Први видео-урадак премијерке, режисерке аматерке: Фабрике мржње

Историја пропаганде може се, поједностављено речено, свести на две доминантне технике за пренос промиџбених порука. Друга је коришћење страха и сличних јаких емоција и узбуђења, а прва, увек – стално понављање једних те истих порука.
Римски квестор, едил, претор, цензор и конзул Марко Катон Порције Старији (234 – 149 п.н.е) своје је говоре у римском сенату редовно завршавао речима: „Уосталом, мислим да Картагину треба разорити!“ Верује се да је баш он, овом упорном ораторском репетицијом, и иницирао Трећи пунски рат у коме су Римљани, после трогодишње опсаде, уистину и разорили Картагину.
У свом програмском делу „Мајн кампф“ Адолф Хитлер је закључио да је „фундаментални принцип“ успешне пропаганде „ограничити се на мало и то вечито понављати“.
Фирерови „оперативци“ пропаганде упростили су то у: „Лажи, лажи и лажи, од лажи ће нешто и да остане.“ А предводник ове школе мишљења и делања, доктор Гебелс, приметио је да „Католичка црква влада зато што стално понавља исту ствар, већ две хиљаде година“, па стога и „националсоцијалистичка држава мора да делује исто тако“.
Данас се то, преведено на ововременски режимски српски, чита, види и чује као: „Ђилас, Шолак. Шолак, Ђилас.“ И тако, до бесконачно...
„Какав је човек Оливер Ивановић, кандидат за градоначелника Северне Митровице? Свега неколико сати након што је изашао из седишта његове странке, рођени брат Игора Рајчића, кандидата са Ивановићеве изборне листе, брутално је избо ножем младића Милоша Шћепановића који је потом преминуо. Оливер Ивановић није заплакао над овим убиством, али је зато умео да 15 дана плаче за својим „фолксваген пасатом“. Да ли је Оливеру Ивановићу члан породице „фолксваген“ важнији од чланова породице Шћепановић? Да ли желимо да овакви људи заступају интересе српског народа на Косову и Метохији? Да ли желимо да нас воде људи којима је више стало до свог аутомобила него до живота свог суграђанина - непоштени људи који су издали наше поверење, људи који имају подршку Приштине? 22. октобра ти бираш – направи паметан избор!“
Погромашки видео спот ове садржине, са кадровима разливене крви на плочи и снајперског нишана, емитован је 16. октобра 2017. Године, током изборне кампање за локалне изборе на КиМ, у више наврата, на ТВ Мост из Звечана и ТВ Пинк са београдског Дедиња.
Оливер Ивановић је убијен три месеца касније, 16. јануара 2018, усред белог дана, усред Северне (српске) Митровице.
Сетих се тога у дану када је Врховникова Тајница (нелегитимна председница октроисане Владе) своје црно-беле „видео-уратке“ контра „тајкуна Ђилаша“ (аут. онај проф. др Атлага) завртела и на ружичастој, националној ТВ фреквенцији, а Јавна кућа медијска, истодобно, одговорила удружењу „Крени - промени“ да неће емитовати њихов спот о фаталној учинковитости „Рио-Тинта“ по животну средину Србије – због недостајуће „прописане огласне декларације“!
Рукопис опскурних спотова против „Ђилаша“ који су кружили по друштвеним мрежама и јутјубу, а у међувремену, део њих, „завредио пажњу“ и најгледаније Ти-Ви са националном фреквенцијом, и без вештачења полиграфисте, личи као јаје јајету „тјералици“ за покојним Ивановићем.
„Ђилаш“ се оптужује за „последице политике“ коју је „жути олош“ водио на нивоу државе, иако је негативац Брнабићкине монтаже, у то време, био „само“ градоначелник Београда. Врховникова Тајница му замера и то што је, „док је ДЂ био на власти“, Србија „имала 25 одсто незапослених“, те што је, тада, „Косово прогласило независност“. А све је, на крају, пригодно зачињено, како и приличи премијеркином речнику, реторским питањем: „А шта је са обичним људима – ј'бе му се за њих“!
Најновијој напредној „адвертајзинг“ продукцији, претходиле су – подсетимо – епизоде са питањима „Какав је човек Оливер Ивановић?“, па „Какав је то владика Григорије“ (наводно, „тражио да се патријарх Павле жив сахрани“?!), „Какав је човек (сам упиши име)...?“ и томе слично.
Паралелно, Јавна кућа медијска објављује пропагандни спот Рио Тинта, али одбија да емитује видео спот „Србија није на продају“ о компанији Рио Тинто удружења „Крени-Промени“, уз образложење да, уз огласну поруку, није достављена „уредно попуњена огласна декларација“, како је предвиђено чланом 19 Закона о оглашавању, због чега је „констатовано да нису испуњени формални услови за емитовање предметне огласне поруке“.
Па, да проверимо: Данашњи члан 19. Закона на који се РТВ позива је, додуше, нешто разводњен у односу на претходну, оштрију верзију овог закона (која је била актуелна у време Ес-Ен-Ес хајке на пок. Ивановића!), али и даље прецизан у погледу транспарентности декларације која мора да прати сваки емитовани спот. Један став каже да је огласна декларација исправа која садржи податке који идентификују оглашивача и преносиоца огласних порука, садржај огласне поруке, и предвиђени период и начин оглашавања, који оглашивач доставља преносиоцу огласне поруке. Следећи став објашњава да, уколико преносилац огласне поруке не поседује огласну декларацију са подацима из става 1. овог члана, он (дакле, медиј и његова одговорна лица!) ступа на место оглашивача у погледу обавеза и одговорности прописаних законом, осим ако се из огласне поруке могу поуздано утврдити ти подаци.
Хајде да овај и још неке чланове Закона о оглашавању покушамо да применимо на случај „спирале тишине“ у случају, до данас, четири пуне године, неразјашњене, енигме: ко је наручио, финансирао и креирао погромашки спот против Оливера Ивановића који је, тачно три месеца после емитовања те потернице, ликвидиран у по бела дана? Што се тиче одговорности преносиоца огласне поруке (медиј), члан 20 каже: „Преносилац огласне поруке одговоран је за оглашавање чија је огласна порука противна одредбама овог или другог закона или подзаконског акта којим се уређује садржај оглашавања, ако је знао или је на на основу редовне провере околности конкретног случаја (нпр. увидом у садржај) морао сам знати да је огласна порука против наведених прописа и ако не поседује огласну декларацију из члана 19. овог закона.“
И остала два става истог члана иду у том правцу: „Преносилац огласне поруке одговоран је солидарно са оглашивачем, за штету која настаје објављивањем или преношењем на други начин огласне поруке за коју се на основу редовног увида може утврдити да је очигледно супротна овом закону, ако није прибавио уредно попуњену декларацију”. Те: „Преносилац огласне поруке може уговором са оглашивачем преузети искључиву одговорност за обавезе и одговорности оглашивача прописане овим законом”. Дакле, ТВ Пинк може и тако, солидарно, ако хоће, да заштити мистериозног наручиоца ТВ потернице за Оливером...
Међутим, пошто одбија да обелодани име онога ко је наручио и платио спот, тој телевизији, према важећем члану 79, као правном лицу које крши чланове 7, 8 и 10. овог закона, следује и – „заштитна мера забране вршења одређене делатности у трајању од шест месеци до годину дана“, док се одговорном лицу у том медију „може изрећи заштитна мера забране вршења одређених послова у трајању од шест месеци до годину дана“!
У делокругу рада Регулаторног тела за електронске медије (Регулатор, РЕМ) је, према Закону о електронским медијима, и да контролише рад пружалаца медијских услуга; изриче мере пружаоцима медијских услуга; прописује обавезујућа правила за пружаоце медијских услуга; одлучује о пријавама у вези са програмским деловањем пружалаца медијских услуга... Регулатор је (члан 51) обавезан и да се стара да програмски садржај пружаоца услуге не садржи говор мржње и информације којима се, на отворен или прикривен начин, подстиче мржња и насиље, између осталог, и због разлога политичких убеђења, али и да се (члан 50) „поштују људска права, а нарочито достојанство личности“. Но, упркос свакодневним прекршајима оваквог типа од стране више медија који користе националне фреквенције као јавно добро свих грађана – РЕМ нити једном (!) није изрекао привремену забрану објављивања програмског садржаја, а некмоли меру одузимања дозволе за емитовање неком медију, што, примера ради, предвиђају чланови 28 или 32 овог закона.
У најновијим спотовима (један емитован и на ТВ Пинк), председник ССП-а Драган Ђилас је оптужен да „жели да се врати на власт како би му фирме поново астрономски зарађивале“, те да је „постао милијардер захваљујући злоупотреби функције“, те да је иселио децу из Пионирског града, а уселио „Великог брата“...!
Када је реч о споту против „тајкуна Ђилаша“, вреди прочитати члан 7 Закона о оглашавању који „забрањује оглашавање којим се позива на недопуштене радње према другоме или на бојкотовање другог, односно прекидање или неуспостављање односа са њим“.
Апропо пропагандног спота Рио Тинта против грађана Србије који је емитован на националним фреквенцијама електронских медија, то је још један пример директног кршења члана 10 истог закона који каже да је „забрањено да се огласном поруком подстиче понашање које угрожава здравље или безбедност примаоца огласне поруке“!
Челница РЕМ-а (и копредседавајућа „вишестраначког надзорног тела за контролу медија у изборној кампањи“!), рецимо, промптно, „не види ништа спорно“ у поменутом споту против ДЂ. Упркос томе што, рецимо, члан 6 Закона о оглашавању, забрањује да се огласном поруком „изазива мржња или нетолеранција“ и налаже да „огласна порука мора да буде истинита, у складу са законом, и професионалном етиком“! И, унаточ томе што члан 8 забрањује подстицање дискриминације по било ком основу, а „посебно по основу уверења, националне, етничке, верске, родне или расне припадности, политичког и другог опредељења“, итд.
Али, зато, на другој страни, РЕМ се не изјашњава да ли је спорно нападно политичко оглашавање СНС-а и страначких функционера те партије изван изборне кампање. Иако оно траје од краја протеклог пролећа, а избора ће бити тек наредног травња! 
Иако, Закон о избору народних посланика, члан 25, јасно каже да се „одлуком о расписивању избора одређује дан одржавања избора и дан од кога почињу тећи рокови за извршење изборних радњи“ – дакле, никакве изборне партијске пропаганде ван изборне кампање не би смело да буде!
Али, када имате председника Републике који, ево, завршава свој (први) петогодишњи мандат, опстајући, противно члану 115 Устава Србије, и на највишој државној и на партијскј функцији, онда је постало нормално као „добар дан“ да он и његови најближи сарадници у партији и држави, већ месецима, воде отворену страначку изборну кампању и на РТС-у, али и комерцијалним телевизијама које се емитују на јавним природнима ресурсима какве су националне фреквенције.
Закон о јавним медијским сервисима (ЈМУ Радио-телевизија Србије и ЈМУ Радио-телевизија Војводине), пак, „уређује начин“ на који би јавни сервиси требало да остварују јавни или општеграђански интерес, а у опису посла јавног медијског сервиса је, по члану 2, и „остваривање јавног интереса у области јавног информисања“.  Према члану 4, рад јавног медијског сервиса би морао да се заснива на следећим начелима: „истинито, непристрасно, потпуно и благовремено информисање; независност уређивачке политике; независност од извора финансирања; забрана сваког облика цензуре и незаконитог утицаја на рад јавног медијског сервиса, редакције и новинара; примена међународно признатих норми и принципа, а нарочито поштовање људских права и слобода и демократских вредности...“
Али, кога је брига за то!?
Својевремено је одговорна особа ТВ станице Мост са севера Косова признала да је наручилац и финансијер погромашке потернице за покојним Оливером била косметска филијала СНС-а, Српска листа. Ружичастом ТВ мезимчету које је израсло у хидру не само да се „може“ да и даље не открива име наручиоца истог спота, већ чак да иде и корак даље, некажњено емитујући сличне уратке, овај пут против „тајкуна Ђилаша“. А Јавној кући медијској, „телевизији свих грађана Србије“, још се више „може“ да објављује огласе Рио Тинта против здравља грађана Србије, али јој, на другој страни, „закон не да“, да објави одговор грађана Рио Тинту.
Докле? Све док изнад свих закона ове земље, заштићени неким невидљивим имунитетом као пропагандне „свете краве“, буду, домаћи и страни, инспиратори, креатори и реализатори кампања дисквалификације, ниподаштавања и поништавања живих људи, произвођачи лажних ботовских налога по социјалним мрежама, пословође творница мржње и ловци на главе противника и критичара овог режима. (НИН, 25.11.2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)  

Ujedinjenje opozicije: Da li su zakasnili ili uhvatili poslednji voz?

 Još jedno pucanje uprazno
Višemesečna politička saga uskoro bi trebalo da dobije svoj epilog. Stranka slobode i pravde (SSP), Demokratska stranka (DS), Narodna stranka i Pokret slobodnih građana (PSG) načelno su se saglasili i sa još nekoliko manjih partnera učestvovaće na predstojećim izborima na svim nivoima. Čeka se još samo da dogovor bude ozvaničen.
Vest o konačnom ujedinjenju najvećih opozicionih partija stigla je nešto više od pet meseci pre roka koji je predviđen za redovne predsedničke i beogradske, kao i vanredne parlamentarne izbore.
Ujedinjenje i odluka o zajedničkom nastupu na izborima povukli su sa sobom niz pitanja među kojima najviše štrči faktor vremena kao nenadoknadiv resurs. Da li se sa odlukom zakasnilo ili je uhvaćen poslednji voz da se osujeti gotovo unapred proglašena pobeda Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke na budućim predsedničkim, beogradskim i parlamentarnim izborima?
O kašnjenju kada je ujedinjenje u pitanju svojevremeno je govorio Vuk Jeremić. Predsednik Narodne stranke je krajem oktobra ove godine ocenio da ujedinjenje opozicije već tada kasni jer je kraj oktobra bio rok koji su opozicione partije navodile kao konačan termin za odluku o izlasku na izbore…
"Po meni je krajnji rok za ujedinjenje bio juče (28. oktobar), drugim rečima – mislim da smo već u ozbiljnom zakašnjenju“, rekao je Jeremić za Novu svojevremeno.
Od njegove izjave prošlo je skoro mesec dana. Opozicija je u neodlučnosti izgubila dodatno vreme i dovela sebe u situaciju da se trka sa rokovima. Za malo više od pet meseci moraće javnosti da predstavi kandidata za beogradske i predsedničke izbore, kao i politički program kroz koji će se dotaći tema poput Kosova, Evropske unije, NATO-a, ekonomske politike. Da li je to dovoljno vremena da se na izborima ostvari zapaženiji rezultat?
Po mišljenju analitičara Dejana Vuka Stankovića, faktor vremena u ovom slučaju nije odlučujući.
"Nije ovo Amerika pa vam treba dve godine kampanje. Problem je što su lica koja vode opoziciju suviše poznata i imaju limite kod biračkog tela. Lično mislim da ti ljudi u bilo kojoj varijanti ujedinjeni, razjedinjeni, dobacuju do određenog dela biračkog tela i dalje ne mogu. Naravno, moguća su iznenađenja, ali ja ne verujem u neku dramatičnu izbornu trku“, kaže Stanković u razgovoru za "Ekspres“.
O značaju vremena kao ne preterano bitnom faktoru pred buduće izbore sa Stankovićem se slaže i analitičar Dragomir Anđelković, koji smatra da rok sam po sebi nije od presudnog značaja. Anđelković kao prvi problem sa kojim se opozicione stranke suočavaju ističe rejting koji, po njegovim rečima, nije preterano visok.
"Drugi problem jesu ideološke razlike. Primera radi, između stranke Slobode i pravde i Narodne partije postoje nesumnjivo velike razlike kada se prave koalicije. Te razlike dolaze do izražaja. Kada postoje koalicije gde je jedna partija potpuno dominantna, onda su njeni stavovi u principu stavovi cele koalicije. Tako da mali početni rejting i velike razlike između članica te koalicije ne daju mnogo optimizma da će oni moći da podignu u narednom periodu svoju popularnost. I da je period duži, ne vidim da bi im to bitnije značilo“, ističe Anđelković u razgovoru za "Ekspres“.
Razlike kojih se Anđelković dotakao odškrinule su vrata mogućeg efekta sinergije, odnosno pitanja da li je opozicija ovom odlukom o zajedničkom nastupu na izborima na dobitku ili bi opozicione stranke samostalnim nastupom više profitirale.
Izvršni direktor CeSID-a Bojan Klačar smatra da ćemo odgovor na ovo pitanje dobiti tek za oko mesec dana, kada će u istraživanjima moći da se postavi pitanje o glasanju za ovu koaliciju. Međutim, Klačar smatra da bi s obzirom na poznate parametre za očekivati bilo da ova koalicija pravi sinergiju.
"Ne možemo da licitiramo koju, ali bi bilo za očekivati da je nosi. Jer ne radi se o strankama koje iza sebe imaju radikalno drugačija mišljenja. U suštini jedina stranka koja se razlikuje od drugih, u smislu ideološke i programske profilacije, jeste Narodna stranka Vuka Jeremića. Ali činjenica je da Vuk Jeremić ima politički kapital i politički bekgraund iz Demokratske stranke i da njegova stranka ima vrlo visoku saglasnost sa ostalim strankama u koaliciji oko tema putem kojih se obraćaju javnosti. Ova koalicija je sada napravljena trebalo bi da bude razumljiva biračima i trebalo bi da pravi sinergetski efekat. Problem bi mogao da nastane ukoliko bi se toj koaliciji pridružile stranke poput Dveri, koje bi bile politički i ideološki na drugoj strani. Ali šanse za tako nešto ne postoje. Kao što su šanse da se na ovoj listi pojavi Ne davimo Beograd, imajući u vidu da Ne davimo Beograd ima nešto drugačije biračko telo koje od njih očekuje drugačije teme, ljude, pristup“, objašnjava Klačar u razgovoru za "Ekspres“.
Niz izazova sa kojima bi opozicione stranke u narednom periodu mogle da se suoče nastavlja Cvijetin Milivojević.
Politikolog u razgovoru za naš list nameće pitanje kako ubediti građane koji su prošle godine poslušali opoziciju i bojkotovali izbore da su se sada izborni uslovi popravili i da opozicija sada želi da izađe na izbore.
"Takođe, otvara se i sledeće pitanje. Da li opozicija izlazi na izbore zato što smatra da ne može da preživi, odnosno da stranke ne mogu da prežive bez budžetskog finansiranja? Jer je poznato da ako niste u parlamentu vi ne možete da se finansirate iz državnog budžeta. Dakle, da li je strankama važnije budžetiranje njih kao organizacija ili interes građana. Otvara se mnogo pitanja i nijedno ne bih potcenio“, ističe naš sagovornik.
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju nedeljnika "Ekspres" koji je na kioscima. (www.ekspres.net, Teodora Stojanović i Mihailo Paunović,  26.11.2021)

Marinika Tepić zajednički kandidat opozicionog bloka u Srbiji

Opozicione stranke koje su bile dio Saveza za Srbiju, postigle su dogovor o zajedničkom izlasku na izbore. Demokratska stranka, Stranka slobode i pravde, Narodna stranka i Pokret slobodnih građana bit će u koaliciji za lokalne parlamentarne i predsjedničke izbore. Marinika Tepić, potpredsjednica Stranke slobode i pravde najavila je da će biti nosilac zajedničke liste na parlamentarnim izborima. (www.balkans.aljazeera.net, Dejana Vukadinovic, 25.11.2021)

https://balkans.aljazeera.net/videos/2021/11/25/marinika-tepic-zajednicki-kandidat-opozicionog-bloka-u-srbiji

Mogu li sankcije biti zamena za dogovor?

Dodatno angažovanje SAD i EU zbog krize u BiH
Inače ne baš stabilna situacija u Bosni i Hercegovini, poslednjih meseci je dodatno zaoštrena, a rezultat tih napetosti je i pojačano angažovanje predstavnika SAD, ali i najave mogućih sankcije ne samo iz SAD već i iz Evropske unije.
Predstavnici američke administracije koji su posetili BiH u prethodnom periodu nosili su poruke mira, ali su istovremeno isticali da će nepoštovanje Dejtona ili istupanje iz institucija dovesti do sankcija. Takođe, sankcije prema BiH, bile su i tema sastanka ministara Evropske unije koji je održan 15. novembra, kada je nekoliko zemalja članica zatražilo da se razmotre sankcije protiv "zvaničnika koji podrivaju integritet BiH".
Najglasniji u EU, kada su zahtevi za sankcije u pitanju, bio je nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas, koje tokom sastanka imao i verbalnu debatu sa Peterom Sijartom, ministrom spoljnih poslova Mađarske, koja se oštro protiv ovakvim merama.
Prema mišljenju analitičara, sagovornika Euronews Srbija, takav potez je sa jedne strane zakasnela reakcija, a sa druge bi izazvao novu destabilizaciju i ne bi doprineo rešenju tekućih problema.
Šta je poručio Blinken?
Državni sekretar Entoni Blinken je u pismu članovima Predsedništva BiH napisao da će  "svako jednostrano povlačenje iz državnih institucija Bosne i Hercegovine biti sankcionisano", objavilo je sarajevsko Oslobođenje.
Pismo je adresirano na sva tri člana Predsedništva BiH, odnosno na predsedavajućeg Željka Komšića i na članove Šefika Džaferovića i Milorada Dodika, a pismo im je na sastanku uručio savetnik u Stejt departmentu Derek Šolet.
"Kao svedok potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, Sjedinjene Države ponavljaju da će potezi jednostranog povlačenje iz institucija na državnom nivou ili bilo kojeg drugog pokušaja destabilizacije Dejtonskog sporazuma biti suočeni s odgovarajućim merama, uključujući i razmatranje sankcija", napisao je Blinken.
Koraci ka podrivanju institucija BiH, napisao je Blinken u pismu, ugrozili bi ne samo evropsku perspektivu BiH, već i stabilnost i garancije neophodne za privredni oporavak i strana ulaganja.
Blinken je pozvao članove Predsedništva BiH da reše trenutnu političku krizu. Ipak, ovaj apel teško da će biti uslišen, a problemi se svakodnevno produbljuju.
Da li su jednostrane sankcije rešenje?
Srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik i predsednica Republike Srpske Željka Cvijanović reagovali su na ovo pismo SAD. Dodik je rekao da su se u pismu "pominjale sankcije" i da "nije isključeno da ih neke zemlje jednostrano uvedu", ali je naveo i da sankcije nisu rešenje problema.
I Cvijanović smatra slično - ona je ocenila da "slanje pisma i pretnje nisu formula za uspeh", i da bi međunarodni faktori trebalo da uzmu u obzir da u BiH postoje silni problemi, a da je RS spremna da se ti problemi prevaziđu.
Politikolog Cvijetin Milivojević rekao je za Euronews Srbija da je sada, kao i ranije, prisutna retorika Vašingtona o sankcijama, kao što se i neki političari u EU zalažu za to, ali ističe da bi, ukoliko do njih dođe, to dodatno stvorilo probleme koji bi dalje potpirili raspad BiH.
Najpre, Milivojević je ukazao da su sankcije protiv srpskog člana Predsedništva BiH, kao pojedinca, uvedene na kraju mandata Baraka Obame i nisu ukinute do danas, iako su se administracije menjale.
"Unilateralno uvođenje sankcija bi bilo kontraproduktivno za one koji to zagovaraju. Posebno u ovoj situaciji kada imate nepriznatog visokog predstavnika i različito ponašanje međunarodne zajednice", kaže Milivojević.
On dodaje da bi uvođenje sankcija samo jednom entitetu, odnosno Republici Srpskoj, dovelo do situacije koja bi više išla ka raspadu države.
"To bi definitivno značilo da bi se aklamativno građani tog područja okrenuli od Vašingtona i Zapada i gledali ka onima koji hoće da im pomognu da prežive. To nije ni kratkoročno, a kamoli dugoročno rešenje", objašnjava Milivojević.
"Odavno prošlo vreme pretnji bez posledica"
Kada su u pitanju sankcije koje bi nametnula Evropska unija, o njima je bilo reči na sastanku ministara EU, 15. novembra, nakon kojeg je saopšteno da su, kada je reč o BiH "sve opcije na stolu".
Iako u EU trenutno nema konsenzusa o podizanju sankcija, još od 2011. godine postoji "pravni okvir" za sankcije protiv onih pravnih i fizičkih lica koja detabilizuju BiH i podrivaju suverenitet i teritorijalni integritet BiH koji predviđa da sankcijama budu obuhvaćene i osobe koje "ozbiljno ugrožavaju sigurnosnu situaciju" ili podrivaju Dejtonski sporazum.
Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov ocenjuje da je "odavno prošlo vreme kada se samo preti, bez uvođenja stvarnih sankcija", kao i da je u pitanju zakasnela reakcija međunarodne zajednice.
"Tolerisanje ovakve situacije, odnosno stanja truljenja, dovelo je do toga da su lideri u BiH razna upozorenja, ali su videli da mogu da idu dotle da prete raspadom Bosne i Hercegovine - ovaj put ne kolokvijalno, već postoji ozbiljan strah kod ljudi da može da dođe do loše situacije, čak i do nečega što smo videli devedesetih", rekao je Popov za Eruonews Srbija.
Odgovornost na međunarodnoj zajednici
On dodaje da je međunarodna zajednica i dalje odgovorna za BiH, jer je ustav te zemlje baziran na mirovnom sporazumu.
"Odgovornost međunarodne zajednice je apsolutna. Videlo se još pre pet godina da BiH, ovako dizajnirana, neće moći da funkcioniše. Njihova odgovornost je u tome što su dozvolili prvo da se osile lideri u BiH, a došlo je i do promena u svetu. Nemamo više Jeljcinovu Rusiju, već Putinovu, koja je sad stala iza Republike Srpske i došlo se do nemoguće situacije, da se rešava 'kvadratura kruga'", ističe Popov.
Kada je reč o mogućem rešenju krize i uticaju međunarodnog faktora, Milivojević navodi da bi pre svega trebalo na razgovor da budu spremni predstavnici sva tri naroda, a onda i predstavnici međunarodne zajednice koji imaju uticaja na tom području - EU, SAD, Turska i Rusija.
"To bi trebalo da podrže i susedne zemlje, garanti i potpisnici Dejtonskog sporazuma", kaže Milivojević.
"Teško da će sve zemlje pristati na sankcije"
U slučaju postizanja konsenzusa, EU bi trebalo samo da doda u već postojeći okvir imena onih protiv kojih se sankcije uvode.
Nemačka je tražila da se pitanje potencijalnih sankcija konkretizuje već u decembru, kroz ministarske zaključke o BiH, a ovom predlogu se direktno suprotstavila jedino Mađarska, koja je tražila "isti angažman i za Sarajevo i za Banjaluku".
Milivojević ističe da se Nemačka, kao najjača zemlja EU zalaže za sankcije, ali je naglasio da EU mora da ima podršku svih članica za to, što je teško izvodljivo.
"Prvo, tu je pet zemalja koje ne priznaju Kosovo, koje bi bile protiv, kao i druge koje ne bi podržale sankcije protiv Republike Srpske - Mađarska, Slovenija, pa i Poljska", kaže Milivojević.
Popov ocenjuje da se sankcijama BiH protive "svi autoritarni režimi u Evropi".
"Imate celu Višegradsku grupu, i Janšu u Sloveniji. Orban je tu najglasniji - čak je išao i u privatnu posetu Dodiku u Laktaše. Na taj način žele da pokažu da Evropska unija ne može zapravo ništa da uradi", kaže Popov.
Dodaje da bi odlučivanje konsenzusom moglo da dovede do stvarne krize u Evropskoj uniji, i da bi bolje bilo kada bi 12 zemalja osnivača imale kontrolni paket, kako bi se ovakve situacije izbegle. (www.euronews.rs, portal, Tijana Krnjaić, Jovan Đurić, 22.11.2021)

Bitka za mandate

Đilas i Jeremić u klinču, obojica traže veći deo liste!
Partije SSP, NS, DS i PSG najavile sastanak do ponedeljka, na kome bi trebalo da se konačno usaglase da li će zajedno na izbore i u kom obliku. Dogovor se odugovlači jer je zapelo oko podele kolača
Lideri Stranke slobode i pravde Dragan Đilas, Narodne stranke Vuk Jeremić, Demokratske stranke Zoran Lutovac i lider Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović ovog vikenda trebalo bi da postignu konačni dogovor o zajedničkom izlasku na predstojeće izbore. No, upućeni tvrde da od dogovora može i da ne bude ništa i ada se on do sada razvlačio jer Đilas i Jeremić ne mogu da se usaglase čijih će više ljudi biti na izbornoj listi.
Prema saznanjima Kurira, za sada je jedino izvesno da bi pomenuti lideri partija trebalo da se sastanu do ponedeljka.
- Iako je poenta sastanka da se konačno dođe do dogovora o zajedničkom izlasku na izbore, problem su trzavice između Đilasa i Jeremića. Obojica žele da imaju više kandidata na listi, potencijalnih budućih poslanika. Đilas insistira da većina budu njegovi kandidati, ali je i Jeremić nedavno postavio direktan uslov - da čak polovina liste bude njegova, a da ostali podele drugu polovinu. Jeremić tvrdi da je on najjači od njih trojice, ali i da ulaže najviše novca u kampanju. Što će reći, on gleda iz ugla da ko ima više para, dobije i više mesta na listi - priča sagovornik Kurira iz opozicionih redova.
Kako kaže, iako su sva trojica svesna da vreme prolazi i da bi morali što pre da se usaglase i počnu da rade na strategiji za kampanju, odluče ko će biti predsednički kandidat, kao i nosilac liste za beogradske izbore, velika je verovatnoća da zbog Đilasa i Jeremića opet sve ostane nerešeno.
S druge strane, zamenik predsednika Stranke slobode i pravde Borko Stefanović rekao je da je optimista i da "očekuje u najkraćem mogućem roku dogovor sa DS i NS o eventualnom izlasku na izbore", te tvrdi da ne žele da se bave procentima i kvotama.
- Nas isključivao interesuje pobeda - rekao je Stefanović za list Nova.
Demokrata Slobodan Milosavljević za Kurir kaže da je sastanak i eventualni dogovor Đilasa, Jeremića i Lutovca potreban, ali ne i dovoljan uslov za odličan rezultat na izborima i eventualnu pobedu.
- Pored njih troje, dogovor opozicije mora da obuhvati sve opozicione kolone i centru i levo od centra (Tadićev SDS, Demokrate Srbije, Nova stranka, GDF, 1 od 5 miliona, više stranaka zelenih i manjine). Tek u tom savezu i drugoj, desnoj opozicionoj koloni ( Dveri, DSS, POKS, Nova Srbija, Dosta je bilo....) kreira se šansa da predstojeći izbori ne budu izbori kontinuiteta već izbori promena. A onda, nakon godinu dana privremene, koncentracione vlade, koja će osloboditi medije, institucije i građane od straha, biće raspisanini i održani slobodni programski i ideološki izbori na kojima će Srbija izabrati ko će je voditi u narednom cuklusu - smatra on.
Analitičar Cvijetin Milivojević za Kurir ocenjuje da opoziciji ne treba da bude bitno koliko će ko imati svojih ljudi na listi.
- Stvar je u tome da je najveći deo opozicije, i oni koji su učestvovali u dijalogu s učešćem stranaca i oni koji su učestvovali u dijalogu bez njih, zapravo preskočio najvažnije pitanje u dijalogu, a to je da budu odvojeni lokalni izbori od parlamentarnih i predsedničkih. No, deo opozicije, iz svoje prepotencije, verujući da će pobediti u Beogradu, nije to ni postavio kao zahtev. To je suština problema. Periferno je pitanje ko će imati koliko svojih ljudi na listi. To je bitno samo za ljude u tim strankama koji gledaju šta će da uzmu sutra ako budu učestvovali na izborima. Za građane to uopšte nije bitno - smatra Milivojević.
Ne mogu da se dogovore ni oko predsedničkog kandidata
Problem u postizanju dogovora je i izbor predsedničkog kandidata. Potpredsednik Narodne stranke Zdravko Ponoš je jedan od potencijalnih kandidata, ali i potpredsednica Đilasovog SSP Marinika Tepić. Svako od lidera bi pak da nametne kandidata iz svoje stranke. Istovremeno, nosilac opozicione liste za beogradske izbore se još uvek ne spominje, jedino se vaga mogućnost da to bude neka nestranačka ličnost.
Istraživanje Faktor plusa: Cenzus siguran za samo četiri liste
Poslednje istraživanje agencije Faktor plus pokazalo je da, kada bi se parlamentarni izbori održavali sada, Srpska napredna stranka bi osvojila 58,3 odsto glasova, a cenzus bi prešle još četiri liste. Cenzus bi prešli SSP sa 9,4 odsto, SSP sa 5,4, koalicija DSS/POKS sa 4,3 i DJB Saše Radulovića sa 3,4 odsto.
Na granici su Zavetnici sa 2,9 odsto i Narodna stranka sa 2,7, dok su iza DS (1,9), Savez zelenih (1,8), PSG i Dveri (1,5) i SRS sa 1,4 odsto. (www.kurir.rs, Kurir, Ivana Žigić, 21.11.2021)

Postoje li „crne liste“ gostiju na RTS, kako što tvrdi predsednik Srbije?

Javni servis vodi kampanju za Vučića
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić „požalio se“ Milomiru Mariću kako ga RTS ne zove da gostuje, ističući kako se on nalazi na „sivoj listi“ sagovornika, dok su Milomir Marić, i vlasnik Informera Dragan J. Vučićević „na crnoj listi“, koje javni servis nikada ne zove kao sagovornike.
Predsednik je pritom „smetnuo sa uma“ da je on vodeća ličnost infornativnih programa RTS-a, da je Vučićević pobednik u konkurenciji kršenja etičkih standarda novinarske profesije i prvoplasirani u širenju lažnih vesti, a takođe se nije zapitao zašto od vremena kada je on preuzeo apsolutnu vlast u Srbiji, na javnom servisu nema mesta za nezavisne novinare i političke analitičare.
Vučiću je nedovoljno što je u proteklih mesec dana, u RTS-ovom Dnevniku 2 bio tema oko sat vremena, i to 40 minuta pozitivno predstavljen, a oko 10 minuta neutralno.
On smatra da ga nema dovoljno, i putem svojih prorežimskih medija pita generalnog direktora RTS Dragana Bujođevića zašto na javnom servisu njegovih novinarskih perjanica nema dovoljno, tvrdeći pritom da na njemu ima mesta za urednika KRIK-a, Stevana Dojčinovića.
S tim što se Dojčinović pojavljio jednom u šest godina, u kontekstu u kojem je morao da brani nezavisno istraživačko novinarstvo od nezavisnih „novinarskih“ kolumnista Informera.
Kako su nam rekle kolege sa RTS-a, zvaničnih „crnih lista“ nema, mada se nezvanično govorilo o listama novinara koje treba skloniti iz programa.
– Postoje “ neformalne” liste koje se podrazumevaju zbog uređivacke politike. A što je Vučićevića tiče, ovo je bar treći ili četvrti put da on to pominje. DJV-a je na RTS-u otpisao Tijanić. Nikome potom nije palo na pamet da to menja. Jer taj čovek ima više lažnih vesti i naslovnih strana od tiraža svojih novina. Dojčinovića će pustiti tako da ga izmontiraju i relativizuju njegovu priču. A realni protivnik aktuelng režima može se pustiti u emisiji jedan prema dva, odnosno prema tri, ako računamo voditelja – ukazuju kolege sa RTS-a koje su insistirale na anonimnosti.
Politikolog Cvijetin Milivojević, koji se čak od 2013. nije pojavio na RTS, kaže za Danas da podržava apel predsednika Srbije Aleksandra Vučića da se češće pojavljuje na RTS-u, i da je, kako kaže, spreman da potpiše i peticiju o tome, ako se pokrene.
– Mene na RTS-u nema od 2013., kada sam prvi put pomenuo tekst briselskog sporazuma i činjenicu da se tamo ne pominje reč „Srbija“. To je očigledno mnogo zabolelo uredništvo javnog servisa. O uredničkoj politici RTS-a ne mislim ništa. Oni se ne bave ličnim napadima na neistomišljenike predsednika Srbije, ali mu zato rade kampanju 24 časa, sedam dana u nedelji. Oni se jednostavno ne bave svojim poslom. Građani koji ne prate ništa sem RTS-a nisu uopšte informisani. Misija RTS-a nije da bude oglasna tabla SNS, već da izveštava o bitnim temama kao i samom životu građana Srbije – ukazuje Milivojević.
Ni urednik NIN-a Milan Ćulibrk ne pamti kada je poslednji put bio na RTS-u. Po njegovom sećanju, to je bilo pre oko pet godina.
– Ne računajući izjave za Oko magazin, stvarno se ne sećam kada sam poslednji put gostovao na RTS-u, u jutarnjem ili informativnom programu. Ako se dobro sećam, posle mog gostovanja u Ćirilici, kada je Marićev gost bio Vučić, nisam bio na RTS. A ni na većini drugih TV sa nacionalnom frekvencijom, osim par gostovanja u jutarnjem programu TV Prva i to vikendom – ukazuje Ćulibrk.
Predsednik NUNS-a Željko Bodrožić ocenjuje za Danas da je Vučićevo „kmečanje i kukanje“ deo propagandne strategije kojom želi da se on i njegovi iz organizovane grupe na vlasti prikažu kao nekakve žrtve, i stvori privid kako neki drugi, oni bivši ili strani špijuni, kontrolišu većinu medija.
– Uostalom, od prvog dana na vlasti do danas, Vučić i ekipa govore i ponašaju se u mnogo čemu kao da su opozicija i kreiraju uverenje kod hipnotisanih podanika da je centar moći negde drugde, a ne u kabinetu predsednika SNS-a. I bacaju udicu, da se upecamo i raspravljamo da li bestidni likovi poput Vučićevića i Marića treba da dobiju termin i na RTS-u. S obzirom koliko je informativni program RTS-a podređen Vučiću, mislim da je taj dvojac službenika SNS propagande zaslužio da i na državnoj televiziji širi svoje gadosti i zlobu. To bi bilo pošteno i od režima i od Bujoševića i Stefanovića – smatra Bodrožić.
Ali, dodaje, kako su Vučić i ekipa na potpuno suprotnoj strani od poštenja i istine, to se neće desiti, „jer u podeli uloga u režimskoj mašineriji za manipulacije, izvršioci sa RTS-a imaju zadatak da stvaraju opsenu svoje neutralnosti i profesionalnosti“.
– U ove dve i po godine, koliko sam predsednik NUNS-a, u dva navrata su mi tražili izjavu za emisiju OKO, s tim da sam jednom zloupotrebljen za bestijalni obračun Nenada Lj. Stefanovića sa Slavišom Lekićem i Vladimirom Todorićem, jer je ta emisija očigledno sa tom namerom i realizovana. I to je to. Nikada nisam dobio priliku uživo nešto da kažem na državnoj televiziji – ukazuje Bodrožić.
Pisac i novinar Marko Vidojković kaže za Danas da je na RTS-u bio 20 sekundi, 29. novembra 2017, kada je njegova izjava emitovana u okviru Kulturnog Dnevnika. Za predsednika Srbije i njegove žalopojke da ga nema dovoljno na javnom servisu, kaže da je „jedan drski lažov“, koji nas svojim izmisljotinama provocira da ga psujemo, „što mu se ovog puta neće desiti“.
– On ne računa što se neprekidno o njemu blebeće na javnom servisu, već bi bio zadovoljan kada bi bio urednik i voditelj svih informatovnih emisija. Još samo fali i Milomir Marić, da mu drži strah i tada bi RTS bio po Vučićevoj volji. Ponavljam, trol kome se, posle ovakvih izjava, treba samo smejati, ako je moguće u lice – navodi Vidojković.
Za vlasnika Informera Dragana Vučićevića kaže da ga treba držati ne samo van RTS-a, već i mnogih drugih institucija „iz sanitarnih razloga“.
– Njemu bi najbolje stajalo mesto u zoološkom vrtu, u kavezu između majmuna i lešinara – zaključuje Vidojković.
Olivera Kovačević: U zabavnom programu RTS nema „crnih lista“
Urednica zabavnog programa RTS Olivera Kovačević istakla je za Danas da u zabavnom programu javnog servisa nema „crnih lista“, te da se obratimo glavnom i odgovornom uredniku infornativnog progranma Nenadu Lj. Stefanoviću. O postojanju „crnih lista“, s obzirom na to da je kao glavni krivac za njih označen direktor javnog servisa, pitali smo Dragana Bujoševića, ali do zaključenja ovog broja nije odgovorio na naša pitanja.
Vučić: Zašto Vučićević ne može na RTS?
– Bio bih arogantan kad bih rekao da nisam negde prisutan u medijima. Konstatovao sam kod Marića u emisiji, da osam do devet meseci nisam bio na RTS-u. Ne žalim se na to, ali me zanima kako neko može na RTS a neko ne. Ko propisuje kriterujeme o gostovanju na RTS-u? Kako može urednik niskotiražnog lista ili niskotiražnog portala, a ne može urednik najtiražnijih novina u Srbiji. Da li to ima veze s nekim ličnim, s nekim nacionalnim ili sa nekim drugim interesom?! Na to nisam dobio odgovor i nemoguće je dati racionalan i logičan odgovor. Onda vidite da to nekom smeta, ja se ne žalim ni na šta, gostovaću kada budem bukvalno morao, ali svakako neću ići ove godine, možda ću ići u januaru ili februaru – rekao je juče predsednik o uređivačkoj politici RTS-a, nakon otvaranja fabrike u Subotici. (www.danas.rs, Danas, Katarina Živanović, 20.11.2021)

БиХ руше они који не желе да разговарају

БАЊАЛУКА, БЕОГРАД - Отворен дијалог свих страна које су директно, путем Дејтона, повезане са БиХ је једини пут за излазак из политичке кризе у коју је она запала, а свако ко јој жели добро и да опстане у неком облику мора да пође од онога што спаја три народа и два ентитета.
Став је то саговорника “Гласа Српске” у вези са проблемом у БиХ и новом потврдом да је Србија, односно њен предсједник Александар Вучић спреман да се нађе за истим столом са лидером СДА Бакиром Изетбеговићем и разговара отворено свему. Вучић је, наиме, у свјетлу све чешћих помињања санкција за српске представнике у БиХ због посљедњих потеза које су повукли да би вратили земљу на дејтонске принципе, истакао да би се тај вид казне прелио на цијелу на БиХ, па и регион. Уз то је истакао да је спреман да се нађе са Изетбеговићем и у дијелу Сарајева, иако је лидер СДА недавно усмено пристао на састанак у Београду, али накнадно те ријечи повукао.
Упућени у односе у БиХ истичу да је веома важно да се разговара и да то стално треба понављати, спустити тензије и отворити реалне карте, ако се жели сачувати БиХ као земља, односно државна заједница.
Политички аналитичар из Београда Цвијетин Миливојевић каже да у разговоре треба укључити све стране, јер је свима познато ко има какав утицај на народе у БиХ.
- Игра жмурке је пролазила кроз ове деценије. Противници разговора беже од тога да се ствари назову правим именом, а то је да у БиХ постоје три конститутивна народа, два ентитета, земље потписнице Дејтона. Да би се ствари покренуле ка неком решењу, односно разрешењу политичке кризе треба потпуно оголити све, а не играти се, као на пример у институцијама БиХ, тачније Уставном суду у коме је нацртана формула и где су три странца из оних земаља који су љути противници ставова Срба и Србије на међународној политичкој сцени - истакао је Миливојевић.
Логично је, додаје, да ако неко жели договор тежи ка компромису.
- Полази се од онога што спаја, а не раздваја. Већини Срба је ближа репрезентација Србије него БиХ, већини Хрвата Хрватска него БиХ, а Бошњацима најближа БиХ, јер су већински народ у БиХ, али истовремено када играју Србија и Хрватска против Турске, за кога ће Бошњаци навијати? Потребно је кренути од оног што спаја, а не на силу стварати бошњачки национални идентитет, и истовремено државни идентитет БиХ. То никада неће проћи код Срба и Хрвата. Мора се градити политичка пракса у којој ће неговати оно што је неспорно. То су, на пример, путеви. Турска је кренула са неким инвестицијама, мостови... Треба видети од чега имају користи сва три народа и од те љуштуре градити даље институције. Није без разлога Дејтон предвидео Савет министара БиХ са три министарства, као помоћни орган Предсједништва. Све друге ствари које се потенцирају, као што су НАТО, нису реалне јер један народ то неће, али ту је ЕУ за коју су сви. Нека и ЕУ начини корак напред - истакао је Миливојевић.
Професор и стручњак за међународне односе Милош Шолаја сматра да је разговор једини излаз из политичке кризе у коју је запала БиХ, уз жељу да се постигне договор између страна у процесима.
- Уз три унутрашња партнера, треба да се чују и други који су важни за БиХ, посебно они који су задужени за суштинску реализацију Дејтонског споразума. То су Србија и Хрватска. Само на тај начин се може довести до одрживог рјешења - каже Шолаја који дијели став и оних који сматрају да некима одговара стална политичка криза у БиХ јер, како каже, неко из тога црпи енергију и своје интересе.
Санкције
Милош Шолаја наглашава и да евентуалне санкције не би само осјетила Република Српска, већ цијела БиХ. - Нема јасне идеје како би санкције требало да изгледају. Није то ни рјешење, посебно када су нејасни циљеви и циљане групе - истакао је Шолаја. (www.glassrpske.com, Glas Srpske, Ведрана Кулага Симић, 18.11.2021)

Šta očekuje Sandžak posle Muamera Zukorlića?

 Iznenadna smrt verskog i političkog lidera
O političkom i verskom značaju Muamera Zukorlića za Sandžak možda najbolje govore hiljade koje su ga ispratile. Zukorlić, koji je iznenada preminuo 6. novembra, bio republički poslanik,  potpredsednik parlamenta, predsednik Skupštinskog odbora za obrazovanje, ali i lider jedne tri najznačajnije bošnjačke stranke u Srbiji. Bio je i čovek kontroverzi, koliko je hvaljen od svojih pristalica toliko, sa druge strane i kritkovan, kako zbog načina na koji je sprovodio svoj uticaj, tako i zbog političkog angažmana i sumnji u zloupotrebe.
Smrt Zukorlića za mnoge u Sandžaku znači odlazak političara, verskog lidera, sposobnog i pragmatičnog intelektualca.
Uz njegovo ime, međutim, vezuju se kontroverze. Bio je na čelu jedne od dve islamske zajednice u zemlji, one za koju se smatra da ima veći legitimitet, pod okriljem Sarajeva.
Njegove pristalice naglašavaju da je upravo za Islamsku zajednicu i vakufsku imovinu uradio mnogo, protivnici, da je bilo velikih zloupotreba u poslovanju koje se dovodi u vezu s njim.
"Nisu mogli da prihvate njegovu nadmoć, njegovu superiornost koju je on imao u odnosu na njih. Verujte, Zukorlić se nije mogao uporediti sa bilo kim iz reda bošnjačkih političara", rekao je predsednik Mešihata Islamske zajednice u Srbiji Mevlud Dudić.
Posle Zorana Đinđića, u Beogradu je našao partnera tek u Aleksandru Vučiću. To su mu mnogi zamerali, zbog odnosa Vučića i vlasti u Beogradu prema genocidu u Srebrenici.
"Sve to što je činio i što je dogovarao, nama je bilo u interesu. A to što predsednik države, ili neko drugi negira legalno donete odluke, presude u Hagu, mi se s tim nikada nećemo miriti", dodao je Dudić.
Ime Muamera Zukorlića i nakon smrti izaziva oprečne reakcije, ali ono što je gotovo sigurno je da bi politička slika u Sandžaku mogla nepovratno da se promeni. Međutim, kako su građani i tamo duboko podeljeni po partijskim linijama, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi kuda bi te promene mogle da odvedu.
O odnosima s drugim političarima iz Sandžaka možda najbolje govori činjenica da se SDA distancirala od svojih članova koji su otišli na ukop ili molitvu. Ova stranka je saopštila da je Zukorlićev SPP član Vučićeve velikosrpske koalicije. Iz SDP-a koju je osnovao Rasim Ljajić nisu želeli da govore o Zukorliću.
Sead Biberović iz organizacije Urban In za Euronews kaže da je Zukorlićeva smrt značajan događaj ne samo za Sandžak, već za celu zemlju, jer je bio uticajan i u religijskim i političkim krugovima.
"Bio je mlad, sposoban čovek, međutim, kada je dobio na tacni 1993, prvo religijsku vlast, religijsku moć, čini mi se da je izgubio nekakve svoje i uzuse i svoje nekakve ideale i postao je preambiciozan, hteo je uvek sve više i više i više i više, ali ne, nažalost, za zajednicu", naveo je Biberović.
Šta će odlazak Zukorlića značiti za Sandžak i bošnjačke političke partije?
Odlazak jake političke, religijske i poslovne figure poput Muamera Zukorlića oslabiće Stranku pravde i pomirenja, smatra politikolog Cvijetin Milivojević i dodao da je pitanje da li njegovi naslednici na čelu te stranke mogu da je vode na isti autorativan i harizmatičan način.
"Odlaskom gospodina Zukorlića gubi se ta osnovna nit Stranke pravde i pomirenja koja osim političke note, priče o pomirenju, nužnosti i suživota Bošnjaka i Srba u Sandžaku odosno Raškoj oblasti, nudila i nešto još što nisu mogle da nude ove dve druge stranke. Nudila je tu jednu vrstu religijske islamske potke koja je nesporno u tom trenutku bila na strani Zukorlića", rekao je Milivojević za Euronews Srbija.
Sa druge strane, Milivojević naglašava da se sada "posthumno prenaglašava moć Zukorlića u Sandžaku" i da treba imati u vidu da tamo postoje još dva jaka politička lidera Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin, te da je u Sandžaku raspored snaga na neki način ravnomeran.
Istoričar Husnija Kamberović kaže da je Zukorlić imao velike političke ambicije. Ipak, dodaje, kao političar nije uspeo da ih ostvari.
"Mislim da on jeste zaista kao mlad čovek imao velike ambicije, ali njegova razina do koje je stigao je Sandžak. Da li je bio uspešniji kao verski lider ili politički to ne znam, zato što je bio i jedno i drugo, ali je ja bih rekao, to bih rekao da je bio njegov problem, prosto nije razlikovao svoju versku poziciju od svoje političke uloge", kaže Kamberović.
Naglašava da značajne promene ne očekuje, međutim, i on je saglasan da će Zukorlićeva stranka postepeno gubiti na snazi u Sandžaku.
"Ona je bila vezana za njegovu moć, harizmu, a on je tu harizmu nekad gradio na različite načine, često gubeći osećaj za pravdu i pomirenje o kome je tako često govorio. Sama činjenica šta se dogodilo sa rukovodstvom njegove stranke nakon njegove smrti, sin nasledio, neka vrsta feudalizacije političke stranke", dodao je on.
Bivši muftija Mešihata Islamske zajednice u Srbiji iznenada je preminuo 6. novembra u 51. godini, nakon predavanja koje je održao na Fakultetu za islamske studije u Novom Pazaru. (www.euronews.rs, Euronews TV Srbija/Stefan Goranović, Živana Šaponja Ilić, 18.11.2021)
https://www.euronews.rs/srbija/politika/25680/iznenadna-smrt-verskog-i-politickog-lidera-sta-ocekuje-sandzak-posle-muamera-zukorlica/vest

Мој глас за Вучића: Председник свих грађана, а не партије!

„Хај'мо поново“, како је некада зборио мистериозни Милан Беко:
Вест од 8. октобра 2020, дан након обелодањивања претпоследњег извештаја Европске комисије о напретку Србије у евроинтеграцијама: „Председник Србије АВ изјавио је да је прихватио критике комесара за проширење Оливера Вархеија које су упућене на његов рачун. Вучић је, након састанка са Вархеијем, рекао да су критике биле усмерене ка „коришћењу функције председника државе чиме је придобијао грађане Србије за страначку листу коју је водио“.
Уследило је условно признањаелегитимности октроисаних избора из јуна 2020. и (у међувремену, испуњен!) налог из Брисела нашем Врховнику да орочи Владу на годину и по и распише ванредне парламентарне изборе, пошто претходно исфингира некакав дијалог с опозицијом.
И било је: и вук сит – и овце (мислим на опозицију која је, де факто, признала резултате избора које је бојкотовала!) на броју. А епилог тог договора, живимо и дан-данас.
Члан 115. („неспојивост функција“) Устава Србије из 2006. године каже:  „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.“
Закон о спречавању корупције (чак и са последњим изменама и допунама из 2021) дефинише „јавног функционера“ као „свако изабрано, постављено или именовано лице у органу јавне власти, осим лица која су представници приватног капитала у органу управљања привредног друштва које је орган јавне власти“.
Појам „сукоб интереса“, према истом закону (члан 41) је „ситуација у којој јавни функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције“.
Да преведем са високоумног на српски: Ако је тај јавни функционер, на пример, председник Републике Србије, да ли он, на непристрасан и законит начин, може да симболизује и гарантује „државно и грађанско јединство“ свих седам милиона грађана, како му Устав налаже, ако паралелно има и приватни итнерес отелотворен у чињеници да, истовремено, командује страначком војском од 750.000 напредњака, који су му свакако милији од 6.250.000 грађана који нису чланови, а већина ни гласачи, те партије?
Идемо даље. Члан 40 Закона о спречавању корупције каже да је јавни функционер „дужан да јавни интерес не подреди приватном, да се придржава прописа који уређују његова права и обавезе и ствара и одржава поверење грађана у савесно и одговорно обављање јавне функције“. Такође, „не сме бити зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функцију зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице“. И, трећи став: „Јавном функционеру је забрањено да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом или наношења штете другом, информације до којих дође на јавној функцији, ако нису доступне јавности.“
Чудно је да, у нашем примеру, ретко ко чак и из опозиције (једино бивши председник Борис Први Лепи има алиби, јер је, у своје време, противуставно чинио слично, мада не у оволиком квантитету и интензитету), овде не препознаје сукоб интереса чак ни у чињеници да је на прошлогодишњим, нелегалним и нелегитимним, и парламентарним и покрајинским и локалним, изборима победило нешто што је на њима илегално учествовало, а звало се, „и опе' ће, ако Бог да среће“ – „Александар Вучић – За нашу децу“. Подсећам, никаквих председничких избора прошле године није било, а на њима је, са страначким еполетама,  победио, по Уставу и закону, непристрасни председник Републике! Додуше, у (јавној) функцији председника своје партије!? Са чијег је кормила претходно отерао изборног победника из 2012, онога коме је баш он, садашњи председник, натурио паролу „Председник свих грађана, а не партије!“...
Јавни функционер (члан 47 истога закона) „не сме (чак ни) да саветује правна и физичка лица о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази“, а наш Врховник не само да „саветује“ него и командује привилегованим партијским субјектом!
Члан 49 забрањује јавном функционеру (дакле, и нашем Врховнику) чак и чланство у органима удружења грађана, а некмоли да буде њихов заступник, уколико између његове јавне функције и заступања удружења „постоји однос зависности или други однос који угрожава његову непристрасност или углед јавне функције“. Дакле, за понављаче: председник Републике не сме да буде чак ни у органима удружења грађана! Ово помињем тек да охрабрим заступнике оне политичко-правничке „школе мишљења“ који тврде да лидерство над партијом од 750.000 љутих активиста, за разлику од директоровања у јавно-комуналном предузећу у Црној Трави или Белој Паланци, није „јавна функција“ („није на буџету“), иако је, као што је свима знано, ова партија, само од прошлих избора, инкасирала неколике милионе евра новца свих грађана Србије!
И, као шлаг на торту:
Тако је, Врховникове улизице које су ме нападале сваки пут када сам председника Републике подржавао у његовим јавно исказиваним намерама да се повуче са врха партије, потпуно су у праву: Члан 50, недавно мењаног, Закона о спречавању корупције  каже да „јавни функционер може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учеструје у њиховим активностима“!
Међутим, онда у следећим ставкама истога члана, стоји неколико „али, које срећу квари“.
Да, јавни функционер може да буде и политички / партијски функционер, „ако то не угрожава вршење његове (основне) јавне функције“! „Може да врши функцију у политичкој странци, ако то не угрожава вршење јавне функције“... Па, јавни функционер (у нашем примеру, председник Републике Србије) „не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака (на нашем примеру, Ес-ен-еса чији је партијски шеф)“, не може да користи јавне ресурсе у сврху представљања те странке као учесника у изборима, не сме да позива бираче да гласају за ту странку чији је председник (!?); не сме да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичке странке и позивање бирача да гласају за неке од учесника на изборима...
Необично звучи да је Српска напредна странка (СНС) свој Статут донела – тек четири и по године након свог оснивања, када је већ увелико владала Србијом, дакле, 18. јануара 2013!
Према члану 6 тог акта, СНС заступа и представља председник странке (у нашем случају: то је онај помињани председник свих грађана Србије, тј. Републике), он њоме и руководи.
Председник Ес-ен-еса има бројна овлашћења, па се тако, чланом 15. Статута, предвиђа и могућност да Главни одбор – „по прибављеном мишљењу председника странке – може да одобри члановима друге политичке организације да у целини приступе странци, под условом да претходно угасе политичку странку, односно политичку организацију“. Једну такву последицу „мишљења“ председника Ес-ен-еса (илити председника Републике) осетили смо у виду присаједињења доктора Шапића и његових СПАС-илаца Ес-ен-есу.
Редовна седница Скупштине партије одржава се једном у четири године, па тако и мандат стграначких органа, према томе и председника странке, траје исти период.
Председник партије (дакле: непристрасни председник свих грађана Србије) је тај на чији се захтев одржавају и редовне и ванредне седнице, он фактички лично бира 200 делегата за Скупштину странке коју чини најмање 3.200 делегаата, председава (изборном) Скупштином странке која њега, пак, бира на место партијског председника. По правилу, тајним гласањем, али Скупштина може да одлучи да се избор председника обави и јавним гласањем.
Председник странке је, по функцији, и председник Главног добора који је највиши орган одлучивања у Странци између две седнице Скупштине.
Мандат председника Странке траје четири године, функција му престаје истеком мандата, али „може да буде поново биран на ту функцију“.
Пре истека времена на које је биран, председнику Странке функција престаје оставком, престанком чланства у Странци (оба ова потеза повукао је Његова екс-Екселенција када је 2012. изабран за председника Републике!) или опозивањем од стране Скупштине. Учинио је то, пошто га је на то, између два круга председничких избора 2012, наговорио генерални менаџер кампање, а данашњи Врховник: „Нама је потребан председник Републике који ће да уједини Србију, који неће да води негативну кампању, председник који неће да буде председник СНС или ДС, већ председник који ће да буде председник свих грађана.“
Након што је победио на тим изборима, тадашњи лидер Ес-ен-еса, а нетом изабрани председник Републике, заиста се, у сузама, и повукао са чела странке и потпуно иступио из партије („дете порасло, осамосталило се“), а садашњи Врховник, у мају 2012, постаје најпре ве-де, а ускоро и, на ванредној Скупштини странке, у септембру, акламативно (!) и нови председник Ес-ен-еса.
Нико против и нико уздржан од 3800 делагата није био ни приликом следећег избора Врховника за председника партије – резултат је изборне скупштине Ес-ен-еса одржане у јануару 2014.
Трећи пут, Врховник је (тада је још био „само“ премијер у противуставном капацитету канцелара) биран за председника СНС 2016. Погађате – опет једногласно и без противкандидата!
Од јула 2017, када је, после избора на положај председника Републике Србије, први пут најавио да ће испоштовати Устав и повући се са места страначког лидера („већ почетком 2019“), ја набројах укупно девет орочавања његових јавних самопривођења познанију права. Последње „аутоорочавање“ (упркос Уставном суду који му је поклонио „карт бланш“ да ради шта му се прохте и унаточ јавним преклињањима његових најувлакачкијих преторијанаца) ја разумео да је овај 27. новембар, и више пута, у годину и по, најављивана, па померана седница Скупштине.
Додуше, неки од најударнијих његових шлихтара који се куну да, као Димитрије Војнов у „Тито и ја“, Врховника воле више него тату и маму, већ су кренули у сондирање напредног јавног мнења и испипавање пулса свенапредне Србије. Те, да се сад, на Скупштини, не бира председник странке, већ на пролеће, после председничких и парламентарних избора, иако му је мандат, по партијском Статуту, истекао пре више од годину дана. Те, да „огромна већина чланства очекује да председник Републике настави да води и странку“, те да је „прихватање нове кандидатуре и за председника Републике и председника странке Председникова обавеза према пристојној Србији“... Чак је и најновији напредњак, па још и потредседник, доктор Шапић, дао стручну дијагнозу да би Врховниково повлачење са места шефа странке пола године пре избора био „политички мазохизам“.
Хм, да. Све изгледа као да је реч о непринципијелној хајци (завери?) из Врховниковог најближег окружења ради покушаја инсинуирања да Председник не држи реч, да је непринципијелан, да лаже грађане који му толико верују. Да ли му то, можда, његови најхистеричнији „обожаваоци“, заправо, раде о полтиичкој (партијској) глави?
Јер, не сме се заборавити да је данашњи Врховник, у изборној кампањи 2012, а пропо Бориса Првог Лепог, говорио и следеће:
„БТ је председник ДС и ништа више; годинама се не бави ниједним другим пословима сем председниковањем ДС-ом... Људи су сити партијског председника. Ми имамо већ у два мандата председника партије, а не председника државе. Време је да Србија добије председника државе и председника свих грађана. Посао председника је да уједини Србију, да прекине са прављењем мржње према полтиичким противницима.“
Зато још мало о надлежностима председника странке, према Статуту Ес-ен-еса: „представља и заступа странку у земљи и иностранству“; стара се о извршавању одлука Скупштине, спроводи политику странке, утврђује и износи политичке ставове странке; предлаже Главном одбору изборни програм странке и одлуку о учешћу на изборима на свим нивоима; именује чланове Изборног штаба; даје сагласност на формирање коалиција на локалном нивоу; именује и разрешава поверенике и вршиоце дужности председника градских и општинских одбора; у хитним случајевима, да би се спречиле нежељене последице по функционисање странке, разрешава председнике и распушта градске и општинске одборе странке; утврђује критеријуме за утврђивање листе кандидата за одборнике и посланике;  предлаже изборну листу за избор народних посланика, члан је Изборног штаба странке! И тако даље, и томе слично...
Зар верујете да постоји човек са оваквим страначким овлашћењима који до подне може навијачки да води једну од странака, а поподне да буде непристрасни  председник свих, а нарочито оне огромне већине, грађана који нису гласали за његову странку; да помири то „двојство“ у себи, да прогута „васервагу“ којом ће, у свом срцу и мозгу, да обе своје функције, ни по бабу ни по стричевима, изнивелише на ползу свих грађана, а не својих партијских истомишљеника?
Због свега тога, ако ни овај пут председник Републике не испуни своју уставну обавезу и повуче се из (једно)страначког организма (или, евентуално, остане шеф партије, али се не кандидује за председника Републике ), свака од опозиционих странака која буде учествовала у изборној фарси 3. априла, биће саучесница у поткопавању уставних темеља ове земље.
Јер, већ за празничне благдане око „Дана (бивше нам) Републике“, спикер октроисаног парламента који није резултат изборне воље грађана парламента, већ плод партијске воље Врховника, најавио је, све у циљу наводног уподобљавања нашег Устава са правосудним мерилима некакаве „божанствене“ Венецијанске комисије, о истом трошку, и - експресно снижавање референдумског цензуса за који убудуће неће бити неопходно да изађе половина уписаних бирача! Већ, кол'ко изађе, да изађе...
Ако и то прође, садашња (или нека будућа) деветодесетинска октроисана већина у парламенту, биће власна да, кад јој се прохте, већ сутра, мења и, доскора се веровало, оне „зацементиране“ уставне одредбе, попут преамбуле о Косовоу и Метохији.  
Пре око годину дана сам (Како је "За нашу децу“ еволуирало у "Један народ, једна држава, један вођа", децембар 2020) подсетио да је, некоћ, и газда оригиналне изборне пароле „АХ - за нашу децу“ („Unseren Kindern - die Zukunft durch AH“), преспојио и изуплетао, онога 29. марта 1936, више различитих изабирања, о истом трошку, под једном шапком, па је ванредне парламентарне (једнопартијске) изборе изувезивао са плебисцитом о ретроактивним одобравању ремилитаризације Рајнске области у тренутку када су, супротно Версајском мировном споразуму, немачке трупе увелико биле ушле у Порајње. Сума сумарум: немачки народ је окупацију Рајнланда (и једину листу, а тиме и Фирера, тј. избор посланика из Националсоцијалистичке немачке радничке партије у Рајхстаг) верификовао са 98,9 одсто гласова „за“, уз одзив од невероватних 99 одсто!
После тих избора, у Нирнбергу је одржан и један од оних спектакуларних партијских конгреса са демонстрацијом снаге немачког оружја и оруђа, који је, те 1936.године, умилно, крштен „Партијским конгресом части“ . А потом се тамо исподогађало оно што смо, ми овде, добили у јуну 2020: Ни тамо ни овде, после толике свенародне акламације, више није било опозиције у парламенту! (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Izbori u Srbiji: Kako bi izgledao foto-robot mogućeg opozicionog kandidata?

Na otprilike pet meseci do redovnih predsedničkih izbora, koji se očekuju prvoj polovini aprila, samo jedan stranački lider zvanično je istakao kandidaturu, dok se za drugog može sa sigurnošću pretpostaviti da će to da uradi u narednom periodu.
Prvi je Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije, iza kojeg stoji i koalicija NADA.
Drugi je Aleksandar Vučić, aktuelni predsednik države, lider Srpske napredne stranke i gotovo unapred proglašeni pobednik predstojećih, još neraspisanih, izbora. Nema sumnje da će Vučić, zapravo, biti jedini koji će javno da sumnja u svoju pobedu. Baš kao što je to radio i u svim prethodnim kampanjama, bilo da je reč o parlamentarnim ili o predsedničkim izborima. Naravno, sve je to bilo više s ciljem motivisanja stranačkih kolega da se ne opuštaju, nego što se radilo o realnoj mogućnosti da Srpska napredna stranka ili Vučić ne osvoje najviše glasova.
Ako sa punim pravom, jer na to ukazuju sva dosadašnja istraživanja javnog mnjenja, pretpostavimo da će Vučić biti pobednik i narednih izbora, jedino pitanje je ko bi mogao da bude opozicioni protivkandidat koji bi uspeo makar da osujeti njegovu pobedu u prvom izbornom krugu. U datim okolnostima to bi, naime, mogao da bude najveći domet opozicije.
Dobar deo opozicionih stranaka, naravno, najpre treba jasno da odgovori na pitanje hoće li na izborima učestvovati. Potom treba da se usaglase o formi u kojoj će da nastupaju i u skladu sa time da li će imati jednog ili više kandidata.
Sve što se do sada može čuti o mogućim takmacima u trci za fotelju na Andrićevom vencu može da se tretira kao puštanje probnih balona, odnosno ispitivanje pulsa javnosti.
Podsetimo, pre nego što se u medijima počelo spekulisati o generalu Zdravku Ponošu, potpredsedniku Narodne stranke, kao mogućem kandidatu, u javnost su puštana i imena potpredsednice Stranke slobode i pravde Marinike Tepić, pa čak i profesora Aleksandra Kavčića, koji je postao poznat kao osoba koja preko svoje fondacije nudi besplatne udžbenike za osnovne škole.
Ko je, dakle, osoba koja bi Vučiću mogla da izađe na izbornu crtu uz realne šanse da ostvari relativno pristojan rezultat? Kako bi izgledao foto-robot mogućeg opozicionog kandidata? Da li je, kako se moglo čuti, vreme da Srbija dobije prvu ženu predsednika ili će to mesto ostati rezervisano za "jači pol“?
Najprostije rečeno, u postojećim okolnostima, protiv Aleksandra Vučića najbolje šanse imao bi neko ko bi najviše ličio na samog Aleksandra Vučića.
Vladimir Pejić, direktor agencije "Faktor plus“, ocenjuje da je, ipak, mnogo više od toga koja je ličnost u pitanju, bitnija politika koju će da zastupa.
 
"Suština, a ne forma“, kaže Pejić za "Ekspres“.
On podseća da su u poslednje vreme u mnogim zemljama relativno uspešni na izborima bili kandidati koji nisu tradicionalni političari, već glumci, zabavljači, pevači, TV voditelji. On takvu mogućnost dopušta i u Srbiji jer takav je već bio slučaj sa Ljubišom Preletačevićem Belim, ali ocenjuje da je to ipak bio izuzetak, a ne pravilo.
"Mislim da politikom treba da se bave političari. Građanima je bitno da nije iritantan, da ne izaziva negativne emocije i da nema repove iz prošlosti. I naravno da ima jasnu politiku, bar kada je reč o ključnim pitanjima – Kosovo, EU, NATO, Rusija, region, ekonomska politika i sposobnost da ubedi građane da tu politiku može i da realizuje“, kaže Pejić.
On dodaje da biračima nije toliko bitno ni da li je kandidat muškarac ili žena, dok god pokazuje određenu dozu ozbiljnosti, bilo da je reč o medijskim nastupima, ponašanju u javnosti ili slikama na bilbordu.
Foto-robota mogućeg protivkandidata Vučiću ne može u ovom trenutku da "nacrta“ ni Bojan Klačar, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju, ali navodi nekoliko uslova koje bi svako ko želi da uđe u ozbiljnu predsedničku trku morao da ispuni.
Prvi je da iza te osobe mora da stoji jaka politička organizacija.
"To mora da bude neka jaka stranka ili bar da uživa podršku većeg broja stranaka, političkih pokreta, javnih ličnosti, medija, civilnog sektora. Ta osoba ne može da bude samostalan strelac. Mora da postoji ozbiljna organizacija iza te osobe“, kaže Klačar za "Ekspres“.
Drugi uslov je, kako navodi, da svi oni koji podržavaju tog kandidata, zaista i rade za njega, odnosno na tome da pobedi na izborima.
"Kampanja mora bude podređena kandidatu, da on bude njen centralni deo. Kao što to SNS radi za Aleksandra Vučića. Sve snage treba usmeriti ka onome ko ima najviše šanse za dobar rezultat ili za pobedu“, precizira sagovornik "Ekspresa“.
Treći neophodan uslov bi, prema Klačarevom mišljenju, trebalo da bude inicijalno velika prepoznatljivost kandidata.
"Pritom ne govorimo o prepoznatljivosti od 90 ili 100 odsto, već o bar 50-60 odsto. Da su ljudi čuli za njega. Jer od anonimusa je teško za kratko vreme napraviti ozbiljnog protivkandidata Vučiću“, kaže Klačar.
Četvrti uslov već podrazumeva sposobnost kandidata da se obrati "mejnstrim“ biračkom telu, dakle ne samo pojedinim grupama – levičarima, liberalima, konzervativcima...
"Taj kandidat mora da zahvata na sve strane, odnosno da bude ’catch-all’. Jednostavno, takva je struktura biračkog tela. Bez toga u Srbiji nema pobede na izborima. Plastično rečeno, to mora da bude osoba za koju će da glasa i onaj ko podržava ekološke proteste, ali i onaj ko će da ima razumevanja za borbu protiv priznavanja nezavisnosti Kosova“, dodaje Klačar.
Izvršni direktor CeSID-a, međutim, ima nešto drugačije mišljenje od Vladimira Pejića iz agencije „Faktor plus“ kada je reč o političkom bekgraundu mogućeg opozicionog kandidata.
"Trenutne okolnosti, ali i opozicija, jesu takve da je reč o osobi koja je svoju karijeru gradila van politike. Odnosno da joj politika nije primerna oblast delovanja. Može ta osoba da bude član stranke, ili je bila član stranke, ili je podržavala neku stranku ili inicijativu, ali mi se čini da u trenutnim okolnostima veće šanse ima neko ko nije ’profesionalni političar’“, zaključuje Klačar.
Za Cvijetina Milivojevića, direktora agencije "Pragma“, nesporno je nekoliko stvari. Prva je da u postojećim uslovima opozicija nema kandidata koji bi mogao da pobedi Vučića, odnosno da nema osobe koja ima njegov kapacitet, da ga birači istovremeno percipiraju i kao najvećeg Srbina, ali i kao "najevropejca“.
"Opozicija nema kandidata koji ima takav kapacitet. Ako se i pojavi neki, sa relativno pristojnim, mada ne i dovoljnim rejtingom, prolazi kao general Ponoš“, kaže Milivojević za "Ekspres“.
On, zapravo, potvrđuje tezu o neophodnosti "catch-all“ protivkandidata.
"Većina ljudi u SNS-u veruje da je Vučić i ’najsrbin’ i ’najevropejac’. S druge strane, dobar deo nacionalne opozicije veruje da je Vučić, uz sve svoje mane, ipak bolji predsednik nego što bi bio neko iz redova tzv. građanske opozicije. A u građanskoj opoziciji veruju da je uz sve mane i nedostatke Vučić čovek koji će Srbiju pre uvesti u Evropsku uniju nego neko ko bi došao iz redova nacionalne opozicije. Dokle god je tako opozicija neće moći da nađe kandidata koji bi objedinio te dve krajnosti. Nema kandidata sa takvim kapacitetom, sve i da se ispune svi preduslovi za fer i normalne izbore“, kaže Milivojević.
A izborni uslovi su, prema njegovom mišljenju, priča koja bi trebalo da prethodi priči o kandidatu.
"Vučiću bi, naime, mogao da se suprotstavi onaj ko bi mogao da se izbori za to da redovni predsednički, vanredni parlamentarni i lokalni izbori u Beogradu i još četiri opštine ne budu održani u istom danu. Takve izbore ’natkrili’ jedan čovek“, kaže Milivojević i dodaje da razdvajanje izbora delimično nalažu i zakoni, ali pre svega „svojevrsni izborni fer-plej koji važi u zemljama EU, ali i u okruženju“, gde je razmak između predsedničkih i parlamentarnih i lokanih izbora obično dve godine.
"Nigde se lokalni izbori ne održavaju istovremeno sa predsedničkim. Čak ni u zemljama sa nižim stepenom demokratskog razvoja od Srbije, kao što su Bosna i Hercegovina, Crna Gora ili Severna Makedonija“, kaže Milivojević.
Druga njegova zamerka odnosi se na činjenicu da je Vučić istovremeno i predsednik države i predsednik stranke, što je, kako kaže, u suprotnosti sa Članom 115 Ustava Srbije, koji predsedniku republike zabranjuje da istovremeno obavlja i drugu javnu funkciju.
O tome da li je mesto predsednika stranke javna funkcija, međutim, i ranije su vođene debate. A u primeni ove odredbe preovladava politički stav da predsednik stranke nije na javnoj funkciji zato što je političko organizovanje produkt građanskopravne slobode udruživanja, koja je zajemčena Članom 55 stav 1 Ustava.
Milivojević, ipak, ističe da bi sve sumnje i nesuglasice bile uklonjene ukoliko bi Vučić podneo ostavku na stranačku funkciju, što bi, veruje, i njemu politički koristilo jer bi ga oslobodilo balasta sumnje i dileme o tome da li krši Ustav.
"On nesumnjivo uživa veliku podršku. I nema sumnje da bi pobedio na predsedničkim izborima i ako nije predsednik SNS-a. Možda samo ne bi pobedio u prvom krugu, ali i to je malo verovatno. Novi ’rebrendirani’ Vučić, koji više ne bi bio predsednik stranke, imao bi još bolji rezultat. To bi bilo dobro i za njegovu političku budućnost“, uveren je Milivojević.
Sledeća opcija bi, prema njegovom mišljenju, bila da Vučić ostane na čelu stranke, ali da se ne kandiduje za predsednika. U tom slučaju bi se posle parlamentarnih izbora, na kojima bi SNS takođe verovatno pobedio, vratio na poziciju premijera na kojoj je i bio pre nego što je prvi put izabran za predsednika republike. Nešto slično radili su i Vladimir Putin i Milo Đukanović.
U toj situaciji, međutim, imao bi problem sa kandidatom SNS-a za predsednika, jer je Vučić jedini koji donosi sigurnu pobedu. A pitanje je kako bi funkcionisala ta kohabitacija između naprednjačkog premijera i opozicionog predsednika.
Ceo tekst pročitajte u novom štampanom izdanju magazina "Ekspresa". (www.ekspres.net, 14.11.2021, nedeljnik “Ekspres”, Marko R. Petrović, 11.11.2021)

Milivojević: Od situacije sa muralom Ratka Mladića Vučić zadovoljno trlja ruke

Da li je tenzija u vezi portreta Mladića u Njegoševoj ulici poslužila vlasti kao krizni "pi-ar" da se skrene pažnja sa pisma grupe američkih kongresmena predsedniku SAD Džozefu Bajdenu
Da li je i u kolikoj meri situacija oko murala Ratka Mladića u Njegoševoj ulici u Beogradu poslužila kao krizni „pi-ar“ vladajućoj stranci da skrene pažnju sa pisma grupe američkih kongresmena predsedniku SAD Džozefu Bajdenu, u kome su optužili predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je produbio korupciju i da vrši pritisak na medije, Demostat razgovara sa politikologom Cvijetinom Milivojevićem.
On smatra da SNS možda nije iskoristila situaciju oko murala direktno za to, jer je teško pohvatati datume kada je šta krenulo, ali da je ono što se dešavalo u vezi sa muralom, prekrečavanje, istovremeno njegova odbrana i napad na mural, nešto zbog čega predsednik Srbije Aleksandar Vučić može samo zadovoljno da trlja ruke.
– On ima „keč ol“ stranku, u kojoj su oni koji glasaju za njega uvereni da je on u jednoj ličnosti i najveći Srbin koga je majka rodila u srpskoj istoriji i istovremeno najveći Evropljanin u ovom trenutku u Srbiji. Na žalost po opoziciju, dobar deo ljudi iz nacionalne opozicije misli da je Vučić ipak bolji Srbin nego dobar deo ovih iz opozicije. I obrnuto: dobar deo iz ove građanske, proevropske opozicije, smatra da će nas Vučić pre uvesti u Evropsku uniju, nego neko drugi sa ove nacionalne opozicione scene – objašnjava Milivojević.
Prema njegovom viđenju, Vučić igra na tu kartu, te da je ono što se dešavalo jedna pokazna taktička vežba tog tipa.
– Apsolutno smatram da je on samo mogao da trlja ruke. On je istovremeno bio neko ko je verovatno i pomogao da se nacrta mural, pomalo je pomogao i da se digne frka protiv murala, pa da se neko seti na dan antifašista da se prekreči mural. Pa je onda pomogao pomalo i da se brani mural, mislim na policiju i te koji su ga branili. Pomogao je da se digne frka i na one koji su došli da štite mural od ovih koji su hteli da ga prekreče. On se pojavljivao u svim tim pričama kao neko ko je snaga razuma – smatra Milivojević.
Gledajući sa strane, nastavlja on, ako se govori o biračima koji nisu politički ostrašćeni, oni će reći „vidi kako to predsednik ne da“: on ne da ni da se Srbija vređa da je fašistička, ali ne da ni ovima sa druge strane da razvijaju neke fašističke ideje.
– Tu je Ratko Mladić faktički jedna vrsta kolateralne štete. Apsolutno nebitan u čitavoj priči, ali iz ugla onog ko „menadžeriše“ politikom ovde u Srbiji, sve je bilo na vodenicu Vučića. To što su u međuvremenu neki evroparlamentarci ili neki američki kongresmeni zamerili i to Vučiću, što je apsolutno nebitno u konstelaciji snaga, te zamerke su trebale da stignu ranije, ali na nešto drugo: na ono što je opozicija tražila – ukazuje Milivojević.
On podseća da su ti isti evroparlamentarci i Vašington ćutali sve vreme dijaloga vlasti i opozicije na manjak demokratije i medijskih sloboda u Srbiji, kao i na činjenicu da nemamo nezavisno pravosuđe.
– Žmurili su na oba oka – zaključuje Milivojević. (www.demostat.rs, www.danas.rs, Miloš Miljković, 13.11.2021)

Američki faktor u krizi u BiH

Mogu li diplomate iz Vašingtona da spuste "političku temperaturu"
Bosna i Hercegovina nalazi se, kako su ocenili tamošnji političari, u najvećoj krizi od potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Iako se od početka očekivala veća uloga Amerike, čini se da se sada interesovanja Vašingtona uvećavaju.
Specijalni izaslanik SAD Gabrijel Eskobar boravio je u BiH tri dana. Na odvojenim sastancima razgovarao je sa svom trojicom članovima Predsedništva BiH, ali i sa nizom drugih političara. Posle sastanaka rešenje za institucionalnu krizu nije postignuto, ali je američki diplomata kao zajedničku poruku istakao ono što nije rešenje - a to je rat.
Izgleda da je Vašington spreman da uloži još veće napore kada je reč o BiH, jer je najavljeno da 15. novembra stiže još jedan zvaničnik – Derk Kolet, viši politički savetnik američkog državnog sekretara Entonija Blinkena.
Posete političara iz Vašingtona stižu posle sednice Saveta bezbednosti UN koja je izazvala veliku pažnju. Uoči sednice je visoki predstavnik Kristijan Šmit, kojeg Republika Srpska ne priznaje, napisao izveštaj u kojem je naveo da je zemlja u direktnoj opasnosti od raspada i da postoji "veoma realna" mogućnost povratka sukoba. Međutim, Šmit se nije obratio pred SB UN, a OHR nije ni pomenut u konačnoj verziji rezolucije koja je usvojena što su mnogi analitičari ocenili kao pobedu Rusije.
Posete diplomata kao znak aktivnije uloge
Uloga SAD u krizi u BiH pitanje je koje se poteže još od kada je Milorad Dodik izneo svoje primedbe američkom ambasadoru u BiH Eriku Nelsonu ističući da je "nemoguće da SAD, koje su napisale Dejtonski sporazum sada isti ruše".
Upravo je različito tumačenje Dejtonskog sporazuma jedan od najvećih problema, što se može videti iz izjave Gabrijela Eskobara da su SAD partner u sporazumu i da ne prihvataju nastojanja da se neko povlači iz centralnih institucija da bi se stvorila njihova disfunkcionalnost i da bi se išlo ka odvajanju bilo kog entiteta.
Najavio je i sankcije protiv pojedinaca i kompanija koje ih podržavaju, ali je ipak naglasio da neće biti sankcija protiv Republike Srpske, "jer su ljudi u ovom regionu dovoljno propatili".
Zbog toga šef Predstavništva Republike Srpske u Vašingtonu Obrad Kesić nije siguran da je "Eskobar shvatio šta je u suštini najveći problem".
"Ne mislim da je gospodin Eskobar shvatio šta je u suštini najveći problem, već se bavio nekim stvarima na periferiji trenutne krize. Nema fokus na osnovno pitanje i nije se izjašnjavao o tom pitanju", rekao je Kesić za Tanjug.
"SAD uvidele važnost angažovanja"
Analitičari, međutim, smatraju da je važno što su se Sjedinjene Američke Države angažovale po pitanju rešavanja krize u Bosni i Hercegovini, jer su do sada imale druge spoljnopolitičke prioritete. Politikolog i novinar Cvijetin Milivojević ističe da su se u dešavanja u BiH do sada mešale Rusija, Turska i Evropska unija. Napominje da je važno za budućnost BiH da se SAD uključe kao posrednici, jer su oni konstruktori Dejtonskog sporazuma.
"Sjedinjene Države su postale svesne, bar ova nova administracija, da dok su se one bavile nekim drugim spoljnopolitičkim prioritetima, intervencionizmom na Bliskom Istoku, na severu Afrike, u BiH su se stacionirali drugi interesi", rekao je Milivojević za Euronews Srbija.
Kada je reč o poseti Eskobara, Milivojević navodi da je dobro da i on potvrdio da rata u Bosni i Hercegovini neće biti ističući da niko od lidera u BiH nije pozivao na ratne sukobe.
U sličnom maniru govori i politikolog Nenad Kecmanović koji je rekao da su SAD uvidele da dosadašnji angažman u BiH nije imao učinka, kao i da očigledno postoji potreba da još zvaničnika poseti Sarajevo.
"U BiH su već angažovana dva specijalna predstavnika Bele kuće. Slanjem na teren još jednog čoveka, sada iz Stejt departmenta, SAD pokazuju i da nisu zadovoljne onim što su postigli Eskobar i Palmer, i koliko im je važno da to postignu. Teško je predvideti sa kakvim instrukcijama će se pojaviti Derek Kolet s obzirom na to da mu je manevarski prostor veoma sužen", kazao je Kecmanović za Euronews Srbija.
Dva ključna problema za rešavanje
Kecmanović ističe da se u Bosni i Hercegovini rešavaju dva ključna pitanja.
"Preciznije rečeno u entitetima se trenutno rešavaju dva važna pitanja. U Federaciji BiH je to otklanjanje zakonske anomalije da Bošnjaci biraju Hrvata u Predsedništvu BiH. U Republici Srpskoj je to vraćanje entitetskih nadležnosti u skladu sa Ustavom BiH odnosno sa izvornim Dejtonom", naveo je Kecmanović.
On je dodao da su "temperaturu podigla do usijanja dva visoka predstavnika – Incko kome je mandat prestao i Šmit koji ga nije ni dobio: "Sa svojim katastrofalnim potezima pokazali su da je OHR pregazilo vreme".
"Izetbegović sluti da će konstituisanjem druge izborne jednice, Hrvati u sledećem koraku tražiti treći entitet, a da će Srpska sa pripadajućim nadležnostima u sledećem koraku ići na secesiju od BiH. Jedino mu odgovara aktuelna dominacija u Federaciji i dalje razvlašćivanje Srpske", naveo je Kecmanović.
Novinar Cvijetin Milivojević ističe da je važno razjasniti da je ono što Dodik traži, kada su u pitanju nadležnosti entiteta i naroda, zapravo ono što je propisano Dejtonskim sporazumom.
"Naime, više od 150 nadležnosti je sa entiteta preneto na centralne organe vlasti, naredbom Visokih predstavnika, koje su tadašnja rukovodstva sva tri naroda morala da prihvate bez pogovora. Dodik sada zahteva ono što je sadržina Dejtonskog sporazuma, i on ne bi bio tako napravljen da nije bio mera kompromisa", kazao je Milivojević.
"Nemaju mogućnost da preko Doma naroda u entitetu Federacije BiH zaštite svoj nacionalni interes zato što ih preglasavaju Bošnjaci, oni su i izabrali gospodina Komšića da predstavlja Hrvate. Ta izborna reforma traje već 15 godina i sada je stvar kulminirala jer su sledeće godine izbori i Hrvati su zapretili da neće učestovati na izborima na kojima neko drugi bira njihove predstavnike", naveo je Cvijetin Milivojević za Euronews Srbija. (www.euronews.rs, Tijana Krnjaić, 12.11.2021)

Milivojević i Pejić o još jednom odlaganju izborne skupštine naprednjaka

I dok svakodnevni društveno-politički događaji izbijaju u prvi plan, slučajno ili namerno, dešavanja unutar najmoćnije stranke na političkoj sceni kao da padaju u zaborav. Da li se iko seća priče o stranačkoj skupštini SNS i krupnim kadrovskim promenama koje su najavljenje? Zbog čega se to uporno odlaže, sa čime to naprednjaci ne žele da se suoče u emisiji "Među nama" govore politički analitičar Cvijetin Milivojević i Vladimir Pejić iz agencije "Faktor plus".
Najnovija inforamcija je da je Srpska napredna stranka odložila sednicu izborne skupštine za 27. novembar zbog trenutne epidemiološke situacije. Upitan da li je verovao da će izborna skupština biti održana ili ga je ovo odlaganje iznenadilo, Cvijetin Milivojević je podsetio da je sednica već jednom odložena u oktobru iz istih razloga.
Napominjujući da je poznat po tome što meri broj obećanja predsednika Republike kada će se povući sa mesta predsednika stranke jer je to protivustavno, on je naveo da je Vučić do sada devet puta oročavao taj termin i uvek je naglašavao da će se to desiti upravo na izbornoj skupštini SNS-a.
Milivojević kaže da potpuno razume argumente o broju zaraženih i preminulih od korone na dnevnom nivou i da nije neophodno da SNS pravi jednu korona žurku, ali taj argument će uzeti u obzir mereći ga sa izborima zakazanim za 3. april.
„Ukoliko nije vreme za SNS izbornu žurku, odnosno izbornu skupštinu, onda svakako nije vreme ni za izbore pod takvim uslovima, jer da biste imali izbore potrebna je neka predizborna kampanja. Ako imamo neke projekcije da se ova pošast neće smanjivati onda da razmislimo glasno i jasno o pomeranju tih izbora“, kaže on.
Upitan kakav je ovo trenutak u novembru, pred aprilske izbore, da se održi izborna skupština najveće političke stranke u Srbiji, Vladimir Pejić kaže da sama sednica nije sporna.
„Ne očekujem tu bilo šta spektakularno da bi Vučić imao bilo kakve razloge ili bilo ko drugi da izbegava takvu sednicu tako da razlozi o epidemiološkoj situaciji svakako stoje. Što se tiče samih izbora unutar SNS, nisam siguran da će ih biti, ne zato što sumljam u demokratičnost u SNS, već zato što je malo nelogično da se mešaju karte par meseci pred izbore“, navodi Pejić.
Pogledajte celo gostovanje Cvijetina Milivojevića i Vladimira Pejića u emisiji „Među nama“: (TV Nova S, “Među nama”, voditelj Maja Nikolić, www.nova.rs, 10.11.2021)
https://nova.rs/emisije/milivojevic-i-pejic-o-jos-jednom-odlaganju-izborne-skupstine-naprednjaka/