Milivojević: Opozicija da razmisli o dva ozbiljna kandidata za predsednika

 Politički analitičar Cvijetin Milivojević govori za Danas zašto opozicionim strankama treba razdvajanje izbora, jedna lista u Beogradu i dva protivkandidata Vučiću
„Pošto je očigledno da opozicija nema ideju „ko sme da (sve njih i nas) pogleda u oči“, i leve i desne, i evrofanatike i evronihiliste, i rusofile i natoljupce, a da taj i takav ima nekakve šanse na predsedničkim izborima protiv Vučića, možda im je mudrije da – ako se, ipak, odluče da izađu na izbore po svaku cenu – porazmisle o dva ozbiljna kandidata koji mogu da pomire dva pola opozicione Srbije“.
Ovako politički analitičar i stručnjak za marketing Cvijetin Milivojević analizira moguće strategije opozicije za izlazak na predsedničke izbore.
On u razgovoru za Danas kaže da, u slučaju da opozicija ovako postupi i pripremi dva kandidata za predsednika – ne bi bilo rasipanja glasova, a onaj koji ne bi ušao u drugi krug, imao bi obavezu da pozove svoje glasače da u „plej ofu“ podrže opozicionog kandidata.
„U suprotnom, Vučić će ih razbiti u paramparčad već u prvom krugu jer je on, u svesti konzumenata ovdašnjih medijskih trovačnica, istovremeno  – i najveći Srbin i najveći evroljub koga je srpska majka u srpskoj istoriji rodila“, navodi Milivojević.
* Uveliko se govori o mogućnostima za zajednički nastup opozicije na različitim nivoima izbora koji će se održati 2022. godine. Kolike su šanse za formiranje jedne opozicione liste za beogradske izbore, može li se tako sprečiti rasipanje glasova?
Pošto je opozicija, i „bojkot“ i „konstruktivna“, već propustila da razdvajanje datuma tzv. velikih (redovnih predsedničkih i vanrednih parlamentarnih) od lokalnih izbora u Beogradu i još nekoliko gradova i opština „reši“ još u pretkvalifikacijama, kao uslov svih uslova da uopšte uđe u dijalog „bez stranaca“ ili „pod strancima“, a u oba slučaja, zapravo, „pod spikerom oktroisanog parlamenta Dačićem“ – ostala joj je samo kilava nada da će evroparlamentarci kojima komanduje evropska partija-majka naših naprednjaka, pritisnuti Vučića da to učini!?
Ako lokalni izbori, na kojima bi trebalo da se glasa ne samo srcem, nego i vijugama i stomakom, zaista budu razdvojeni od izbora na kojima podanici bistre „visoku politiku“ na osnovu onoga što im propagandne trovačnice saspu u mozak, onda jedinstvena lista opozicije za Beograd ima smisla. U suprotnom, bilo kakav izlazak na nekakve „opšte“ izbore – a za očekivati je opet antiustavno natkriljene krilaticom nemačkih nacionalsocijalista iz 1936. „Unseren Kindern – Die Zukunft durch AV“ („Naša deca – Budućnost pod AV“ – prevod novinara), kao što se desilo prošle godine – ima smisla samo za utopiste, hronične mazohiste, sančo panse ili adekvatno nagrađene „električne zečeve“.
* Da li je dobitna strategija za opoziciju da stavi fokus na Beograd ili tu leži opasnost da propuste ozbiljniju pripremu za predsedničke izbore?
Umesto da čeka na „milost“ evroparlamentaraca i „samilost“, ustavno ceremonijalnog, predsednika Srbije, opozicija je trebalo da ih „začikava“, priziva, makar jedne, izbore pre Nove godine, a kao svoj znak dobre volje i spremnosti na kompromis, ponudi svoj izlazak na te neke izbore koji bi se održali pre onih što slede početkom proleća. U tom slučaju, već bismo videli na koje su to „ustupke“ u pogledu izbornih uslova spremni Vučić i njegovi politički patroni iz Evropske narodne partije, a na tim izborima koji bi usledili do kraja godine, isprobala bi se ozbiljnost te druge, dominantnije pregovaračke strane. Posle toga, opozicija bi, u martu ili aprilu, znala na čemu je, a bojkot bi joj ostao kao poslednji, ali i ubitačno jak „džoker“!
* Koliko bi afera Belivuk mogla da utiče na opredeljenje birača? I ranije je bilo ozbiljnih afera ali je podrška Vučiću ostala stabilna, mislite li da se slučaj Belivuk po nečemu razlikuje?
Ne zaboravite da odluku o tome za koga će da glasa, većinski srpski birač donosi na osnovu onoga šta mu preporuči Drugi dnevnik javne medijske kuće i celodnevni 24/7 ružičasti rijeliti najgledanije i ostalih televizija sa nacionalnim frekvencijama. Pokušajte da uđete u kožu tog građanina: njemu je poručeno da je ta kriminalna grupa htela da ubije našeg predsednika zato što je jedini on imao hrabrosti da joj se suprostavi! Eh, da: a taj klan su stvorili, naravno, Đilas, Jeremić, onaj „žuti ološ“ koji još nije prešao u naprednjake itd! Kako trenutno stvari stoje, jedina nada opoziciji da postigne neki ozbiljni rezultat na izborima pod sadašnjim izbornim neuslovima (a ne vidim da se tu nešto promenilo u odnosu na prošloletnje, nelegitimne, ali i nelegalne izbore) jeste da priziva i navija za neka incidentalno-akcidentalna gibanja unutar same Es-En-Es.
* Šta će se, po Vašem mišljenju, desiti u odnosu SNS prema Nebojši Stefanoviću?
U „keč ol“ stranci koju, ni u ideološkom ni u političko-programskom smislu, ne možete uhvatiti ni za glavu ni za rep, odlazak niti jednog od 750.000 partijskih paravojnika, makar se on zvao i Stefanović dr Nebojša i, do juče, slovio i za levu i za desnu ruku protivustavnog (ko ne veruje neka još jednom pročita član 115 Ustava) predsednika stranke – ne bi značio ništa. Zapravo, ne bi značio ništa da ovde nije reč – kao u onoj „deda za babu, baba za repu…“ – o ratu tajnim fiokama, fasciklama i fajlovima, u kome jeste da je predsednik SNS i, u slobodno vreme, Republike Srbije, neprikosnoven, ali i ona čistačica koja je čistila te fioke (uzmimo da je to dr Stefanović) ponešto o njihovom sadržaju zna. Ta „deakumulacija“, tiho sklanjanje čistačice u neku udobnu ambasadu na nekoj egzotičnoj destinaciji ili izbor za počasnog „člana Saveta federacije“, jedno je od mogućih rešenja.
Ali, iznenadiću vas svojom naivnošću: ja i dalje verujem predsedniku svih građana Srbije da će se, kako je već devet puta obećavao i oročavao se od 2017. naovamo, na sledećem kongresu u oktobru konačno i otići sa protivustavne funkcije šefa stranke i, ratosiljan tog tereta, pošteno izaći na predsedničke izbore na proleće, sa velikim izgledima da u toj utakmici i, doduše malo teže, pobedi. Ili da se, ako zaista odluči da poštuje Ustav na kome se (uz Miroslavljevo jevanđelje) zakleo i u kome piše da predsednik Republike ima samo osam ceremonijalnih nadležnosti, a da prava vlast „stanuje“ u Vladi – i ne kandiduje za predsednika Republike, već da predvodi svoju partiju na parlamentarnim izborima. (Danas, www.danas.rs, Aleksandra Popović, 28-29.8.2021)

Kome odgovara cenzus od tri odsto: Opoziciji ili SNS i njenim satelitima

Predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić rekao je da izborni cenzus ostaje na tri odsto. Iako to niko iz opozicije nikada nije tražio i na prošlim izborima se odluka o smanjenju cenzusa tumačila samo kao sredstvo vlasti da u parlament “ugura” stranke i liste koje bi naknadno glumile opoziciju u Skupštini Srbije. I tako stvorile privid demokratskog društva. Iako i danas ostaje bojazan da se iza ovakve odluke krije ista namera, sagovornici portala Nova.rs kažu da nijedna stranka osim SNS, SPS i PUPS nema dvocifreni rejting, tako da što se ulaska u parlament tiče ovakav cenzus odgovara svima. Ipak, ostaje pitanje da li je puki ulazak u Skupštinu jedini i pravi cilj… Bar kad je opozicija u pitanju.
Predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić izjavio je danas, govoreći o međustranačkom dijalogu, da će za izbore ostati cenzus od tri odsto i neće se vraćati na prethodnih pet odsto.
 “Svi su bili digli galamu (iz opozicije) kad je spušten, a u suštini su se radovali. Pa su svi bili zainteresovani da li će se vraćati na pet odsto – neće se vraćati, ostaće tri odsto“, rekao je Dačić, za Radio televiziju Srbije.
I eto opet povoda za podgrevanje starih priča – kome ovo najviše odgovara i ko će se polakomiti.
Medveđa usluga
Izvršni direktor CESID-a Bojan Klačar kaže da odluka o tome da cenzus ostane na tri odsto odgovara kako vlasti, tako i opoziciji.
 “To nije iznenađenje iz dva razloga. Prvi je da to nije bio zahtev nijedne stranke, da se cenzus vrati na pet odsto. Drugi je da bi vladajuća koalicija bila na meti kritika jer opet menja izborni zakon. Objektivno govoreći, cenzus od tri odsto trenutno odgovara svima. Vlasti jer na taj način mogu da kažu da su učinili sve da izborni proces pluralizuju i učine ga dostupnim za sve političke aktere. Jer je lestvica za ulazak u parlament spuštena vrlo nisko. Opozicija, sa druge strane, nema visok rejting, nijedna opoziciona stranka pojedinačno nema podršku koja je dvocifrena. Praktično sve stranke u Srbiji, izuzev Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije su u faktoru rizika, kad je reč o cenzusu. Zato je logično očekivati da će i pod ovakvim okolnostima praviti koalicije”, kaže Klačar.
Upravo zbog zamke koji ovako nizak cenzus krije.
“Izbori 2020. godine su pokazali da je to jedna medveđa usluga. Taj izborni cenzus se mnogima učinio dostupnijim, izašli su samostalno na izbore i na kraju nisu prešli ni tri odsto. On zvuči zavodljivo, ali kad se pretoči u brojke, odnosno broj glasova koji je potrebno osvojiti, to baš i nije tako”.
Gurka za satelite ili samo navlakuša
Činjenica je da spuštanje cenzusa sa pet na tri odsto nije tražila nijedna opoziciona stranka.
U prethodnom izbornom ciklusu ovo je bila odluka vlasti, koju je javnosti predočio sam predsednik Aleksandar Vučić. Upravo zbog ovakvih okolnosti, takav potez se tumačio kao pokušaj da se u parlament praktično “uguraju” stranke i liste nastale neposredno uoči izbora, a za koje se tvrdilo da su “sateliti vlasti”. I postanu imitacija opozicije u Skupštini Srbije.
Međutim, ovo nije urodilo plodom.
Politikolog Cvijetin Milivojević kaže da uvek postoji mogućnost ovakvih skrivenih namera, ali da to nije urodilo plodom prošlog puta, pa vrlo verovatno neće ni sada.
 “Nijedna od tih instant lista nije prošla. Zašto mislite da će to biti slučaj ovoga puta? Jedino je SPAS Aleksandra Šapića iskoristio ovo spuštanje cenzusa, ali ga je kasnije usisao SNS. Kad je vlast u pitanju samo SNS, SPS i PUPS mogu da pređu cenzus. Međutim, kad je reč o opoziciji samo šiđardžije ovome mogu da se raduju, one stranke koje bi da se “uguraju” u parlament. Kojima je samo to cilj. Ako je motiv i prave opozicije da se na mala vrata ugura u Skupštinu onda to nije opozicija. Cilj opozicije u bilo kojoj državi ne treba da bude da statira nego da ruši režim”, kaže Milivojević.
Gde nestadoše uslovi
U tom smislu, navodi kao mnogo veći problem to što je opozicija naizgled odustala od ključnog zahteva, a to je razdvajanje izbora.
“Iz izjava vlasti se može zaključiti da će i beogradski ipredsednički i parlamentarni izbori biti održani u istom terminu. I čini mi se da se niko iz opozicije tome preterano ne protivi. Iako je svima to bio jedan od glavnih zahteva pred početak dijaloga oko izbornih uslova. Zašto se od toga odustalo. Ako će Vučić svojim imenom da natkrili sva tri nivoa izbora, čemu se opozicija nada? To je mnogo veći problem od cenzusa i da li je on tri ili pet odsto”, kaže Milivojević. (www.nova.rs, Jelena Jelovac, 27.8.2021)

JEDNA, TRI ILI VIŠE KOLONA Kako će opozicija izaći pred birače u Beogradu?

Da li je "ideološko rasipanje" na jednoj listi manja šteta od rasipanja glasova?
Opozicija će najviše šansi za dobar rezultat ili čak pobedu imati po oštoj proceni na beogradskim izborima iako i dalje ni same opozicione stranke nisu odlučile na kojin način i u koliko kolona bi trebalo da izađu pred birače u prestonici. Šta više, ni analitičari nisu jedinstveni u stavu da li bi opoziciji bolji rezultat donele ideološki logične tri kolone ili jedinstvena lista u Beogradu.
Međustranački dijalog o izbornim uslovima i dalje se odvija na dva koloseka sa i bez posredstva evroparlamentaraca, ali bez obzira na to opozicione stranke uveliko se spremaju za izbornu trku koja bi trebalo da se održi na proleće na tri nivoa – predsedničkom, parlamentarnom i beogradskom. Tako su u SSP-u već sada više nego optimistični u vezi sa izborima u glavnom gradu.
-Možemo da pobedimo. To svaki dan vidimo na terenu u razgovoru sa građanima. Mi smo za saradnju sa svima koji se istinski bore protiv režima Aleksandra Vučića i koji sa njim nikada ne bi bili u koaliciji – rekla je Mila Popović, predsednica Gradskog odbora SSP u Beogradu.
Tri kolone najlogičnije
Međutim, postavlja se pitanje da li je realno da svi koji se istinski bore protiv vlasti budu na jednoj listi u Beogradu? Pogotovo, ako se ima u vidu da “Savez za Srbiju” nije uspeo da opstane, kao i da opozicione stranke desne orjentacije nisu mnogo ni međusobno bliske, a kamoli sa građanskim opcijama.
Konačno, inicijativa “Ne davimo Beograd” zajedno sa ekološkim pokretima, po svemu sudeći, nije raspoložena da deli listu sa političkim strankama.
Iz toga proizilazi da bi ukoliko dođe do ukrupnjavanja opozicije u Beogradu najrealnije bilo formiranje tri ideološki bliske kolone.
Jednu bi mogle da čine stranke desnice kao što su Narodna stranka, Dveri, DSS-POKS, DJB, Zavetnici… Drugu kolonu bi po toj programskoj raspodeli formirale građanske stranke poput SSP-A, DS-a, PSG-a, SDS-a i ostali. Konačno, u trećoj koloni bi se našla inicijativa “Ne davimo Beograd”, koalicija “Zajedno za Srbiju” Nebojše Zelenovića i ekološki pokreti…
Kako je možda najmanje realno da opoziciona desnica formira jednu kolonu postoji mišljenje da bi mogla da napravi dve liste. Jednu bi činila desnica koja je bojkotovala prošlogodišnje izbore kao što su Narodna stranka i Dveri, a drugu oni koji su učestvovali na parlamentarnim i lokalnim izborima prošlog leta poput koalicije DSS-POKS, DJB-a, Zavetnika…
Većina analitičara smatra da bi tako ukrupnjene opozicione kolone prošle sigurno census od tri odsto na republičkom novou, a postavlja se pitanje kakav bi rezultat postigle u Beogradu?
Na papiru dobar predlog o tri kolone
Programski direktor CESID-a Ivo Čolović ističe za “Blic” da na papiru izgleda veoma dobro predlog da opozicione partije u Beogradu nastupe u tri kolone.
-Grupisane u ideološki i programski jasno omeđene koalicije, ove partije bi svakako mogle da ostvare značajaniji rezultat na izborima i osvoje veći broj odbornika nego ukoliko bi nastupile samostalno što bi moglo dovesti do toga da rizikuju da li će uopšte preći cenzus. Ipak, ono što izgleda dobro na papiru, ne mora da bude dobro u praksi – naglašava Čolović.
Kako kaže, dva su ključna pitanja koja se postavljaju u vezi sa ovom idejom.
-Koliko se sa ovim predlogom slažu lideri i članstvo ovih poliitčkih partija i, najvažnije, šta o ovom predlogu misli prosečni glasač u prestonici. Da bi ovo saznale, opozicione političke partije moraju dobro opipati puls građana kroz istrživanja koja bi potvrdila, ili opovrgla, sinergetski efekat i domet ovih koalicija. Ideja o tri kolone koje obuhvataju širok politički spektar je imala uspeha u Crnoj Gori, ali ne treba zaboraviti da je i u Crnoj Gori bilo potrebno par izbornih ciklusa da bi se definisale pobedničke koalicije – podseća Čolović.
Opozicija ima šansu jedino ako razdvoji izbore
S druge strane, politikolog Cvijetin Milivojević smatra da će opozicija imati šanse za pobedu u prestonici samo ako izbori u Beogradu budu razdvojeni od predsedničkih i parlamentarnih izbora.
-Međutim, koliko vidim iz izjava opozicionih lidera to im nije prioritet kao da ne znaju da nemaju šanse na izborima u jednom danu na svim nivoima protiv liste na kojoj je Aleksandar Vučić – pita se Milivojević.
Naš sagovornik misli da bi opozicija morala drugačije da se ponaša na beogradskim izborima nego na republičkom nivou.
-Na parlamentarnim i predsedničkim izborima glavne teme su saradnja sa NATO-m, evroatlanstke integracije, evroazijska unija, problem Kosova i slično i zato je logično da opozicija na tim izborima ide u tri ili četiri kolone jer nema slične stavove u vezi sa ovim pitanjima. S druge strane, na beogradskim pitanjima dominiraju komunalne teme, bolji život u prestonici i tu nema potrebe opozicija da se deli. Zato treba da se objedini na jednoj listi u Beogradu kako ne bi rasipala glasove – apostrofira Milivojević i dodaje, po svemu kako se ponaša trenutno, nije realno da se opozicija objedini u Beogradu.
“Sve više od jedne liste smanjuje šansu za pobedu”
Slično mišljenje ima i politički analitičar Boban Stojanović.
-Izbori u Beogradu ce sigurno biti neizvesni i to jeste prilika za opoziciju koja mora da uradi dve važne stvari. Prvo, da pokaže biračima da postoji mogućnost za promene, a to je da se napravi jedan veliki politički subjekt koji će se po procentu birača približiti SNS-u jer je potpuno drugačija percepcija kod ljudi kada SNS ima 40 odsto, a prvi opozicioni akter sedam ili 10 odsto. A drugo, opozicija ne sme da dozvoli da neka od listi ostane ispod cenzusa, a sve više od jedne liste nosi opasnost za to, a sa svakom novom listom se taj rizik uvećava – naglašava Stojanović.
Kako kaže, iako su sada mnogi hrabri posebno što je cenzus tri odsto, ne bih se kladio u mnogo opozicionih partija da su sigurno iznad toga.
- Podsetiću samo da je na prethodnim beogradskim izborima od 23 liste samo četiri ušlo u parlament, da je baceno 157 hiljada glasova što je bilo ukupno 19 odsto od broja izašlih. To su sve glasovi stranaka koje su ostale ispod cenzusa. Tako da za mene, svaka lista preko jedne ujedinjene opozicione samo doprinosi riziku i smanjenju mogućnosti za pobedu. Sa treće strane, ako bi sve opozicione partije pravile vladajuću koaliciju da smene SNS u Beogradu šta je onda problem da izađu svi zajedno na izbore – zaključuje Stojanović.
Tadić: Zagovaraju jedinstvo u medijima, a u praksi to odbijaju
Jedna od dilema u vezi sa ukrupnjavanjem opozicije je i pitanje u kojoj bi koloni mogla da se nađe SDS Borisa Tadića? Lider ove stranke ističe za „Blic“ da je „štetno insistirati na rezultatima istraživanja koji pokazuju da opozicija ima šansu samo u Beogradu”.
- Time se samo dodatno demotivišu apstinenti širom Srbije, a izbori su dovoljno daleko, tako da itekako postoji mogućnost da se i u drugim delovima Srbije podigne šansa za pobedu opozicije. Međutim, to se neće desiti ukoliko budemo insistirali samo na Beogradu, jer ćemo time obeshrabriti ionako demotivisane građane širom Srbije. A siguran sam da i ostatak Srbije želi da bude jednako oslobođen ove kriminalne vlasti i oni nikako ne smeju biti zanemareni, na račun Beograda – podvukao je za “Blic” Tadić.
Lider SDS-a misli da je pogrešno da opozicija diskutuje u medijima u vezi sa načinom na koji bi trebalo da nastupi u Beogradu, ali i na drugim nivoima.
-Upravo zato već godinu dana i pozivam da sednemo za zajednički sto i da dogovorimo koji način nastupa na izborima bi bio najefikasniji. Taj poziv upućujem od septembra prošle godine i ponovio sam ga i nakon što je Đilas izašao sa predlogom jedinstvene liste u Beogradu. Nažalost, upravo oni koji u medijima najviše zagovaraju jedinstvo, u praksi najviše odbijaju pozive na zajedničke sastanke i koordinaciju. Do sada nismo ni dobili poziv na takav sastanak, niti pozitivan odgovor na sve naše dosadašnje pozive. Evo i ovom prilikom upućujem poziv da konačno sednemo za zajednički sto i ne gubimo više vreme na medijsko igranje gluvih telefona. Konsolidacija opozicione borbe mora biti iznad svih pojedinačnih interesa i to ne sme biti pitanje monopola, već zajedništva i iskrene namere i volje – apostrofira Tadić. (Blic, www.blic.rs, M.Tašković, 27.8.2021)

Kad dijalog zamene pesnice: Gosti N1 o Bjelogrliću i drugim eskalacijama nasilja

Nasilje koje ima „reklamu“ na televiziji potencira nasilje u svakodnevnom životu, upozorava novinar Ranko Pivljanin povodom fizičkih sukoba u političkom životu. Analitičar Cvijetin Milivojević kaže da prisustvujemo i drugim vidovima nasilja osim fizičkog, i da se uglavnom radi o nasilju koje propagira režim putem „propagandnih glasila“.
Voditeljka: „Pre nego što počnemo razgovor, ja bih…“
Pivljanin: „Da se pobijemo?“ (smeh)
Ovako je počeo razgovor o nedavnim slučajevima kada su verbalni sukobi javno prerasli u fizičke – uključujući jedan incident u studiju N1 televizije ranije ove nedelje.
Povodom napada glumca Dragana Bjelogrlića na reditelja Predraga Antonijevića, Pivljanin kaže da je lični sukob dvojice ljudi projektovan kao stranački sukob.
„Nešto što je bilo njihovo lično je izašlo u javni prostor kao obračun vlasti i opozicije – oni se više ne pitaju (u vezi sa) sa sopstvenom tučom“, rekao je on u emisiji Novi dan na N1.
„Propagandni štab Srpske napredne stranke očigledno permanentno zaseda, oni su iste večeri organizovali specijalne emisije“, dodao je Cvijetin Milivojević.
On smatra da je pravo političko nasilje ono koje dolazi od nosilaca vlasti prema onima koji nisu na vlasti i da je od obračuna pesnicama strašniji „uličarski rečnik“ premijerke Srbije Ane Brnabić.
Pivljanin kaže da postoji nasilje koje se projektuje „iz stožera SNS“ i da se od javnosti pravi „ekspres lonac, a nema ispusnih ventila“.
„Ja se bojim tog nasilja koje se akumulira u celom društvu, i na koji način će se to rasplesti. Ne mislim da ćemo da se bijemo po ulicama, ali bojim se da ono što oni rade dirigovano, jednog trenutka može da se otrgne kontroli“, rekao je on.
Govoreći o sukobu između Đorđa Žujovića iz Socijaldemokratske partije Srbije i Konstantina Samofalova iz Socijaldemokratske stranke, koji je umalo prerastao u tuču u studiju N1, Cvijetin Milivojević kaže da očigledno postoji neki privatan konflikt između njih.
„Nije lepo što su taj sukob koji tinja izneli pred javnost na ovaj način“, kazao je Milivojević.
Pivljanin smatra da ljudi „moraju da imaju ručnu kočnicu, posebno oni koji se bave politikom“.
„Oni nisu poslali dobru poruku, nisam pristalica takve vrste komunikacije“, rekao je.
Upitan o retorici koju ima Vladanka Malović, šefica informativne službe SNS, rekao je da je „prilično niska“.
On smatra da je retorika vlasti na društvenoj mreži Tviter ipak manje problematična od one u parlamentu, gde je na delu „silovanje javnog prostora“.
Na pitanje da li su fizički sukobi „krajnji stadijum nezrelosti političke scene“, Milivojević odgovara:
„Ma ne, pesnica nije strašna… Ovde pesnica nažalost može da bude uvod u nešto mnogo gore“. (TV N1, “Novi dan”, www.rs.n1info.com, 27.8.2021)
https://rs.n1info.com/vesti/kad-dijalog-zamene-pesnice-gosti-n1-o-bjelogrlicu-i-drugim-eskalacijama-nasilja/

Problem javnog sektora Srbije - između prekobrojnosti i nedovoljno kvalitetnih kadrova

U Srbiji je nekoliko godina na snazi bila zabrana zapošljavanja u javnom sektoru koja je za cilj imala smanjenje i reformu ovog sektora. Od januara 2021. zapošljavanje u javnom sektoru koji broji oko 600.000 ljudi je ponovo dozvoljeno, ali pod određenim uslovima.
Optimizacija javnog sektora već godinama je jedan od glavnih prioriteta Vlade. Od 2015. do danas iz javnog sektora je otišlo nešto manje od 30.000 ljudi, ipak, problemi time nisu rešeni.
"Nije problem ni novac koji se daje za javni sektor i izdvaja kroz budžet, nije ni problem broj tih ljudi koji rade, problem je samo kvaliteta i njihovog rasporeda", rekao je za Euronews Srbija Zoran Stojiljković, predsednik sindikata UGS "Nezavisnost".
Najveći broj radnika je javni sektor napustio jer su otišli u penziju ili su uzeli otpremninu.
"Sa jedne strane imamo preglomazan javni sektor, a sa druge strane nemamo dovoljno stručnih ljudi da obavljaju određene poslove i taj sektor nije efikasan, to je najveći problem državne administracije - neefikasnost i nedovoljan broj stručnih ljudi", rekla je urednica magazina "Biznis" Radojka Nikolić.
U međuvremenu je došlo do toga da u brojnim sektorima poput zdravstva fale radnici jer su mnogi našli posao u bolnicama u zapadnoj Evropi. Od januara je zapošljavanje u javnom sektoru ponovo omogućeno, ali, posebna komisija mora da odobri novo zapošljavanje, zatim resorno ministarstvo i na kraju, Ministarstvo finansija. Ta procedura važi i za poziciju recimo pisara i za poziciju pedijatra.
"Mi čak imamo problem što se sad u pandemiji videlo da smo imali maćehinski odnos prema zapošljavanju u zdravstvu, obrazovanju, pa i delu javnih preduzeća, prosto je argumentacija da je partijsko klijentalističko zapošljavanje i kadrovanje prosto te sektore onesposobilo privredno. Živimo u političkim iluzijama koje su vezane verovatno za toda se zadrži partijsko zapošljavanje", dodaje Stojiljković.
U javnom sektoru fali 10.000 ljudi, ali to ne znači da on već nije glomazan: Situacija najlošija sa zdravstvenim radnicima i inspektorima
Urednica "Biznis magazina" smatra da bi rešenje za javni sektor moglo biti donošenje Zakona o platnim razredima koji se najavljuje od 2014. godine.
"Taj zakon sigurno neće rešiti sve, kao što nije rešio sve ni u Hrvatskoj, ni u Sloveniji gde se primenjuje, ali rešava mnoge stvari i za Srbiju bi bilo najbolje da konačno dobije zakon o platnim razredima u javnom sektrou kojim bi se mnoge stvari regulisale, naravno uvek ima doterivanja, ima tu finog štimovanja dosta ali ti osnovni problemi i u pogledu stručnosti i u pogledu primanja bi bili rešeni", napomenula je Nikolić.
Uprkos ponovno odobrenom zapošljavanju, javni sektor bi narednih godina trebalo još da bude smanjen, što bi, kako veruju u državi trebalo da poveća efikasnost.
"Naopak način zapošljavanja"
Politikolog Cvijetin Milovanović za Euronews Srbija kaže da je "čitava priča o reformi" bila neozbiljna.
"Prva vlada Dačića i Vučića iz 2014. su proklamovale jednu brojku od 350.000 viška zaposlenih u javnom i državnom sektoru od ukupno 800.000 ako se dobro sećam, koliko ih je tada bilo u sektoru. Čak je jedna ministarka bila zadužena da odradi taj posao, no nje u sledećoj vladi nije ni bilo. To je jedan aspekt priče. Drugi aspekt priče je da mi imamo možda dovoljan broj ljudi, ali apsolutno oni ili ne odgovaraju zahtevima posla ili imamo višak zaposlenih u takozvanoj pisarskoj administraciji, a manjak na primer u prosveti ili zdravstvu što se pokazalo ovaj put tokom pandemije", rekao je on.
Dodaje da u Srbiji ima partijskih kadrova, te da to nije priča koja teče samo od početka ove vlasti, već da su to radile i prethodne.
Kako naglašava, "imamo hiperprodukciju takozvanih diplomaca sa privatnih fakulteta", te da je u javnoj administraciji najviše takvih ljudi, kao i da oni po pravilu veći deo svog radnog vremena koriste da bi pomogli "stranci koja ih je zaposlila".
Kako bi problem mogao da se reši, Milivojević kaže da "mora krenuti od jedne vlade".
"Jedna partija koja nekad dođe na vlast mora krenuti od sebe, da ona već u kampanji kaže svojim aktivistima da to što su oni aktivni u stranci, ne znači da su pretplaćeni da rade u nekoj birokratiji ili nekom dobro plaćenom delu javnog sektora. Ja čekam 31 godinu da se pojavi jedna takva partija i nije se pojavila. Dok su u opoziciji oni kritikuju, kad dolaze na vlast oni preuzimaju oni što je navika", rekao je on.
Kako kaže, potrebna je jedna vrsta konsenzusa, i to ne samo političkog, već društvenog. Takođe, potreban je konsenzus vlasti i opozicije i veća odgovornost prema građanima.
"Ne možete vi praviti svoje kampanje tako što ćete obećati onima koji su bili aktivni u toj kampanji beneficije. Sve ovo ostao su finase tehničkog tipa. Da li nam treba platni razredi, možda i da ga imamo, ako mi imamo ovakav naopak način zapošljavanja, onda je potpuno iluzorno da će to zaživeti. Neophodna je jedna vrsta prethodnog dogovora na nivou čitave javne sfere, na nivou svih građana", napomenuo je on.
"Javni sektor služi i služio je za partijsko zapošljavanje"
Zašto Zakon o platnim razredima, koji se godinama najavljuje građanima, još nije zaživeo, Zlatko Minić iz "Transparentnost Srbija" kaže da je otpor pre svega politički jer javni sektor "služi i služio je za partijsko zapošljavanje".
"To je verovatno osnovni problem, pri čemu je potrebno napraviti jasnu distinkciju između dva dela javnog sektora, onaj deo gde je potrebna određena specifična stručnost i gde vi imate jaku konkurenciju privatnog sektora i prosto mogućnosti da ljudi odu u inostranstvo, kao što je bilo slučajeva u zdravstvu. Imate deo javnog sektora to su neka preduzeća, jedan deo državne uprave gde će se uvek naći mesta za stučnjake opšte prakse ili ljude bez nekih posebnih kvalifikacija", naveo je Minić.
Na pitanje kako privući kvalitetne kadrove u javnom sektoru koji nedostaju, Minić kaže da nije stvar samo u zaradi.
"Vi nećete tražiti posao samo na osnovu toga kakva vam se plata nudi već ukoliko ste tručnjak tražićete i kakve su tu mogućnosti daljeg razvoja", rekao je on i dodao često nema mogućnosti napredovanja ukoliko se to ne čini uz podršku partije.
"Imate problem taj što se nama vrlo često u nekim delovima javnog sektora taj broj zaposlenih određuje na osnovu nekih sistematizacija za koje nisam ubeđen da su kvalitetno urađene, da su obuhvaćene sve potrebe i ciljevi funkcionisanja javnog sektora", napomenuo je.
A kako obezbediti da oni koji su zaposleni u javnom sektoru i kvalitetno obavljaju posao, Minić kaže da je prepreka to što u "ogromnom delu javnog sektora postoji ta partijska kontrola i to je demotivišuće".
"Vi možete da radite odlično svoj posao, dobićete istu platu kao neko ko je tu došao preko partije i ne radi ništa i nećete moći da napredujete i to je suštinski odgovor na pitanje motiva. Kako sprovesti departizaciju javnog sektora, ja ne vidim da će ijedna partija da kaže da želi stručniji sektor", zaključio je on. (TV Euronews Srbija, www.euronews.rs, 26.8.2021)
https://www.euronews.rs/biznis/biznis-vesti/14260/problem-javnog-sektora-srbije-izmedu-prekobrojnosti-i-nedovoljno-kvalitetnih-kadrova/vest

Da li će „novi“ Vesić izgurati Šapića iz SNS trke za gradonačelnika Beograda

"Ne mislim da je Aleksandar Vučić odlučio da Goran Vesić bude kandidat naprednjaka za gradonačelnika Beograda, ali mu je dao šansu da u ovim pretkvalifikacijama, nekoj vrsti prethodnih izbora u Srpskoj naprednoj stranci, praktično ukrsti rukavice sa Aleksandrom Šapićem, koji se u jednom trenutku činio najizglednijim kandidatom SNS za tu funkciju“, kaže za portal N1 politikolog Cvijetin Milivojević, komentarišući vidnu promenu ponašanja i narativa formalno drugog čoveka prestonice.
“Ako bih hteo da budem ciničan i ako bih razmišljao iz ugla naprednjaka, rekao bih ‘žuti ološ se vraća kući, nikad mu ne treba verovati‘. Ovo što gledamo u poslednjih mesec-dva, nekog ‘novog‘ Vesića, liči na jednu ne mogu reći demokratsku, ali svakako demokratičniju verziju naprednjaka. Možda je to ono Vesićevo ‘drugo ja‘ koje je poneo iz dela svoje političke karijere obeleženog članstvom u najvišim organima Demokratske stranke“, aludira Milivojević na Vesićeve “rane radove“.
Zamenika gradonačelnika javnost pamti po brojnim “gafovima“ – od čuvene seče stabala u Studentskom parku i nabavke novogodišnje jelke za “tričave“ 83.000 evra, preko izgradnje muzičke fontane na Slaviji koju je branio rečima “kome se ne sviđa ne mora da je sluša“, pa do “preslaganja“ kocki na tek rekonstruisanom Trgu Republike i upornog insistiranja na kontroverznom projektu gradnje gondole na Kalemegdanu.
Početkom godine Vesić je predsednicu beogradskog odbora Stranke slobode i pravde, kako su naveli u toj stranci, nazvao “glupom jadnicom“, a u aprilu je u javnost dospeo snimak kršenja epidemioloških mera na proslavi pobede fudbalera Crvene zvezde u fudbalskom večitom derbiju kojoj je prisustvovao i Vesić, zbog čega se, doduše, izvinio, ali ni tad nije propustio priliku da “potkači“ televiziju N1.
A onda se Vesiću dogodio – Šapić. Još pre nego što se 29. maja sa svojom partijom zvanično “utopio“ u SNS, predsednik opštine Novi Beograd indirektno je prozvao Vesića opaskom da se ne slaže sa mnogim stvarima koje čini današnja gradska vlast po pitanju realizacije politike, te da tako na primer “ne bi zatvorio pola grada da bi izvodio radove“.
“Ukoliko budem dobio poverenje za bilo koju funkciju u državi ili gradu izabraću tim sa kojim mogu da podnesem odgovornost, a među njima ne vidim Gorana Vesića“, otvoreno je rekao Šapić šta misli o aktuelnom zameniku gradonačelnika.
To kao da je bio signal za Vesića, koji je već prvih junskih dana pružio podršku građanima i ekološkim aktivistima u pokušaju da odbrane baru Revu tako što su sprečavali kamione da na toj lokaciji istovaruju šut. Podrška je imala i konkretan epilog, kada je Vesić naložio “Gradskoj čistoći” da prekine dovoženje građevinskog otpada kamionima na privremenu deponiju koja se nalazi pored bare Reva.
Podrška građanima, voda iz bazena i palačinke u šatou
Otvoreno je podržao i građane koji su protestovali protiv izgradnje zgrade u novobeogradskom Bloku 37, a oglasio se i kada je iz pritvora pušten vozač koji je na pešačkom prelazu na Karaburmi ubio dečaka i teško povredio njegovog brata i oca, osuđujući tu odluku suda.
Tokom jednog televizijskog uključenja pio je vodu iz bazena na Banjici da bi pokazao da je beogradska voda visokog kvaliteta. Pojavio se i na čamcu tokom akcije suzbijanja komaraca na obalama Save kod Umke, posle pisanja portala N1 naložio je hitnu kontrolu klima-uređaja u javnom prevozu, a Beograđanima je obećao subvencije za kupovinu bicikala.
Zaposlene u Skupštini grada počastio je palačinkama u šatou koje je lično spremio, doduše bez sanitarne knjižice, a stanarima urušene zgrade u Vidovdanskoj ulici uručio je ključeve stanova za privremeni smeštaj, uz obećanje da će za njih u najkraćem roku biti izgrađena nova zgrada. Pohvalio se da je prvi lokalni političar u regionu koji je otvorio nalog na popularnoj društvenoj mreži Tik-Tok, ne zapostavljajući ni ostale socijalne mreže na kojima je izuzetno aktivan.
Razlog za Vesićevu očiglednu promenu imidža Milivojević vidi pre svega u “unutrašnjoj utakmici koja se vodi u Srpskoj naprednoj stranci za mesto budućeg kandidata SNS za gradonačelnika Beograda“.
“Deluje mi da je Vesić vrlo ozbiljno primio transfer Aleksandra Šapića i njegove stranke u SNS. Shvatio je to kao poruku lidera naprednjaka Aleksandra Vučića da bi Šapić pre raspisivanja izbora takođe mogao da bude istestiran kao kandidat stranke za gradonačelnika, a večiti zamenik Vesić bi u tom slučaju mogao da ostane bez skoro pa viđene kandidature. Kao što je već bio ostao bez mesta gradonačelnika pre prethodnih gradskih izbora“, podseća Milivojević.
Prema njegovim rečima, indikativno je i to što Vesić sebe promoviše samo imenom i prezimom, bez funkcije ili naziva stranke, što je, primećuje Milivojević, jedna vrsta liderske kampanje koju malo ko u SNS sme sebi da priušti.
“Ne mogu da se setim da je iko u Srpskoj naprednoj stranci za ovih devet godina imao toliku slobodu da vodi ovakvu kampanju, a Vesić to svakako ne radi na svoju ruku. Prilično sam uveren da to radi uz Vučićevo dopuštenje. Evo, ja sam uhvatio sebe da mi je sve to što radi Vesić u ulozi slobodnog strelca čak i simpatično, iako nemam neke političke simpatije prema toj stranci. Te akcije u kojima se on u poslednje vreme pojavljuje priliče nekome ko bi bio dobar gradonačelnik, ako zaboravimo njegov prethodni politički život“, ocenjuje Milivojević.
Kako kaže, to što je Vesić stao na stranu građana u Bloku 37 ili u Vidovdanskoj ulici na primer, izgleda kao “vrlo primerena kampanja za nekog ko hoće da bude gradonačelnik svih građana, a ne političar na mestu gradonačelnika“.
“Siguran sam da je Vesić dozvolu za svojevrsnu lidersku kampanju dobio od Vučića, a to govori da je lider naprednjaka prethodno imao rezultate istraživanja javnog mnjenja koji kažu da Šapić sa svim bagažom koji nosi ne može da pobedi opoziciju koja bi na gradske izbore izašla sa jednom ili dve liste. S druge strane, neko kao što je Vesić, koji je izgradio imidž buldožera, remorkera koji je stalno na terenu i nešto radi i gradi, možda bi mogao da pobedi, uslovno rečeno, kandidata opozicije za gradonačelnika. Uslovno, zato što nemamo direktne izbore za gradonačelnika, već sistem izbornih lista“, napominje Milivojević.
„Vesić kao Mrkonjić, Šapić politički autističan“
Sagovornik portala N1 smatra da se unutar SNS nijedna ozbiljna kampanja ne radi bez istraživanja javnog mnjenja, dodajući da „to Vučić nosi još iz vremena kad je odrastao u opoziciji“.
“Jedna od mojih prvih izjava u vezi sa transferom Šapića, koji je kupljen od jednog kluba zajedno sa tim klubom koji se zove SPAS, kada sam rekao da on nije izvestan kandidat, već da je doveden da bi digao priču u beogradskom odboru SNS, koji je praktično obezglavljen. Šanse da Šapić bude gradonačelnik nisu ozbiljne, jer sam siguran da su istraživanja pokazala da njegova potencijalna kandidatura ne ide u prilog pobedi naprednjaka“, uveren je Milivojević.
Sa Vesićem, pak, može svašta da bude, ističe naš sagovornik.
“Uz sve političke gafove, Vesić je za sve ove godine dok je bio najpre gradski menadžer, a zatim i zamenik gradonačelnika, u najvećem delu javnosti izgradio imidž nekoga ko stalno nešto gradi, poput Milutina Mrkonjića iz perioda nakon bombardovanja 1999. godine. Takav imidž je sigurno bolji za kandidata SNS za gradonačelnika nego imidž jednog pomalo politički autističnog čoveka kakav je Šapić“, smatra Milivojević.
Komentarišući slogan “Beograd pobeđuje!“, kojim Goran Vesić završava svako svoje obraćanje Beograđanima, Milivojević ocenjuje da je taj slogan, koji odslikava veru u pobedu i podiže samopouzdanje, svakako bolji od, kako kaže, slogana nemačkih nacional-socijalista iz 1936. godine koji su naprednjaci preveli kao “Aleksandar Vučić – za našu decu“.
Milivojević na kraju konstatuje da pozitivnim promenama u Vesićevom nastupu treba dodati i to što “u poslednje vreme vrlo lepo i ljubazno razgovara čak i sa novinarima N1“.
“U ovom trenutku Vesić je maltene jedini od visokih funkcionera SNS koji ima tolerancije i razumevanja i za novinare N1“, zaključuje naš sagovornik.
Nažalost, Milivojevićeva konstatacija pokazala se samo delimično tačnom, jer su se naši pokušaji da dobijemo komentar od Gorana Vesića završili neuspešno – zamenik gradonačelnika nije odgovorio na naše pozive i poruke. (portal www.rs.n1info.com, Nikola Kojić , 25.8.2021)

Jedna lista, pakt o nenapadanju… Nižu se predlozi za ujedinjenje opozicije

Posle niza međusobnih rasprava i sukoba unutar opozicione scene, pokret "Ne davimo Beograd" predlaže potpisivanje pakta o nenapadanju koji bi podrazumevao i zajedničku borbu za bolje izborne uslove, kao i kontrolu izbornog procesa. Lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas ide korak dalje i predlaže dogovor o jedinstvenoj opozicionoj listi. Taj njegov predlog, međutim, za sada nema opštu podršku.
I pored toga što su on i potpredsednica njegove stranke Marinika Tepić najčešće meta bočnih napada kolega iz opozicije, Dragan Đilas pravio bi sa tim kolegama jednu zajedničku listu na izborima koji bi trebalo da uslede sledeće godine.
„Građani žele da vide jedinstvenu opozicionu listu, posebno u Beogradu. To pokazuje i činjenica da više od 70 odsto glasača opozicije podržava tu ideju. Ne vidim nijedan razlog da sve one opozicione stranke koje sasvim sigurno ne bi ušle u vlast sa SNS-om i koje ne prihvataju nikakvu saradnju sa mafijaškim režimom, ne bi zajedno izašle na izbore“, kaže Dragan Đilas.
„Ne davimo Beograd“, koji predlaže pakt o nenapadanju, ipak nije i za jedinstvenu listu kakvu predlaže SSP. Smatraju da bi i na beogradskim i na republičkim izborima trebalo ići po crnogorskom modelu.
„To je da se izađe u više programskih, vrednosnih i ideoloških kolona. Ne bih sada licitirao koji je to broj. Ali bi to bio broj koji bi obezbedio izlazak velikog broja birača. Poenta je ponuditi politike „za“, ne fokusirati se samo na borbu protiv Vučića i izvesti veliki broj ljudi koji bi onda imali priliku da biraju, a ne samo da glasaju protiv“, smatra Dobrica Veselinović iz pokreta „Ne davimo Beograd“.
Crnogorski model će teže uspeti u Srbiji, kaže Đorđe Vukadinović, koji je prethodno izazvao lavinu na društvenim mrežama zbog komentara na račun Marinike Tepić. I Vukadinović je, ako je moguće, za jednu listu.
„Inače se zamera opoziciji da je slaba i rascepkana. I onda te tri kolone, ne bi bile tri, već bi režim odmah ubacio još svoje tri, pa bi to zbunilo ljude. To je mana nastupa u tri kolone. Ali, i tu opciju treba ozbiljno razmotriti“, kaže glavni urednik „Nove srpske političke misli“ Đorđe Vukadinović.
Politički komentator Cvijetin Milivojević kaže da je mana jedne liste što odvraća birače koji gaje animozitet prema pojedinim opozicionim liderima i za njih nikad ne bi glasali.
„Dozvolite da imate nacionalno opredeljene birače i birače koji su anacionalni. Jedni ne žele Boška Obradovića, drugi ne žele nekog od građanskih lidera ili SSP. Ali, svi žele promenu vlasti. Zar je to malo? Za početak je to sasvim dosta“, rekao je Milivojević.
Umesto jedne liste, navodi Milivojević, opozicione partije bi trebalo da zaključe sporazum da će posle izbora međusobno sarađivati i da neće praviti koaliciju sa SNS. (TV N1, www.rs.n1info.com, Petar Gajić, 21.8.2021)
https://rs.n1info.com/vesti/jedna-lista-pakt-o-nenapadanju-nizu-se-predlozi-za-ujedinjenje-opozicije/

Milivojević: Tviter je omanuo u formulaciji

Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je danas da je društvena mreža Tviter pogrešnom formulacijom označila medije koji saradjuju s Vladom Srbije.
Milivojević je agenciji Beta kazao da nije problem saradjivati s Vladom Srbije, ali je problem kada Vlada kontroliše i usmerava uredjivačku politiku medija, kao što je to slučaj u Srbiji.
"Tviter je, isticanjem da su pojedine redakcije bliske Vladi Srbije, samo dao vetar u ledja Aleksandru Vučiću da još intenzivnije kontroliše izveštavanje medija. Tviter, nažalost, nije naglasio da se radi o medijima koji su zapravo pod apsolutnom kontrolom Vlade Srbije", rekao je Milivojević.
Po njegovim rečima, suština je u tome da li svetski moćnici žele da vide ono što bi trebalo da vide kada je u pitanju gušenje slobode medija u Srbiji.
"Za medijske slobode u Srbiji bi bilo značajnije kada bi evroparlamentarci u dijalogu vlasti i opozicije ukazali na posledice gušenja medijskih sloboda. Evroparlamentarci bi trebalo da stave do znanja vlastima da ne može biti demokratskih izbora dok se mediji ne oslobode pritiska vlasti i dok vlast ne prestane da koristi medije isključivo u propagandne svrhe", naglasio je politikolog.
Komentarišući pisanje Vašington posta, koji je predsednika Vučića nazvao diktatorom, Milivojević je kazao da je u pitanju vid pritiska zbog Kosova i Metohije.
"Amerika i Evropska unija već godinama žmure na oba oka kada je u pitanju gušenje gradjanskih, ljudskih i medijskih sloboda u Srbiji. Oni na taj način čine uslugu Vučiću, očekujući od njega da bude kooperativan i da potpiše pravno-obavezujući sporazum izmedju Srbije i Kosova", ocenio je on.
Milivojević je istakao da će se negativna kampanja u svetskim medijima protiv Vučića zaustaviti već na jesen, ako predsednik Srbije nastavi sa davanjem ustupaka kosovskoj strani kao što je to radio u prethodnom period. (Beta, www.beta.rs, 19.08.2021)

Opozicija izlazi na izbore sledeće godine u tri kolone, samo PRIRODNE KOALICIJE obećavaju uspeh?

"JEDINO TAKO MOGU DA PREĐU CENZUS" 
Do sledećih izbora ostalo je više od pola godine, ali se već sada u opoziciji naziru tri moguće kolone za izbornu trku. Jednu bi činile stranke desnice, drugu stranke okupljene oko SSP-a, DS-a i PSG-a, a treću Ne davimo Beograd, „Zajedno za Srbiju“ i ekološki prokreti. Analitičari ocenjuju da bi to bile prirodne koalicije koje bi mogle da daju rezultat.
Opozicija, po svemu sudeći, vodi i međusobni i dijalog sa vlašću o izborima. Ako sa predstavnicima vlasti razgovara o uslovima pod kojima će izaći na izbore i to na dva koloseka onda u tri kolone pregovara o nastupu na izbornim listićima.
Predsednik parlamenta Ivica Dačić izjavio je da bi od sledeće nedelje trebalo da počne sklapanje završne priče o izbornim uslovima, kako bi se u septembru tačno videlo dokle se stiglo u međustranačkom dijalogu vlasti i opozicije.
Ujedinjene patriote?
S druge strane, opozicija sada već otvoreno pravi izbornu strategiju. Tako je lider „Dveri“ Boško Obradović pozvao stranke desnice da naprave izbornu listu ujedinjenih patriota pošto smatra da bi takva koalicija imala, kako kaže, ogroman potencijal sa više od 15 odsto glasova.
- Kad to kažem mislim na Srpski pokret Dveri, Narodnu stranku, DJB, DSS, POKS, Zavetnike, Državotvorni pokret Srbije, Otadžbinu i mnoge druge manje patriotske pokrete i pojedince. Ako ostanemo podeljeni iznova ćemo baciti veliki broj opozicionih patriotskih glasova ispod cenzusa – istakao je za „Blic“ Obradović.
Pored toga, u poslednje vreme je jasno da su SSP i DS sa svojim koalicionim partnerima sve bliži PSG-u iako ovaj pokret nije bojkotovao parlamentarne i lokalne izbore prošle godine. Konačno, inicijativa „Nedavimo Beograd“ gotovo se na javnim nastupima ne odvaja od stranke „Zajedno za Srbiju“ Nebojše Zelenovića i najavljuje sve prisniju saradnju sa ekološkim pokretima pre svega pokretom „Odbranimo reke Srbije“ Aleksandra Jovanovića Ćute.
Sve to ukazuje da bi opozicija na izborima sledeće godine mogla da nastupi u tri ideološki prirodne kolone. Zato se sada postavlja pitanje kakav bi rezultat te tri kolone mogle da postignu na izborima?
"Prioritet ne bi smele da budu međusobice"
Profesor na Fakultetu političkih nauka Zoran Stojiljković ističe za „Blic“ da su i istraživanja pokazala da bi bi grupisanje opozicije u tri bloka predstavljao optimalan izbor za birače koji ne glasaju za vlast.
-Ako bi lideri opozicije nastavili proces fragmentisanja na male stranke pokazali bi još jednom nedovoljnu zrelost i svakako bi imali nedostatak sinergetskog efekta. S druge strane, iskustva tokom devedesetih godina pokazala su da i ona stara Vuka Draškovića „jedna lista protiv komunista“ nije efikasna jer se postavlja pitanje šta bi tako ujedinjenu opoziciju spojilo osim mržnje prema Aleksandru Vučiću – naglašava Stojilković.
Zato, kako kaže, opoziciji rezultat na izborima može da donese samo udruživanje u profilisane kolone zasnovane na jasnoj programskoj priči.
-Prioritet ne bi trebalo da im budu međusobice nego minimalna zakednička platforma koja bi mogla da podrazumeva antikoruptivno delovanje, demokratizaciju društva i socijalnu pravdu. Naravno, ako žele rezultat sve tri opozicione kolone bi morale da naprave pakt o nenapadanju kakav smo, recimo, videli u Crnoj Gori . Pitanje je samo da li iste kolone treba formirati i na beogradskim izborima i na republičkom nivou – ocenjuje Stojiljković.
"Moguće i četiri kolone"
Politikolog Cvijetin Milivojević, pak, misli da bi opozicija mogla da napravi četiri kolone koje će imati šansu da prođu cenzus.
-Jednu kolonu bi činila hiperkonstruktivna opozicija koja je izašla na izbore prošle godine. To su mahom, stranke desnice. Druga logična kolona je bojkot desnica. Tu, pre svega, mislim na Narodnu stranku i Dveri. Treću bi predstavljani takozvani građanisti ili građanske stranke kao SSP, DS i PSG. Konačno, u četvrtoj koloni bi bili Nedavimo Beograd, ekološki pokreti, nevladine organizacije - ocenjuje Milivojević i dodaje da bi sve kolone morale da potpišu sporazum da neće ući u koaliciju sa vladajućim strankama.
Naš sagovornik smatra da podela na osnovu bojkota prošlih izbora neće biti kočnica saradnje unutar opozicionih kolona.
-Vidimo da su SSP i DS prihvatile PSG iako taj pokret nije bojkotova izbore prošle godine. To su shvatili kao grešku PSG. Takođe, vidimo da Obradović iz Dveri vidi kao potencijalne koalicione partnere DJB i „Zavetnike“ iako su oni izašli na izbore prošle godine – zaključuje Milivojević.
Opozicija više ne traži razdvajanje izbora?
Politikolog Cvijetin Milivojević podseća da je jedna od osnovnih zahteva opozicije pred početak dijaloga sa vlašću o izbornim uslovima bio da se razdvoje predsednički i parlamentarni izbori sa lokalnim izborima.
- To je tražila i opozicija koja je pregovarala sa vlašću uz posredstvo evroparlamentaraca i one stranke koje su vodeile dijalog u skupštini. Međutim, kako vreme prolazi vidimo da opozicija sve više ćuti o tom zahtevu. Šta više, vlast uveliko najavljuje da će se izbori na sva ta tri nivoa održati istog dana – apostrofira Milivojević i dodaje da ne postoji nijedna zemlja na svetu koja istovremeno održava predsedničke, parlamentarne i lokalne izbore. (Blic, www.blic.rs, Marko Tašković, 18.8.2021)

Debata o obaveznoj vakcinaciji – epidemiolozi nemaju dilemu, a pravnici kažu da poslednju reč ima Ustavni sud

Dok odredjenim građanima Srbije polako počinju da stižu SMS poruke da mogu da prime treću dozu vakcine i zaštite se od teških posledica korone, druga polovina nije primila nijednu. To znači da više miliona ljudi u Srbiji predstavlja idealan rezervoar za dalje širenje virusa, upozoravaju lekari. Zato se u javnosti sve češće postavlja pitanje – da li je vreme za uvođenje obavezne vakcinacije?
Epidemiolozi su jedinstveni – kada se dođe do 80 odsto vakcinisane populacije, društvo može delimično da odahne. Brojevi u Srbiji pokazuju da bez obavezne vakcinacije, ta brojka verovatno još dugo ostaje nedostižna. A kad god se pomene obavezna vakcinacija, vrh države poručuje: "Ne želimo da prekršimo Ustav".
Sličan stav postoji i kada je reč o obaveznoj vakcinaciji pojedinih grupa stanovnika ili kovid propusnica.
"Sutra bih to uradio, ali postoji ograničavajući faktor koji se zove Ustav Srbije", naveo je predsednik Aleksandar Vučić 14. jula.
Za političkog analitičara Cvijetina Milivojevića ova tvrdnja vlasti je izgovor. On smatra da predsedniku nije problem Ustav, jer se on krši na mnogo težims tvarima, već da mu je to izgovor "da ne bi ušao u klinč sa onim delom biračkog tela, koji ne bi podržao te mere".
Milivojević smatra da su razlog za ovaj stav i sledeći izbori i rejting. Prema njegovim rečima, to što je Srbija obezbedila dovoljan broj vakcina stoji kao uspeh vlasti, ali Vučić se brine da ne dođe u neku vrstu zameranja sa onima koji su potencijalno njegovo biračko telo.
"Na kraju krajeva, najvaći deo antivaksera će pre biti njegovo biračko telo, nego biračko telo opozicije", naveo je on.
Epidemiolozi Kriznog štaba često pozivaju na masovnu, ali ne i na obaveznu vakcinaciju svih.
Epidemiološkinja Verica Ilić kaže da je obavezna vakcinacija mera koja se primenjuje u posebnim situacijama, a da epidemija, pandemija jesu posebne situacija koja to iziskuje.
A može li se protiv korone bez obavezne imunizacije?
"Ja mislim da ne može, da je obavezna vakcinacija nešto što bi bilo nepohodno, ali kao što vidite, nigde u svetu se niko nije odvažio, jer mislim da je to stvar profesionalne odvažnosti, niko se nije odvažio da kaže od danas uvodimo obaveznu vakcinaciju, a to je jedina mera za zaustavljanje epidemije", kaže Ilić za Euronews Srbija.
Antivakseri za svoj stav često opravdanje nalaze u Ustavu, koji kaže da su svi građani jednaki. Njihovi neistomišljenici će reći da isti akt štiti život ljudi, koji, kako tvrde, antivakseri ugrožavaju.
Takođe, ostaje činjenica, da je već godinama u Srbiji na snazi Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti koji predviđa mogućnost obavezne vakcinacije. Taj član Zakona niko nije osporio, čak ni kada je Zakon prošle godine promenjen.
Šta kaže Ustav?
Profesor ustavnog prava Slobodan Orlović kaže da zakon dozvoljava mogućnost da Ministarstvo  zdravlja naredbom uvede vanrednu vakcinaciju koja može da obuhvati čitavu populaciju.
Ipak, napominje da, kada je Ustav u pitanju, tu su stvari nešto dručije.
"Iz nekih odredbi o ljudskim pravima bi mogli da tumačimo da li Ustav dozvoljava ili nedozvoljava obaveznu vakcinaciju čitavog stanovništva ili dela stanovništva. To su pravo na uverenje. Kada svako od nas kaže da ne želi vakcinaciju to je njegovo uverenje, a to pravo ne može da se ograniči po Ustavu", istakao je on za Euronews Srbija.
Napominje da je tu i pravo na zdravlje, da to nije obaveza već individualno pravo svakog pojedinca.
Upitan da li postoji način da se uvede obavezna vakcinacija, on je rekao da bi konačnu reč o tome morao da da Ustavni sud.
"Ako uvedete obaveznu vakcinaciju onda pravite razlike među građanima, a po Ustavu su svi građani jednaki", rekao je on i dodao da je isto i sa eventualnim uvođenjem kovid propusnica.
Na pitanje da li je pravo na život iznad prava na izbor, Orlović kaže da je pravo na život individualno pravo.
"Postavlja se pitanje da li je pravo na život možda ugroženo vakcinacijom koja nije po standardima medicinske struke, a ja nisam za to stručan, prošla sve te faze obaveznog testiranja i saznanja o mogućim posledicama vakcinacije? Da li je to možda ugrožavanje prava na život, ako vi nalažete vakcinaciju, a vakcina nije prošla taj svoj medicinsko-tehnološki obavezni period proverljivosti. I tu se može stvar posmatrati iz ugla pro i kontra vakcinacije", zaključio je on. (TV Euronews Srbija, www.euronews.rs, Stefan Goranović , 17.8.2021)
https://www.euronews.rs/srbija/drustvo/13150/debata-o-obaveznoj-vakcinaciji-epidemiolozi-nemaju-dilemu-a-pravnici-kazu-da-poslednju-rec-ima-ustavni-sud/vest

Kome smeta “tri prsta” na postolju?

Kako nas je slavlje sportista podelilo na zadrte nacionaliste i "autošoviniste"
Radovanje naših sportista koji su osvojili medalje na minuloj Olimpijadi, patriotski naboj i “tri prsta” ponovo su kovanicu “autošovinizam” doveli u centar pažnje. Sportsko je slavlje u nekoliko sekundi završilo na raspravama o patriotizmu, bombardovanju, Kosovu, NATO-u, ljubavi prema zemlji ili mržnji prema državi.
“Ne zna se da li su protekli olimpijski dani teže pali srpskim autošovinistima (zbog medalja i spontanih patriotskih reakcija srpskih sportista)...” početak je tvita Đorđa Vukadinovića, političkog analitičara i bivšeg predstavnika vlaške nacionalne manjine u Narodnoj skupštini. Dovoljno da večito prepucavanje krene.
- Autošovinizam postoji. O terminu možemo raspravljat, da li je adekvatan, ali fenomen postoji. Kako je do toga došlo, možemo naširoko, ali mislim da je to kombinacija više faktora. Od neke vrste „štokolskog sindroma“, odnosno vezivanja za žrtve za nasilnike do identifikacije sa „agresorom“, gde je traumatično iskustvo predhodnih decenija, neke ljude stvesno, neke nesvesno dovelo do toga da zauzimaju stav u kom sebe i svoj narod i državu gledaju očima kojih ga maltretiraju. Postoji i treći faktor, često presudam, gde se neko opravdano nezadovoljstvo nečim u politici ili u društvu u sopstvenoj državi, generalizuje i poopštava. Ta ljutnja, koja može imati realne osnove se onda prenosi na čitavu državu, a neretko i narod. To je upravo taj problematičan korak više - rekao je Vukadinović.
Kako dodaje, radi se o tome da treba razlikovati zdravu, kontruktivnu kritiku od jednog generalnog negativnog i nepijateljskog stava o svemu što postoji, od politike, mentaliteta, pa do sporta. Ako neko po svakoj temi i pitanju ima negativan stav od „Kosovo treba da bude nezavisno“ i „Srbija je zaslužila bombardovanje“, do „bolje da da naši sportisti izgube da vlast i nacionalisti to ne bi koristili“, kako to nazvati nego autošovinizam, smatra Vukadinović.
- Ne znači da je zabranjeno diskutovati o osetljivim temama, ali kad neko aprirori po svim pitanjima zauzima takav stav, jasno je o čemu govorimo. Toga nema kod Bošnjaka, Hrvata i Albanca, šta više, nema ni u tragovima. Kod nas ne samo da postoje nego se pokušavaju nametnuti takvi stavovi kao vrednosno dominantni, poželjni i „elitni“. Svi oni koji to kritikuju, postaju sumnjivi kao retrogradne mračne snage, „nacoši“ i slično – izjavio je Vukadinović.
Šta uopšte znači autošovinizam i da li je on prisutan u Srbiji? Ili je to samo zamena za reč izdajnik koja se izlizala tokom devedesetih? Ako u Srbiji digneš tri prsta i nosiš majicu sa dvoglavim orlom da li te deo ljudi smatra za „seljačinu“ i drži to “degutantnim”? I zašto nam izgleda da kod komšija toga nema? Primera Hrvata. Bilo da igraju rukomet, fudbal ili kad Sandra Perković baca disk, čitava zemlja je u kockicama, od školaraca do penzionera. Oni koji to moguće drže za preterano, nekako se ne čuju. Ili se to nama sa ove razdaljine samo tako čini.
- Kada je reč o terminu postoji nekoliko ljudi koji se pozivaju da su prvi put upotrebili taj izraz, ali nazovite to kako hoćete, suština je u značenju i šta je poruka. Verovatno kao sto imate šovinizam, klasičan oblik mržnje prema pripadnicima drugih naroda i rasa, postoji i autošovinizam, ali u mnogo manjen broju slučajeva. Razlozi za to mogu biti razni, poput psiholoških, nekih ličnih kompleksa, do profesionalnih autošovinista. U Srbiji imate i profesionalne šoviniste i autošoviniste. Ali to se ne dešava isključivo u srpskom narodu. Mene nervira to isticanje da ovde ima najviše autošovinista. Ima ih, to nije sporno, ali su ti slučajevi mnogo ređi nego sa šovinistima – rekao je Cvijetin Milivojević politički analitičar.
Kako dodaje, uzmimo primer Francuske, Engleske ili Amerike, gde je su ogromna većina stanovnika zapravo nacionalisti, ali to ne podrazumeva da gaje mržnju prema drugoj državi. Brojanje olimpijskih medalja, pa onda i krvnih zrnaca sportista su kaže “večite priče malih Balkanaca”. Situacija bi tu, dodaje, tu trebalo biti jednostavna. Kao pripadnik srpskog naroda najviše se raduje uspehu domaćih sportista, ali ga raduju i uspesi drugih zemalja nekadašnje Jugoslavije jer je sa tim narodima delio zemlju i život. Kada se uspoređujemo sa komšijama, Milivojević smatra da Hrvatima po ovom pitanju možemo samo da zavidimo.
- Kod njih postoji višak patriotizma. Uzmite fudbalere, oni su tri koplja iznad nas, iako po imenima nije neka razlika. Imaju kult reprezentacije i nacionalni naboj. To je građeno godinama. U Hrvatskoj ne postoji disonantan ton, za njih je rat bio domovinski, oni su bili zrtve, a Srbija agresor i tu se svi slažu. Kod nas postoje tri pogleda na istu priču. Mi se udaramo u grudi junačke, ali ništa dalje od toga. Oni su državu gradili drugačijim kolosekom. Tamo se pošta zove Hrvatska pošta, ili Hrvatska vojska i Hrvatska radio televizija. U tome je razlika – dodao je Milivojević.
Sa druge strane sociolog Aleksej Kišjuhas napisao je da pojam „autošovinizam“ ne postoji u nauci i dodao da su nacionalisti „izmislili“ kao etiketu za kritičare velikosrpskog nacionalizma.
- Postoje pojmovi koji otkrivaju i pojmovi koji skrivaju. Oni koji razbistre, i oni koji zamute društvenu stvarnost. A postoje i pojmovi koji su po sebi mutni, zloćudni i otrovni. Jedan od takvih zlih i naopakih pojmova jeste i – “autošovinizam”. Autošovinizam kao pojam i bukvalno ne postoji. Ni u drugim jezicima i njihovim vokabularima, baš kao ni u društvenim naukama - napisao je Kišjuhas.
Prema njegovim rečima, autošovinizam je lažni koncept, pseudonaučni malignitet, ili samo zgodniji, a mnogo kvarniji sinonim za starog, dobrog petokolonaša, neveru, poturicu, antisrbina i izdajnika, sa sve stranim plaćenikom. (Blic, www.blic.rs, Aleksandar Latas, 14.8.2021)

Nema velike razlike između srpskih i hrvatskih režimskih medija

Cvijetin Milivojević analizira za Danas kako izveštavaju glasila iz susednih zemalja o predsedniku Srbije
Režimski mediji u zemljama regiona prilikom izveštavanja o predsedniku Vučiću rade po istom principu kao i domaći režimski mediji – prave od lidera arhineprijatelje i simbol cele države, ističe marketinški stručnjak Cvijetin Milivojević za Danas analizirajući najnovije natpise o srpskom predsedniku u regionalnim medijima.
Režimski medij u ovom slučaju bila bi državna televizija Hrvatske koja je izvestila o tome da „Vučić optužuje zemlje regiona za lažiranje broja zaraženih“.
Hrvatska radio-televizija (HRT) prenela je deo obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića za, kako su je oni okarakterisali, „komercijalnu provladinu televiziju Pink“, naglašavajući da Vučić optužuje zemlje regiona da fingiraju brojeve novozaraženih. HRT je istakao i da se „srbijanski predsednik nije pritom pozvao na bilo kakve izvore, niti naveo otkuda mu takav uvid“.
Politički analitičar i marketinški stručnjak Cvijetin Milivojević kaže za Danas da, iako su srpske vlasti te koje su lažirale brojeve zaraženih u više navrata od početka pandemije, u ovom konkretnom slučaju smatra da je ovo „jedna od retkih prilika kada je Vučić u pravu“, ali da svakako mediji to koriste u svrhe koje odgovaraju onima koji njima upravljaju.
Iako sada dobija kritike hrvatskih medija, ranije tokom ove godine Vučić je u pojedinim hrvatskim glasilima bio pozitivno konotiran zbog načina na koji se nosio sa krizom korona virusa.
Tako je u aprilu ove godine zagrebački Večernji list pisao da se „Vučić potvrdio kao lider regiona“ jer je omogućio vakcinaciju i za građane Hrvatske i drugih zemalja u okruženju što tamošnji lideri nisu uspeli. Ipak, ovo je retka prilika da je Večernji list pozitivno pisao o Vučiću jer se uglavnom do tada on nalazio u ulozi „arheneprijatelja“ vlasti i države, o čemu detaljnije govori Milivojević.
Milivojević ističe da kada analiziramo način na koji se predsednik Vučić pojavljuje u stranim medijima – možemo povući paralele sa načinom na koji domaći mediji, posebno oni režimski, tretiraju lidere zemalja u okruženju – kao neprijatelje i političke protivnike.
– Moguće je povući paralelu između onoga kako Vučića percipiraju režimski mediji u susednim zemljama, pre svega u zemljama bivše Jugoslavije, i kako ga sa druge strane prikazuju ovi slobodni ili kako ih nego naziva „opozicioni“ mediji. To su potpuno različiti prilazi – naglasio je Milivojević.
On ističe i da se često u medijima u regionu može videti neka vrsta „kostura“ po kome se zapravo skiciraju tekstovi i prilozi i u režimskim medijima u Srbiji.
– Tu je onaj sa druge strane zapravo arhineprijatelj i stvar se isuviše pojedinostavljuje. Kada oni napišu Vučić, ispada da misle na Srbiju i srpski narod, u tom smislu nema velike razlike između režimskih medija u Hrvatskoj i Srbiji. Razlika je na unutrašnjem planu jer su mediji u Hrvatskoj mnogo demokratičniji i pažljiviji u odnosu prema njihovoj domaćoj opoziciji za razliku od ovih ovde. Kada je reč o pogledu preko komšijske tarabe, nema mnogo razlike, naglasio je Milivojević.
Za medije regiona odgovarao i na „teška pitanja“
Pažnju medija u regionu posebno su privlačili intervjui koje je srpski predsednik Aleksandar Vučić dao za hrvatske i bosanske medije tokom ove godine, i to za nezvisne medije gde je morao da odgovara na „teža“ pitanja nego što su ona koja mu postavljaju domaći novinari.
Jedan od njih bio je intervju za hrvatsku televiziju RTL, što je najavljeno kao prvi intervju za neki hrvatski medij posle tri godine. Ovaj razgovor Vučić je iskoristio da se pohvali za rezultate postignute u borbi sa pandemijom ali sa znatno manje uspeha je govorio o zategnutim političkim odnosima dve zemlje. Drugi intervju je bio za sarajevsku „Face TV“ koji je vodio vlasnik ove televizije i poznati novinar Senad Hadžifejzović a odjeknuo je zbog pitanja koje je novinar postavio u najavi „Aleksandre Vučiću, da li si pucao na Sarajevo“. (Danas, www.danas.rs, Aleksandra Popović, 12.8.2021)

Očigledno da SNS ne može da obezbedi disciplinu u stranci

Zaposlene iz Kolubare i Kostolca htele da vide Zoranu, a završile u Predsedništvu i na televiziji
„Heroine, junakinje koje na najbolji i najčasniji način doprinose razvoju naše Srbije! Divne žene koje dolaze iz Kolubare, Kostolca, Resavice. Vredne, hrabre, posvećene budućnosti Srbije!
Hvala vam na svemu što radite i čestitam vam vaš Dan rudara! Živela Srbija i srećno!“, poručio je juče predsednik Srbije Aleksandar Vučić na prijemu u Predsedništvu, organizovanom povodom Dana rudara.
Oko njega su bile radnice zaposlene u rudarskim basenima, govor su prenele sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, jedini problem je u tome što žene koje je postavio na binu oko sebe nisu imale predstavu da će se tu naći, kada su tog jutra krenule za Beograd.
Naime, njima je prethodnog dana rečeno da idu na prijem kod ministarke rudarstva i energetike Zorane Mihajlović, a „promena plana“ im je saopštena u autobusu – ne ide se kod Zorane, već u Predsedništvo kod Vučića.
Jedan od zaposlenih u Kolubari, Z. M, koji radi u kopu, javio se juče ujutru našoj redakciji nakon što su ga razočarane koleginice iz autobusa obavestile o promeni plana.
On nam je objasnio da nije postojala obaveza odlaska na prijem, već su direktori pitali radnice da li žele da idu kod Zorane Mihajlović, a mnoge su pristale jer su htele da vide ministarku.
– Koleginice su komentarisale njen izgled, oblačenje, želele su da je vide uživo. Čitali smo i vaš tekst o gročanskim penzionerima koji su na prevaru odvedeni u Busije da slušaju Vučića, pa smo se u preduzeću šalili na taj račun: Šta ako i vas odvedu kod Vučića, priča naš sagovornik, konstatujući da se šala pretvorila u realnost.
– Koleginice su u pola devet krenule autobusom iz Lazarevca. Posle nekog vremena, jedna od njih mi je poslala poruku da su obaveštene o promeni plana, i da neće ići u ministarstvo, već u Predsedništvo gde će ih primiti Vučić – objašnjava Z. M.
Osim iz Lazarevca, autobusi sa radnicama krenuli su i iz Kostolca.
List Danas prethodno je pisao kako su penzioneri iz Grocke na prevaru dovedeni u Busije da slušaju govor predsednika, umesto da odu u Banju Vrdnik, kako je prethodno bilo planirano. Takođe smo, uz priložene dokaze koje posedujemo, izvestili o tome da su stranački odbori SNS zvali svoje članove da prisustvuju skupu u Busijama, i da im je za to plaćeno po 1.500 dinara. Međutim, Vučić je to juče demantovao.
– Ako stvarno mislite da je dovoljno da platite ljudima 1.500 dinara da dođu u Busije na obeležavanje progona srpskog naroda, onda to govori o vama koliko ste jadni i koliko ništa ne razumete – poručio je Vučić.
On je rekao da to ukazuje da njegovi politički protivnici žive u svojim zatvorenim svetovima.
 
– I uvek će da bude ista reakcija, jer je važno da se pronađe način da se usmeri negativna kampanja protiv mene i države… Da je Veljko Belivuk prećutao moje ime, rekli bi da je to učinio namerno. A kada je izgovorio one gluposti, i očigledno lagao, onda su rekli da je ukazao na istinu, naveo je predsednik.
Politikolog Cvijetin Milivojević kaže za Danas da se svuda u svetu, i u demokratskim u zemljama, organizuju skupovi ili mitinzi koji se prave zbog državnog i nacionalnog značaja, dok se samo u Srbiji od svakog pojavljivanja Vučića prave masovni skupovi.
– Kod njega su to već dnevni rituali. Gde god se Vučić pojavi, tu mora da bude miting od državnog i nacionalnog značaja. Bilo da otvara početak radova na kanalizaciji u Borči, koja nikako da se izgradi, bilo da je reč o nesrećnim radnicima koji inače rade na 40 stepeni na Kliničkom centru Srbije. Tera ih da stoje dok on priča, i još prethodno moraju da uvežbaju aplauze. Zašto bi oni to radili? Njih samo zanima da li će dobiti platu i da završe svoj posao – ukazuje Milivojević.
On podseća da SNS ima 750.000 članova, ali da ta stranka nije ni programska ni ideološka.
– Postavlja se pitanje – zbog čega su ti ljudi tamo? Vrlo jednostavno – zbog sinekura, privilegija, mogućnosti da zadovolje svoj neki mali ili veliki interes. Oni na neki način moraju da uzvrate svojoj stranci. Međutim, očigledno je da ne mogu da obezbede disciplinu u svojoj stranci, pa moraju da plaćaju članove da dolaze na skupove. Postoje i cenovnici, uobičajeno je 1.000 dinara, ako uzvikuješ parole dobiješ 1.200 a ako uz to nosiš i transparent, 1.500 dinara. Imaju i vikače, kao na nekim svadbama – kaže naš sagovornik.
Milivojević naglašava da čak i penzioneri, koji su bili najjače biračko telo SNS, izbegavaju da dolaze na skupove, pa moraju da ih dovode na prevaru.
– Obećate im banju, pa skrenete s pravca i u podne ih dovedete u neke Busije gde nemaju gde ni da se sakriju od sunca, pa moraju da čekaju do osam sati uveče Vučićev govor. To je vrhunac ponižavanja tih ljudi. Igrate se na opasan način sa starim ljudima. Ali svemu ima kraj – naglašava Milivojević.
Udruženi sindikati Sloga ocenili su da Srbija ove godine Dan rudara obeležava svečanim skupovima od čije koristi jedino profitira vlast koja je u predizbornoj kampanji.
– Da je tako, pokazuje i opora propagandna predstava iz predsedništva Srbije u režiji vlasti, Aleksandra Vučića i njihovih stranačkih aktivista koji su priredili prijem za žene rudare iz različitih rudnika sa teritorije cele Srbije. Istina je gorka i nije onakva kako je opsenarski prikazuje predsednik države, jer mnoge činjenice pokazuju da on i njegova vlast već 10 godina vode katastrofalnu ekonomsku politiku, budući da je položaj rudara sve gori i gori – saopštili su iz Sloge.
Kako su naveli, pod plaštom takozvanih investicija prodato je i predato gotovo sve strancima na upravljanje, „često uz masne državne subvencije i dozvolu da se srpskim radnicima isplaćuju plate koje više liče na milostinju nego na adekvatnu i poštenu zaradu“.
Gajić: Vučić mobinguje ceo narod
Advokat Vladimir Gajić ocenjuje za Danas da je podrška Vučiću u slobodnom padu. „To maltretiranje ljudi koje skupljaju po Srbiji i dovode na njegove skupove je jedna vrsta fašizacije društva. On je groteskni Duče. Imam utisak da su i funkcioneri SNS počeli da se sklanjaju u stranu. Teško je podnositi tu narcisoidnu psihopatologiju. On mobinguje ceo narod, ali sve to zajedno sve više podseća na parodiju neke grčke drame“, kaže Gajić.
Mihajlović: Za rudare slede uspešniji dani
Ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović uputila je juče čestitku svim zaposlenima u srpskim rudnicima, sa izrazima dubokog poštovanja za „izuzetno važan i visokorizičan posao“ koji obavljaju. „Povodom Dana rudara i rudarki upućujem iskrene čestitke rudarima i rudarkama, njihovim porodicama i svim zaposlenima u rudarskoj industriji“, rekla je Mihajlović, a navodi se u saopštenju ministarstva. D. D.
Grčić: Nemojte koristiti i rudare za laži
Milorad Grčić, v. d. direktora „Elektroprivrede Srbije“, saopštio je juče da je „licemerno i tužno zloupotrebljavanje prijema za žene rudare“ i da je „jedini cilj opozicionih medija da iskoriste svaku priliku pa i onu „rekla-kazala“ i ocrne predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Vladu Srbije“.
„Samo zlonamerni mogu ovakav događaj izokrenuti u potpunu laž i manipulaciju javnošću. Žene koje rade u Rudarskom basenu „Kolubara“ i kostolačkom kopu „Drmno“ svakodnevno rade rame uz rame sa kolegama i ovo je bila jedinstvena prilika da se pokaže koliko se njihov rad ceni i poštuje. Nijedna žena rudarka nije naterana da dođe na ovaj prijem, već naprotiv. Sve su danas bile veoma ponosne i srećne što su se srele sa predsednikom Vučićem i resornom ministarkom i što su imale priliku da u neposrednom razgovoru pokažu koliko su snažne, hrabre i vredne“, naveo je Grčić. (Danas, www.danas.rs, Katarina Živanović, 7.8.2021)

Боље испасти будала него из влака... Вучићевог

У чему то опозиција греши у захтевима према власти – упитао ме НИН, а ово су, судим властитим ушима и очима (а ко ми не верује, нека прочита „Нулту 2020 тачку“, последњу књигу мог четворокњижног животописа три деценије српског вишестраначја), могући лајтмотиви који и ону лакому, али и ову обогаљену опозицију, како тренутно ствари стоје, руководе у све извеснију колективну изгибељ.
Прво: „Пријатељу, ја сам престар да особно водим битку. Али, слушај овај савјет: ако каниш побиједити – не смијеш изгубити!“
Друго: „Сад је тренутак великих одлука! Боље живјети сто година као милијунаш него седам дана у биједи!“
И, треће: „Боље испасти будала него из влака!“ Мислим, напредног, Вучићевог, победничког...
Мним да раздвајање датума различитих нивоа избора, одвајање „високе политике“ од избора на локалу, као што је случај у демократским земљама, али и нашем најближем окружењу (БиХ, Црна Гора, С. Македонија), треба да буде „услов свих услова“ и претпитање свих питања. Мислио сам да тако мисли и скоро цела опозиција, али, откако су нам европарламентарци признали да је њима „од степена демократије у Србији“ много важније да Вучић стави потпис на „обавезујући споразум са Косовом“ и да га на том задатку није опортуно саплитати евентуалним бојкотом избора  – више не знам шта да мислим.
А докле се у операционализацији опозиционе аланфордовске стратегије било стигло око Илиндана 2021? Дубоко грло из „Врховниковог Високог Подрепаштва“ (ВВП) безрезервно је дошапнуло пробраним режимским парамедијумима како ће се, у неком термину између наредног 20. ожујка и 3. травња, о истом трошку и у истом дану, исподешавати и редовни председнички и редовни београдски локални (али, и аранђеловачки и неготински и борски, приде) и ванредни парламентарни, „и Давидови и спахијски и царски“, пардон, и може бити још некоји избори, а што да не, и неки референдумчић или плебисцитчић, оли о уставним променама оли о Рио Тинтоу, приде...
Саопштено је то тоном без поговора, ма скоро као да је опозиција, и она која разговара „под странцима“ и она која преговара „без странаца“ (а обе, практично, „под“ октроисаним шефом октроисаног парламента), само то и желела и баш то и тражила, па јој, ето, председник Ес-ен-еса који је, за ову свечану прилику, обукао униформу „Врховног команданта“, услишио молбе и запевавања! Била је то, у Дачићевој интерпретацији, „рекапитулација претходних девет-десет сусрета власти и опозиције“ без присуства странаца, а углавном, и без присуства председника Републике који је формални посредник у овом дијалогу, али уз обавезно посредовање Дачића који, иначе, јесте и копредседник оног другог дијалога у коме европарламентарној делегацији „непристрасно“ командује функционер Европске народне партије, групације помајке Ес-ен-еса!
А коначно решење у дијалогу „под Вучићем“ само што није: најављено је за „најкасније до почетка септембра“. Истог оног рујна за чију је половину најављена нека позитивна „излазница“ и са оног другог колосека дијалога којим, заправо, диригује већ речени председник српског парламента. Истог оног парламента због чијег је нелегалног и нелегитимног избора Брисел и наредио „оном који не слуша наређења из иностранства“ да одржи нове, дакле ванредне, парламентарне изборе у року од годину и по!
Но, да се упростим.
Бојкот опозиција је победила на изборима на којима није ни учествовала. Али, та опозиција није успела да капитализује ту  победу. Парадоксално, али бојкоташи су фактички признали законодавну и извршну власт која је резултат тих нелегалних и нелегитимних избора. Од те чињенице профитирала је и опозиција која је изашла на такве изборе и на њима се провела као боса по трњу, јер ћемо због успеха бојкота имати превремене парламентарне изборе.
Ванредни избори за посланике Народне скупштине су бриселски ферман проистекао из извештаја Европске комисије и Европског парламента, те нису никакав плод добре воље председника Републике који иако му је то, по члану 115 Устава Србије, забрањено, ипак, обавља другу јавну функцију, а успут и командује паравојском од 750.000 љутих паравојника који су у латентном рату са осталих 6.250.000 грађана Србије. Све то он то чини уз два уличарска образложења: да је тако исто Устав кршио и Тадић (што је, на жалост, тачно) и да председник странке није јавни функционер (што је ординарна лаж, јер се партије финансирају из буџета који пуне сви грађани Србије).
Да, можда сам баш ја кривац, јер сам први говорио да би најбоље било да дијалогом власти и опозиције посредује председник Републике који, по Уставу, одражава државно и јединство свих грађана Србије. Али, иза тога је следио други део моје реченице који сада, на несрећу, не пренебрегавају само режиму наклоњени јавни чимбеници, него и највећи део опозиције: „... да посредује председник Републике, пошто претходно поднесе оставку на место председника Ес-ен-еса, како је то, иначе, и он сам, од 2017. године наовамо, девет пута најављивао и орочавао се!“
Видим да већем делу опозиције ово очигледно не боде очи. Из чега закључујем да им не смета ни чињеница да се председник Републике, на прошлолетњим изборима практично кандидовао и за посланика у Народној, али и у војвођанској скуштини, да се кандидовао за одборника у 150 градова и општина, да су грађани масовно гласали за то да он, истовремено, буде и председник Владе и председник парламента и градоначелник свих градова и председник свих општина по Србији. Јер, људи су вољом Републичке изборне комисије имали прилику да гласају за нешто што се звало „Александар Вучић – за нашу децу“, јер никакве Ес-ен-ес није било на гласачким листићима. Реч је о довођењу у заблуду, о масовној превари, и то оној с предумишљајем, бирача у Србији. Да не понављам по стоти пут да је лењом мозгу и духу Вучићеве пропаганде, уместо да смисли нешто креативно, било лакше да избламира не само Вучића него и државу Србију, копирањем и крађом основне поруке из кампање немачких националсоцијалиста са избора 1936. године: „Unseren Kindern – die Zukunft durch  AH” (За нашу децу – будућност уз помоћ АХ). И да са том праксом, без пардона, наставе и даље попут оног спикера крагујевачког парламента који је - у тренутку када је онај портпарол Мире Марковић и један од важнијих менаџера контрамитинга 24. децембра 1996. са кога су Милошевићеве присталице позване да се физички обрачунају са симпатизерима опозиције, најављивао кандидатуру Вучића за „председника Српског света“ – објавио слику са неког простопроширеног одбора Ес-ен-еса уз потпис: „Ein Volk, ein Reich, ein Führer“.
Опозиција је, пре изласка на шине и отпочињања дијалога на једном или другом колосеку, морала да инсистира на претквалификацијама. Да се одмах разјасни ко су стварни посредници, који су то критеријуми за (позивање и) учешће странака у тим дијалозима, да се јасно каже ко је тај ауторитет који поставља узусе, да се одговори на питање да ли шеф неке партије може, истовремено, да буде и неутрални посредник у дијалогу између своје партије и опозиције; ко ће судити и, на крају, пресудити у тој утакмици итд. итд. Јер, све би друго било срљање грлом у јагоде и гутање мамца, после кога нема више назад.
Опозицији се ни то није учинило посебно значајним питањем.
Примећујем да чак ни она тзв. бојкот опозиција више не разуме да слобода збора и говора и слобода медија не треба да буде привилегија опозиционих лидера, да њих што више припусте у разне емисије навлакуше, у ТВ „зорњаке“ и „ноћнике“, да буде мало више њих, а мало мање Вучића. Они и даље нису укапирали да приватне телевизије с националним фреквенцијама јесу приватна предузећа, али њихов тровачки посао којим се баве је јаван и погубан по јавно здравље грађана и да зато и ови парамедијуми морају да буду доведени у ред, као и РТС. Ја сам писао о потреби слободних и отворених медија  и праву грађана да буду информисани, а не дезинформисани или пропагандно силовани, у периоду од 48 месеци или четири пута 365 дана између два изборна циклуса – опозицији је, видим, довољан и тај месец-два кампање, јер су убеђени да је Вучић зрео да падне као гњила крушка.
Колико се добар део опозиције већ упецао на напредњачку бућку, сведочи и количина бахатости с којом су се са Јавног медијског сервиса обратили учесницима оног дијалога „под Дачићем и Вучићем“. Они су се тамо у неком документу под насловом „План информативног програма РТС-а“ јавно хвале како су, с обзиром да Србија једина у Европи нема парламентарну већ само уличну опозицију, већ „решили“ питање партиципације политичких странака и појединаца у емисијама РТС-а“:  „Уредници РТС користе два кључна критеријума за појављивање ванпарламентарне опозиције у емисијама Информативног програма – досадашњи значај у политичком животу Србије и актуелну снагу мерену релевантним истраживањима јавног мнења“! Та агенција која „релевантно мери“ рејтинге опозиције је – погађате – иста она агенција која ради недељна истраживања за потребе управо Ес-ен-еса! Ту Јавна кућа великодушно обећава и „повећање удела политичких садржаја и више ванпарламентарне опозиције у информативном програму“, у периоду од шест месеца пре избора, али и даље, о испуњавању њене примарне мисије, обавештавању грађана о стварном животу око њих - ни мукајета.
Увек је лакше оправдати излазак него неизлазак на изборе. У првом случају, увек се можете позвати на неко жртвовање, на неки „виши“ циљ или интерес, било какав да је. Када бојкотујете изборе, ви објективно сечете грану на којој седите, ускраћујете себи буџетска средства за рад странке, демотивишете активисте, „издајете“ бирачко тело.
Као што су, пре две године, неке чланице Савеза за промене пожуриле са објавом бојкота, стављајући тако пред свршен чин остатак опозиционих колега, тако је део тзв. бојкот опозиције овај пут похитао са најавом изласка на изборе, једне, друге, треће или, без задршке, на све. Ако је већ тако, зашто би се онда, размишљајте логиком режима, уопште излазило у сусрет захтевима опозиције, осим, евентуално, онима козметичким, који власт „не боле“?
Сума сумарум:
Нада која умире последња сугерише да би опозиција, упркос свим изборним неусловима, могла да, као знак добре воље, поразмисли о изласку на прве следеће изборе, на било ком нивоу, али једино под условом да локални буду одвојени од тзв. великих (парламентарни, председнички) и одржани до Нове године, јер би опорба тако на делу проверила шта је од режимских „уступака“ заиста спроведено, а у случају краха имала би џокер у виду могућности да бојкотује оне изборе који следе на  пролеће.
Рацио, пак, каже да онима који преферирају промене остаје једино да се кладе на неке грађанске покрете или призивају неки „деус екс макина“ у облику неидентификованих летећих објеката инцидентално-акциденталног типа.
Иначе ће испасти да су у праву ови хајдуци и јатаци из „Ослобођења“, наследници просвећеног нихилизма (Н. Милошевић и К. Чавошки: „Нема тих изборних услова под којима ћемо ми, српски либерали, изаћи на изборе!“) који данас поручују да ће „избори бити слободни или их неће бити“. (NIN, www.nin.co.rs, 5.8.2021; cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 6.8.2021)

Šta je pokazao uvežbani „veštački“ aplauz predsedniku države?

 „Veštački“ aplauz upućen predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ogolio je da je postao zarobljenik propagande na koju više sam ne utiče.
A neki ljudi koji su pritisnuti da mu iskazuju podršku počinju sebi da opravdavaju svoje pristajanje to, pa se u podršci vlasti prekapaju i oni koji to rade veštački i oni koji su u tome iskreni, kažu sagovornici Danasa koje smo pitali šta je ogolio uvežbani aplauz upućen Vučiću i da li je pokazao da je podrška vlasti veštačka.
Neposredno pre dolaska Vučića u obilazak radova na Kliničkom centru u utorak, pojavio se snimak na kojem čovek objašnjava „postrojenim“ radnicima da treba da aplaudiraju gostima, da će on prvi početi i da oni treba da ga u tome prate.
Kada je objasnio šta treba činiti, počeo je da tapše i za njim su to uradili i radnici.
Čini se da je ova scena ogolila samo jedan vid pristiska na građane koji se, na ovaj ili onaj način, nađu u situaciji da su u kontaktu sa predstavnicima vladajuće partije ili, pak, njihovom podanicima.
Ovo je, uz snimke i fotografije crnih džipova i jakih momaka ispred i oko biračkih mesta, ili na vratima kuća i stanova, još jedna slika onoga sa čim se obični ljudi sreću kada treba iskazati podršku lideru i partiji.
Politikolog Cvijetin Milivojević za Danas kaže da je ovo poslednji stadijum ogoljavanja „vrhovnog klimoglavstva i poltronstva oko Vučića“.
– Vi ponižavate ljude koji na 40 stepeni rade častan i patriotski posao izgradnje Kliničkog centra, koji će biti u funkcjiji svih, da odu sa svog posla da bi dodatno aplaudirali Vučiću. To me, nažalost, bez ikakve namere i želje da se to dogodi i Vučiću, podseća na poslednji stadijum vladavine Čaušeskua i njegov veliki kontramiting na koji su dovedeni ljudi iz svih krajeva Rumunije, a koji se na kraju pretvorio u miting protiv njega. Vučić je postao zarobljenik te ekipe klimoglavaca, uvlakača i ulizica koji proforme vode njegovu komunikaciju. Da je to bio onaj Vučić, koji razmišlja i koji je uz sve negativno, talentovan političar, on bi reagovao istog trenutka. I posle pojavljivanja tog videa taj stari Vučić bi iskoristio to da zakuca poen za sebe. Otišao bi tamo i rekao tim ljudima da već rade častan posao i da nema potrebe da budu postrojavani da mu aplaudiraju. Obećao bi da će kazniti one koji su ih terali da to rade i pobrao bi simpatije ne samo svojih fanova nego i onih koji nemaju ništa protiv države, ali imaju protiv takve politike – objašnjava Milivojević.
Prema njegovim rečima, to više nije taj Vučić. To se, kako dodaje, videlo i prošle godiine na izborima kada je SNS koristila ukraden slogan nemačkih nacionalsocijalista „Za našu decu“ na izborima iz 1936, koji je, kako kaže naš sagovornik, Vučiću podmetnut.
– Verujem da to stari Vučić ne bi dozvolio jer je bilo jasno da će ta krađa biti provaljena. Vidimo zapravo da Vučić više direktno ne utiče ni na vođenje svoje propagande nego je vodi ili inercija ili manjak razmišljanja – ukazuje Milivojević.
Politikolog Mladen Mrdalj, smatra da podrška vlasti dobrm delom nije veštaka, ali i da postoji preklapanje veštačke i iskrene podrške.
– Neki ljudi, pritisnuti da iskazuju podršku, verovatno počinju da sami sebi opravdavaju pristajanje na pritiske: impresionira ih organizacija i ozbiljnost pritiska, pa počinju da osećaju da su ipak deo nečeg velikog, ili počinju da pronalaze „kvalitete“ u vođi koje do tada nisu videli, pa makar to bilo i golo konstatovanje da bez Vođe ne bi imali nikakav posao -navodi on za Danas.
Prema njegovim rečima, izgradnji takvog imidža Vučića doprinose i performansi opozicije koja svako malo opseda Predsedništvo raznim performansima, koji onda indirektno doprinose stvaranju fame o velikom čoveku na čije noge i pod čiji prozor se defakto dolazi. (Danas, www.danas.rs, Lidija Valtner, 5.8.2021)