Hoće li potencijalna opoziciona vlada u Crnoj Gori promeniti odnose sa Srbijom?

Beograd — Posle izbora u Crnoj Gori, zvanični Beograd reagovao je uzdržano, a rezultat opozicionoj listi "Za budućnost Crne Gore" čestitale su desno orijentisane opozicione partije i političari iz Srbije. Slavlje je bilo organizovano u nedelju uveče u Beogradu i severnom delu Kosovske Mitrovice. Ako opozicija u Crnoj Gori uspe da formira novu vladu, a DPS Mila Đukanovića ode u opoziciju, hoće li Podgorica promeniti odnos prema Beogradu?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u nedelju uveče, sa Bleda u Sloveniji gde će učestvovati na forumu, poručio da je lista "Za budućnost Crne Gore" napravila veliki rezultat, ali da je rano za iznošenje konkretnih ocena.

Iz Vlade Srbije se za sada ministar odbrane Aleksandar Vulin. Kako prenosi N1, on je čestitao pobedničkim listama u Crnoj Gori.

"Građani Crne Gore su glasali da sami brinu o svojoj sudbini i da im ni Tači ni Rama ne odlučuju ko su im prijatelji i sa kime će da žive. Crna Gora se vratila sebi, plima se promenila, više ništa neće biti isto", izjavio je Vulin, koji je i predsednik vladajućeg Pokreta socijalista.

Ministar za inovacije i tehnološki razvoj i predsednik Srpske narodne partije Nenad Popović je čestitao građanima Crne Gore na "političkoj zrelosti i snažnoj demokratskoj volji na izborima koji su označili kraj tridesetogodišnjeg autokratskog, antisrpskog i antihrišćanskog režima Mila Đukanovića".

Čestitke opoziciji u Crnoj Gori uputili su i pokret Dveri koji u saopštenju ocenjuje da je "otvara perspektivu obnove normalnih odnosa između Srbije i Crne Gore koji su dovedeni u pitanje za vreme vlasti dosadašnjih režima u Podgorici i Beogradu", i da je "vreme za ukidanje graničnih prelaza između Srbije i Crne Gore i razmišljanje o izjašnjavanju građana u obe zemlje o novoj formi zajedničke države".

I opozicioni DSS čestitao je pobedu listi oko Demokratskog fronta uz ocenu predsednika Miloša Jovanovića da je "bratski srećan što će Crnu Goru, kada se bude formirala Vlada, vratiti na put veran njenoj tradiciji, istoriji i časti".

"Raznolika opoziciona koalicija neće razbiti crnogorsku državnost"

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za Glas Amerike ocenjuje da još nije sasvim izvesno da je DPS Mila Đukanovića odustao od formiranja vlade i napominje da treba sačekati krajnji ishod. Rezultat crnogorske opozicije vidi kao "očekivan, jer je opozicija igrala na jedinu moguću dobitnu kartu - tri kolone".

"Jedna je taj takozvani prosrpski blok, drugi je URA koji je neka vrsta malo ekstremnijeg građanskog bloka i treća grupacija oko gospodina Bečića je neka vrsta centra. Na neki način su pokrili celo biračko telo koje nije materijalno ili na drugi način stimulisano da glasa za DPS. Ono što je bitno u ovoj kampanji, za razliku od 98. kada je došlo do raskola između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića, da je ovaj put zapravo birači opozicije, a i kandidati opozicije, nisu ni na koji način nisu dovodili u pitanje državnost Crne Gore, što je veoma bitna stvar. A istovremeno su napravili balans zajednički podržavajući pravo SPC da zadrži ono što je imala vekovima – imanja, manastire itd. I to je zanimljivo da su to podržale i ove dve koalicije opozicione koje nisu prosrpske – URA i oko Bečića. Tako su kod dela birača koji su glasali za DPS razbili strah jer ne zaboravite da je Đukanović od početka igrao na varijantu „država, to sam ja“. Ovaj put je opozicija vrlo vešto, koristeći kao povod ovaj Zakon o slobodi veroispovesti, odradila priču za koju se može reći da je i nacionalna i da je građanska“.

Baš zbog te raznolikosti, hipotetička opoziciona vlada u Crnoj Gori ne bi mnogo promenila odnos prema Srbiji, smatra Milivojević.

„Kada imate koaliciju tri opozicione koalicije, jedna je prosrpska, jedna je ekstremno građanska, a jedna je varijanta centra, ne očekujte da će da poništi crnogorsku državnost. Ja ne verujem da bi oni u roku od, recimo, dve godine, mogli da opozovu priznanje Kosova, ali bi kao znak dobre volje prema svojim biračima, delu koalicije i prema Srbiji, mogli da ne glasaju za prijem Kosova u UNESKO, a znate da su glasali za to. Dakle, očekujem da bi Crna Gora mogla da bude država koja priznaje nezavisnost Kosova, ali ne čini ništa da pomogne tu nezavisnost. To je po meni neka vrsta kompromisa u ovoj fazi.“.

Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku ocenjuje za Glas Amerike da za sada neće doći do velikih turbulencija i promena u odnosima Beograda i Podgorice. Kako kaže, ti odnosi su uvek bili toplo-hladni i zavisili su od potreba i jednog i drugog autokratskog rukovodstva. I Vučić i Đukanović vode i spoljnu i svaku drugu politiku svojih država u skladu sa dnevno-političkim interesima, u skladu sa ispitivanjima javnog mnenja, ili u skladu sa tim koliko glasova mogu da zahvate u biračkom telu.

“Jedina nepoznanica je kako će se poneti nova vlast, ako sadašnja opozicija formira vlast u Crnoj Gori. Po prirodi stvari bi trebalo da imaju nešto bliže odnose sa Srbijom, ali upozoravam da to ne znači i bliže odnose sa Vučićevim rukovodstvom...Vučić održava pristojne odnose sa jednim delom crnogorske opozicije – treba sačekati, treba videti. Nije crnogorska opozicija jedinstvena u stavu prema Vučićevom režimu, tako da zbog toga ne očekujem nekakve velike i drastične promene. Mislim da će se situacija i dalje odvijati sa nešto manje tenzija, ali i dalje će ti odnosi varirati u odnosu na trenutnu situaciju”, kaže sagovornik Glasa Amerike.

Po njegovom mišljenju Srpska pravoslavna crkva je odigrala ogromnu ulogu u dešavanjima u Crnoj Gori, “a nije dobro ni za jednu državu, pa ni za CG da bilo koja verska institucija ima tako jak uticaj”.

“Ali i to je dobrim delom odgovornost vladajućeg režima u Crnoj Gori. Nažalost, oni su tom potpuno nepromišljenom akcijom frontalnog napada na SPC napravili sebi ogromnu medveđu uslugu. Ne samo što su sebe srušili da vlasti, to nije nikakva tragedija, niti bilo šta negativno, ali to što dovedete crkvu kao versku insituciju kojoj nema mesta u javnom poslu, ali i ljude poput Amfilohija Radovića sa vrlo vrlo sumnjivom prošlošću - ako njih dovedete da budu neko ko odlučuje, ko je bitan u javnom prostoru, to je medveđa usluga sopstvenoj državi. Ja se ne radujem ni malo što SPC ima uticaj – ne zato što je srpska ili pravoslavna, već zato što je crkva”, kaže Popović.

Zaključuje da je Crnoj Gori sada potrebno da nova vlast uspostavi pravnu državu i da je to najveći izazov za opoziciju. (VOA, www.glasamerike.net, Jovana Đurović, Rade Ranković, 31.8.2020)

Milivojević: Pobeda opozicije vodi otopljavanju odnosa sa Srbijom, protiv Vučića u više kolona

Politikolog Cvijetin Milivojević ocenio je danas da će na relaciji izmedju Srbije i Crne Gore, pod pretpostavkom da je pobedila crnogorska opozicija, doći do otopljavanja odnosa, koji su došli u opasnost da budu neprijateljski.

Takođe, Miliovojević je, za agenciju Beta, rekao da crnogorski parlamentarni i loklani izbori održani u nekoliko opština ukazuju srpskoj opozciji da na izbore ne treba da izlazi veštački u jednoj koloni, već je neophodno naći "pravu meru" i to učiniti u dve, tri kolone.

On je podsetio da je nosilac liste Za budućnost Crne Gore Zdravko Krivokapić pomenuo sinoć da bi se formirala prelazna, ekspretska vlada oročena, verovatno na dve godine, što je s unutrašnje političke pozicije mudar potez.

"Ako to bude prelazna vlada ne očekujem spektakularne razultat. Tu mislim na povlačenje priznanja Kosova kao nezavisnog, što je najvažnije pitanje za Srbiju, ali mogu da zaustave ono što je Crna Gora bespoštedno radila lobiranje za članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama", rekao je Milivojević.

Kako je naveo, crnogorska vlast je ne samo glasala za prijem Kosova u UNESKO, već je za to i lobirala.

"To je bilo zabijanje noža u leđa Srbiji. Ne kažem kao bratskoj zemlji, ne koristim te prejake emotivne tonove, nego kao partnerskoj zemlji", naglasio je Milivojević.

On je rekao i da očekuje zaustavljanja te "antisrpske retorike u oficijelnoj Podgorici protiv Srba u Crnoj Gori kao građana Crne Gore, ali i protiv države Srbije".

"Te dve stvari prelazna vlada može da uradi, to bi dovelo do otopljavanja  odnosa. Sad imamo jednu vrstu odnosa koji ulaze u opasnost da budu neprijateljski", upozorio je Milivojević.

Na pitanje šta opozicija u Srbiji može da nauči iz crnogorskih izbora, Milivojević je podsetio da je ovde opozicija nekoliko puta menjala vlast dok se to u Crnog Gori desilo prvi put za 32 godine koliko je Đukanović na vlasti, jer se "ustoličio pre izbora na mesto predsednika vlade", posle Žute grade i antibirokratske revolucije.

"Opozicija je uspela da pošalje poruku da država nije Milo Djukanović i da državnost, nezavisnost, Crne Gore ne zavisi od toga hoće li on biti na vlasti. Nezavisnost je realnost i niko je ne dovodi u pitanje", rekao je Milivojević

On je naveo da je Đukanović "uzurpirao tu priču po sistemu 'ako padnem ja, neće biti Crne Gore, progutaće je velika Srbija'" i dodao: "Građani su jasnim porukama (opozicije) oslobođeni tog straha pa su i raniji glasači DPS glasali za promene".

"Imali smo u Crnoj Gori tri vrlo jasne i razumne koalicije u opoziciji, tri takozvana bloka. I ranije sam govorio ovdašnjoj opoziciji da ne treba ići veštački u jednu kolonu", rekao je Milivojević navodeći primer iz Crne Gore gde nastupio i nacionalni opozicioni blok, građanski i onaj u centru.

Kako je naveo, to je "zapravo ta mera stvari, dve to tri kolone", što treba i opozicija u Srbiji da napravi.

Na pitanje o potrebi da se napravi neki dogovor u opoziciji o nenapadanju, on je rekao da se dobar deo opozicije držao dogovora, uprkos mogućnosti da ostane bez finanasiranja, i bokotovao izbore.

"Samo zbog toga je dovedena u pitanje na neki način legitimnost, ali i legalnost nedavnih izbora", naglasio je Milivojević. (Beta, www.beta.rs, 31.8.2020)

Milu ponestaje opcija za spas “trona”

Pitanje koje će do nedelje uveče postavljati cela Crna Gora, ali i region, je: Da li će pasti Milo Đukanović? Čoveku, koji je aktuelni predsednik Crne Gore ali je u vlasti ove zemlje poslednje tri decenije, čini se, na sutrašnjim izborima, prvi put će se zaklimati stolica.

Prema istraživanju koje je nedavno objavljeno od strane CEDEM-a predsednik DPS-a, Milo Đukanović, sa manjinskim pridruženim strankama može da dobije 40, a opozicija 38 mandata.

Socijaldemokratska partija (SDP) Crne Gore ima tri mandata, a u prošlom sazivu ova stranka bila je opoziciona. Tom logikom celokupna opozicija iz prošlog saziva imala bi 41 mandat, to jest većinu od 81 poslanika. Problem je što se SDP više ne percipira kao opoziciona jer je vrlo nacionalisticki nastrojena i protiv Crkve, pa postoje realne šanse da će prići Milu Đukanoviću i DPS-u (Demokratska partija socijalista Crne Gore).

Pozivi da se glasa za opoziciju

Predviđena izlaznost, u vreme kada je CEDEM radio istraživanje bila je 66 odsto, međutim sada se očekuje mnogo veća, jer je opozicija motivisala birače. Naime, mitropolit Amfilohije i vladika Joanikije pozvali su narod da glasa protiv vlasti, a Sveto Marović se čak javio iz Beograda i takođe pozvao da se glasa za opoziciju. U međuvremenu su pale Interpolove poternice protiv Duška Kneževića, što je dodatno degradiralo ugled države.

Opoziciona saradnja deluje pozitivno, a velika izlaznost može da utiče da SD (Socijaldemokrate Crne Gore) ili SDP (Socijaldemokratska partija Crne Gore) ne pređe cenzus, čime opozicija dobija po mandat. Sve u svemu glasači opozicije su optimisti i nadaju se da će 30. avgusta tri opozicione izborne liste: “Za budućnost Crne Gore”, “Mir je naša nacija” i “Crno na bijelo” dobiti zajedno 41 mandat, kako im za većinu ne bi bio potreban SDP.

Milo neće “pasti” bez borbe, moguć državni udar

Od rezultata glasanja se, u Crnoj Gori međutim, strahuje, jer je javna tajna da Milo Đukanović neće bez borbe predati tron.

“Što se tiče Milovih opcija, prva koja mi pada na pamet je ona na koju se odlučio 2016. godine, a desila se na sam dan izbora. Onog trenutka kada je po svim rezultatima zaostajao iza opozicionog bloka, Milo je proglasio državni udar u koji je uveo svog prijatelja, tadašnjeg predsednika Vlade Srbije, gospodina Aleksandra Vučića. Te izbore, tada, nisu presudili ni glasači, ni narod Crne Gore, ni Milo Đukanović, već upravo Aleksandar Vučić. On se tog dana, oko tri sata popodne, oglasio, i direktno i beskrupulozno umešao u izbore u Crnoj Gori kao predsednik Vlade Srbije. Izjavio je tada da je u toku pokušaj državnog udara u Crnoj Gori, od strane nekih građana Srbije i Rusije. On, kao čovek koji kaže da je bio među najboljim studentima Pravnog fakulteta, trebalo bi valjda da zna, da državni udar nije moguće izvesti ni sa jedne druge strane, osim iz vlasti i iz institucija, a može samo biti potpomognut spolja. Suđenje koje traje četiri godine, pokazalo je naravno da ne samo da nije bilo državnog udara, nego nije bilo ni pokušaja za tako nešto. Tog trenutka kada je on, kao predsednik Vlade Srbije, tako nešto izjavio, automatski je zaplašio veći deo naroda Crne Gore, među kojima su oni koji se izjašnjavaju kao Srbi i pravoslavci. Njima je to bio direktan poziv da odustanu od glasanja do kraja dana, jer su bili zaplašeni. Istovremeno je to bio i poziv pristalicama DPS-a da izađu na ulice i proglase pobedu”, priča za Nova.rs Cvijetin Milivojević, politički analitičar.

Postoji realna bojazan, smatra Milivojević, da se, ukoliko u nedelju rezultati ne budu išli na ruku Milu Đukanoviću, ponovi sličan scenario.

“Ne verujem da će čekati zatvaranje biračkih mesta, već će se neki sličan scenario desiti ranije u toku dana. Najveća mogućnost je da Milo pre zatvaranja biračkih mesta proglasi pobedu, što je njegova druga opcija, pa pozove svoje ljude na ulice i time spreči dalje brojanje glasova” upozorava Milivojević.

Ujedinjena opozicija može da pobedi

Manjinske stranke u svim zemljama se nekako, na kraju izbora, uvek priklone pobedniku.

“Tako je bilo i u Hrvatskoj, i svuda je isto. Kada je reč o Crnoj Gori, osim tog glavnog motiva, postoji i drugi. Posebno za glasače albanske i bosanske manjine. Oni po pravilu glasaju za neke odluke koje ističu državnost Crne Gore, pa će verovatno podržati DPS, ali pod određenim uslovima. Ono što je bitno, je da od relevantnih grupacija imate za svakog po nešto. Imate DF (Demokratski front), ali tu je samo deo članova prosrpski orjentisan, a deo ne antisrpski. DPS međutim gradi svoje temelje na nesakrivenom antisrpstvu. Dok u DF-u ima članova koji su crnogorske orjentacije, ali nisu antisrpski orjentisani. Onda imate Demokratsku stranku Alekse Bečića, koja je jedna građanska stranka i URU Dritana Abazovića. On je Albanac, ali je orjentisan građanski i ne antisrpski. Te grupacije mogu da naprave savez koji će svrgnuti Mila Đukanovića” objašnjava naš sagovornik.

On naglašava da bi, ako bi bile u poziciji ove tri stranke da prave Vladu, i deo stranaka nacionalnih manjina prešao kod njih.

 “Bitno je da ove tri stranke ne pokazuju velikosrpske tendencije, već crnogorske tendencije, ali onog pravog identiteta Crne Gore, koja je do 1918. godine bila samostalna država. Oni ne pokazuju antisrpsku orjentaciju, već isključivo bratski odnos prema Srbiji, kakav je nekada bio i kakav treba da bude. To je nova politika kojom opozicija pobeđuje najjače oružje Mila Đukanovića do sada” kaže Milivojević.

Mudra politika crkve

Veliku ulogu u kampanji pred ove, možda i najvažnije izbore u istoriji Crne Gore, imala je crkva.

 “Mislim da se crnogorsko-primorska mitropolija Srpske Pravoslavne Crkve ponašala vrlo mudro politički u svemu ovome. Ona je, osim što pokriva srpsku zajednicu u Crnoj Gori, potpuno otvorena i za one građane Crne Gore koji su pravoslavci, ali se izjašnjavaju kao Crnogorci. Ona nikada nije pravila gard po tom pitanju pogotovo za vreme litija ovih godinu dana. Tu se otvara jedan novi deo biračkog tela, koji je do sada glasao za DPS, verujući da su oni jedina brana za odbranu nezavisnosti Crne Gore. Međutim, sada vidimo da čak i neki funkcioneri DPS-a prave jedan iskorak i okreću se drugoj priči” analizira Milivojević.

Napetost u Crnoj Gori raste pred izbore, ali će i posle proglašenja konačnih rezultata biti, čini se, sve veća.

“Ako rezultat bude jedak ili ako bi opozicija imala malu prednost, tačnije ako bi bili veći izgledi da opozicija može da formira vlast posle izbora, pre nego DPS, verujem da će doći do pokušaja izazivanja incidenata u Crnoj Gori od strane vlasti. Verujem da je Amfilohije hteo da se kandiduje i da je stao na čelo liste, da bi ta lista pobedila. On se ponaša kao dovoljno dobar Crnogorac, politički mudro, a njegovo srpstvo se ne dovodi u pitanje” smatra naš sagovornik.

Incidenti mogu doći s obe strane

Do spontanih incidenata, međutim, ističe on, može doći sa obe strane.

“Situacija je vrlo osetljiva, a dovoljan je jedan incident koji se lako izazove. Opet, verujem i dalje da u Crnoj Gori ima zdravog razuma i da neće doći do većih sukoba. Imali smo mnogo opasniju situaciju 2006. godine, kada je bio referendum o nezavisnosti. Naknadna istraživanja pokazala su da su rezultati referenduma bili vrlo porblematični, pa ipak nije došlo do građanskog rata. Međutim, Crna Gora je tada odlazila od Srbije sa nadom u bolje sutra, ali i da neće postati antisrpska” kaže Milivojević.

Milovi autogolovi i izdaja birača

Međutim režim u Crnoj Gori izdao je svoje birače.

“Izdali su birače DPS-a, levičare koji nisu mogli da veruju da će Crna Gora biti među prvim državama koje će priznati Kosovo, što je bilo u najmanju ruku netaktično. Imajući u vidu da je Metohiju posle balkanskih ratova dobila kraljevina Crna Gora, a ne Srbija. Režim Mila Đukanovića ima obavezu prema svojim biračima, a to je da ne može na prvoj krivini da zabija nož u leđa. Mogao je da sačeka bar da sve zemlje priznaju Kosovo, pa onda i on, a ne da bude među prvima. To mu je bio prvi veliki autogol” smatra sagovornik Nova.rs.

Drugi autogol ubrzo je usledio, a zove se – NATO.

“Milov režim zabio je drugi autogol kada je izdao vojnu neutralnost koju su tražili njegovi birači. On je ušao u NATO, znajući da je veći deo naroda protiv toga, pa zato i nije raspiso referendum. Tako da, posle svega ovoga, treći autogol – Zakon o slobodi veroispovesti, mu dođe kao neki šlag na tortu, da pokaže na kraju koliko je on neozbiljan državnik. Milo Đukanović pokazao se kao državnik nedostojan poverenja svojih birača, a ne samo onih koji glasaju za opoziciju” zaključuje Milivojević. (www.nova.rs, Ana Vušović Marković, 29.8.2020)

Vučić razvodnjava priču o statusu Srpske

Podrška iz Beograda, ali samo u okviru Dejtona

Naš interes je očuvanje mira, ali i Republike Srpske u okvirima Dejtonske BiH, poručio je juče predsjednik Srbije Aleksandar Vučić.

Srpski član Predsjedništva BiH Milorad Dodik odgovorio je da razumije takvu politiku Srbije, ali da će RS nastaviti da se bori za svoj status iz Dejtona, a ako to nije moguće, razmisliće o nekom drugom statusu „bez podizanja puške“.

To je rezime jučerašnjeg beogradskog sastanka rukovodstva Srbije i Republike Srpske, koji je uslijedio nakon što je iz Banjaluke stigla pisana informacija o urušavanju ustavne pozicije RS odlukama visokih predstavnika i Ustavnog suda BiH. Sve se to desilo nekoliko dana pred Vučićev put u Bijelu kuću, gdje će pod američkim pokrovoteljstvom nastaviti pregovore s delegacijom samoproglašenog Kosova.

U Srpskoj smatraju da je zbog toga ovo pravi trenutak da se ponovo povuče paralela i upita kako međunarodna zajednica može da prizna nezavisnost Kosova od Srbije, dok istovremeno ne želi ni da priča o otcjepljenju RS od BiH, pa čak ni o vraćanju na izvorni Dejton. Potajno, od Vučića se očekivala veća podrška i da to pitanje postavi u Vašingtonu.

Međutim, diplomatski odgovori Vučića i Dodika na konferenciji za novinare otkrivaju da od toga neće biti ništa.

– To nameće neko sa strane. Ako se pruži prilika, možda se potegne neka argumetacija. Mi to ne tražimo. Znaju Amerikanci šta su radili u BiH. Neću da opterećujem Srbiju u tom pogledu, ali neću prestati da je informišem o svemu šta se dešava u BiH – rekao je Dodik, koji tvrdi da je od Vučića tražio garancije da se neće dozvoliti ugrožavanje statusa RS silom, i da je zadovoljan.

Vučić je dodao da ni on, ni bilo ko, ne može da odgovori zašto Srpska nema pravo da uradi isto što i Kosovo. Srbima je poručio da moraju „na pragmatičan način da razumiju sve što se dešava u svijetu“, te da prihvate da uvijek postoje različiti aršini.

– Zaboravite na pravdu u međunarodnim odnosima. Ja sam jednom evropskom i jednom svjetskom lideru postavio isto pitanje: zašto su neki imali pravo, a zašto neki nemaju pravo. Jedan veliki evropski lider mi je rekao: “Aleksandre, sve si u pravu, ali okolnosti i raspored snaga ni tebi, ni Srbiji ne ide u prilog”. Slušajući Dodika, ne postoji Srbin koji bi rekao da nije istinito. Osjetio sam se postiđenim, kao da mi zaustavljamo negdje nešto što bi bilo da nema mene ili nekog drugog u rukovodstvu Srbije. Znam ja da predsjednik Dodik odlično razumije poziciju Srbije. Molim samo sve Srbe da dobro razumiju našu poziciju. Politika koju vodim je takva da ne ugrozim ni Srpsku, ni Srbiju – poentirao je Vučić.

Politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević ocjenjuje da Vučić u svim javnim nastupima „razvodnjava“ priču o statusu Republike Srpske, a da je juče „javno o’ladio delegaciju RS“.

– Način na koji je on prišao tome je u najmanju ruku neozbiljan. Umjesto da odgovori na konkretno pitanje, Vučić odgovara na način „sve je protiv nas“. To nije bilo pitanje koje je njemu, pretpostavljam, postavio Dodik. Znači, sve se urotilo protiv nas, a onda vraća priču šta je neka vlast radila 1999, što sugeriše da sada svi treba da osjećamo posljedice izgubljenog rata. Dejtonski sporazum se ne poštuje na način kako je napisan. Upravo je američka administracija inženjer tog sporazuma, pokojni Ričard Holbruk. Odlazite u Ameriku, a ne smijete ni da pomenete pred Amerikancima ono što je Dodik insistirao: zašto se ne poštuje taj izvorni Dejtonski sporazum, zašto se pokušava promijeniti na štetu jednog entiteta… Umjesto toga, Vučić bježi u neke teme koje ne zanimaju ni Dodika, ni građane koji su gledali obraćanje. Dakle, Vučić pokušava da izigrava ozbiljnog državnika, a ustvari je čovjek koji nema hrabrosti da se zaista bavi ozbiljnim temama – kaže Milivojević za Srpskainfo.

Na pitanje može li se iz javnog nastupa zaključiti da Srbija garantuje da neće dozvoliti novo ugrožavanje silom statusa RS, Milivojević kaže: „Naravno da ne može. Zato i nije odgovorio na Dodikovo konkretno pitanje. Vučić ne smije da otvori to pitanje.“

Prema riječima Milivojevića, i Vučićevi pregovori s predstavnicima samoproglašenog Kosova problematični su po nekoliko osnova. Kao prvo, pregovara bez ikakve platforme, zbog čega samo on i njegovi najbliži saradnici znaju o čemu se zapravo pregovara.

– Da je to tako, najbolji primjer je predstojeći susret u Vašingtonu, koji će možda biti 2, a možda i 4. septembra, za koji on sam tvrdi ne zna šta je agenda razgovora. Možda će biti ekonomske teme, a možda još nešto. Zamislite, predsjednik jedne države putuje negdje da razgovara s nekim tamo, na nivou koji mu ne priliči, jer će mu u najboljem slučaju jedan od domaćina biti neki sekretar, podsekretar, zamjenik pomoćnika ili pomoćnik zamjenika američkog državnog sekretara. Osam godina je na vlasti, a ni na dnevni red ne može da ubaci temu koja je za Srbiju bitna, kao što je pitanje imovine građana, države, SPC, preduzeća na Kosovu, iako Zapad odlično razumije temu imovine jer na njoj počiva – dodaje Milivojević.

Kako kaže, Vučić ove pregovore vodi u ime Srbije „bez mandata za to“, jer ga nije dobio od Vlade, koja pritom još nije ni formirana.

– On nema mandat građana za pregovore o Kosovu zato što ni na jednim izborima od 2012. nije kandidovao bilo kakvu politiku za Kosovo – ni priču o razgraničenju, ni podjeli, niti priču o cijelom Kosovu u Srbiji, kao ni eventualno priznanje. Zašto Srbija pristaje na pregovore u SAD? Sa kojim mandatom Amerika to radi? Sa mandatom Savjeta bezbjednosti UN? Ne. Koliko znam, SB UN je mandat pozajmio EU, s obavezom da rezultati tih pregovora dođu na potvrdu u SB, ili od tih dogovora nema ništa. Pritom je bivši kosovski premijer Ramuš Haradinaj rekao da oni nemaju svoju spoljnu politiku nego da je to politika SAD. Dakle, sve izgleda kao igrokaz u kome je Vučiću bitno da se slika s nekim bitnim svjetskim liderima. Još kada bi došao Tramp na potpisivanje bilo čega, to bi bilo genijalno – zaključuje Milivojević.

Opozicija: Očekivano, Dodikov predizborni trik

Opozicione partije skeptične su prema temi statusa RS koju pokreće vlast i smatraju da je riječ o novom predizbornom triku. Predsjednik PDP Branislav Borenović kaže da je na sastanku u Beogradu potvrđeno sve sto je ranije rekao, a to je da je Vučić potpuno privržen Dejtonskom sporazumu, s jasnom pozicijom Srpske unutar BiH.

– Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije od izuzetnog značaja i vjerujem da će lider Srbije imati adekvatna rješenja i za ovaj veliki izazov u budućim razgovorima Beograda i Prištine. Ostajem pri stavu da sam skeptičan i oprezan za bilo kakve Dodikove inicijative, koje samo usložnjavaju i otežavaju donošenje važnih odluka – rekao je Borenović za Srpskainfo.

Predsjednik SDS Mirko Šarović smatra da RS u ovom trenutku ne treba da postane “pitanje”, niti je spremna za takvo nešto.

– Radi se o starom triku proizvodnje tenzija pred izbore i izmišljanja neprijatelja po svaku cijenu. Glavni akter nema rješenja za goruća životna i ekonomska pitanja u zemlji, pa su promjena prioriteta i skretanje pažnje javnosti na druge teme poželjni. Ako nas Dodik ponovo prevari nečim što ne postoji, do nas je – saopštio je Šarović. (EuroBlic, www.blic.rs, www.srpskainfo.com, Slobodan Popadić, 27.8.2020)

Sagovornici "Vijesti" smatraju da je Svetozar Marović pokazao simpatije prema DF

Dio javnosti o Marovićevom "pokajanju": Đukanovića se plaše i kad im sve uzme

Dio opozicije zvanično nezainteresovan za Marovićevo kajanje, iz koalicije “Crno na bijleo” tvrde da on uprkos apologetskom nastupu i naknadnoj pameti, mora platiti za sve šta je uradio Crnoj Gori.

On priziva direktno političke promjene u Crnoj Gori, čak pokazuje i svoju simpatiju prema koaliciji koju predvodi Zdravko Krivokapić, kaže beogradski analitičar Cvijetin Milivojević.

To je ono što bi trebalo da čuju upravo njegovi saborci, jer su mnogi od njih pomislili da mogu da uzmu iz državne kase koliko i Đukanović, da mogu da se ponašaju na isti način, a samim tim mogu da završe kao Marović onog trenutka kad to njihov partijski šef procijeni, kaže Daliborka Uljarević

Svi koji ne misle kao predsjednik Demokratske partije socijalista Milo Đukanović proći će kao Svetozar Marović, ocijenili su sagovornici “Vijesti” poruke koje je tokom prvog javnog istupa nakon nekoliko godina, poslao bivši visoki državni zvaničnik i funkcioner vladajuće partije.

Marović se nakon hapšenja 2015. i osude za korupciju pojavio u javnosti uključivši se prije dva dana uživo preko Instagram profila Duška Kneževića, protiv koga se u Crnoj Gori vodi više istraga u Specijalnom državnom tužilaštvu.

Tom se prilikom distancirao od svoje partije i javno podržao opoziciju nekoliko dana pred izbore, navodeći da bi Crnoj Gori nakon tri decenije vlasti DPS-a promjene dobrodošle.

Sagovornici “Vijesti” smatraju da je on pokazao simpatije prema koaliciji koju predvodi profesior Zdravko Krivokapić, odnosno Demokratski front.

Marović je tokom višesatnog razgovora sa Kneževićem kritikovao politiku DPS-a prema SPC u Crnoj Gori, navodeći da je ona pogrešna i da sloboda vjeroispovijesti ne znači uskraćivanje prava pravoslavno priznatoj crkvi.

Kazao je i da je to politika koju Đukanović zastupa sa idejom da bi na taj način trebalo zaokružiti crnogorsku državnost i pokidati veze sa Srbijom.

Marović je 2016. podnio ostavku na sve funkcije u DPS-u, uključujući i članstvo u partiji. Tokom istrage potpisao je sporazumno priznanje krivice sa Specijalnim državnim tužilaštvom i pravosnažno je osuđen jer je kao član organizovane kriminalne grupe oštetio Budvu za više miliona eura.

Od tada je u Beogradu, navodno na liječenju.

Izuzev Demokrata, odnosno liste “Mir je naša nacija”, opozicione partije juče nijesu odgovorile na pitanje “Vijesti” u vezi sa tim da li bi prihvatile Marovića kao svjedoka nepočinstava vlasti i dozvolili mu povratak u Crnu Goru.

“Marovićevo svjedočenje najznačajnije je za one ljude koji su u proteklom periodu glasali za DPS, podržavajući Đukanovića i njega, ali za nas koji smo ih davno prepoznali i pretpostavljali većinu od onoga što smo čuli, to više nije tema kojom ćemo se dominantno baviti”, rekao je “Vijestima” kandidat za poslanika koalicije “Za budućnost CG’’, Jovan Vučurović.

Iz koalicije “Mir je naša nacija”, u odgovoru na pitanje - da li bi ukoliko pobijede na izborima, Marovića prihvatili za svjedoka saradnika odgovorili da što se njih tiče, bivši funkcioner DPS-a svoje sjećanje na djelovanja organizovane kriminalne grupe “može da pronese samo po ZIKS-u i unutar njegovog dvorišta, dva puta dnevno”.

Iz koalicije “Crno na bijelo“ podsjećaju da Marović “uprkos apologetskom nastupu i naknadnoj pameti, mora konačno platiti za sve šta je uradio Crnoj Gori, ali da mu mogu obećati - da zakonsku kaznu neće izdržavati sam, jer sam nije ni stvarao sistem koji je zarobio Crnu Goru“.

”Rukavice” nije skidao, ali je prizivao promjene

Politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević ocijenio je da je Marović manje-više pričao “u rukavicama”, ali da je interesantno, kako je naveo, što je bez pardona prizivao promjene i odlazak DPS-a sa vlasti.

 “On priziva direktno političke promjene u Crnoj Gori, čak pokazuje i svoju simpatiju prema koaliciji koju predvodi Zdravko Krivokapić.

Veoma bitno je, kako je dodao, i to što je Marović rekao da se za svake izbore pitao - kako je moguće da građani poistovjećuju, glasanje za nezavisnost sa podrškom Đukanoviću i DPS-u: “Taj fatalizam je često presuđivao u Crnoj Gori - da su ljudi mislili da ako pobijede neki drugi, oni će da potru nezavisnost Crne Gore, što prvi put čujemo od nekog ko je bio u toj priči”.

Milivojević je istakao da je ovo bila poruka za biračko tijelo DPS-a, za one koje su imali unutrašnju dilemu - da su Crnogorci i za državnu nezavisnost, ali ne i pristalice Crnogorske pravoslavne crkve.

Marović je kazao da je SPC kanonska crkva u Crnoj Gori i da je crnogorsko-primorska mitropolija simbol Crne Gore. Poručio je da Zakon o slobodi vjeroispovjesti treba povući i da su zahtjevi vlasti neozbiljni i tragični. Podsjetio je da je mitropolit Amfilohije vodio njega i Đukanovića po blagoslov patrijarha Pavla kada se pripremala državna nezavisnost.

“Ovo je poruka tim ljudima - biće nezavisne Crne Gore i ako ne pobijedi Milo Đukanović, ali dozvolite da mi imamo našu crkvu, Mitropoliju crnogorsko-primorsku koja je stara koliko i država Crna Gora. Oni će biti pokolebani, ali ne znam da li je to dovoljno da prelomi izbore”, kazao je Milivojević.

On ne smatra da će Marovićevo pojavljivanje uticati na odnose Crne Gore i Srbije: “To što je Marović u Beogradu je rezultat dila između Đukanovića i Aleksandra Vučića. Može da bude problem ovo što je rekao Marović, ali ne na liniji Đukanović-Vučić”.

Obraćao se biračkom tijelu DPS-a

Direktorica Centra za građansko obrazovanje (CGO), Daliborka Uljarević kazala je da su od Marovićevog istupa mnogi imali velika očekivanja, ali i nerealna.

Da je zaista htio da progovori o nezakonitostima njegovih partijskih saboraca, mogao je i bilo je potrebnije da to uradi i ranije, rekla je ona gostujući u Bojama jutra TV Vijesti.

Uljarevićeva je kazala da u sadašnjem predsjedništvu DPS-a nema ljudi koji su imali snagu, poput Marovića, Filipa Vujanovića, Milice Pejanović-Đurišić da se usprotive Đukanoviću i koji su mogli da dovedu u pitanje njegove ideje i rješenja i slično: “Sada imamo samo one koji će samo da pojačaju svako njegovo rješenje i ideju i da se slože sa njim, trčeći da to urade što prije i što agilnije, a niko nije nepogrešiv“.

Govoreći o Marovićevoj izjavi da je on primjer toga šta može da se desi onima koji se zamjere moćnicima i u konkretnom slučaju navodi Đukanovića, ona je istakla da je to jedna od najzanimljivijih poruka: „Uvezano sa onim gdje govori da je Đukanović podijeljena ličnost - da ono što važi za njega, on ne dopušta ili vrlo često kritikuje kod drugih. Mislim da je to ono što bi trebalo da čuju upravo njegovi saborci, jer su mnogi od njih pomislili da mogu da uzmu iz državne kase koliko i Đukanović, da mogu da se ponašaju na isti način, a samim tim mogu da završe kao Marović onog trenutka kad to njihov partijski šef procijeni”.

Uljarevićeva je istakla da se Marović u značajnom dijelu obraćanja u stvari obraćao svojim bivšim ili sadašnjim partijskim drugovima, kao i biračkom tijelu DPS-a. Odgovarajući na pitanje šta njegovo obraćanje znači za DPS uoči izbora, ona je kazala da to nikako ne može biti prijatno, i kako nije sigurna da je ovim doprinio i opozicionoj listi koju je podržao: „Marović je vrlo upotrebljiv i opoziciji i vlasti... U ovom konkretnom slučaju on je dugo služio ovoj vlasti da bi ona pokazala da je privržena vladavini prava u toj mjeri da i prema svojim najvišim funkcionerima sprovodi zakon na isti način na koji bi sprovodila prema nekom drugom“.

Socijaldemokrate, SDP, Liberalna partija i Bošnjačka stranka nijesu odgovorili na pitanja “Vijesti”.

Budvani nemaju empatiju za sudbinu bivšeg sugrađanina

U Budvi nema empatije prema sudbini Svetozara Marovića, a njegovo prvo javno obraćanje nakon trogodišnjeg bjekstva u Beograd, budvanske Demokrate smatraju uzaludnim pokušajem da bude aboliran.

“Uzaludni su pokušaji Svetozara Marovića da u susret smjeni DPS-a obezbijedi aboliciju za sve što je uradio Budvi”, poručio je lider budvanskih Demokrata Mijomir Pejović koji je sjedio u opozicionim klupama lokalnog parlamenta u periodu dok je Marović bio na vrhuncu moći.

Kako kaže Pejović, nova vlada predvođena Demokratama jednako će tretirati i Đukanovića i Marovića.

“I što se nas tiče, nikakve razlike, nema ni za Blažove minihidroelektrane, ni Miloševe jahte. Pokušaji da svoja nepočinstva okarakteriše kao svoju žrtvu, neuvjerljiva su i neubjedljiva i predstavljaju ruganje sa inteligencijom građana. Demokrate i njemu i Đukanoviću garantuju da neće biti abolirani”, poručio je Pejović.

Partijske kolege iz redova DPS-a, kojima je spočitao Marović da su ga zaboravile, juče javno ništa nijesu htjele da komentarišu.

Marovićev nastup nije naišao na odobravanje, kako građana Budve, koji su preksinoć na društvenim mrežama komentarisali njegov istup, jer nije pomogao ni opoziciji, zbog toga što svojim tročasovnim gostovanjem na A1, iako se očekivalo, nije iznio ključne dokaze protiv Đukanovića.

Marović podsjeća na Karadžića dok se krio po Beogradu

Cvijetin Milivojević je kazao da Marovićev nastup manje-više liči na starog Sveta Marovića, ali ga je njegov izgled podsjetio na vrijeme kada se Radovan Karadžić krio po Beogradu kao doktor Dabić.

“To je takva vrsta imidža – šeširić, brada koja dosta kamuflira, ispijen, dosta smršao, upravo me podsjetio na to vrijeme kada se Karadžić pojavio u javnosti”, rekao je Milivojević.

Đukanović i DPS bez komentara

Iz Đukanovićevog kabineta “Vijestima” juče nije odgovoreno na pitanja da li je znao da će Marović biti uhapšen, da li je tačno da nije htio da mu pomogne, kao ni na pitanje da prokomentariše izjavu Marovića da je žrtvovan kao Ivo Sanader zbog procesa evropskih integracija.

Marović je saopštio da je uhapšen dan nakon što je sa Đukanovićem pio kafu.

“Pričali smo o indikacijama da bi mogla biti neka krivična prijava, a sjutradan sam u devet sati ujutru uhapšen. Kad sam izašao iz zatvora, sreli smo se na Gorici i rekao mi je da nije bio u toku i ja sam povjerovao”, naveo je Marović.

Ni iz DPS-a nijesu komentarisali Marovićev istup, kao i činjenicu da se javio tokom predizborne kampanje. (Vijesti, Podgorica, www.vijesti.me, Željka Vučinić, Biljana Matijašević, 26.8.2020)

Ko je tajkun? Sprega vlast - Telekom - tabloidi

Nakon dokaza potpredsednice Stranke slobode i pravde Marinike Tepić koja je priložila papire o 38 miliona evra koji su iz kompanije Telekom Srbija prosleđeni vlasniku "Kurira" i kompanije "Adria Media" Igoru Žeželju, Telekom je izdao saopštenje u kom se između ostalog navodi kako tu kompaniju "urušava interesni lobi na čelu sa tajkunima Draganom Đilasom i Draganom Šolakom, a da je cilj takvih napada sprečavanje uspona Telekoma. Može se primetiti da je terminologija koja je u ovom slučaju upotrebljena u zvaničnoj komunikaciji sa javnošću gotovo istovetna onoj koju koriste režimski političari i tabloidi koje kontroliše vlast, što je za kompaniju poput državnog javnog preduzeća Telekom, sa velikim učešćem građana kao akcionara, nedopustivo.

Odavno je poznato da članovi Srpske napredne stranke, kao i sam državni vrh koriste mnogobrojne neosnovane optužbe kao sredstvo borbe sa političkim protivnicima i neistomišljenicima. Svakodnevno slušamo kako su lideri opozicije lopovi, tajkuni, strani plaćenici, izdajnici, nasilnici, srbomrsci...

Takav rečnik na naslovnim stranama upotrebljavaju i tabloidi, čija uređivačka politika dolazi iz kuhinje Aleksandra Vučića, a zbog takvog načina komunikacije redovno gube sudske sporove.

Osim režimskih medija, sve veći broj kompanija pod direktnom kontrolom vladajuće stranke koristi ovakvu terminologiju, što smo mogli videti i u slučaju Telekoma, a takva komunikacija sa javnošću ove kompanije, nije promakla ni analitičaru Cvijetinu Milivojeviću.

- Ne vidim ništa neobično u tome da Telekom kao državno javno preduzeće sa velikim učešćem građana kao akcionara bude blizak vlasti, ali nije normalno da Telekom bude instrument jedne političke stranke, u ovom slučaju Srpske napredne stranke i to je problem ove kompanije. Nažalost, Telekom postaje vrsta partijskog preduzeća i to je ono što nije dobro, a ovakva terminologija i jezik propagande koji koristi SNS kao komunikaciju sa političkim protivnicima, samo je još jedan od dokaza za tako nešto. Reč je o izrazima koji su pozajmljeni iz partijske terminologije propagandnog štaba SNS i vi po tome tačno vidite da li nekim preduzećem upravlja taj propagandni štab SNS-a. U slučaju Telekoma, očigledno je odgovor na ovo pitanje potvrdan - istakao je Milivojević za Direktno.rs.

Prema rečima našeg sagovornika, termini "tajkunski lobi", "medijski tajkuni", "tajkunski mediji", jesu jezičke besmislice koje ne znače ništa.

- Gledajući vlasničku strukturu medija u Srbiji, za sve njih se može reći da su tajkunski, naročito ovi režimski kojih je mnogo više i iza svakog tog medija stoji po neki tajkun. Šta je Željko Mitrović nego najveći medijski tajkun u ovoj zemlji? Šta su vlasnici televizija Prva, B92, Kopernikus nego medijski tajkuni? Ako se to ima u vidu, možemo reći da Srpska napredna stranka koja ovakvu terminologiju pozajmljuje državnim preduzećima, samoj sebi uskače u stomak - dodao je Milivojević.

Takođe, on smatra besmislenim da se ne dozvoljava kritika i otkrivanje transparentnog poslovanja kompanije, u kojoj građani Srbije imaju udela kao akcionari.

- Nedopustivo mi je kao građaninu i kao jednom od akcionara Telekoma da se kompanija u zvaničnoj komunikacijii sa javnošću obraća rečnikom Srpske napredne stranke. Nedopustivo je, takođe, da se svaka kritika na račun Telekoma smatra kao rušenje države. Ne dozvoljavam da mi neko amputira mogućnost da iskažem kritiku na račun netransparentnog poslovanja Telekoma i da mi kaže da time rušim Telekom i državu Srbiju - zaključio je Milivojević.

Ovim povodom kontaktirali smo i kompaniju Telekom kako bi nam objasnili ovakav način komunikacije, ali do trenutka objavljivanja teksta, odgovore nismo dobili. (www.direktno.rs, M. Živković, 25.8.2020)

Национални стадион уместо на доњосремској – у Црној Трави!

Није озлоглашени Нерон изградио Колосеум (па није ни могао да тамо „баца хришћане лавовима“, што му се и данас погрешно приписује) већ династија Флавијеваца (Тит Флавије Веспазијан, Тит и Домицијан) који су победили у краткотрајном грађанском рату који је уследио после Нероновог убиства. У доба Флавијеваца, овај највећи антички амфитеатар заиста је коришћен за најпопуларније „спортове“ тога доба: за гладијаторске и борбе са животињама, за извођење драма, јавне спектакле као што су симулације славних битака, али и – за егзекуције! Али, веза са Нероном постоји у имену амфитеатра: овај самољубиви император одлучио је, наиме, да му се, за живота, излије бронзани („селфи“) кип, колосалан као и његова раскошна царска палата што се простирала на чак три римска брда. „Колос Сунца“, како се звала Неронова статуа висока најмање 30,3 (неки извори тврде и свих 37!) метра, стајала је на истом месту где и данашњи колосеум.

Не, не мислим да наш Врховник, тамо, у њивама доњег Срема, кани да сазида себи споменик за живота.

Можда нам будући национални стадион, стварно, и није „насушна потреба“ (пошто нам и постојећи зврје празни), као што Врховник сматра, али, изненадићете се, овај пут се, у много чему, слажем с Врховником: наш „Колосеум“ може да буде не само ствар националног и државног престижа, већ и прави економски погодак, али и најефикаснији безбедносни потез за државу!

Ја се овде, као пијан плота, држим презумпције, пословично преобавештеног (поништеног доктора) мр Синише Малог који је – као доказани, жуто-напредни, стручњак за приватизацију у најширем смислу, визионарски закључио: „То (елем, стадион) и није толико велика инвестиција колико користи треба да донесе!“ С чим се сасвим слажем!

Али, сумњам, дакле, постојим да (иако немамо ни пројекат, нити... ни...), Поништени доктор већ све, о „Концепту Стадион сити“, унапред зна: „План је да у оквиру стадиона направимо цео град. Биће ту изложбени сајмови, простор за културу и концерте, аквапаркови, али и технолошки парк који укључује долазак великих светских трговачких ланаца. Већ преговарамо са компанијама Икеа и Кауфман, које су врло заинтересоване да се нађу у оквиру целог комплекса. Биће ту и јако много пословног простора, као и комплетан стамбени блок. Све ће то бити приватне инвестиције које држава неће субвенционисати!?“

Па, зна и да ће се, „на 326 хектара простирати спратни садржаји, на 65 хектара саобраћајна инфраструктура“, да ће бити 10.500 паркинг места, да је планирана изградња примарне саобраћане мреже, као и изградња нове петље која ће омогућити укључење на аутопут Београд – Шид са обилазницом; као и да ће се до стадиона моћи да стигне и железницом јер се планира проширење линије 4 „БГ воза“...!?

Моје су дилеме – невезано за Поништеног доктора - следеће:  Колико ће то, на пример, да кошта и ко ће то, и од чега, да плати? Да ли ће нас то стајати 50 или пет пута више у милионима евра, с обзиром да су досадашње (званичне?) рачунице биле исувише „растегљиве“, за нешто што ће се – не рече ли тако Врховник - платити из државног буџета? Од који, дакле, пара, када смо, 1. јуна, само два дана пре него смо престали да имамо легалну и легитимну у Скупштину и Владу, обавестили Канцеларију УНДП да, „због кризе изазване пандемијом коронавируса нисмо у могућности да преузимамо нове финансијске обавезе“, због чега је поништен тендер за израду техничке документације за национални стадион?

Немам чак ништа ни против тога да ово буде Врховников споменик (и предизборни адут) самоме себи, уочи, рецимо, редовних председничких и београдских и, изгледних, ванредних парламентарних избора – ако ће од тога бити нечега и на опипљиву ползу народу!

Не знам ни када је последњи пут наш Врховник и (по властитом признању) бивши фудбалски хулиган походио, као обичан навијач, неку утакмицу, па се питам да ли га је то неко намерно слагао (није, ваљда, Заменик градоначелника?) да су се у Србији  „данас промениле потребе, да људи иду на стадионе да уживају са породицама, да им буде лепше на стадиону“? Било ми зато мало тужњикаво како се Врховник као предшколац уживео у ролу малог архитекте: те, „биће споља челична контрукција, унутра дрво, дакле, природни материјали“...

Али, моје основно питање, да подсетим, није „шта ће нам национални стадион“, већ – шта ће нам национални стадион усред кукурузишта, у равном Срему, надомак пренабуџене престонице? Зашто  се новим гр(а)ђевинама уништава најплодније земљиште Доњег Срема, већ нагрђено магацинима, халама, складиштима и ружичастим студијима „Задруге“, поред  аутопута код Шимановаца и Пећинаца, обилазнице ка Остружничком мосту и „Милошу Великом“, и на пушкомет од Аеродрома „Никола Тесла“?

Пошто већ наш будући „Вембли“ неће бити стациониран  ни у неком новобеоградском блоку, али ни у Макишу (дакле, ни на водоизвориштима питке воде, будућој полазној станици метроа и Карићевом „Теслаграду“) – како је претходно „визионарски“ најављивано – већ на њивама приградске општине Сурчин, да ли се неко у Врху Врхова коначно сетио да Србија није само Београд?

Босанскохерцеговачка фудбалска репрезентација, ето, своје утакмице као домаћин, не игра ни на (сарајевским) „Кошеву“ ни на „Грбавици“, већ на „Билином пољу“ у Зеници, иако је легендарни „Челик“ данас само трећелигаш!

Ако ће већ национални стадион бити толики привредни замајац, као што Врховник и Поништени доктор тврде, зашто га не бисмо изградили (у или) негде око Ниша? Тамо је једини српски међународни аеродром (откако смо сурчински изнајмили на 40 година Французима) „Константин Велики“! Код римског Наиса се укрштају трасе  аутопутева према Грчкој (ускоро и према Албанији),  дакле Егејском и Јонском мору; према Бугарској и Црном мору, према Турској, дакле и према Азији; у близини је и наше (ако неко из Врха Врхова не кани то да промени) Косово и Метохија – што ће рећи: Ниш није крај света!

Али, што је најпоразније, ми у овом тренутку, имамо полупразну, без људи, југоисточну Србију.

Доскорашњи министар без портфеља, попечитељ за задруге и регионални развој, годинама, упозорава на баук пражњења српског села. Рачуница његовог „Националног  тима за препород села“ је сурова: од око 4.700 насеља у Србији, тренутно је у фази нестајања чак 1.700, а у хиљаду живи мање од 100 становника! У селима је 260.000 неожењених мушкараца и 100.000 неудатих жена!

Мој колега из покојне „Борбе“, последњи  чувар ватре Захарија Трнавчевића у српском новинарству, Бранислав Гулан је отрежњујуће суров: „У Србији 1.000 села нема продавницу, а 500 нема асфалтиран пут! У 150.000 сеоских кућа нико не живи, а 50.000 кућа нема власника!“

То је сада већ, не само економски, него и демографски, национални, па и безбедносни проблем, јер су рубна подручја, пре свега, источне и јужне Србије, скоро потпуно празна, без становништва! 

Да би човек, поготово млад, остао на селу или дошао овде да живи, он не жели да буде „грађанин другог реда“ – он жели да има и школу и амбуланту и цркву и интрернет и пошту и задругу и дом културе и спортске садржаје.

Кркобабићев Национални тим је, управо, фокусирајући се на пет округа на југу (Нишавски, Пиротски, Топлочки, Јабланички и Пчињски), заједно са Одбором за село САНУ и Географским институтом, предложио да извршна власт, у следеће три године, конкретним мерама покуша да заустави не само пражњење села, него и општинских центара у тим подручјима. У том смислу, идеја је да се у ових пет округа, 100 села дефинишу као гравитациони центри и да у њима држава директно помогне егзистенцију пољопривредних домаћинстава, породичних газдинстава, као и развој сеоског, ловног и бањског туризма, развој и унапређење инфраструктуре, приступаних саобраћајница, локалних путева и слично. Све под геслом: „Рубни делови Србије заслужују посебну пажњу, јер је овде сваки човек драгоцен!“

Могу да разумем Врховника да се плаши да западним кредиторима помене сам Ниш као локацију будућег стадиона, јер су њихове (и његове?) уши превише осетљиве на постојање Српско-руског хуманитарног центра на Нишави. Али, ево му још боље, а мање опасне идеје: Најмања и најнеразвијенија општина у Србији налази се на крајњем југоистоку, на граници са Бугарском, близу међе са другом НАТО-државом С. Македонијом.  Она је историјски завичај најбољих српских дунђера и неимара („Црнотравац“ је заслужио споменик и у самом Београду!), има само 1.000 становника „распоређених“ у 25 насељених места, а чак шест хиљада хектара нераспоређеног државног земљишта! А то је чак 10 пута више од, како је из Врха Врхова саопштено, неопходних 600 хектара за национални „Стадион Сити“ (са 60.000 седишта) који би био изграђен!

Зашто, ако је већ тачно да ће тамо где буде стадион „квадрат вишеструко да поскупи“, не поскупи баш у Црној Трави или у том, од Београда заборављеном, делу Србије, а не по њивама око пренатрпане метрополе? Ако се, уз стадион, граде нови хотели, ресторани, продавнице,  и отварају нова радна места, нека то онда буде у Наису, у Врању, Прокупљу, Лесковцу, у оближњим српским срединама на Косову и Метохији...

Ако већ споменик Стефану Немањи није тамо где је била (и јесте) српска земља Немањића, у старом Расу или у престоним местима државе Немањића по Косову и Метохији, већ испред београдске Железничке станице, зашто и национални стадион мора да буде у пољима (Пе-ка-беа или је, ипак, реч о приватном власништвуи?) између Јакова и Сурчина, а не негде на „пустој земљи“ југа и истока централне Србије?

Има ли ишта логичније него да, ако смо већ луксузним атрактивним тренинг центром  Фудбалског савеза Србије, почастили Стару Пазову, сам национални стадион, на коме ће репрезентација играти своје утакмице, буде на потпуно другом крају земље? Да није у питању конформитет, комодитет, или нешто друго? Богу хвала, имамо пристојне аеродроме и у Београду и у Нишу, зар је проблем размаженим фудбалерима да се помере мало са београдских сплавова и одиграју неку утакмицу у дресу са националним грбом и у, такорећи, „срцу Србије“? Сигуран сам да би тамо трибине биле много попуњеније него на пољопривредним парцелама код  надомак Београда.

На крају, изградња једног  таквог капиталног објекта негде „у провинцији“, могла би да буде и стартни пиштољ за превођење децентрализације,  у коју су се све власти које памтим теоријски заклињале, на терен, у стварни живот и праксу.

Не бих да злослутим, али да је покојни Милошевић имао бар имало слуха и послушао многе политичаре (сетих се Парошког) и јавне личности које су, још 1990, предлагале трајно измештање дела министарстава и државних институција  из Београда, на територију „од Хоргоша до Драгаша“, док се то још могло, данас би Србија друкчије преговарала са НАТО окупаторима о будућности 17 одсто своје територије...  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Alav, laskav, poslušan: Profil idealnog Vučićevog premijera

U iščekivanju imena novog srpskog premijera, sagovornici portala Nova.rs kažu da će, s obzrom na prethodno iskustvo, izbor Aleksandra Vučića više zavisiti od osobina i poslušnosti budućeg predsednika vlade, nego od same stručnosti.

Ime premijera, sastav vlade i nastavak zasedanja skupštine, kako je portal Nova.rs pisao, a potvrdio predsednik Srbije, umesto 25. avgusta kako je bilo najavljeno, sačekaće početak septembra i završetak sastanka predstavnika Beograda i Prištine u Beloj kući.

Dok javnost nagađa ko bi to mogao biti, te da li će Ana Brnabić ostati na toj funkciji ili Vučić priprema još jedno iznenađenje, naši sagovornici iz oblasti političke analitike smatraju da će novog premijera kandidovati njegova poslušnost, laskavost, te težnja za funkcijom iznad svega.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević ubeđen je da ćemo i ovog puta imati oktroisanog premijera, odnosno čoveka ili ženu koja nije dobila podršku birača da stupi na tu funkciju, već je izbor jednog čoveka – Aleksandra Vučića.

 “Premijerka Ana Brnabić je takođe bila oktroisana premijerka. Nju je lično izabrao Vučić, iako sasvim sam siguran tri četvrtine birača SNS ne bi podržalo njen izbor. Ipak, ona je tri godine obavljala ovu funkciju i niko u SNS nije smeo ni da zucne, iako je čitavo rukovodstvo bilo protiv toga.

Taj novi premijer mora da liči upravo na Brnabićevu, koju je Vučić predstavio kao eksperta, a da mi nismo još saznali za šta je ona tačno ekspert osim u poslušnosti i laskavosti. Jer, kako je sama u više navrata govorila, ona se ni u šta ne razume, ni o čemu ne zna ništa, sve zna šef i šef o tome odlučuje, a šef je Vučić. Takvu osobu možemo da očekujemo i ovoga puta”, navodi Milivojević za Nova.rs.

Kad govorimo o osobinama, Milivojević dodaje da bi se na toj listi mogle naći i karakteristike potencijalnih kandidata za premijera, Branislava Nedimovića i Miloša Vučevića.

 “Nedimović je bio prvi na listi SNS i logično bi bilo da on bude mandatar, a sad može i ne mora, on ćuti i dopušta da sa njim brišu pod. Sa druge strane, porodica Vučević je vrlo bliska porodici Vučić, tako da je i to stavka koja mora da krasi budućeg predsednika vlade. Vučić će birati onog ko će mu biti najlojalniji, ko će da prihvati sve njegove naloge i da sluša naređenja”, smatra Milivojević i dodaje da je vrlo značajna u celoj priči i “Vučićeva fioka”, odnosno materijal za ucenu potencijalnog premijera, kao garant poslušnosti:

“Pa on nam je lično jutros otkrio da je njegova ideja bila da se železnička stanica pretvori u muzej, kao i da se spomenik Dimitrija Tucovića ukloni sa Slavije i da se na to mesto postavi fontana. Znači to njemu treba, neko ko će da sprovodi sve njegove zamisli bez pogovora”, ističe Milivojević.

Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose smatra da postoje dve mogućnosti.

 “Ukoliko se Vučić odluči za koalicionu vladu, to može biti bilo ko iz prošlog saziva, pa vrlo verovatno i sama Ana Brnabić. U ovom slučaju, Vučiću je važno samo da se nastavi kurs prethodne Vlade, što bi ona u svakom slučaju obezbedila. Ukoliko budemo imali, kako je on naziva, koncentracionu vladu, onda očekujem da ide na stručnost. Da na mesto premijera postavi kadar iz SNS, koji se kvalifikuje svojom stručnošću, ali i ugledom u samoj stranci.

Pored toga, potrebno je da taj neko njemu bude veran i lojalan, poslušan svakako. Prema mom mišljenju, u ovom slučaju ne bih se čudio da njegov izbor padne na Jorgovanku Tabaković. Ona se pokazala kao guvernerka, a u stranci je poštuju. Vučiću bi svakako od značaja bila i njena uticajnost u kosovskom lobiju”, zaključuje Janjić za Nova.rs ((www.nova.rs, Jelena Jelovac, 22.8.2020)

Dve struje, dve sednice, dva predsednika

Po objavljivanju kandidature za šefa DS, Lečić bi mogao da bude kandidat, ali I za izbacivanje

Nakon dve sednice Glavnog odbora, Demokratska stranka bi mogla da ima i dva predsednika pošto je deo stranke za 26. septembar zakazao predsedničke izbore na kojima će jedini kandidat biti glumac Branislav Lečić. S druge strane, aktuelni predsednik Zoran Lutovac i njegova struja ne priznaju te izbore.

DS je 28. juna imao istovremeno sednice Glavnog odbora u Beogradu i Šapcu kada je Lutovac pokrenuo postupak za isključenje iz stranke Balše Božovića, Radoslava Milojičića Kene, Slobodana Milosavljevića, Branislava Lečića i Gorana Jaića.

Raskol u stranci bi mogao da kulminira tri meseca kasnije kada bi krilo DS-a koje je organizovalo sednicu Glavnog odbora u prestonici trebalo da izglasa Lečića za predsednika stranke. Kandidati za potpredsednike stranke bi trebalo da budu Dragoslav Šumarac, Vojislav Janković, general Petar Radojičić i Jovana Jovanović.

Lečić je za "Blic" objasnio zbog čega je prihvatio da bude kandidat za predsednika DS-a.

- Apsolutno je jasno da su reforme u Srbiji stale, da zemlja stoji, ne radi i da nazadujemo. I to se vidi. Imamo na delu retro vlast, kič kulturu, društvo u kojem je ukinut dijalog i uspostavljen neprofesionalan odnos prema budućnosti. U stranci se oseća ponovo jaka veza sa osnivačkim nalogom DS-a, a to je preuzimanje odgovornosti za projekciju budućnosti Srbije – ističe Lečić.

Kako kaže, predsednički izbori su zakazani u skladu sa statutom stranke.

- Organizacioni odbor formiran na Glavnom odboru u "Madlenijanumu" proglasio je izbore za rukovodstvo DS-a koji uvek slede posle parlamentarnih izbora po statutu stranke. Na čelu tog odbora je Vida Ognjenović. Većina sa liste od 140 članova Glavnog odbora, potpisnika liste za inicijativu održavanja izborne skupštine, podržala me je kao kandidata za predsednika. Lično sam hteo da to bude Vida Ognjenović, ali je i ona smatrala da to treba u ovom političkom trenutku da budem ja. Rok za kandidaturu je istekao tako da sam ja jedini predsednički kandidat. Lutovac je imao šansu da se kandiduje i pruženu našu ruku da bude naš ujedinitelj, ali to nije učinio. Nije čak ni platio članarinu, što je dokaz da u potpunosti ignoriše stranku i ne interesuje ga njena budućnost - naglašava Lečić.

Politikolog Cvijetin Milivojević apostrofira za "Blic" da je DS jedina stranka u Srbiji koja je u prethodnih 30 godina održala kontinuitet sa strankom osnovanom pre 101 godinu u Sarajevu.

- To je, takođe, jedina stranka u Srbiji koja je otvorila sebe za kakvu-takvu demokratiju. Zato je kroz svoju istoriju na izborima za predsednika stranke uvek imala dva ili više kandidata. To je tradicija koju DS neguje u Srbiji i takvi izbori u stranci su bili za ponos pošto je svako ko je platio članarinu u stranci imao pravo glasa. Zato se nadam da će i ovi izbori, ako ih bude, biti takvi – podvlači Milivojević.

Ko god bude predsednik DS-a, neće biti u izglednoj situaciji, smatra naš sagovornik.

- DS je u ogromnim finansijskim problemima i bolje bi bilo da se svi u toj stranci bave temom kako da je očuvaju nego ko će biti prvi u stranci koja je na poslednjim beogradskim izborima osvojila dva-tri odsto glasova – ističe Milivojević.

Kako kaže, Lečić je na čudan način ušao u politiku.

- On je bio konferensije studentskih protesta 1991. godine, na žurkama kod Terazijske česme i od tad je nekoliko puta ulazio i izlazio iz politike i menjao stranke. Jedno vreme je bio i predsednik Demohrišćanske stranke Vladana Batića. S druge strane, Lutovac mi ne deluje kao čovek koji se pošto-poto bori za svoju poziciju. Da je takav, to bi radio ranije, a ne sada sa 56 godina – ocenjuje Milivojević.

Doktor političkih nauka Dušan Spasojević naglašava za "Blic" da sve što se događa u DS-u stvara konfuziju.

- Problem za Lutovca je taj što su nezadovoljni u stranci svakako poznatiji u javnosti od onih koji ga podržavaju. Čudno je i da se toliko žuri sa predsedničkim izborima i praktično stvaranjem paralelne organizacije u stranci. Mogli su i jedni i drugi da, nakon zemunskog neuspeha, pokušaju još jednom da se nađu na sednici Glavnog odbora ili na izbornoj skupštini i usaglase koliko-toliko stavove – kaže Spasojević.

Lečić već bio lider stranke

Ako bude izabran za predsednika DS-a, Branislavu Lečiću neće biti prvi put da bude lider stranke pošto je početkom 2011. godine bio na čelu i Demohrišćanske stranke nakon smrti Vladana Batića.

Inače, u politiku je ušao još početkom devedesetih godina kao vođa takozvane plišane revolucije ispred Terazijske česme. Nakon petooktobarskih promena bio je ministar kulture u vladi Zorana Đinđića. Zajedno sa Čedomirom Jovanovićem bio je jedan od osnivača LDP-a. Uz Sergeja Trifunovića i Velimira - Batu Živojinovića najpoznatiji je glumac u srpskoj politici.

DS: Disciplinske protiv organizatora lažnih izbora

U informativnoj službi DS tvrde da izbori u stranci nisu raspisani.

- Izbore raspisuje ili predsednik ili apsolutna većina članova Glavnog odbora, a kako se to nije desilo i izbori nisu raspisani, niti je formiran organizacioni odbor za izbore. Protiv svih pojedinaca koji se lažno predstavljaju i uzurpiraju resurse Demokratske stranke, organizatora pomenutih lažnih izbora i onih koji se budu "kandidovali" na tim lažnim izborima, biće pokrenuti disciplinski postupci – poručili su u DS-u.

Lutovac: Fokusirani smo na borbu protiv Vučića

Aktuelni predsednik DS-a Zoran Lutovac nije želeo previše da komentariše kandidaturu Lečića.

- Rukovodstvo i članstvo Demokratske stranke fokusirani su na borbu protiv režima Aleksandra Vučića i unutrašnje reforme stranke koje ne može da zaustavi mali broj pojedinaca zabrinutih za sopstvene funkcije, ma koliko bili glasni. Demokratska stranka postoji zbog građana, ne bivših i sadašnjih funkcionera – istakao je za "Blic" Lutovac. (Blic, www.blic.rs, Marko Tašković, 2.08.2020)

Октроисани парламент Србије као завереничка заседања АВНОЈ-а

Иако октроисани парламент још није конституисан, легални и легитимни председник Републике је, изгледа, пожурио да ме послуша, па је и пре конституисања крње скупштине и избора октроисане владе, најавио превремене, ванредне изборе за највише годину и по! Ко мисли да се самохвалишем, нека још једном ишчита моју претходну колумну „Зашто су нелегални избори родили октроисани парламент?“ (30.7.2020)...

Констатовах, дакле, да је председник Републике једина легална и легитимна институција извршне власти, јер остатку извршне и законодавној - фали не само легитимитет него и легалитет. Парламенту је мандат престао трећег, а нелегални избори су одржани тек 21. јуна. Пошто је, према члану 128 Устава, бившој влади рок трајања истекао још 3. јуна (а "мандат Владе траје до истека мандата Народне скупштине која ју је изабрала"), Ана Брнабић се, дакле, већ два и по месеца, лажно представља као "председник Владе", па чак и као некаква "премијерка". А следеће питање је: из ког „капацитета“ је прву седницу новог скупштинског сазива сазвала бивша председница Народне скупштине када је, по Уставу, то требало да учини "председник Скупштине из претходног сазива", а Србија, од 3. јуна, нема нити једног народног посланика?!

Оно јесте да су, како је писао Оноре де Балзак, „закони паучина кроз коју пролазе велике муве, а у коју се хватају мале“, али члан 329 Кривичног законика Србије је, у случају лажног представљања, јасан: „Ко се у намери да себи или другом прибави какву корист или да другом нанесе какву штету, ЛАЖНО ПРЕДСТАВЉА као службено или војно лице или неовлашћено носи какве знаке службеног или војног лица, казниће се новчаном казном или затвором до три године.“

Дакле, ЛЕГАЛНО је нешто што је ЗАСНОВАНО НА ЗАКОНУ, што није противзаконито (већ, напротив, има упориште у закону), што у низу радњи током протеклог изборног процеса, није био случај: од имена изборне листе Ес-ен-еса („Unsеren Kindern – Die Zukunft durch A.V“) до датума одржавања избора! ЛЕГИТИМНО је, пак, оно што своје упориште има у признатим и (опште)прихваћеним принципима или подршци, што, опет, значи да, ако нешто није легално – не може да буде ни легитимно! Као, примера ради, кад је оно дојучерашњи Доглавник Дачић, најпре 2008. полетео у загрљај Борису Првом Лепом, а онда 2012. пао на груди јуначке садашњем Врховнику (оба пута противно тадашњој вољи сопствених бирача!) - то је било ЛЕГАЛНО, али није било ЛЕГИТИМНО.

А шта хоћу да поручим инсистирањем на термину ОКТРОИСАНИ парламент? Ништа више од онога што вели прост превод француског глагола octroyer: октроисати би, примењено на политику, значило - наметнути, силом одредити, донети или прописати (устав, закон и сл) без претходне (парламентарне итд) демократске процедуре.

Ето, иако ни квислиншку владу Милана Недића није бирала никаква, па ни октроисана, скупштина, а некмоли народ, ђенерал ју је, баш „у великој дворани скупштинске палате“, 29.8.1941, свечано постројио и представио војном окупационом немачком заповеднику Србије који му је и „дао мандат да састави српску владу“. Лепо упарађени, „у свечаним оделима“, писале су тадашње квислинше новине, сви министри су, тачно у 17.45, „за када је био одређен пријем, стигли у немачки Управни штаб, а приликом доласка чланова српске владе, једна почасна чета немачких војника одала им је почаст“. А где је место његовој октроисаној влади, Недићу је, те вечери, поручио сам немачки командант: „... РЕШИО САМ ДА ОБРАЗУЈЕМ ВЛАДУ која ће се у интересу своје рођене земље и из властитих побуда старати о миру, реду и безбедности. .. ВИ СТЕ ОДГОВОРНИ МЕНИ као војном заповеднику Србије... да, у интересу своје земље, чине своју дужност У САРАДЊИ СА ОКУПАЦИОНОМ СИЛОМ... изражавам наду да ћете ви правилно користити  ОВЛАШЋЕЊА КОЈА ВАМ ДАЈЕМ ради постизања постављеног циља и са поверењем у ВАШУ ЛОЈАЛНОСТ..“

Еклатантан пример октроисаних „представничких“, законодавних и извршних органа јесте самопроглашено квазипредставничко тело, „Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије“ (АВНОЈ). Наслов књиге једног од најпознатијих социјалистичких историчара бивше СФРЈ Бранка Петрановића, најбоље одсликава шта је онај стварни, главни „писац“ тиме хтео да каже: „АВНОЈ – револуционарна смена власти 1942-1945“!

Прво, оснивачко заседање АВНОЈ-а одржано је у Бихаћу од 26/27. новембра 1942. Од 78 „делегираних“ (од неког моћника одабраних, октроисаних већника, јер избора није било)  заседању су присуствовала само 54 делегата, али то није сметало онима који су насилно преузимали власт да донесу „Резолуцију о оснивању АВНОЈ-а“, којом је новоосновано тело означено као „општенационално и општепартијско политичко представништво народноослободилачке борбе у Југославији, која се ослања на народноослободилачке одборе и масовне антифашистичке организације, партијске и ванпартијске“. Већ у старту, према томе, сугерисано да се то тело представља као највиши државни орган власти који је успостављао власт по хоризонтали и вертикали!

Друго заседање АВНОЈ-а је одржано 29. новембра 1943. у Јајцу, на коме је одлучено да се октроише не само „влада“, већ и обриси новог устава. Комунистичка партија, иако је имала тек неколико хиљада чланова, тада је, без пардона, АВНОЈ већ „конституисала“ у законодавно и извршно представничко тело Југославије. То криптоинституционизирање револуције убрзано је управо у Јајцу, у коме су се, у том тренутку (партизани су тада контролисали само четвртину територије Краљевине Југославије), налазиле све „главне адресе“ револуције под контролом комуниста.

Све најважније одлуке Другог заседања су, са становишта континуитета са међународнопризнатом Краљевином Југославијом, биле радикално дисконтинуитетне, противдржавне, противуставне. Између осталог: АВНОЈ је (само)конституисан у законодавно и извршно представничко тело Југославије; као врховни (извршни) представник народа успостављен је НКОЈ, са свим обележјима народне владе, преко кога ће АВНОЈ остваривати своју извршну функцију. Забрањен је југословенској избегличкој влади повратак у земљу и одузета су им сва права законите власти, забрањен је повратак у земљу краља Петра II Карађорђевића до завршетка рата (када ће, наводно, народ слободно да одлучи хоће ли републику или монархију). Одлучено је да се Југославија изгради на демократском принципу као државна (федеративна) заједница равноправних народа, а Јосипу Брозу је, на предлог словеначке делегације, додељено звање „маршала“.

АВНОЈ је НКОЈ прогласио за „највиши извршни наредбодавни орган народне власти у Југославији“, а Јосип Броз је постао први председник те октроисане „владе“ и министар за народну одбрану, први потпредседник Едвард Кардељ, а други Владислав Рибникар; председник самопроглашене „скупштине“ (први човек Председништва АВНОЈ) наставио је да буде Иван Рибар... Зацементирана је узурпација свих државних овлашћења, путем отвореног државног удара који је извела Ка-пе-јот која је партизански ослободилачки покрет претворила у партијску војску, дајући јој идентитет регуларне армије.

Иначе, позив „већницима“ на заседање упутили су ЦК Ка-пе-јот и Врховни штаб НОВ и ПОЈ, због чега су већину делегата чинили припадници Народноослободилачке војске, „бирани“ као „проверени борци и револуционари“. Само 142 делегата, од близу 300 „позваних“, било је, 29. новембра 1943, увече, присутно у бившем Соколском дому у Јајцу. Занимљиво је како су „бирани“, заправо именовани, делегати. За већнике АВНОЈ су, по непознатом критеријуму, „делегирани најбољи борци (партизани) да тамо донесу одлуку о уређењу нове државе“... Тито је, почетком новембра 1943, од првог човека АВНОЈ-а Ивана Рибара, захтевао да „најхитније сазове пленум АВНОЈ-а“, на коме би била изабрана привремена влада. Иван Миладиновић, у тексту „Тито фалсификовао заседање Авноја“ (Новости, 2.12.2018), наводи да се то писмо завршавало наредбодавном молбом: "Молимо шаљите мишљење, односно пристанак." Уследиле су депеше „са највишег места“ у комунистичке ћелије широм земље. Словенцима је (у потпису Тито и Кардељ) наложено: "На пут за пленум идите одмах у што већем броју". У Хрватску је отишао налог: "Делегати нека буду у што потпунијем броју". Црногорцима је поручено да би „било ванредно добро када би дошло неколико делегата“; Србима у централној Србији да би „било ванредно важно кад би од вас дошло неколико делегата на Пленум Авноја“; Војвођанима да „пошаљу најхитније неколико другова“; од Македонаца је затражено име једног њиховог комунистичког функционера; док је депеша Босанцима била написана у дубокој конспирацији и у првом лицу: "Крени одмах са делегатима које можеш искупити, а понеси имена оних које овдје можеш заступати". Мистериозни начини одабира делегата су зачињени и посебним пикантеријама: председник АВНОЈ-а, предратни хрватски политичар др Иван Рибар, на Првом заседању новембра 1942. у Бихаћу је био представник Хрватске, док је у Јајцу, преко ноћи, постао представник Србије. Из Црне Горе је у Јајце пристигло свих 16, из Босне и Херцеговине 46 од 53 изабрана делегата; из Хрватске 37 од 78; из Србије 24 од 53; из Словеније 17 од 42; из Војводине два од осам, а из Македоније и из Санџака није дошао нико. Простим сабирањем, лако је утврдити да је у Јајцу било знатно мање од половине „изабраних“ делегата.

Али, све то није била препрема, да се на, тако октроисаном, скупу донесу историјске (пучистичке) одлуке о укидању монархије, увођењу републике, формирању шест федералних јединица и о присилном увођењу комунистичке власти у земљи.

А како се одлучивало у овим октроисаним „институцијама“, најбоље илуструју изводи из записника са Другог заседања АВНОЈ-а? Нити за једну одлуку председавајући није затражио гласање, већ је лаконски закључивао „према аплаузу“ и снази бучних узвикивања већника да је, све што је предлагао, бивало и „једнодушно прихваћено“! Све, све, па чак и предлог изхвестиоца Верификационе комисије да се „поред 142 поднесена пуномоћја присутних делегата, верифицира не само свих 108 одсутних, већ да сматрамо већницима како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније“! У преводу, чак и од тако волунтаристички предложених и октроисаних 295 делегата, присутна су била само 142 (а одсутна већина од 153!), али то није сметало АВНОЈ-у да самога себе прогласи "врховним законодавним и извршним представничким телом Југославије" и "врховним представником суверенитета народа и државе Југославије као целине"! О истом трошку, формирана је и привремена влада, тј. НКОЈ као врховни привремени орган врховне власти Југославије", чији је председник и повереник за народну одбрану (читај: министар) постао генерални секретар Ка-пе-јот Јосип Броз Tито! Сам Тито је већ 1944. јавно тврдио да је на Пленуму АВНОЈ-а „суделовало 240 делегата из свих крајева наше земље“!

Личи ли вам све ово помало на факат да је садашњи састав парламента, чак и према званичном бројању РИК-а под контролом Врховника – не плод изборне воље грађана, већ воље председника Републике, јер је на њега изашло, чак и по званичним (Врховниковим) подацима, не више од 48,9 одсто грађана на изборе 21. јуна?

Једина видљива реакција у земљи на Друго заседање АВНОЈ-а, био је „Светосавски конгрес“ који су, као свој одговор, 1944. у селу Ба, организовали Равногорски покрет, односно Југословенска војска у Отаџбини, када је усвојена резолуција потпуно супротна декларацији АВНОЈ-а. (Личе ли и вама, помало, данашња „Скупштина слободне Србије“, на једној, или националне „скупштине чувара ватре“ по скупштинским степеницама, на другој страни, на овај донкихотовски покушај равногораца?)

А који потрес је произвео први октроисани „парламент“ (Бихаћ, 1942), видеће се у потпуности три године касније, када је таква „скупштина“ која је, претходно, силом, као једна од самопроглашених народних „скупштина“ из времена Другог светског рата, постала – и без збора и избора – права, једна једина, па још и међународно призната.

После споразума Тито – Шубашић који су, у име НКОЈ и Југословенске краљевске владе из Лондона, краљу Петру иза леђа, потписала ова двојица, само два дана након формирања те привремене владе  - маршал Тито је, 9. марта 1945, јавно обећао да ће, сходно споразуму, АВНОЈ да буде проширен укључењем у њега свих чланова Народне скупштине Краљевине Југославије који су изабрани на последњим избора 1938, а „који се нису компромитовали сарадњом са непријатељем“. И да ће то постати Привремена народна скупштина Демократске Федеративне Југославије, и да ће сви „законодавни акти“ које је донео АВНОЈ (па, и они којима комунистички револуционари силом укидају монархију), између осталог, и Резолуција о успостављању Аутономне косовско-меохијске области унутар Србије – ићи на ратификацију у будућу уставотворну скупштину... После образовања јединствене „прелазне“ владе, већ до почетка маја, конституисане су и октроисане (комунистичке) владе шест будућих федералних јединица.

На самодржачку симултанку нашег данашњег Врховника, личила је ондашња чињеница да је (револуционарни комунистички) састав АВНОЈ-а изабрао „Одбор за попуну и проширење АВНОЈ-а“ који су чинили све Титови најближи сарадници Кардељ, Ранковић, Ђилас, а Пијаде итд, а који су, ни по бабу ни по стричевима, уз помоћ „Одељења за заштиту народа“ (ОЗНА), као врховни селектори, одлучивали о томе који су се то, међу 360 предратних посланика, били „искомпромитовали сарадњом за окупатором“!? А који су били (само) „сумњиви“, који непоуздани, који колебљиви, а који су, по критеријумима револуционара, заслужили да им се, евентуално, „да шанса“... Дакле, само њих 10 одсто (36!) прошло је ригорозну комунистичку проверу, а од тога их је тек седам било из Србије, а из Хрватске 15! Кардељ је то чак и статистички приказао: „Од 335 посланика проширеног АВНОЈ-а, имаћемо чврсту већину од 315-320!“

Тако конструисани, конституисани „проширени АВНОЈ“, на свом трећем заседању, почетком августа 1945, самопреименовао се у Привремену народну скупштину и, фактички, признао све одлуке са два ратна заседања октроисаног АВНОЈ-а! Та је „скупштина“ донела и хитан Закон о аграрној реформи и колонизацији, али и сет закона за изборе за уставотворну скупштину. Што се, потом, на лажним изборима крајем те године, на којима су комунисти „освојили“ 96 одсто (три одсто више него Врховник на протеклим нелегалним изборима у Трговишту!) гласова, "летимисало" као трајна институција законодавне власти и "представничке демократије"....

За наук шта све може да се деси када се октроисана герила, а не носиоци мандата демократске народне воље, самоусели у институције представничке демократије и домогне одллучивања о најважнијим животним и државним питањима. А пред нашим „Авнојем“, не самоугаси ли се ускоро сам од себе, су, не заборавите, и таква питања као што су уставне промене, а није немогуће, и скупштинско верификовање некаквих кулоарских договора о Косову и Метохију. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)