грађана Босне и Херцеговине о будућности заједничке државе?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Искрено речено, није ми сасвим јасна идеја Предсједништва СФРЈ: Ако она подразумијева могућност да дијелови народа или на примјер, поједине општине у републици, могу референдумом да се опредјељују гдје ће у будућности живјети – ми смо апсолутно против тога јер то мора да доведе у питање интегритет Босне и Херцеговине. Ако је, пак, ријеч о изјашњавању народа, грађана Босне и Херцеговине као цјелине о неком питању – не бисмо били демократи кад тако нешто не бисмо прихватили. Не прихватамо да се поједини дијелови БиХ, поједине општине и дијелови народа, како су то неки схватили, изјашњавају гдје ће сутра живјети. Тиме би се раскомадале унутрашње границе Југославије, а то је већ грађански рат, јер сам сасвим сигуран да би најмања помјерања граница довела прво до спорадичних сукоба који би потом захватили велики дио Југославије. Рат би, опет, у Босни и Херцеговини био најкрвавији. Зато и нисмо од оних који заговарају растурање земље већ за њено реконструисање тако да никоме у њој не буде тијесно. Предуслов за то јесу демократски избори као прва етапа демократског процеса. Постављањем нове власти као резултата непосредних тајних избора по републикама испунио би се и услов да се пређе на другу етапу – договор истинских представника народа, данас-сутра у савезној Скупштини, о томе како треба да изгледа будућа Југославија.
Разговор водио: Цвијетин Миливојевић   

 

Popusti od 30 odsto za "Pragmine" i dr. knjige

 

Popusti od 30 odsto za "Pragmine" i dr. knjige

 

Dobre NOVE i STARE, a kao nove, KNJIGE

bukvari, azbučnici, priručnici iz oblasti:

novinarstva

odnosa s javnošću

političke komunikacije

propagande

politike...

NOVO ILI STARO, A KAO NOVO

I - NAJNOVIJE! za samo 599 NOVIH (ili starih) dinara

Knjiga "DUHOVNA KOLABORACIJA" (izdanje decembar 2019)

Politkomunikološke paralele srpske sadašnjosti i ne tako davne prošlosti

(autor: Cvijetin Milivojević)

II - NOVO! NOVO! za samo 699 NOVIH (ili starih) dinara

Knjiga "MOSTOVI i IZBORI; političko kolumniciranje 2009 - 2018" (izdanje januar 2019)

Hronika političkog komuniciranja u Srbiji

(autor: Cvijetin Milivojević)

III - za 1099 NOVIH (ili starih) dinara, paket od dve knjige:

1. Knjiga "MOSTOVI i IZBORI; političko kolumniciranje 2009 - 2018" (izdanje januar 2019)

Hronika političkog komuniciranja u Srbiji

(autor: Cvijetin Milivojević)

2. Knjiga „NA PRVU LOPTU – političko komuniciranje u Srbiji od 1990 – 2007“ (izdanje 2008)

Kako komuniciraju političari - „iz prve ruke“

(autor: Cvijetin Milivojević)

IV - POLITKOMUNIKOLOŠKO TROKNJIŽJE! za 1.499 NOVIH (ili starih) dinara, paket od tri knjige:

1. Knjiga "DUHOVNA KOLABORACIJA" (izdanje decembar 2019)

Politkomunikološke paralele srpske sadašnjosti i ne tako davne prošlosti

(autor: Cvijetin Milivojević)

2. Knjiga "MOSTOVI i IZBORI; političko kolumniciranje 2009 - 2018" (izdanje januar 2019)

Hronika političkog komuniciranja u Srbiji

(autor: Cvijetin Milivojević)

3. Knjiga „NA PRVU LOPTU – političko komuniciranje u Srbiji od 1990 – 2007“(izdanje 2008)

Kako komuniciraju političari - „iz prve ruke“:

(autor: Cvijetin Milivojević)

V - za samo 699 NOVIH (ili starih) dinara

Knjiga "NOVINAR - VAŠ PRIJATELJ; priručnik za uspešne odnose s medijima" (izdanje 2003)

Bukvar odnosa s javnošću (PR-a)

(auto: Cvijetin Milivojević)

VI - za samo 399 NOVIH (ili starih) dinara po primerku ili 999 dinara u paketu od tri knjige

Knjiga „PUTNICI LUDOG TRAMVAJA“

Novinarstvo za početnike – početnica za novinare

(priređivači: Ivan Mrđen, Đoko Kesić i Slaviša Lekić; izdanje „Vreme knjige“)

Knjiga „NA PRVU LOPTU – političko komuniciranje u Srbiji od 1990 – 2007“(izdanje 2008)

Kako komuniciraju političari - „iz prve ruke“:

(autor: Cvijetin Milivojević)

Knjiga "GLOBALNO POTEMKINOVO SELO - medijski rat od 1990 - 1995" (izdanje 1996)

Kako su vođeni medijski ratovi devedesetih

(autor: Cvijetin Milivojević)

NA SVE KNJIGE DODATNI POPUST OD 30 ODSTO!

• Knjige se mogu nabaviti ili naručiti pouzećem u Agenciji „Pragma", office@pragma.rs, tel. +387 11 3234 439, Francuska 14, Beograd

Вељко Губерина: Председник за деведесет другу (1990)

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić (1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić (1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina (1990)...

"Студент", Београд, 1.11.1990.

Вељко Губерина, вођа Народне радикалне странке:

Председник за деведесет другу

Од избеглице са Кордуна и зидарског калфе до  првог браниоца осуђених на смрт и најпознатијег радикала. – О Словенцима, Македонцима и Хрватима. – О Владимиру Шексу и војевању српских „геџа“ за хрватску ствар. – Шта се збива у опозицији пред изборе?

Родио се у Вргинмосту у, како то сам воли да каже, срцу Кордуна, пред почетак последње светске војне живео у Карловцу где је завршио и српско-православну основну школу и започео школовање у тамошњој гимназији. Пред усташама побегао са породицом у Србију и у Јагодини окончао своје гимназијско школовање. Тамо је било и пуно избеглица из Словеније што ће за будућег најпознатијег браниоца оптужених за крвне деликте бити чињеница од пресудног значаја.
Јер, да не беше тих обичних људских пријатељстава из великог рата, можда би још увек господин Вељко Губерина зарађивао свој хлеб опслужујући малтером мајсторе – зидаре.
ГУБЕРИНА: Како сам потицао из радикалске, дакле, „реакционарне“ породице, за мене су била затворена врата београдских факултета. Сем тога, 1945. Године нисам припадао УСАОЈ-у већ сам био у групи младића који су носили „Демократију“ Милана Грола и често због тога добијали и батине. Пошто сам био неискусан и нисам схватио да је наступио посве „необичан“ систем, а нисам ни викао „Ја сам твој, ти си мој, љубичице бела“, изведен сам пре „народни“ суд и осуђен на четири године као „вођа групе младића“, а за „дела против народа и државе“. Одробијао сам две године у Митровици и Нишу, а по изласку физичким радом издржавао себе, мајку и оца који је, такође, био у затвору, све док ми моје колеге из гимназије, Словенци, нису јавили да за упис на Правни факултет у Љубљани није потребна потврда да сам био на прузи Брчко – Бановићи. Дипломирао сам 1951. године...
Сви путеви воде у политику
СТУДЕНТ: ... И по други пут сте кренули у освајање главног града?
ГУБЕРИНА: Опет заобилазним путем, овај пут преко Скопља. Видео сам да од бављења политиком нема ништа, па сам се определио за адвокатуру јер у том послу човек не одговара никоме осим својој савести и управи прихода. У Скопљу сам положио адвокатуру јер се тамо мање чекало на тај испит него у Београду. Веровао сам у себе и зато сам се усудио да у престоници отворим адвокатску канцеларију иако нисам био Београђанин, нисам ни рођен у Србији, нисам био ни из правничке фамилије. И мада је моја породица била трговачка и врло богата, када смо побели из Хрватске, усташе су нам готово све опљачкале, а оно мало што је остало конфисковала је нова власт. Отац је у међувремену умро у затвору, а ја сам опет почињао из почетка, као када сам као избеглица спавао на моја три сандука и као, када сам био проказан у ослобођеном Београду, опет спавао на истим тим сандуцима.
СТУДЕНТ: А адвокатски почетак Вељка Губерине описан је као једна од 20 најлепших одбрана у књизи „Реч има одбрана“. Четрдесет и двојицу оптужених спасили сте од смртне казне. Претпостављам да родбина жртава није баш благонаклоно гледала на Ваше залагање за одбрану оптужених?
ГУБЕРИНА: Етика мога позива налаже ми да прихватим све случајеве. Не могу да побегнем од савести. У својој каријери браниоца имао сам осам егзекуција и ноћима сам се преиспитивао да ли сам баш све учинио да до смртне казне не дође. Против сам сваког насиља, члан сам и лондонског „Емнести интернешела“. Знате, и за најмонструознији злочин није крив једино убица, ту и друштво треба да преиспита шта је учинило да до убиства не дође. Међутим, добијао сам и претећа писма, као ово на пример („Припрема се група људи да те убије и да ти примиш метак 7,65 мм као што је добио убијени“) или ово („Највећем зликовцу Вељку Губерини, већи си зликовац од убице кад имаш сажаљења према њему који је побио моју породицу“).
СТУДЕНТ: Бранили сте и убице турског амбасадора у Београду?
ГУБЕРИНА: Да, то је мој последњи случај који са оним првим, „случајем воза 116“, где сам после петогодишњег процеса успео да потпуно ослободим младића оптуженог за крађу и убиство у возу – чини један велики професионални круг. Међутим, у свој дневник који водим од четрдесет прве, увек сам уписивао да ако бих завршио као адвокат, не бих остварио све што сам у животу желео. Желео сам, наиме, да се опет бавим политиком.
Опстаће Југославија
СТУДЕНТ: Политика је изгледа адвокатима у крви. Један други познати адвокат који је, у међувремену, дубоко загазио у политичке воде, тврди, у последњем броју „Студента“, да сте управо Ви били изричито против његовог пријема у Адвокатску комору Београда. Реч је о Владимиру Шексу...?
ГУБЕРИНА: Јесам, био сам против, јер тај исти Шекс,  када је био осијечки тужилац, гонио је људе по партијским линијама и задацима, а почетком седамдесетих претворио се у једног од носилаца маспока у Хрватској. Тада су урлали „Србе на врбе“, „Срби, пливаћете Савом“, а ја као избеглица из Хрватске не бих такво идеологији дозволио не само да се упише у комору него ни да живи на територији ове републике. Ни његова средина, Хрватска, није га тада примила. Ја сам живео у Хрватској, ја још имам пријатеља у Хрватској, ја који сам поносан на сво српство, васпитаван сам да волим ту Хрватску. И четрдесет пете, пошто је породица моје мајке била поклана у глинској цркви, рекао сам да то нису сви Хрвати урадили већ изроди. Поносан  сам на своје српство, али и југословенство. Зато и јесам у Радикалној странци која је увек имала југословенску опцију, која није међу онима који би све до Дрине и Земуна или до Ријеке. Мој Војнић и Вргинмост не могу бити у великој Србији, али зато мој Војнић и Вргинмост и желе да буду у Југославији, а да чувају свој српски идентитет, да сачувају оно што су имали и у Аустро-Угарској. Ако се српски народ изборио да с ћирилицом и српским заставама учествује и на заседању ЗАВНОХ-а, како то да му садашња власт у Хрватској у којој је и Шекс, ускраћује та права?
СТУДЕНТ: Да ли мислите да жеље о Југославији неће остати само пусти „радикалски сан“?
ГУБЕРИНА: Југославија ће да опстане. Зашто? Ови што сад хоће конфедерацију, хоће да им Срби чувају границе. Али, ако желите самосталност, ево вам је па је сами браните. Само, знајте да је Италија закључила мировни уговор са Југославијом и не са Словенијом и Хрватском. Нестане ли Југославије, нестаће и мировног уговора и Италијани са пуно права могу тражити своје територије. Па, људи моји, Словенци и Хрвати нису до слободе дошли помоћу својих солдата већ су искористили пропаст Аустро-Угарске и долазак српске војске. Ми радикали смо наследили ту југословенску опцију, бићемо последњи који ћемо је се и одрећи, али ако неко позива на самоопредељење до отцепљења, онда ће и радикали рећи да српски народ има право на самоопредељење до отцепљења. Нека се, на пример, живаљ у 13 компактних српских општина у Хрватској изјасни хоће ли да живи у „Ендехазији“ или ће се припојити Србима преко Уне. Мислим да сам компетентан да говорим о томе јер сам рођен у Хрватској, студирао у Словенији, полагао адвокатуру у Скопљу, а никада нисам био „великосрбин“, иако ме и за то оптужуу. Више се не може понови 1941, када сам бежао из Хрватске да спасим главу, сада сам спремна да се вратим тамо да спашавам главе онима који су тамо остали.
Милошевићева празна обећања
СТУДЕНТ: Присилне миграције на овим просторима нису искључиво српска коб. Било их је, непосредно после другог светског рата, и у западнијим деловима Југославије...
ГУБЕРИНА: Наравно, пазите, ја сам сачувао многа пријатељства у Словенији. Нека ми Кучан и Пучник дозволе да одржим један говор тамо, а ја ћу их позвати да дођу овде да кажу шта имају... Просечног Словенца, малог грађанина, политика никад није занимала, а ни данас није индоктриниран тај обични грађанин патолошког мржњом према „јужњацима“. Ту су мржњу донели неки који су добар део живота провели напољу, па неким од њих ни деца не знају словеначки. Ми чак имамо један свој радикалски одбор у Словенији који чине млади интелектуалци Словенци, југословенски оријентисани. Сигуран сам да би Словенци хтели да чују општељудску, општедемократску, за све људе добре воље разумљиву реч, па макар је изговорио и један Србин. Срби никад ничег ружног Словенцима нису направили, већ су послали свог геџу у војној униформи до Трста, а тај геџа дошао је и до Јулијске крајине – а, молим Вас лепо, када су то Словенци имали Јулијску крајину? И, јесу ли и они хитали нама на Кајмакчалан? А сад њихово руководство оспорава Косово и Метохију Србији, где никада није постојала шиптарска држава, а ми дошли да ослобађамо што никад није било њихово. Сад питам и господина Шекса – кад је Истра била у вашим рукама? Кад у је српски геџа ослободио, а, ево, и данас поручује да ће се залагати да остане у саставу Хрватске. Шта би било да ми примамо италијанске избеглице из Истре и Јулијске крајине који траже повратак на своја историјска огњишта, где су вековима живели? Они су протерали Италијане, а ми нисмо успели да протерамо Шиптаре који су се населили за време окупације.
СТУДЕНТ: Нису криви само Словенци и Хрвати.
ГУБЕРИНА: Ми смо једина земља у којој још важе акти које је донео окупатор, јер нисмо имали Кардеља и Бакарића већ издајице којима је било стало само до фотеље. Ми адвокати смо подржали Милошевића кад је обећао правну сигурност грађанима на Косову, али ни он то није испунио. Зашто није реаговао и искористио тренутак када су Кучан, Смоле и онај са брковима говорили о „интересу словеначког народа“? Могао је и он да каже „мене интересује интерес српског народа“, па нека и нама Уставни суд даје правне „препоруке“ да не кршимо Устав.
СТУДЕНТ: Може ли Србија сачувати Косово мирним путем?
ГУБЕРИНА: Сигурно да може. Ја бих Косову вратио мир онако како га је Митеран вратио на Корзици или како то Фелипе Гонзалес ради у Баскији – „преговараћемо са онима који вичу Корзика, Баскија, ако пре тога признају суверенитет Француске и Шпаније“. Међутим, господин Милошевић дозвољава да слободно делују Ругова и остали који вичу да су Срби окупатори на Косову. Правна држава за одбрану свог суверенитета има право да примени и насиље против оних који разбијају земљу. Е, то садашња власт не сме да уради, јер би одмах испало да су то комунистички методи јер то примењује гарнитура која на власт није дошла путем вишепартијских избора. А кад опозиција дође на власт имаће пуно право да каже – или ћете признати државу која вам омогућава да имате сва права која вам по међународним нормама за националне мањине припадају или су вам врата отворена.
СТУДЕНТ: Народна радикална странка залаже се у свом програму и за поштовање права Срба у Мађарској, Румунији и Албанији. Вероватно да као адвокат имате и неки конкретнији пример о непоштовању тих права у суседним земљама?
Страначки сукоби – наставак проклетства
ГУБЕРИНА: Да не улазим у поједине случајеве, довољно је истаћи ову небулозну конструкцију о положају Срба у Мађарској. Кажу наши званичници да је тамо „дивно“ уређено питање српске националне мањине. Па, наравно, кад их је тамо остало само 3-5 хиљада. Знате како су живели Срби у Румунији под Чаушескуом, а 56.000 наших Румуна има и свој лист и слично. Сувишно је и говорити шта се дешава у Албанији. Зашто? Од 1945 је владала завера ватиканско-ћесаровско-бечко-коминтерновске ујдурме против српског бића. Зато  смо ми тражили права за Хрвате и Словенце у Аустрији, а Словенац никада није викао за права Срба у Румунији и Албанији. Гледајте, 50.000 Бугара код нас има своје новине, а шта је тамо? А сад, у овој општој завери против Србије, и Македонија званично иступа против ње. Можда би им било боље да су остали у Бугарској или Грчкој? Треба да буду захвални српском војнику што је, борећи се против Турака, ослободио и њих. Где је дошао опанак српског војника, ту је граница Македоније. У супротном, где би била Македонија – њу не познаје ни социјализам ни капитализам?
СТУДЕНТ: Замерате Македонцима и то што нису подржали предлог да се 1. децембар 1918. слави као државни празник?
ГУБЕРИНА: Чак и комунистички СССР умео је да с поносом говори о Петру Великом или Катарини Великој. Наша историја не почиње од „прве офанзиве“, већ и од Колубаре, Цера, 1804, од Немањића или од седмог века. Логично је да је Југославија створена 1918. Није, ваљда, у Титовом Јајцу?
СТУДЕНТ: Не, него у Београду где се налази и Меморијални центар „Јосип Броз Тито“, додуше, тврде опозиционари – само до вишестраначких избора...
ГУБЕРИНА: Ко га жели, нек' га носи. Ако га нико не жели – а нико га не жели – зна се закон у овом друштву,људи се сахрањују у гробљима, а не по авлијама. Или, нека преселе Меморијални центар у Загорје, ако им је потребан.
СТУДЕНТ: Слаже ли се српска опозиција око још чега осим око Тита и комуниста?
ГУБЕРИНА: Наш народ је лепо рекао: „Са сваким против онога против кога се борим“. Тако смо и ми у једном фер-плеј контакту. Једино што је слично међу нама јесте заједничка жеља да оборимо комунисте. То је довољно. Не можемо да будемо слични ја који сам четрдесет пете ишао у затвор зато што сам био Србин и људи који су ме водили у затвор, иако сам срећан што и ти људи данас цитирају законе о људским правима. Ето, дођоше најзад и они на она начела на којима смо ја и моји истомишљеници били још у млађим данима.
СТУДЕНТ: Обичан свет много занима шта се то збива на „тајним вечерама“ српских опозиционих партија...
ГУБЕРИНА: Као четрнаестогодишњак сам чуо изреку „Два Србина – три партије“, а после као адвокат и пословицу „Да Радојици цркне крава“. Знате и ону причу кад син ослепи оца. То је наставак проклетства над српским народом да нам нико није добар. Кад неко стане на пут, више му није добар онај ко је прокрчио тај пут, нема оног респекта, поштовања као у сваком цивилизованом друштву. То су резултати тих „тајних вечера“, неки који су тамо били већ данас не смеју да ме погледају у очи.
Време ради за радикале
СТУДЕНТ: Међусобна трвења међу странкама, али и унутар појединих партија, нису мимоишла ни Народну радикалну странку. После расцепа на самом почетку, још у марту, и поделе јединствених радикала на Народну и Стару радикалну странку, „послушност“  руководству НРС отказао је и део Радикалске омладине, заједно са неким месним одборима. Са седнице Главног одбора појавила су се разна званична, полузванична и незванична саопштења. Где је истина?
ГУБЕРИНА: Веродостојан је једино коминике Главног одбора. Састанку је од укупно 108 чланова одбора, присуствовало  њих 91, а 26 бунтовника који су желели да ускрате поверење председнику и Председништву, напустило је седницу. Заказују сада и неке „земаљске конференције“, што је нестатутаран и узурпаторски потез, с обзиром да је 65 чланова Главног одбора било уз мене. После њиховог скупа заказаћемо опет Главни одбор, а што се мене тиче – може да ме смени једино Конгрес.
СТУДЕНТ: Да ли је и овај расцеп последица разлаза са Турлаковим и Стевановићем из марта? Постоје ли несугласице и око „права на очинство“ странци која је основана 1881, а наставила свој рад, после 45 година, 1990?
ГУБЕРИНА: У другом „очинству“ суделовали су Ђура Мијатовић и Душан Николић, последњи чланови Главног одбора из 1945. године, као и група ентузијаста и чланова радикалских породица. Вељко Губерина је ушао у странку са епитетом познатог адвоката, па су медији почели да везују странку за моје име. Зато и долази до сукоба са Турлаковим и Стевановићем. Напали су ме преко медија и тако се огрешили о статут. Међутим, велика моја грешка је што још тада нисам тужио Турлакова кад је ударио на мој морални интегритет. Пошто ми је Главни одбор то забранио, и неки други анимозни, непријатељски расположени људи искористили су то да ме поново нападну. Али, сада ћу задовољење наћи на суду.
СТУДЕНТ: Тужили сте „првог омладинца“ НРС Ненада Стефановића?
ГУБЕРИНА: Шта ће рећи људи? Ако не реагујем, помислиће да тај Губерина који нема длаке на језику, не може себе да заштити. Нећу више да будем само бранилац, хоћу мало и тужилац да будем. Губерина нема никаквих података да буде проскрибован у јавности. Није то успело ни полицији. Корпора деликти! Тражим доказ! Прихватам оно што је рекао велики Дизраељи у британском парламенту – „Са џентлменом џентлмен више, са барабом бараба више“. И ми Кордунаши можемо да будемо фајтери. Могу и ја некога да тужим нешто, али ми то моје образовање  и култура не би дозволили.
СТУДЕНТ: Да ли је истина да сте, као што тврди Милан Младеновић, на место председника Извршног одбора довели Вашег човека?
ГУБЕРИНА: Не, шта више... Младеновић није добио потребну већину да би био изабран на то место, па је накнадно, између два кандидата, на место вршиоца дужности изабран Јанко Дучић. Нисам ваљда требао да мењам одлуку гласача?!
СТУДЕНТ: Може ли странка Николе Пашића запосести бар половину посланичких клупа које је држала у своја златна времена?
ГУБЕРИНА: На овим првим вишестраначких изборима после толико година, ниједна опозициона странка не може да победи, може само удружена опозиција да победи. Радикалима треба још нека година да бисмо обухватили све српске просторе. Ми смо одувек били уз народ, а село уз нас. На другим и трећим изборима освојићемо власт. Реално би било да радикали уведу Србију и Југославију у 21. век, као што је Србија и у 20. век ушла са радикалима.
СТУДЕНТ: Хоће ли адвокат Вељко Губерина бити председнички кандидат на предстојећим изборима у Србији?
ГУБЕРИНА: Такве планове вежем тек за 1992. Годину. Сада не. Сад ми је први циљ да опет пустимо корење на свим српским просторима. Такво сам објашњење дао и принцу Александру Карађорђевићу, 25. јула у Вашингтону, када је дошао да ме поздрави као представника оне странке која је 1903. Довела његовог прадеду Петра Првог Ослободиоца на престо. Он зна да је у сарадњи радикала и династије Карађорђевић Србија доживела процват своје демократичности. Период од 1903. до 1914. био је најсјајнији период у историји српског народа.
Кад обухватимо сав српски живаљ, тада ћу знати да је време да рефлектирам на даље.
Разговор водио: Цвијетин Миливојевић