LOŠE I ZA VLAST I ZA OPOZICIJU Lokalni izbori u Zaječaru su završeni, a građani su poruke poslali SVIMA

Rezultati nedeljnih izbora u Zaječaru pokazuju da je u Srbiji moguće da izgube i vlast i opozicija. Vladajuće stranke upozorene su da, bez obzira na podršku, nemaju prostora za uljuljkanost, a opozicione da od taktike bojkota i kukanja moraju da odustanu, te da najveći problem leži, čini se, u njima samima.
Takmičeći se sa neuporedivo jačim i organizovanijim konkurentima, čak tri lokalna pokreta uspela su da pređu cenzus u Zaječaru, a lista "Pobeda" koju je predvodio dr Nenad Ristović osvojila je skoro 30 odsto glasova i našla se uz bok SNS-u.
I sve to uspeli su pod istim izbornim uslovima zbog kojih je većina opozicionih stranaka bojkotovala ove, ali i parlamentarne izbore prethodne godine. I ove lokalne liste nisu dobile puno prostora u medijima, infrastruktura im je, u poređenju sa SSP, Narodnom, DS-om i ostalim opozicionarima neuporedivo slabija, a na suprotnoj strani terena imale su tešku mašineriju verovatno najjače stanke u Srbiji od obnavljanja višestranačja, a opet su uspele da ostvare i više nego povoljne rezultate.
Šta je bio recept ovih pokreta i kakve pouke iz njihovog nastupa mogu da izvuku njihove opozicione kolege? Da li je bojkot ogolio opozicionu političku scenu i ostavio prostora za "lokalce" ili građani Srbije jednostavno nisu zainteresovani za aktuelnu opozicionu garnituru? Da li je svaka bitka protiv SNS zaista unapred izgubljena i ima li prostora za borbu?
Direktor agencije "Faktor plus" Vladimir Pejić kaže za "Blic" da, iako lokalni izbori ne predstavljaju reprezent onoga kakvo je raspoloženje na nivou države, oni jesu jedan od ozbiljnih indikatora i iz njih se mogu izvući određeni zaključci.
- Jedan od njih jeste da sa jedne strane, opozicija mnogo greši ako misli da svi koji su protiv ove vlasti i protiv Vučića jesu za njih i da automatski mogu da računaju na te glasove. Vidi se da ljudi mogu i hoće i za nekoga drugog da glasaju i da postoji neki treći izbor. Isto tako i vlast može da napravi grešku, a to je da, kada vidi ove male procente opozicionih strnaka, pomisli da su to jedini građani koji su protiv vlasti, da nema više nikoga ko je protiv. Jednostavno, postoji veliki broj građana koji nije za aktuelnu vlast, ali daleko od toga da bi poklonili glas sadašnjoj ponudi opozicionih partija iz različitih razloga. Činjenica je da se, svesno ili nesvesno, potcenjuju neki glasači - kaže Pejić.
S druge strane, politikolog Cvijetin Milivojević naglašava da se u Zaječaru nije desilo "ništa specijalno novo", te da je trend koji je zabeležen i na prethodnim izborima nastavljen u nedelju.
- Da se ovo desilo u Kosjeriću ili nekom drugom mestu, onda bi bilo smisla otvarati pitanje da li to može da bude znak da opozicija, uz bolju organizovanost, ima šanse na izborima. Ali Zaječar je vrlo specifičan grad, tamo je i na prošlim izborima pobedila opozicija, ali je Boško Ničić preveslao svoje glasače i udao se za SNS. Ovde je trend da Vučić nema veliku podršku, za razliku od ostatka Srbije, samo zadržan - kaže Milivojević za "Blic".
Smatra da su i svaki naredni lokalni izbori koji bi se održali u senci parlamentarnih ili predsedničkih izbora osuđeni na ono što se desilo juna prošle godine.
- Kao što se vlast bahato ponaša, tako se i opozicija ne bavi životom. Ne može se na lokalnim izborima pobediti ako ne razumete konkretne probleme tih građana. Njih ne zanima velika politika. Morate im ponuditi prave kandidate koje oni poznaju i kojima veruju - dodaje Milivojević.
Pobeda liste SNS na čijem je čelu bio gradonačelnik Zaječara Boško Ničić, nekada ljuti protivnik naprednjaka, mogla bi da bude označena i kao Pirova jer je u zbiru zabeležila slabiji rezultat nego pre četiri godine. "Pokret za Krajinu", koji je Ničić predvodio 2017, pobedila je SNS i osvojila 18 mandata. Sa 300 glasova manje lista naprednjaka bila je druga. Ničić se ubrzo "preselio" u SNS, a sada su zajedničkim snagama osvojili 24 mandata.
Lista dr Nenada Ristovića, koji je javnosti postao poznat nakon što je predsedniku Vučiću vratio Zlatnu medalju za zasluge u borbi protiv korone, osvojila je 16 mandata, čak četiri puta više od SPS-a. Lista "Možemo bolje - Dragana Rašić" zauzela je treće mesto sa četiri mandata, dok će "Grupa građana Dr Dejan Krstić" imati jednog odbornika. Vladimir Pejić navodi da Ristovićev rezultat ne treba posmatrati kroz vraćanje odlikovanja.
- Postao je poznat po vraćanju medalje predsedniku Vučiću, ali ja ne bih banalizovao priču i njegov rezultat vezivao samo za ovaj potez. To je jedna kockica u nizu okolnosti. Na lokalu glasaju za njega, ima kvalitete koji su mu omogućili takav rezultat. On je i ranije bio politički angažovan. Ima kvalitet, ima biografiju i ima razloga što su ljudi glasali za njega. To što je vratio priznanje možda se nekom i nije dopalo, možda bi imao više glasova da to nije učinio. Teško je reći koliko je to imalo uticaja - navodi Vladimir Pejić.
Žestoki kritičar vlasti naprednjaka u Zaječaru
Milivojević ističe da je za rezultat dr Ristovića važna još jedna činjenica.
- Gospodin Ristović nije previše kritičan prema vlasti predsednika Vučića. On je pre svega žestoki kritičar lokalne vlati naprednjka u Zaječaru. Kao takav on je dobio glasove ljudi koji su prirodno vrlo verovatno opoziciono nastrojeni i u nedostatku klasične opozicije oni su glasali za prvog autoriteta, a koji nije Vučićev. Reč je o čoveku koji je lekar infektolog, takvi ljudi su važni u lokalnim sredinama. Drugo, čovek je pokazao neku svoju individualnu hrabrost kada je vratio orden Vučiću - objašnjava Milivojević. (Blic, www.blic.rs, Igor Žarković, 31.3.2021)

Milivojević: Ne verujem u uspeh dijaloga vlasti i opozicije

Da je opozicija prošle godine 21. juna proglasila bojkot organa vlasti koji su formirani nakon nelegalnih i nelegitimnih izbora, danas bi dijalog o ravnopravnim izbornim uslovima već bio pri kraju, ocenio je politikolog Cvijetin Milivojević.
Milivojević je agenciji Beta kazao da su i bojkot opozicija i tzv. konstruktivna opozicija koja je izašla na izbore, prihvatili posledice nelegalnih i nelegitimnih izbora i da zbog toga ne veruje u uspeh dijaloga vlasti i opozicije oko izbornih uslova.
Dodao je da je jedna od "najvidljivijih" posledica tih izbora pristanak opozicije da dijalog sa vlastima o izbornim uslovima vodi predsednik "oktroisanog i nelegitimnog" parlamenta Ivica Dačić.
"Da je opozicija proglasila bojkot institucija koje su 'nastale' 21. juna, mi bismo već imali započet dijalog, a Evropski parlament ne bi pristajao na razvlačenje razgovora o izbornim uslovima", kazao je politikolog.
Milivojević ističe da je opozicija pogrešila i što je prihvatila da, pored Dačića, posrednik u dijalogu s vlastima bude predstavnik Evropskog parlamenta.
"Taj predstavnik će biti iz grupacije Evropskih narodnih partija, kojima pripada i SNS. Teško je poverovati da će Ivica Dačić i predstavnik evropskih narodnjaka ispuniti zahteve srpske opozicije", naglasio je Milivojević.
On smatra da opozicija pravi grešku i kada traži "sve ili ništa".
"Opozicija je, takodje prošle godine, napravila grešku što nije insistirala da Aleksandar Vučić ne može da bude nosilac lista na izborima na kojima ne učestvuje. Osim Ustava, postoji još najmanje pet zakona koji onemogućavaju da predsednik republike istovremeno bude i predsednik stranke", kazao je Milivojević.
Rekao je da se na nijednoj izbornoj listi nije pojavilo ime Srpske napredne stranke, nego "Aleksandar Vučić – Za našu decu" ili sada "Aleksandar Vučić – Za Zaječar ili za Kosjerić".
"To je morao da bude uslov, a ujedno i probni balon, da opozicija izadje na lokalne izbore u Zaječaru, Kosjeriću i Preševu, pod ravnopravnim uslovima", ocenio je politikolog.
Šef posrednika Evropskog parlamenta u dijalogu o unapredjenju izbornih uslova u Srbiji Vladimir Bilčik izjavio je da nastavak razgovora vlasti i opozicije očekuje posle Uskrsa koji je po gregorijanskom kalendaru 4. aprila. (Beta, www.beta.rs, 30.3.2021)

Milivojević: Izbori bez opozicije su poraz za SNS

Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je danas da na izborima koji se sprovode po pravilima Aleksandra Vučića ne može da pobedi niko drugi osim Srpske napredne stranke (SNS).
"Bez obzira na rezultate u Kosjeriću i Zaječaru, SNS je juče zabeležila poraz jer je pokušala da izgura još jedne izbore bez opozicije i bez ravnopravnih izbornih uslova", rekao je Milivojević za agenciju Beta.
Dodao je da je SNS organizovala "nedemokratske" lokalne izbore u trenutku kada je dobila još jednu "presudu" Evropskog parlamenta da u Srbiji nema političkog pluralizma i kada je obnarodovan početak razgovora vlasti i opozicije o ravnopravnim izbornim uslovima.
"U takvoj situaciji je bilo besmisleno organizovati bilo kakve izbore, osim ako nije bio cilj da se gradjanima Srbije i medjunarodnoj zajednici još jednom stavi do znanja da vlast ne zanimaju stavovi Evropske unije (EU) i zahtevi opozicije. Da je bilo i malo pameti u vrhu vlasti, izbori u Kosjeriću, Zaječaru i Preševu ne bi bili održani", kazao je Milivojević.
Komentarišući rezultate lokalnih izbora, podsetio je da opozicija u Zaječaru ima jako uporište i da je pobedila na prethodnim lokalnim izborima, ali da je glasače "preveslao" Boško Ničić koji se kasnije priklonio SNS-u.
"Kosjerić je malo mesto u kome se svi poznaju, i u toj varoši SNS nije imala problem da izvrši pritisak na većinu biračkog tela da izadje na glasanje", rekao je Milivojević.
Naglasio je da je irelevantno to koliko je SNS izbrojala da je osvojila glasova.
"Jučerašnje izbore nije pratilo ili kontrolisalo nijedno nezavisno telo, što svakako baca sumnju na regularnost izbornog procesa. Aktivisti SNS su išli od vrata do vrata i vršili pritisak na glasače, većina medija je bila u funkciji partije na vlasti, a u kampanji su bili angažovani i državni funkcioneri", ocenio je politikolog.
U Kosjeriću je SNS osvojila 67 odsto glasova, u Zaječaru 47, dok je lista "Aleksandar Vučić Za budućnost Preševa" osvojila šest odsto glasova.
Prema preliminarnim rezultatima SNS je u Zaječaru osvojila 24 mandata, GG "Dr Nenad Ristović Pobeda" 16 mandata, "Ivica Dačić SPS JS" i "Možemo bolje Dragana Rašić" po četiri mandata i GG "Dr Dejan Krstić" jedan mandat.
"Boško Ničić i SNS su juče dobili znatno manje glasova nego na prethodnim izborima. Ničić je u svojoj karijeri promenio najmanje osam političkih grupacijama i zato ne čudi što je veliki broj Zaječaraca, u odsustvu opozicionih stranaka, svoje poverenje dao grupama gradjana", objasnio je politikolog.
Milivojević je rekao da su i jučerašnji izbori ličili na Lučane iz 2018. godine, kada su na birače izvršili "strahovit" pritisak ljudi koji nisu bili iz te varoši. (Beta, www.beta.rs, 29.3.2021)

Vučić kao posrednik u dijalogu treba da podnese ostavku u partiji

Sagovornici Danasa o pregovorima bez posredovanja EP koje bi vodio predsednik Srbije
Dobra je ideja da predsednik Republike Aleksandar Vučić, čiji izbor do sada niko nije osporio, bude jedan od dva posrednika u dijalogu vlasti i opozicije.
Međutim, on to može biti tek ako podnese ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke, jer nelogično je da bude posrednik u dijalogu između opozicije i svoje stranke, budući da je ostavku na mesto SNS ponovo odložio za septembar. Tek u slučaju ostavke može se razgovarati o nečemu što bi dalo garancije da će dogovoreno biti i ispunjeno. Verujem i sada da će Vućić, kao posrednik u dijalogu vlasti i onog dela opozicije koji je protiv mešanja evroparlamentaraca, obezbediti više ustupaka nego što će toga biti u drugom paralelnom dijalogu pod patronatom EP, kako bi pokazao da je on široke ruke – kaže za Danas politikolog Cvijetin Milivojević.
Na pitanje kako gleda na to što je predsednik svih građana izabrao da posreduje samo u dijalogu sa onom opozicijom koja je protiv posredovanja evropskih parlamentaraca, Milivojević kaže da Vučić i za to ima opravdanje.
Podseća da se takozvana bojkot opozicija iz tadašnjeg Saveza za Srbiju, pre dve godine, sama opredelila za dijalog pod patronatom „Džordža Soroša, CESID-a, Crte, pa čak i Maje Gojković, zbog koje su i napustili parlament“.
On ističe da je bojkot opozicija i sada načinila grešku prihvatajući da jedan od medijatora bude Ivica Dačić, predsednik parlamenta, u kome nema parlamentarne opozicije.
Time je, navodi, priznala lažne oktroisane izbore. Milivojević kaže da se ne bi mnogo uzdao ni u posredovanje evropskih parlamentaraca, ukoliko oni budu došli iz Evropske narodne partije, koja je starija sestra SNS i koja podržava aktuelnu vlast u Srbiji.
Milan Stamatović, lider Zdrave Srbije, zadovoljan je što je Vučić prihvatio njegov predlog da baš on, kao predsednik Republike, a ne stranci, bude posrednik u dijalogu vlasti i opozicije o izbornim uslovima.
To je, kako kaže, najbolji odgovor svima onima koji bi da internacionalizuju naše unutrašnje političke probleme.
„Iskustvo nas je naučilo da svaki put kada su strani, a pogotovo zapadni, arbitri odlučivali o nama, to se obijalo o glavu građanima Srbije i srpskom narodu“, rekao je nedavno Stamatović, navodeći da je Zdrava Srbija za razdvajanje termina održavanja različitih nivoa izbora, otvaranje najuticajnijih medija i pokrivanje svih biračkih mesta video-nadzorom.
I Žika Gojković, lider POKS-a, smatra da je dobra ideja da predsednik države bude posrednik u dijalogu vlasti i opozicije oko izbornih uslova.
„Sviđalo se to nekome ili ne, Vučić ima najveći autoritet, jer je jedini koji je na svoje ime legitimno izabran za funkciju na kojoj se nalazi. Samim tim i njegovo učešće u dijalogu, podiže taj proces na najviši mogući nivo. To što je on u isto vreme predsednik države i predsednik stranke koja je dominantna u vlasti ne vidim kao problem. Naprotiv, njegovo učešće vidim kao odgovornost, da kao neko ko je na čelu države, u ovom dijalogu bude predstavnik svih građana, a ne samo onih koji su glasali za njega. To je i svojevrstan izazov za njega, da pokaže nepristrasnost u ovom procesu, iako svi moramo biti svesni, da je svaka vlast koristila mehanizme koja je imala u kampanjama, od početka višestranačja do danas“, navodi Gojković.
POKS se, kako kaže, sprema za te pregovore, bez prisustva posrednika iz EU, iako ne sumnjaju u njihovu dobru volju.
„Realno sagledavamo situaciju i ne verujemo da će se desiti neke krupne promene u korist opozicije. Naša početna pozicija biće moj predlog Zakona o izborima, koji sam podneo Skupštini Srbije pre tri godine, na čije odredbe se sada svi pozivaju, a tada niko nije hteo da glasa za njega. Lično sam blagi optimista kada je u pitanju ova vrsta dijaloga, ali mi se spremamo na izbore, bez obzira na sve“, ističe Gojković.
I Srpska radikalna stranka smatra da bi učešće Aleksandra Vučića u dijalogu između vlasti i opozicije doprinelo ozbiljnosti i legitimitetu tog dijaloga.
Aleksandar Šešelj, funkcioner SRS, ističe da radikali smatraju da nam posrednici nisu potrebni, pogotovo oni iz inostranstva, jer pristajući na tutorstva, sami sebe degradiramo i pokazujemo celom svetu da nismo suverena ni demokratska zemlja.
„Vučić treba da bude učesnik, da u dijalogu predstavlja vlast, a ne da to budu neki poslanici ili sateliti SNS, koji nemaju nikakav značaj. SRS se izjasnila da učestvuje u dijalogu i za njega se spremamo i smatramo da u našem izbornom procesu postoji mnogo anomalija, od podmićivanja i pretnji biračima do falsifikovanja volje građana koja se manifestuje kroz prikupljanje potpisa i čak „pozajmljivanja“ kandidata nekim strankama koje same nisu u stanju da izađu na izbore i predstavljaju električne zečeve SNS. Takve stvari treba da se tretiraju kao krivična dela, što ona i jesu. Takođe mora se ostvariti balans na javnim servisima RTS i RTV i omogućiti opoziciji da istakne svoj program i ideje i organizuju suštinske debate u medijima, pre svega na RTS-u između vlasti i relevantnih stranaka opozicije“, objašnjava Šešelj i dodaje da bi se time smanjio dominantni uticaj vlasti na elektronske medije i ostvarila veća medijska sloboda.
Dejan Šulkić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije, smatra da dijalog o bilo kom unutrašnje političkom pitanju treba da se održava bez bilo kakvog spoljnog posredovanja.
„Najbolje je da se održava i neguje u institucijama i stručnim krugovima i što je najznačajnije pred licem javnosti. Ako već toga nema godinama, da smo već zaboravili kako to izgleda, onda neka se i predsednik oko toga potrudi. Ako već želi, može više doprineti od onih koje je već do sada delegirao za dijalog“, napominje Šulkić.
Šapić: Ne odgovaram Danasu na pitanja
S obzirom da se Srpski patriotski savez već izjasnio da je za dijalog bez posredovanja EP, od lidera ove stranke Aleksandra Šapića pokušali smo da saznamo koliko im odgovara da posrednik u dijalogu bude lično predsednik države, ali nam je Šapić poručio da ne govori za Danas.
„Ne odgovaram Danasu na pitanja otkada je moja izjava Vašem listu vezano za moje gostovanje u Hit tvitu i svega što se desilo između Lukasa i Tatalovićke zloupotrebljena i spakovana u kontekst kako vama odgovara, a ne kako sam ja rekao. Da se ne bih našao opet u sličnoj situaciji, a do sada sam vam uvek bio raspoloživ za sva vaša pitanja, odlučio sam da vam do daljeg ne odgovaram, pa možete slobodno da pišete šta god želite i da zastupate svoje legitimne političke stavove“, poručio je Šapić, dodajući da je to njegovo parvo. (Danas, www.danas.rs, Mirjana R. Milenković, 26.3.2021)

Da li bi Čović mogao dobiti Izborni zakon po svojoj mjeri i ko mu u tome pomaže

DIPLOMATSKA OFANZIVA
Da li bi Hrvatska mogla da odigra ključnu ulogu u izmjeni Izbornog zakona u Bosni i Hercegovini po želji HDZ BiH ili će reforma izbornog zakonodavstva još dugo ostati samo mrtvo slovo na papiru?
Dvije najveće stranke u Federaciji BiH HDZ i SDA, odnosno njihovi lideri Dragan Čović i Bakir Izetbegović, već duže vrijeme pregovaraju oko izmjene Izbornog zakona BiH, ali do sada nisu uspjele da nađu „zlatnu sredinu“ koja bi bila prihvatljiva za obje strane.
HDZ traži uspostavljanje novih izbornih jedinica iz kojih bi se birali članovi Predsjedništva BiH i poslanici u Domu naroda parlamenta FBiH kako bi osigurali da se Hrvatima opet ne ponovi slučaj Željko Komšić.
S druge strane, SDA traži da svaki građanin ima jednaka prava, da može glasati za koga god hoće i da se kandiduje za svaku poziciju.
– Bez toga neće biti prihvaćene izmjene Izbornog zakona. Zato nisam optimist da ćemo uopšte doći do dogovora, a naročito da ćemo lako doći do njega – izjavio je ranije Izetbegović.
Podrška iz pet zemalja
I dok pregovori ove dvije stranke za sada nemaju nikakvog izgleda, Hrvatska je izgleda odlučila da izvrši diplomatsku ofanzivu kako bi „pogurala“ izmjene Izbornog zakona BiH.
Hrvatski ministar inostranih poslova Gordan Grlić Radman predstavio je u ponedeljak na sastanku ministara inostranih poslova EU neslužbeni diplomatski dokument, „non-paper“ o BiH.
Riječ je o dokumentu koji će biti podloga za raspravu o BiH na sljedećem sastanku ministara inostranih poslova EU u okviru rasprave o Zapadnom Balkanu.
Da Hrvatska ništa ne misli prepustiti slučaju govori i činjenica da se već par mjeseci pregovara o ovom dokumentu s ministrima drugih država EU. Dokument je za sada podržalo pet zemalja – Slovenija, Mađarska, Bugarska, Grčka i Kipar, a Grlić Radman tvrdi da ima podršku i francuskih i njemačkih šefova diplomatije.
Načelo jednakosti
U dokumentu se, između ostalog, pominje da je BiH važno pitanje za EU, ali da je prije ulaska u Uniju potrebna sveobuhvatna transformacija cijelog društva.
Dodaje se da je BiH utemeljena na načelu jednakosti triju konstitutivnih naroda i svih njenih građana, te da je neophodno da ispuni ključne reforme, među kojima i izmjenu Izbornog zakona. Kako bi ispunila političke kriterijume za ulazak u EU, ističe se u dokumentu, BiH mora provesti presude Evropskog suda za ljudska prava.
Da li će ova hrvatska diplomatska ofanziva na kraju ići na ruku HDZ BiH, odnosno da li je ona pokrenuta baš sada kako bi se natjerale bošnjačke stranke u BiH na izmjene izbornog zakonodavstva po mjeri Hrvata?
Slučaj “Komšić”
Politički analitičar Cvijetin Milivojević ističe da je očito da Hrvatska ne želi sjediti sa strane i prepustiti Hrvate u BiH same sebi, već želi iskoristiti svoj položaj unutar EU kako bi im pomogla.
– Hrvati su danas najmalobrojniji konstitutivni narod u BiH. U Evropi postoji nešto što se zove mjere pozitivne diskriminacije prema svim vrstama manjina, a koje kažu da ako im ne možete dati pravo više u odnosu na većinu građana, onda im svakako ne možete dati ni manje. Stoga je logično da se Hrvati zalažu za dovođenje Izbornog zakona BiH na taj nivo da se ne može desiti da predstavnici većinskog naroda preglasavaju najmalobrojniji narod i biraju im predstavnike u institucijama – ističe Milivojević.
Dodaje da Hrvatska kao zemlja EU u ovom trenutku ima snagu i kapacitet da lobira i postavlja takvu vrstu zahtjeva.
Milivojević podsjeća da svaka zemlja članica EU ima pravo veta i mogućnost da zaustavi napredak neke zemlje u Uniju, pa samim tim i Hrvatska može da zaustavi ulazak BiH u EU.
– Hrvatska je procijenila da je sada vrijeme za ofanzivu jer se bliže parlamentarni izbori i izbori za članove Predsjedništva BiH. Ne žele da se Hrvatima u BiH opet ponovi slučaj „Komšić“ – ističe Milivojević. (EuroBlic, www. blic.rs, www.srpskainfo.com, Snježana Karić, 25.3.2021)

Obožavanje vođe neprimereno demokratiji 21. veka

Nakon što je predsednik Vučić objavio da njegov brat Andrej ima obostranu upalu pluća, funkcioneri i članovi SNS upućuju reči podrške
Nakon što je predsednik Aleksandar Vučić u petak uveče na Instagramu objavio da njegov brat Andrej Vučić ima obostranu upalu pluća, funkcioneri i članovi Srpske napredne stranke upućuju reči podrške, ne samo na društvenim mrežama, već i preko bilborda i majica.
Vučić je na profilu „budućnostsrbijeav“ objavio crno-belu fotografiju sa bratom Andrejom iz detinjstva.
– Ovo levo je moj brat Andrej, lagao je svakovrsni ološ o njemu svašta u prethodnom periodu. Ima obostranu upalu pluća, a ja hoću samo svima i njemu da kažem da ga volim najviše na svetu – napisao je Vučić na Tviteru.
U drugoj objavi na profilu „avucic“, na kojoj je fotografija njega i brata Andreja iz zrelog doba, uputio je reči podrške.
– Andrej, voli te brat najviše na svetu. Predaja nije opcija – poručio je Vučić.
Imajući u vidu da je predsednik Srbiji i lider SNS-a u nekoliko navrata u javnim nastupima govorio o tome koliko je vezan za brata i koliko mu znači, funkcioneri i članovi SNS-a su počeli da objavljuju reči podrške na mrežama. Neki od njih se nisu zadržali na klasičnim objavama, već su se potrudili da budu kreativni.
Tako su u Batajnici u subotu tokom dana postavljeni bilbordi sa porukom podrške Andreju Vučiću, ispisanom na zajedničkoj fotografiji dvojice braće.
– Predaja nije opcija. Uz tebe smo Andrej, naš saborče i brate. Vučići su pobednici – piše na bilbordu u Batajnici. Portal Direktno blizak opoziciji tvrdi da je „finansijer ovog bilborda Milan Bojović, čovek koji je sagradio carstvo u Batajnici i čiji je sin Vukašin izazivao tuču i nasrtao na narod ispred RTS-a“.
Bivši ministar odbrane i rada Zoran Đorđević, a odskora direktor Pošta Srbije, fotografisao se u majici na kojoj su portreti Aleksandra i Andreja Vučića sa porukom „Srbija je večna dok su joj deca verna“.
– Podrška dragom prijatelju Andreju! Kao što šef kaže: „Predaja nije opcija!“ Drži se, svi smo uz tebe – napisao je Đorđević na Instagramu.
Nakon reakcije koju je njegova objava izazvala na mrežama, Đorđević je rekao da je majica koja je izazvala brojne različite, pa i uvredljive komentare, pre svega izraz njegove lične, simbolične podrške prijatelju, Andreju Vučiću, u borbi koju vodi sa bolešću, ali i izraz podrške predsedniku Aleksandru Vučiću za sve ono što čini za Srbiju i za sve građane Srbije.
– Ne samo da ne vidim ništa sporno u ovom mom gestu, već naprotiv – smatram da je to najmanje što sam mogao da učinim u ovom trenutku – kazao je Đorđević za Kurir.
Gradonačelnik Novog Sada i potpredsednik SNS-a Miloš Vučević takođe je na Instagramu uputio podršku Andreju Vučiću.
– Andrej, druže moj dobri, uvek si bio jači od svake muke koja ti se isprečila na životnom putu, zato sam siguran da ćeš i iz ove borbe sa obostranom upalom pluća izaći kao pobednik. Šaljem ti pregršt pozitivne energije da što pre staneš na noge. Srbija je uz tebe – napisao je Vučević.
Između ostalih, podršku je uputio i Gradski odbor SNS-a u Šapcu.
Politikolog Cvijetin Milivojević kaže za Danas da je on jedan od onih koji je javno uvek bio spreman da stane u zaštitu pominjanja imena članova porodice svih javnih ličnosti, pa i predsednika Republike. Međutim, prema njegovom viđenju, sada nažalost ispada da predsednik Republike isuviše često pominje članove svoje porodice.
– To možemo uzeti kao neki njegov obrt u načinu na koji on komunicira s medijima. Ja sam kao komunikolog čovek koji uvek smatra da javno treba razdvojiti od privatnog. Dakle, da svaka javna ličnost ima pravo i na neku svoju privatnu sferu, koja ne treba da bude izložena medijima, osim ljudi koji to dobrovoljno žele, poput estradnih ličnosti. Ali, mislim da ostale javne ličnosti, naučnici, političari, ozbiljniji umetnici, treba da zadrže privatan deo svog života zatvoren za medije – smatra Milivojević.
On dodaje da mu se čini da je predsednik Vučić u jednom trenutku počeo naglo da izlaže članove svoje porodice medijima. Kada je reč o porukama podrške Andreju Vučiću, Milivojević ocenjuje da je posredi neukus koji prelazi u jednu vrstu idolokratije.
– Prosto, jedna vrsta obožavanja, panegirika, koja je neprimerena demokratskom društvu u 21. veku. Možete vi da volite političkog lidera, ali mislim da takva vrsta kolektivne potrebe vrha i najbližeg okruženja gospodina Vučića, da mu pokažu višak lojalnosti, nije bila primerena ni u vreme Josipa Broza Tita. Pa molim vas, koji prosečan građanin Srbije je znao šta se zbiva u porodičnom životu, kako žive sinovi pokojnog predsednika. A da ne govorim o njegovoj braći i sestrama – navodi Milivojević.
Prema njegovom utisku, sada je počela trka, da svako ko se ne oglasi bilbordom, tvitom, na Instagramu, u skupštini i ne da podršku predsednikovom bratu, misli da će se Vučić naljutiti i da više neće biti njegov najbliži saradnik. (Danas, www.danas.rs, Miloš D. Miljković , 23.3.2021)

(Не)могућа мисија: Врховник као председник - посредник

Дао банку да уђе, а сад би платио две, само да изађе!
Врховника српског и целе Србије закони, али, биће, и унутарњополитичке и спољне силе које Бога не моле, притерали су уза (за)уставни зид и сад му се као једини немузички „Егзит“ – уколико не жели да „за појас задене“ и да и надаље озбиљно плива политиком – све више намеће повлачење са положаја врховног команданта напредњачке армије од 750.000 војника...
Упркос подвижничком контразапевавању главних и доглавних дворских му улизица и еветефендија, Врховник је - рачунајући само време од лањских липањских октроисаних избора наовамо - од укупно два, уважио чак један и по мој предлог адресован на институцију председника Републике Србије!
Ургентно се, самокритички а политички, запљунуо и признао да су минули (парламентарни, покрајински и локални) избори на којима је убедљиво победио, иако на њима није (пошто то, по законима земље на чијем је челу, није ни могао) ни учествовао, били и нелегални и нелегитимни, па је, не чекајући ЕУ  „смртну пресуду" за политички плурализам у Србији која је уследила шестог листопада, а приори, још у српњу, визионарски ишао у сусрет догађајима, па мазохистички расписао ванредне (иако то нико из опозиције није тражио) парламентарне изборе најдоцније за наредно пролеће.
А сада се, ево, понудио и да посредује у дијалогу владајуће коалиције и делу, страном посредовању несклоне, опозиције.
Ја сам, додуше, предложио да је баш он, као председник Републике који, по Уставу, одражава државно јединство – с обзиром да, за разлику од нелегитимне и нелегалне извршне и законодавне власти једини има пун легитимитет – најпозванији да седне као непристрасан арбитар између октроисане власти и уличарске опозиције. С тим да сам ту мислио на целу опозицију, праву или неправу, свеједно, зато што под опорбом подразумевам све оне који се опозицијом „осећају" и имају циљ и амбицију да на будућим изборима (с)руше Врховникову октроисану (његовом личном вољом инсталирану) власт. Међутим, ишло је ту и једно „али" („које срећу квари"): Да би био збиља, макар формално неутралан, посредник, Врховник, претходно, мора да се отараси свих оних овлашћења, функција и моћи које је проитвзаконито узурпирао, и врати се у уставну позицију председника Републике. И да, наравно, пре тога, одступи и са антиуставне функције генералисимуса партијске војске, јер ће тек онда бити у пуном капацитету „председника свих грађана", како оних што јесу да јесу, тако и оних што нису јер нису гласали за „Unseren  Kindern – die Zukunft durch A.V"...
Због чега си овде бележим само пола, а не цео поен.
Али, шта је – ту је. Од кога је – и оволико треба да радује, за почетак, пре почетка.
Шта сада имамо на столу, само дан уочи пристизанија новог фермана нашему Врховнику који коњаник – татар већ носи из Стамбола, пардон, Брисела, и зашто је и ово што је Врховник понудио више добро него лоше, и зашто од вишка (платформи дијалога) глава баш и не мора да боли ни један од опорбених фронтова?
Тренутно, уочи дијалога који је (формално) већ, као отпочео, имамо, најмање, пет позиција опозиције. Ту су:
Проевропски принципијелни бојкоташи с прошлолетњих липањских избора + плус некако, у то друштво, прошверцовани бојкот саботери из „Пе-се-жеа".
Принципијелни просрпски бојкоташи („Фашиста" и „Фундаменталиста и Плаћеник") који траже сведени („два против два") вербални мејдан власти и опозиције.
Проевропски (делом и про-НАТО) бојкот саботери илити конструктивисти који су, 21. јуна, скроз или допола, прогутали мамац звани „цензус три одсто".
Патриотски бојкот саботери који ни за живу главу не би у дијалог под, нарочито западним, странцима, а такође су, на последњим изборима, гутали Врховникову удицу.
Те, оводањи хајдуци („или ће избори бити слободни или их уопште неће бити), што подсећају на негдашњи двојац  К. Чавошки – Н. Милошевић коме је, ономад, импутиран завет „нема тих изборних услова под којима би српски либерали изашли на изборе!".
Чеде, Чанци, ланци и катанци и остали Врховникови чанколисци се овде не рачунају, јер тешко да би били прихваћени и у поменутој групацији три (Проевропски бојкот саботери) којој су, вербално, најподеснији...
Решење је, као и увек, у тражењу најмањег заједничког садржиоца, иако дијалог, практично, није ни почео.
У вези с посредником, компромис између две крајности јесте копредседавање председника Републике Србије и представника Европског парламента, пошто се шеф српске државе претходно, како то  Устав и закони налажу, повуче са места шефа најјаче владајуће странке, а ЕП као свог главног копосредника, уместо некога из (српским напредњацима матичне) Европске народне партије, делегира неког европосланика из тамошњих опозиционих групација, којима, на пример, Проевропски принципијелни бојкоташи + Пе-се-же, већ поодавно ситну књигу пишу.
Претквалификациони компромис подразумевао би, даље, да владајућа коалиција и опозиција одреде подједнак број преговарача.
Зашто би нешто против имала и бивша бојкот (а данас „проевропска бојкот") опозиција са плус или минус „Фашистиним дверјанима" и „Страноплаћениковим народњацима" да се овај дијалог власти и опозиције одвија на два колосека? То може да донесе само вишак, а никако мањак, извојеваних уступака октроисаног режима сваком делу опозиције, одлучио се он за ЕУ или посредничку платформу председника Републике минус председника Ес-ен-еса.
А шта са овима који, и даље, пристају да им један од два копосредника буде октроисани председник октроисаног парламента, а други европарламентарац из круга, напредњацима блиске, Европске народне партије? С обзиром да је реч о, превасходно, оним деловима опозиције који су, због неравноправних изборних услова, и изнели бојкот прошлих избора, понављам питање које сам им поставио 21. јуна увече: Зашто још тог, изборног дана, та тзв. бојкот опозиција није прогласила и бојкот, тј. непризнавање, из нелегалних избора проистеклих, октроисаних државних дужносника и институција?
На крају, зашто се од, евентуалних позитивних, ефеката оба дијалога не би окористили и они из опозиције који не желе да учествују ни у једном дијалогу, већ захтевају да се, просто, примене већ постојећи изборни, медијски и остали закони? Или ови који се још заклињу да „или ће избори бити слободни – или их неће бити"...?
На крају крајева, јесте да је цензус од три одсто био Врховников прошлопролећни мамац за алави део конструктивне опозиције, али, на страну мотиви, то је, као и неки ситнији уступци, остало као добра тековина оних тамо тзв. преговора власти и опозиције...
Свака Врховникова кампања, од 2012. наовамо, сводила се на натегнуту црно-белу компарацију типа „јуче – данас; они (бивши режим) – ми (нова власт); пристојни (ми) – „олош" (они)“. 
То је, у првим годинама по преузимању власти, била и интенција порука немачких националсоцијалиста, најбоље сажета у оном „раније – данас" слогану: „Früher: Arbeitslosigkeit - Hoffnungslosigkeit - Verwahrlosung - Streik - Aussperrung  (Пре: незапосленост, безнађе, занемаривање, штрајк, обустава рада). Heute: Arbeit - Freude – Zucht -  Volkskameradschaff  (Данас: посао, весеље, дисциплина, другарство)."
Врховникова Србија је данас до грла у перманентном пропагандном фалсификату и парамедијскокм карасевдаху нацистичке Немачке од половине тридесетих до половине четрдесетих година прошлог века, па је, и на медијску слику данашње Србије – апсолутно примењива нацистичка парола: „Ganz Deutschland hört den Führer mit dem Volksempfänger „ – „Цела Немачка слуша/чује Фирера путем народног пријемника (јединог радија)"!
Ес-ен-ес  је, на прошлим изборима, некако, једнократно склоњен у илегалу, (да ли само привремено?) сакривен у неки буџак, као дете кога се родитељи стиде, а уместо странке, на изборима је промовисано још увек неидентификовано нешто што се зове „АВ – За нашу децу". Зато је Врховниковим плагијаторима кампања немачких националсоцијалиста, уочи наредних избора, преостало једино да поентирају (ванапартијски) са: „Unsere letzte Hoffnung АН - Наша последња нада АВ". И, „Зато глас вођи!" („Darum seine Stimme dem Führer!").
Баш због ове неумитне законитости, опозиција, осим одбраном од свакодневне пропагандне тортуре распојасаних октроисаних (одметнутих?) власти, мора, паралелно, да изналази времена, идеја и енергије да дневно одговара на питања која намеће живот обичног човека. Менаџмент кризном ситуацијом изазваном пандемијом и битка за народно здравље, поготово онај део који се тиче, руку на срце, добро организоване вакцинације, биће, без сумње, Врховников главни адут пред грађанима Србије, за долазеће изборе. Међутим, „живот прича“ и неке друге приче: Зашто се, рецимо, Србија сваке године смањује за десетине хиљада становника? Зашто је четвртина села опустела, а цели рубни, погранични рејони Србије само што нису капитулирали пред бауком „пусте земље“, и зашто о овоме прича само најстарији министар у влади земље рођене из опанка, попечитељ за бригу о селу, а не и „велики политичари“, и из власти и из опозиције које, на жалост, највише, занима висока политика, а грађане, тј. гласаче, пре свега, њихови мали животи...?
Хајка на оно мало непоћудних новинара и медија, на невладине организације, уз перманентно отворену сезону лова на већи део опозиције, наравно да не гарантује добру вољу власти уочи дијалога, због чега је неумитан и рестриктиван извештај Европског парламента о стању демократије у Србији.
Није – и то је тачно -  у криву „Катарски плаћеник" када примећује да странке које пристају да „глуме у позоришту режима  („у којем се представља да постоје некаква демократија и институције") нису ништа мање штетне по интересе грађана од странака власти"; да, можебити, постоје и партије које су „обичне филијале Удбе које глуме патриотизам, док други режимски сателити глуме да су Европејци" и томе слично. Вероватно да неке аргументе у прилог својој тврдњи може да подастре и Брале Хајдук када каже да не може да непристрасно модерира преговоре власти и опозиције неко ко је „организатор целе хоботнице"... У праву су, вероватно, и Принципијелни проевропски бојкоташи + Пе-се-же када се, у писму Европском парламенту, жале како власт намерно подрива шансе за успех међупартијског дијалога. Али, уместо што се јадају на октроисаног спикера октроисаног парламента Србије, целисходније би им било да га сасвим изигноришу и да, уз представника ЕУ, за посредника затраже председника Републике (претходног ослобођеног вишка узузрпираних, поготово партијских, функција) јер је он једини гарант да би оно што би, евентуално, било договорено, било и примењено...
Јер, на крају крајева, када би било опипљивих уступака у тим дијалозима, нити један део опозиције не би био „гадљив“ да конзумира све оно што би се као позитивно поправило у изборном процесу.
У тексту којим завршавам „Нулту 2020 тачку", четврту књигу хронике три деценије политичког плурализма у Србији („Децембар 1990 – просинац 2020. и „сутон идола", 12.12.2020), тврдио сам да је Врховник „почео да размишља и о варијантама најбоље излазне, а добитне, стратегије за себе лично".  Учинио је то и неки дан пре окончања ванредног стања и „одмрзавања замрзнуте" кампање за липањске нелегалне изборе, када је најавио да ће се „до краја године повући са места председника Ес-ен-еса", али и да се „нада да неће бити кандидат на председничким изборима 2021. године". А 12. јула, одмах после октроисаних избора на којима је, на своје име и презиме и уз помоћ „муниције" предратних немачких националсоцијалиста „За нашу децу", освојио апсолутну контролу над највишим представничким и законодавним телом, обећао је: „Ускоро ће и органи странке, бићу само председник грађана, свих грађана Србије." Онда је то, све више и даље, „цементирао", почео да, „за ускоро", најављује тај „највиши страначки скуп", да би, почетком децембра, и орочио ту одлуку, „највиши страначки скуп на коме ће се повући са чела странке биће у марту следеће године".
 У међувремену, испуњавање овог обећања, Врховник је, због унутарстраначких и интрарежимских турбуленција, померио за рујан. Као да се све поклапа са стартом оног правог дијалога којим ће, можда, посредовати председник свих грађана Србије, разодевен, без униформе, ширита и чина генералисимуса страначке војске. ( cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
 

Mir u SNS-u zbog vlasti po svaku cenu

Sagovornici Danasa tvrde da politički rat između Vučića i Stefanovića nije završen
„Ma koliko bili u međusobnom ratu Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović procenili su da ih dalje međusobno ratovanje u javnosti vodi ka krahu kompletnog vladajućeg režima. Iako bi se rado rešili jedan drugog opredelili su se da sačuvaju vlast po svaku cenu i ne dozvole da prljavi veš koji imaju jedan o drugom izađe u javnost. To je i razlog zbog čega je predsednik Srbije, nakon svih medijskih prozivki Stefanovića, ublažio retoriku“.
To navode sagovornici Danasa komentarišući najnoviju izjavu predsednika Srbije da aktuelni ministar odbrane nije bezgrešan, da ima objektivnu odgovornost, ali da on nijednog trenutka nije pomislio da je Stefanović povezan sa ubicama iz kriminalnog klana.
Boško Obradović, lider Dveri, kaže za Danas da nema sumnje da Nebojša Stefanović mnogo zna i štošta krije u svojim fiokama, jer je dugo bio ministar policije i drugi čovek SNS.
„Kada bi on progovorio, ova vlast ne bi dugo potrajala. Zato je moralo doći do pomirenja između njegovog i Vučićevog klana u SNS. Konačan obračun odložen je i sve se za sada završilo na naslovima u režimskim medijima koji su sve vreme crtali fotorobota onoga koji je mafijaška veza u vrhu vlasti, a koji neodoljivo podseća na Nebojšu iz Beograda. Međutim, nema ‘skidanja’ Nebojšine glave bez posledica“, smatra Obradović.
On objašnjava da bi Vučić teško mogao da objasni javnosti da nije znao šta radi njegov najbliži saradnik kome je poverio mesto šefa svih službi bezbednosti, ali da ni Stefanović ne sme da iznese sve što zna o Vučiću i drugima iz vrha SNS, jer bi usledilo pitanje zašto je do sada ćutao, sve to podržavao i štitio kao ministar policije.
„Ma koliko bili u međusobnom ratu ispravno su procenili da ih dalje međusobno ratovanje u javnosti vodi ka krahu kompletnog vladajućeg režima. Iako bi se rado rešili jedan drugog, ipak su se opredelili da sačuvaju vlast po svaku cenu. Za sada“, zaključak je lidera Dveri.
I Miroslav Aleksić, potpredsednik Narodne stranke, smatra da su Vučić i Stefanović praktično osuđeni jedan na drugoga.
„Žive u lošem braku, a ne smeju da se razvedu zbog prljavog veša koji imaju jedan o drugom. Mislim da Aleksandar Vučić čupa kosu s glave zbog Nebojše Stefanovića. Čovek za koga je Vučić govorio da mu je od najvećeg poverenja i postavio ga za koordinatora službi bezbednosti, koga je branio od svih afera, počev od Krušika preko potpunog raspada u policiji, jeste neko ko je danas Vučićev najveći problem. Jasno je da Vučić ne sme da uhapsi ni Dijanu Hrkalović, a Nebojši Stefanoviću ne smeju ni ime da izgovore, iako Vučićevi tabloidi crtaju Stefanovićevu siluetu. Ne smeju da mu izgovore ime jer je Nebojša Stefanović hroničar istorije svih Vučićevih kriminalnih i koruptivnih poduhvata. Stefanović mudro ćuti, jer ima čime da trguje i siguran sam da će tražiti način da zaštiti sebe i svoje ljude tako što će ucenjivati Vučića sa informacijama koje ima o Vučićevim vezama sa kriminalom i korupcijom“, smatra Aleksić.
Boban Stojanović, politički analitičar, ubeđen je da Nebojša Stefanović ima odgovornost za sve što je izašlo u javnost, između ostalog i za prisluškivanje, za pojavu i jačanje kriminalnih organizacija.
On, ipak, podseća da i predsednik Vučić ima objektivnu odgovornost i svaku drugu odgovornost za sve to ima i on kao nekada premijer, a sada i kao predsednik stranke koja je dala mandat Nebojši Stefanoviću.
„I naravno da je i predsednik Republike bio upućen i da je znao za većinu ovih stvari i da su gotovo sigurno zajedno radili u većini afera koje su isplivale u javnost poslednje dve godine. Nije Stefanović bez znanja Vučića umešan u prodaju oružja od Krušika, kao što je i Stefanovic znao za Jovanjicu. Ovo je sada otvoreni sukob dve struje u SNS-u koji je, siguran sam, počeo još letos onim protestima gde je Stefanović pokazao svoj uticaj i moć i time čak i zadržao ministarsku fotelju. Jeste sklonjen iz MUP-a, ali u drugo ministarstvo sile i sada vidimo da će Vučić da čisti sve Stefanovićeve saradnike, ali njega očigledno ne sme. Upravo iz razloga jer mnogo zna i jer su u mnogo čemu učestvovali zajedno. Poprilično sam siguran i da se Jovanjica pojavila jer je Stefanović tako želeo, a i da je Stefanović prvo napravio nerede na protestima, a onda i brutalnu reakciju policije kako bi pokazao ko je tu u tome trenutku ‘gazda’. Sada je verovatno usledio i kontraudar oko Novaka Nedića i pitanje je šta sve Stefanović zna i dokle će da ide. Ali je očigledno da Vučić ne sme da u ovom trenutku ide direktno i lično protiv Stefanovića, kako zbog njegovog odgovora, tako i zbog direktne Vučićeve odgovornosti, jer je Stefanović godinama bio pod zaštitom upravo tog Vučića“, ocenjuje Stojanović za Danas.
Po mišljenju politikologa Cvijetina Milivojevića Stefanović je vrlo ozbiljno shvatio funkciju ministra odbrane i pokrenuo dve vrlo važne populističke ideje: uvođenje redovnog služenja vojnog roka i saradnju sa oružanim snagama BIH .“On je očigledno čovek koji nije izgubio, iako više nije potencijalni naslednik Vučića na mestu predsednika stranke, ali je ostao u vrhu“, zaključuje sagovornik Danasa.
Simpatije Vašingtona
Politikolog Cvijetin Milivojević smatra da ostanak ministra odbrane u vlasti ne zavisi samo od Vučića, već i od stranih faktora. On ističe da maksimalno što je Vučić mogao da uradi do sada je da Stefanović ne bude ministar policije, ali je zato dobio drugi vrlo važan resor – odbranu. „A dobio ga je zato što je neko sa strane insistirao da Stefanović mora da bude u Vladi. Mi u vlasti Srbije imamo najmanje dva čoveka koji su direktan izbor Moskve, ali i nekoliko njih koji su direktan izbor Vašingtona. Stefanović je čovek koji ima političke simpatije vašingtonske administracije. On je njih osvojio pre dve godine kada je i dobio otvorene pohvale od DEA, američke agencije za borbu protiv narkotika. Ja ne znam koje su to akcje, ali očigledno je da su one bile jako vidljive. On je čovek koji je u Vašingtonu primljen na višem nivou od Aleksandra Vučića, ne računajući Vučićevo sedenje na hoklici kod Trampa (prilikom potpisivanja izjava o ekonomskoj normalizaciji sa Prištinom, prim. urednika)“, tvrdi Milivojević. Dodaje da je odavno jasno da Stefanović ne može biti tek tako oteran i da čitava priča kojom su se igrali tabloidi da je on vrh vrhova bila bi moguća jedino da“ Vučić konačno ispuni svoju ustavnu obavezu i povuče se sa mesta predsednika stranke“. (Danas, www.danas.rs, Mirjana R. Milenković, 20.3.2021)

Turbulencije na vrhu Nemačke: Zašto popularnost stranke Angele Merkel opada i zbog čega Lašet nije najpoželjniji za kancelara?

Novinar i analitičar Cvijetin Milivojević otkrio je za 24sedam zbog čega nekoliko meseci pred izbore dolazi do velikih potresa u vladajućoj koaliciji
Koalicija CDU/CSU osvojila bi 29 odsto glasova ukoliko bi sada bili održani izbori u Nemačkoj, rezultati su istraživanja instituta “Forsa”, što je za čak četiri odsto manje nego prošle nedelje. Njih su uzdrmali afera vezana za zaštitne maske i problemi sa isporukama vakcina, a ovako nisku podršku unionisti su poslednji put imali pred vakcinaciju. Od njihovog slabljenja najviše koristi imali su Zeleni, koji bi u ovom trenutku osvojili 21 odsto glasova, što je za 3 odsto više nego što su imali ranije. Pad unionista ispod 30 odsto znači da samo sa Zelenima trenutno mogu formirati vladu. Socijaldemokratska partija (SPD) ostala je nepromenjeno na 16 odsto podrške, a nepromenjeno je i stanje kada je reč o Slobodarskoj partiji (FDP) i Levici, koje mogu osvojiti po osam odsto glasova.
Kada je reč o kandidatima unionista za kancelara, najveću podršku građana uživa šef CSU Markus Seder, kojem bi 36 odsto Nemaca dalo glas, dok bi lider CDU, Armin Lašet, dobio 21 odsto.
Zbog čega je podrška unionistima opala, koliko udela u tome ima Angela Merkel i njen odlazak, kao i zbog čega je Zeder popularniji među Nemcima od Lašeta za 24sedam razjasnio je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević.
Više poslanika CDU osumnjičeno je da su zaradili na stotine hiljada evra da bi lobirali za nabavku maski pojedinih firmi. Rekordni gubici Hrišćansko-demokratske unije na nedeljnim izborima u pokrajinama Baden-Virtenberg i Rajna-Palatinat, prema procenama analitičara, povezuju se sa skandalima oko zaštitne opreme u koje su upleteni demohrišćanski političari, a veruje se da bi taj skandal mogao imati uticaja i na savezne izbore u septembru.
Nikolas Lebel je u ponedeljak (8.3.) objavio da napušta Hrišćansko-demokratsku uniju i da se odmah povlači iz Bundestaga, nakon što je potvrdio da je bio umešan u sumnjive poslove oko nabavke maski. On je, kako se sumnja, baš kao i bavarski poslanik iz redova Hrišćansko-socijalne unije (CSU), Georg Nislajn, primio proviziju u šestocifrenom iznosu za posredovanje u nabavki oko maski.
Vlasti u Bavarskoj izvršile su u sredu, u sklopu istrage protiv demokršćanskih političara, osumnjičenih za korupciju prilikom nabavke zaštitnih maski, pretres u kancelariji zastupnika Hrišćansko-socijalne unije (CSU) i bivšeg bavarskog ministra pravosuđa Alfreda Sautera.
– Postoje dva načelna razloga. Prvi je najavljeno povlačenje Angele Merkel iz državne politike, a drugi su poslednji potezi koje je ona kao liderka Hrišćansko-demokratske unije i kao nemačka kancelarka povlačila još od početka velike migrantske krize. To njeno soliranje, koje je ispočetka bilo jedna vrsta pritiska na sve zemlje EU, dovelo je do jednog licemernog poteza. Nemačka, koja je na početku krize, dok nije dostigla čarobnu brojku od dva miliona radnika, koliko im je bilo potrebno za te najmanje plaćene poslove, zagovarala politiku otvorenosti, faktički je vršila pritisak na sve zemlje EU i onda je, zatvorivši granice, brigu koju je navukla na Evropsku uniju prepustila ostatku Unije i zemljama koje su van nje. Kad je reč o životnim problemima, postoji niz razloga zbog kojih Nemci ne mogu da budu zadovoljni. Na neke od njih nije direktno svojom politikom uticala Angela Merkel – reč je o krizi izazvanoj pandemijom koja je na neki način dovela u pitanje i ono što je do juče bilo nesporno liderstvo Nemačke u ekonomiji, makar unutar EU. Postoji i neki četvrti, psihološki razlog, a to je zaštićenost. Vi imate jednu osobu deceniju i po na čelu države, dok su u međuvremenu sve zemlje EU promenile po nekoliko lidera, a u Americi su se promenila 3-4 lidera. Kad se govori o istraživanju javnog mnjenja, treba imati u vidu kolika je podrška Hrišćansko-socijalne unije u Bavarskoj, postojanije sestre CDU. Bavarska stranka je apsolutni lider u Bavarskoj, ona nosi apsolutno stabilne glasove. Sa strane gledano, nama deluje da su lider CDU, Armin Lašet, i lider CSU, Markus Zeder, dva glavna takmaca za budućeg premijera, ukoliko ta koalicija bude bila u poziciji da formira buduću vladu – kaže Milivojević i dodaje:
– Nemački mediji sada podgrevaju priču da li je došlo vreme da posle toliko decenija mlađa sestra koalicije predloži kancelara. Još od Ludviga Erharda, koji je bio jedini Bavarac na mestu kancelara, premijer nije bio iz Bavarske, a čak je i on bio kancelar kao član CDU. Bavarska partija je imala lidere koji su ostali bitni za celu Nemačku, na primer Franc Jozef Štraus, ali čak ni njemu nije pošlo za rukom da bude kancelar. Sada se gospodin Zeder smatra jednim ozbiljnim političarem i ima šanse da bude kancelar. On ima manjak spoljnopolitičkog iskustva, ali radi ono što je razumno iz pozicije Bavarske, koja je zemlja susedna Francuskoj i u tom smislu on gradi posebne dobrosusedske odnose sa predsednikom Francuske. Ta stalna priča o velikom prijateljstvu Nemačke i Francuske, koja je u stanju da zaboravi na dva svetska rata, mogla bi da postane čvršća, jer je možda upravo Zeder neka vrsta mosta koji je prirodniji nego gospodin Lašet u ovom trenutku. Zeder često govori o nekim zajedničkim projektima sa Francuskom. Video sam da tu ima nekih projekata iz oblasti avio-industrije, pa čak i u oblasti naoružanja, govori se o nekim borbenim avionima. A sa druge strane, primećuje se da Bavarska ima neku vrstu autonomne ekonomske i spoljne politike, čak i na planu odnosa sa Rusijom. Vrlo često se dešava da Bavarska ima posebne ekonomske ugovore sa Rusijom, nezavisno od centralne vlasti Nemačke. Osim toga, postoji još nešto što je bitno – veći deo sadašnje EU je rimokatolički, Hrišansko-socijalna unija dolazi iz Bavarske, a ona je ta katolička zemlja i u tom smislu reči ona je na neki način eventualno pogodna da kancelar dođe iz nje. Jesu istraživanja javnog mnjenja takva kakva su, ali kada se to pogleda u paketu sa podrškom Bavaraca, to nisu loši rezultati. Ne treba zaboraviti da je i sama Angela Merkel imala onu čudnu koaliciju sa socijaldemokratama pre dva mandata.
Kada je reč o izboru kancelara, o izbornom sistemu i kandidatima koji mogu da budu predloženi ispred stranaka, CSU i CDU učestvuju odvojeno na izborima, a kako Zeder održava bliske odnose sa Francuskom, samtra se najboljim rešenjem za jačanje odnosa dve najjače zemlje u Evropskoj uniji.
– CSU i CDU su samostalne stranke, koje tako i izlaze na izbore. One su sestrinske samo u praktičnom smislu. Samo krajem pedesetih godina oni su se na izborima direktno suprotstavili jedni drugima. Oni su uvek prirodan koalicioni partner, ali uvek pre izbora daju svoje ime kandidata za kancelara. Može se desiti da i jedna i druga strana na neki način tokom kampanje pominju imena svojih kandidata za premijera, to je jedna opcija, a druga opcija je da se odluče da to bude jedan od njih. Čak i ako bi kandidat bio Zeder, to ne znači da bi CSU imala većinu u vladi. U simboličkom smislu ja vidim da bi to mogao da bude jedan od izborih aduta sestrinske koalicije na sledećim izborima. Naravno, mislim na izborni adut ako govorimo o njihovoj političkoj utakmici protiv socijaldemokrata, zelenih i ostalih koji su im politički rivali. Ambicije lidera koji osnuju vladu mogu se podmiriti tako što će jedan postati premijer, a drugi predsednik, pošto se kod njih predsednik bira u parlamentu. Evropska unija je sada, posle izlaska Velike Britanije iz nje, plod dobre volje, svađe, ljubavi i rivalstva Nemačke i Francuske. Ako želite da gradite EU iz perspektive Berlina, onda je očekivano da imate najbolje moguće odnose sa Francuskom, dakle apsolutno partnerske odnose, i u ovom trenutku meni se čini Zederovi potezi u cilju bliže saradnje upućuju na to da bi on mogao da bude taj dobitni adut koji bi odnose Francuske i Nemačke doveo do poželjnog nivoa koji bi omogućavao dalji razvoj EU. Inače se Zederova i Lašetova evropska politika ne razlikuju mnogo. Njihov stav je zapravo ono što je bio i stav Angele Merkel do sada.  Čini mi se da su CSU pragmatičniji i da imaju manje emotivan pristup Evropskoj uniji. Osim toga, Bavarska CSU nije bila oštro protiv zatvaranja granica, dok je Lašet bio uz Angelu Merkel dok je pričala da je protiv zatvaranja granica, pa smo videli dokle je to dovelo – objasnio je Milivojević.
Uspon partije koja ne pristaje na kompromise: Zeleni polako osvajaju Evropu, a na Balkanu su naglo ojačali u jednoj susednoj zemlji
Njega ne čudi ni uspon Zelenih kao relativno nove političke opcije koja je sve zapaženija ne samo u Nemačkoj, nego i u svetu.
– Prva asocijacija na zeleno jeste zdravlje, ljudski život i tako dalje. Ideologija Zelenih širom sveta trebalo bi da bude zaštita planete i zaštita svakog pojedinca, svakog ljudskog bića na planeti. Logično je da takve političke opcije jačaju u vreme pandemije, kada postoji globalni strah. One ne politiziraju, nego se zapravo bave onim što je život. Svaki čovek, građanin, glasač, pre svega je zainteresovan za svoje zdravlje, život, i život svoje porodice, pa onda za to ko će biti na vlasti. Logično je da Zeleni u takvim situacijama isplivavaju, pogotovo ako imaju i dobre ideje – zaključio je on. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 18. mart 2021)

Kovid pasoši od zdravstvenog postali ključno geopolitičko pitanje u pandemiji

BRISEL – Sama najava o uvođenju digitalnih sertifikata, odnosno kovid pasoša koji bi podrazumijevali informacije o vakcinaciji, PCR testu ili antitijelima, još je jedan pokazatelj da se pandemija, ali i trka za vakcine od zdravstvanog pretvara u geopolitičko pitanje, smatraju sagovornici "Glasa Srpske".
Evropska komisija najavila je za sutra predstavljanje zakonskog prijedloga o "kovid" pasošima. Iako niko nije znao konkretno da objasni kako će ovo rješenje izgledati, ono je već izazvalo oprečne reakcije među članicama Unije, a kod država koje se nalaze na evropskom putu unijelo je zabunu i nametnulo brojna pitanja.
Kako su ranije prenijeli evropski mediji, "kovid" pasoše dobijali bi samo oni građani koji su primili vakcine koje je priznala Evropska agencija za lijekove, dok bi za građane koji su primili vakcinu drugih proizvođača za kretanje po EU bio neophodan PCR test ili potvrda o prisustvu antitijela. Interesovanje javnosti je veliko, jer problemi u nabavci u sistemu "Kovaks" natjerali su mnoge zemlje da vakcine zatraže od Rusije i Kine kako bi započele proces masovne vakcinacije.
Politički analitičar Cvjetin Milivojević kaže da je ovaj potez EU bio sasvim očekivan i da je to postalo jasno kada je osnovan sistem za nabavku vakcina "Kovaks".
- To je, pre svega, upereno protiv Kine i Rusije, a sada je ta namera ogoljena. Međutim, najjače zemlje nisu računale na to da je ova kriza pokazala mnoge poljuljane temelje EU. Još od samog početka srušen je šengenski sistem koji je bio osnov za stvaranje tog velikog tržišta. Sada su pojedine članice izgubile strpljenje sa "Kovaksom" i imamo Mađarsku koja je započela masovnu vakcinaciju kineskim i ruskim vakcinama. Hajde da vidimo ko će to unutar EU zabraniti državljanima Mađarske da putuju u druge zemlje članice - rekao je Milivojević za "Glas Srpske"
Član zajedničke Komisije za evropske integracije i poslanik u Parlamentu BiH Snježana Novaković Bursać kaže za "Glas Srpske" da najava EU ne šalje dobar signal zemljama koje se nalaze na evropskom putu.
-Mislim da nije dobro da se ovakve odluke donose na političkoj osnovi, jer podaci objavljeni u većini naučnih časopisa pokazuju da su ruska i kineska vakcina djelotvorne. Onda, kada imamo ovakvu odluku, to unosi nepovjerenje u sve ono na čemu je EU godinama gradila svoj imidž. To su ljudska prava i slobode, sloboda kretanja, povjerenje u nauku i drugi postulati, a sada dobijamo jedno rješenje koje se kosi sa naukom - rekla je Novaković Bursać.
Na potez Evropske unije oštro su reagovali i predsjednik Srbije Aleksandar Vučić i predsjedavajući Predsjedništva BiH Milorad Dodik ističući da je riječ o diskriminatorskoj odluci, a iz Evropske komisije Tanjugu su rekli da je razmatranje detalja mogućih dokumenata za građane trećih zemlja još u toku.
- Kada su u pitanju treće zemlje, razgovaramo sa međunarodnim organizacijama, između ostalih i sa SZO, a uzećemo u obzir tehničke, interoperativne i međunarodne standarde - rekao je portparol EK Kristijan Vigand. (Glas Srpske, www.glassrspke.com, Aleksandar Stojanović, 16.3.2021)

Policijski čas je za vlast „crvena linija“

Korona mere i politička pozadina na osnovu prošlogodišnjeg iskustva
Nakon prošlogodišnjih julskih protesta, predsednik Srbije Aleksandar Vučić shvatio je šta su crvene linije preko kojih ne sme da ide u borbi sa virusom korona.
Da je ponovo uveden policijski čas, mislim da bi građani izašli na ulicu da pokažu svoj otpor takvoj politici. Ne možete više tek tako da se poigravate sa voljom i slobodom građana, jer i dalje građani štite svoje slobode uprkos pritiscima vlasti. Dodatno, Vučić želi da prikaže Srbiju u svetu kao zemlju gde građani nisu zaključani, gde ekonomija radi, dok se proces vakcinacije odigrava dobro – kaže za Danas politikolog Vuk Velebit komentarišući odluku Kriznog štaba da pribegne delimičnom zatvaranju na pet dana kako bi se sprečilo širenje virusa korona i broja zaraženih.
Velebit smatra da je čak i ovo zatvaranje na pet dana u suprotnosti sa trenutnom Vučićevom politikom otvaranja i funkcionisanja cele privrede.
Politikolog Cvijetin Milivojević smatra ima više političkih razloga zbog kojih vlast ne želi da pribegne strožim merama u borbi protiv korona virusa, a jedan od njih svakako je i iskustvo iz prošlogodišnjih julskih protesta ispred Skupštine Srbije zbog najave ponovnog uvođenja policijskog časa.
„Postoji više povoda nagomilanog nezadovoljstva i dovoljna je jedna vrsta iskrice, a okidač bi mogao da bude uvođenje policijskog časa. Mi smo skoro godinu dana preparirani i jasno je da bi građani mnogo lakše podneli sve ovo da se u startu, do kraja išlo sa radikalnim merama, ako bi se znalo da bi te mere donele rezultat. Međutim, videli smo kako su organizovani parlamentarni izbori i da se namerno mesec i po dana pre njihovog održavanja, Krizni štab, pre svega politički deo kriznog štaba ponašao kao da je Srbija prva na svetu pobedila koronu. S obzirom da smo tada prisustvovali lažiranju brojki zaraženih i brojki preminulih od tog trenutka svako poverenje građana u ono što jeste Krizni štab ili ono što se krije pod tom firmom zapravo je potpuno izgubljeno“, napominje Milivojevć.
Dodaje da su sva ostala potonja taktiziranja u smislu – zatvorićemo pomalo, delimično ili za vikend – unela nevericu kod građana. Dodaje da zato danas i ozbiljni radikalni potezi koji bi imali smisla i doneli rezultate sigurno ne bi prošli.
Milivojević kaže i da je jedan od radikalnih poteza Kriznog štaba svakako policijski čas, ali s obzirom da je to poverenje potpuno prokockano i da vlast to zna, zato je najverovatnije i izbegnuto uvođenje tih drastičnih mera.
„To je potpuno jasno“, zaključuje Milivojević.
Boban Stojanović, politički analitičar, smatra da je Krizni štab i ovoga puta izbegao da uvede policijski čas ne toliko iz straha od ponavljanja julskih demonstracija iz prošle godine, koliko zbog izazivanja nekog ozbiljnijeg nezadovoljstva građana.
„Policijski čas je granica koju vlast ne sme da pređe i ne samo zbog protesta, već zbog sopstvenog ponašanja u milion dosadašnjih situacija. Prosečan građanin u Srbiji nekako ne može da razume onu masu ljudi na otvaranju spomenika Stefanu Nemanji, ili izbore, ili druga okupljanja, a da mu se sada nakon svega toga ukida sloboda kretanja. Meni je poprilično čudno da će građani ostati nemi i na ovaj nivo zabrane, da ne rade teretane, kafići, prodavnice i ostalo. Međutim, nezadovoljstvo bi moglo da se pojavi kod jednog dela ljudi koji rade u sektoru usluga. Možda bi oni mogli da protestuju, jer oni od toga žive“, ističe Stojanović. Dodaje da u ovom trenutku za ovu vlast policijski čas svakako nije opcija i oni tome svakako neće pribeći.
Jedini problem unutrašnji odnosi
Drugačijeg mišljenja, međutim, jeste Zoran Stojiljković, profesor na FPN-u, koji smatra da vlast nema tu vrstu straha od mogućih nemira zbog uvođenja policijskog časa, već da su njihovi problemi – unutrašnji odnosi i kriminalizacija politike.
„Sva istraživanja pokazuju da sa ovakvom vrstom represivnih mera koje imaju opravdanje, koje su korektne, ugled svih vlasti skače. Aktuelna vlast nikada nije imala veće poverenje zahvaljujući modelu vakcinacije, a istovremeno retorički socijalna obećanja im ne nedostaju i svaki put kada kažu da nemaju više para, oni nešto otvore. Prema tome mislim da tu vrsti straha od uvođenja policijskog časa nemaju. Jedini problem su im njihovi unutrašnji odnosi i kriminalizacija politike. Za njih su veći problem od samih građana, oni sami sebi“, ocenjuje Stojiljković. Dodaje da je zanimljivo da ova vlast uči na greškama i ne želi da uđe u priču uvođenja drastičnih mera, jer vidi po Evropi kako ljudi nezgodno reaguju na neku vrstu zatvaranja. (Danas, www.danas.rs, Mirjana R. Milenković, 17.3.2021)

Три деценије од деветог марта: Недовршене "приче с тужним крајем" (9.3.1991 - 9.3.2021)

Три деценије од деветог марта: Недовршене "приче с тужним крајем" (9.3.1991 - 9.3.2021)

Навршавају се три деценије од деветомартовског бунта 1991, вишедневних опозиционих и студентских демонстрација, са којих сам, као млади новинар "Борбе", извештавао пре 30 година.

Тим поводом, на увид читаоцу, поново дајем текст који сам (наслов: "Три године од деветог марта: Недовршена "прича с тужним крајем") објавио у "Борби", 9. марта 1994,  у поводу трогодишњице тих догађања.

Такође, "репризирам"и текст који сам написао за први, уједно и последњи, број магазина "СПЕЦ" (наслов: ’68. i ’91 - сличности и разлике: Плишани фијаско без козарачког кола), који је, пригодом пола деценије од девеомартовских протеста, изашао у марту 1996. године

 

Борба, 9.3.1994.

Три године од деветог марта: Недовршена "прича с тужним крајем"

Родитељи (баке, деке и остале "патриоте") на Ушћу - деца (унуци, опозиција и други "издајници") на Теразијама...

Овај модификовани новински наслов примењив је, углавном, и данас, три године после. Разлика је само у томе што деветог марта деведесет четврте, уместо Срба победника и Срба губитника, преовлађују две врсте распршених илузија и заједнички осећај депресије и дефетизма. То је, за сада, највидљивији резултат судара двају политичких нихилизама који је крваво кулминирао пре три пролећа.

"Наоружани колтовима, секирама, мочугама, бодежима, моткама и, пре свега, мржњом и разбојништвом, бојовници Вука Драшковића и изманипулисане јуноше, охрабрени страним подгревањем и инспирисани калашњиков-демократијом хадезеоваца, извели су мрачни стампедо усред главног града Југославије", описао је догађаје од деветог марта уредник једног угледног београдског дневника. Једну другу новинску кућу данима су чували "специјалци", државну Телевизију је, од ТВ-претпланика, бранио непробојни бедем народне милиције.

Било је то време пре овог раа, када смо од пуцњаве били спознали само Пакрац и Плитвице. Још смо формално живели у једној држави, још је летеће ПРедсеништво СФРЈ, проширено са шесторицом националних вођа, летело од Охрида до Брда код Крања; Америка је подржавала јединствену Југославију; Бора Јовић се играо Душана Чкребића и, по принципу "хоћу-нећу", давао и повлачио оставку; Словенци и Хрвати су братски оптуживали Срве за хегемонизам, а Врховна команда - ваљда да им се додвори - тенковске цеви, по први пут је окренула баш према Србима.

Деветомартовски бунт за непосредан повод је имао (не)слободу јавне речи у Србији. Српски покрет обнове је, као непосредни организаор демонсрација, захтевао смену руководећег тима Радио-телевизије Србије и хитну седницу Скупштине Србије Београдски СУП је забранио одржавање митинга на Тргу Републике и опозицији предложио Ушће као локацију. СПО је остао при намери да не иде ван града. Ујутро, деветог марта, неуобичајено велики број припадника МУП-а контролисао је све прилазе Београду, а живи ланац полицајаца блокирао је Трг Републике. Први сукоби избили су испред просторија СПО, када је полиција, накратко, задржала 200 присталица странке на челу са Вуком Драшковићем. Нешто пре поднева, полиција употребљава сузавац и водене топове, у покушају да спречи окупљање симпатизера опозиције код споменика Кнезу Михаилу. Демонстрнти узврћају каменицама, а већ око пола један, МУП Србије покреће кривичну рпијаву против СПО и његовог лидера.

У 13 сати опозициони прваци се, са балкона Народног позоришта, обраћају маси; сукоби између демонсраната и полиције су све жешћи, појављују се и борна кола и полицајци на коњима; Вук Дршаковић тражи да се крене ка згради Телевизије и, у једном тренутку, изговара реч "јуриш". Цео ужи ценар града је право ратно поприште, ничу барикаде у Таковској, у Маршала Тита, на Теразијама. Воже опозиције улазе у Народну скупштину Србије и безуспешно чекају да их приме премијер Драгутин Зеленовић и министар унутрашњих послова Радмило Богдановић. У сукобима гину милиционер Недељко Косовић и осамнаестогодишњи младић Бранивоје Милиновић.

Око 19 сати, "на захтев руководства Србије", тенкови запоседају све виталне раскрснице у граду. Сат и по касније, у згради парламента, ухапшен је Вук Драшковић. У току ноћи приведено је још неколико десетина учесника демонстрација; 17 опозиционих посланика започиње штрајк глађу; Радио Б-92 и НТВ Студио Б под цензуром...

Следеће вечери, из Студентског града на Новом Београду ка центру крећу студенти. По рецепту из шездесет осме полиција покушава да их силом заустави. Суденти пробијају полицијски кордон и од поноћи 10 марта почиње "заседање Теразијског парламента". Та "плишана (р)еволуција", највећи политички хепенинг у послератној Србији, потрајаће све до 14. марта. У међувремену је, због притиска домаће и међународне јавности, Вук Драшковић пуштен из затвора, а посланици српског парламента су, на ванредној седници, усвојили већину захтева опозиције који су, консензуса ради, представљени као студентски захтеви.

Где су данас главни актери 9. марта? Вук Драшковић је доживео још једно хапшење и опет је негде између парламента и опозиције. Радмило Богдановић није више први човек МУП-а, али је и даље "министар у сенци". Драгољуб Мићуновић, кога опозиција оптужује за издају идеала 9. марта, није више у првом опозиционом тиму. Милан Парошки, један од најагилнијих демонстраната, вратио се своме салашу; Слободан Унковић, ондашњи прдседник Скупштине, коме су партијски другови замерали на вишку попустљивости, на путу је политичког повратка; Душан Матковић, тадашњи министар индустрије, који је на Ушћу позивао родитеље да крену према Теразијама, директор је смедеревске Железаре. Са Телевизије су отишли Митевић, Шестаков, Витас и остали чије су "главе" тражене, али се неки од њих враћају у јавни живот, у новом руху. Јединог народног посланика Бранка Лазића, израубоване "тужне приче" из оних "бартоломејских" скупштинских ноћи - нигде нема. Кривци су, углавном, пронађени међу невинима.

Култ деветог марта негују још једино у СПО-у. Београдски студенти су, што би опозиција рекла, само "аморфна политичка маса" или интересна групација, како би их похвалила садашња власт. Режим је, пак, и даље у позицији да "пише историју", па и историју деветог марта. Није л претенциозно закључити да је 9. март био последња шанса да се, барем у Србији, постигне неки грађански и национални консензус? Умето тога, политички максималисти изабрали су конфликт као средство за разрешавање конфликта. Из деветог мара, нажалос, нико није извукао адекватну поуку.   (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

"Spec", mart 1996.

’68. i ’91: sličnosti i razlike: Plišani fijasko bez kozaračkog kola (Spec, mart 1996)

Da li je 9. mart bio jedna vrsta reprize 1968. godine ili su  događaji od devedeset prve imali neke elemente klasične revolucije ili je, pre pet godina, kako bi to volela da predstavi ondašnja i sadašnja vlast, pokušan puč?

Socijalista Ivica Dačić je, u srpskom političkom vokabularu, prvi upotrebio sintagmu “revolucionarna opozicija” kao zajednički imenitelj za sve političke snage u Srbiji koje “traže vlast bez izbora”. Teza se, naravno, odnosila na devetomartovske demostracije 1991, ali i na postdevetomartovska studentska gibanja “u kojima su studenti bili zloupotrebljeni od strane opozicije”.

Ostavimo li po strani Dačića političara, Dačiću teoretičaru se zaista ne može prigovoriti da “nije u temi”, jer je još 1988. dobio novinarsku nagradu “Borivoje Mirković” za rad posvećen događajima iz 1968. (zbog slobodoumnosti za ono vreme, taj sinopsis, zanimljivo, nikada nije realizovan).

Uostalom, tezu o nerevolucionarnosti gibanja iz 1968. godine, potvrđuje i jedan od najuglednijih teoretičara revolucije Fransoa Fire, opaskom da “šezdesetosmaši” ne mogu da se porede sa klasičnim revolucionarima od 1789. naovamo jednostavno stoga što nisu pred sobom imali klasičan revolucionarni cilj – zauzimanje narodne skupštine.

Prevedeno na “šezdesetosmaški jezik” na ovim prostorima, jedan od tadašnjih studentskih lidera dr Đuro Kovačević je više nego jasan: “Studenti su se 1968. godine zalagali za socijalizam u uverenju da je socijalizam jednako sloboda; za jednakost uvereni da je ona uslov za ljudsko dostojanstvo; za slobodu štampe u uverenju da je ona osnov i put i način za relevantno znanje i relevanatan uticaj u društvu; protiv birokratije, za načela pravde i pravičnosti koja su imali atribut i vođstvo oličeno u Brozu.”

Tri stvari, ipak, u našem slučaju, spajaju te događaje vremenski razdvojene gotovo dve i po decenije. Prva je famozni most u Brankovoj ulici, gde su pendrecima dočekani i “šezdesetosmaši” i njihovi 23 godine mlađi naslednici. Druga je “hepiend” na kraju snage i simbolična “Pirova pobeda”: kozaračko kolo u Studentskom gradu 1968, odnosno predsednik Skupštine Srbije sa sve poslanicima pozicije i opozicije na Terazijama 1991. godine. Treća dodirna tačka je dr Dragoljub Mićunović (personalno), tj. sukob između dve kvazi-opcije: dakle, na jednoj strani tzv. “zvanični” studentski deputati koje masa hoće ili neće i, na drugoj, parastudentski deputati koji popunjavaju prazninu.

Gospodin Mićunović je ovde pomenut isključivo zbog toga što je imao tu (ne)sreću da 1968. bude mlad asistent, a 1991. lider jedne stranke i kao takav – aktivan učesnik zbivanja. Suština je, pak, u činjenici da bi i 9. mart, što se autohtonih studentskih demonstracija tiče, verovatno ostao na utopističko-kozmetičkom nivou. Jer, početni studentski zahtevi 1991. nisu išli dalje od utvrđivanja odgovornosti za krv prolivenu 9. marta, od zahteva za ostavke nekih čelnika Televizije ili puštanja uhapšenih demonstranata.

Međutim, sam sastav studentskih delegacija koje kritičnih dana prima predsednik Republike Srbije (prvu je vodio šef provladinog Saveza studenata; drugu su činili opozicionari, kvaziopozicionari i studenti po zanimanju), eliminiše tezu o njihovoj spontanosti. Tim pre što su još tri-četiri godine pre događaja od 9. marta, studenti, po potrebi, izvođeni na ulice kao oružje režima u obračunu sa političkim neistomišljenicima. U to vreme opštenacionalne homogenizacije, studentska populacija bila je, manje-više, saglasna po pitanju sopstvene uloge u društvu, misije i cilja koji je bio nesporan.

Iz te faze duvanja u leđa, ono što se, kad je o studentima reč, činilo pokretom, odjednom je počelo da “strančari”, a martovske demonstracije definitivno, i među studentima, instaliraju podelu na “kozmetičku” i radikalnu, tj. revolucionarnu opciju. Ova gruba distinkcija, naravno, samo je posledica ili nastavak svega onoga što se prethodnih godina zbivalo i u onom segmentu javne sfere koja se smatra klasičnom politikom.

Zato tu i nema mesta tzv. šatobrijanstvu u definisanju kvaliteta i kvantiteta revolucionarnosti u devetomartovskim događajima. Naime, Šatobrijan termin “revolucija” nije koristio uz zbivanja tipa promene dinastija, građanski ratovi, delimični pokreti pobunjenih naroda, već ga je jedino i samo čuvao za slučaj – “kada se menja duh naroda”. Ta se promena, na žalost, u našem slučaju nije desila.

Samo su se uloge, donekle, izmenile. Autori, akteri i izvršioci raznih antibirokratskih, jogurt, balvan ili žuta greda-revolucija, odjednom su postali legalisti i legitimisti, zaštitnici sistema, a njihovi politički protivnici tražili su izduvni ventil, odnosno most za prečicu do vlasti. Kao u revolucionarnom francuskom Konventu kad su žirondinci zahtevali hapšenje jakobinskih vođa, da bi, na kraju, sami bili pohapšeni i pogubljeni.

Projektujemo li to ad personem, hipoteza se može najefektnije dokazati kroz “život i priključenija” gospodina Žarka Jokanovića, ljutog revolucionara iz 1991. i ljutog branitelja istog režima, pet godina posle. Ili, kroz ličnost ondašnjeg skupštinskog “spikera”, rektora Univerziteta i vođe svih studentskih “demonstracija” od 1987-1991. dr Slobodana Unkovića…

Posledice i “rezultati” 1968. i 1991. su gotovo identični. U oba slučaja samo je potvrđen autoritet vođe, režim je ojačan, sistem zacementiran. Ako govorimo o “šminci”, i tu su posledice identične. Generacija iz 1968. je potpuno nestala sa (političke) scene. Generacija iz 1991. je godinu dana posle devetomartovskih zbivanja imala jalov pokušaj reprize. Protesti započeti sa Vidovdanom 1992. završeni su upravo u skladu sa simbolom tog dana u srpskoj tradiciji – porazom. Ali, fijaskom od koga se studentski pokret nije oporavio evo već četiri godine. Stavivši svoju energiju na stranu antirežimske političke opcije, studenti su tada prišli jednom sasvim uskom opoziconom krugu, žrtvujući i privid izvornosti svoje misije. Ta vrsta studentskog javnog angažmana izgleda da je da definitivno “aut”. San je razbijen u leto 1992, o kordon policije u Tolstojevoj ulici. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)