субота, 30. новембар 2019.

Mediji i predizborna kampanja

KTV Zrenjanin, Emisija "Bez cenzure", gosti: Zeljko Bodrozic, Srdjan Skoro i Cvijetin Milivojevic.

https://www.youtube.com/watch?v=Yck3Vo85p38

уторак, 26. новембар 2019.

Код Милоша је и попо могао да добије штапом по туру



"Питам се, питам се, шта је старије - кока или јаје?" Или: "Која кока не носи јаје је - ...?"
Сећате се, верујем, сви тих неодољивих Змај-Јовиних загонетања и одгонетања које су, у Бајфордовој легендарној серији "Невен", изговарале брката куварица бр. 1 Оливера Марковић и, у женско пеобучен(а), куварица бр. 2 Драган Зарић.
Е, па, једна од најпоучнијих питалица, гласила је овако: "Питам се, питам се, шта је то тако лако да га може подићи и најмање дете, а преко собе не може пребацити ни сам Краљевић Марко?"
У одгонетки ове загонетке лежи суштина одговора на све тренутне конфликте унутар српскога друштва: "То је перо!"  
Кад већ то перо не може да пребаци, можда би онај који се у све меша и обнаша улогу "кадије који и тужи и суди", барем, једнако лако, и ПРАВО могао да благоизволи да лично пренесе тамо где му је и место - у српски Ареопаг.
И, онда би грађани, уместо да се, на крв и нож, деле на "тужиоце", "кадије" и "дрвене адвокате", могли да се посвете сопственим малим животима, а да, у њихово име, ПРАВОСУДНА ВЛАСТ, "ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога", ради оно за шта је плаћена.
Војујући битку за аутономију своје мале кнежевине, Књаз Милош је, још 1926. (своју, а не Ђитлерову, прим.Ц.М), Народну канцеларију претворио у Београдски суд надлежан за читаву Нахију београдску, чије је седиште било у Рогачи код Сопота.
Пред теразијама Магистрата у Рогачи СВИ СУ БИЛИ ЈЕДНАКИ, пандури нису хтели да "зажмуре" ни оним најмоћнијима и најугледнијим, па је чак и отац попо могао да - добије понеку васпитну по туру.
У "Протоколу Наие Београдске 1828, 1829, 1830. и 1831", тако можете да прочитате и судску цртицу од 18. јуна 1829: "Павле попов из Врбовне покраде у Сибници Марка Станића вино, за које Панта пандур послан буде. И он се пандуру противио, на које пандур јави кнезу Станковићу. Кнез повиче да га вежу, а поп Михаило, стриц његов, повиче: нећемо се везати. Зато поп призван буде и призна. За ми са сагласијем протопрезвитета (свештеника, оп.а) Илије Поповића из Сибнице, за противљење попово, решено да казњен буде са 25 штапа, за које волевши у новцу платити, положи у касу 25 гроша."
У судском дневнику од 13. априла 1828, и следећи записник са суђења: „Иван Михаиловић, слуга Димитрија, мејанџије из Великих Црљена, тужбу предложио противу својего газде, који је пре неколико дана одбегао и своју механу оставио, да му је от настале плаће дужан остао 31 грош. На предложено прошеније, од остављениј ствари истога Димитрија, наплаћен буде.“
А да видите тек пресуду која је капетану космајском прослеђена 27. јуна 1833! Јован Петровић из села Рипња, „који се усудио лажно изнети да је са девојком Анђелијом из истог села плотско смешеније учинио, данас је по решенију њиовог сијатељства милостивог господара Јефрема Обреновића из апса одпуштен, с тим условијем да му се 35 батина по телу удари“. А уместо „правне поуке“, стајао је позив судском извршиоцу, цитат: „Зато вам препоручујем да на Павлов дан дођете у Рипањ, и да онде пред свим народом који се код цркве совокупи, решеније ово над Јованом у дејствије приведете.“
Зато што је, дакле, неџентлменски оклеветао невину девојку, несрећни Рипањац, пре 186 година, јавно је ишибан – читам то док прелиставам насловнице натиражнијих, Врховнику најоданијих медија, лета Господњег 2019. А ударни наслови су: "Бошко напао Маринику због секса", „Жути хејтери нокаутирани – убили се болесним лажима“, „Ђилас отео грађанске протесте“; „Руски шпијуни гурају Србију у НАТО“; „Ћосић шиптарски плаћеник“; „Вучић на ВМА, опозиција пуна мржње слави“ и томе слично.  
"Све судије да суде по законику, а не по страху од царства ми" - своју потенцијалну царску самовољу овако је добровољно оградио и у свој чувени законик уградио чак и највећи владар у српској историји, цар Душан Немањић.
Шта о непристрасности и независности српског правосуђа мисли тамо нека (невладина) Венецијанска комисија, занима ме као лањски снег. Једнако као и шта су, у извештају о напретку Србије ка ЕУ, написали они што небаждареним кантаром мере колико је Србија, у поглављу том и том, напред(н)овала у реформи правосудног система.
Али ме зато, као и сваког грађанина који поштује највиши правни акт своје земље, занима шта се све, у међувремену, исподогађало откако је, после баш пооодужег, једногодишњег размишљања, Уставни суд Србије, оно ономад, одбацио захтев за оцену уставности Бриселског споразума.
И то, већином гласова одлучио да је – ту реч о политичком, а не о правном питању! Било је то 10. децембра 2014.
И то тако што је, претходно, пола године раније, ондашњи министар правде (сада Врховников генсек) Никола Селаковић „топло препоручио“ УСС-у да треба да се прогласи ненадлежним за утврђивање уставности Бриселског споразума између Београда и Приштине јер је – погађате – „реч о политичком акту“.
Прецизније, казао је тада да „Уставни суд није надлежан да оцењује политички акт, јер ће тиме преузети улогу Владе Србије за утврђивање и вођење политике”!
Занимљиво, како је, крајем 2013, то "нежурење са поступком" образлагала тадашња "прва међу богозаветним сестрама кармелићанкама у вечном завету ћутње",  из УСС. "Не одуговлачимо са оценом уставности Бриселског споразума", бранио се тада председник УСС Душан Слијепчевић, ако се тога имена неко још сећа, од оптужби да развлачи решавање иницијатива Де-ес-еса и радикала за оцене уставности и законитости тог споразума. А онда је неопрезно признао да се влада Вучек - Дачек И ТЕ КАКО МЕША у одлуке Уставног суда, следећом реченицом: "Уставни суд је уважио захтев Владе Србије да се застане у поступку у односу на оспорене уредбе - о административним прелазима, матичним књигама, катастру и признавању факултетских диплома - уз истовремено одређење рока од шест месеци за отклањање уочених неуставности."
Наравно, да ни та, ни владе које су долазиле после ње, нису "својим одлукама предузимале мере за отклањање тих неуставности", нити је Влада све то, како јој је УСС касније наложио, усклађивала са Уставом. Тј. јесте: Врховникове владе су, до дана данашњег, све што су, на правном и политичком плану чиниле у вези с Косовом и на Косову, чиниле у складу са Уставом Републике Косово!
А Његова екс-екселенција, онај знаменити студент права и мастер менаџмента, коме је управо уставна обавеза била ДА ШТИТИ ИНТЕГРИТЕТ И СУВЕРЕНИТЕТ СРБИЈЕ, све је то отћутао, писао "крокије крокија", својим кукавичлуком унижавао институцију председника Републике Србије, а онда, са све имунитетом за нечињење, уместо да изађе на мејдан сину Бруту, збрисао у привилеговану политичку пензију!
Зашто онда толике афере, у вези са најмоћнијим људима из врха власти, „ћуте“ у некој забаченој фиоци као несрећни Екс-екселенцијин „кроки крокија платформе о Косову“, уместо да изађу пред госпођу Јустицију?
Врховнику, као и Доглавнику, осим „жутог олоша“ кога, по дифолту, мрзе, на путу колаборације и претеће капитулације, као највећа препрека стоји – политички покојни Коштуница и његов, да цитирам Врховника, „Устав који може да узме под мишку и понесе на Косово“. Онај из 2006. чије Проклете преамбуле, садашње Највише Државно Климоглавство никако не може да се ратосиља.
У то име, уочи скорашњег 185. рођендана првог српског устава, који је Србију увео међу малобројне земље Европе онога времена које су тада имале устав – ето, идеје: ако Врховнику не ваља Коштуничин, нека врати Милошев!
Макар због ових неколико чланова:
„... Сербија је нераздјелно и у правленију свом независимо Књажевство по признанију Султана Махмуда Другога и Императора Николаја Првога.
... Власти Србске јесу три: законодатељна, законоизвршитењна и судејска.
... Власт судејска. Судија не зависи у изрицањеу своје пресуде ни от кога у Сербији до от законика Србског; никакава, ни већа ни манја, власт у Сербији не има права, отвратити га от тога, или заповједити му, да другачије суди, него што му закони предписују. Тому треба и да се закуне при наименованију.
... Књаз Србски издаје при ступању на достоинство своје народу на честном крсту и светом Еванђелију ову заклетву: "Заклињем се светом, једносушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажевства Сербије држати точно и совјестно у цјелости; и да ћу сваког придржавати, да га такође у цјелости држи; да ћу бранити неповредивост православне восточне цркве у Сербији; да ћу свим силама и средствима чувати цјелост Сербије, и обштенародну слободу личности, и безбједност имања и права свакога Србина; а најпосле, да ћу се свакојако старати, да обезбједим и узвисим благостојаније и свега народа Србскога воопште и сваког Србина поособ. Тако ми Бог помогао!“
Кад би Устав данашње Србије, у пракси, макар оволико (за)устављао и ограничавао тежњу данашњег владаоца ка узурпацији уставних права и овлашћења – без размишљања бих потписао да, ако му је до титулисања, наш Врховник слободно препише и овакав један члан Сретењског устава: „Књаз и Књагиња Србска имају титулу 'Височества', синови и браћа Књаза и њина дјеца: 'Свјетли господара', а жене њине, снае, и кћери титулу 'Свјетли Госпођа'...“
Е, да, знам одговор и на прво „Невеново“ питање: Кока која не носи јаје је - петао!
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

субота, 23. новембар 2019.

„Ruski špijun“ zbunio naprednjake


Pokretanje afere „Ruski špijun“ nije pozitivna poruka za birače SNS koji su više nego rusofilni. Tako da su oni sad verovatno zbunjeni, smatra politički analitičar Cvijetin Milivojević, komentarišući efekte objavljivanja snimka na kojem se vide ruski obaveštajni agent Georgi Kleban i srpski potpukovnik u penziji Z.K.
S obzirom na to da deo javnosti smatra da je afera pokrenuta radi „poklapanja“, za javnost bitnije, priče o učešću Branka Stefanovića, oca ministra policije Nebojše Stefanovića, u poslovima trgovine oružjem, reakcija vlasti i njena afera morala je da bude jednako intenzivna.
Stoga je povodom snimka u četvrtak uveče održana i sednica Saveta za nacionalnu bezbednost što je doprinelo ozbiljnosti i dramatičnosti situacije u koju treba da veruju glasači vlasti.
Milivojević navodi da se birači SNS posle ovog snimka i izjava predsednika države Aleksandra Vučića ili zbunjeni ili tužni što se to dešava ili su ogorčeni.
– Ne znam nijednog birača naprednjaka koji je rusofilan, a koji je mislio da je super što su otkriveni ruski špijuni koji hoće da vrbuju srpsku vojsku i to u trenutku kada srpska vlast pet godina laže Ruse da će im dozvoliti makar službeni ako ne diplomatski status za njihovu humanitarnu misiju u Nišu – kaže Milivojević. Kako dodaje, možda se neko našalio s naprednjacima, neko ko ih savetuje kako da vode svoju brutalnu propagandu. A sumnja se da to čini štab koji vodi propagande i u Podgorici i u Beogradu. Ili se taj štab grdno našalio sa biračima i rukovodstvom SNS ili je u pitanju pokušaj slanja pozitivne poruke nekome vani. Verovatno nekome u NATO krugovima koji nisu zadovoljni činjenicom da Srbija igra na dve stolice, odnosno na vojnu neutralnost, a ima vojne vežbe sa NATO i Rusima, paralelno kupujući naoružanje iz Rusije, ali i od zemalja članica NATO. Poruka bi bila da mi evo zaista hoćemo da budemo neutralni, pa jurimo sve špijune. Moguće i da će ovih dana biti otvorena i neka afera sa špijunima iz zemalja NATO. Siguraa sam da sad mora postojati i neki balans u odnosu na ovo – tvrdi Milivojević.
Na osnovu fotografija sa prethodnih sednica Saveta može se uočiti da je raspored sedenja na njima uvek isti. Na „čelu stola“ s jedne strane predsednika države Aleksandra Vučića sedi premijerka Ana Brnabić a sa druge ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Sa strane sede direktor BIA Bratislav Gašić i ministar odbrane Aleksandar Vulin i ministar pravde Nela Kuburović.
Ipak, u situaciji u kojoj je deo javnosti uveren da umešanost oca ministra Stefanovića u poslove koji štete državnoj firmi koja se bavi proizvodnjom oružja narušava odnos predsednika i ministra, fotografija na kojoj oni sede jedan do drugog i razmatraju, kako prenose tabloidi, „ozbiljnu situaciju“ može da odaje utisak jedinstvo stranke na vlasti.

Milivojević, pak, smatra da u SNS postoji jedan Vučić, a da je sve ostalo promenjivo, kao i politika naprednjaka.
– Od nacionalne, da ne kažem nacionalističke a devedesetih i ratnohuškačke, pravite stranku koja je nemački protestantska. Toliko malo nacionalna, da je pomalo i anacionalna, pa pokušavate da preverite birače da od pravoslavnih hrišćana postanu protestanti i veberovci. Pa iz ratnohuškačke politike prelazite u politiku jastrebova mira i tražite neverne Tome i vršite istragu poturica, kako kaže Njegoš. Ranije su vam smetali oni koji nisu Srbi, a sad vam smetaju oni koji nisu dovoljno napredni Srbi. Kada imate takvu vrstu stranke u kojoj možete bez problema da promenite politiku, sasvim je logično da ljudi koji čine stranku sutra ne moraju da budu tu, kao što ni saradnici Vučića ne moraju da budu tu. Zašto bi Nebojša Stefanović bio bitan? Jer ako Vučić hoće da ga pomeri, on će da ga pomeri – zaključuje Milivojević.
Podrška socijalista
Kako naprednjaci s vremena na vreme, uvek pred izbore, opomenu svoje koalicione partnere da dovoljno ne brane predsednika na udaru, povodom ove afere o špijunima javili su se i socijalisti. Predsednik poslaničke grupe SPS Đorđe Milićević rekao je da SPS pruža punu podršku predsedniku Srbije Aleksandru Vučići i Savetu za nacionalnu bezbednost u zaštiti državnih i nacionalnih interesa. Ivica Dačić, lider SPS-a, važi za političara koji ima najbolje veze sa Ruskom Federacijom, mada i SNS, ali i druge stranke i u vlasti i van nje (SNP ministra Nebojše Popovića, Dveri, NSP Miroslava Parovića) održavaju kontakte sa političkim predstavnicima Rusije.
Potpisana dva sporazuma
Vidljiva su istovremeno i nastojanja da se izbegnu negativni utisci kod birača, budući da je objavljeno da su u petak u Moskvi ministar Nebojša Stefanović i Nikolaj Patrušev, ruski sekretar Nacionalnog saveta za bezbednost, potpisali su dva sporazuma o saradnji u oblasti borbe protiv terorizma i organizovanog kriminala. (Danas, www.danas.rs, L. Valtner, 23.11.2019)

петак, 22. новембар 2019.

Cvijetin Milivojević, politički analitičar iz Beograda: Univerzalni Vrhovnik Srbije



MONITOR: Koji su događaji u Srbiji proteklih dana privukli najveću pažnju javnosti i analitičara i zašto?
Milivojević: - Afera, spin, "afera" za natkrivanje afere, otkrivanje "zavere", kontraspin, najava atentata jedna, afera, najava atentata druga, afera, "atentat, al' zamalo", pa opet afera, pa spin... Investicije, rekordi, rezultati i podvizi nezabeleženi u istoriji... pa, senzacionalna otkrića stotina i stotina primera "povampirenog fašizma i neviđenog kriminala" u opoziciji... pa, 16 puta se video s Putinom, 14 puta sa Angelom, dvared-trired sa Si Đing Pingom, pa nekoliko minuta (ukupno) u nekoliko navrata sa Trampom, te s ovim, te s onim... te, u samo 12 meseci izgrađeno više kilometara auto-puteva nego, u dvovekovnoj istoriji, pod Karađorđevićima, Obrenovićima, Titom, Slobom, Koštunicom, Đinđićem i Tadićem zajedno!  Pa, hajde vi proberite među tolikom količinom i kakvoćom!

MONITOR: U Srbiji se, prema pojedinim analitičarima, i dalje živi epoha zamrznutog sukoba ili doba neodrživog primirja. Pri tom navode da su samo 2016. i 2017. godine visokotiražni provladini tabloidi u Srbiji najavili čak 265 ratova i sukoba, a tokom 2018. u čak dvije trećine naslova o Srbima i Albancima sugerisali neophodnost policijskih, vojnih ili paravojnih intervencija. Dakle, rata.
Milivojević: - Izvinite, ali zar baš taj naprednjački režim nije objavio javni rat upravo svima nama, "pristalicama zamrznutog sukoba", tj. protivnicima tzv. razgraničenja, ma šta Vrhovnik (tako ja razumem funkciju formalnog predsednika Republike Srbije!) pod tim podrazumevao? Paradoksalno je da su na tu temu u Srbiji, kao oni koji "ruše državu", javno diskvalifikovani i prokuženi svi oni koji ne podržavaju idiotski stav predsednice Vlade Ane Brnabić (a po Ustavu Srbije, Vlada je ta koja bi trebalo da vlada) da ona "ne zna šta je politika Vlade Srbije o Kosovu, ali zna da predsednik Vučić najbolje zna šta je najbolje"! I to, u najširem dijapazonu, od vladika Atanasija i mitropolita Amfilohija preko Rade Trajković, Boška Obradovića, Sergeja Trifunovića, do Đilasa, Jeremića, Matije Bećkovića i Aljbina Kurtija!
Ti tabloidi, malo-malo, od zagovornika rata po svaku cenu, preko noći, postaju "jastrebovi mira" i huškači na kapitulaciju po svaku cenu. Već zavisno od toga šta im je, na radnom doručku, za taj dan zadao Vrhovnikov propagandni stožer. Dakle, nema tu nikakve vizije ili konzistencije, a nekmoli strategije - to je (ne)ratnohuškačka politika koja je iz politike "100 (nesrba) za jednoga (Srbina)", samo, silom evoluirala, u "100 nepoćudnih Srba za jednog naprednog Srbina.

MONITOR: Jesu li u pravu oni koji tvrde da danas Srbija sve čini da se navodno evropeizuje, a faktički, praktično, čini sve da u Evropu nikada ne uđe?
Milivojević: - Prvo, da li će Srbija (i Zapadni Balkan) uopšte, i u kom agregatnom stanju, ući u EU ili, makar, "razvojnu, treću, zonsku ligu EU", najmanje se pitamo svi mi, ovde, u zapećku Evrope. Drugo, Srbija, sve i da ispuni 34 poglavlja, ima onaj poslednji, ključni kvalifikacioni, 35. uslov koji od nje traži da prihvati odricanje od 17 odsto svoje teritorije koje joj je garantovala čak i Badinterova komisija u svojim kriterijumima za "razdruživanje" pokojne SFRJ. I, treće, najvažnije: Srpska napredna stranka, niti na jednim izborima od 2012. nije pobedila tako što je, recimo, biračima kandidovala prioritet "EU pre Kosova i Metohije". Šta više, njeno biračko telo je bivše radikalsko, i tri četvrtine tih glasača smatra da, ako mora da se, prethodno, odrekne Kosova, Srbija ne treba ni da uđe u EU, čak i da joj se to ponudi. To ovaj režim koristi tako što ispipava granice popustljivosti Brisela. Brisel Vučiću daje sve nove i nove šanse, a ovaj to koristi za nedemokratski, a neretko i i brutalni, obračun sa političkim neistomišljenicima i na desnici i na levici, ali i sa kritičkim javnim mnenjem. 

MONITOR: Ima li Aleksandar Vučić zaista podršku u Moskvi, Berlinu, Parizu… odakle ga povremeno hvale?
Milivojević: - Da, još je ima u dovoljnim količinama... On je, zahvaljujući toj podršci (tu su i Vašigton i Peking, koje ste preskočili), 2012. i zaseo na vlast u Srbiji, iako je na tim izborima poražen, kao kandidat za gradonačelnika Beograd. On je iskočio na krilima izborne pobede Tomislava Nikolića (nad Borisom Tadićem), istog Nikolića koga je, kao Brut, dva meseca potom, "pomeo" sa mesta šefa stranke. A onda je bildovao svoj rejting kamuflažnom "borbom protiv korupcije". Inače, ne zaboravite da je, u maju 2012, naprednjacima iz Brisela stigla čestitka "za pobedu", u 15 sati, iako su biračka mesta bila otvorena do 20 časova. Briselu i Vašingtonu su se "preumljeni" (neki od njih ucenjeni i pretnjama međunarodnih tribunala) radikali učinili kao "kooperativniji" partner za odricanje od Kosova nego li prethodna vlast oko Demokratske stranke.

MONITOR: Kako uspijeva Vučiću da, iako kao predsjednik po zakonu ima  skromna ovlašćenja, vodi politiku Srbije i da javnu funkciju podredi svojoj partiji?
Milivojević: - Prosto tako što je od sudija Ustavnog suda napravio bosonoge "sestre karmelićanke" koje, za dobru apanažu, žive u svom "samostanu ćutnje". Podsetiću da, prema Ustavu Srbije, predsednik Republike ima sedam-osam, isključivo protokolarnih, nadležnosti, on nije nikakav "vrhovni komandant" (osim, ne dao Bog, u ratu), kako ga njegove evet-efendije oslovljavaju... Ali, u praksi, Aleksandar Vučić je, istovremeno, i predsednik Vlade, i ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, i popečitelj finansija, i guverner Narodne banke, i predsednik Ustavnog suda, i gradnonačelnik svih 200 gradova i opština u Srbiji, i prvi policajac Srbije i prvi kadija i prvi tužilac, i glavni arhitekta grada Beograda, a usput stigne da gradi i auto-puteve, dovodi strane, subvencionisane investitore, ali i da očitava rezultate poligrafa na koje se doborovlojno javljaju njegovi najbliži saradnici, pa čak i sastavlja tim "Zvezde" u Ligi šampiona.

MONITOR: Uvećava li se polarizacija između vlasti i opozicije i čime to može rezultirati?
Milivojević: - Na žalost, taj rov je sve dublji, ali, kako to kaže Sergej Trifunović, "okolo dođoh, vođo, potokom, topovskom rovu" - bojkot front koji je proglasio opozicioni Savez za Srbiju sve je širi. Sve je više i onih, politički nezainteresovanih, građana koji vide da je politika isuviše duboko zagazila u njihove živote, zbog naoko banalnog pitanja: da li su Srbiji potrebni demokratski uslovi za izbore ili nisu? Ali, vlast je to postavila kao pitanje života i smrti. Problem je u tom što Vrhovnik ne ume da deli vlast, a ta "bolest" ide toliko da on priznaje i hvali samo pobede sa 98 odsto podrške (kao na severu Kosova), 73 odsto, kao u Doljevcu ili nekom selu nekog Safeta Pavlovića kod Petrovca na Mlavi. On više puta ponavlja da bi pobeda sa (samo?!) 40 odsto glasova bila njegov poraz. Ne promeni li Vrhovnik takav pristup, to govore iskustva u bližoj političkoj istoriji Srbije, to ne može da izađe na dobro.

MONITOR: Zašto se Vučić najviše plaši dva zahtjeva opozicije - slobodnih i fer izbornih uslova i slobode medija?
Milivojević: - Ja sam rodonačelnik teze da opozicija može odmah da zaboravi svojih "42 + 6 zahteva", a OEBS svojih 36 sugestija za popravljanje izbornih uslova u Srbiji. Bez oslobađanja ili, da je prava i pravde u Srbiji, "privođenje poznaniju prava" javne (TV) kuće RTS i najuticajnije ("ružičaste") televizije sa nacionalnom frekvencijom, prava opozicija bi na izborima Vrhovniku ponudila "svoju glavu na panj". Ogromna većina građana Srbije svoju odluku da li će izaći na izbore i, ako izađe, za koga će glasati - donosi, prevashodno, na osnovu onoga što im sugeriše RTS-ov "Dnevnik" u pola osam i celodnevni "rijeliti" na Ružičanstvenoj. Dakle, sve i da, pod pritiskom, evropskih posrednika Vučić ispuni sve zahteve opozicije, a javna i ružičanstvena kuća ostanu iste - opozicija je "džaba krečila".

MONITOR: Zašto su dvije televizije sa nacionalnom frekvencijom, kako ste ih nazvali “glavne medijske trovačice“, posljednja linija odbrane Srpske napredne stranke?
Milivojević: - Zato što bi se, za samo dva-tri meseca, uslovne slobode ta dva medija, Vrhovnikova Potemkinova, imaginarna Srbija potpuno urušila u percepiji prosečnog srpskog birača, a građani bi, eto, saznali da opoziciju ne vode "Fašisti", "Tajkuni", "Lopuže", "Ološ", "Siledžije", "Narkomani", "Ubice", "Atentatori", "Izdajnici", a čuli bi i da oni ne "siluju", "seku glave testerama" ili "vešaju" jadne, nevine naprednjake po Terazijama.

MONITOR: Šta očekujete od posredovanja bivših evropskih parlamentaraca u dijalogu o uslovima za predstojeće izbore?
Milivojević: - Uvek se mora ceniti nečija dobra volja. A i doći će, sigurno, i do nekih kozmetičkih ustupaka od strane režima, sve to da bi se pokazali, pred EU emisarima, kao "kvalifkovani za Evropu". No, sve će to biti nedovoljno da bi se izbori mogli nazvati, makar delimično, demokratskim. Molim vas, pa mi danas, nekoliko meseci pred te izbore prisustvujemo organizovanoj medijskoj hajci na ovo malo slobodnih medija i opozicije koji su optuženi da su, svojim "neprimerenim pitanjima", ugrozili predsednikovo zdravlje i doveli u opasnost njegov život!

MONITOR:  Da li naredne izbore opozicija treba da bojkotuje?
Milivojević: - Da, pod ovakvim uslovima, prava opozicija mora da ih bojkotuje! (Da objasnim: Prava opozicija u Srbiji je onaj deo opozicije koji, za razliku od tzv. konstruktivne iliti kolaboracionističke, sme i hoće da javno kritikuje Vrhovnikovo protiustavno delovanje!)

MONITOR: Kako komentarišete stav analitičara da je bolje da opozicija ne pobijedi i ostane poražena u narednih šest godina u civilizovanim uslovima, nego da ponovo gori Skupština?
Milivojević: - Ako je razum uspeo da pobedi čak i u onim "Bogojavljenskim noćima", posle 9. marta 1991, kada su neki neodgovorni roditelji sa Ušća pozivali da se krene na vlastitu decu koja su protestvovala na Terazijama, nema razloga da Skupština gori. Nisam političar, ali ako bi mene neko pitao iz vlasti i opozicije - pošto vreme uveliko ističe - predložio bih im častan kompromis, da se niko ne oseti pobeđenim: Da opozicija pristane da izađe na lokalne izbore u redovnom terminu na proleće, a da režim zauzvrat, pristane na odlaganje parlamentarnih izbora do kraja godine, dok se ne upristoje izborni uslovi.

MONITOR: Jesu li vlasti u Beogradu potpisivanjem Briselskog sporazuma u aprilu 2013. godine praktično priznale nezavisnost Kosova?
Milivojević: - Ko je pročitao tekst "Prvog briselskog sporazuma", sve mu je jasno: u tom sporazumu se, ni na jednom mestu, ne pominje termin "Srbija"! Kad sam to, naglas, "primetio" u jednoj TV emisiji pre šest i po godina, odjedanput sam "popio" vaspitnu meru pojavljivanja u elektronskim medijima pod kontrolom Vučićevog režima... Inače, na tom sporazumu nije Vučićev nego paraf Ivice Dačića. Poznavajući Vrhovnikov prethodni politički život, pre otkrića Vebera i "preumljenja", siguran sam da ni na budućim "genijalnim" ugovorima, kontroverznim sporazumima, kapitulantskim dogovorima, njegovog potpisa biti neće. Uvek će se tu, za svaki slučaj, naći neka Ana Brnabić. Vrhovnik Srbije samo je jednom, bezrezervno, imenom i prezimenom, i vlastitim autoritetom, stao iza nečega. Sećate se onog "Državnog udara", usred belog (izbornog!) dana, u Crnoj Gori? E, to je bio dokaz pravog prijateljstva, a, uz pomoć prijatelja iz Beograda, prijatelj iz Podgorice je, do uveče, uspešno dovršio (izborni) posao! (časopis "Monitor", Podgorica, 22.11.2018)



среда, 13. новембар 2019.

"Мали Шенген" на великом полиграфу




Све и да је невин да невинији бити не може, већ чињеница да се први полицајац Србије "самопозвао" на полиграф у полицију, уз изгледну могућност да бројило, тј. истиномер / лажомер, као и у више једнако сензибилних случајева раније, очитава Врховни(к) командант лично - личи на претпоследњи чин седмоипогодишње фарсе.
Да је мене послушао још ономад, када га је оно Бошко Фашиста, открићем да је "дипломирао на Сава центру", изуо из цокула, па да је рекао "добро људи, можда ме је Џон Мића Незбит насамарио, увалио ми лажни факултет и диплому са бувљака, али моје знање није спорно, ето, нека ме пропитају највећи експерти са државних универзитета" -  имао је Стефановић др Небојша неку шансу да се, као некоћ онај крушевачки керамичар, извуче само са једногодишњом суспензијом из високе политике.
Али, није. Јер, као и Врховник му, уосталом, не слуша добронамерне критичаре. Они слушају осуђене ратне злочинце - ко ми не верује да јесу осуђени нека пита Доглавника Дачића, његова је партија у то доба конролисала српски Ареопаг - Блера, Клинтона, Шредера, плус онај бебећи Институт за јавне политике и остале јавне и нејавне ствари, з.п. Титоград, МилоГора.
Замислите сад Врховника који се, у дану када Гана, заслугом мог друга с факса (тренутно, у функцији министра иноземних дела), повлачи признање Косова - уместо да, макар, послуша свог старијег сина који му је, тако Врховник сам тврди, лепо рекао да је "од 'малог Шенгена' значајније повлачење признања Косова" - излапрда да је "повлачење признања само постизање наше неке тактичке позиције што неће драстично да промени ситуацију, док 'мали Шенген' мења будућност свих нас"!? Шта ли је човек хтео да каже, осим ако није да ће (његова) Србија, Србија онако како је он очитава и тумачи на имагинарном полиграфу, бити срећнија уколико буде у "малом Шенгену", више него да Косово и Метохија остану у њој?
А Тајница му, иста она председница Владе која не зна шта је политика Владе о Косову, али зато зна да "председник Републике најбоље зна шта је најбоље за Србију" - немилосрдно му, као да јој је Косово дедовина коју би да трампи, терцује ли терцује: "Стварање малог Шенгена' између Србије, Албаније и Северне Македоније представља најважнију иницијативу у претходних неколико деценија на Западном Балкану"?!        
Осим неколико поштапалица типа да је та антанта у настајању, заправо, иницијатива за веће и слободније тржиште, уклањање баријера у слободи протока робе, услуга, капитала и људи између Србије, Албаније и С. Македоније (овако, скраћено, име ове државе природније ми звучи, може да се чита и као "Српска", као што се и дан-данас, грчком и бугарском читају остале две Македоније које су у Првом балканском рату ослобођене од турске окупације) - грађани Србије појма немају шта се иза "малог Шенгена" ваља.
Бебећа пропаганда Србије прећуткује да се у 'малом Шенгену' тражи место и за - независну Републику Косово која ће, Боже мој, ако се овако настави, ускоро да призна, пазите сад, независност Републике Србије, као знак добре воље за све што је овај режим својим чињењем и нечињењем учинио на плану заокруживања независности једине НАТО државе у Европи.
Бебећа пропаганда Србије ћути о томе да "генијална идеја" о царинској унији није рођена у глави Највећег Србина у историји, већ иза свега, па и иза последњег самита у Охриду стоји, у име официјелног Вашинтона - породица оног америчког тајкуна, емигранта из комунистичке Мађарске, Ђерђа Шороша.
Да будем конкретан, није наша државна политика баш толико визионарска: У то друштво "мртвих пролетера" силом су нас гурнули Врховникови "амерички пријатељи"!
То је та утешна "жвака за лудака" која нам следује након сурове одлуке Емануела Макрона кога, једнаким интензитетом, "волимо као што он не воли нас". Свима нама из запећка (тзв. Западног) Балкана, вечитим кандидатима за ЕУ. Е, ако има неко да већ није чуо за то, то вам је тај Меркел - Макронов пројекат остављања Западнобалканаца у пози чучања на дну чекаонице или, тамо далеко, у дворишту ЕУ. А све са, истовременим, лукавим планом одвраћања ових земаља од окретања Русији, Турској или, можда, Кини!
Уз перманентно подгревање вруће утопије и влажног западнобалканског ЕУ сна. Већ одавно виђено, давно прочитано (а да, изнова, не изнервирам фанове ђенерала Недића):
"Европске Сједињене Државе ће, под вођством Немачке и Италије, не само остати радионица света, него ће и даље бити научни лабораторијум света. Европске Сједињене Државе под вођством средње Европе неће рушити европску индустријску продукцију него ће је хармонизирати.... КУЦНУО ЈЕ САТ УЈЕДИЊЕНЕ ЕВРОПЕ... Немац ће, у изграђивању Европе, стварати, пре свега, заједницу евопских народа као ЗАЈЕДНИЦУ ЕВРОПСКЕ РАДНЕ СНАГЕ, ИДЕЈЕ И СПОСОБНОСТИ, исто онако као што је изградио у оквиру Великонемачког Рајха... Данашња Европа, тежећи за уједињењем, налази генијалне ујединитеље опет у синовима та два народа - у Адолфу Хитлеру и Бениту Мусолинију. Често нам дрхти срце због смелости њихових дела Али, њихова одважност је храброст уметника који се заносе влеиком конструктивном идејом. А то је идеја уједињене Европе. До сада смо били Чеси. Останимо Чеси, али постанимо Европејци!  
Трудимо се да будемо најсавршенији део не само Великонемачког Рајха, како је то рекао председник Хаха (председник немачке сателитске творевине, Протектората Чешке и Моравске од 1939 - 1945, прим. Ц.М), него и нове Европе..."
Овако је о Хитлеровој УЈЕДИЊЕНОЈ ЕВРОПИ, ЗАЈЕДНИЦИ РАДА, ЕВРОПСКЕ РАДНЕ СНАГЕ, ИДЕЈЕ И СПОСОБНОСТИ писао ("Буна у Европи", издавач "Орбис", Праг, 1941) др Емануел Вајтауер, чехословачка новинар, политичар и писац, некадашњи љути револуционар, екстремни комуниста и учесник Конгреса Коминтерне 1920, потоњи националсоцијалиста, а најпознатији као перјаница чешког колаборационизма током немачке окупације Чешке.
Не знам за вас, али мене (пу-пу-пу) ова идолопоклоничка фасцинација "Уједињеном Европом" и њеном "заједницом рада, радне снаге, идеје и способности" забрињавајуће мнооого на неке и нешто подсећа...
Није овде реч о неком имагинарном страху од "брисања граница" као таквих. Не, реч је о страху од неконтролисаног рушења граница баш према онима од којих нам је, на жалост, углавном долазила несрећа, а паралелном цементирању граница према деловима сопственог народа у окружењу и провереним пријатељима "тамо далеко".
Чему "мали Шенген" ако, на пример, имамо нешто што се зове ЦЕФТА, а то је она зона слободне трговине коју је, управо по наређењу вашингтонских кумова "малог Шенгена", увођењем царина од 100 одсто на робу из Србије - "бомбардовала" једина НАТО држава у Европи!
Или, како то наш Врховник мисли да успоставља "брзе траке за камионе" на граници Србије и Албаније, ако, ево већ седам и по година, не сме ни да помене повратак до 1000 српских униформисаних лица (рачунајући и царинике) на КиМ? Да ли то онда значи да је фамилија Шорош одлучила да у 'мали Шенген' прими и своју привилеговану државу, Републику Косово?
Кад смо већ код малих и великих антанти, разних царинских, економских и осталих уговора и унија - људи моји, па имамо изгласану (12. априла 1999), а никад повучену, одлуку о приступању Савезу Русије и Белорусије! Дај да видимо шта актуелна власт која је, у претходним униформама, подигла руке за овај савез, данас има да каже по том питању...
Ако се једно с другим не коси, а постоји оправдан државни и грађански интерес, зашто онда не ући у што више таквих интеграција, али не тако да једна искључује или условљава другу? Па да, рецимо, зато што имамо "посебно посебан" однос са Северноатлантском алијансом, наш Врховник седам и по година не сме да Српско-руском хуманитарном центру да чак ни (само) - службени статус!
Мучени краљ Александар Уједитељ, спас од италијанских територијалних апетита, од претеће реинкарнације Аустро-Угарске, од бугарских ревизионистичких тежњи, тражио је у разним војним и сличним, великим и малим "антантама", од оних са Чехословачком и Румунијом, преко кокетирања са Кемал-пашином Турском, до оних краткотрајних искрица љубави са Алекдандром Стамболијским који је нудио улазак Бугарске у југословенско краљевство. Тита је, у једном тренутку, његов колега Енвер Хоџа просто преклињао да Албанија пре Бугарске уђе у Југославију као њена седма република; Милошевић је предлагао конфедерацију са Мицотакисовом Грчком...
Једино су модерни српски суверени, наводећи увек неке "ужасне спољне притиске", одбијали и да чују вапаје својих сународника из окружења који већ два века сањају своје снове о што чвршћој вези са матичном државом.
Зар, заиста, неко верује да би, на неком народном "полиграфу", нешто налик "малом Шенгену", уз оволики мањак поузданих информација и огроман вишак скривених загонетки, имало шансе да "прође"?
Кад већ споменух КиМ као главну одгонетку великих мајстора "малог Шенгена",
ја бих часност њихових намера врло једноставно истестирао. Ето, као, ја немам ништа нити против "малог Шенгена", али, као знак добре воље, ни против учешћа Косова, као, у овом случају, делимично аутономног субјекта, у њему.
Чули сте сви за Андору. Осим што њена ногометашка репрезентација служи за поправљање гол-разлике, она је знана и по томе што је држава (или "држава") са француско-шпанским корегенством, са два регента: положај "шефа државе" екс официо је подељен између председника Републике Француске и, територијално надлежног, шпанског епископа, тако да њих двојица "владају" у име грађана Андоре. 
Кондоминијум, као једна врста условног сувласништва, у међународном се праву дефинише као политичка територија - може да буде држава или ограничена област - у којој се више различитих суверених ентитета формално слаже да дели (и то у пракси и чини) једнаке доминијуме, у смислу суверенитета, и остварује своја права заједнички, без дељења у засебне "националне" зоне.
Примера је, на земаљској кугли, много. Антарктик је, де факто, кондоминијум, а њиме се управља консултативно на основу Антарктичког споразума. У Европи, рецимо, река Мозел и њене притоке, Зауер и Ур, још од 1816. године, чине кондоминијум подељен између Луксембурга и Немачке.
Немачка и Аустрија су, са Швајцарском (на различитим основама), власници тројног кондоминијума — главног дела језера Констанц, познатијег као Боденско језеро, без његових острва. А, пошто Швајцарска тврди да граница пролази средином језера, не постоји међународни уговор који одређује куда иду границе Швајцарске, Немачке и Аустрије у и око овог језера.
Брчко Дистрикт, кога чини територија предратне општине Брчко, представља заједнички кондоминијум између државних ентитета у Босни и Херцеговини, Федерације БиХ и Републике Српске.
Ако већ о судбини Србије одлучују изасланици, климоглавци и колаборационисти "Уједињене Европе" ("ЕУ која нема алтернативу"), мање на основу аутентичких интереса грађана Србије, а више сходно налозима из Вашингтона и те "ЕУ која нема алтернативу" - хајде, макар, да из свега покушамо да извучемо неку корист. Да оголимо до краја наше стварне и фиктивне владаре.
Ја бих, на пример, захтевао од њих да услов за улазак Косова у "мали Шенген" буде привремено двојно старатељство над тим привременим кондоминијумом између две стране. Једне, којој та територија стварно, правно, власнички и историјски припада, а то је Република Србија, и друге, а то је представник НАТО окупатора на КиМ, а ко би то и формално, у име НАТО-а, био - сам НАТО, Вашингтон, Брисел, Тирана, неко Н.Н. лице из Приштине, сасвим је свеједно.
Па, да видимо зашто је то, као свог фаворита, уместо "Соросевих плаћеника из опозиције", Ђерђ Шорош за главног извођача "малог Шенгена" изабрао Највећег Србина.
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

петак, 08. новембар 2019.

Milivojević: Dva meseca uljudnog RTS-a i Pinka, Vučić bi imao 35 odsto podrške





Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da dok se dva najveća medija u Srbiji ne "uljude", nema govora o stvaranju normalnih uslova za održavanje demokratskih izbora. "Ja vam odgovorno tvrdim, da sa dva meseca otvorenog RTS-a i oslobođene Televizije Pink, Aleksandar Vučić ne bi mogao da osvoji više od 35 odsto glasova na izborima", tvrdi Milivojević. Dodaje da, ako se gleda ukupno, da je Srbija već u bojkotu, jer na izbore ne izlazi 50 posto građana.
Redovni parlamentarni izbori i izlazak na birališta građane Srbije očekuju sledeće godine, međutim, postavlja se pitanje koliko će njih glasati, a koliko bojkotovati glasanje. To zavisi od uspešnosti predstojeće kampanje i vlasti i opozicije, koja će zvanično početi tek kada izbori budu raspisani. Nezvanično je i te kako u toku, većina analitičara tvrdi da je permanentna. A, do zvaničnog početka kampanje, u Srbiji afera aferu stiže. Glavni akteri, kako iz vlasti, tako i iz opozicije. Može li politička borba da postane još prljavija?
Milivojević kaže da je glavna stvar da se mediji "upristoje". O incidentu ispred RTS-a, pred gostovanje Vučića u emisiji "Upitnik", Milivojević kaže: "Ja govorim već mesecima da ako opozicija u nedostatku boljih ideja svake subote šeta do RTS-a, to ne znači da je RTS glavni problem u Srbiji za sve građane, pa i za opoziciju. Ako bismo se zadržali na temi medija, postoje mnoge druge televizije koji su veći problem i za opoziciju i za građane od RTS-a. To ne abolira javni servis, jer on ne obaveštava u dovoljnoj meri onako kako bi morao po zakonu Srbije, on vrlo često čak i dezinformiše građane, ali za razliku od drugih nekih medija koji imaju veći uticaj, ona ne kriminalizuje i ne linčuje političke protivnike, odnosno svakoga ko ima kritičko mišljenje".
I tu je, dodaje, problem opozicije.
"Ja razumem da je njima najbliže da prošetaju do Takovske ulice (do RTS-a), ali ako želite da usmerite pažnju građana od kojih apelujete da se priključe vašim protestima, onda morate naći neke druge adrese, koje su u ovom trenutku po meni veći problem od zgrade RTS-a", kaže.
Za dešavanja ispred zgrade javnog servisa kaže da je bio "hepening".
"Ovo ispred RTS-a je bila još jedna vrsta hepeninga, iz koje je na žalost po opziciju, predsednik Vučić izašao kao pobednik. Nije se stvorila kritična masa, tamo je bilo, ne znam, oko 200, 300, nek je bilo i 500 ljudi nezadovoljnih uređivačkom politikom RTS-a. I šta? Je l' to maksimum? Nije dobro kad sve svoje ideje u vezi sa tim kako se ova vlast kritikuje, na neki način ruši, svedete na to da se zaustavite u Takovskoj ili Aberdarevoj ulici", izjavio je Milivojević.
Na pitanje kako bi trebalo da izgleda kampanja opozicije, Milivojević kaže: "Kao na početku. Opozicija govori o građanskim protetsima, oni se i zovu '1 od 5 miliona', ne zaboravote šta je uzrok - to je prebijanje građanina Borka Stefanovića u Kruševcu, To je bila inicijalna kapisla, a ne politička ideja tog Borka. Ako je to bila inicijalna kapisla, onda mudra opozicija bi morala da svoj politički kredibilitet pozajmi protestima, da se ne krije, ali da prepusti građanima da oni u svojim sredinama pronađu ono što je njihov najveći problem. Kao što je onaj divan slučaj na Staroj planini, gde su se građani sami organizovali i zaustavili izgradnju minihidroelektrane".
A takva vrsta građanskih protesta, nastavlja Milivojević, svakako ide na vodenicu opoziciji. "Ona sme da se pojavi na njima, da ih podrži i da ih organizuje ako treba, za razliku od vlasti koja to ne sme da radi", rekao je.
Na pitanje o nekoliko velikih afera koje su se pojavile u javnosti, a na koje građani, čini se, ne reaguju u dovoljnoj meri, Milivojević kaže da su građani "prezasićeni i nezainteresovani".
"Sad afera može da bude neverovatnih razmera, građani su oguglali na to. Prvo - ne veruju u to, a drugo - što je još veći problem, većina građana i ne zna da postoji neka afera ministra ili doktorat Siniše Malog. Oni vide samo neku vrstu ehoa koji ide iza toga - 'aha, neko je napao Vučića i ruši državu, a on divno radi'. Šta je razlog za to? Suština je u tome da se Srbija informiše sa dva medija, zaboravite sve kablovske medije u kojima kritička javnost ima neku vrstu pribežišta, među kojima i vaša televizija. Ali odluku o tome hoće li izaći na izbore i za koga će glasati, prosečni građanin Srbije, tri četvrtine građana mogu reći, donosi na osnovu onoga što čuje u Drugom dnevniku na RTS-u, odnosno još više - u celodnevnom rijaliti programu na televiziji s nacionalnom frekvencijom - Pinku", ocenio je gost N1.
Priča o 500 evra prosečne plate, ja verujem Vučiću, ali ne zaboravite - možda je to 500 evra, ali u javnom sektoru, u državnoj, partijskoj birokratiji, koje ima oko 10 posto. A šta je sa 90 odsto ljudi koji rade u privatnom sektoru?
Cvijetin Milivojević
Prema njegovim račima, vlast se pravda time da je to privatna televizija i da može da rade šta hoće.
"I to jeste istina, ne možete da upadnete na nečiji privatni posed. Ali, nije zabranjeno da insistirate na oduzimanju nacionalne frekvencije, to je prirodno dobro, vlasništvo svih građana Srbije, onome ko zloupotrebljava tu nacionalnu frekvenciju. I to ne na bilo kakav način, ne zbog sticanja novca, nego se igra na mnogo ozbiljniji način, posledica zloupotrebe su i ubistva nekih ljudi, na jednoj strani, a na drugoj, užasna diskriminacija onoga ko ima drugačiji stav, i to nisu samo političari", kaže gost N1.
A, naglašava, i nije problem po njemu ako te televizije s nacionalnom frekvencijom vode kampanju protiv političara, to je, kaže, njihov problem, jer se oni bave time.
"Ali je problem ako te televizije vode kampanju protiv profesora univerziteta, poljoprivrednika, novinara, građana koji nisu političari. To je problem. Opozicija ne razume da se mora ponašati kao jedna vrsta odbrambenog zida svih građana", kazao je Milivojević.
Druga stvar je, kaže, što opozicija ne razume šta su protesti građanskog nezadovoljstva, šta je takozvana građanska neposlušnost, koju, dodaje, malo-malo pa prizivaju.
"Pa je l' bilo više razloga za građansku neposlušnost od činjenice da je najuži centar glavnog grada jedne države 500 dana blokiran. To nema veze sa politikom. To je bila tema, zašto se tu nije snalazila, osim ako neko nije imala neki interes. S tih tema se lako prelazilo. A svaki građanin je nezadovoljan sopstvenim životom. Priča o 500 evra prosečne plate, ja verujem Vučiću, ali ne zaboravite, možda je to 500 evra, ali u javnom sektoru, u državnoj, partijskoj birokratiji, koje ima oko 10 posto. A šta je sa 90 odsto ljudi koji rade u privatnom sektoru? Koliko se u takozvanim stranim kompanijama koje država subvencioniše sa 10.000 do 15.000 evra po radnom mestu - pa minimalci su. I to traju tačno onoliko godina koliko traju subvencije. Tačno pet godina se može minimalcem isplaćivati radnici. S tim novcem investitor isplaćuje radnike, sve ostalo što zaradi je čist profit", kaže Milivojević.
Pored svega toga, pitanje je da li je onda tema "Upitnik" na RTS-u.
"Pa možda, ali to je periferna tema, svakako ne na način na koji je opozicija otvorila tu temu. Nije problem voditeljka emisije, problem je RTS kao takav", navodi Milivojević.
A onda, dodaje, u tišini prolazi činjenica da je povećana pretplata za javni servis.
"Je l' neko pitao građane? Nije! Da l' su zadovoljni time što dobijaju od RTS-a? Verovatno da nisu. To je tema, a ovo prethodno su periferne stvari", kaže gost N1.
Izlaskom iz parlamenta, opozicija je sklonila sebi neko oružje. "Ali ona je uradila ono što može. Ona je pokazala da ova vlast ne razume šta je demokratija. Ali nije sada tema u opoziciji da li je bojkot sredstvo ili cilj, ajde da vidimo sta je opozicija u Srbiji. Za mene lično, prava opozicija je onaj deo opozicije koji sme da svakog dana upozorava na protivustavno delovanje predsednika Republike i izvršne vlasti", izjavio je.
A to protivustavno delovanje se, kaže, proteže kroz mnoge sfere.
"Od činjenice da mi nemamo podelu vlasti, što je osnovni ustavni postulat. Mi imamo jdnog čoveka, koji tuži i sudi, i abolira i vodi na poligraf, i čita rezultate poligrafa. I za vlast kaže dostojan, a za mene kaže - pomilovan. Opozicija umesto da se bavi time, ona se bavi sobom, da li su za bojkot ili nisu bojkot. A u njoj sada imate svega i svačega", naveo je Milivojević.
Vlast ne treba da se plaši poraza
Na pitanje da li vlast treba da se plaši eventualnog poraza na izborima, analitičar kaže da za to nema razloga.
"...U ovakvim ovakvim izbornim uslovima. Oni bi pobedili i na relativno demokratskim izborima, ali to bi bila podrška od oko 40-tak posto, opet Vučić time nije zadovoljan. On je i rekao - kad spadne ispod 40 posto, ja se povlačim. Vučiću nije ni drago da raspiše izbore na koje neće izaći prava opozicija iz raznih razloga. Prvo, zato što ne bi imao mandat za rešavanje pitanje Kosova i on je svestan toga. Na izbore i ovako uvek izlazi polovina glasača, dakle, Srbija je već u bojkotu. Dakle, ako vi pobedite sa 60 odsto u ovakvim uslovima, sve i da hoćete, vi nećete imati mandat onih koji vas teraju da priznate nezavisnost Kosova", rekao je Milivojević.
No, kako kaže, uvek postoji mogućnost kompromisa, ali...
"Vučić se ubi da nam pokaže šta je kompromis, a sam ne razume šta znači ta reč. Kompromis je kad i jedna i druga strana dobiju po nešto, ali se i odreknu nečega. U kompromisu nema poraženih, to je suština. BiH je najbolji pozitivan primer, u kome su, posle rata 1995. godine sve tri strane se osećale pomalo kao pobednici i kao gubitnici. To bi bilo rešenje i za Kosovo", smatra Milivojević.
On je naglasio i da bi "sa dva meseca otvorenog RTS-a i oslobođene TV Pink, Vučić ne bi mogao da osvoji više od 35 odsto glasova". "Jer i oni koji su sad u koaliciji s njim, bi prešli na drugu stranu, A opet, ljudi bi videli - pa ovaj ne siluje, nije ubica, ovaj nije fašista, ovaj ne bije žene...Promenila bi se slika koja postoji. Glupo je reći da imate N1 i list Danas, na osnovu toga se slika u glavama ljudi neće promeniti", kaže analitičar.
O normalnim izbornim uslovima može da se priča, kaže, tek kad "uljudite medije".
"To je jasno i OEBS-u i drugima koji šalju poruke vlastima. Međutim, čak i da postoji politička volja, ne možete tako brzo da odradite te stvari, s obzirom da su izbori u martu", zaključio je Milivojević. (www.rs.n1info.com, TV N1, Novo jutro - tema jutro, 8.11.2019)

среда, 06. новембар 2019.

Milivojević: Vučić nema nameru da se povuče sa mesta predsednika SNS





Politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenio je danas da predsednik Srbije Aleksandar Vučić nema nikakvu nameru da se povuče sa mesta prvog čoveka vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) i da tako nešto najavljuje već najmanje tri godine, ali da se to nikada nije dogodilo.
„Posle svake takve najave, ja se nasmejem. On to pusti povremeno da bi podigao stranku. Jer on je rob rejtinga, a prilično je dobar motivator. I kada primeti da pada rejting stranke ili koalicije, a redovno dobija te izveštaje, on onda zapreti nekim promenama. Sada je najavio da će na izbornoj listi biti 20 odsto novih i neukaljanih. Šta to znači, da su ovi stari bili ukaljani? Pa na proslavi stranke u prva četiri reda stavi neke anonimuse. Ali kada imate medije koji bespogovorno prenose vaše cirkuske predstave, čak i stranačke što je zabranjeno, onda vam građani poveruju“, rekao je Milivojević agenciji Beta.
Predsednik Srbije i SNS Vučić rekao je u ponedeljak uveče da će Skupština SNS-a biti održana najverovatnije nakon predstojećih izbora, kao i da uskoro neće biti predsednik SNS-a.
Milivojević je ocenio da bi odlazak Vučića sa čela SNS i stvaranje potencijalnog naslednika samo ugrozilo njegovu poziciju i uvećalo opasnost da ga neko ugrozi kada se oseti dovoljno jakim.
„Vučić je bio ‘Brut’ i Šešelju i Nikoliću i logično je da niko od njegovih neće dobiti takva ovlašćenja da pomisli da može da ga zameni… Po meni je sve to na dugom štapu. Jer onog trenutka kada Vučić više ne bude predsednik, istog dana i bez kampanje SNS gubi 10 do 15 odsto glasova. A taj rejting bi pao još više ako bi se umesto njega profilisao neki novi lider“, rekao je on.
Milivojević je podsetio da je nekadašnji lider SNS Tomislav Nikolić 2012. godine pobedio u drugom krugu predsedničkih izbora Borisa Tadića upravo na poruci da će biti predsednik svih građana i da će se povući sa mesta predsednika stranke.
„Projekt menadžer te kampanje bio je upravo Vučić. Ima li šta logičnije nego da se zapitamo zašto taj čovek, koji je naterao svog predsednika da se povuče kada je izabran za predsednika države, nije učinio to isto kada je on posao predsednik? Političar koji drži do svoje reči bi to učinio, ali Vučić to očigledno nije“, rekao je Milivojević.
On je procenio da Vučić čestim najavljivanjem povlačenja sa čela stranke želi da motiviše svoje birače pred izbore.
„Ne samo da nema nameru da se povuče već on tako i manipuliše izbornom voljom građana, jer se kao predsednik Srbije za svake izbore kandiduje kao nosilac stranačke liste. On je kandidat za sve predsednike opština i gradova u Srbiji. Lista se zvala: Aleksandar Vučić – zato što volimo Medveđu, Gadžin Han, Trgovište, Crnu Travu, Žitište, Žabare… sve do Beograda. A on posle nije bio gradonačelnik tih mesta“, rekao je Milivojević. (www.beta.rs, 5.11.2019)

уторак, 05. новембар 2019.

Milivojević za Insajder: Dačić je Vučićev igrač "na dugom štapu"





Politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević kaže da ne vjeruje da će Srpska napredna stranka donijeti odluku o raskidu koalicije sa Socijalističkom partijom Srbije, te da medijske spekulacije o tome kako će Aleksandar Vućić "otpiliti" Ivicu Dačića zbog njegovih navodnih kontakata sa jednim od vođa opozicije, Sergejem Trifunovićem, zapravo predstavljaju "preventivno utjerivanje straha" Dačiću i njegovoj stranci.
- Ivica Dačić je još od izbora 2012. godine, kada je od SNS-a dobio premijersku funkciju, praktično postao igrač "na dugom štapu" Aleksandra Vučića. Iako je SNS i bez Dačića nakon sljedećih izbora mogao da formira vlast, ostavili su ga kako bi imali neku širu koaliciju za "ne daj bože". Ne treba zaboraviti ni to da je u prvoj fazi svoje vladavine Vučić, kao prvi potpredsjednik Vlade Srbije, stalno mahao nekim dosijeima protiv Ivice Dačića. Prvo su puštene fotografije sa nekih Dačičevih susreta sa nekim sumnjivim licima sa potjernica, a u sljedećoj fazi pušteni su i video-zapisi. Kada će da puste tonske dijelove priče Ivice Dačića sa Mišom Bananom i još nekim ljudima sa potjernice, to zavisi od Vučićeve dobre volje - kaže Milivojević za Insajder.
On tvrdi da su upravo od tada Dačićeva politička budućnost i karijera, kao i budućnost Socijalističke partije Srbije, praktično, u rukama Aleksandra Vučića.
- Svako malo se potegne priča o nestašnim socijalistima, kako rade na dvije strane i kako će ponovo preći kod onih uz koje su nekad bili. To što mediji bliski Vučiću čine jeste jedna vrsta preventivnog utjerivanja straha Dačiću od toga šta bi moglo da se desi ako jednog trenutka stvarno napusti brod. S druge strane, Dačićeva snaga neće biti značajna ukoliko na nekim sljedećim izborima Vučić i SNS i formalno dobiju apsolutnu vlast. U tom trenutku bi značaj Ivice Dačića bio potpuno marginalizovan, a tada bi SNS vjerovatno išao u rasturanje SPS-a - smatra Milivojević. (www.insajder.in, Banjaluka, Boris Knežević, 4.11.2019)

понедељак, 04. новембар 2019.

Интелектуално квислинштво



"Није човек оно што мисли, већ оно што чини." (Меша Селимовић)
Ми заслужујемо ово што нам се дешава. Ми смо кукавице. Ми трпимо понижавање. Ми ћутимо. У свакој озбиљној држави и народу на свету одавно би устала кука и мотика. И треба да нас газе кад немамо храбрости да ми њих срушимо. Какви избори, какви бакрачи!
Тако некако је, ових дана, завапио једини живући, од стране Највишег верификатора и полиграфисте потврђени, фашиста у Србији, елем Фашиста презименом Обрадовић, понукан, ваљда, чињеницом да је "наша Црква" одликовала чак и Малог др-а са јав.ос. (пресудом Научно-наставног већа ФОН-а: доктор са јавном осудом), ни мање-ни више већ, Боже им опрости, Орденом Великомученика крагујевачких. Све уз саслужење и сапојање "Аксиос" (Достојан!) присутног свештенства! И то, баш у дану када је онај, у време мог студирања, "објекат преко пута ФПН-а", са 80 одсто гласова својих наставника, признао да је тај др са јав.ос. љути преписивач! Као што је, пре тога, она Тузланка ђевојка из Ге-17, пардон из странке нововиделиста (докторка на "Џон Незбиту", ако се то још тако зове), за сечу храста записа на аутопуту Љиг - Прељина заслужила - црквени Орден светог Симеона Мироточивог!?
И, шта је било? Тресла се гора, родио се миш! Никоме ништа...
Ако се, исувише тихи ромор јавности поводом доделе највишег црквеног ордена, оног са именом Светога Саве и то баш на 800-годишњицу аутокефалности Српске цркве, и може, барем килаво, правдати као превенција да "овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута", тј. као превентивна удица Врховнику да и не помисли да одустане од Косова и Метохије - зашто данас ћути тзв. национална интелигенција? Да ли то, примера ради, може да значи да је српска опозиција "дигла руке" од Цркве и одустала од борбе за заштиту Српске цркве од њених унутрашњих узурпатора?
Но, вратимо се световној Србији с краја 2019. године.
Наш Врховник, наша Катица за све, дивно се забавља за све (наше) паре. Слушам и гледам, а не могу да верујем: Врховник, у истом дану, на меморандуму председника Републике Србије, отписује неком девојчету из Словеније на привременом раду у Бриселу, Коцијанчич се, ваљда, вика, а онда он, председник Републике Србије, к'о рода најрођенијег, као себи равног, прима оног Шишка Менчетића, наравно, не оног нашег појца који је, на стародубровачком, звучао као "Блажени час и хип најпрво кад сам ја видили твој образ лип од кога слава сја...", већ овог, с титулом заменика помоћниковог помоћника америчког државног секретара! И то, само дан након што је, могло би се рећи с правом, напредну Србију био баш наоштрио против Српског зета који је, из седишта америчке окупационе зоне на Косову и Метохији, поручио Србима да "без признања Косова нема уласка у ЕУ", али и најавио могућност да нам Ју-ес-еј, због "панцира" и "С-400" - уведу санкције!
А онда, први преобраћеник Србије, само 24 сата доцније, мањи од макова зрна, две октаве нижим тоном, у присуству Шишка Палмера, благоглагољиво српскоме грађанству поручује како "мора куче (тј. Србин) да се провуче кроз тарабу", како нам је "мали (не др са јав.ос. Мали) маневарски простор", како, ето, он разуме Американце, јер и они имају своје интересе, а и ми имамо, а интереси су нам, јелте, једнако легитимни, јер Америка, по свом Уставу, брани право Америке и сваког свог грађанина на било ком делу планете, макар то звали и окупираном територијом неке тамо Србије... те, како "ми у сукобе са Америком нећемо, јер Србија да мисли да може да победи Америку, показала би своју наивност и глупост"... И томе слична квислиншка и колаборационистичка лапрдања.
Знано је да су неки од најпознатијих квислинга из Другог светског, претходно, из Великог (Првог светског) рата изашли као национални ратни хероји. Најбољи су пример наш армијски ђенерал Милан Недић или маршал Анри Филип Бенони Омер Жозеф Петен; па, чак је и сам Видкун Абрахам Лауриц Јонсон Квислинг, већ као осамнаестогодишњак, започео своју војну каријеру, а Војну ваздухополовну школу, 1908, завршио као најбољи у класи!
Криптоаргументи за одбрану колаборације некада, а и данас, на жалост, крећу се у дијапазону између "морао је" до онога "да није он, то би радио неко други, још гори од њега".
Тако слугерањска пропаганда у Србији покушава да брани и позицију политике човека који се, из цокула "великог Србина", ратног хушкача и вербалне "јуначине" ("100 за једнога"), преобратио у "ловца на нацоше" међу ненапредним Србима.
Каква је то одбрана? Па, јеси ли, пре него што си узуприрао све највише државне и парадржавне функције, прочитао шта о КиМ пише у Уставу Србије? Или, макар, јеси ли то учинио пре него што си се заклео на Мирослављевом јеванђељу и Уставу да је територија Србије јединствена и недељива?
Па, ако си већ знао да Косово "одавно није део Србије", као што све чешће тврдиш, зашто си се, као радикални Србин, лаћао ћорава посла? Јер, они који су гласали за тебе, бирали су те управо зато што су веровали да ћеш бранити и одбранити то Косово у Србији, јаче, боље, снажније, одлучније него "жути олош" и "килави Кошуница" којима, већ осам година, импутираш све и свашта, тражећи квазиоправдања за своје очите промашаје, типа "Бриселски споразум"?
А што ниси одбио да ти будеш тај? Војвода Петар Бојовић је, на пример, 1941. одбио оно што је генерал Милан Недић, потом, прихватио...
Најпростије одређење интелектуалца јесте да је то умни радник, "човек који о свему, па и јавним стварима, размишља и расуђује. Пошто их, пре тога, те јавне ствари мислим, разуме (лат. intellegere).
Зашто онда интелигенција у Србији, махом, ћути док нам свима нама, па и тој интелигенцији, неко из Највишег врха, буквално, из дана у дан, "вређа интелигенцију"?
Тзв. национална интелигенција себично ћути због својих позиција и синекура, образлажући то лажним самообмањивањем да Вучић "зна шта ради", а то што Он "ради", подразумева се да је "добро, најбоље што се, у овом тренутку, може извући за Србију и српски народ, за националну и државну ствар".
Тзв. грађанисти, поготово НАТОљуби, ћуте и саучествују јер верују да је Врховник само на корак до остварења управо њиховог циља - да одустане од Косова и тиме се потпуно окрене ка Северноатлантској алијанси.
Тако му Врховник дође нешто као некаква "Мажино линија" за оба пола тзв. мислеће Србије.
Право је Цркве да, на пример, легитимише индулгенцију, да (про)даје опростнице и тргује опраштањем грехова у замену за материјално искупљеније, тј. новац.
То може да буде политика црквене владе, то може да се правда разним изговорима, од неувођења пореза до изградње храмова, али тиме Црква улази у ризик да све мање буде оно што се трудила да остане свих ових осам векова самоопстојања - један од важнијих чинилаца државног и националног идентитета.
Али, у секуларној држави каква Србија јесте, обавеза је оних који воде ту државу да бране суверенитет, границе, имовину и иметак свих оних који чине ту државу. Дакле, и имовину Српске православне цркве, али и других верских заједница, на КиМ и ту своју обавезу власт никаквим додатним условљавањима или уценама не сме да доводи у питање.
Зато је питање свих питања: зашто ова власт на челу са апсолутним господарем свега и свечега у Србији, већ осам година, бриселским бирократама и приштинским сепаратистима не сме да испостави као услов свих услова за наставак дијалога о Косову - дефинисање, заштиту и повратак узурпиране српске имовине на КиМ?
Шта ту може да учини тзв. права опозиција у Србији? Подсетићу, права опозиција је онај део формалне опозиције који сме и хоће да се супростави противуставном деловању Врховника који је, сходно Уставу, само председник Републике са осам церемонијалних надлежности.
Иду избори. Јасно је као дан да би, уз саслужење "пријатеља" из ОЕБС-а и осталих западних заговорника признања независности Косова, Врховник опозицији могао да испуни све захтеве. Све, сем два: он им Ружичанствене и Медијску јавну кућу неће дати - то је његова последња линија одбране!
Евидентно је, такође, да Врховник, само једним маневром, може да врати пољуљано поверење у свом бирачком телу. То је, прошле недеље, демонстрирао у само једном дану: организовањем модне ревије најуспешнијих руских "дизајнера" војног наоружања, на једној страни, те паралелним одашиљањем Тајнице на ноге Медведеву и Евроазијској економској унији, на другој, чиме је повратио апсолутно поверење својих русофилских гласача (а таквих је три четвртине међу његовима!).
Када једном човек постане превереник, преобраћеник, ништа лакше него и следећи пут, обрнути ћурак наопако. И није важно шта су били Врховникови мотиви за први конвертитски чин - претња неком имагинарном хашком оптужницом, визија просветљења, патолошка политичка амбиција или нешто четврто? Он сада у томе "спорту" плива као риба у води и није му проблем да понови сличан заокрет.
У овом тренутку, зато је компромис између власти и опозиције, и спас, и излаз, и решење и за једне и за друге: да сви сачувају образ пред својима, да никоме не падне круна с главе, да не буде апсолутних победника и апсолутних губитника.
Шта ми се чини разумним: дакле, "примирје" на унутрашњополитичкој сцени које подразумева одлагање редовних парламентарних избора неким "лекс специјалисом", уз сагласност свих релевантних чинилаца власти и опозиције, за шест до девет месеци, с тим да би се тај период искористио за, или формирање прелазне техничке владе или, макар, за прихватање најважнијих опозиционих захтева ради обезбеђивања, бар подношљиво фер, изборних услова.
Заузврат, опозиција би изашла на локалне изборе који би били одржани, у редовном термину, на пролеће, уз услов да се, већ до ове Нове године, бар делимично побољшају изборни услови, подразумевајући, пре свега, хитно заустављање узајамног диквалификовања и дискриминисања политичких проивника. Тиме би Србија престала да буде једна од ретких "мрачних рупа" у Европи, у којима парламентарни избори, у истом дану када и локални, наткриљују и обесмишљавају ове друге.
Као у оној брзалици, на твитер профилу Глумца што је покушао да посвађа два ока у глави, Врховника и Доглавника му, "около дођох, вођо, потоком топовском рову" - у супротном би, даље укопавање у партијске ровове, могло да проузрокује само насиље, а то није жеља нити једног нормалног грађанина, била да симпатише власт или опозицију. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

недеља, 03. новембар 2019.

"Prozivke predstavnika Kosova i Srbije očekivane"





Na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Kosovu razmatran je izveštaj generalnog sekretara UN-a o radu UNMIK-a za period od 16. maja do 15. septembra ove godine. Šef UNMIK-a Zahir Tanin je ukazao na slučaj prebijanja dvojice pripadnika UNMIK-a od strane Policije Kosova. Prevremeni parlamentarni izbori na Kosovu, kao i dijalog Prištine i Beograda bili su neizostavna tema. Predstavnici Kosova i Srbije izneli su oprečne stavove, što poznavaoce političkih prilika nije iznenadilo.
Na sednici Saveta bezbednosti UN predstavnici stalnih članica izneli su različite stavove o rešenju kosovskog pitanja. Diplomate SAD i Velike Britanije pozvale su Prištinu i Beograd da otklone prepreke za nastavak dijaloga u cilju normalizacije odnosa, dok su predstavnici Rusije i Kine ponovili da rešenje treba tražiti u okvirima Rezolucije SB UN 1244. Predstavnica Francuske je poručila da je Pariz uveren u evropsku budućnost Srbije i Kosova, ali da obe zemlje treba da sprovedu potrebne reforme radi jačanja vladavine prava.
Izlaganje predstavnika Kosova Srbije Vljore Čitaku i Ivice Dačića proteklo je u znaku direktnih međusobnih prozivki, koje su, prema rečima Rize Smake, očekivane jer je to, kako je rekao, odraz "svakodnevne politike na relaciji Prištine i Beograda".
"U Prištini je stav i ubeđenje da je Kosovo nezavisna država priznata od strane stotinu najvažnijih država sveta, dok Srbija tvrdi suprotno da je Kosovo u stvari Kosovo i Metohija, teritorijalno administrativna autonomija u sastavu Srbije. Ja sam ubeđenja da tako ne može dalje, obavezno mora da se dođe do sporazuma i da taj sporazum bude sproveden u potpunosti kako bi se relaksirali odnosi između Albanaca i Srba. Optimista sam da kada bi postojala politička volja obeju strana da bi uskoro Srbi i Albanci umesto neprijatelja bili prijatelji i to najbolji susedi, imali bi bolje odnose nego što ima Srbija sa Bugarskom, Grčkom, Rumunijom ili Mađarskom ili Hrvatskom", kaže Smaka.
"Takav način komunikacije Ivice Dačića i Vljore Čitaku je već viđen", kaže Cvijetin Milivojević, politički analitičar iz Beograda, koji napominje da je bilo malo neobično, ali sasvim sigurno očekivano.
"Nešto od onoga što je izgovoreno, ne samo sada nego i na prethodnim sednicama SB UN posvećenih Kosovu je zapravo nešto što se može čuti van onoga što je klasična diplomatija. Tu je mnogo manje onoga što bi, po meni, trebalo da bude u prvom planu, recimo ako smem da primetim nekoliko puta je upravo gospođa Čitaku izlazila sa nekim podacima koji su se ticali ratne 1999. sa nekim ciframa koje su, u najmanju ruku, neozbiljne bile kada je reč o žrtvama, a da istovremeno gospodin Dačić, ministar spoljnih poslova, i delegacija Srbije nisu reagovali. Umesto da su se bavili time i da su na adekvatan način, argumentovano odgovarali na svaku vrstu tvrdnji, jer ne zaboravite, te tvrdnje ako se pojave više puta, što se dešavalo, postaju stereotipne i posle ih je teško oboriti”, rekao je Cvijetin Milivojević.
Dijalog je neophodno nastaviti, saglasni su Smaka i Milivojević, ali trebalo bi obraditi sve teme ponaosob, jer je, napominju, "dijalog kakav je do sada vođen besmislen".

"Ja sam optimista, budući da nema drugog izlaza, sve drugo bi bilo lošije za obe strane, a naročito za narod, ne za političke strukture, njima čak i odgovara i u Beogradu i u Prištini da bude ovako maglovito jer se stvaraju mogućnosti za kriminal, krijumčarenje", upozorava Smaka.
"Na kraju krajeva više je nego jasno da će se konačno rešenje o budućnosti Kosova faktički ponovo naći pred Savetom bezbednosti UN, Savet bezbednosti i jeste pozajmio mandate EU da samo arbitira pregovorima, ne i da donosi konačno rešenje. Zato mislim da bi pregovori bili efikasniji i da bi se i okončali većim uspehom, ukoliko se u pregovore odmah uključe i oni koji zapravo odlučuju u SB, mislim pre svega na stalne članice”, kaže Milivojević.
Ovo je bilo poslednje tromesečno predstavljanje izveštaja o radu UNMIK-a i situaciji na Kosovu, a od naredne godine sednice SB o Kosovu održavaće se na pola godine. (RTK 2, www.rtklive.com, Jelena Đorđević, 1.11.2019)