Председник републике и фактички призива насиље. Мотив призивања насиља је како би застрашио грађане и да би имао оправдање за примену силе, каже у интервјуу за наш портал Нација политиколог и аналитичар Цвијетин Миливојевић.
У својим наступима
често говорите о Уставу. Колико је тренутни устав нарушен од када је Српска
напредна странка дошла на власт? Колико су потписивање Бриселског споразума и
прихватање Француско-немачког плана урушили актуелни устав?
Сам чин потписивања који је био у априлу 2013. године је
директно кршење Устава, његових одредби о недељивости територије. Занимљиво је
да то тада није учинио ни председник Републике него је то фактички учинио први
потпредседник владе с тим што је параф на то ставио председник Владе Ивица
Дачић. Симптоматично је да је реч о кршењу Устава од самог почетка. Уставни суд
се промптно прогласио ненадлежним, оценио је да питање о политичком акту, а
није реч о споразуму или уговору који изазива међународне реперкусије. Тадашњи
министар правде Никола Селаковић је писао захтев да се Уставни суд прогласи
ненадлежним по питању уставности Првог бриселског споразума. Када говоримо о
садашњем председнику Републике, он од самог почетка излази из својих уставних
надлежности. Он је са позиције првог потпредседника владе водио борбу против
корупције, лично је обећавао хапшења, одлучивао о хапшењима. Када је постао
председник Владе, понашао се као немачки канцелар. Када је постао председник Републике,
морао је да се повуче са места председника странке. Он је то игнорисао шест и
по година и тек се у свом другом мандату повукао са чела странке. То је имало
директне реперкусије на изборни систем. На парламентарним изборима, локалним
изборима, изборима за покрајинску скупштину се појављивала листа која се
обавезно звала Александар Вучић, па нешто, али никако СНС.
На који начин је
актуелни председник изашао из својих овлашћења и у којој је мери својим
константним појављивањима у медијима и коментарисањем тема које нису у његовој
надлежности заправо обезвредио институцију председника Републике?
То је исти човек који је 2012. године у изборној кампањи
између два круга председничких избора био генерални менаџер кампање Томислава
Николића. Он је аутор слогана ,,Председник свих грађана, а не партије“. Он је
тиме фактички учинио две ствари. Прво је за себе градио пут да преузме већ
готову странку коју је Томислав Николић довео на власт својом победом на
председничким изборима. На другој страни је отворио оно што ће Томислав Николић
и учинити. Томислав Николић је одмах након што је изабран за председника,
поднео оставку на место председника странке. Тим потезом је Александар Вучић
обезвредио све што ће доћи касније. У следећој фази ће се понашати као премијер
који одлучује о свему и свачему, а као председник Републике је председавао Главним
одбором Српске напредне странке. То је смејање Уставу, смејање држави, смејање
институцијама. Он је на тај начин обезвредио све оно што би требало да буду
свети симболи државности. Испало је да је морало да се догоде студентски
протести да би на на неки начин подсетили све нас да ова држава ако жели да
опстане, мора да поштује своје институције, свој Устав и своје законе. Нажалост
у делу овога што је Вучић радио, саучествовао је и део опозиције. Делу
опозиције уопште није сметало што је Вучић истовремено председник Републике и
странке. На неки начин кадрира и у Српској православној цркви што је опет
проблем те институције…
Председник обилази
Србију и најављује контрамитинг у Београду. Најновија дешавања у Народној
скупштини продубљују кризу. Да ли очекујете да ће криза као последицу имати још
већу ескалацију насиља? Да ли је уопште могућ компромис?
Најсвежији пример вам је гостовање у Другом дневнику
Радио-телевизије Србије. Председник Републике у другом дневнику фактички
призива насиље. Он већ пројектује насиље, зна колико ће људи доћи, шта ће
покушати да узму демонстранти. Мотив призивања насиља је како би застрашио
грађане и да би имао оправдање за примену силе. Ми имамо паралелну стварност.
Имамо Србију која гледа Пинк, РТС, телевизије са националном фреквенцијом, чита
таблоиде и као хипнотисана верује у оно што Вучић каже, не верује својим очима.
Са друге стране имамо људе који су прогледали, који су се ослободили, које су
студенти ослободили. Између те две крајности имате човека који призива насиље
иако би он као човек који по функцији одражава државно јединство требао да буде
снага компромиса. Он призива своје убиство тако што каже да ће бити прелазне
владе само ако њега убију. Истовремено нуди дијалог о темама за које није
надлежан.
На сваком протесту
студената можемо видети заставе Србије, заставе Републике Српске, заставу „Нема
предаје“ са Косовом и Метохијом. Да ли су студенти ипак успели да актуелној
власти коначно одузму „монопол“ над родољубљем и патриотизмом?
Можда су нагризли тај монопол. Добра је ствар што опозиција
није у првим редовима студентских и грађанских протеста јер би председник Републике
лако изашао на крај са опозицијом. Када спомињете родољубље, ова власт се и
даље копрца. Они све ово време користе једну озбиљну кризу у Босни и
Херцеговини да подметну положај српског народа у Српској као један додатни
талон у тој великој игри и да фактички кажу да ови који протествују, они желе
да сруше Србију, а онај који жели да сруши Србију он руши јединог гаранта
Републике Српске. То делимично успева код бирачког тела у Србији, а успева и
код доброг дела грађана у Републици Српској. Свој страначки митинг у Сремској
Митровици за бланко подршку њему самоме било шта о било чему да одлучи, је
претворио у такозвани Дан државности иако је церемонија била у Орашцу. На том
митингу је спиновао причу како неко жели да отцепи Војводину. То су неодговорни
и недржавнички потези, то су антисрпски потези. То што ради, сеје семе раздора
унутар јединственог српског националног ткива.
Зашто се толико дуго
одлаже формирање Покрета за народ и државу о којем власт на сваком скупу
константно говори?
Ја сам тај покрет назвао „Покрет за бланко подршку
Александру Вучићу било шта о било чему да одлучи, макар то било и противуставно“, а
функција чланова тог покрета је да му аплаудирају. Ако каже „Идемо у НАТО“, они
ће рећи „Браво,
браво, Ацо
Србине“, ако каже „Идемо у савез са Русијом“, они ће рећи „Браво, браво, Ацо Србине“. Он
је сматрао да ће на тај начин да прочисти Српску напредну странку и да ће са
њим кренути његови лојалисти који су му хипер одани и што нема никакве везе са
идеологијом. То је једно интересно удружење које своју патолошку зависност од
власти врло лако може да брани чињеницом да су пре власти били нико и ништа, а
добар део њих и са оне стране закона. Покушаји формирања покрета су већ три
године безуспешни. Њему то подгревање приче одговара пред изборе, он тиме прави
изборну коалицију. (www.nacija.net, portal,
Ivan Jaćimović, 12.3.2025)
Нема коментара:
Постави коментар