субота, 16. октобар 2021.

Vučić oprao ruke od Briselskog sporazuma, tako će i od „Beograda na vodi“

Nisam ja potpisao Briselski sporazum, reče predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Raškoj i ostavi nas u čudu. Istina, nije, ali je i te kako učestvovao u njegovom sklapanju kao tadašnji prvi potpredsednik Vlade. Taj sporazum nije jedini koji nije Vučić potpisao, a o kojem je zapravo on odlučivao. Na spisku se, između ostalog, nalaze i sporan ugovor o “Beogradu na vodi”, PKB, “Linglong”…
„Nisam ja taj koji je potpisao Briselski sporazum, ali sam ja taj koji nije dozvolio Prištinu u UN. Došao sam ovde lično, jer sam obećao da neću dozvoliti novi pogrom nad Srbima“, rekao je Aleksandar Vučić u Raškoj na sastanku sa Srbima, uplašenim i do srži potresenim događajima sa severa Kosova, hapšenjima kosovske policije i ranjavanjem Srećka Sofronijevića.
I tako je predsednik “oprao ruke” od Brisela, jer potpis je stavio Ivica Dačić, tada premijer Srbije.
A što ste spavali na podu predsedniče?
Kao da svi patimo od kolektivne amnezije i da smo zaboravili da je I te kako odlučivao o tome šta će Srbija u Briselu potpisati.
„Kad su mi zapretili karijerom, ja sam legao na pod i rekao (Ivici) Dačiću da tamo ide i da ne potpisuje ništa i tri sata sam spavao. Tad su naučili da je bolje da ne vrše nikakav pritisak“, govorio je Vučić više puta o tome kako su izgledali pregovori u Briselu.
Komentarišući ograđivanje predsednika Srbije, politikolog Cvijetin Milivojević kaže:
„Istina, nije Aleksandar Vučić potpisao Briselski sporazum, on se hvali kako je naša delegacija na čelu sa Dačićem htela da potpiše još goru varijantu, ali zahvaljujući njemu koji je spavao na podu i ništa nije jeo, ta gora varijanta je izbegnuta. Pa smo potpisali ovu, koja je ne samo u sukobu sa Ustavom ove zemlje, već i sa zdravim razumom. Ono što je predviđeno Briselskim sporazumom može da uradi samo neko ko je ucenjen ili neko ko pojma nema o državi, niti o međunarodnom pravu. I istina je nije ga Vučić potpisao, on je naterao Ivicu Dačića da to parafira. A to što je neko drugi potpisao, ono što je on naredio zapravo jeste jedan dobar alibi“, kaže Milivojević.
Jer, kad nema potpisa, nema ni odgovornosti.
„Ni na jednom od tih ugovora nema Vučićevog potpisa, a svi znamo da bez njegove inicijative i naređenja ništa u Srbiji ne može da se završi. A potpisa nigde, jer kao predsednik države i ne može to da radi. Jedino je tu Vučić ispoštovao ono što mu nalaže Ustav, pa se na mnogim ekonomskim ugovorima o kojima se često polemiše u javnosti, ne nalazi njegov, već potpis Zorane Mihajlović, Siniše Malog, Ivice Dačića… Tako da u pravnoformalnom smislu, ako se bude pokretalo pitanje odgovornosti, on za sve to kao i za Briselski sporazum može da kaže “ja to nisam potpisao” – objašnjava Cvijetin Milivojević.
Prijatelji Arapi i braća Kinezi
Kad smo kod papira i ugovora na kojima nema Vučićevog potpisa, a koji su osnovano kritikovani u javnosti jeste čitav niz poslova koji je sklopljen sa firmama iz Emirata. A svi znamo da predsednik Srbije neretko u javnosti govori o prijateljstvu sa šeikom Bin Zajedom, predstavljajući ga kao velikog investitora i dobročinitelja. Izjava o strateškom partnerstvu, koju je Vučić jedino potpisao, bio je uvod u čitav niz poslova sa kompanijama iz Emirata.
Tu je, pre svega, ugovor o “Beogradu na vodi”, kojim je arapskoj kompaniji “Igl hils” praktično poklonjeno zemljište u centru Beograda. Ugovor je potpisala tadašnja ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović.
Problematična je bila i prodaja Privrednog kombinata Beograd (PKB) ispod svake cene. U igri je ponovo bila firma iz Emirata Al Dahra, a 17. 000 hektara poljoprivrednog zemljišta prodato je po nedopustivo niskoj ceni od 4.700 evra po hektaru. Sama kompanija je u svom finansijskom izveštaju navela da su u tom poslu zahvaljujući niskoj ceni bila “dobra” preko 100 miliona evra. Ugovor o prodaji poljoprivrednog zemljišta PKB-a Al Dahri potpisao je tada državni sekretar Ministarstva privrede Dragan Stevanović.
Na red su došla i kineska ulaganja. Treba podsetiti da se predsednik lično vrlo često hvali prijateljstvom sa predsednikom Kine Si Đinpingom, kojeg neretko naziva “bratom”.
Zahvaljujući međudržavnim sporazumima kompanije iz ove zemlje grade puteve po Srbiji. Te cene su ugovorene direktno bez tendera. Kinezi grade i fabrike. Jedna od njih je “Linglong” u Zrenjaninu. Ugovor je potpisao ministar finansija Siniša Mali, a građani su dobili jednog od najvećeg zagađivača i rukovodstvo koje ignoriše pitanja novinara i javnosti.
Crne liste
Cvijetin Milivojević kaže da je nakon potpisivanja Briselskog sporazuma i kritike istog on stavljen na crnu listu Aleksandra Vučića.
– Pored svega toga, nakon Briselskog sporazuma napravljena je crna lista ljudi kojima je zabranjen pristup RTS-u i prorežimskim medijima, kako ne bi kritikovali ono što je potpisano. Među tim osobama sam i ja. Proizveli su nas u državne neprijatelje upravo zbog kritike onoga što je potpisano, a što je van svake pameti – navodi Milivojević. (www.nova.rs, 16.10.2021, list “Nova”, Jelena Jelovac)

четвртак, 14. октобар 2021.

Dačićeva „Sledeća tri dana“ (engl. The Next Three Days)

Hoće li Doglavnik, makar sada, kada ga je Vrhovnik denuncirao do poniženja, optuživši ga za potpisivanje protuvustavnog sporazuma ("nisam ja, časna pionirska, potpisao Briselski sporazum" – reče on u Raški), konačno da posegne za svojom ustavnom obavezom  (član 8 stav 1 Zakona o lokalnim izborima: „izbore za odbornike raspisuje predsednik Narodne skupštine Srbije“) i raspiše izbore za skupštine opštine i gradova na Kosovu i Metohiji?
Sada, kada je Vrhovnik i definitivno njime, kao krpom, pokušao da obriše pod, Doglavniku su preostala samo još tri dana da spasi sebi barem dušu, ako već ne može i političku budućnost.
Da učini ono što, od 2013. naovamo, niko od od tih srećkovića na mestu spikera srpskog parlamenta nije smeo da uradi, o čemu sam, na ovom blogu, pisao i marta 2020 („A deca puna mašte, (naša) deca su ukras Es-en-esa):
Poražavajuće je da niko, ne samo iz vlasti nego i iz „velike opozicije“, ne primeti da u „raspisu lokalnih izbora“ koji je Naša Maja obnarodovala 5. ožujka, osim izuzimanja 15 gradova i opština na teritoriji „uže Srbije“, u kojima su vanredni izbori održavani između 2017. i 2019. godine, nedostaje i svih četrdesetak opština na KiM?! Još je tužnije da je ista ta, Naša Maja, i onomad spikerka srpskog parlamenta, i 7. marta 2016, kada je raspisivala prethodne lokalne izbore po Srbiji, „zaboravila” da u preambuli Ustava piše kako je i KiM deo te Srbije! Naša Maja, ali i naš Vrhovnik (tada u funkciji premijera) ostali su tada nemi na vapaj Srba sa KiM koji su im predali peticiju sa više od 20.000 potpisa kojom su tražili da predsednica Skupštine Srbije raspiše i izbore na KiM. Tada ju je, ruku na srce, još jedino njen bivši šef vojvoda Šešelj upozorio da krši Ustav i član 8 Zakona o lokalnim izborima, te da se ne može raspisivanje i održavanje lokalnih izbora na KiM uređivati nekim briselskim sporazumom i „prepuštati institucijama samoproklamovane države Kosovo“.
Podsećanja radi, čak su i „dosmanlijske“ vlasti, sve do 2012. godine, raspisivale, pa i organizovale, lokalne izbore i na dobrom delu KiM. Pre osam godina, predstavnica ondašnje, ali i današnje vlasti, tadašnja predsednica parlamenta Slavica Đukić Dejanović, raspisujući lokalne izbore, saopštila je da će „u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN Vlada Republike Srbije, u saradnji sa UNMIK-om, preduzeti sve neophodne radnje u vezi sa izborima na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija“.
Ali, odmah po raspisivanju, počele su zakulisne kalkulacije u režiji, tada vladajućih, DS-a,SPS-a i njihovih budućih naslednika, naprednjaka koji su četiri godine, voljom „žutog ološa“, parazitirali u parlamentu na mandatima koje su, na prethodnim izborima 2008, osvojili radikali. Tadašnja vlast (uz velikodušno razumevanje naprednjaka) počela je da se „vadi“ na to kako bi transparentno održavanje lokalnih izbora na KiM po zakonima Srbije moglo da znači „kršenje Rezolucije 1244“, iako je to pet godina pre, učinio sam UNMIK, uzimajući, nikada usvojeni, Ahtisarijev plan kao „zakonsku osnovu“ da te izbore organizuje Priština, a ne Beograd.
Da li se još neko seća Krstimira Pantića? Bio je to izabrani gradonačelnik severne Mitrovice (naprednjak!), koji je prvi odbio da položi zakletvu Hašimu Tačiju, po cenu da nikada ne preuzme tu funkciju!
I nije je ni preuzeo, dok je, za to vreme, trust naprednih mozgova iz Beograda „savijao kičmu“ ostalim izabranim srpskim funkcionerima da kleknu i time formalno priznaju da je „Republika Kosovo suverena na celoj svojoj teritoriji...
Opozicija od pre osam i po godina (koja je to ostala i do danas) nije se proslavila ni u danima, neposredno nakon što je osovina Daček – Vuček parafirala „Prvi Briselski sporazum“. Evo, kako sam tadašnjeg „žutog lidera žutog preduzeca“, unapred svestan da je to zaludna rabota, prizivao i začikavao da u parlamentu ne podrži taj antiustavni i antidržavni akt (Zašto Ðilas danas mora da kaže „ne“,  "Naše novine", 26.4.2013):
„... Ali, kad već neće „zaređeni“ Ustavni sud, danas je baš Dragan Ðilas najpozvaniji da kaže „ne“. Zašto?
Zato što se, u tri četvrtine Vladinog izveštaja koji je danas pred poslanicima, imputira Demokratskoj stranci da je ona, zapravo, „izdala“ Srbe na Kosovu, a da sadašnja vlast samo mora da nastavi da primenjuje „međunarodno preuzete obaveze“.
Zato što u „Prvom sporazumu o principima koji regulišu normalizaciju odnosa” koji je Dačić parafirao, niti u jednoj od ukupno 15 tačaka, nema ni traga od Republike Srbije.
Zato što se u tačkama 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 i 11 pominju isključivo i samo nadležnosti Kosova, kosovski zakoni, kosovske vlasti i država Kosovo, a nigde, čak ni između redova, država Srbija čiji, pak, tzv. državni vrh obmanjuje sopstvene građane da je – Kosovo deo Srbije.
Zato što u tački 7 Briselskog sporazuma piše da će na Kosovu „postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu Kosovska policija“.
Zato što tačka 10 kaže: „Sudske vlasti biće integrisane i funkcionisaće u okviru pravnog sistema Kosova“.
Zato što tačka 11 predviđa da se opštinski izbori u severnim opštinama organizuju „u skladu sa kosovskim zakonima“.
Zato što odrednica koja kaže da „nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU“, očigledno važi i za prijem Kosova u ostale evropske organizacije i asocijacije.
Zato što je jedina garancija da albanska „vojnička čizma“, još neko vreme, neće na sever, časna reč Drecunova i usmeno „majke mi, neće“ generalnog sekretara NATO-a.
Zato što država Srbija nema ni moralno ni političko pravo da Srbima i ostalim, sebi lojalnim građanima, na Kosovu i Metohiji silom uteruje novu državu Republika e Kosovës!
Zato što je protiv priznavanja nezavisnosti Kosova trenutno dve trećine čovečanstva.
Zato što je, potpuno izvesno, da će, posle ovog sporazuma i jedan broj država koje do sada nisu priznale Kosovo, to učiniti.
Zato što ne mogu više Rusi i Kinezi da budu „veći Srbi“ od samih Srba, tj. njihovih samodržaca.
Zato što će, ako Srbija, sve ovo parafirano, poslušno i implementira, uslediti nove ucene do Vidovdana.
Zato što su, iz ove perspektive gledano, čak i „Borkova fusnota“ i Kosovo sa zvezdicom (*) – san snova.
Zato što je, pred izbore, jedan rekao: „Ja se neću smiriti dok se Kosmet vrati u sastav Srbije.“ A drugi obećavao: „Kosmet ćemo opet braniti i oružjem ako treba.“ I zato što je prvi postao predsednik Srbije, a drugi došao u poziciju da postane premijer.
Zato što je i sam pokojni Ðinđić, koga današnji demokratski trbuhozborci, malo – malo pa „izvuku“ sebi u prilog, bio sa svojim narodom u BiH, u januaru 1994, kada su počele da padaju prve NATO bombe na tamošnje Srbe.
Zato što će, ako podrži ovakav tekst sporazuma, DS, dugoročno, pobeći od sebe same, ali i izgubiti razloge svog opozicionog postojanja.
Pošto sam već sam sebe povukao za jezik, sledi još malo podsećanja za naše „pileće mozgove“, kako se – po mom skromnom poimanju i pisaniju - „kuvala / gutala žaba“ u srpskom javnom mnenju, u tim „predbriselskim, briselskim i neposrednim postbriselskim vaktima“.
Mirupafshim, Kosova! („Danas“, 5.3.2012): „... Verujem onom malcu Ledenom, savetniku Predsednikovom, što nas, glede Kosova, kao hipnotisane, mesecima drži u neznanju, kad iznebuha priopći da će delegacija Srbije u Briselu nepokolebljivo nastojati da dođe do – kompromisa! No se pitam šta je to kompromis ako nije pronalaženje dogovora kroz sporazumevanje, uzajamno prihvatanje tuđih zahteva na štetu sopstvenih ciljeva, pri čemu su obe pregovaračke strane saglasne da postizanje sporazuma donosi stvarniju korist od potencijalnog ćara koji bi donelo prihvatanje početne pozicije samo jedne strane. Pošto već Beograd smatra da je Kosovo deo Srbije, a Priština da je Kosovo nezavisna država… Kakav je to onda „kompromis“ kome teže Dačić, Vučić i Nikolić, ako bi Srbija pristala na „zajednicu srpskih opština“ na grani, u formi a bez sadržine, u okviru nezavisnog Kosova, iako je čak i ovde prokuženi Ahtisari nudio više?!  „Zajednica srpskih opština“ ima smisla samo ako u Briselu za nju izborite izvršna, sudska i zakonodavna ovlašćenja, dakle pun suverenitet koji bi, za neku godinu, mogao da bude realizovan kao korišćenje prava na samoopredeljenje.
Sve, međutim, izgleda kao da Dačić i njegov tim igraju nameštenu utakmicu, a da svi – i protivnik i sudije i gledaoci – svi osim Dačića i njegovih, imaju dojavu i znaju da je utakmica lažirana, a ishod unapred poznat. Da nije tako, Beograd bi u briselsku agendu, makar, nametnuo pitanje zaštite privatne imovine (Srba i ostalih) građana i imetka države Srbije na Kosovu, jer je to jedini jezik koji Ketrin Ešton razume. Inače, dobijanje Svetog Datuma koji možda „padne“ baš za Vidovdan, pod sadašnjim uslovima, označiće i parastos (srpskom) Kosovu i Metohiji.
Trebalo je samo da slušamo šta su nam naređivali iz Berlina: Angela Merkel (avgust 2011) – ako Srbija želi status kandidata, mora da onemogući postojanje paralelnih institucija; Šokenhof (septembar 2012) – Srbija mora da postigne sporazum sa Kosovom o međususedskoj saradnji pre okončanja pregovora sa EU; Vestervele (novembar 2012) – normalizacija odnosa sa Prištinom ključna je za prijem u EU; Berlin (2013) – odmah prekinuti sve veze sa Srbima na severu Kosova. Dakle, uslov za Sveti Datum je faktička nezavisnost Kosova, a vi je Srbi krstite eufemizmom po volji.
Ovo što se Beograd dogovara za Kosovo (i meni kao i) Žiki Jovanoviću, negdašnjem našem ministru spoljnom, liči na dogovor o „mirnoj reintegraciji“ Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. I Srbima iz tog preostatka Krajine onomad su, kao alternativu, nudili novi „Bljesak“ ili „Oluju“ ili neku sličnu hrvatsku vojnu akciju pod komandom penzionisanih američkih generala, dakle – fizičko istrebljenje. A šta su Srbi iz istočnih hrvatskih / zapadnih srpskih zemalja ovim „kompromisom“ dobili: iz statusa konstitutivnog naroda u Hrvatskoj, prevedeni su u nacionalnu manjinu koja u Vukovaru nema pravo čak ni na zvaničnu upotrebu ćirilice.
Čun se ljuljnu“ ("Danas", 12.3.2013):
Da je Tači samo malo mudriji, sam bi on već preklinjao Eštonovu da podrži zahtev Beograda za formiranjem „zajednice srpskih opština sa izvršnim ovlašćenjima“. Time bi nas, za duga veka, pobedio upravo našim oružjem, jer, ovako ili onako, čak i takva „zajednica srpskih opština“ ostala bi deo nezavisnog Kosova, a ne pod suverenitetom Srbije. A više od toga, srpski ovlašćeni i neovlašćeni dogovarači, zbog Svetog Datuma, ne smeju ni da pomisle da zahtevaju, a nekmoli da to glasno zucnu.
Nemački, radni – dakle, EU konačni - predlog okvirnog sporazuma Srbije i Kosova predviđa da dve strane razvijaju međusobne dobrosusedske odnose zasnovane na nemešanju u unutrašnja pitanja i na uzajamnom poštovanju teritorijalnog integriteta. E, po takvo nešto, baš u trenucima dok ovo pišem, odleteli su, „na pričest“ evropskoj birokratkinji, naši državni reprezentativci na čelu s „plejmejkerom“ koji se netom ispovedio Bogu i narodu, kako nas, on i njegovi, 10 godina lažu da je Kosovo deo Srbije, pa još i tu laž u Ustav ugrađuju. Pa se Dačić, baš taj koji je, pre šest i po godina, u društvu sa Tadićem, Koštunicom i Nikolić-Vučićem, i „lažirao“ taj Ustav, ako je lažiranja bilo, sad posprduje s vlastitim falsifikatom i tužnim građanima ove zemlje koji su, onomad, dva dana hajkani da ga zaokruže na narodnom izjašnjavanju. Imaju iskustva u tome Dačić, ali i Vučić i Nikolić – pa, setite se samo, kako su u predvečerje vazdušne NATO invazije na Kosovo, organizovali onaj referendum sa pitanjem „da li ste za ulazak stranih trupa na teritoriju Srbije ili niste“. Pa se prisetite šta se dešavalo onima koji su javno odgovorili da – „jesu“...
Srbiju je, juče, vladajući trojac imao kome da ostavi, da je privremeno pričuva. Ostala je, na braniku evrofanatičnog srpstva, „bejbisiterska“ analitička misao u Srbiji, od podrepaša opšteg profila, ljubitelja svih režima dok su režimi, do eks savetnika Miloševićevih ili Draškovićevih, pa Koštuničinih, pa đinđićevci, pa tadićevci, pa „raščlanjivači“ po profesiji koji nesebično nabacuju zicere osovini Vučić – Dačić, uz latentan gard i gađenje „po difoltu“ prema Nikoliću. „Ukaze“ o aboliciji Dačića i Vučića horski donose političari, negdašnji i važeći, bivši antimiloševićevci, antikoštuničini, anitđinđićevci, antianti... E, sve u nadi da će negdašnji „Šešeljev mali“ i bivši „Slobin od palube“ učiniti taj poslednji korak – da se Srbija dobrovoljno, formalno i praktički, ratosilja dela sebe.
"Srbija do duvara" („Danas“,  19.3.2013):
"Kao hronični zagovornik „pregovaranja do iznemoglosti“, bezuspešno pokušavam da, još od 1991. naovamo, ukapiram zašto oficijelni Beograd, sa predstavnicima kosovskih Albanaca, upravo mazohistički, razgovara o svemu i svačemu, osim o onome što, em Zapad jedino razume, em su na toj temi pregovarački argumenti apsolutno na srpskoj strani. Dakle, o imovini države Srbije na Kosovu i Metohiji. A zašto baš pominjem 1991. godinu? Kao skupštinski izveštač „Borbe“ nazočio sam izglasavanju Zakona o povraćaju imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi i ostalim verskim zajednicama u Srbiji, prvog i jedinog akta u tom prvom višestranačkom parlamentarnom sazivu koji je Slobodan Milošević odbio da potpiše!
Mnogo važnije i od naricaljki onoga što je dao banku da uđe, a sad bi ponudio dve samo da izađe, jer je Srbija, na Kosovu, sada već i praktički, a ne samo istorijski – doterana do duvara… Namesto toga, čujemo kako Đilas koji urušava i sopstvenu stranku, velikodušno obećava Vučiću i Dačiću da neće rušiti ovu vlast po pitanju Kosova, jer, kao, ne želi da, na kosmetskoj nesreći, „skuplja jeftine političke poene“ (ja se pitam: koji su to onda skupi politički bodovi?) i tako to. A ovi na vlasti koji su, koliko juče, zborili da oni „samo ispunjavaju ono što je bivša vlada dogovorila“, sad, iznebuha, puni razumevanja za dojučerašnji režim. Sad bi jedni druge prećutno da aboliraju od odgovornosti za najnovije kosovske poraze. Jer, kao, kakva god vest da stigne iz Brisela, neće biti dobra. Nešto se ne sećam da su se ovakvim teoremama preporučivali građanima na izborima prošloga maja.
Tebi, dragi Državni Vrše… („Danas“, 2.4.2013):
Sad kad više, politički, nije među nama, ne bih da ostanem grešan prema Tadiću, što sam mu onomad, kada se ono, posle izgubljenih predsedničkih izbora, uz devizu „ne bih ja, ali hoće me narod“, samokandidovao za premijersku funkciju – „prilepio“ bećarac. Evo, ako mu je zbog toga lakše, slavonsko-sremačko-bačka poskočica „Metla nogu na potegu, pa sve viče neću, a na kuma namiguje da se kola kreću“, danas je ekskluzivno Vučićeva. Prvi se potpredsednik, a u stvari, predsednik, do iza popodneva prvoga, a uoči najnovijeg „Kosovskog boja“ drugoga aprila, sve, kao, nešto nećkao hoće li ili neće u Brisel, na Svetu Poslednju Rundu; Državni Vrh je bio u permanentnom stanju uzbune em zasedanja em dumanja između Cara Lazara i Vuka Brankovića i tako to.
... I, Državni Vrše, zar ti je maca pregrizla jezik: počuj malo i veleposlanika Čepurina!? Ako je, za Rusiju, „jedini dokument koji reguliše položaj Kosova Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti“, nije valjda da je, za tebe Vrše i za Srbiju, važniji stav briselske birokratije? Neću da verujem, Državni Vrše, da je tebi koji si nas plašio linijom Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, preko noći, ponestalo i ono malo nacionalne kuraži i državničkog dostojanstva, pa da, radi Svetog Datuma, ne smeš da iskaš ni ono što je nepobitno tvoje. Eto, ovi neposlušni uskoci severno od Ibra, opet su ti nabacili zicer i šansu da se izvučeš.
Šta ćeš da učiniš ako, recimo, neka neformalna grupa ljudi proglasi svoju skupštinu i suverenost na severu Kosmeta, po ugledu na istu foru grupe albanskih građana 2008? Pošto već, kazano terminologijom koju razume Međunarodni sud pravde, „egzaktno stanje“ na terenu već postoji – vlast u Prištini ne kontroliše sever Kosova, već tamošnji Srbi. Nemoj samo, dragi Vrše, da opet odvažno zaključiš: Ustav Kosova to ne dozvoljava, a naš Ustav – ko šiša Ustav Srbije?
"Veli Palma – zato me i strah" („Danas“, 9.4.2013):
"... U to ime, evo Mu još nekoliko besplatnih saveta: Prvo, neka se naš Državni ugleda malo na braću po veri i slovenstvu iz (BJR) Makedonije koji, čak ni zarad EU, neće da pristanu niti na prosto državno preimenovanje, a nekmoli na poklanjanje dela teritorije Albancima. Zašto ne bismo sledili i primer naše bivše petovekovne braće Turaka, kojima ni ljubavni zov Brisela nije dovoljan da se, recimo, odreknu kurdistanskih, a svojih zemalja? Treće, ako je već na delu državna strategija „potpisati nećemo, odustati od EU ne smemo“, možemo bar, šale radi, da zahtevamo da posrednici u razgovorima pod briselskim patronatom, budu zemlje druge EU „Kvinte“: Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka i Kipar. Pa da porazmislimo o ravnopravnom tretmanu druge trake našeg „evropskog puta“: ako nam ne daju u EU, da vidimo šta to profesor Begović podrazumeva pod zajedničkim evropskim ekonomskim prostorom. Peto, da se naš Državni Vrh, umesto što je 24 sata fokusiran na to šta misli neki američki trećepozivac Riker, a govori evropska birokratkinja („nije život jedna žena“, makar bila i baronica) – pozabavi malo i običnim malim životima građana Srbije. Neka se malčice ozbiljnije posveti i nadolazećim 10. travnjem: dakle, Dačićevim letom u Moskvu; Pajtićevom, e ala ju je tempirao, svaka mu čast, deklaracijom o ugroženosti (vojvođanskih) Srba od strane (srbijanske) hegemonističke, jelte, šajkače; pretresanjem delanja Haškog tribunala pred Generalnom skupštinom UN…
Ah, da, ja se to tako, pravim pametan, kao na neviđeno, a, zapravo sve mi je nedoumice razvejao, još juče pre podne, moj omiljeni državni prorok, bivši trgovac ugljem iz Svetozareva: „Očekujem da će do dogovora doći u narednih 15 dana. Da li će biti ovakav ili onakav, ali će neki dogovor biti postignut…“ Upravo to što on nikada nije omanuo me pomalo i plaši. To inkliniranje ka mogućem prihvatanju „nečega od ništa“ i to u „zaustavnom vremenu“.
"Republika e Kosovës bez * i bez Kosmeta" („Danas“, 23.4.2013):
"Zarad Svetoga Datuma koji će, možebiti doći, a možda i neće, baš na Vidovdan, država Srbija je, u ciglo 77 minuta, pokupila svoje zavežljaje i, pod uzbunom, do daljnjeg, ekspedovana sa Kosova i Metohije:
09.41 – Vlada Srbije dala saglasnost na Predlog sporazuma sa Prištinom.
10.13 – Premijer Dačić obavestio Ketrin Ešton o prihvatanju, sada već, Sporazuma..
10.58 – Evropska komisija upravo dala preporuku članicama EU da otvore pregovore sa Srbijom, „tvitovao“ komesar za proširenje Štefan File.
Tako je to izgledalo u ponedeljak, 22. travnja leta gospodnjeg 2013. A ja (otkriću vam vojnu tajnu) bio dobio pozivnicu za sinoćni svečani prijem povodom Dana Vojske Srbije, ali nisam išao. Hvala pozivarima, no nisam razumeo šta je to upravo juče imalo još i da se slavi…
„Kad kažem prvi sporazum, tako i piše. To znači da su tek na dnevnom redu sledeće važne teme, kao što je status Srpske pravoslavne crkve, naših verskih i kulturnih objekata, povratak raseljenih lica sa Kosova i Metohije i pitanje imovine, kako privatne tako i one koja je u vlasništvu Republike Srbije.“ Tako, u iznudici, zbori premijer ovdašnji. Setio se svega nabrojanog tek pošto je parafirao Prvi sporazum koji eksplicitno, u tačkama 7, 10 i 11, propisuje da su policija, pravosuđe i pitanje izbora u „Zajednici srpskih opština“ – isključiva nadležnost države Kosovo; i tek pošto je dobio, navodne, usmeno (!?) obećanje (!?) NATO (otkud sad oni, zar mir na Kosovu ne obezbeđuju KFOR I EUFOR?) da buduća vojska Kosova narednih nekoliko godina neće moći u četiri srpske opštine, „osim ako je ne pozovu“… I tome slično.
Sad tek postaje belodano zašto je nacionalromantičarska „platforma“ tužnog domaćina Andrićevog venca ustuknula pred, naoko kilavom, „rezolucijom“ stanara zdanja u Nemanjinoj. Sad postaje očevidno i zašto je mlađahni asistent Pravnog fakulteta, u ulozi ministra pravde, „zamolio“ (!?) dični Ustavni sud da se povinuje „zavetu ćutanja“ glede inicijativa za odlučivanje o ustavnosti odluka koje je Vlada donosila u vezi s Kosovom. I zašto, za eventualno organizovanje referenduma, nije presudan stav građana ove zemlje, već – procena Predsedništva Srpske napredne stranke…
„Spirala tišine“  ("Danas", 30.4.2013):
"Tri su pravca kojim će, već se dade naslutiti, „Nikson“ Dačić i „Ðinđić“ Vučić zaorati predreferendumsku kampanju.
Uslediće pritisci na severnokosovske Srbije, a pogotovo njihove političke predstavnike: od pretnji prestankom finansiranja srpskih institucija na Kosmetu, do spinovanja afera i organizovanja medijskog linča tamošnjih srpskih vođa, ali i najuticajnijih javnih i političkih ličnosti u ostatku Srbije koji se protive ovakvom sadržaju „Prvog sporazuma...“
Državni Vrh će, paralelno sa indoktriniranjem građanstva za „veliki zaokret“ (Dačićevo „početak kraja i kraj početka“), ostrašćenije Srbe pokušati da „teši“ sejanjem iluzija o tome da gubitak Kosova, na jednoj, budi nade za osamostaljenje Republike Srpske, na drugoj strani.
Treća, i najvažnija, „duboka brazda“ koju je već počela da ore državna propaganda jesu mantra o „evropskoj budućnosti Srbije“ i, istovremeno, sejanje panike i raspirivanje straha da će, jedino ovaj i jedino ovakav, Briselski sporazum da „spasi Srbiju“. Bez njega: Srbija „ne može da opstane“, „ Srbija nema perspektive“, „narod će umreti“, „Srbija će biti ugušena u suzama“, „neće biti penzija“... A bez „Prvog sporazuma“, slede nam i: kosovska „Oluja“, „rat“ i „slanje dece u tenkovima“, „izolacija“, „gladna Srbija u narodnim kuhinjama“ i ponovni redovi za vize, pride.
Biće to referendumsko oranje o trošku poreskih obveznika, navodno u ime skoro pa unisone, tzv. parlamentarne Srbije. Što napisa „Nikson“ svojeručno u „Politici“ - „izabrani smo na zemaljskim, a ne na nebeskim izborima“. Mada nije sasvim jasno, je li time mislio na to da je šansu da postane premijer dobio usklikom „Kosmet ćemo opet braniti i oružjem ako treba.“ Ili je, pak, aludirao na onoga što mu je poverio mandat koji se, prošloga maja, građanima preporučio rečenicom: „Ja se neću smiriti dok se Kosmet vrati u sastav Srbije.“
Ma, verujem ja ovom trojcu: „preglasaće“ oni i Ustav Srbije, ako je potrebno, kao što su i sopstvenu Platformu i vlastitu Rezoluciju, a nekmoli neće „namestiti“ dobitno pitanje za referendum. (Zbilja, je li neko čuo šta rade naše „sestre karmelićanke“ iz Ustavnog suda, jesu li još pod doživotnim „zavetom ćutanja“?)
Može im se. Noel-Nojmanova „spirala tišine“ – dakle, ono stanje u kome se pojedinci, svesno ili ne, priklanjaju stavu većine, čak i ako ne misle isto kao većina u datoj grupi – već plodotvorno deluje. U srpskom javnom mnenju sve je očitije odustajanje od želje za javnim izjašnjavanjem. Nešto zbog straha da se bude socijalno izolovan ili izopšten. Nešto zato što „moralni pobednici“ slavodobitno seire: radikali – „jesmo li govorili da će izdati“; eldepeovci, sadašnji i dojučerašnji – „došli su na naše“; krhotine Ðilasove DS - „podržali smo ih jer su indirektno priznali da je Kosovo nezavisno“. A deesesovci nariču kao ostavljene mlade – verovali su u Nikolića i Vučića više nego li i oni sami u sebe.
Da, i dalje mislim – mora se, bez rezerve, pregovarati. Ali, ne i, po svaku cenu, prihvatati mrvice sa briselskog stola. Da sam u pravu, potvrđuje i plan „implementatora“ Ðentilinija: hitno „rasformirati ilegalne strukture bezbednosti“, obustaviti rad „paralelnih tužilaštava i sudova“, „ukloniti barikade“, pristupiti odmah izborima po kosovskim zakonima i tome slično.
A „Ðilas – Demokratska“? Eh, da, očekivano i promptno, stao iza kosovske politike dvojne osovine Daček – Vuček:  „Dok prvi gromoglase dvotrećinski broj pritisnutih tastera u parlamentu, a drugi slavodobitno likuju („vlast je došla na naše“), ova me haubična indoktrinacija „u zdrav mozak“ silom vraća mojim kolumnama u nedeljniku „Blic“, iz godine (1995) u kojoj je Milošević za vavek „rešio“ pitanje Srba u Hrvatskoj i BiH. („Delirijum“, "Naše novine", 17.5.2013)
...
„Sledeća tri dana“ (engl. The Next Three Days)  je američki filmski triler iz 2010, scenariste i režisera Pola Hagisa. Glavne uloge igraju Rasel Krou (Džon) i Elizabet Benks (Lara). Kada Džon sazna da će Laru premestiti za tri dana u udaljenu zatvorsku ustanovu, biva primoran da osmisli hitan plan… 
Tako ide film kao pisan za Doglavnika na mestu spikera, a mi se, vremenskom mašinom, vraćamo u jesen 2021: Dok su kosovski specijalci, u ovo pola listopada, u dva navrata, jednom lepeći stikere preko srpskog grba i imena na registarskim tablicama, drugi put jureći švercere lekova i “plazma” keksa, u “blic krigu” osvajali ostatke ostataka srpskog Kosova, hiperkonstruktivni režim u Beogradu pozivao je na “srpsko jedinstvo na predstojećim lokalnim izborima” koji se održavaju u skladu sa Ustavom (nezavisne) Republike Kosovo, u (nezavisnoj) Republici Kosovo?!
Da to nije samo rutinska inercija već živ i odlučan stav Najvišeg Državnog Vrha, potvrdio je, na žalost, i šef Odbora za KiM u srpskom parlamentu. Popustio je poslednju šansu da se istrgne iz pozicije Vrhovnikovog kosovskog otirača, da kosmetske Srbe pozove makar na bojkot tih izbora, već je – neka ne brinu neimari kosovske državnosti – pričuvni “bacač plamena” Drecun ocenio je da ostanak srpskih poslanika u kosovskim institucijama predstavlja mogućnost da utiču na donošenje odluka, a da bi napuštanje institucija „nanelo štetu srpskom narodu na Kosovu“, te je zato i on pozvao Srbe sa Kosmeta da u nedelju izađu na „Kurtijeve izbore“. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

уторак, 12. октобар 2021.

"SA TAKVIM PRISTUPOM ONI NE MOGU DA DOĐU DO NOVIH BIRAČA"

 Analitičari i Pajtić o Tadićevoj izjavi da je Đilas hteo u koaliciju sa Vučićem
Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i predsednik Socijaldemokratske stranke, rekao je da je najveći problem današnje srpske opozicije to što nema politiku.
Tadić je govoreći za Euronews rekao da je odavno pozvao opoziciju da se ujedini i dogovori kako će da pobedi Vučića i SNS na predstojećim izborima, ali da odgovora nema. Kako je dodao, pozvao ih je da se dogovore oko predsedičkog kandidata, koji ne mora ni da bude samo jedan.
- Šta imate od politike opozicije? Kakva će biti pregovaračka platforma za posredovanje Evropske unije, koliko će biti pregovarača sa evropskim parlamentarcima i priču o izbornim uslovima. Nemate reč o zdravstvu ili školstvu. Ja svoju politiku još nisam kandidovao je sam želeo to da se u opoziciji oko toga dogovorimo. Ako je njihov stav da neće sa SDS, to je u redu, samo to treba da kažu. Opozicija danas u Srbiji, ona koja ima medijsku promociju jednog dela medija, pokriva 10 procenata glasova, Vučić oko 40 odsto, deo ne glasa ni za koga i to su moji bivši glasači - naveo je Tadić.
Tadić je rekao da je pitanje svoje kandidature za predsednika otvorio pošto je, kako kaže, video da niko iz opozicije od ljudi zbog kojih se povukao sa čela Demokratske stranke, već 10 godina ne govore o sebi kao predsedničkim kandidatima. Kaže i da u prethodnih devet godina nije pretendovao niti da bude "vodeća strana, niti predsednički kandidat" kao i da na sebe nije preuzeo lidersku ulogu opozicije. Dodaje da ne traži poverenje opozicije, nego građana.
- Zašto lideri opozicije ne žele da se dogovore oko pitanja koji se ne tiču naših odnosa, nego svih građana? Ajde da pronađemo nekog ko će da stane na crtu Vučiću koji ima kompletnu finansijsku dominaciju, koji je uveo lopovski i kriminalni sistem u Srbiju... Ne moramo imati jednog predsedničkog kandidata, ali ako imamo, ako ima bolji, da mu damo podršku, da ga osnažimo da se bori protiv Vučića – izjavio je Tadić.
On smatra kako može da pobedi Vučića, jer je osam godina proveo na mestu predsednika države.
Tadić je rekao da je želeo da se povuče sa čela DS koja je 2012. godine postala opoziciona stranka i koja je u tom trenutku pokazivala nameru, vođena od Đilasa i Pajtića, da ide u kolalicije sa Vučićem na lokalu.
- Ljudi koji su bili moji saradnici veoma dobro znaju kakav je moj odnos prema njima, mnogi od njih ne bi ni imali svoje pozicije i toga su svesni, jer sam ja želeo da promenim dobar deo političke strukture i svog partijskog rukovodstva i Vlade nakon potecijano dobijenih izbora. To se nije desilo i to je jedan od razloga što postoji zazor prema meni, ali ja se ne žalim zbog toga – rekao je Tadić.
Bojan Pajtić je za "Blic" kratko prokomentarisao izjave svog bivšeg stranačkog kolege ne želeći da ulazi u detalje svega onoga što je Tadić naveo.
- Samo bih rekao da mi je žao ako je gospodin Tadić u sred ove diktarure u kojoj se nalazimo najveći problem vidi u Draganu Đilasu, svom kolegi iz opozicije i meni koji se već više od pola decenije ne bavi politikom. Čitaoci neka sami zaključe kome je takvo ponašanje u interesu - rekao je Pajtić.
 
Komentarišući izjavu Tadića da opozicija nema politiku, Aleksandar Popov, politički analitičar, kaže za "Blic" da opozicija ima više problema, pa i u poslednjem zajedničkom nastupu, kada su bile demonstracije, delovala je konfuzno. Preovladavao je patriotski blok i "desna priča", koju Vučić svakako mnogo bolje koristi.
- Sada kada su se razdvojili u nekolika kolona, fali nam DS kakva je nekad bila. Ova DS se utopila kod Đilasa i ona više nije prepoznatljiva. Pogledajte Narodnu stranku, kao što je Miloševiću deo opozicije nekad zamerao što je izgubio rat, a ne što ga je poveo i oni sada zameraju što je Vučić izdaje Kosovo i misle da će ga tu načeti. Iznose se afere koje vlast amortizuje i sve se brzo zamagli. Nemamo pravu opoziciju, jednu stožernu stranku, koja bi bila centar demokratske, građanske opcije – zaključio je Popov.
Analitičar Mišel Zobenica kaže da opozicija suštinski ne nudi nikakva programska rešenja koja bi dovela do prepoznavanja i rešavanja svih onih problema sa kojima se građani susreću. To je podvlači i glavni problem opozicije.
- Kada imaju priliku da nastupaju u javnosti, što smo videli u poslednjih mesec dana, opozicija najviše vremena potroši na priču o sebi, stranačkim odnosima i svojim pravima, dok je drugi deo određen za kritiku Vučiću. Sa takvim pristupom oni ne mogu da dođu do novih birača i postanu relevantniji nego što trenutno jesu. Bilo bi prirodno da opozicija vremenom jača, kao i u svakoj zemlji, ali kod nas se dešava drugačiji trend, da slabi. Sa druge strane, nemate programske smernice i izgrađenu ideologiju, ne možemo da vidimo razliku između njih. Izgubili su politiku ne vodeći računa o svojim idejama, a samo na taj način možete da zainteresujete građane. Da pričate o njihovim problemima, a ne samo o akterima na političkoj sceni – izjavio je Zobenica.
Politički analitičar Cvijetin Milivojević, kaže za "Blic" da je opoziciji ove godine u fokusu bila priča o "nesrećnom dijalogu sa vlašću".
- Pitanje je da li opozicija nema politiku ili mi ne znamo šta je opozicija. Šta je starije, koka ili jaje? Nisam neko ko treba da daje savete opoziciji, samo jednu vrstu razmisljanja imam, da li opozicija može u zaustavnom vremenu da izbori neki od važnijih izbornih preduslova, ne sve što traži, to nije realno. Ali neka tehnička pitanja. Mi trenutno imamo neustavno stanje, predsednik države i najjače vladajuće stranke će ponovo progurati da Srbija jedina u Evropi ima lokalne i parlamentarne izbore istovremeno. To je bitno, a ne preganjane oko izbornih lista, ko će bojkotovati, hoće li Tadić biti kandidat i ko će sa kim u Beogradu – izjavio je Milivojević.
Ko je sve dao pare SNS-u 2012.
Govoreći o predsedničkim izborima koje je izgubio od Tomislava Nikolića, Tadić je napomenuo kako su on i njegov protikandidat tada imali jednako vreme na RTS, dok je SNS kao opozicija već tada imala više para za te izbore od DS.
- SNS je za te izbore dobila novac od Miškovića, Adok grupe, Miše Beka, Stanka Subotića, Mila Đukanovića i drugih. Mišković je u svojoj knjizi pisao da je novac dao Nikoliću, dok smo mi, da vas podsetim, tada uzeli kredit - kazao je Tadić. (www.blic.rs, 12.10.2021, Blic, Aleksandar Latas)

Internet, Fejsbuk i Instagram: Kako bi život u Srbiji izgledao posle godinu dana bez društvenih mreža

Alarm se oglasio u 7:15, teškom mukom otvarate oči, ali ne ustajete odmah iz kreveta - ima vremena, prvo da se malo izvrte društvene mreže.
Fejsbuk nešto neće, vide se samo postovi od sinoć, izučeni pred spavanje (90 odsto mlađih od 30 godina proveri mreže čim se probudi, pre nego što ustanu iz kreveta, pokazuje istraživanje).
Instagram takođe odbija saradnju, a ni Tviter nešto ne radi, šta li se dešava?
A proradiće uskoro, šta sad, mislite se i odlazite na pranje zuba.
E, pa, neće.
Zamislimo da iz kog god razloga - zavera negativca iz Bond filmova, kvar, hakerski napad, nije bitno - društvenih mreža u Srbiji nema čitavih godinu dana.
Zvuči užasno, zar ne?
Fejsbuka i Instagrama nedavno nije bilo samo sedam sati i mnogima je bilo neobično.
„Konačno samo supruga i ja mogli da pričamo, a ne samo da blenemo u telefone", izjavio je tada uz osmeh Goran Rajković, koji je nalog na Fejsbuku otvorio pre desetak godina.
Ako je tada nastala prava bura širom sveta, kako li bi izgledala Srbija posle godinu dana bez svih društvenih mreža?
Pa, posledice po politiku, privredu, društvo, psihičko zdravlje ljudi i sve druge aspekte života, mogle bi da budu velike.
Jednostavno, život više ne bi bio isti.
Nestanak društvenih mreža u Srbiji znatno bi, na primer, uticao na jednu Sanju.
Ima 37 godina, a u Beogradu živi deceniju i po.
Od 1. maja prošle godine, preko Instagram profila Nosimse, prodaje vintidž garderobu, kao i svakodnevne predmete za kuću, poput čaša i pepeljara.
„Kada su pre nekoliko dana nestale mreže, prihvatila sam to smireno i rasterećeno - znala sam da će da se vrate", kaže Sanja Nikolić.
Međutim, kako navodi, i ona je tada krenula da razmišlja šta ako one potpuno nestanu.
„Moram da priznam da bi mi to jako teško palo, iako mi posao ne zavisi samo od mreža.
„U profil Nosimse je uloženo puno vremena, znanja i energije kako bi se stvorio kvalitetan odnos između žena koje me prate i mene", ističe.
Međutim, Sanja nije jedina koja bi bila ugrožena.
Slađana Starčević, profesorka marketinga sa beogradskog Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), kaže da su internet i mreže „potpuno okrenuli pravila igre".
„Drugačiji je i način poslovanja i oglašavanja kompanija i ponašanja potrošača", ističe.
Kako navodi, budžeti koji su potrebni za oglašavanje na televiziji, bilbordima, ili novinama, daleko su veći od onih koji su namenjeni za društvene mreže.
To je dovelo do procvata malih firmi, od kojih su pojedine „prerasle u gigante isključivo na osnovu internet poslovanja i oglašavanja", kaže.
A onda se pojavila još jedna novina - influenseri.
„Brendovi su nekada angažovali poznate ličnosti iz, na primer, oblasti sporta i muzike, a sada je pojam uticajnih ličnosti potpuno drugačiji", kaže Starčević.
„Pojavili su se ljudi koji su popularnost stekli isključivo na osnovu ličnog predstavljanja na društvenim mrežama, a neki od njih imaju neverovatan uticaj", dodaje.
Na to su, smatra, posebno slabe mlađe generacije koje „mreže doživljavaju kao desnu ruku".
Ekonomista Ljubodrag Savić upravo zato ne može ni da zamisli kako bi izgledala Srbija bez društvenih mreža godinu dana.
„Bojim se da bi bio mnogo veći lom nego što je tekuća pandemija", navodi.
Kako kaže, šteta pre svega bila po psihičko stanje ljudi, što bi se potom „odrazilo i na privredu".
„Mnogi ne bi mogli baš da sastave dan, pa bi njihovo psihičko stanje imalo veliki uticaj na posao, a preko toga i na privredu", navodi.
To se, smatra i on, posebno odnosi na mlade, koji tamo „počinju i završavaju dan".
I Starčević i Savić idu još dalje i upozoravaju na još strašniju alternativnu budućnost - bez digitalnih medija i interneta.
„Posledice bi bile jasne - male firme više ne bi imale ni približno dovoljan budžet za oglašavanje i ozbiljno bi bilo dovedeno pitanje njihovog opstanka", kaže Starčević.
„Elektronska trgovina bi nestala, a veliki broj kompanija koristi samo ovaj oblik trgovine", dodaje.
Nikolić je u međuvremenu otvorila i prodavnicu vintidž robe.
Kako kaže, njen lokal opstaje upravo zahvaljujući mrežama, ali i preporukama „od usta do usta, koje su možda i najbitnije".
Plan je razradila - kada bi nestale društvene mreže komunikaciju bi nastavila njuzleterom putem mejla, preko sajta i organizovanja događaja.
Međutim, Savić je ubeđen da mnogi u toj situaciji ne bi mogli da ni zamisle život, a kamoli poslovanje.
„Ljudi bi se verovatno snašli, ali bi to bili takvi lomovi", kaže on.
Kako bismo se onda psihički izborili sa time?
„Prvih dana i nedelja ljudi bi automatski uzimali telefone u ruke, uzaludno pokušavali da otvore aplikacije i provere apdejte", kaže Iris Žeželj, profesorka socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
„To su snažne motoričke navike kojih bismo na početku morali da se oslobodimo", dodaje.
Žeželj navodi da bi sa nestankom mreža nestao i čitav spektar aktivnosti na koje računamo svakodnevno, iako smo ih možda nesvesni.
„Na primer, nestale bi povratne informacije na sadržaje koje delimo, dopaminski ciklus kratkoročnog potkrepljenja bio bi prekinut i ljudi bi privremeno bili napeti i uznemireni", ističe.
Zbog toga bi se, kaže, javio osećaj gubitka.
„Nestali bi i uspostavljeni virtuelni kontakti, a osećaj izolovanosti bio bi pojačan kod onih koji se društvenim mrežama povezuju sa udaljenim porodicama", navodi.
Koliko su mreže svima značajne pokazuje i to što su naučnici osmislili FOMO efekat (fear of missing out/strah od propuštanja informacija ili prilika).
Kasnije su počeli da niču novi akronimi - FOLO (fear of living offline/strah od života oflajn) i FONK (fear of not knowing/strah od neznanja).
Koje bi još bile posledice?
„Nešto manje očigledan, a podjednako važan, jeste i gubitak informacija kako naši istomišljenici vrednuju događaje - lične, društvene ili političke - nestao bi taj ključ na koji možemo da se oslonimo prilikom donošenja sudova", kaže Žeželj.
„A nestanak društvenih mreža mogao bi da donese još radikalniji gubitak identitetske baze, jer za generacije rođene u digitalizovanom svetu istorija na društvenim mrežama služi kao neka vrsta podsetnika na ličnu istoriju".
Drugačija bi nam čak možda bila i sećanja.
„Ako podelimo prijatnu uspomenu i ona ne naiđe na odgovarajuću reakciju okoline - merenu lajkovima - ona prestaje da bude prijatna, pokazuju istraživanja", kaže Žeželj.
Ona smatra da bi taj osećaj teskobe bio snažniji kod mlađih generacija, kod kojih su digitalni i fizički svet isprepleteni više nego kod starijih.
Verovatno bi, dodaje, među generacijama nastupilo nerazumevanje u vezi sa tim koliko je ovo važan gubitak, zbog čega bi došlo do konflikta.
Ipak, bilo bi i nekih prednosti od takvog života.
„Na primer, kaže dobili bismo višak vremena u danu koji nije beznačajan - u proseku provodimo 145 minuta dnevno na mrežama", kaže Žeželj.
Međutim, pitanje je kako bismo to vreme iskoristili.
„Upitani šta bi bilo bez društvenih mreža, ljudi tvrde da bi išli u prirodu, bavili se fizičkim aktivnostima, družili sa porodicom i prijateljima.
„Ipak, postoje i postojali su i drugi načini za gubljenje vremena i pre pojave društvenih mreža, skloni smo da idealizujemo svoju i društvenu prošlost - ljudi nisu bili ni zdraviji, niti manje usamljeni pre deset, dvadeset i trideset godina", ističe Žeželj.
Na kraju ljudi bi uradili nešto u čemu su najbolji - prilagodili se.
„Ponovo bismo uspostavili alternativne, neposrednije kanale komunikacije u manjim grupama, verovatno bismo bili više okrenuti lokalnom okruženju", kaže Žeželj.
„Navike se menjaju i stiču nove ako nas tehnološko okruženje tako usmeri."
Društvo - izolovano ostrvo, ubrzanje i prilagođavanje
Ako bismo se kao pojedinci navikli, onda bi se naviklo i društvo, zar ne?
„Društvo uvek preživljava, uprkos svim tegobama, i nalazi načine da ostane društvo", kaže sociolog Dalibor Petrović.
Kako navodi, da bi društvo opstalo moraju da postoje konekcije i interakcije među ljudima.
„U globalnom svetu ta interakcija ne može uvek da bude direktna i neposredna, ali ne možemo ni da očekujemo da bude kao u društvu od pre 50 ili 100 godina", smatra Petrović, koji se bavi digitalnom sociologijom.
On tvrdi da su ljudi ušli u drugačiji model razvoja i bitne delove života - ne samo poslovne, već i emotivne i društvene - preselili su se na mreže.
„Kupujemo robu preko mreža, družimo se preko mreža, volimo, radimo, lečimo, ali ne zato što to biramo, već je to cena modernizacije i razvoja", dodaje.
Šta bi se onda dogodilo ako mreža više ne bi bilo?
Petrović na to uzvraća pitanjem - da li je samo Srbija bez društvenih mreža ili ceo svet?
„Ako govorimo samo o Srbiji, onda bismo bili izolovano ostrvo, potpuno isključeno iz svih globalnih i svetskih tokova", kaže.
„A ako govorimo o celom svetu, onda bi to značilo svet bez modernizacije, a samim tim i povratak u predmodernost... U način života koji je postojao do Drugog svetskog rata".
To u praksi znači socijalni život baziran na primarnim odnosima, sa ljudima koji su fizički blizu i sa kojima se srećemo u svakodnevnoj komunikaciji.
Često se poslednjih decenija može čuti lament nad novim dobom i društvom u kojem su ljudi otuđeni i koji, navodno zbog društvenih mreža, nemaju više vremena jedni za druge.
„Ja bih to obrnuo - ljudi zato što su otuđeni komuniciraju preko društvenih mreža.
„Nisu one stvorile ovakav svet", kaže Petrović.
Petrović navodi da se danas živi u društvu koje ubrzava poslednjih 200 ili 300 godina, a posledice toga je da se veze između ljudi kidaju.
„Nemamo ni vremena, ni prostora - gradovi su zagušeni i ne možete tek tako sa Novog Beograda da odete do Mirijeva i vidite se sa nekim", navodi.
„I onda mi bežimo na društvene mreže, kako bismo sačuvali delić društvenosti i rekonstruisali društveni život".
Na kraju, dodaje, ako bi neko ukinuo društvene mreže, ljudi bi našli drugi način da budu u vezi jedni sa drugima.
Jer to društvo radi - prilagođava se i navikava.
Politika - tviteraši, botovi i pita zeljanica
A nestanak društvenih mreža mogao bi, na primer, da izazove dosta bure i na političkoj sceni.
„Prvo mi na pamet pada Tviter zajednica, kao politički ostrašćena", kaže Cvijetin Milivojević, politički analitičar.
Međutim, kako navodi, aktivnih tviteraša nema mnogo, tek nekoliko desetina hiljada, tako da njihov uticaj na politička dešavanja nije tako veliki kao što neki misle.
„I dalje su centralni dnevnik Radio-televizije Srbije (RTS) i Pink ključni izvori političkog informisanja građana Srbije", ističe.
Zvanične profile na mrežama imaju najviši državni zvaničnici, poput predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić, a veoma su aktivni i lideri opozicije.
Međutim, Milivojević kaže da se političke poruke lidera opozicije ne mrežama ne razlikuju od onih iz tradicionalnih medija.
„Komunikacija je uštogljena, nema originalnog pristupa biračima", navodi.
„Drugi problem je što se obraćaju poznatom biraču, što je u redu ako imate veliku bazu sigurnih glasova, ali oni to nemaju, tako da treba da se obrate i onima koji su do sada glasali za Srpsku naprednu stranku (SNS), kao i onima koji do sada nisu hteli da izađu na izbore".
Siniša Atlagić, profesor političkog marketinga na Fakultetu političkih nauka, takođe smatra da se odsustvo društvenih mreža ne bi toliko osetilo u političkom svetu.
Kako navodi, njih najviše koriste mladi - i to uglavnom za zabavu - a oni su najmanje politički angažovani.
„Svakako da bi imalo uticaja to što je jedan od kanala komunikacije nestao na godinu dana, ali to ne bi dovelo u pitanje osnovne načine komunikacije političara sa građanima u Srbiji", kaže Atlagić, dodajući da su tradicionalni mediji, pre svega televizija, i dalje dominantni.
Međutim, daleko od toga da nestanak društvenih mreža ne bi imao nikakav uticaj na politiku i političku informisanost.
Na primer, internet portali bili bi i te kako pod udarom, zato što im broj klikova - a samim tim i zarada od reklama - često zavisi od broja pratilaca.
Takođe, na mrežama ponekad ispliva neka vest ili događaj od značaja za javnost, pa su novinari za mnoge od njih, poput rušenja u Savamali, saznali upravo tamo.
Milivojević navodi da bi, na primer, bio i „smanjen uticaj botova".
„SNS je u Srbiji, posle dolaska na vlast 2012, uvela trend masovnog komentarisanja tekstova na medijskim portalima i društvenim mrežama", kaže.
„To se uglavnom koristi za spinovanje i često može da ima veliki uticaj na birače."
Jedan od aktivista SNS-a, po imenu Milan, objasnio je 2016. za portal Vajs kako se u praksi lajkuje, šeruje i komentariše.
„Uglavnom i ne pročitam vest, samo mehanički pišem komentare", izjavio je tada.
„Na Tviteru treba da lajkuješ i retvituješ, uglavnom Vučićeve tvitove - imaš i spisak ljudi koje treba da zapratiš, a treba i tebe dosta ljudi da zaprati", dodao je.
 Tako je Tviter početkom aprila 2020. uklonio 8.558 naloga iz Srbije koji su promovisali SNS i predsednika Vučića.
Zvaničnici SNS-a u poslednje vreme aktivni su i na drugim društvenim mrežama.
Na primer, predsednik Vučić na Instagramu redovno deli stvari iz svakodnevnog života.
„To su neke laganije teme - šta jede kada putuje, pita zaljanica ili punjene lignje…
„Tu se pojavljuje neki drugi Vučić, što njegovom biračkom telu verovatno prija", kaže Milivojević.
A Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, jedan je od prvih političara na ovom prostoru koji je otvorio Tik-tok, gde je poznat kao Sićve011.
„On se tu obraća grupi mladih, potencijalnih birača, onima koji do sada nisu glasali i koji će na birališta prvi put izaći naredne godine", smatra Milivojević.
Atlagić kaže da političari koriste sve raspoložive kanale komunikacije kako bi došlo do ciljne grupe za koju su zainteresovani.
„Međutim, veliki broj ljudi tu informaciju, koju Vučić ili neko drugi prosledi putem Instagrama, dobije putem velikih medija koji to prenesu, pa to dobije značaj", ističe.
„Dakle, sam Instagram ili Tok-tok ne bi imali tu težinu da nije tradicionalnih medija ili portala koji prenose tu vest", dodaje.
A na putu u alternativnu budućnost, važna je i alternativna prošlost.
Postoji teza da revolucije 5. oktobra 2000. godine, kada je sa vlasti svrgnut Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije, ne bi bilo da su mreže poranile koju deceniju.
„To stoji, apsolutno", izričit je Milivojević.
„Društvene mreže su olenjile aktivizam, mnogi smatraju da su dovoljno uradili time što pošalju poruku ili šeruju nešto", dodaje.
Doduše, kako kaže, te 2000. bi se na mreže prilagodila i vladajuća stranka, pa bi „i oni imali botove koji bi odvraćali građane da izađu na ulicu".
Da li to znači da bi u tih godinu dana bez društvenih mreža u Srbiji bilo više protesta?
„Nisam baš siguran u to", kaže Milivojević.
„Protesta bi možda i bilo, ali ne protiv vlasti, već protiv onih koji su ukinuli društvene mreže, gde god oni bili".
Budućnost - bez brige, biće lajkova
Na kraju, možete da odahnete.
Sagovornici BBC-ja gotovo jednoglasno su rekli: „Scenario u kojem nema društvenih mreža nije moguć".
„Ako govorimo o nestanku mreža u celom svetu, to nije moguće, jer je to onda svet bez modernizacije generalno", kaže Petrović.
„Ne možete da isključite jedan aspekt modernosti, a da ne isključite ostale - a ako bi nam ukinuli tehnologije, ukinuli bi nam moderno društvo…
„Kao da nam ukinu struju", dodaje.
Isto smatra i Vladan Joler iz Šer fondacije, koja se bavi internet kulturom, slobodom i ljudskim pravima u digitalnom svetu.
„Internet je tako zamišljen i pravljen da se komunikacija, ako se jedna stvar ošteti, samo prespoji na drugi način", navodi.
Zbog toga on ne može da zamisli da društvene mreže nestanu.
„Može da nestane jedna, druga ili treća, ali ideja društvenih mreža teško", navodi.
To znači da će se u toj situaciji stvoriti neka druga forma umrežavanja i komunikacije, objašnjava.
Da društvene mreže nestanu, a internet opstane, ne može da zamisli ni Goran Skrobonja, pisac naučne fantastike.
„Ako internet prestao da postoji onda bismo bili u mnogo većem problemu", kaže kratko.
Kako navodi, on uglavnom koristi Fejsbuk, koji mu donosi „brzu i jednostavnu komunikaciju sa sličnomislećim ljudima, poznanicima, decom i pravim prijateljima".
„Ako godinu dana ne bismo imali društvene mreže, mislim da bismo se u prošlost vratili mnogo, mnogo više od tih godinu dana", ističe.
Međutim, pošto ne vidi način da internet nestane, onda ne mogu ni društvene mreže.
Umesto nestanka, kaže Joler, može biti redefinisano kako mreže izgledaju i ko su njihovi akteri.
„Možda će biti decentralizovanije ili transparentnije, možda će svako od nas moći da napravi sopstvenu društvenu mrežu.
„Ali nemoguće je da nestanu", ističe.
On ipak dodaje da „internet jeste ranjiviji nego što mislimo da jeste" i da će se situacije poput nedavnog pada Fejsbuka verovatno dešavati i u budućnosti.
Kada se to dogodilo mnogi su sa setom pričali o nekadašnjem dobu SMS poruka, internet kafea i dopisivanja u čet sobama.
Ili čak o pismima i razglednicama.
Joler kaže da je to „romantičarska utopija o nestanku i povratku u predinternet doba bez društvenih mreža".
„Verovatno bi bilo zdravije i za nas i za prirodnu sredinu da se više bavimo međuljudskim odnosima, nego da toliko vremena provodimo na mrežama", kaže.
„Ali to se neće desiti zbog nekoliko sati nestanka Fejsbuka." (www.bbc.com/serbian/lat/srbija, Slobodan Maričić, 12.10.2021)

четвртак, 07. октобар 2021.

Забрањено за младеж испод 88 година

Да се, као савестан грађанин самопријавим: ја сам онај који је, у јесен 1996, па потом и годину дана касније (први пут, као заменик глодура и уредник политичке рубрике „Блица“; други пут, као одговорни уредник „Демократије“) саботирао – ма, каква саботажа, била је то диверзија – од Бога и народа дату, власт Јула и Се-пе-сеа, у њиховој накани да, кроз институцију изборне тишине, у данима када су они сами водили громогласну функционерску кампању, опозицији залепи фластерчину на јавна уста.
Тај сам што је - признајем то са четврт века доцње - кршећи обавезујућа изборна правила, у сред среде изборне ћутње, организовао и свесно пуштао извештаје новинара „Блица“ и „Демократије“ са предизборних митинга опозиције и власти, насловљавајући их као: „књижевна трибина писца В. Драшковића“, „предавање на отвореном философа З. Ђинђића и професора права В. Шешеља“ итд. пред више хиљада, оли љубитеља писане речи, оли права и философије... Био је то наш, наивни чин новинарског бунта против чињенице да су, за све ово време обновљеног вишестраначја у Србији, увек постојали изборни и медијски закони као створени за извргавање руглу од стране онога коме је топузина у рукама, и да су опстајала и опстају безвезна упутства и правила, „само да би нас удавила и скроз пошашавила“.
Уздам се у правну застарелост.
Присетих се овога док гледам, како на једном колосеку (оном „без странаца“), сирота опозиција трља рука јер је „избоксовала“  часну пионирску реч од Врховника да он и његови неће водити функционерску кампању у последњој недељи пред изборе. И док се, онај други део опорбе што је, преговарао под „фасилизаторизацијом“ октроисаног председника нашег парламента и европарламентараца из партије помајке Ес-ен-еса (дакле, „под странцима“), хвали како се изборио за невероватан „уступак“ - за „бесплатно представљање листа и кандидата на јавним медијским сервисима“, као и да се ценовник закупа простора у изборној кампањи на телевизијама обелодани унапред, што, иначе, још од 1990. постоји, а углавном и „ради“, као законска обавеза, нпр, РТС-а!?
Мо'ш мислит' на шта се свела амбиција, част изузецима, већег дела самозване српске опозиције, док караване пролазе ли пролазе!
Председник Ес-ен-еса, у функцији председника Републике (или беше обрнуто, не могу да похватам, али поуздано знам да је, „два у једном“, свакако „на ратној нози“ са чланом 115 Устава Србије), чак седам месеци пре следујушћијих избора које он сам и расписује у вакат кад му најбоље одговара, јер на њима он и учествује, већ је, по властитом специјалном самодопуштењу - ушао у изборну кампању.
Креирао за се спот са наравоученијем „пре мене ништа, и после мене, ако, не дај Боже, изгубим, опет ништа, тј. потоп“, још пре него што су и окончани они „железнички монолози“ на два колосека и на више перона између октроисане власти и уличне опозиције (пошто парламентарну овај режим, за сада, не узгаја), па га и благоизволео емитовати по свим националним фреквенцијама иако је то – позитивним изборним и медијским законодавством у Србији, пре расписивања избора – строго забрањено!  Ако ово није спот председника Ес-ен-еса, већ реклама председника Републике, тим горе по правну државу и демократију – јер је исти човек, паралелно и противуставно, и на челу партије од 750.000 чланова која је у перманентном рату против свих оних који не хвале ту странку!
Сви знамо или, макар, слутимо да је свака врста партијске пропаганде, ван изборне кампање, забрањена у свим демократским политичким системима.
Но, то овде не смета „националним фреквенцијама“, са све Јавном кућом медијском на челу, да, без пардона, не само да уживо преносе централну отаџбинску / домовинску управу најглавније владајуће странке, него и, скоро свакодневне, редовне или изванредне, прес конференције председника те партије...
Но, хајде мало да ми правни лаици (то нам је предност, јер од превеликога правничкога знања, човек може да обневиди!), прочитамо шта на ову тему каже изборно и медијско законодавство у овој земљи.
Закон о избору народних посланика, већ у члану 5, за оног ко не жели да се прави ћорав, разрешава већину могућих дилема дилема:
„Грађани имају право да преко средстава јавног обавештавања буду обавештени о изборним програмима и активностима подносилаца изборних листа, као и о кандидатима са изборних листа.
Средства јавног обавештавања дужна су да обезбеде равнорпавност у обавештавању о свим подносиоцима изорних листа и кандидатима са тих листа.
Изборна пропаганда преко средстава јавног обавештавања и јавних скупова и објављивање процене резултата избора забрањени су 48 часова пре дана одржавања избора и на дан одржавања избора до затварања бирачких места.“
А члан 25 прописује да се „одлуком о расписивању избора одређује дан одржавања избора и дан од кога почињу тећи рокови за извршење изборних радњи“ – дакле, никакве изборне партијске пропаганде пре тога не сме да буде!
Такође, уредници и водитељи  - макар на телевизијама „чији је оснивач Република Србија“ и барем „у току изборне кампање“ – обавезни су да независно и објективно представљају све кандидате, а водитељи емисија да имају непристрасан однос према свим заступљеним политичким, социјалним и етничко-културним програмима политичких странака и кандидата.
Ван контекста, али је врло симптоматичан члан 4 став 3 Закона о политичким странкама  који каже да политичка странка не може непосредно вршити власт нити је потчинити себи!
Исто као и члан 17 који предвиђа да се политичка странка може оснивати и организовати (ваљда једино ту и деловати?) само по територијалном – никако „по дубини“, по државним институцијама или јавним предузећима – принципу.
А посебно боде очи следећи члан који је изричит да судије Уставног суда, судије, јавни тужиоци, заштитник грађана, припадници полиције и војске, као и друга лица чија је функција у складу са законом неспојива са чланством у политичкој странци (да ли се овде „угнездио“ члан 115 Устава?), не могу бити чланови (ваљда ни „ванстраначки активисти“?) - политичких странака.
Члан 3, кроз тачку 3, Закона о оглашавању самопројектује надлежност овог закона и на поље политичке пропаганде: „изборне кампање и друге промотивне активности политичких организација које се врше у складу са прописима који уређују изборе, као и прописима који уређују електронске медија“.
Члан 6 је посвећен „друштвеној одговорности“ на терену оглашавања. Ту, између осталог, лепо пише да се огласном поруком „не сме изазивати мржња или нетолеранција, злоупотребљавати поверење, однос зависности, лаковерност, недостатак искуства или знања и сујеверје прималаца огласне поруке“. Као и да „огласна порука мора да буде истинита, у складу са законом, и професионалном етиком“!
Члан 8 забрањује подстицање дискриминације по било ком основу, а „посебно по основу уверења, националне, етничке, верске, родне или расне припадности, политичког, сексуалног или другог опредељења, друштвеног порекла, имовинског стања, културе, језика, старости, или психичког или физичког инвалидитета“.
Оглашивачима (дакле, и политичким странкама) је забрањено и „обмањујуће оглашавање“, а то је оно рекламирање које, на било који начин, уључујући начин приказивања, обмањује или је вероватно да ће обманути примаоце огласе поруке, које, због такве поруке, може да утиче на њихово понашање или које због тога шкоди или је вероватно да ће нашкодити конкуренту оглашивача. 
Чланом 12 је забрањено и „прикривено оглашавање“, а то је, на пример, представљање неког политичког субјекта које, заправо, у позадини има сврху оглашавања и може да доведе јавност у заблуду.
Забрањено је и „пласирање производа“, а то је оно „подземно оглашавање“ које се састоји у приказивању или упућивању на неког (политичког) актера у току редовних (неоглашивачких) програмских садржаја (поготово у вестима, програмима о актуелним друштвено-политичким догађајима итд) неког медија.
Завиримо мало и у Закон  о јавним медијским сервисима (ЈМУ Радио-телевизија Србије и ЈМУ Радио-телевизија Војводине) којим се уређује начин на који би јавни сервиси требало да остварују јавни илити општеграђански интерес.
У опису посла јавног медијског сервиса је, по члану 2, остваривање јавног интереса у области јавног информисања и да пружа медијске услуге које подразумевају информативне, образовне, кутурне и забавне садржаје намењене свим деловима друштва.
Према члану 4, рад јавног медијског сервиса би морао да се заснива на следећим начелима: „истинито, непристрасно, потпуно и благовремено информисање; независност уређивачке политике; независност од извора финансирања; забрана сваког облика цензуре и незаконитог утицаја на рад јавног медијског сервиса, редакције и новинара; примена међународно признатих норми и принципа, а нарочито поштовање људских права и слобода и демократских вредности; примена међународно признатих норми и принципа, а нарочито поштовање људских права и слобода и демократских вредности.“
Медијски сервис би, према члану 7, морао да „поштује и подстиче плурализам политичких и других идеја“, „поштовање и представљање основних људских права и слобода, демократских вредности и институција и унапређивање културе јавног дијалога“, али и „задовољавање потреба у информисању свих делова друштва без дискриминације“; „непристрасно обрађивање (између осталих, и) политичких питања, омогућавајући равноправно сучељавање различитих становишта“...
Према Закону о електронским медијима, у делокругу рада Регулаторног тела за електронске медије (Регулатора) је да, рецимо, контролише рад пружалаца медијских услуга и стара се о доследној примени одредаба овог закона; изриче мере пружаоцима медијских услуга; прописује обавезујућа правила за пружаоце медијских услуга; одлучује о пријавама у вези са програмским деловањем пружалаца медијских услуга...
И овај закон (члан 47) наглашава обавезу свих пружалаца медијских услуга (не само јавних сервиса, него и комерцијалних електронских медија!) да поштују забрану политичког оглашавања ван предизборне кампање, а да у току предизборне кампање свим странкама, коалицијама и кандидатима обезбеди заступљеност без дискриминације.
Регулатор је (члан 51) обавезан и да се стара да програмски садржај пружаоца услуге не садржи говор мржње и информације којима се, на отворен или прикривен начин, подстиче мржња и насиље, између осталог, и због разлога политичких убеђења, али и да се (члан 50) „поштују људска права, а нарочито достојанство личности“.
Али, упркос свакодневним прекршајима овакве природе од стране неколико пружалаца медијских услуга који користе националне фреквенције као јавно добро свих грађана – РЕМ нити једном (!) није изрекао привремену забрану објављивања програмског садржаја, а некмоли меру одузимања дозволе за емитовање неком медију, што, примера ради, предвиђају чланови 28 или 32 овог закона.
Као што је и наша Републичка изборна комисија, без пардона, у ожујку прошле године, потврдила као легитимну и легалну изборну листу која се, за те октроисане изборе, пријавила под слоганом Националсоцијалистичке радничке партије Немачке са избора у марту 1936: „Unseren Kindern – die Zukunft durch A.H”.
Када је лидер Националсоцијалистичке радничке партије Немачке Адолф Хитлер први пут изабран за једног од претходника Ангеле Меркел на месту канцелара, један од првих потеза било је формирање „Министарства Рајха за народно просвећивање и пропаганду“, а нетом изабрани министар др Јозеф Гебелс је обнародовао: „Министарство има задатак да спроведе духовну мобилизацију у Немачкој!“ Већ за три месеца све радио-станице су, по налогу Министарства, потчињене  „глајхшалтунгу“ – сви медији су доведени „на исту линију“ и ауторитарно „уподобљени“.
А Макс Аман, газда најутицајнијих и најдуговечнијих, националсоцијалистичких  партијских новина „Фелкишер беобахтер“ (излазиле од 1923, па све до краја рата), чак је, у SS хијерархији (копчу војничког опасача сваког „есесовца“ красио је, иначе, слоган – заклетва Фиреру: „Оданост је моја част“) - имао чин „обергрупенфирер“, што је био еквивалент генералу „Вермахта“... („Досије НУНС о медијима“, 6.10.2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)