субота, 13. април 2024.

Уби нам Косово у нама прејака Врховникова усмена реч

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Карикатура: Душан Гађански, "Демократија", 1997.

Пише: Цвијетин Миливојевић

Обавезује ли ову државу, по Бечкој или некој другој конвенцији, нечије лично „усмено прихватање“, ако га је уопште било? А ако га је и било, ко су ти мериторни сведоци тог светогрдног чина?

Већ годину дана Врховник српски упорно понавља да у Бриселу и Охриду није ништа потписао, додуше, можда, вели, јесте нешто усмено прихватио, али две ствари никада није и неће да прихвати, док, упркос томе, Србија, све време, имплементира премного тога што, наводно, није прихватила?!

Чусмо, међутим, да је, пре вечере код Макрона, наш председник признао да је већ „имплементирао“ три ствари које, иначе, као, није прихватио.

А чак и ако јесте - делимично или скроз, усмено или како било да било, свеједно -  нешто прихватио, обавезује ли то Србију или Србија има (по свом унутрашњем или по међународном праву) право да одбије такво евентуално „(не)прихватање“? Да ли Врховникова „реч“ обавезује и све нас да се помиримо с тим да, како он то воли да каже, „Србија држи реч“?

.....

Наши правни стручњаци, они махом блиски опозицији, тврде да је усмено прихватање европског споразума о Косову у Бриселу било незаконито, да је председник Србије тиме прекорачио уставна овлашћења, али пошто је тај споразум ипак правно обавезујући, једини излаз је да се председник разреши.

Други тврде да је, са аспекта међународног права, сасвим небитно у којој форми је Врховник прихватио споразум, писмено или усмено, јер је он тиме прихватио независност Косова са свим атрибутима те државности, али за утеху, то још увек - није прихватила држава Србија. Али, кажу да усмени споразуми важе једнако као и они који имају писани траг и – обавезујући су.

Такозвани „европски посредници“ Жозеп Борељ и Мирослав Лајчак, те некакав надрипосредник из Северне Америке Габријел Ескобар, пак, тврде да је постигнута „сагласност о нормализацији (ма шта то значило)односа између Србије и Косова“, да се она налази у тексту Споразума из Брисела, и да чак ни Вучић не оспорава да је у току имплементација тог споразума.

Галиматијас прави.

Па, хајде да видимо шта је пре вечере на којој је постигао још један „историјски споразум“ са „Француском коју волимо као што је она (ваљда, некада, али баш давно, давно) волела нас“, а пропо ових споразума, са годину дана доцње, први пут нешто конкретније прозборио наш Врховник.

„Председниче Макрон, оно што сте рекли да су обе стране нешто учиниле говорећи о Београду и Проштини, морам вам рећи да нису обе стране. Једна страна није испунила ни једну тачку ни Охридског ни Првог ни Другог бриселског споразума, већ та једна страна је направила изборе са излазношћу 3,4 одсто. Када сте ми рекли „потписујте петицију, биће то довољно“, они нам ни после тога не дају изборе. Проводе експропријацију на северу КиМ,  доводе своје полицајце и војнике иако на то немају право. Не води се истрага против оних који су пуцали на нашу децу која су носила бадњак, нема истраге за рањавање Срба, сви само помињу Бањску. Питање динара је питање опстанка Срба на КиМ. А што се тиче Охридског споразума Србија је испунила већ три, иако није морала ни једну, и само да Вас подсетим на прву тачку, а то је формирање ЗСО, која није померена са мртве тачке“ - рекао је председник Републике Србије.

Да појасним овај мазохизам: Врховник се хвали тиме да је Србија испунила три ставке (дала три уступка независном Косову) из споразума који, бар се тако овде тврди, није ни прихватила, а некмоли потписала!? Шта више, Врховник завршава здравицу тиме што обећава Макрону да ћемо „радити све да Србија и у будућности држи своју реч“!

Каква реч, чија реч, за шта реч, о чему је реч, ко га је овластио да у наше име за нешто некоме даје реч – о свему томе грађанима Србије председник Србије није зуцнуо ни реч.

А дај Боже, да и овај тим за борбу против уласка Косова у Савет Европе, није формиран не да се бори већ да статира у „борби“ за коју је неко унапред  договорио да ће бити изгубљена?

.  .  .

Већ у преамбули (европског, ЕУ) Споразума о нормализацији односа између Косова и Србије, пише да су „уговорне стране свесне да су „неповредивост граница и поштовање територијалног интегритета и суверенитета и заштита националних мањина основни услов за мир“.

А у члану 1 тог немачко-француског („Европског“) плана, стоји да ће две стран(к)е међусобно развијати нормалне, добросуседске односе на бази једнаких права и да ће „обе стране међусобно признати релевантна документа и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, таблице возила и царинске печате“.

Испало је да се, од тада до данас, све заиста и одвијало по том плану и да је то управо све оно што је наш врховни командант исцрпно рапортирао маршалу Макрону, као све оно што је наше Врховништво већ изручило сувереној Републици Косово.

У члану 2 пише да ће се обе стране руководити сврхом и принципима утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, праву на самоопредељење и заштити људских права и недискриминације.

У члану 4 да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“. И, да, то је управо оно што видимо да се, уз килаво и млако, као, противљење Србије ових дана дешава уочи најављеног пријема Косова у Савет Европе.

Видљиво је, такође, да члан 11 упућује на то да се обе стране обавезују да ће – „поштовати Мапу пута за имплементацију приложену овом споразуму“, што се умногоме и реализује.

Уследило је, 19.3.2023, у Охриду, договарање Анекса Споразума о путу нормализације односа између Београда и Приштине (сајт Европске службе за спољне послове објавио да је „постигнут договор после 12 сати разговора“). Курти је, након тога, изјавио: „Имамо договор, друга страна бежи од потписивања“. А наш Врховник је рекао: „Договорили смо неколико тачака, задовољан сам због тога. Процес тек почиње.

 У Анексу се Косово и Србија недвосмислено идентификују као две (одвојене) државе, уговорне стране, које „примају к знању да ће Споразум и Анекс за имплементацију постати саставни делови одговарајућих процеса придруживања Косова и Србије ЕУ“, као и да ће ЕУ посредник одмах започети процес измене мерила за Поглавље 35 за Србију због новопреузетих обавеза Србије!? А „Косово и Србија се слажу да неће блокирати примену нити једног члана“...

Србија, дакле, добија нове услове, захтеве и препреке на свом „европском путу“, а Косово експресну награду – убрзавање пута ка ЕУ, најаву уласка у Савет Европе, чак и најаву приступања НАТО-у!?

И све је то, тврде европски посредници – прихватио, додуше усмено, али једнако обавезујуће, Врховник српски!?

.  .  .

Најдиректније објашњење како међународни окупатори Косова и Метохије тумаче нечију „реч“, дао је аустријски дипломата, екс представник ЕУ у разговорима у Рамбујеу и бивши високи представник за БиХ Волфганг Петрич: „Споразуми Косова и Србије су валидни, јер су договорени пред међународним сведоцима, а усмени пристанак премијера или председника важи исто колико и његов потпис, усмени пристанак значи и међународну валидност.“

То је – тумачи Петрич – „европска пракса у случајевима када два висока политичара, шефови држава договоре и преузму обавезе пред међународним сведоцима, а у овом случају то је ЕУ“. Дакле, не међународно право већ, пазите сад – „европска пракса“, ма шта то значило и на ма који део Европе се то односило.

Какав је, сад па то, масовни сведок некаква имагинарна ЕУ, да ли су сведоци сви грађани свих држава чланица ЕУ или само бриселска ЕУ администрација?

Да ли су то Савет безбедности или Генерална скупштина Уједињених нација овластили, а да ми не знамо, ЕУ или некога из ЕУ да буде сведок Вучићеве „усмене сагласности“? Да ли ће неко из садашње или бивше власти у нашој земљи коначно да призна да Тадић – Јеремићева несрећна резолуција из 2010, договорена са ЕУ иза леђа Русији и Кини, ма како лоша била, ипак ЕУ-и даје само мандат да „олакша дијалог између Београда и Притшине“, а  не да арбитрира између Београда и Приштине и свим недозвољеним средствима присиљава Србију да призна као државу незаконито чедо НАТО-а?!

Због чега о свему овоме ћути сам Врховник српски? Зашто, уместо да демантује ово што му импутирају НАТО дужносници, он, преко својих пропагандних чауша, спинује јавност да то, заправо, можда и јесте истина?

Зар управо све то није признао у свом обраћању Маркону, пре вечере на Јелисејским пољима? Рече ли (и признаде) он да је Србија већ испунила, из Бриселског и Охридског споразума, баш тако рече, и личне карте и саобраћајне таблице итд, а они, ето, неће чак ни ЗСО?

И ко је, када и с којим овлашћењем овластио, ако је овластио, Вучића да даје некакву „реч“,а која се односи на могућност одрицања од 15 одсто територије Србије која је, по Уставу ове земље – „недељива“?!

Да ли је све баш сасвим тако, неумитно и неизбежно, „без алтернативе“?

.  .  .

„Бечка конвенција о уговорном праву“ (потписана 1969. у Бечу, у СФРЈ ратификована 1980. године, а на коју се данас, гледе ових споразума, сви позивају) - већ у преамбули констатује да су „принципи слободног пристанка и добронамерности и правило pasta sunt servanda опште признати“, а у члану 1 пише да се конвенција „примењује на уговоре између држава“.

Па, да ли су „Приштина“ и „Београд“, како ми то утешно зовемо, чињеницом да су српски преговарачи ушли у некакво „уговарање“ са делом територије Србије чију независност не признајемо, ипак, чак и за наш Врх Врхова - две засебне државе?!

Како Конвенција појашњава да израз „уговор“ означава „међународни споразум закључен писмено између држава“, а примера ради, кроз цео Охридски споразум из марта 2023. се стално  помињу Србија и некакво Косово као „уговорне стране“ - како то промаче генијалцима из Врховниковог правног тима? Израз „трећа држава“, пак, означава „државу која није чланица уговора“, па је на месту питање је ли та „трећа држава“ можда онај међународни „сведок на венчању“ кога помиње Волфганг Петрич?

У Конвенцији пише и да „свака држава има способност да закључује уговоре“, из чега се да закључити да су наши „(не)прихватачи“, улазећи у бриселско и охридско уговарање са Приштином, прихватили да је и Косово „држава“!?

Конвенција, даље, каже да се једно лице сматра представником државе у циљу усвајања или оверавања текста неког уговора или изражавања пристанка државе да буде везана уговором, „ако поднесе одговарајуће пуномоћје“.

Намеће се врло прецизно питање за Ану Брнабић (Врховникова Тајница) као тадашњу председницу Владе - јер Влада, а не председник Републике, по Уставу, „води унутрашњу и спољну политику“ – да ли је потписала некакво пуномоћје Вучићу пре Брисела и Охрида и за шта га је, тачно, Влада овластила, ако га је за било какво уговарање овластила?

Или, ако је Врховник прихватио некакав међународноправни акт без овлашћења Владе, шта је Влада одлучила поводом тога, је ли и она прихватила тај уговор и ако јесте, зашто га није упутила Народној скупштини на ратификацију?

Бечка конвенција дефинише, наиме, да пристанак једне државе да буде везана уговором може бити изражен „потписивањем, разменом инструмената који сачињавају уговор, ратификацијом, прихватањем, одобравањем или приступањем или на сваки други договорен начин“. Овде се, елем, помиње одобравање, али нигде усмено, свеједно да ли са или без сведока.

Предвиђа се и могућност „изражавања пристанка ради везивања уговора путем ратификације“. Али, како, наводно, српска страна није ништа потписала, тако ни у Скупштини Србије није било никакве ратификације. 

Овде вреди подсетити да је и после потписивања Првог бриселског споразума, у пролеће 2013, Врховник (тадашњи ППВ) тврдио да ће „Србија испоштовати све своје међународно преузете обавезе“, за разлику од „заветница тишине“ из Уставног суда који су се заклињали да је тај споразум само „политички акт“ који не производи никакво међународноправно дејство.

Стоји, такође, да парафирање текста важи као и потписивање уговора, али наше Врховништво тврди да није парафирало ни француско-немачки план „договорен“ у Бриселу 28. Фебруара 2023, ни потоњи Охридски споразум! Па, шта онда – што би рекао Врховник...

Конвенција, рецимо, дозвољава могућност пристанка једне државеда буде везана само делом уговора (не за све одредбе), али то само под условом ако то дозвољава уговор или ако остале државе уговорнице на то пристану, али такве опције нема у текстовима тзв. Европског и  Охридског споразума.

Остало је једино да се надамо да ће у нашу корист то „кумови на венчању“ (Борељ и Лајчак) или друга уговорна страна (Курти!) да посведоче.

У тренутку потписивања, ратификовања, прихваћања, одобравања уговора или приступања уговору, једна држава може ставити резерву (осим ако та резерва није забрањена уговором), али с обзиром да је реч о наводном „усменом прихваћању“, остаје нам само да верујемо или не верујемо учесницима и сведоцима таквог нетранспарентног договарања. Нема потврде да су ни друга уговорна страна ни „сведоци“ прихватили резерве за које наш Врховник тврди да их је изрекао на најмање две ставке француско-немачког  плана и његовог охридског анекса.

„Pacta sunt servanda“ је темељно правило међународног уговорног права које значи да сваки међународни уговор на снази везује државе чланице, па су оне, сходно томе, дужне да га савесно испуњавају.

Каже се да се једна држава не може позвати на чињеницу за то што је њен пристанак да буде везана уговором изражен на начин да се нарушава одредба њеног унутрашњег права у вези са надлежношћу за закључење уговора, као на случај манљивости - осим ако ова повреда није била очигледна и не односи се на неко правило унутрашњег права од суштинског значаја.

И овде лежи могућност да се обори прихватање оваквих споразума против интереса државе Србије, јер је „(не)прихватач“ особа која није надлежна за то него је узурпатор овлашћења која му, по Уставу Србије, не припадају.

Ништавост, гашење или отказивање уговора, повлачење једне чланице или обустављање примене уговора, када су резултат примене ове конвенције или одредаба уговора, немају, према Бечкој конвенцији, никаквог утицаја на дужност државе да испуњава сваку обавезу поменуту у уговору којој подлежу у складу са међународним правом независно од овог уговора.

Али, можда је и ту шанса, ако можемо да аргументујемо став да је Резолуција 1244 из 1999, а не ови споразуми, једини легалан и легитиман акт са становништа међународног права, на основу кога би могао да се уређује будући статус КиМ.

Такође, „држава се може позвати на заблуду у уговору која чини ништавим њен пристанак да буде везана уговором, ако се заблуда односи на чињеницу или ситуацију за коју је та држава претпостављала да постоји у тренутку када је уговор закључен и која је сачињавала битну основу пристанка те државе да буде везана уговором“. То долази у обзир, ако је тачно ово што тврди Врховник да је договорено да се пре реализације било које од ових тачака два споразума формира ЗСО, као преостала обавеза Приштине из Првог бриселског споразума из априла 2013. године.

У игри је онда и члан 49 Бечке конвенције који говори о „превари“, тј. случају „ако је држава наведена да закључи уговор обманљивим поступком неке друге државе која је учествовала у преговорима“ - можда су нас Немци и Французи обманули -  она се може позвати на превару која чини ништавим пристанак да буде везана уговором.

Ту је и могућност поништења уговора у случају да је пристанак неке државе на уговор „добијен путем корупције њеног представника, непосредним или посредним деловањем неке друге државе која је учествовала у преговорима“. Успут буди речено, о овоме би могао да се позабави и наш Закон о спречавању корупције, одељак који се бави „сукобом интереса“ јавних функционера. А можда је и уцена нашег Врховника разлог за (не)прихватање тог споразума, јер не заборавите да је он скинут са америчке црне листе, тек 2012, а Доглавник Дачић 2008, обојица у моментима када су бивали наговорени и пристајали да формирају „евроатлантистичку“ владу, супротно већинској изборној вољи њиховог бирачког тела.

Конвенција у члану 51 спомиње и „принуду“ као „изражавање пристанка неке државе да буде везана уговором које је добијено принудом извршеном над њеним представником путем поступака или претњи упућених лично њему лишено је сваког правног дејства“ . Каже, такође, да је „ништаван и сваки уговор чије је закључење постигнуто претњом или употребом силе кршењем принципа међународног права који су унети у Повељу УН“.

И заиста, не треба да се искључити ни та могућност, да је управо оваква нека врста принуде над нашим преговарачем или претња нашој држави у питању, разлог зашто он још увек не уме да одговори да ли носи тетки лек или је, ипак, музичар.

И, вероватно, најважнији параграф Бечке конвенције: „Суштинско кршење двостраног уговора од стране једне чланице овлашћује другу чланицу да се позове на кршење као разлог за престанак уговора или обустављање његове примене у целини или делимично.“

Више је него довољно аргумената и за ову солуцију. Довољно је само вратити се на Резолуцију 1244 УН...

Још једно, доста важно, питање: Имају ли два уговора из пролећа 2023. свог „депозитара“ који, према слову Конвенције, може да буде „једна или више држава, међународна организација или главни административни функционер такве организације“?

Ако такав постоји, ко је то; ко га је предложио; да ли се наша страна заиста сложила с тим?

А пошто је дужност депозитара (узмимо да су то Борељ и Лајчак) да „обезбеди  чување оригиналног текста уговора, али и пуномоћја који му буду предати“ – хајде да проверимо, под један, постоје ли стварно такви уговори и нечији парафи или потписи на њима, те, под два, да ли постоји пуномоћје нашем Врховнику, макар и са потписом Врховникове Тајнице, да уговара одустајање од дела територије Србије?!

Још једно важно питање. У завршним одредбама Конвенције пише да је она „отворена за приступање свакој држави“, а инструменти за приступање се депонују код генералног секретара УН. Чекајте, ако Косово није држава чланица ОУН, како може да има међународноправну способност да потписује уговоре?

.   .   .

У фебруару 1872. српска влада је предала (турској) Порти ноту о Малом Зворнику који је, по Хатишерифу из 1833. и разграничењу које је потом уследило, скупа са селом Сакар, све скупа 300 кућа, припао Кнежевини Србији, а турско становништво које је требало да се исели у року од пет година, то није учинило. Неизвршење одредаба од стране Стамбола, давало је Србији могућност да и она пренебрегне своје обавезе, а да пред међународном заједницом за то не сноси одговорност.

Кнежевско намесништво је Русији (која је била гарант извршења Хатишерифа) уручило мемоар којим се од ње тражи да подржи њихову намеру да Србија, у случају да Порта не изврши своју обавезу прогласи државну независност, а ако буде нападнута од Турске, да одговори прихватањем рата.  А најконкретнији резултат тог договора на крути став Порте, била је одлука српске владе да надаље престане да исплаћује данак Турској.

Век и по касније, елем данас, „живи нисмо“ како ли ћемо издржати до 2026, када би, коначно, према Макроновом обећању, „Луј Витон“ требало да стигне у „Београд на води“? Као што смо, као жедни кишу, под Борисом Првим Лепим, ишчекивали „Икеу“, јер тамо где стигне „Икеа“, тамо ће све рајско цвеће да процвета..

А Косово? Као по оној изреци „Добричине Ричарда“ из алманаха „првог великог Американца“ Бенџамина Франклина (18. век) - кога још брига за Косово: „Ништа се брже не суши од суза.“ (извор: Правда, www.pravda.rs, 11.4.2024)


петак, 12. април 2024.

Bojkot podelio SSP i PSG

Neslaganje trajalo danima, a sada se desio i konačan raskid: Grbović i još dva poslanika "beskućnici" u Skupštini Srbije

Među vestima o bojkotu i pripremama za sastanak vlasti i opozicije o izbornim uslovima, skoro pa neopaženo provukla se vest o razlazu Stranke slobode i pravde (SSP) i Pokreta slobodnih građana (PSG) u Skupštini Srbije. Seme razdora navodno je bilo premišljanje PSG o bojkotu izbora, a epilog je činjenica da su tri poslanika PSG "beskućnici", odnosno nemaju poslanički klub.

Sve ovo je počelo kada je Pavle Grbović rekao da se, sve dok postoji i promil šanse treba boriti, i najavio da će otići na novu rundu razgovora sa predsednicom parlamenta Anom Brnabić.

To je, sudeći prema kasnijim dešavanjima, izazvalo veliku buru, jer su iz koalicija "Srbija protiv nasilja" (SPN) čiji je PSG deo, i NADA decidno saopštili da na konsultacije ne idu.

Na kraju su se svi iz SPN pojavili u Skupštini, ali su disonantni tonovi ekspresno kažnjeni: Stranka slobode i pravde uputila je Brnabić obaveštenje da formira svoju poslaničku grupu koja će imati 16 poslanika. Time su tri poslanika PSG ostala bez poslaničke grupe.

Sve ovo se dešavalo iza kulisa, a Grbović, bar u javnosti, nije hteo da diže tenzije. Upitan o ovim dešavanjima, pomirljivo je rekao da su "mišljenja su različita".

- Ja sam izneo stav PSG da treba učiniti sve kako bismo uspeli da promenimo uslove i da bi u tom slučaju trebalo izaći na izbore. Verujem da je to većinski stav unutar koalicije i da su naši zajednički napori usmereni u tom pravcu, a ne u pravcu bojkota koji vidimo kao poslednju, najgoru i iznuđenu opciju - rekao je on.

"Iz raskida ne bi izašli jači"

Grbović nije želeo da priča o ovome za "Blic", a Cvijetin Milivojević, politikolog, na pitanje šta ovo znači za PSG ocenjuje da iz rastanka sa SPN ova stranka ne bi izašla jača.

- Njihov uticaj u biračkom telu je skroman, šlepaju se uz SSP, uz jače partnere, kao što su i DS, Narodni pokret Srbije i Zeleno-levi front. Mislim da im je svima mudrije da ostanu uz SSP. Ne treba zaboraviti i da je isti taj PSG prekršio odluku o bojkotu i izašao na izbore - smatra Milivojević.

Pitanje je koliko je PSG važna karika unutar SPN, dodaje on.

- To je kao kada imamo koaliciju koja se okuplja oko Srpske napredne stranke, pa onda naprednjaci donose odluku o važnim stvarima. Slična je i situacija i u Srbija protiv nasilja. U infrastrukturnom, finansijskom pogledu, pa i po političkoj težini dominantan je Đilas. Stav PSG ne može da promeni odluku SSP - kaže Cvijetin.

Debakl trećeg sastanka vlasti i opozicije

U međuvremenu je juče održan i treći sastanak vlasti i opozicije o preporukama ODIHR-a, bez dogovora vlasti i opozicije. Marinika Tepić iz SSP kritikovala da je dijalog farsa, dok je Brnabić rekla da je postavila konkretne teme, ali da ih je opozicija odbacila.

Debakl konsultacija nije nov, ali jeste što su jučerašnjem sastanku prisustvovali ambasadori SAD i EU u Srbiji, Kristofer Hil i Emanuel Žiofre.

Hil je rekao da "međunarodna zajednica ne voli ideju eventualnog bojkota izbora, a da je interes njegove vlade da vidi implementaciju preporuka ODIHR-a".

Za bojkot su:

Stranka slobode i pravde

Koalicija NADA

Ekološki ustanak

DS

Neodlučni su:

Narodni pokret Srbije

Pokret slobodnih građana

Zeleno levi front

Protiv bojkota su:

Pokret "Mi - Snaga naroda"

Narodna stranka

"Mi - Glas naroda"

Pokret "Dosta je bilo"

Ali, Milivojević kaže da nije uopšte siguran da li će biti bojkota.

- Ovo pojavljivanje neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, pokazuje da je SAD zainteresovana na ovu temu i da će učiniti sve da se vlast i opozicija nađu na pola puta i da izbora bude, i i istom terminu. Uvek postoji način da se to tehnički sprovede - rekao je Milivojević. (www.blic.rs, Blic, Danijela Luković, 12.4.2024)

четвртак, 11. април 2024.

Dijalog vlasti i opozicije još nije završen: Smajlović i Milivojević u emisiji "Direktno sa Minjom Miletić"

Politikolog Cvijetin Milivojević i novinarka "Nedeljnika" Ljiljana Smajlović bili su gosti emisije "Direktno sa Minjom Miletić" u kojoj su govorili o najnovijim potezima vlasti i opozicije.

Milivojević je rekao da odlazak opozicije sa sastanka o preporukama ODIHR-a ne predstavlja kraj dijaloga i da najbolji uvid u budući razvoj događaja ima ambasador SAD Kristofer Hil.

"Pre nego što bih se kladio, ja bi pozvao tu neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, koja se danas stvarno i pojavila i koja zapravo odlučuje o tome kada će biti izbora. Nažalost odlučuje, kada će u Srbiji biti lokalnih izbora, hoće li biti spojeni, ponovljeni, beogradski sa redovnim, lokalnim u 115 gradova i opština i gradskih opština širom Srbije. Kao što je ta ista neočekivana sila, koja se danas iznenada stvarno i pojavila, odlučila da bude spojenih, ekspresnih, zajedno u istom danu, vanrednih beogradskih i vanrednih parlamentarnih, dakle krajem prošle godine", rekao je politikolog i dodao da na osnovu Hilove izjave posle sastanka "koplja nisu odložena u žbunje".

Milivojević smatra da je opozicija odabrala tri banalna uslova, u odnosu na 25 ODIHR-a koje je Evropski parlament tražio u političkoj rezoluciji.

"Pazite, oni traže reviziju i kontrolu biračkih spiskova, što nije apsolutno sporno, treba tražiti nešto drugo. Očigledno da nije sporno da Ministarstvo za lokalnu upravu ima biračke spiskove, ali one biračke spiskove prave na osnovu onoga što dolaze kao izvodi iz Ministarstva unutrašnjih poslova o promenama prebivališta ili nepromenama prebivališta. Mislim da su pogrešili adresu. Pod dva, tražili su kontrolu RTS-a i to samo u izbornoj kampanji. Znači RTS je, uz sve negativne kritike koje dolaze sa svih strana i vlasti i opozicije, najmanje zlo u odnosu na neke druge medije koji takođe imaju nacionalnu frekvenciju", rekao je Milivojević.

Prema njegovim rečima, i treći uslov opozicije je reakcija na zahtev kojima su delimično sami kumovali.

"Početkom septembra prošle godine, opozicija je zatražila da se u istom danu održe, pazite sad, vanredni parlamentarni i vanredni lokalni izbori. To je, Vučić verovatno mogao da im se zahvali i kaže hvala, pa ja sam to hteo da uradim. Jer to je najlakši način da vlast pobedi o jednom trošku na oba nivoa izbora. Dakle, opozicija je to tražila, ali ne po svojoj savesti. Upravo na predlog ambasadora koji je danas se pojavio tamo. Taj ambasador je ubedio i vlast i opoziciju tada da ti izbori budu tada kad su bili", rekao je Milivojević.

Novinarka "Nedeljnika" Ljiljana Smajlović  je za početak objasnila zašto iz pomenutog sastanka u Skupštini Srbije o implementaciji preporuka ODIHR-a nije mogla da izvuče neke zaključke ili prognozu, ali napominje da priča još uvek nije gotova i da se još mnogo toga može promeniti.

"Zanimljivo je koliko je ljudi bilo prisutno na tom sastanku. Bili su ambasadori, bila je Crta, Transparensi Internešenal. Znači, mnogo ljudi sa strane, a mi uopšte ne znamo kako je sastanak izgledao. Možda je istina ono što kaže Ana Brnabić, da su oni izdeklamovali svoje uslove i izašli. Ali ja to ne znam. Vi imate novinare koji ponavljaju rečenicu Marinike Tepić, oni kažu ovo je bila danas farsa, ja ne znam šta se je desilo danas, ali sam takođe shvatila da ovo nije kraj i da ne mogu ništa iz toga da zaključim i izvinjavam se što nemam prognozu. Ali još deset dana se igra ova igra, i verovatno može još nešto da se promeni", rekla je Smajlović.

Smajlović kaže da, ako je Milivojević u pravu i ako Hil sve kontroliše onda će opozicija učestvovati i dobiti neki ustupak.

 "Ako je Cvijetin u pravu izbori će biti 2. juna. Ja mislim da je ogroman ustupak vlasti bilo to pomeranje za 2. jun. Ja to kažem zato što sam jedan od onih ljudi koji stvarno ne vole da se te izbori stalno održavaju. Ja mislim da je kod nas ta polarizacija takva da se ljudi mrze, da je neka grozna atmosfera u društvu pred izbore i nadala sam se da će to biti 29. aprila. Ja sam stvarno tu lično razočarana. Biću zadovoljna ako se pokaže ovo tačnim, što je Hill danas rekao. Nisam za bojkot, ali barem sad možemo da kažemo da nismo ruska gubernija koja širi maligni uticaj po regionu i sprema se da napadne Kosovo kad joj Putin kaže", ocenila je novinarka.

Hoće li opozicija izaći na izbore • Direktno sa Minjom Miletić

Ima li prostora za dogovor vlasti i opozicije o izbornim uslovima?  Ko će izaći na izbore, a ko će ih bojkotovati? Očekuju li se nove podele u opozicionim redovima? U emisiji Direktno sa Minjom Miletić govorili novinarka Ljiljana Smajlović i politikolog Cvijetin Milivojević. (www.euronews.rs, TV Euronews Srbija, emisija “Direktno sa Minjom Miletić”, 11.4.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=Th-BDMsXVD8&pp=ygVxRGlqYWxvZyB2bGFzdGkgaSBvcG96aWNpamUgam_FoSBuaWplIHphdnLFoWVuOiBTbWFqbG92acSHIGkgTWlsaXZvamV2acSHIHUgZW1pc2lqaSAiRGlyZWt0bm8gc2EgTWluam9tIE1pbGV0acSHIiA%3D

среда, 10. април 2024.

Vučić ponudio Dačiću da bira između dva ministarstva: Znamo koje mu je draže

U postizbornim kalkulacijama uoči formiranja nove Vlade, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je na jednom od sastanaka ponudio lideru socijalista Ivici Dačiću da bira između dva ministarstva - unutrašnjih i spoljnih poslova. Kako saznaje Nova, konačnog dogovora još nema, ali u ovom trenutku Dačić je bliži odluci da ostane na čelu diplomatije.

Pregovori oko sastava nove Vlade Srbije na čijem će čelu biti predsednik SNS Miloš Vučević, i dalje se vode.

Novine “Nova” nedavno su pisale da se najintenzivniji razgovori vode upravo sa socijalistima.

SPS je, prema našim saznanjima, tražio ukupno pet ministarstava, a za sad je neupitno da sigurno mesto za stolom u Nemanjinoj 11 ima samo lider SPS Ivica Dačić.

“U jednom od poslednjih razgovora s Vučićem, Dačiću je ponuđeno da ostane na čelu diplomatije ili da preuzme resor policije od Bratislava Gašića”, kaže sagovornik Nove.

Lider socijalista je već vodio i jedno i drugo ministarstvo, a utisak prethodnih godina je bio da mu je policija draža. Međutim, sad izgleda da nije tako…

“U ovom trenutku Dačić je bliži tome da ostane na čelu diplomatije. Konačnu odluku još nije doneo, ali očekuje se da to bude uskoro”, dodaje naš sagovornik.

Kako se može čuti, konačni sastav Vlade Miloša Vučevića trebalo bi da bude utvrđen nakon odluke o zahtevu Kosova za prijem u Savet Evrope. A prema najavama Parlamentarna Skupština Saveta Evrope po tom pitanju će zasedati 16. aprila.

Tada ćemo saznati i Dačićevu odluku, ali i kako će naprednjaci reagovati na zahtev socijalista da dobiju ukupno pet resora.

Manje glavobolje u diplomatiji

Sam Dačić nedavno je rekao da će u novoj Vladi obavljati funkciju na kojoj bi mogao najviše da doprinese državi i narodu, a politikolog Cvijetin Milivojević kaže da lider SPS ovog puta nije u prilici da bira, već će uzeti šta mu se da.

“Ivica Dačić ima kontinuitet na mestima šefa kabineta ministarstava represije od 2008. godine. S tim što je u dva mandata bio i ministar diplomatije, s pauzom u toku koje je bio predsednik Skupštine. U ovom trenutku je očigledno da je pozicija ministra spoljnih poslova efikasnija za lični i partijski PR. Jer, kad ste na toj poziciji ne dolazite mnogo u sukob sa građanima, političkim neistomišljenicima, a nekad bude i rezultata kojima se možete pohvaliti. Znamo svi da se lider socijalista često hvali odpriznavanjima Kosova”, navodi Milivojević za Novu.

Pored toga, smatra i da Dačić želi da pobegne od negativnog imidža koji ga je pratio dok je bio na čelu policije.

“U vreme njegovog mandata na mestu ministra unutrašnjih poslova u Vladi Mirka Cvetkovića, isporučeni su i Radovan Karadžić i Ratko Mladić, a to je nešto što mu koalicioni partneri često spočitavaju. Zato sam sasvim siguran da bi Dačić zmeđu ove dve opcije birao diplomatiju”, kaže Milivojević.

Međutim, uveren je da SPS-u neće biti ispunjene sve želje.

“Dačić je mogao da bira 2022. godine, kad je SPS zaista imao dobar rezultat i SNS nije mogla da formira vlast bez njih. Tad je mogao da traži i premijersko mesto, što i jeste bio njegov izborni slogan. Sad su stvari mnogo drugačije. Jasno je da će Dačić biti u Vladi, ali će dobiti ono što mu daju, ne verujem da će imati mogućnosti da bira. A ne verujem ni da će dobiti pet ministarstava, koliko vidim da traže”, zaključuje Milivojević.

Lista želja

Kad smo kod želja, kako je “Nova” već pisala, socijalisti su tražili od koalicionih partnera spoljne poslove, građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu, zatim zdravlje, prosvetu i jedno ministarstvo bez portfelja. Pored toga tražili su da im pripadne i pozicija direktora Bezbednosno informativne agencije (BIA).

Razlog za ovako neskromne zahteve jeste to što je SPS pristao da na nove beogradske izbore, koji su zakazani za 2. jun, ide na listi sa SNS, a ne samostalno kako je to uvek dosad bio slučaj. To je svakako vrlo rizičan potez, s obzirom da se na ovaj način dodatno krnji rejting ove stranke i praktično nastavlja sa politikom utapanja u SNS. (www.nova.rs, portal i list “Nova”, Nataša Latković, Jelena Jelovac, 10.4.2024)

понедељак, 8. април 2024.

Milivojević za Betu: Moguć kompromis vlasti i opozicije pod pritiskom SAD

Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je danas da će pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država (SAD) najverovatnije doći do kompromisa između vlasti i opozicije u Srbiji o održavanju i izlasku na predstojeće gradske i lokalne izbore.

Milivojević je agenciji Beta kazao da predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ne bi odgovaralo da opozicija ne učestvuje na beogradskim i ostalim gradskim i lokalnim izborima.

"U ovom trenutku se nešto dešava što nema veze ni s Rezolucijom Evropskog parlamenta ni s preporukama ODIHR-a, a to je pritisak SAD da se opozicija i vlast nađu na pola puta. Očekujem da će Vučić do 18. aprila ispuniti zahtev opozicije da se svi izbori održe u istom danu, bilo da je u pitanju 2. juni ili jesen. Svaka druga odluka bi bila besmislena sa stanovišta vlasti", kazao je on.

Dodao je da Vučiću nije u interesu novo "guranje prsta u oko" Americi i Evropskoj uniji (EU).

"Vučiću je veoma bitno da bude kooperativan s Amerikancima, a njima je bitno da se njihov glas čuje pred predsedničke izbore tako što će rešiti problem koji ne mogu da reše Evropljani. Vučić je svestan da se beogradski izbori ponavljaju zbog izborne krađe, a organizovati ponovljene izbore bez opozicije njemu ne bi donelo nikakvu korist", ocenio je Milivojević.

Na pitanje da li se može očekivati da vlast dozvoli reviziju biračkog spiska, Milivojević je kazao da je taj zahtev, prema rečima opozicije, u načelu prihvaćen.

"Međutim, ako je nešto prihvaćeno 'u načelu' ne mora da znači da će biti i sprovedeno u praksi. Za reviziju biračkog spiska nije adresa Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu već Ministarstvo unutrašnjih poslova koje omogućava neobičnu fluktuaciju birača. Ako je nekome upisana promena prebivališta to je već svršen čin koji samo može da se konstatuje i do početka izbora ne može ništa da se promeni", rekao je politikolog.

Upitan zbog čega Evropska komisija (EK) još nije reagovala na Rezoluciju EP kojom se traži međunarodna istraga o nepravilnostima tokom izbora održanih prošlog decembra u Srbiji, Milivojević je rekao da je evropska vlada izvršni organ koji "za naš ukus" sporo reaguje.

"Rezolucija EP ima obaveznost prema organima EU. Međutim, ne mora da znači da će EK insistirati na međunarodnoj istrazi ako ih Vučić u međuvremenu podmiri ustupcima na nekim drugim temama kao što su Kosovo, uvođenje sankcija Rusiji, kupovina bombardera od Makrona (Emanuel) ili deponovanje nuklearnog otpada iz Francuske i gradnja nuklearke", kazao je Milivojević.

Evropski parlament je početkom februara ocenio da su parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji 17. decembra "odstupili od međunarodnih standarda i opredeljenja Srbije za slobodne i poštene izbore zbog uporne i sistematske zloupotrebe institucija i medija od strane zvaničnika da bi stekli nepravednu i neopravdanu prednost".

U Rezoluciji je istaknuto da se ovi izbori ne mogu smatrati održanima u pravednim uslovima zbog navoda o "široko rasprostranjenim i sistematskim prevarama koje su ugrozile integritet izbora u Srbiji".

Evropski parlament je pozvao na nezavisnu istragu uglednih međunarodnih pravnih stručnjaka i institucija o nepravilnostima na parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima, s posebnim osvrtom na izbore za Skupštinu grada Beograda, zbog navoda o organizovanim migracijama birača. (www.beta.rs, 8.4.2024)

недеља, 7. април 2024.

Izbori sa ili bez opozicije? - Cvijetin Milivojević i Dejan Vuk Stanković – “Dobro jutro TANJUG”


Da li i dalje traje dijalog vlast i opozicije oko izbornih uslova? Šta su crvene linije vlasti, a šta opozicije? Postoji li tzv teći put i ako ga ima, šta su njihove crvene linije? Ko preko Dodika vrše pritisak na Vučića? Naši gosti su Dejan Vuk Stanković i Cvijetin Milivojević. (www.tanjug.rs, TV Tanjug, emisija “Dobro jutro, Tanjug”, voditelji Milorad Komrakov i Zoran Ostojić)

https://www.youtube.com/watch?v=JggS3MMSBj8

петак, 5. април 2024.

Опозиција на локалним изборима да затражи премештање „Колосеума“ из Сурчина у Ниш!

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Када, напокон, председнички и парламентарни, на једној, а локални избори, на другој страни, буду раздвојени за вјек вјекова као што је то у већини земаља цивилизованог света; када се сви локални избори – градски, општински и избори за градске општине – буду одржавали истога дана и не буде остављена могућност за туристичко-гласачке сеобе бирача с једног на други крај Србије; када председник Републике престане да крши Закон о спречавању корупције који уређује сукоб интереса јавног функционера и када, као председник свих грађана и самозвани врховни командант, престане да, чак и на локалним изборима, „ратује“ на страни једне партијске војске против „остатка Србије“ коју чини три четвртине њених грађана…

Ако Неочекивана Сила Која Се Изненада Појављује И Решава Ствар, ипак, на „молбу“ западних амбасадора попусти и „пресуди“ да се и поновљени београдски и сви преостали редовни градски, општински (дај Боже закона и Устава Србије, и у локалним самоуправама на Косову и Метохији!) и избори за градске општине одрже у једном дану... ако затим тзв. права опозиција, на „апел“ истих тих велепосланика, одустане од непоколебљивих заклетви типа „или ће избора бити или их неће бити“; „ми желимо да идемо на изборе, али ово нису избори; власт је изабрала да на изборе иде без опозиције - или ћемо имати изборе, или их немамо“; „то нису избори већ фарса; нећемо дати легитимитет изборној крађи“...

Било овако или онако, уколико до локалних избора, свих спојених у једном дану или само сепаратних у Београду, заиста дође, а опозиција их не бојкотује – шта би могла да буде добитна тема и победнички наратив тих и таквих избора?

Е, од тог момента би на локалним изборима – надајмо се, већ од следећих – почели да побеђују конкретни комунални програми и кандидати које бирачи познају и за које верују да баш они могу да реше локалне проблеме, а не фиктивна имена и презимена из далеких крајева!

Нудим опкладу да би јединствена листа целе опозиције – јер, идеолошким и политикантским разликама није место на локалним изборима – са понудом коју предлажем, не само потврдила, већ два пута узастопно (2022. и 2023)извојевану, победу у Београду него би победила и у добром делу градова, општина и градских општина у којима ће овог пролећа бити избора.

Професор права, академик, кратко време и председник Владе Кнежевине Србије Аћим Чумић је, још у другој половини 19. века, говорио да су држава, црква, фамилија и општина четири основне установе људског друштва, а сама општина основ економског, духовног и моралног развитка, „свести о општности, важности грађанској и патриотизму“.

Док, век и по доцније, Доктор Шапић, доскорашњи градоначелник престонице, а тренутни привремени / принудни „први орган“, за разлику од академика Чумића, сматра да није његово да, у 21. столећу, решава канализацију за 200 хиљада грађана централне београдске општине Палилула, на левој обали Дунава, коју је, иначе, Свевладар лично, обећао још пре пола деценије, већ као приоритет локалне власти истиче протеривање мртвог Јосипа Броза Тита са Дедиња у Кумровец, а локалне београдске изборе види као „вредносне“, на којима се „брани народ и држава“, а за то је непходан „српски градоначелник“,  а то је, према његовом суду, он лично!

Оваквом „програму“ листе „Александар Вучић – Београд не сме да стане“, чији је кандидат за градоначелника Доктор Шапић, најприличнији би био онај слоган из „Алан Форда“: “Ми ништа не обећавамо и то испуњавамо – странка истине!“

На мегаломанске пројекте, углавном на потезу између наплатних рампи Шимановци и Бубањ поток, већ су улупане десетине и десетине милијарди динара народних пара.

Додуше, више десетина милиона евра отишло је и у неколико рубних тачака Србије, попут Зајечара, Лознице или Лесковца, али, нажалост, не на решавање животних проблема тамошњих становника него на фантастичне инвестиције попут супермодерних фудбалишта на којима се игра нижеразредни фудбал и која, наравно, зврје празна.

Већина ових пројеката рађена је по жељи и хиру, а нечесто и по идејним и „архитектонским“ замислима, Врховника лично, са углавном нетранспарентним трошковима и извођачима радова, врло ретко са било каквом озбиљном студијом оправданости.

Три поменута стадиона били су део некаквог, превасходно партијског напредњачког, плана „Србија 2025“.

Ово што нам следује као део новог „Скока у будућност“, тј. у 22. век – изградња такорећи новог престоног града – на први поглед асоцира на својевремени пројекат државе Бразил, о измештању административног средишта из пренасељеног Рио де Жанеира и изградњи нове престонице (од 1960 – 1972), Бразилије, на, до тада ненасељеној, висоравни у централно-западном региону земље.

Али, овде се ради о присилној делокацији центра центра Београда, делимично у „Београд на води“, а већим делом у најплодније оранице Доњег Срема, на само двадесетак километара од Теразија.

Као у оној песми Доњосремца Владе Канића: „Има један кућерак у Срему, зидан је из блата из ината, с погледом на јабланово грање, и салоном за плакање. Изнад њега виноград у брегу, подрум чува куче звано Ђоле. Кума су му трезнили од вина, па је Ђоле сада Ђина...“

Да се нови главни град сели у Црну Траву, у „пусту земљу“ на граници са Бугарском и Северном Македонијом, или Куршумлију, на административној линији са Косовом, као порука да никада нећемо одустати од 15 одсто окупиране територије Србије – па да, за тако нешто, дигнемо обе руке.

Али, не.

Када је, још тамо негде, у лето 2020, нама прегладнима „хлеба и игара“, тј. нормалног живота (после вишемесечне корона изолације), нападно обнародован „Концепт Стадион сити“, написао сам блог под насловом „А зашто национални стадион не би био у Црној Трави?“.

Иако тада појма нисмо имали да ћемо, две године касније, као премију на лотоу, извући и „Светску изложбу“, али не „праву“, већ ону утешну о спорту и туризму, за коју се нико ко нема пара за бацање или већ изграђене инфраструктуре, не кандидује, у међувремену смо, на кашичицу, сазнавали да ћемо тамо, осим националног фудбалског, добити и национални атлетски стадион, па аквапаркове... па технолошки парк... па просторе за концерте и културу... па забавне паркове и изложбене просторе, па долазак великих светских трговачких ланаца, па велики број стамбених и пословних блокова, пословно-стамбени центар са 1500 станова...

Па, кад смо већ добили нови пројекат од (наводног) „јавног интереса“ за све грађане Србије, уз пратећи лекс специјалис и сву могућу нетранспарентност која је уобичајена за овакве пројекте „државе у држави“, кад већ за овај „скок у будућност“ задужујемо све грађане Србије са нових 17 милијарди евра кредита  - има ли логичније теме за јединствену опозицију од захтева да се „Експо центар“ и све ово око њега и „под њим“ гради тамо где за то има и економског и социјалног и развојног и демографског и безбедносног и сваког другог стратешког разлога.

Дакле, жели ли опозиција победу у Београду, али и у Нишу, јужно и источно од Ниша, и диљем Србије, ево им победничке теме.

Да, чак да је све ово Неронов (тачније: династије Флавијеваца) Колосеум, чак да је ово и невешт покушај Врховникове пропаганде да нашем Свевладару „сазида споменик за живота“, као Неронова статуа „Колос Сунца“ и његова раскошна палата на чак три римска брда што је била - нека се гради све ово.

Али, не у њивама око Сурчина, јер је од будућег „Експо – Стадион ситија“ најближи међународни (а српски) аеродром удаљен чак 240 километара и зове се „Константин Велики“. И у Нишу је. А сурчински „Никола Тесла“ ће наредне три деценије бити и остати – француски!

До Сурчина нема ни метроа (а и не планира се ускоро), железничка пруга за „Бг воз“ тек треба да се гради, а поред Ниша пролазе међународне пруге за Бугарску, Турску и даље на исток, али и за Грчку и Медитеран!

Кад већ нико неће у Врху Врхова, хоће ли се, макар опозиција, напослетку присетити да  Србија није само Београд?

Ако ће већ национални стадион или Експо центар бити толики привредни замајац, као што Врховник и његови климоглавци тврде, зашто их не бисмо изградили око Ниша?

Рачуница Националног  тима за препород села (Одељење за село САНУ и Министарство за бригу о селу) је сурова: од око 4.700 насеља у Србији, у фази нестајања је чак 1.700, у 1.000 живи мање од 100 становника!

Мој некадашњи колега из покојне „Борбе“ Бранислав Гулан је још прецизнији: „У Србији 1.000 села нема продавницу, а 500 нема асфалтиран пут! У 150.000 сеоских кућа нико не живи, а 50.000 кућа нема власника!“

А управо су пет округа на југу (Нишавски, Пиротски, Топлички, Јабланички и Пчињски) најургентнији, не само економски, него и демографски, национални, па и безбедносни проблем, јер су рубна подручја, пре свега, источне и јужне Србије, скоро потпуно празна, без становништва!

Зашто, ако је већ тачно да ће тамо где буде стадион и Експо центар „квадрат вишеструко да поскупи“, не поскупи баш у Црној Трави, Бојнику, Медвеђи, Бујановцу, и у целом том, од Београда заборављеном, делу Србије, а не по њивама око пренатрпане метрополе? Ако се, уз стадионе, граде нови станови, технолошки паркови, хотели,  ресторани, продавнице,  и отварају нова радна места, нека то онда буде у Наису, у Врању, Прокупљу, Лесковцу, у оближњим српским срединама на Косову и Метохији…

Изградња таквих капиталних објеката негде „у провинцији“, могла би да буде почетак стварне, животне, а не политикантске „предизборне“, децентрализације,  у коју су се све власти и све опозиције од 1990. лажно заклињале.

А какве би конкретне користи од такве потенцијалне предизборне понуде јединствене опозиције на предстојећим локалним изборима имали Београђани?

Београду би остао његов Београдски сајам, онај коме су садашње власти намениле „убиство“ рушења зарад ширења „Београда на води“.

Остао би и Стари мост, макар док се, у догледно време, покрај њега не изгради неки нови.

Остали би стадиони са традицијом, „Звездин“ и „Партизанов“, у који би, наравно, град и држава одмах морали да уложе средства за реновирање.

Београђани би као прву линију метроа добили ону која је и најпотребнија: од сурчинског аеродрома, преко Земуна и Новог Београда, ка правом центру престонице.

Добили би, колико јуче, главну железничку и главну аутобуску станицу. И уређен градски превоз. И престало би прекопавање несрећних централних градских тргова.

Добили би канализацију, коначно. И сачували изворишта пијаће воде у Макишу.

И, најважније, уместо стабилократије којом су напредњаке 12 година „чашћавали“ ментори косовске независности – Београђани би добили смењиву власт!

А опозиција? Она би од грађана добила и трећу прилику да, оно што су јој грађани као своју изборну вољу, већ поверавали 2022. и 2023, коначно претвори у формирање нове градске власти у Београду.

А када би се све то тако, на крају, и испонамештало, остало би само да се надамо да и завршни чин те наше мелодраме, добије хепиенд какав су, тешка срца, прихватили „наша једина браћа, пријатељи и партнери“ у тој „окрутној“ Европи. Као што је то „брат Орбан“ већ учинио кад је оно, не тако давно, изгубио престони Будим са све Пештом, па признао изборни пораз. И као што је то „брат Ердоан“ већ једном чинио са Истанбулом и Анкаром, а пре неки дан, и други пут признао да је изгубио не само ова два највећа, него још неколико великих турских градова, а није се заклонио иза акламативне подршке народа коју, без сумње, има када је реч о Турској нити је тврдио да пораз његове странке на локалу  значи „рушење турске државе и турског народа“... Јер, као што рече проналазач Грунф из тајне групе ТНТ:  “Тко изгуби добитак, тај добија губитак.” (Извор: Правда, www.pravda.rs, 4.4.2024)