недеља, 20. јун 2021.

Prljava igra: Kako Amerika planira da sabotira Kinu huškajući male zemlje protiv nje

Bajden je sve glasniji u pozivima za zaustavljanje razvoja azijske sile, a nedavno je počeo da povlači i prve otvorene poteze koji jasno ukazuju na to - o tome je za 24sedam pričao novinar i analitičar Cvijetin Milivojević
Američki predsednik Džozef Bajden kritikovao je Kinu otkad je došao na vlast, nalazeći stalno nove razloge za to, ali je u proteklih nedelju dana postao posebno “agresivan” u tome. Tokom svoje evropske turneje, od 9. do 16. juna, iskoristio je sve sa kojima se nalazio da svetu pošalje poruku o “sistemskim izazovima” koje ona predstavlja.
Lideri grupe G7 (SAD, Kanade, Britanije, Nemačke, Italije, Francuske i Japana) samitom su želeli da pokažu svetu da mogu da ponude alternativu rastućem uticaju Kine, pa su izneli novi globalni plan pomoći siromašnim zemljama za izgradnju infrastrukture, u nastojanju da odgovore na kinesku inicijativu “Pojas i put”.
Osim toga, zemlje G7 su zajedničkim snagama izvršile pritiske na Kinu zbog ugroženih ljudskih prava u njenoj regiji Sinđan, pozvale Hongkong da zadrži visok stepen autonomije i zatražile potpunu istragu o poreklu koronavirusa u Kini.
Kina je na to reagovala upozorivši ih da su davno prošli dani kad su globalne odluke donosile male grupe zemalja, a kineska ambasada u Londonu izjavila je da se odlučno protivi pominjanju Sinđana, Hongkonga i Tajvana, ističući da su zemlje G7 iskrivile činjenice i da su time razotkrivene “zlokobne namere nekoliko zemalja poput Sjedinjenih Država”.
Ni NATO samit, na kom je Bajden prvi put učestvovao, nije imao mnogo drugačiji ton. Na kraju samita lideri 30 zemalja članica nazvali su Kinu u udruženom saopštenju “sistemskim izazovom” za Alijansu.
– Kineske ambicije i asertivno ponašanje predstavljaju sistemske izazove međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima i oblastima relevantnim za bezbednost saveza – rekli su NATO lideri.
Nakon toga je kineska misija pri EU pozvala Organizaciju da prekine da “preteruje sa teorijama o kineskoj pretnji”, ističući da je NATO “oklevetao” kineski mirni razvoj, pogrešno procenio međunarodnu situaciju i da poruka koju su poslali ukazuje na “mentalitet Hladnog rata”.
– Nećemo nikome predstavljati “sistemski izazov”, ali ako neko želi da nam postavi sistemski izazov, nećemo ostati ravnodušni – navodi se u odgovoru.
Pokušaj zloupotrebe Rusije
O svim ovim pritiscima na Kinu za 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević, koji je istakao da je čak i sastanak Vladimira Putina i Džozefa Bajdena iskorišćen za negativnu kampanju usmerenu prema Kini.
– Meni je pre svega zanimljivo kako su američki izvori prepričali sastanak Putina i Bajdena, sa jednom možda i najvažnijom porukom sa tog sastanka. Oni su se tu, navodno, našli da dobronamerno razumeju Rusiju, zato što Rusija želi da očuva status druge svetske sile posle Amerike, a takođe imaju razumevanja za to što se ona plaši da je Kina ne ugrozi, u ekonomskom, vojnom i svakom drugom smislu i što Kina planira da ona bude druga svetska sila posle Amerike. Ta vrsta lažnog dušebrižništva mogla se videti i u delu Bjadenove konferencije za medije, gde je on rekao nešto slično tome – naglasio je Milivojević.
Analitičar kaže i da je više nego očigledno da je Kina bila jedan od glavnih tema samita G7, a da NATO nije ni pokušao da sakrije da je na dnevnom redu najvažnije pitanje bila ova azijska sila.
– Inače je bilo jasno da je ovaj samit G7, grupe takozvanih nekada najrazvijenijih zemalja sveta, bio usmeren ka podrivanju uticaja Kine. Mene je uvek fasciniralo to kako Rusija nije u G7, jer, realno gledajući, uz sve poteškoće koje ima, njeni energetski, rudni i drugi potencijali neuporedivi su u odnosu na veći deo zemalja koje su članice. To znači da osnovni kriterijum nije ekonomska razvijenost, nego ekonomska razvijenost u slučaju da ispunite pretkriterijume – da ste članica NATO-a i da vodite tu politiku crno-belog sveta, da je NATO tu da štiti svoje partnere od nekog tamo imaginarnog neprijatelja. Dakle, svrha opstanka NATO-a je neobjašnjiva, osim ako ne žele da ratuju sa Marsovcima. NATO je imao svoju svrhu do raspada Sovjetskog Saveza, ali ko mu je neprjatelj od devedesetih godina? To svakako nije mogla da bude Rusija, jer ona je nakon rasprada SSSR-a bar 10 godina bila faktički jedna zemlja koja se tražila. Očigledno da je NATO sada definisao svoju strategiju – sada taj neprijatelj nije samo Rusija, nego i Kina. Zato kad neko govori o svetu bez vojnih saveza treba da postavi pitanje “Protiv koga se pravi taj vojni savez”. Očigledno je da je čitav dnevni red ovog poslednjeg samita G7 zapravo bio usmeren na sprečavanje daljeg napretka Kine i to je više nego jasno – istakao je Milivojević i dodao:
– Koliko sam ja razumeo, Amerika je postavila cilj s kojim je organizovana i turneja gospodina Bajdena po Evropi – i njegov susret sa Putinom, gde ga je dobronamerno upozoravao da Kina može da mu zauzme drugo mesto kada je reč o velesilama, i njegovi bilateralni susreti sa takozvanim evropskim saveznicima, i njegovi susreti sa zemljama članicama NATO-a, i sastanak G7 – sve je to imalo za cilj da se SAD sa svojim vojnim, ekonomskim i političkim partnerima suprotstave Kini i da se “nadmeću”, kako oni to kažu, na svim poljima na kojima ona strahovito napreduje. Počev od ekonomske trke, do sutra vojne trke, imajući u vidu da je Kina najmnogoljudnija zemlja sveta, a sve se čini pod izgovorom zaštite demokratije tamo negde ili, kako to Amerikanci kažu, “zaštite interesa američkog građanina” tamo negde.
Milivojević podvlači i da su stvari zbog kojih Sjedinjene Američke Države kritikuju Kinu beskrupulozno mešanje u unutrašnje poslove druge države, i da se ne mogu nazvati drugačije.
– Kina je plodno tle i onda se tu mešaju babe i žabe. Mešaju se u pitanja Hongkonga, iako je on nakon isteka onih 99 godina privremenog oduzimanja suvereniteta praktično deo Kine, ali oni sad ponovo zaoštravaju odnose, tražeći još veću autonomiju za Hongkong u odnosu na Kinu. Pa je tu Sinđan i navodni problemi u regiji sa velikim brojem muslimanskog stanovništva, gde je kao manjak ljudskih prava, manjak prava nacionalnih manjina, manjak demokratskih prva, i, naravno, Tajvan. Neverovatno je što se Tajvan interno zove Republika Kina, a oni ga ohrabruju da što više povlači barijeru prema Kini, iako u njemu živi 100 odsto Kineza. Šta je to nego mešanje u unutrašnje poslove? Sve se to opravdava zaštitom demokratije, a u stvari se Amerikanci i ne trude mnogo kada imaju nameru da negde intervenišu vojno ili na neki drugi način – uvek je ista priča. A opet, tamo gde stvarno treba da se umešaju i gde ima nesloboda, oni se ne mešaju – smatra naš sagovornik.
Nestabilni savez
Kada je reč o evropskim zemljama koje su stale uz SAD u nameri da se spreči dalji razvoj Kine, analitičar kaže da mu nije jasno kako definicija G7 kao “grupe ekonomski najrazvijenijih zemalja” može da se primeni na sve njene članice, koje su, bez obzira na to što delimično ekonomski zavise od azijske sile, pristale na udruženo delovanje sa Amerikom.
– Tu se, nažalost, moram složiti sa jednom rečenicom iz onih izjava kineskih zvaničnika – da iza svega toga logično stoje neke zlobne namere Sjedinjenih Američkih Država, koje huškaju te male zemlje koje ni po čemu ne zaslužuju da se nađu u grupi zemalja sa takvim atributima najrazvijenijih zemalja sveta. Čast tim zemljama, ali recimo jedna Italija, pa čak i Japan i Kanada, urpkos tome što je ona teritorijalno ogromna, ne bi trebalo da budu u ovoj grupi. Tu se Japan stavlja kao antipod Kini, onaj isti Japan koji je u Drugom svetskom ratu okupirao Kinu i počinio, kad je reč o Aziji, najmasovnije zločine, koji se današnjim jezikom međunarodnog prava zovu genocid. I sada ga SAD uspostavljaju kao azijski antipod Kini, što je veoma neozbiljno, uz svo poštovanje prema Japanu i njegovom ekonomskom razvitku. Ili Nemačka, koja je povela dva svetska rata, koja je počinila dva genocida, govorim u svetskim razmerama, postavlja se kao antipod Kini i objašnjava se kako će ona, Italija, Francuska, Britanija, Kanada i Japan voditi neku politiku zaustavljanja razvoja Kine, jer to moraju pošto su u društvu sa SAD. To su, prema mom mišljenju, besmislice, i moram priznati da se prvi put mogu složiti sa ocenom koju je dao i Tramp o Putinovom i Bajdenovom susretu – da je to neozbiljno. Kad to kaže jedan neozbiljni Tramp, sve je jasno – govori on i dodaje:
– Čini mi se da politika sankcionisanja, trgovačkog, ekonomskog i diplomatskog, Kine i Rusije, koju Amerika vodi već godinama, očigledno ne daje onakve rezultate kakve je Vašington očekivao. Sada oni, što milom, a rekao bih, više silom, šire taj front ekonomskog rata prema Kini. Uvlače u to neke zemlje koje realno nemaju takav interes. Čak kad govorimo o zemljama EU, ne razumem da li je to stav čitave Unije ili samo stav Nemačke, Francuske, Italije… Gde je Španija, šta ona misli o tome? Šta misle neke druge ekonomski moćne zemlje Evropske unije?
Malo drugačiji rat
Kao jedno od sredstava ekonomskog rata dobro je poslužio i koronavirus. Kina se pritiska da pristane na istraživanje njegovog porekla, a za to vreme ruske i kineske vakcine se označavaju kao neodobrene i samim tim se shvataju kao nedovoljno dobre, što ide u prilog državama koje preko njih pokušavaju da zarade.
– Priča o tome kako je nastao koronavirus, o njegovom poreklu, ko ga je stvario, da li ga je stvorio i tako dalje, to će trajati verovatno godinama. Rekao bih da tu ima različite krivice. Zašto je virus izašao iz laboratorije u najmanju ruku treba pitati ne samo Kineze nego i Amerikance. Bez obzira na to što Evropska agencija za lekove nije odobrila rusku i kinesku vakcinu, vi imate najmanje dve zemlje EU koje koriste njihove vakcine. I ovo je deo rata, jer je verovatno reč o pokušaju proizvođača vakcina sa zapada da steknu što više. Kina sama po sebi ima to tržište koje je toliko koliko je. Britanci su delimično ušli sa “Astrazenekom” u Indiju, koja je druga najmnogoljudnija zemlja sveta. Reč je o ozbiljnom novcu – vakcina postaje jedan od najkurentnijih izvoznih proizvoda na svetu i, kako stvari stoje, neće biti za jednokratnu upotrebu, nego će ljudi verovatno svake sezone morati da se vakcinišu. Prema tome, ona u narednih nekoliko godina postaje vrlo ozbiljan proizvod – smatra naš sagovornik.
Sve što SAD zameraju Kini i Rusiji malo je u odnosu na ono što se može spočitati njima, samo ukoliko bi ove azijske sile želele da se bave takvim prljavim igrama, kaže analitičar.
– Očigledno je da reč o klasičnom licemerju. Oni ukazuju na tri slučaja u Kini, Sinđan, Hongkong i Tajvan, i na dva slučaja u Rusiji, Krim i Donbas – ali to postaje toliko licemerno i toliko stereotipno da se i deo zapadne javnosti više ne peca na takve stvari. Kad bismo tako terali mak na konac, druga strana, kineska i ruska, mogla bi da nađe 10 puta toliko primera kršenja međunarodnog suvereniteta i unutrašnje demokratije u pojedinim zemljama koje kontrolišu upravo Sjedinjene Američke Države – zaključuje Milivojević. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 19.6.2021)

уторак, 15. јун 2021.

Врховников „алиби опозиционар“ Борис Први Лепи

„Погрјешно је мислити да су за агитационо-пропагандни рад, нарочито за његову организацију, потребни изузетни таленти. За тај посао су потребни обични, добри партијци.“  (Милован Ђилас, „Актуелна питања агитације и пропаганде“, реферат на Другом пленуму ЦК КПЈ, 28, 29. и 30. јануар 1949)

У данима када је октроисана, дакле, нелегална и нелегитимна, (Народна) скупштина, без пардoна, загазила у инжењеринг противуставне промене Устава Републике Србије, све уз громогласно ћутање или снебивање и самозване и такозване праве опозиције, један лидер опозиције имао је пречег посла, па се, видим, озбиљно позабавио маленкошћу ми. Поводом мојих папагајских тврдњи да Де-ес, ако је већ настала и, у Ђинђићева вакта, била странка демократског центра чије се клатно, прагматски, зависно од прилике, кретало некад мало десно, а некоћ мало лево, онда није требало да се, у потоњим временима власти „жутог олоша“, са све Ес-пе-есом у крилу, угурава у фотељу Социјалистичке интернационале, те поводом мога „открића рупе у саксији“ да су баш бивши „жути“ и породили (напредњачког) монструма који их је, у једном залогају, смазао за доручак - Борис Први Лепи ме је, на Ену Један, овако психоописао: „Није први пут да говори потпуне неистине. Не мислим да лаже, он просто човек не разуме, не располаже фактичким знањем.“ Па ми је још инпутирао и да сам, као, негде, изјавио да покојни Ђинђић није водио Де-ес у Социнтернационалу (што не поричем), него, Боже ми опрости, „у (некакав)либерални савез“!?  
С обзиром на неку врсту демоносталгије коју осећамо према Борисовим временима власти, не бих ово ни помињао да, управо у дану када је заменик помоћника главног Посредника у дијалогу власти и опозиције без посредовања странаца (мислим на Доглавника, октроисаног спикера октроисаног парламента) ексклузивно објавио да ће сва три нивоа сљедујушчијих избора, противно захтеву већег дела опозиције, бити одржана у истом термину – Борис Први Лепи није наставио да се „вади“. И то тако да би – као што је Слоба, у једном тренутку, тзв. Војводу и онодање радикале прогласио „омиљеном опозицијом“ – Врховник, без пардона, Бориса Првог Лепог могао да титулише својим „омиљеним алиби опозицинарем“.
Уз нешто самохвалисања типа „ја сам демократа који је управљао, а није владао“ или „нисам дао да изгубимо на Косову оно што ни у рату нисмо изгубили“ – за шта му се, компарирате ли га са актуелним Врховником, заиста мора скинути капа – Први Лепи се, и девет година након што му је „Слобин Мали“ забио нож у леђа и  скинуо скалп, куне у вечну љубав и пријатељство са Ес-пе-есом, парафирано испод слика покојних Милошевића и Ђинђића... Као да ће му, и у ближој будућности, од Доглавниковог „да“, попут оне 2008. или 2012, зависити формирање неке нове власти?! И то у моменту када се испоставило да Ес-пе-ес, без ПУПС-а у коалицији, не личи на себе, и да је на парламентарним изборима пао са 14.51 одсто и 570.000 гласова (2012), на 10,38 одсто и 330.000 гласова (2020)!?
Борис Први Лепи титулу Врховниковог „алиби опорбеника“ заслужује из више разлога.  Прво, зато што и даље тврди да напредњаштво није, вештачком оплодњом, зачето баш у његовом председничком кабинету и најближем страначком и тајнослужбеном окружењу. Друго, зато што у позитивне тековине своје власти убраја идеју и „остварење“ историјског помирења са Милошевићевим социјалистима, „као једини начин да се пацификује друштво“, јер је, пази сад, „Ес-пе-ес прихватио европску агенду“. Треће, вели он, тиме су „и некадашњи радикали (читај: напредњаци) схватили да треба да промене агенду“. Четврто, да је било другачије (читај: да се поштовала изборна воља грађана исказана на изборима 2008), тј. да су Коштуница, радикали и Ес-пе-ес формирали владу, за шта су грађани онда и гласали, „Србија би била заустављена на европском путу“!? Пето, зато што Прволепи више не крије, већ се још и нападно хвали, како су „ови други, увек имали већину грађана на својој страни, увек је већина на изборима била на конзервативној страни, а ми (европејци, прим.Ц.М) смо, на волшебан начин, у кампањи формирали већину за владу“?!
Рече још свашта екс-председник Републике, а све у прилог Врховниковом пропагандном „ми, за разлику од оних пре нас“ или „пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и срушили нам све“ наративу.
Алиби Опозиционар се Врховнику свесрпском и целе Србије без Косова и Метохије наместио и намешта у још понечему. Ето, на пример, Врховник ће и даље моћи да се вади на то да је „Тадић, а не он, изместио преговоре у вези са Косовом из („непристрасног“) УН-а у („антисрпски“) Брисел“. Па, ето, „није Врховник него Тадић ухапсио Караџића и Младића“, док је, тада млађахни, будући Врховник јуначки протестовао против тога.  
После председничких избора, 2012, на којима је Прволепи изгубио, многи су говорили како су бирачи казнили „видљиво лице власти“, а то је управо био човек који је истовремено био и председник државе, и председник најјаче странке и стварни премијер. А победио је „председник грађана, не политичке партије!“, како је, између два изборна круга, гласио изборни слоган Његове екс-Екселенције. На другој страни, вреди подсетити да је управо Де-ес предњачила у негативној кампањи против ривала: немилице се компарирало (сумњива диплома, спорна прошлост итд. једног кандидата, а у другога све супротно од тога!), што ће постати омиљено политичко оружје напредњака свих ових њихових владајућих година... Свикли смо се већ на то да је наш Врховник највећи градитељ аутопутева у модерној Србији, од 1804. до данас, изградио више него Карађорђе, Милош, сви Обреновићи и Карађорђевићи, Тито, Милошевић, Коштуница, Ђинђић и Тадић заједно...
Није ме мрзело да пронађем и могућу матрицу за све овакве компаративне монологе, којима је просечан грађанин Србије свакодневно бомбардован. Ево, на пример, реферат (поређење са временима руског царизма) Јосифа Висарионовича Џугашвилија са партијског скупа из раних тридесетих година 20. века (Стаљин.Ј.В:  „Питања лењинизма“, издавач „Култура“, Београд, 1946):
„Какви су резултати петолетке за четири године у области индустрије? Да ли смо извојевали победу у тој области?... – Да, извојевали смо је!
Ми нисмо имали црну металургију... – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију трактора. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију аутомобила. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију машина – алатљика. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали озбиљну модерну хемијску индустрију. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали праву и озбиљну индустрију за производњу пољопривредних машина. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију авиона. – Сада је имамо!“
Нешто као литанија у основном значењу тог грчког појма – молитва која се пева тако што наизменично учествују свештеник и хор или верници; али и, фигуративно речено, придика, прекор, буквица, грдња тамо некоме, у овом случају, политичким противницима и онима који нас не подржавају. Дакле, чисто литанисање извире из 24/7 кампање напредњака: претенциозност, говорникова апсолутна самоувереност, јер је на другој страни „политички верник“, а он је, као и сваки верујући, без колебања или сумње, ту да верује у непорециву истину. А истина не допушта алтернативу: овако је било некада, када су други водили државу, а сада, када вас ми предводимо, сада је овако – много боље! Зато смо вам ми једини избор, ви другог избора немате!
Можда и кључни аргумент да је Прволепи данас, вероватно не својим избором, Алиби Опозиционар, лежи у чињеници да, мало – мало, па Врховникова пропаганда подсети да је, што се тиче неспојивости функција председника Републике и председника (најјаче) владајуће странке, све решено још далеке 2010! Тада се, наиме, (Тадићев!) Уставни суд, поводом иницијативе за оцену уставности и неспојивости функције председника Републике са функцијом председника Демократске странке - (пр)огласио, ни мање ни више него, ненадлежним!
Звучи познато? Шаблон коме се приклонио (сада већ Врховников) У-се-се, гледе иницијативе за оцену усавности Бриселских споразума, 2014. године.
Као што је психолога Прволепог било баш брига шта то пише у члану 115. Устава Републике Србије, јер, Боже мој, тај Устав је, на мишиће, изгурао Коштуница, још је мање брига за исту ствар и садашњег Врховника правника.
Зато, не верујте вашим очима када тамо прочитате следеће:  "Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност." И, тачка!
С обзиром да су исходи свих избора у последњој деценији умногоме зависили баш од овог факта бескрупулозног кршења Устава, подсећам поново и да, рецимо, Закон о спречавању корупције појам „сукоба интереса“ дефинише као - ситуацију у којој јавни функционер (а председник Републике је највиши државни намештеник) има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције. Чак и члан 50 (чланство и функција у политичком субјекту) овога закона који, на прво читање, допушта да јавни функционер може да обавља функцију и у политичкој странци, односно политичком субјекту, то, заправо, забрањује наставком реченице у том ставу: "... ако то не угрожава вршење (његове основне) јавне функције"! Следећа три става истог члана закона су апсолутно недвосмислени: „јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака и политичких субјеката (нпр. да позива бираче да за њих гласају на изборима итд!)... јавни функционер је дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта... јавни функционер не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката...“
Када би се само мало применио овај наш Устав насушни и произлазећи му закони, а то уопште не мора да боли, била би то прилика и да се, скупа, о истом трошку, обрадују и Врховник и Алиби Опозицинар, јер би, верујем, у том случају, неумољиви Брисел проевропској Србији, као знак добре воље, откочио макар један „кластер поглавља“ у нашим ЕУ-интеграцијама.
Јер, изгледа да Политком ЕУ не задовољава ова чистка у Ес-ен-есу, Стефановић др Небојша, Миљарда и томе сличне. Бриселски налог виа Вашингтон гласи: Још, још и још – више уподобљавања ЕУ-"вредностима", на једној, и мање Косова и Метохије у Србији, на другој страни!
Мада, признајте ми искрено, је ли и вама Доктор-Стефановићево појављивање пред преким партијским судом и Доктор-Шапићем у улози партијског џелата, у Дому синдиката, заличило на ону секвенцу из последње ми колумне (“Чистка: Не ћутим се кривим и признајем само суд Партије!”, 18.5.2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)? И на онај опис Ј.Б. Тита из суднице, у време „Бомбашког процеса“, 1928 („Новости“, Загреб): „У дворану је доведен Ј.Б. Његово лице има нешто од оних физиономија које потсјећају на челик. Свијетлим очима гледа преко цвикера врло хладно, али енергично и мирно...“
И још једном изражавам разумевање за председника Републике зато што је кршење Устава Републике Србије и противуставни останак на положају врховног команданта паравојске Ес-ен-еса, из разлога више силе, продужио, сада већ, „за до краја октобра“, али да му то буде стварно последње „обећање – лудом радовање“. Председник, јелте, никад не лаже, па му, ево још једном да подсетим у инат свим његовим лицемерним "назовибраниоцима“ из странке – држим фиге да, коначно, испуни своје, од 2017. године, девет пута јавно изречено обећање да ће испоштовати Устав (и Мирослављево јеванђеље) на коме се заклео и повући се са антиуставне функције председника Ес-ен-еса. Обећање је последњи пут орочено за конац листопада, када и, иначе, лишће опада...
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

петак, 11. јун 2021.

Vučić bi četvrti put mogao da bude izabran za predsednika SNS

Još nisu počele pripreme za izbornu skupštinu Srpske napredne stranke
Izborna skupština Srpske napredne stranke najavljena je za kraj oktobra, ali za sada, kako navode u ovoj stranci, nema novih detalja.
Nema ni nagoveštaja ko bi mogli biti novi potpredsednici, niti da li će aktuelne zameniti neki mlađi kadrovi. Jedino što je izvesno je da bi Aleksandar Vučić, „pod pritiskom članstva“ i četvrti put mogao biti izabran za predsednika najveće stranke u zemlji.
Naprednjaci napominju da je „prirodno da na čelu stranke bude najbolji kojeg Srbija ima“, dok politički analitičari ocenjuju da je izborna skupština SNS zapravo poslednji trenutak da predsednik Republike Srbije ispoštuje Ustav i povuče se sa mesta predsednika stranke.
Bratislav Jugović, poslanik SNS kaže za Danas da će izborna skupština stranke, koja će biti održana na jesen biti prilika da se utvrde ciljevi budućeg delovanja, od kojih je jedan od najznačajnijih da SNS i kada ode u opoziciju treba da ostane najjača stranka na političkoj sceni, zato što svoju snagu crpi iz naroda.
 „Zbog toga i postoji potreba da se pripremi nova generacija političara koja učešće u političkom životu Srbije ne doživljava kao poziciju za sticanje privilegija, već kao prepreku tajkunima i lažnoj eliti kojima je sticanje privilegija jedini smisao bavljenja politikom. SNS ne sme da se pretvori u Demokratsku stranku“, navodi Jugović i dodaje da će o predsedniku SNS odlučivati članstvo.
Na pitanje koliko je izvesno da Vučić ponovo bude izabran za predsednika SNS, sagovornik Danasa kaže da je prirodno da na čelu stranke bude najbolji kojeg Srbija ima i da je to nesumnjivo Aleksandar Vučić.
Naprednjaci tvrde da ne postoji ni jedan član SNS koji je za to da se Vučić , pred predsedničke izbore, povuče sa mesta predsednika stranke. Ističu i da nije tačno da Ustav onemogućava predsednika države da istovremeno bude i predsednik stranke.
Njihovo mišljenje ne deli politikolog Cvijetin Milivojević, koji kaže da je izborna skupština SNS poslednji trenutak da predsednik Srbije podnese ostavku na stranačke funkcije.
„Postoji više razloga za to, a jedan je da bi Vučić, nakon podnošenja ostavke na mesto predsednika SNS napokon mogao mirno da se kandiduje za drugi predsednički mandat . Tako bi mogao da se predstavi kao predsednik svih građana, a ne kao predstavnik paravojske od 750 000 paravojnika stranke koja se zove SNS. Treći razlog za podnošenje Vučićeve ostavke na mesto predsednika SNS je da bi opozicija izašla na izbore“, ocenjuje MIjatović i dodaje da nakon eliminisanja Nebojše Stefanovića iz Gradskog odbora SNS Beograda , a potom i procesuiranja njegove desne ruke Aleksandra Jovičića na neki način je počelo to kadrovsko pročišćavanje SNS koji bi trebalo da se desi na skupštini stranke .
Milivojević, međutim smatra da pročišćavanje nikada neće biti dovedeno do kraja, ukoliko i posle oktobra time bude komandovao predsednik Republike. On podseća da se predsednik Vučić zakleo na Ustavu, ali i da ga i Zakon o predsedniku Republike i neke odredbe Krivičnog zakona o borbi protiv korupcije onemogućavaju da obavlja obe funkcije . Zato poručuje predsedniku da kao dobar pravnik, u pauzi čitanja Vebera i nekog drugog štiva prelista ponovo Ustav i zakone i priseti se nekih odredbi.
Boban Stojanović, politički analitičar, međutim, ne očekuje da se Vučić neće kandidovati za predsednika stranke, jer jepozicija predsednika stranke izvor moći u Srbiji.
„I njegova moć je u tome, a ne što je predsednik Republike. Posebno sada kada smo videli da SNS nije baš tako monolitan kako smo mislili. Vučić je iskoristio ostavku Nikolića i zacementirao svoj uticaj, pa je teško očekivati da će se odreći toga, bez obzira koliko god mislio da kontroliše process i ljude unutar SNS-a. Iako je to obećao milion puta, teško da će sam sebi polomiti granu moći na kojoj je“, smatra Stojanović.
Sagovornik Danasa je uveren da će skupština SNS poslužiti za konačni obračun sa ljudima Nebojše Stefanovića , ali i za kampanju pred predstojeće izbore.
„Poput Jovičića verovatno će još neki ljudi biti sklonjeni iz stranke, sa javnih funkcija, a neki će i u zatvor. Verujem da će sledeći korak u izopštavanju Stefanovića biti pokušaj uklanjanja sa pozicije člana predsednistva i uklanjanje svih njemu bliskih ljudi. Ali ne verujem da će se ići dalje od toga. Nakon narednih izbora će tek uslediti pokušaji da se on ostavi bez državnih funkcija“, zaključuje Boban Stojanović.
Luka Petrović zamenjuje Stefanovića?
Iako se o novim kadrovskim rešenjima do sada nije razgovaralo unutar SNS, sagovornici Danasa iz vrha ove stranke kažu da je velika verovatnoća da bi Stefanovića na mesto predsednika beogradskog odbora mogao da zameni Luka Petrović, član predsedništva SNS i koordinator za Istočnu Srbiju, koji važi za čoveka od poverenja Aleksandra Vučića i to nakon izborne skupštine. Petrović je vodio opštinski odbor naprednjaka na Starom Gradu, bio je zamenik predsednika IO SNS , kao i direktor Agencije za investicije i stanovanje pri Gradu Beogradu. Na neku novu funkciju, ističu naprednjaci, svakako bi mogao da računa i aktuleni predsednik Izvršnog odbora Darko Glišić , koji je „bio prvi u odbrani svog stranačkog vođe“, potom Vladimir Orlić, zamenik predsednika poslaničke grupe SNS, ali i poslanica Sandra Božić. Funkcioneri SNS koji su u izvršnoj vlasti, napominju naprednjaci, neće moći da računaju na stranačke funkcije. (Danas, www.danas.rs, M.R.Milenković, 11.6.2021)

N1 Reporteri o „smeni“ Nebojše Stefanovića

Tresla se gora, rodio se miš, tako bi se u najkraćem mogla opisati situacija koja je vezana za smenu Nebojše Stefanovića, najbližeg saradnika Aleksandra Vučića. Naprednjaci su tražili njegovu smenu iz stranke i izbacivanje iz Vlade Srbije. A šta su dobili? (TV N1, “N1 reporteri”, wwww.rs.n1info.com, Žaklina Tatalović, 10.6.2021)

https://rs.n1info.com/video/n1-reporteri/n1-reporteri-o-smeni-nebojse-stefanovica/

среда, 09. јун 2021.

PRITISCI I NAPADI Reflektor: „Zloupotreba“ (video)

Treća epizoda FoNetovog serijala "Reflektor medijske scene Srbije". U epizodi "Zloupotreba" govore Cvijetin Milivojević, Slobodan Georgiev, Milivoje Mihajlović i Jugoslav Ćosić.
Serijal „Reflektor“ proizveden je uz podršku Kraljevine Holandije, povodom Svetske konferencije o slobodi medija, koju Holandija 9. i 10. decembra organizuje zajedno sa UNESKO. (www.fonet.rs, Tamara Skroza, www.cenzolovka.rs, 5.1.2021)

https://fonet.rs/produkcija/reflektor/35902228/reflektor-zloupotreba.html

уторак, 08. јун 2021.

Intervju: Ako Vučić obmane narod, naprednjake će juriti po ulicama

 

INTERVJU: Cvijetin Milivojević - Ako Vučić obmane narod naprednjake će juriti po ulicama? (7.6.2021)
Gost Slavija info bio je politikolog Cvijetin Milivojević. U emisiji Intervju Milivojević je otkrio pozadinu pritisaka Zapada na Aleksandra Vučića, ali i cilj svega toga. Kako isplivavaju afere i kako on iste uspe da zataška, ali i zašto mu Zapad pre svega sve to dozvoljava detaljno je objasnio. Izborni uslovi, po mišljenju Milivojevića, neće se bitno promeniti. Zašto ne može da se otarasi Nebojše Stefanovića i zašto je birao Šapića pored svojih 700.000 članova - poslušajte u ovoj emisiji. (Slavija info, Youtube TV kanal, voditelj Ljubomir Stefanović, 7.6.2021)

https://www.youtube.com/watch?v=0_dgiVNyNfk

субота, 05. јун 2021.

Stefanovića SNS smijenio u Beogradu, zadržao u vlasti

Uprkos brojnim napadima unutar stranke i izglasanog nepovjerenja, Stefanović i dalje je na visokim državnim funkcijama, a afera zbog koje je sve počelo, ostala je bez epiloga.
Uprkos brojnim napadima unutar stranke i izglasanog nepovjerenja koje je rezultiralo njegovom ostavkom na mjesto predsjednika beogradskog Odbora naprednjaka, Nebojša Stefanović i dalje je na visokim državnim funkcijama, a afera zbog koje je sve počelo, ostala je bez epiloga. Analitičari smatraju da će pravi rasplet uslijediti najesen, kada će biti jasnija i uloga namijenjena najnovijem članu SNS-a, Aleksandru Šapiću. (TV Al Jazeera Balkans, www.balkans.aljazeera.net, Jelena Glušac, 5.6.2021)

https://balkans.aljazeera.net/videos/2021/6/5/stefanovica-sns-smijenio-u-beogradu-zadrzao-u-vlasti

Jovičić žrtvovan kao najslabija karika u lancu Stefanovića

Vest da je priveden predsednik opštine Palilula Aleksandar Jovičić jeste iznenađenje. Na celih pet minuta. Zapravo je samo logičan sled hiljadama unapred zacrtanih koraka Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, kojima se utabava put za bitku za Beograd. A Jovičić je na tom putu samo najslabija karika u već načetom lancu kadrova Nebojše Stefanovića, koji je žrtvovan za dobro partije.
Bio je upozoren. Na jednoj od poslednjih sednica Predsedništva SNS. Tada mu je otvoreno skrenuta pažnja na to da mora da zauzda izdavanje dozvola za gradnju na svojoj opštini. Posebno mu je zamerena dozvola za gradnju poslovno-stambenog objekta jednom biznismenu iz Crne Gore, koji nije “podoban” za saradnju. Brzopotezno, dozvola je povučena.
Mesec dana kasnije, na sledećoj sednici Predsedništva najavljeno je utapanje SPAS Aleksandra Šapića u SNS. Najavljen je, dakle, zemljotres u Gradskom odboru Srpske napredne stranke, na čijem čelu je bio Stefanović, koji će se lančano odraziti i na njegove kadrove – čitaj Jovičića.
Usledilo je glasanje po odborima SNS za smenu Stefanovića. Glas je dao i Jovičić, za smenu svog političkog mentora, zahvaljujući kojem je i dospeo tu gde jeste. Ali nije mu pomoglo.
Priveden je sinoć, zajedno sa još sedam osoba, koje se sumnjiče da su nelegalnim postupanjem omogućile izvođenje nelegalnih građevinskih radova.
Imajte u vidu…
Kao po pravilu, odmah se oglasio poslanik SNS Vladimir Đukanović.
„Da ništa ne predviđam, jer svako je nevin dok se suprotno ne dokaže, ali imajte na umu da u vreme vlasti SNS je uhapšen član predsedništva SNS i to dok obavlja funkciju predsednika teritorijalno najveće opštine u Beogradu. Tako nešto u vreme nekih drugih i njihovih vlasti nije bilo moguće. Nema zaštićenih“, poručio je Đukanović na Fejsbuku.
I taj momenat je, po svemu sudeći, ključan. “Imajte u vidu da je samo SNS…”. Idealan slogan za izbore.
Priprema za izbore
Komentarišući slučaj Jovičić politikolog Cvijetin Milivojević kaže da on jeste neko čiji se politički uspon uglavnom objašnjavao dobrim vezama sa doskorašnjim predsednikom Gradskog odbora SNS Nebojšom Stefanovićem, te da je verovatno sve ovo u sklopu priprema za izbore.
„Jovičić je jedan od ljudi koje sam primetio još u prvom sazivu naprednjačke vlasti. Zapazio sam ga baš po dubini poltronstva i količini i snazi uvreda kojima je zasipao opoziciju. Primetio sam i da je bio vrlo blizak aktuelnom ministru odbrane i doskorašnjem šefu Gradskog odbora SNS Nebojši Stefanoviću. Na osnovu toga je pretpostavljam došao i do funkcije u Predsedništvu stranke, ali i na čelo opštine Palilula. Jedan je od onih iz SNS koji imaju upitno obrazovanje, ali to za njih zapravo nikad nije bilo nešto previše bitno. Primetio sam i da se poslednjih nekoliko nedelja aktivirao i bio veoma aktivan u pljuvanju opozicije i šlihtanju predsedniku, ali mu to izgleda nije bilo od pomoći“, kaže Milivojević.
Govoreći o mogućim razlozima za privođenje Jovičića baš u ovom trenutku Milivojević kaže da idu izbori…
„Idu izbori, pre svega beogradski koji su SNS jako bitni, jer ne stoje dobro. Potrebno je makar demagoški, što da ne i stvarno obaviti čistku unutra gradkog odbora, a najlakše je to uraditi po horizontali i vertikali kadrova Nebojše Stefanovića, koji je u stranci već prežaljen. Nisam baš siguran da je Jovičić jedini predsednik opštine koji je muljao sa građevinskim dozvolama, toga ima u gotovo svakoj beogradskoj opštini. Videćemo šta će još biti. E onda, s obzirom na to da je izborni kongres SNS zakazan za oktobar, taman nekako na vreme do izbora, te čistke će se pretpostavljam koristiti kao poruke glasačima da je stranka očišćena i da je u njoj ostao samo kvalitetan kadar“, zaključuje Milivojević. (www.nova.rs, Jelena Jelovac, 4.6.2021)

петак, 04. јун 2021.

Udarni opozicioni trio tjera stranačke lidere u političku penziju

Neposrednost u javnim nastupima, eksponiranost u Narodnoj skupštini Republike Srpske, ali i sve jasnija želja biračkog tijela za novim licima u politici, doveli su do situacije da je već sada, više od godinu dana do izbora, gotovo izvjesno da će opozicija u Srpskoj za najvažnije pojedinačne funkcije imenovati najmanje jedno iz čuvenog trojca – Draško Stanivuković, Jelena Trivić i Nebojša Vukanović.
Da li je meteorski uspon navedenih, po političkom stažu, mladih opozicionara potisnuo liderske sposobnosti Mirka Šarovića, Branislava Borenovića, Mladena Ivanića, kao i brojnih drugih opozicionara koji su skoro dvije decenije bezupješno pokušavali da pobijede Milorada Dodika i SNSD, a danas ih skoro niko i ne pominje kao moguće kandidate za predsjednika RS i srpskog člana Predsjedništva BiH. Naš portal je odgovor potražio među uglednim analitičarima i novinarima koji pažljivo prate ovdašnju političku scenu.
Prema njihovim riječima, niko ne bi trebalo da bude iznenađan ako na opštim izborima sljedeće godine dvije najvažnije kandidature opozicija povjeri upravo nekom iz trija Stanivuković-Trivić-Vukanović.
„Ukoliko se situacija na opozicionoj sceni u Republici Srpskoj posmatra kroz prizmu pažnje u javnosti za djelovanje Draška Stanivukovića, Jelene Trivić i Nebojše Vukanovića, može se steći utisak da je u tom dijelu političkog spektra u Republici Srpskoj došlo do potpune smjene generacija“, kaže za eTrafiku novinar Saša Bižić.
On, međutim, ističe i to da će se jasan i nedvosmislen odgovor na pomenuto pitanje moći dati tek 2023., kad se „slegnu“ rezultati izbora koji se održavaju u jesen sljedeće godine. Naime, Bižić smatra da je nastavak uspona u politici navedenih troje ljudi najuže povezan sa sljedećim opštim izborima.
„Nije sporno da ovaj trio ima energiju koja se znatno više podudara sa raspoloženjem onog dijela građana RS koji imaju kritički odnos prema vlasti Milorada Dodika i SNSD-a, nego u slučaju njihovih starijih kolega iz PDP-a, SDS-a, a odnedavno i DNS-a. Međutim, ta razlika u stilovima, osim prednosti, sadrži i jedan rizik – potpuno je hazarderska, jer, ukoliko se opozicija opredijeli za njih troje, kao kandidate za ključne funkcije na nivou RS i BiH krajem iduće godine, to podrazumijeva igru na sve ili ništa“, ističe naš sagovornik.
Dakle, naglašava on, to znači ili uvjerljiv trijumf nad konkurentima ili potpuni kolaps.
„U takvom slijedu događanja nemamo nikako srednju varijantu, sa tijesnim porazom u kojem opozicionarima nedostaje tek par procenata ili čak promila za uspjeh u duelu sa vladajućim blokom, kao što je bilo, recimo, na izborima za predsjednika Republike i Narodnu skupštinu RS, 2014. godine“, smatra Bižić.
On procjenjuje i to, da sa protokom vremena rastu šanse Stanivukovića, Trivićeve i Vukanovića da upravo oni budu opozicioni kandidati za vodeće individualne funkcije na nivou RS i BiH, dok su, kako kaže, prije samo pola godine bile osjetno veće šanse da veterani u opoziciji, prije svega Mladen Ivanić i Mirko Šarović, izdejstvuju vlastite kandidature uz obrazloženje da će „podmladak imati vremena za dokazivanje“.
„Međutim, disproporcija u rejtinzima iz mjeseca u mjesec postaje sve naglašenija, tako da će, u momentu kada vrhovi opozicionih partija budu odlučivali o tome, sve osim opredjeljenja za taj adut mladosti imati autodestruktivne posljedice za opoziciju, od unutrašnjih raskola pa nadalje. U takvim koordinatama, ne bi bilo iznenađujuće da Draško Stanivuković bude kandidat za predsjednika RS, Nebojša Vukanović za srpskog člana Predsjedništva BiH, a Jelena Trivić, u slučaju dovoljnog broja mandata, za premijera RS“, ističe naš sagovornik.
S druge strane, dodaje on, ma koliko se takva formacija podudarala sa aktuelnim ambicijama Stanivukovića i Vukanovića, nju prate i otežavajuće okolnosti.
„Jedan takav momenat je sve naglašeniji ego Stanivukovića i Vukanovića, što jeste poželjna osobina ako se žele krupniji politički dometi, ali samo uz neophodnu dozu samokontrole, pošto u suprotnom, ovakva pretjerana samouvjerenost rezultira gubitkom osjećaja za realnost u prelomnim situacijama“, ističe Bižić.
Dalje, dodaje Bižić, tu je i činjenica da će do opštih izbora Stanivuković biti dvije godine gradonačelnik Banjaluke.
„Ako do izbora ne pronađe efikasan ključ za bravu odborničke većine u gradu, može se desiti da njegova popularnost među zagovornicima promjena osjetno splasne. Zatim, ne treba potcjenjivati ni raspoloženje osoba koje bi u predizbornom periodu ostale u sjenci ovog dueta, prije svega Jelene Trivić, jer će se nastaviti povezivanje njenog pozicioniranja sa raznim ‘kondicionalima’, dakle, situacijama u kojima postoji čitav niz odrednica ‘ako’ i ‘možda’, što je pogodnije tlo za ličnu frustraciju, nego entuzijazam“, kaže Bižić.
Na kraju, on ističe da nikako ne treba zaboraviti ni ambicije SDS-ovog Milana Radovića, koji bi, kako kaže, nesumnjivo sebe vidio kao premijera u slučaju uspjeha opozicije na parlamentarnim izborima. Što unaprijed remeti kombinacije sa Trivićevom, kao ni to da će, prema njegovim riječima, sa približavanjem izbora opoziciono jezgro SDS ― PDP imati sve više muka i sa apetitima DNS-a.
„Stranka Nenada Nešića će, po svemu sudeći, do posljednjeg momenta trgovati sa protivuslugama za odustajanje od Nešićeve više puta najavljene predsjedničke kandidature. Takođe, u ovom momentu još je nezamislivo kakve bi sve kompromise, u želji da se dođe do pobjedničke matematike, podrazumijevali trenutno nerealni, ali ne i sasvim isključeni u budućnosti, aranžmani sa SPS-om, a u određenim scenarijima čak i sa Ujedinjenom Srpskom“, zaključuje Bižić.
Politički analitičar Velizar Antić takođe smatra da je gotovo sigurno to da će lideri opozicionih stranaka, kako kaže, ustuknuti u borbi za kandidature za predsjednika Srpske i srpskog člana Predsjedništva BiH i to „pred energijom i ambicijom mladih političkih zvijezda“.
„Svo troje – Stanivuković, Vukanović i Trivićeva, prije svega su se istakli svojim nastupima u Narodnoj skupštini RS. Tu su oni izbili u prvi plan. S druge strane, iako je predsjednik najveće opozicionone stranke u RS, Mirko Šarović je već dugo u Sarajevu, prvo u Savjetu ministara, a zatim u Parlamentu BiH. Lider PDP-a Branislav Borenović takođe je angažovan u bh. parlamentu, tako da ni on ni Šarović nisu ‘na vidiku’ prosječnom glasaču u Republici Srpskoj. Ivanić, pak, djeluje da se sam polako povlači iz ozbiljnijeg bavljenja politikom. Stanivuković, Trivićeva i Vukanović iskoristili su taj prazan prostor i ubjedljivo dospjeli u prvi plan“, kaže Antić za eTrafiku.
On dodaje i to, da su rezultati proteklih lokalnih izbora pokazali da su se građani i građanke Srpske „umorili od starih faca“, odnosno da traže nova lica na domaćoj političkoj sceni.
„Vjerujem da će upravo pomenuti trojac mlađih političara, između sebe razdijeliti najvažnije kandidature za predstojeće opšte izbore. Tu, međutim, ne treba zaboraviti ni Milana Miličevića iz SDS-a, koji u Tesliću već nekoliko izbornih ciklusa glatko pobjeđuje sve kandidate SNSD-a, kao ni Milana Radovića, koji je za kratko vrijeme uspio da podigne rejting gotovo ugašenog SDS-a u Banjaluci i Krajini. Među njima treba tražiti potencijalne kandidate opozicije za predsjednika RS i srpskog člana Predsjedništva BiH. Ne vidim nikog drugog“, kaže Antić.
Politički analitičar i direktor PR agencije „Pragma“ iz Beograda, Cvijetin Milivojević, za naš portal ističe da su izborni rezultati, osnosno, porazi koje opozicija u RS godinama trpi od Dodika i SNSD-a, trebalo još davno da predstavljaju jasan znak da nešto treba mijenjati, prije svega u kadrovskom smislu.
“Nisam primijetio takvu vrstu odgovornosti u opoziciji, osim u slučaju bivšeg predsjednika SDS-a Vukote Govedarice, koji se ubrzo nakon poraza na prošlim opštim izborima povukao sa tog mjesta. Jasno je je da se stvari moraju mijenjati nakon svakog poraza. Jedini zrak svjetlosti za opoziciju u RS, nakon godina tavorenja u mraka, jesu prošlogodišnje pobjede njihovih gradonačelnika u Banjaluci i Bijeljini. Opet, moje mišljenje je da su te pobjede više došle na osnovu kvaliteta i imena samih kandidata, nego zahvaljujući nekakvom ozbiljnom opozicionom radu stranaka, SDS-a i PDP-a”, kaže Milivojević.
On, međutim, ne vjeruje u to da će sve izvjesnije kandidature na najvažnije funkcije, koje će i prema njegovom mišljenju opozicija povjeriti Stanivukoviću, Trivićevoj ili Vukanoviću, dovesti do brze smjene generacija u vodećim opozicionim strankama.
“Možda to i ne bi bilo dobro da se prebrzo desi. Najbolji je spoj mladosti i iskustva. Ne vjerujem da će u bliskoj budućnosti Stanivuković, recimo, da preuzme i vodeću funkciju u PDP-u, ili da će Šarović ubrzo da napisti kormilo u SDS-u”, zaključuje Milivojević. (www.etrafika.net, Banjaluka, 3.6.2021)

уторак, 01. јун 2021.

SNS deklaracija po uzoru na Savez komunista

Deklaracija Srpske napredne stranke, predstavljena na javnoj sednici Glavnog odbora, novo je Sveto pismo za članove, a poželjno je i za one koji to nisu: propagira dalje širenje stranke i u skladu sa tim opštenarodno jedinstvo, borbu protiv mržnje i podela… Prema oceni sagovornika Nova.rs deklaracija je, zapravo, sve suprotno od navedenog.
Predstavlja najavu daljeg širenja stranke hegemona, uništavanje ostataka političkog pluralizma i objavu političkog rata manjini u Srbiji koja nije “član partije”. Treba li napomenuti da taj rat objavljuje neko ko je predsednik države, dakle predsednik i te male grupe građana?!
Da podsetimo, deklaracija je predstavljena u direktnom prenosu sednice Glavnog odbora SNS, kao prateći dokument ujedinjenja Aleksandra Vučića i Aleksandra Šapića i praktično najavio dalje širenje vladajuće stranke i zatiranje ono malo preostalih podela.
“Za nas je važno da radimo na jedinstvu Srbije, na ujedinjavanju po svim ključnim pitanjima i da ne dozvolimo da nam društvo i država budu podeljeni onako kako su decenijama, da ne kažem čak i vekovima, već da se borimo za jasnu većinu koja će da donosi rezultate”, rekao je Vučić.
Uz napomenu da će se po postulatima novog Ustava SNS procenjivati delovanje članova i da se pozivaju i oni koji to nisu da iz ljubavi i privrženosti prema svojoj otadžbini ove principe podrže, dobismo novi pravilnik poželjnog ponašanja u Srbiji. Dakle, ko poštuje deklaraciju koju su napisali Aleksandar Vučić i Aleksandar Šapić, privržen je domovini, a onaj ko ne poštuje…
Zvuči li poznato?
Kao Socijalistički savez radnog naroda
Politikolog Cvijetin Milivojević kaže da i taj poziv i ta deklaracija i sve ono što vidimo starije građane Srbije neodoljivo podseća na ono što su već živeli u detinjstvu i ranoj mladosti.
 “Ja odavno pričam da SNS nije politička stranka, čak ni onakva kakav je bio Savez komunista, da ne pričamo o nekakvoj modernoj stranci. To je jedan front objedinjenih u borbi za nešto. Sad vidimo da je to borba protiv mržnje otelotvorene u opoziciji. To sve neodoljivo podseća na onaj Socijalistički savez radnog naroda, čiji smo članovi svi mi stariji nekad bili. Jer niko te nike pitao da li želiš da budeš član, to si automatski postajao onda kad napuniš 18 godina. Neko te tamo negde upiše. Isto kao što su decu upisivali u Savez pionira, pa od 14. godine u Savez socijalističke omladine. E sad izgleda svi mi treba da budemo članovi tog velikog fronta koji se zove SNS”, kaže Milivojević.
I tako dolazimo do toga da je, kako ističe Milivojević, Vučić objavio politički rat onom delu građana koji ne podržavaju njegovu politiku.
“Ovde nije reč o iskrenoj želji da se ujedine građani oko državotvorne politike, već oko politike Aleksandra Vučića. A obaveza je svih tih 750.000 članova SNS da podsete svog predsednika da je on ujedno i predsednik svih građana i da je na ovaj način objavio politički rat delu građana kojima je predsednik, a koji nisu članovi njegove stranke. U ovoj zemlji postoji Ustav i tu piše da se ne sme mešati funkcija predsednika stranke i predsednika države. Ova deklaracija nije pokušaj da se spreči podela, već da se još više podelimo – na one pravoverne koji su članovi SNS i one koji to nisu”, zaključuje Milivojević.
Božović: Još veće zatvaranje SNS i njihovih tajni
Sociolog Ratko Božović smatra da je ovom deklaracijom još jednom potvrđeno da u SNS postoji “superego i supervizija jednog čoveka, koji je sebi priuštio tu ulogu da je nepogrešiv”.
 “Sve što on čini je jedna homogenizacija, priprema za izbore i vlast, da nema ništa osim njega, njegove volje i ideje. Kod ove deklaracije niko zapravo ne zna šta je to, a moje mišljenje je da je upravo suprotno od onoga kako se predstavlja javnosti. Da umesto otvaranja idu na još veće zatvaranje tih svojih reka pristaša. Eto sad nismo saznali za šta je tačno kriv Stefanović, zašto je poneo ostavku. Mi ne samo da imamo tajnu državu, već imamo i tajnu najveću stranku u njoj. Zašto bi bilo tajna šta se dešava unutra? Zato mislim da je reč o zarvranju – ovo znači nastavak usisavanja manjih stranka poput Šapićeve, svakog disonantnog tona u Srbiji i onda zatvaranje – mi smo unutra i šta mi radimo je jedna velika tajna, zatvorena za druge, za javnost, za svaku kritičku misao”, kaže Božović i dodaje:
“Mi živimo košmar, koji svakog dana postaje sve strašniji”.
Ako ne podržiš, nema te
Glavno pitanje je, prema Božovićevom mišljenju, šta je sa onim drugim delom društva koji ne podržava SNS i njegovu deklaraciju?
“Znači ako ne podržiš, nema te. To je dalja polarizacija društva na one koji su za SNS, zatvoreni u tom radikalsko-naprednjačkom toru i koji će imati sve i oni koji su protiv i koji neće imati ništa, osim opozicije koja se stalno udaljava od jedinstva i gubi vreme. A vreme je naš najznačajniji resurs. U politici je glavno pravilo ili si sad tu i deluješ ili ne postojiš, a oni koji su nasuprot Vučiću nikako da shvate da nema vremena za gubljenje”, zaključuje Božović. (www.nova.rs, Jelena Jelovac, 1.6.2021)

Cvijetin Milivojević o GO SNS i smeni Nebojše Stefanovića

Cvijetin Milivojević, politički analitičar, bio je gost emisije "Među nama" koja se emituje na TV Nova S. Sa novinarkom i voditeljkom Majom Nikolić razgovarao je o GO SNS i smeni Nebojše Stefanovića.
Dugo očekivani GO najveće stranke u Srbiji, Srpske napredne stranke, je prošao, a nakon njega su neke stvari mnogo jasnije. Neke pozicije su definisane, neke dileme, međutim, i dalje stoje otvorene. Glavne zvezde odbora, očekivano, su bili Nebojša Stefanović i Aleksandar Šapić.
Jedan je dobio ovacije zbog ulaska u naprednjačko jato, a drugi je dobio ovacije jer je podneo ostavku. Ono što ostaje jeste pitanje – da li je ostavkom na mesto predsednika Beogradskog odbora slučaj Stefanović zatvoren?
Na pitanje kako on gleda na sednicu koja je održana u subotu i na rasplet događaja, odnosno, da li uopšte ima raspleta, Milivojević je rekao:
„Pa nema ga. Danas sam čuo izjavu Ane Brnabić koja je rekla zapravo, da će se dalja politička sudbina, ali onaj deo sudbine koji zanima građane, njegovo bivstvovanje na čelu ministarstva za odbranu, rešiti… Pogodite gde. U Srpskoj naprednoj stranci. Ja ne mogu da verujem da imamo takvog političkog diletanta na čelu vlade, koji ne razume da nije isto biti funkcioner neke stranke, to je njegova privatna stvar. Građane Srbije bi trebalo da zanima samo da li će on ostati državni funkcioner“ rekao je gost emisije „Među nama“ i dodao da tu postoji više nonsensa.
„Prvi je taj. Drugi je činjenica da se zapravo krenulo sa jednom klasičnom, staljinističkom čistkom. Po narudžbini iz Beograda imali smo naloge, i mislim da je više od sto odbora, gradskih i opštinskih, to već učinilo, da se ograđuju kolektivno od Nebojše Stefanovića. Ali pazite zbog čega. Svi su imali tu istu rečenicu u svojim saopštenjima, a to je – ‘zbog prisluškivanja porodice predsednika Vučića’, i faktički, čovek koji radi o glavi predsedniku Srbije. Ne mislim bukvalno, mislim metaforično. To je isuviše dovoljno razloga da se odmah reaguje sa stanovištva državnog tužilaštva, pravosudnih organa i tako dalje…“ rekao je, između ostalog, Cvijetin Milivojević. (TV Nova S, emisija "Među nama", Maja Nikolić, www.nova.rs, 1.6.2021)
O čemu je još govorio gost emisije „Među nama“ pogledajte u video snimku:
https://www.youtube.com/watch?v=0eqb0f1nTGg

четвртак, 27. мај 2021.

Šta čeka Stefanovića u subotu: Pet mogućih scenarija

Glavni odbor Srpske napredne stranke na kojem bi trebalo da se odlučuje i o sudbini ministra Nebojše Stefanovića zakazan je za 29. maj. Iako su odbori ove stranke po Srbiji listom glasali za smenu Stefanovića sa čela gradskog odbora i sa ministarske pozicije, to nije garant da će se to zaista i desiti. Sagovornici portala Nova.rs ocenjuju da će konačnu odluku doneti predsednik stranke Aleksandar Vučić, a da postoji pet mogućih scenarija kako će se ova drama u nastavcima završiti.
Nebojša Stefanović je od desne ruke Aleksandra Vučića u nekoliko preokreta postao persona non grata u SNS.
Glave mu nisu došli ni afera Krušik, kada je utvrđeno da je njegov pokojni otac imao izvesnu ulogu u švercovanju oružja, niti rušenje u Savamali, pa ni lažna diploma.
Kap koja će preliti čašu, ispostaviće se, biće sumnjičenje da je imao izvesnu ulogu u prisluškivanju predsednika Srbije.
Na prošloj sednici Predsedništva SNS, izdat je nalog predsedniku Izvršnog odbora SNS Darku Glišiću da u roku od dve nedelje anketira svih 169 odbora stranke o poverenju Stefanoviću. Listom su glasali za njegovu smenu.
Konačna odluka biće doneta na Glavnom odboru u subotu.
Odlučuje samo Vučić
Govoreći o tome čemu Stefanović može da se nada, politikolog Cvijetin Milivojević kaže da to u ovom trenutku zna samo Aleksandar Vučić.
„Ja ne mogu da uđem u mozak Aleksandra Vučića, a znamo da svi oni njegovi opštinski, mesni i gradski odbori mogu listom da traže jedno, a da on na kraju odluči nešto sasvim drugo. Dakle, odlučiće Vučić, s tim što mi je malo verovatno da Nebojša Stefanović neće trpeti baš nikakve posledice, jer bi to bilo ponižavajuće za sve te ljude koji su bili primorani da glasaju, među njima i oni vrlo bliski Stefanoviću koji su morali da se pospu pepelom“, kaže Milivojević i dodaje:
„Pretpostavljam da će ga skloniti sa neke funkcije, a nešto će mu ostaviti. Ono na šta bih uložio novac i što mi je najlogičnije jeste da ga skine sa čela gradskog odbora. Uvođenjem Šapića u stranku Vučić je jasno pokazao da ni Stefanović, ni njegovi saradnici nisu dobri kandidati za gradonačelnika. Postoji mogućnost da ga skloni i sa ministarskog mesta, međutim, on ovaj posao ministra odbrane radi na tako vulinovski način, da ne vidim razlog zašto bi ga odatle dirao. Na kraju krajeva, ukoliko ispuni „želju odbora“ i skloni ga sa svih stranačkih i državnih funkcija to meni znači - neka lepa ambasada“.
Pet scenarija
Politički analitičar Boban Stojanović za Nova.rs kaže da je u igri najmanje pet scenarija.
1. Da se ne desi ništa 2. Da bude smenjen sa mesta predsednika gradskog odbora u Beogradu i sa pozicije u Predsedništvu stranke i da bude izbačen iz stranke 3. Da bude smenjen samo sa mesta predsednika gradskog odbora i sa ministarske funkcije 4. Da bude smenjen sa partijskih, ali i sa ministarske funkcije i pozicije sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost 5. Da bude smenjen sa mesta predsednika gradskog odbora, ali da ostane ministar i sekretar Saveta“, kaže Stojanović.
Ipak, njegovo mišljenje je da će biti smenjen samo sa čela gradskog odbora.
„Za mene je najrealnije da bude smenjen samo sa pozicije predsednika gradskog odbora, kao nekakva vrsta primirja u kojoj Vučić dobija čist gradski odbor pred izbore i sa “popisanim” članstvom, a da će Nebojsa ostati ministar i verovatno i dalje sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost. I da će se tu staviti tačka za sada, a da će naredni pokušaj uklanjanja Stefanovića biti nakon narednih izbora. (www.nova.rs, Jelena Jelovac, 27.5.2021)

среда, 26. мај 2021.

Da li će SNS proglasiti pobedu nad koronom – „kao da su svi lekari naprednjaci“

Korona posustaje, ali je nismo pobedili. Sve je manji broj i zaraženih i umrlih od virusa, ali je i dalje i zaraženih i umrlih. Uprkos tome, nedeljama unazad u medijima se licitira ne da li će, nego kog će datuma, Srpska napredna stranka proglasiti pobedu nad koronom, a u pripremi za štampu navodno su i bilbordi, plakati i majice.
„Predaja nije opcija, predaja nikad nije bila opcija, borićemo se i pobedićemo“, rekao je ranije predsednik Vučić.
Predaja nikad nije bila opcija, ali je pobeda nad koronom bila opcija i to čak dva puta. Prvi put već u aprilu kad joj se zaista niko nije ni nadao i kad su za nju saznali samo oni koji čitaju stranačko glasilo Srpske napredne stranke.
Sudbina je htela da Srbija drugi put koronu pobedi baš uoči izbora.
„Oduvek smo znali kako da dobijamo velike bitke…“, poručilo nam je nasmejano lice predsednika države 13. juna prošle, a već 18. juna neki vedri glas pozvao je ljude da se vrate normalnom životu ukoliko žele puteve, škole, plate….
A onda su se i naša i vaša deca, njihove babe i dede, mame i tate našle u drugom talasu korone koji je i pobednike izbora tresnuo o pod. Kroz sve veći broj zaraženih i umrlih od korone – bilo je jasno da pobeda ovog virusa nije ni na vidiku. Doduše nisu bili ni izbori. Sada jesu, a od toga da li će istovremeno s beogradskim, krajem godine ili na proleće sledeće, biti raspisani i vanredni parlamentarni ili će se uvažiti zahtev opozicije u dijalogu kojim posreduju Evropljani, da se izbore razdvoje – zavisiće i proglašenje pobede nad koronom od strane SNS, smatra politikolog Cvijetin Milivojević.
„S obzirom na to da vrlo brzo očekujemo takvu vrstu odgovora koji će biti dat 29. maja kada je sednica GO SNS, onda je sasvim logično da početkom juna kao krunski argument, u pokušaju da ponovo privuku birače na svoju stranu, naprednjaci ponude pobedu nad koronom jer u delu te priče koja se zove pandemija i menadžerisanje pandemijom – oni zaista jesu postigli određene rezultate, pre svega činjenica da imamo dovoljno vakcina“, kaže Milivojević.
Imamo dovoljno vakcina, ali ne i dovoljno vakcinisanih, dodaju epidemiolozi i virusolozi, ovoga puta ujedinjeni u stavu da nemamo razloga za slavlje.
„Nema mesta euforiji, nema mesta proslavama, možemo govoriti o dobrim rezultatima, pogotovo kad je vakcinacija u pitanju, još bolji nam trebaju. Dakle, pobedu nad koronom može da objavi samo Svetska zdravstvena organizacija. Jer nije važno samo u jednoj zemlji ili u jednom gradu da se potisne korona. Bilo gde da ostane džep ili žarište – ugroženi smo svi“, poručuje epidemiolog Branislav Tiodorović.
Ukoliko pak SNS ipak proglasi pobedu nad koronom, nezvanične informacije koje prenosi list Danas kažu, učiniće to preko bilborda, majica i plakata. Bila bi to klasična zloupotreba rezultata u borbi protiv virusa od strane jedne političke partije, dodaje Cvijetin Milivojević.
„Kao da su svi ti lekari, to medicinsko osoblje, svi građani zapravo koji su se borili – naprednjaci“, ističe Milivojević. (TV N1, www.rs.n1info.com, Maja Nikolić, 26.5.2021)
https://rs.n1info.com/vesti/da-li-ce-sns-proglasiti-pobedu-nad-koronom-kao-da-su-svi-lekari-naprednjaci/
https://rs.n1info.com/video/n1-reporteri/n1-reporteri-o-pobedi-nad-koronom-i-novom-rektoru-bu/

уторак, 25. мај 2021.

НАЈНОВИЈА КЊИГА У ПРОДАЈИ: "Нулта 2020 тачка“ – 30. зима вишестраначја у Србији

Три деценије политичког плурализма у Србији - у четири књиге Цвијетина Миливојевића:

"На прву лопту - политичко комуницирање у Србији 1990-2007" (цена: 599 дин)
"Мостови и избори - политичко колумницирање у Србији 2008 - 2018" (699 дин)
"Духовна колаборација" (499 дин)
И НАЈНОВИЈА: „Нулта 2020 тачка - тридесета зима вишестраначја“  (699 дин)

(контакт: Агенција "Прагма", + 381 11 3234 439, Француска 14, Београд, office@pragma.rs)
 

Dodatni popusti za "Pragmine" i dr. knjige
Dobre NOVE i STARE, a kao nove, KNJIGE
 
bukvari, azbučnici, priručnici iz oblasti:
novinarstva
odnosa s javnošću
političke komunikacije
propagande
politike...
 
NOVO ILI STARO, A KAO NOVO
 
I - NAJNOVIJE! za samo 499 NOVIH (ili starih) dinara
Knjiga "DUHOVNA KOLABORACIJA" (izdanje decembar 2019)
Politkomunikološke paralele srpske sadašnjosti i ne tako davne prošlosti
(autor: Cvijetin Milivojević)
 
II - NOVO! NOVO! za samo 699 NOVIH (ili starih) dinara
Knjiga "MOSTOVI i IZBORI; političko kolumniciranje 2009 - 2018" (izdanje januar 2019)
Hronika političkog komuniciranja u Srbiji
(autor: Cvijetin Milivojević)
 
III - za 999 NOVIH (ili starih) dinara, paket od dve knjige:
1. Knjiga "MOSTOVI i IZBORI; političko kolumniciranje 2009 - 2018" (izdanje januar 2019)
Hronika političkog komuniciranja u Srbiji
(autor: Cvijetin Milivojević)
2. Knjiga „NA PRVU LOPTU – političko komuniciranje u Srbiji od 1990 – 2007“ (izdanje 2008)
Kako komuniciraju političari - „iz prve ruke“
(autor: Cvijetin Milivojević)
 
 
IV - POLITKOMUNIKOLOŠKO TROKNJIŽJE! za 1.399 NOVIH (ili starih) dinara, paket od tri knjige:
1. Knjiga "DUHOVNA KOLABORACIJA" (izdanje decembar 2019)
Politkomunikološke paralele srpske sadašnjosti i ne tako davne prošlosti
(autor: Cvijetin Milivojević)
2. Knjiga "MOSTOVI i IZBORI; političko kolumniciranje 2009 - 2018" (izdanje januar 2019)
Hronika političkog komuniciranja u Srbiji
(autor: Cvijetin Milivojević)
3. Knjiga „NA PRVU LOPTU – političko komuniciranje u Srbiji od 1990 – 2007“ (izdanje 2008)
Kako komuniciraju političari - „iz prve ruke“:
(autor: Cvijetin Milivojević)
 
V - za samo 699 NOVIH (ili starih) dinara
Knjiga "NOVINAR - VAŠ PRIJATELJ; priručnik za uspešne odnose s medijima" (izdanje 2003)
Bukvar odnosa s javnošću (PR-a)
(autor: Cvijetin Milivojević)
 
VI - za samo 399 NOVIH (ili starih) dinara po primerku ili 999 dinara u paketu od tri knjige
Knjiga „PUTNICI LUDOG TRAMVAJA“
Novinarstvo za početnike – početnica za novinare
(priređivači: Ivan Mrđen, Đoko Kesić i Slaviša Lekić; izdanje „Vreme knjige“)
 
Knjiga „NA PRVU LOPTU – političko komuniciranje u Srbiji od 1990 – 2007“(izdanje 2008)
Kako komuniciraju političari - „iz prve ruke“:
(autor: Cvijetin Milivojević)
 
Knjiga "GLOBALNO POTEMKINOVO SELO - medijski rat od 1990 - 1995" (izdanje 1996)
Kako su vođeni medijski ratovi devedesetih
(autor: Cvijetin Milivojević)
 
Knjige se mogu nabaviti ili naručiti pouzećem u Agenciji „Pragma", office@pragma.rs, tel. +387 11 3234 439, Francuska 14, Beograd

понедељак, 24. мај 2021.

"Можемо", али само у Хрватској

Бирачи у Хрватској, судећи према првим резултатима посљедњих локалних избора, окрећу леђа великим партијама које су деценијама неприкосновене на тамошњој политичкој сцени, те се одлучују да дају шансу новим лицима. Иако многи у томе виде позитиван сигнал и додатни вјетар у леђа развоју, у осталим земљама насталим распадом СФРЈ такав заокрет се још не назире.
Први круг мајских избора у Хрватској је завршен уз велика изненађења и то, прије свега, у два највећа хрватска града - Загребу и Сплиту, гдје су ХДЗ и СДП претрпјели пораз. Најубједљивији је уписан управо у главном граду, јер су у други круг прошли Томислав Томашевић из зелено-лијеве коалиције "Можемо" и кандидат десног Домовинског покрета Мирослав Шкоро.
У Сплиту је побиједио кандидат организације "Центар" Ивица Пуљак, док је у други круг прошао и кандидат ХДЗ-а Вице Михановић.
Иако ће коначни побједници тих избора бити познати почетком јуна, када се одржи други круг гласања у 14 жупанија, главном граду и још 55 градова и 87 општина гдје ниједан од кандидата није у првом кругу освојио гласове више од половине бирача, саговорници "Гласа" су углавном сагласни да се у Хрватској очигледно мијења перцепција код грађана, те да је тај талас још далеко од осталих држава са којима је у заједничкој творевини до почетка деведесетих била и та република.
Јединствен став 
Велике промјене у Хрватској почеле су, без сумње, да се дешавају 2013. када су постали пуноправни дио Европске уније. Управо у томе многи виде кључ промјена и код бирача, те повезницу због чега тога још нема, на примјер, у БиХ и Србији. Политички аналитичар из Београда Цвијетин Миливојевић за "Глас" истиче да је Хрватска довршена држава, за разлику од осталих из бивше заједнице.
- Теме које су на дневном реду у БиХ или Србији сигурно нису на дневном реду у земљи која је чланица ЕУ. Други разлог је што је Хрватска успела за две деценије да, од дела комунистичке Југославије, републике који никада није имала своју потврђену државност, први пут у историји добије државу. Ту је дошло до апсолутног општенационалног консензуса по том питању и зато код великих хрватских партија СДП-а и ХДЗ-а нема разлика у погледу докле је та земља и шта је хрватска територија. Нема разлике ни у односу према положају Хрвата изван Хрватске, ни према суседима. Нема разлика у односу према језику којим се говори о последњем рату на простору бивше Југославије. Сви кажу да је Србија агресор, да су Хрвати бранили домовину, сви су домољуби. У таквим земљама је на дневном реду онај прави живот - истакао је Миливојевић.     
Логично је, додаје, да у Србији и БиХ није тако, јер су недовршене државе, а ту има и грешака грађана, али много више спољне интервенције с циљем да никада и не буду завршене.
- У Србији је противправно, без одлуке УН и тако даље, на сцени узурпација. Најпре агресија, затим окупација од стране НАТО-а 17 одсто њене територије, и у трећој фази десило се признање Косова од стране највећих сила те алијансе. Бивша Југославија се растурала по обрасцу Бадинтерове комисије 1991. године, а коју је формирао западни део међународне заједнице. Распала се по шавовима бивших република. Настаје њих шест, а не седам. Никакво Косово се не помиње 1991. као држава. У БиХ имате Дејтонски мировни споразум, који је зауставио рат, јасан текст, односно Анекс четири који је претворен у њен Устав, а онда стиже, неколико година касније, намерно, лицемерно и навијачко тумачење појединих делова споразума. Сад не знамо да ли је БиХ оно што је из Дејтона, односно врста државне заједнице три конститутивна народа и два конститутивна ентитета или је оно што желе да кажу Брисел или Вашингтон - каже Миливојевић.
У том смислу у БиХ и Србији, такозване, животне теме су можда видљиве на локалним изборима у срединама које погоде неке природне катастрофе.
- Иначе, на великим изборима, па и на локалним, доминирају "велике" теме државног, националног типа које потенцирају странке - подсјећа Миливојевић.
Ипак, враћајући се на новонасталу ситуацију Хрватској након избора, сматра да се ни Томашевићеве изјаве, када би га питали нешто на тему нације или хрватске државе, не би разликовале од оних које дају челници ХДЗ-а и СДП-а.
- Е, то је Хрватска. Тамо се, такозвано домољубље схвата као апсолутан консензус о ономе докле је Хрватска, шта је њено право хрватског народа и однос према грађанском рату. Сви други су агресори, само су они бранили домовину - закључио је Миливојевић.
Пажњу на чињеницу да је Хрватска дио ЕУ скреће и професор Факултета политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић. Истиче да, упркос чињеници да смо некада живјели у заједничкој држави, три деценије након разлаза свака држава бивше Југославије има своје аутентично политичко искуство друштвене и културне специфичности, због чега треба бити опрезан приликом сваке политичке компарације.
- За разлику од Србије, БиХ, Црне Горе и Македоније, Хрватска не само што је у ЕУ, већ је држава са готово потпуно етнички хомогеним становништвом, заокруженим државним и националним питањем, али и много слободнијим медијима, нарочито јавним сервисом. Хрватски интелектуалци храбрије и разноврсније наступају у јавности, дебате су зрелије, а власт подложнија промјенама. Према индексу демократије који се сваке године објављује у часопису "Економист", већ дуго котирају много боље од осталих држава, што, наравно, не значи да у Хрватској нема популизма, шовинизма, криминала, кршења људских права, поготово озбиљних социјалних проблема и слично - истиче Вуковић.
Он додаје да, када је ријеч о нивоу политичке писмености и партиципације, у Хрватској је очигледно годинама уназад могућа афирмација нових имена и покрета, без обзира на њихове касније домете, политичку виталност и амплитуде популарности.
- И тамо се воде жучне политичке борбе, падају тешке ријечи, али су услови за фер и демократску изборну утакмицу много бољи него у БиХ и Србији. Треба нагласити и да разна истраживања политичке културе свједоче да становници Хрватске имају много више самопоуздања у своју моћ и потенцијале да на изборима мијењају власт, него што је то случај у БиХ - истиче он.
На питање да ли је могуће да се ситуација из Хрватске прелије и на друге државе бивше Југославије у наредним изборним циклусима, он каже да су бројни примјери да велике партије не могу остати недодирљиве, чак и кад не постоји јединствена опозициона алтернатива.
- Али у Црној Гори су режим Мила Ђукановића уздрмали локални професор који до тада није био познат јавности и два младића без гломазне партијске инфраструктуре. И ту је на видјелу била жеља бирача да, прије свега, казни власт, па тек онда размишља о политичкој компетенцији или идеолошким оријентацијама нове снаге. Мислим да су и побједе опозиционих кандидата у Бањалуци и Бијељини израз истог или веома сличног ентузијазма бирача. Уосталом, савремена политикологија и указује на промјене у политичкој пракси, опадање повјерења грађана у традиционалне партије и ступање на јавну сцену више да се казне или раскринкају одређени политичари него као алтернативни политички пројекти са визијама и рјешењима за нагомилане проблеме и фрустрације у друштву - казао је, уз оцјену да и у Републици Српској неизбјежно предстоје потпуно другачији политички процеси од оних на које смо се навикли претходних година.
- Да ли ће они бити позитивни или негативни видјећемо, то не зависи само од изборних резултата - закључио је Вуковић.
Незаустављив процес
Политички аналитичар из Сарајева Жарко Папић сматра да је веома важна политичка промјена до које је почело долазити у Хрватској, односно у главном граду, али и да су нове опције препознате и у другим срединама. То је, подвукао је, критика СДП-а јер је паралелно с тим ХДЗ остао стабилан.
- У Хрватској не постоји унутрашња национална напетост, односно нема производње националних тензија као у БиХ између три водеће националне партије које углавном на узајамним конфликтима освајају власт. У Србији је ситуација другачија. Тамо, објективно, имамо ауторитарни, једнопартијски режим, гдје је врло мало простора да се нека нова снага појави. Волио бих, а бојим се утопијски и безуспјешно, када би лекција коју су хрватском СДП-у дали "Можемо" и зелена коалиција била озбиљно схваћена у БиХ. Не може се нова позиција градити на мање-више истим ставовима као код националних странака - истакао је Папић.
Политичари се, подвлачи, требају усмјерити на директне потребе грађана, а не да крију, на примјер, степен сиромаштва у БиХ. С друге стране, имајући у виду да је већина грађана свјесна свог социјалног статуса и стања у друштву генерално, одговор на питање због чега поново на изборима дају глас онима који су кривци за то, треба тражити у томе што је, како каже, грађански концепт у БиХ инструментализован.
- Не може се грађански концепт супротстављати нацији. Родно мјесто грађанског друштва је нација. Пуна национална равноправност је услов да се у свакој нацији пробуде грађани. Ако неко бира члана Предсједништва из једне бошњачке нације, није необично да ХДЗ БиХ постаје једина партија у хрватском националном корпусу и да их све држи. Зашто? Осјећају угроженост. Без пуне националне равноправности, говорим о ФБиХ, неће се грађанин Хрват пробудити, осим некад повремено, и нешто радити за њих - закључио је Папић.
Да се процес демократизације "одоздо" може објаснити чињеницом да је Хрватска ушла у ЕУ, потврђује за наш лист и посланик у Хрватском сабору Нино Распудић.
- Велики мит о меду и млијеку који ће потећи чим се оствари тај "сан" великим странкама је служио као темељна политичка фантазија у очекивању које су грађани трпјели постојеће стање. Након остварења "сна" и сусрета с тврдом реалношћу почињу нови политички процеси, помало пуца дуопол ХДЗ-СДП, јављају се нови играчи, не само локални, и слијева и здесна. И тај процес је незаустављив - рекао је Распудић.
Ипак, видљиво је да су резултати на локалном нивоу у односу на државни нешто другачији и да се Влада не може саставити без "главних играча". Распудић каже да су ова два нивоа повезана и да се нове тенденције прво показују локално.
- Очекујем да ће сљедећи парламентарни избори показати наставак тенденција које су се огледале на овим локалним изборима. Наставак урушавања досадашњег дуопола, ново преслагивање политичке сцене - истиче Распудић.
Већина оваквих листа произашла је из "мејнстрим" партија, СДП-а и ХДЗ-а, па се намеће теза да ове опције можда ипак имају залеђе од стране "главних играча" на политичкој сцени.
- "Можемо" је настало на темељу параполитичке структуре коју су чиниле невладина удружења финансирана углавном извана, али и прилично испреплетена с СДП-ом. Кад се показало да СДП не може више бити политички конкурентан, ушли су директно у игру с новом опцијом. Дио људи који су остварили успјех на локалном нивоу је поникао у ХДЗ-у, с којим су се касније разишли, но свеједно су успјели, попут Пенаве у Вуковару или Милиновића у Лици - истиче Распудић.
На питање да ли је парадокс да се Хрватска оптужује за нарастајући фашизам, а да истовремено побјеђују лијеве и зелене опције, он истиче да свако може другога оптужити за фашизам и да су Стаљин и Тито један другог слично етикетирали.
- Употреба те етикете је доживјела толику инфлацију да је нужно дошло до девалвације. У Хрватској нема ничег упоредивог са Златном зором у Грчкој или мађарским Јобиком, који имају паравојне формације и туку неподобне. Хрватска демократија је у много чему незрела, а Хрватска је пуно сигурнија земља и друштво с мање насиља од већине западноевропских земаља данас - истиче он.
С једне стране, у хрватској јавности постоје оне опције које су знале упућивати нетрпељиве изјаве, с друге стране се побједничке странке с ових локалних избора често ограђују од јефтиног национализма. На питање да ли је то знак да је у Хрватској дубоко подијељено друштво или, можда, да су једни или други изузетак од правила у одређеном тренутку, Распудић каже да ствари не треба посматрати црно-бијело.
- Пуно мржње, предрасуда, демонизирања неистомишљеника наћи ћете и на зелено-лијевој, или како већ себи сами воле тепати, сцени, само на другим основама. Ми смо плурално друштво у којем се политичка сцена дијели на различите политичке опције, вриједности и визије, које конкуришу на демократским изборима, а не на добре и лоше, на толерантне и мрзитеље, прогресивне и заостале и слично - закључио је он.
Константин из Теслића и Бели Прелетачевић
Када је ријеч о БиХ и Србији, једини примјери нечег другачијег од устаљене праксе јесу појава Константина Савића као кандидата за начелника Теслића и Белог Прелетачевића као кандидата за предсједника у Србији. Ђорђе Вуковић каже да они нису примјери за расправу о новим именима и перспективним снагама у смислу политичких промјена и декорисања идеолошког плурализма.
- Они су прије протест против неуспјеха демократије, израз неповјерења у политичке партије и естрадизације политике. Епизодне улоге са мање или више оригиналности, али свакако као докази незадовољства политичком понудом у којем се више не разазнају програми, визије, идеологије, начелности - истакао је Вуковић. (Глас Српске, www.glassrpske.com, Ведрана Кулага Симић, Александар Стојановић, 23.5.2021)

Čistka u SNS-u: Stefanović pred izlaznim vratima

Ministar odbrane Nebojša Stefanović odbacuje umiješanost u bilo kakve aktivnosti koje bi ugrozile predsednika Srbije.
Srpska napredna stranka, stožerna partija vlasti u Srbiji koja, prema procjenama, broji blizu 750.000 članova, preispituje rad vrha svog rukovodstva.
Lokalni odbori širom zemlje glasaju o povjerenju nekoliko visokih funkcionera, među kojima je i ministar odbrane i član predsjedništva partije Nebojša Stefanović.
Istražio Ognjen Zorić. (www.balkans.aljazeera.net, TV Al Jazeera, 20.5.2021)

https://balkans.aljazeera.net/videos/2021/5/20/cistka-u-sns-u-stefanovic-pred-izlaznim-vratima

четвртак, 20. мај 2021.

Zašto Vučić na ovaj način smenjuje Stefanovića

Smena ministra Nebojše Stefanovića pretvorena je najveći politički rijaliti koji smo gledali decenijama unazad. Gotovo pa javno glasanje po odborima, zasipanje saopštenjima u kojima se traži odlazak šefa beogradskog odbora SNS, uz prateće zakletve na vernost predsedniku stranke i teatralna upozorenja i obrazloženja stranačkih kolega - u najmanju ruku jeste čudno, pogotovu kad se uzme u obzir da se sve ovo moglo uraditi mnogo diskretnije. Prema mišljenju sagovornika portala Nova.rs, to može značiti dve stvari: pokušaj Vučića da glumi demokratiju ili dogovor predsednika i njegovog dojučerašnjeg pulena da političkom predstavom zamaskiraju odsustvo pravne odgovornosti za ono što se Stefanoviću stavlja na teret.
Koliko god se dugo pričalo o sukobu na relaciji Vučić – Stefanović, ovakav rasplet malo ko je očekivao.
Odbori Srpske napredne stranke po Srbiji glasaju, svi kao po komandi traže smenu Nebojše Stefanovića, funkcioneri SNS šalju više nego otvorene poruke sa svojih profila na društvenim mrežama, saopštenja lete sa svih strana. Rok do kog je traženo da se izjasne bio je 17. maj.
Kao „dan D“ navedi se 29. maj i sednica Glavnog odbora SNS na kojoj će se SPAS Aleksandra Šapića utopiti u SNS, a Stefanović najverovatnije izbaciti iz stranke. Do tada javnost drži dah i pita se šta stoji iza svega i zašto ga lider naprednjaka Aleksandar Vučić na taj način smenjuje.
Glumljenje demokratije
Komentarišući zašto je Vučić izabrao baš ovako „javno“ otpisivanje Stefanovića, politički analitičar Boban Stojanović kaže da deluje da se sve dešava po jasnim koracima.
„Prvo najava ujedinjenja sa SPAS-om, jasno stavljanje do znanja da će nešto da se menja u beogradskom odboru, a onda i “namig” da se krene sa javnim saopštenjima o zahtevima za promenama. Mislim da je ovo i jedna vrsta popisa unutar SNS-a, da se vidi da li iko sme da stane na stranu Stefanovića i jasna poruka šta će biti ako neko to uradi (svi zapisniici o izjašnjavanju se šalju u centralu stranke). I to treba da pokaže Stefanoviću da niko nije na njegovoj strani, a naravno da će svi po odborima to da rade (pa i Rakovica među prvima), valjda da bi zadržali svoje pozicije“, kaže Stojanović.
Simptomatično je i to što se sve to radi vrlo otvoreno.
„Kao da su odjednom zaboravili da je Stefanović bio najbliži Vučićev saradnik, jedno vreme potpredsednik stranke, ministar u dva najvažnija ministarstva, pa čak i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost na koje ga je lično predsednik Vučić imenovao, kao da nema odgovornosti samog predsednika stranke i slično. Ali svakako je ovde u pitanju popis unutar članstva i lokalnih odbora i priprema za smenu pre svega sa mesta predsednika Gradskog odbora, kao i glumljenje nekakve demokratije u stranci koja je sve samo ne demokratska“, navodi Stojanović.
Bolje politička smena nego hapšenje
Politikolog Cvijetin Milivojević kaže da ga fascinira to što Vučićeva propagandna mašinerija nije odmakla od početka, te mu ovakav vid obračuna sa Stefanovićem podseća na staljinovski.
„Ova diferencijacija koja se sada dešava u SNS je toliko puta viđena od Staljinovih čistki, do onih koje se vezuju za drugu polovinu osamdesetih godina i glasanje opštinskih komiteta posle Osme sednice protiv Ivana Stambolića, a za Slobodana Miloševića. Uz svu medijsku podršku. Mislim da je Vučić ovakav nastup izabrao zbog manjka kreativnih ideja, a i zato što cela ova priča ima privatnu sferu. Nebojša Stefanović je njemu odani prijatelj od osnivanja SNS i verovatno postoji odnos koji Vučić ne može tek tako da preseče. Zato to radi sve ovako preko odbora, javno, navodno transparentno, zapravo u rukavicama“, kaže Milivojević i dodaje:
„Drugi aspekt priče je moj lični utisak, da predsednik neće slagati po deveti put, već da će se uskoro zaista povući sa čela stranke što je osam puta do sada obećao. I da je odlučio da pre nego što ode pročisti stranku“.
Uveren je, međutim, da iako možda trenutno ne izgleda tako, postoji dogovor između Vučića i Stefanovića.
„Ako je tačno sve ono što se Stefanoviću stavlja na teret, to onda nije stvar stranke, nego policije i tužilaštva. Stefanović bi trebalo da odgovara. Zato sam siguran da dogovor postoji i da će biti manje kazne, a više pristojne utehe za Stefanovića. Nekad su to bile ambasade, sad je to uglavnom direktorsko mesto u nekoj firmi daleko od očiju javnosti“.
Sličnog je mišljenja i član pokreta „Oslobođenje“ i bivši inspektor Uprave kriminalističke policije (UKP) Milan Dumanović, koji za Nova.rs kaže da ovakav rasplet događaja odgovora i Vučiću i Stefanoviću.
„Mislim da je ovaj momenat izabran zato što Vučić trpi veliki pritisak zbog afere Belivuk i da se od njega traži da procesuira Nebojšu Stefanovića. On to ne sme da uradi, jer je Stefanovič dugo bio na mestu ministra i verovatno mnogo toga zna, tako da otvoreni sukob ni jednom ni drugom ne odgovara. Vučiću je zato najbezbolnije da ga politički ukloni. Sa druge strane, ukoliko su sve optužbe koje se stavljaju na teret Stefanoviću tačne, jasno je da bi on u najmanju ruku trebalo da bude uhapšen, tako da i njemu više odgovara politička smena nego pravni progon“, zaključuje Dumanović. (www.nova.rs, Jelena Jelovac, 18.5.2021)

уторак, 18. мај 2021.

Чистка: „Не ћутим се кривим и признајем само суд Партије“!

„У дворану је доведен Ј.Б. Његово лице има нешто од оних физиономија које потсјећају на челик. Свијетлим очима гледа преко цвикера врло хладно, али енергично и мирно... Записничар је забиљежио да Ј.Б. разумије оптужницу, те исказује: „Ја се не ћутим кривим иако признајем оно, за што ме тужи Д.о, јер не сматрам овај суд компетнтним, већ само суд Партије! Не признајем буржоаски суд, јер се сматрам одговорним само својој комунистичкој партији. Признајем да сам члан илегалне Комунистиче партије Југославије, признајем да сам радио на ширењу комунистичких идеја и пропагирао комунизам, те приказивао каква се неправда чини пролетеријату од буржоазије... Ја Закон о заштити државе нисам читао, али сам био свјестан да својим чином гријешим против тога закона. Ја држим да су природни закони виши од оних које створи једна класа, да притисне другу. Ја сам за своје идеале спреман жртвовати и свој живот!“
... Овако су, 8. новембра 1928, из велике дворане загребачког судбеног стола, са комунистичког (“бомбашког“) процеса против Јосипа Броза и осталих извештавале загребачке „Новости“.
Тако некако замишљам и Стефановић др Небојшу пред врховним напредњачким кадијством, с том разликом да он, „ћутао се или не ћутао кривим“, свеједно,  не признаје чак ни „суд своје партије“, већ само „Божји“, пардон, суд Врховника лично.
Разумем и председника Републике зашто је кршење Устава Републике Србије и противуставни останак на положају врховног команданта паравојске Ес-ен-еса продужио „за до септембра“, пошто се, у међувремену, дохватио и „Торовог маља“ и замахнуо њиме према свим криминалцима, па и онима у сопственим редовима. Пре неки дан најавио је и „рат мафији у фудбалу“, што сам ја – да ли грешим – најавио као претњу истима онима које је управо сам Врховник довео на чело „два вечита најљућа ривала“ и Фудбалског савеза, приде. А да не говоримо о томе да нашег Врховника није мрзело ни да педантно израчуна да су „против њега“, тј. за „рушење, хајде њега, али и Србије“ (у разноразне медије, организације које подржавају, као и разне аналитичаре), баш сада, тајкуни споља и изнута, уложили 1,3 милијарде евра!
Зато се до рујна, пре него што коначно испуни обећање и постане председник свих нас, а не само чланова своје партије – као председник Републике, дохватио најпречег посла, чистки у једној од 100 партија у Србији. С намером, ваљда, да своме наследнику ову партију остави– чисту као апотеку!
Кад смо већ код чистки, оне најпознатије код нас свакакао су, не рачунајући Његошеву фиктивно-литерарну, „истрагу потурица“, претрага  „ранковићеваца“ после „афере прислушкивања“ и  Брионског пленума, те „диференцијација“ и јавно елиминисање „стамболићеваца“ након Осме седнице ЦК СКС.
Та „диференцијација , кз друге половине осамдесетих, била је, као, „иницирана из базе“, наравно, по наруџбини, а по правилу, једногласно и акламативно, без расправа; све што је као налог долазило „одозго“, бивало је потврђивано „одоздо“ и тако цементирано, опет се враћало „овамо горе“ под завршни мур.
Путем медијске припреме и пропагандне „обраде“ неподобних преко Одјека и реаговања“ и рубрика типа „Рекла – казала“ и „Крици и јауци“,  провлачења кроз топлог зеца“ и јавне инкриминације, после Осме седнице је до толике мере, од „издајничких“ елемената „очишћена“ та, у том моменту једина, партија да је Милошевићу, три године касније, када је легализовано вишестраначје, остало само да је, тако „умивену“, а подгојену, преименује, из комунистичког у, тада трендсетерскије, социјалистичко име.
У модерном свету, Стаљинове чистке из тридесетих  које  су потрајале  све до 1938, када се над Европом и СССР-ом надвио црни облак нацизма и фашизма – немају обиљног такмаца. Након хапшења и елиминације првог ешалона партијских, војних и политичких руководилаца, хапшене су и стотине хиљада „обичних“ људи, који су отуживани (и којима је пресуђивано) због наводне саботаже, шијунаже, издаје, припреме атентата на највише државне руководиоце. Десетине хиљада људи је свакодневно и признавало те оптужбе, што се развило у масовну епидемију признавања најмонстрознијих оптужби и „епидемију покајања. Прекаљени борци, реолуционари  осведочене личне храбости, под најстрашнијим уценама - промптно су признавали злочине које нису починили, па се, шта више, и додатно самооптуживали  и за више од онога што им је на душу стављао тужилац!
Уз нужну ограду да су „сви ликови измишљени и да је свака сличност са стварним ликовима и догађајима у Србији 2021. случајна“, овде препоручујем враћање књизи професора Владимира Адамовића („Од власти до параноје – психобиографија Ј. В. Стаљина“), објављеној пре 32 године, а која обрађује и ово раздобље Стаљинове владавине.
Проф. Адамовић, уз напомену да је „жудња за влашћу  била мотор који је Стаљина покретао, а власт била у позадини свих његових одлука и мотив поступака,  овако слика Џугашвилијеву психобиографију:
... Апсолутна власт коју је стекао врло спретно користећи историјске околности, била је мотор његове активности. Потпуна моћ је проузроковала његову параноидност, јер је постепено, како је јачала, доводила до прекида општења са околином... На врху пирамиде, он је остао осам. Усамљености и прекид комуникације, уз искуства пређеног пута, дали су логичан резултат – параноидни синдром. Посебан животни стил који називамо параноидним: сумња, опрезност, лукавост, уз високу интелигенцију, снажну вољу и способност да препозна намере противника, тежња ка усамљености, непоказивању осећања, биле су његове најбитније одлике... па се тим особинама дода, необуздан нагон ка власти... Стварност се претворила у фикцију; инфантилни сан о свемоћи је реализован; улаз у психозу је отворен...
Психијатри и филозофи (Фром, Саливен, Бубер) заступали су тезу о дијалошкој природи човека – успостављање дијалога сматрали су за основну егзистенцијалију човека, односно начин за избегавање усамљености. Проф. Душан Кецмановић („Између нормалног и патолошког“ , Мала едиција Идеја, Београд, 1973) такође је истицао да је суштина човека у његовој дијалошкој природи“ и да је „битна способност човека да општи са другима, да живи са другим људима, а не напросто међу њима или поред њих“.
Док је, насупрот томе, Стаљин „како се све више пењао ка врху, све више и више кидао везе које су га везивале за масе, саборце, пријатеље, породицу; и, најзад, када је, негде пред рат, скупио потпуно власт у својој руци, нашао се потпуно усамљен, без  могућности комуникације“ (В. Адамовић).
„Комуникација“ за којом је посезао је била једносмерна: „преносници власти, замишљени почетком двадесетих година, функционисали су само у једном правцу: они су на доле преносили поруке, али се одјек тих порука, због недостижности власти и ограђивања личности вакуумом моћи, није враћао.
Тако је Стаљин постао усамљеник, талац тоталне моћи и заробљеник монолога. Докле је то тамо, у СССР-у, ишло, само још неколико подсећања. Од фасцинације тајним службама, заверама и полицијама, до патолошког страха од људи које је сам бирао и постављао на та места: Јагода (бивши апотекарски помоћник, стручњак за „прашкове“), шеф Стаљиновог НКВД, смењен је и елиминисан под оптужбом да је, уз помоћ лекара, тровао и ликвидирао; његови претходници Ђержински и Менжински, шефови ЧЕКЕ, такође су ликвидирани, и потоњи шеф НКВД Јежов скончао је тако, сви уз „помоћ“ или „асистенцију“ лекара......
Еленштајн (Хисторија стаљинског феномена, Школска књига, Загреб, 1980), у прилог чињеници да је Стаљин, у зениту моћи, показивао све веће неповерење према својим највернијим сарадницима, подсећа: „На крају живота је толико нарасло његово неповерење да је уклонио Ворошилова са оптужбом да је енглески шпијун, пријетио је Молотову и Микојану, дао је депортирати Молотовљеву супругу и двоје Микојанове дјеце. Такође је наредио да се ухапси Кагановичев брат (и сам члан Централног комитета)...“
Последице „Велике чистке“ (1936 – 1940) биле су погубне и по Комунистичку партију Југославије која је, у ригидну стаљинизацију, гурнута још 1928. године. Процењује се да је „елиминисано“ 600-700 чланова КПЈ, велики број оснивача и скоро цело дотадашње руководство. У Москви су, под лажним оптужбама да су ковали завере против властите и совјетске партије бољшевика, стрељани сви дотадашњи генерални секретари КПЈ: Филип Филиповић, Сима Марковић, Ђуро Цвијић, Јован Малишић и Милан Горкић, а преживео је само Горкићев наследник, горепоменути Јосип Броз.  
Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин је – слажу се историчари – у својој земљи, уништио више пријатеља и следбеника него непријатеља. Наводно је било довољно само да Стаљин (на)чује да се прича да се неко спрема или да некога хоће да, можда и против његове воље, кандидују чак не и за Генералисимусовог  наследника, већ ту негде, при врху - па да Стаљин, али врло опрезно и стрпљиво, почне да припрема његову елиминацију или чак и ликвидацију...
Да је Стефановић др Небојша, уместо што је „о'мах отишао на полицију“, послушао мој бесплатан савет („Мали Шенген на великом полиграфу“, 13.11.2019), можда би и имао, какве – такве, шанске да се данас неокрњен извуче: „Све и да је невин да невинији бити не може, већ чињеница да се први полицајац Србије “самопозвао” на полиграф у полицију, уз изгледну могућност да бројило, тј. истиномер / лажомер, као и у више једнако сензибилних случајева раније, очитава Врховни(к) командант лично – личи на претпоследњи чин седмоипогодишње фарсе. Да је мене послушао још ономад, када га је оно Бошко Фашиста, открићем да је “дипломирао на Сава центру”, изуо из цокула, па да је рекао “добро људи, можда ме је Џон Мића Незбит насамарио, увалио ми лажни факултет и диплому са бувљака, али моје знање није спорно, ето, нека ме пропитају највећи експерти са државних универзитета” –  имао је Стефановић др Небојша неку шансу да се, као некоћ онај крушевачки керамичар, извуче само са једногодишњом суспензијом из високе политике.
На његову жалост, Доктор ће политички завршити као што, по правилу, сврши већина јавних чанколиза, муфтаџија, пустосвата, увлакача, удворица, поданика, послушника, полтрона, лакташа и подрепаша, (о чему сам понешто написао у прошлој колумни, „Шта се згоди кад се улизица роди“,6.4.2021).
Вишак амбиције је Доктору дошао политичке главе.
Поверовао је у једном тренутку самом Врховнику да ће баш он, „Небојша из Београда“, постати калиф уместо калифа у Партији, као што је Врховник постао Његовој екс-екселенцији, у јесен 2012.
А тек када је Врховник казао да „он и Небојша могу само заједно из власти“ (16.12.2018) – Доктор је био уверен да ће, баш он, Божјим (Врховниковим) провиђењем постати први виделиста (напредњак) „Српског света“!
Та неопрезност коштала га је – (теледириговано, из „Комитеје“, а по хоризонтали и вертикали спуштено, до локалних одбора) диференцијације, како се то „китило“ у вакте после Осме седнице. И баш зато што натукнице долазе са истог врховног места, саопштења, пардон, праве мале оптужнице, од Бујановца и Велике Хоче, до Међе и Хоргоша,  а  контра Доктора, личе као јаје јајету. Па се, што је и очекивано, од Стефановић др Небојше, најбрже и најгласније ограђују најближи пријатељи, баш они којима је највише помогао и које је онолико исподуживао.
Ако „падне (само) на прислушкивању“, још би се, на крају, Доктор могао дичити и потоњом славом, са истим образложењем пометених, Леке Ранковића и презимењака му (Ћеће) Стефановића!
Овако, сад ће, осим од „Небојше из Београда“,  и од др Лончара и Марије на Пркосима Обрадовић почети изнутра да се ограђују... и да опет – по налогу из централе - хорски запевавају Врховнику да, по осми пут у четири године, слаже и не испуни своју уставну обавезу о повлачењу са положаја врховног команданта напредњачке паравојске од 750.000 паравојника!
Јер, нема Ес-ен-ес  чак ни онолицно унутрашње демократије у себи, колико је, рецимо, пре чистке, имала илегална бољшевичка Ка-пе-јот, у време фракцијских борби које су отпочеле 1921, а привидно окончане на Дрезденском конгресу, 1928, познатом и по одлуци југословенских комуниста о рушењу Југославије и стварању независних држава Србије, Косова, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе.
Ако је реч о процесу пречишћавања и прочишћавања са крајњом Врховниковом намером да своме наследнику на врху странке, остави чисту странку – хајде да навијамо за то. Пошто обећање да ће, на крају пута, Врховник почистити и самог себе са чела Ес-енеса, већ имамо!
Да Врховник као председник Србије није, противно Уставу,истовремено и председник најмногољудније странке међу Србима и у ближем и даљем иностранству, ово би требало да буде само тема за најсвесније и „најпристојније“ (цитат: Врховник) чланове нашег друштва, мислим на чланове Ес-ен-еса. Али, пошто то није тако – цела Србија се, уместо стварним животом, тиме данас замајава.
Председник, јелте, никад не лаже, па му, ево још једном да подсетим у инат свим његовим лажним „браниоцима“ из странке – држим фиге да, коначно, испуни своје, осам пута од 1917, јавно изречено обећање да ће испоштовати Устав (и Мирослављево јеванђеље) на коме се заклео и повући се са антиуставне функције председника Ес-ен-еса. Обећање је последњи пут орочено на следујушчи септембар...
А, ако до тога дође, немам сумње да ће такву одлуку  - као што налаже актуелна напредњачка политичка пропаганда, на претходним изборима у Србији, „позајмљена“  од немачких националсоцијалиста из половине тридесетих година 20. века:  „Führer hat immer recht „ (Вођа је увек у праву). И: „Ja! Führer wir folgen Dir!“ (Да! Вођо, пратимо Те!) – испоштовати и његова, у том случају, бивша партија. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)