Đinđićev kosovski valcer po bečkim notama

Hvala Vam, gospodine Gavriloviću (Slobodan, potpredsednik DS u vreme Z. Đinđića) što ste počeli onim putem na Pale, u februaru 1994. Bio je to prvi ozbiljni politički potez tek izabranog predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića. Bio sam u grupi od samo, što ide na sramotu tadašnjih srpskih medija, troje-četvoro novinara koji su tada bili sa njim na Palama. A reč je o zlom vremenu kada je Milošević, godinu i po ranije, uveo sankcije na Drini, kada niste mogli ni litar zejtina, a kamoli gorivo da prenesete preko Drine, bez dopuštenja Miloševića, Arkana i ne znam koga već.

Nijedan političar, iz opozicije naglašavam, a među njima je bilo, navodno, „velikih Srba“, većih od svih nas, nije smeo da pređe Drinu, a Đinđić je otišao tamo, kao prvi i jedini, da pruži podršku dan uoči najavljenog početka bombardovanja Republike Srpske od strane NATO-a. U toj delegaciji bili su i Rajko Petrov Nogo, Mile Perišić, Gojko Đogo, i ta priča koju su neki građanistički krugovi tada plasirali kao aksiom nešto što se, evo, i dan danas, „ne dokazuje“, to je izmišljena priča. Iako, na „vola na ražnju“ koji se okretao na Trebeviću, sem zapadnih novinara, niko iz delegacije DS, pa ni Radovan Karadžić, nije išao.

Druga važna zabluda, opet na tragu ove priče – da li neko ko je, recimo, levičar, mora a priori da bude protiv nacionalnih interesa – ovi koji danas pokušavaju da tumače šta je, navodno, DS bila i jeste, zbunjuju mlade ljude, „naravoučenijem“, ako ste vi stranka leve orijentacije, vi ste automatski za odstranjivanje Kosova kao malignog tumora i morate imati mantru „EU po svaku cenu, može i bez 15 odsto teritorije“.

Zoran Đinđić je, još kada je, 1993, uspostavljen Vašingtonski sporazum između, tada zaraćenih, muslimanskih i hrvatskih (para)vojnih snaga – da znate, nisu tada samo ratovali Srbi protiv svih, nego su, pune dve godine, ratovale muslimanske i hrvatske vojne formacije – dobro razumeo šta bi taj dokument,  potpisan pod patronatom SAD, moga da znači i za srpski narod. Kao rezultat mogućnosti koje su otvorene Dejtonskim mirom iz 1995, dvojna vlast Đinđić – Koštunica je 2001. sa zvaničnom Banjalukom potpisala  Sporazum o specijalnim paralelnim vezama između Srbije (SRJ) i Republike Srpske.

Đinđić je, dakle, još 1993, među prvima shvatio da Vašingtonski sporazum, osim što je otvorio perspektivu Hrvatskoj da, praktično, formira konfederaciju sa onim delom BiH koji to želi, automatski omogućio i da to isto Srbija, u nekoj fazi, to učini sa Republikom Srpskom. Ali, tada to niko, niti tzv. rodoljubiva ni građanska opozicija, ali ni Miloševićeva vlast nije želela da podrži.

Čitav ovaj uvod pravim da bih poentirao na trećoj stvari – to Đinđićevo isticanje uloge države kao bitne za rešavanje bilo kog problema u društvu u kome živite, a primer Kosova je eklatantan.

Koautor sam knjige „Kosmet ili Kosova“ koju smo kolega Bahri Cani i ja radili ’94. i ’95. godine, u kojoj smo ukrštali mišljenja tada najvažnijih javnih i političkih ličnosti Srba i Albanaca sa Kosova i iz cele Srbije. U tu svrhu, radili smo intervju sa Đinđićem.

Intervju smo radili u aprilu 1995. Ovaj datum je važan, jer je tada i dalje postojala Republika Srpska Krajina, u punom teritorijalnom kapacitetu, iz sva tri sastavna tri dela, dakle, razgovarali smo pre „Bljeska“ koji je usledio 1. maja. Naše poslednje pitanje koje smo konstruisali na osnovu već obavljenih razgovora sa delom Albanaca i Srba, pitali smo ga da li veruje u trgovinu tipa „koliko dobije Krajina u Hrvatskoj, toliko dobije Kosovo u Srbiji“, jer je, čak i sa albanske strane, bilo onih koji su verovali da će, u svetlu Plana „Z 4“, Krajina biti država u državi, pa bi i Albanci mogli da budu zadovoljni time da i Kosovo taj isti status dobije u Srbiji.

Predstavnike „škole mišljenja“ koji Đinđića posthumno pokušavaju da prestavne kao analcionalnog, kao nekog ko se zanima za položaj srpskog naroda, Đinđićev odgovor bi, veretovano, prenerazio: „Ne. Krajina je u Hrvatskoj dobila mačem. Albance na Kosovu ne možemo da tretiramo kao da su pobedili u jednom ratu, jer nisu. Te dve stvari su neuporedive. Srbima u Krajini niko ništa ne bi dao da nisu pobedili. A sada bi mi Albancima na Kosovu trebalo da damo ono što su Srbi svojim žrtvama izborili na drugoj strani. To je neozbiljna dosetka, a ne ozbiljna politička paralela.“

Tako je govorio Đinđić koji, tek pošto je postao plredsednik Demokratske stranke, i koji će sledećih sedam godina biti lider tog dela opozicije. Sada će neko reći „pa, dobro, ali Albanci su, na kraju, pobedili mačem“. Pa, nisu. Ne mogu da verujem šta u ovom trenutku možemo da čujemo u političkom mejnstrimu. To, bez pardona, kaže i Vučić: „Izgubili smo u ratu, Milošević je priznao poraz.“

Nisu Albanci pobedili u ratu, pobedio je NATO. Ako počnemo da rezonujemo na ovaj način, mi ulazimo u priču koji je g. Gavrilović nazvao „Đinđić i država“.

U citiranom intervjuu Đinđić je govorio i o tome kako se može doći do rešenja za KiM, pa je i ovde polazio od pretpostavke da morate imati uređenu, on kaže i „nepristrasnu“, državu koja neće razmišljati o tome da se, recimo, problemi nacionalnih manjina rešavaju tako što im date pravo na teritoriju.

Zato, ako poštujemo političku zaostavštinu Zorana Đinđića o KiM, pmoramo da postavimo nekoliko pitanja koje se tiču zadatka države i okvira međunarodnog prava:

Bečka konvencija o međunarodnom sporazumevanju, član 1, kaže: „Međunarodni sporazum se potpisuje između država.“ 

Osnovni Briselski sporazum iz aprila 2013. godine naš Ustavni sud je proglasio za politički akt i odbio da raspravlja o njegovoj ustavnosti. Cela vladajuća koalicija i najveći deo opozicije, nažalost i Demokraska stranka, prihvatili su, doduše, ne ratifikaciju ovog sporazuma, nego Vladin izveštaj o pregovorima iz kojih je usledilo Dačićev i Vučićev paraf na nečemu što se zove Briselski sporazum. Mi od tada, evo već 13 godina, slušamo kako to nije međunarodni sporazum, iako je izazvao direktne međunarodnopravne posledice po našu zemlju.

Kosovo nije država jer gensek UN ima mandat i ovlašćenja da obezbedi privremenu upravu Kosova u okviru SRJ i Srbije.

Vraćamo se na 2011. godinu. Iza leđa, nažalost, jedinima koji su mogli da spreče tu ideju u Savetu bezbednosti,  bivši predsednik Republike Tadić i bivši ministar inostranih poslova Jeremić, prihvatili su rezoluciju kojom se prokroviteljstvo nad pregovorima između Srbije i Kosova, izmešta iz SB u Brisel. I, onda od 2012. slušamo Vučića koji ponavlja: „pa, ne možemo mi ništa da popravimo, onaj žuti ološ, žuti lopovi, su to prihvatili“. Da, jesu, ali postoji jedna začkoljica. U tekstu te rezolucije ne piše da SB daje Briselu mandat da upravlja, a kamoli arbitrira pregovorima, već je njegov mandat  da „olakša dijalog“ između Beograda i Prištine.

Pretrčimo sada na Ohridski sporazum, koji je, praktički, sporazum o implementaciji onoga što je Vučić, navodno usmeno, prihvatio kao francusko-nemački plan. Ohridski sporazum nije sporazum između nedefinisane Prištine (ili Kosova sa zvezdicom) i nedefinisanog Beograda, već je to sporazum između dve nezavisne države, jedne koja se zove Republika Srbije i druge koja se zove Republika Kosovo.

Priču o Bečkoj konvenciji sam uveo da pokažem kako, ako država postoji, ako je stvarno ima – onda nam nisu sve lađe potonule. Država (ali, ne pod ovom, već sa nekom novom vlašću) može da povuče neke poteze koji nisu, kako nam to Vučić kolektivno imputira, nekakav poziv na rat, uz porugu „kome je do rata, neka uzme Koštuničin ustav pod mišku ili pušku u drugu ruku, pa neka ide da ratuje“.

Naprotiv, radi se o pozivanju na međunarodno pravo, na neke međunarodne dokumente čiji je Srbija potpisnik... Od 1999. naovamo, postoji ona mogućnost, prema Rezoluciji 1244, da se, u stotinama brojano, dakle, do 1000, uniformisanih srpskih policajaca i vojnika vrati na KiM, makar simbolički, bar granične policajce i carinike sa srpskim simbolima da vidimo na granici prema Albaniji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori... Ova vlast je samo jednom uputila molbu, i to samo lokalnom komandantu KFOR-a, zaobilazeći činjenicu da nije lokalni komandat NATO-a, taj koji je usvojio tu rezoluciju već je to učinio SB. Ako ste dobili negativan odgovor, valjda imate pravo da pitate SB! Dakle, ova vlast nije htela, za ovih 14 godina, da ispuni nešto što joj je obaveza kao nekoga ko predstavlja ovu državu.

Idemo dalje. Raspisivanje lokalnih izbora na KiM je ustavna obaveza predsednika Narodne skupštine Srbije, ma kako da se zvao. Ova vlast koja je tvrdila da će poništiti sve one „izdajničke ugovore žutog ološa“ je 2012. raspustila skupštine opština na severu KiM koje su prethodno bile izabrane po zakonima Republike Srbije i naterala Srbe da promptno izađu na lokalne izbore po kosovskom zakonu a, od tada, svi predsednici Skupštine Srbije zaobilaze svoju ustavnu obavezu.

Još jedno pitanje: Prema Bečkoj konvenciji, ukoliko jedna ugovorna strana odbije da ispuni svoj deo preuzetih obaveza, druga ugovorna strana ima pravo da se, bez posledica, povuče iz tog sporazuma. Prvi briselski sporazum je pobrojio 14 obaveza srpske i samo jednu obavezu albanske strane koja se svodi na formiranje zajednice srpskih opština. Svi prištinski premijeri od tada, i Tači i Haradinaj i Mustafa i Kurti, odbijaju da se formira ta zajednica. Kažu: „Mi bismo, ali naš ustavni sud je rekao da formiranje zajednica opština sa etničkim predznakom nije po kosovskom ustavu“, s čim se očigledno slaže i predstavnik tzv. međunarodne zajednice, tj. Brisel koji prihvata da to nije po ustavu Kosova. Rok za formiranje ZSO je bio februar 2014. Da li su naši pregovarači povukli bilo kakav konkretan potez na tom planu, da makar priprete da će, ako već ne smeju to stvarno i da učine, porazmisliti o povlačenju iz tog sporazuma? Ne da nisu, nego su u praktičnom odricanju od suvereniteta Srbije na KiM otišli još pet koraka dalje.

Bečka konvencija propisuje da se sporazum koji je, navodno u ime neke države, prihvatio neko ko za to nema mandat (potpisao ili usmeno prihvatio) može proglasiti ništavim. Ustav i zakoni ove zamlje propisuju da unutrašnju i spoljnu politiku vodi vlada, a ne predsednik Republike. Jesu li Milan Milutinović i Tomislav Nikolić, kao predsednici Republike, vodili unutrašnju i spoljnu politiku? Ja se raspitivao i tvrde mi moji izvori da nikada Vlada Srvbije na dnevnom redu nije imala temu davanja mandata predsedniku Republike da sa Makronom i Šolcom dogovori odustajanje od 12 i po teritorije Srbije i budući status KiM. A čak i da jeste dobio takvo ovlašćenje, i to je oborivo. Imamo mi, dakle, više mogućnosti i koje nam govore da bitka nije izgubljena. I, naglašavam, ovo nije nikakav poziv na rat za Kosovo, na upotrebu sile. Jer da je država sve ovo (u)radila, ne bi nam bila potrebna Banjska. (*izgovoreno na Okruglom stolu SNV KiM, SNF i Narodnog pokreta Srba sa KiM „Otadžbina“ na temu: „Zaostavština i postulati politike (strategije) Zorana Đinđića o KiM u svetlu političkih promena“, 11.5.2026)

(cvijetinmilivojević.blogspot.com, 2.6.2026)

ТРИБИНА О ФОРМИРАЊУ ГРАДСКИХ ОПШТИНА – Грађанска иницијатива је први корак

Политиколог и новинар Цвијетин Миливојевић гостовао је на синоћној трибини, одржаној у просторијама Грађанског покрета (ГП) „Смело“. Тема је била децентрализација кроз формирање градских општина Лешнице, Драгинца и Бање Ковиљаче, као предуслова останка, опстанка и развоја грађана који ту живе и у насељеним местима која гравитирају наведеним будућим административним центрима.

Говорећи о моделу формирања градских општина Миливојевић је подсетио да то подразумева више фаза и да све креће од грађанске иницијативе.

– Она подразумева сакупљање потписа, па подношење захтева код градских органа да се улази у тај процес, а следи саветодавни референдум и затим долази до оснивања градске општине. Иначе, референдум је локалног типа на територији насељених места која желе да се формирају општине. У вашем случају то не би била цела територија Лознице јер не би имали право да у томе учествују грађани који не желе формирање градске општине, већ само они који су то иницирали. За све ово потребна је политичка воља, иако овде није реч о политичком питању. Тек није страначко питање, већ питање које уједињује све грађане – рекао је.

Он је подсетио да на оваквим трибинама учествује јер се од увођења вишестраначја у Србији 1990. године бави хроником унутрашњо-политичког живота у Србији, има више објављених књига на ту тему, а и на Факултету политичких наука је предавао предмет Односи са јавношћу.

– Фацсинира ме једна врста лажне свеопште сагласности. Када се било шта кандидује на тему децентрализације имате у сваком сазиву Скупштине скоро па опште јединство, поготово народни посланици који далазе у Народну скупштину из унутрашњости су за то. Али, када се гласа, онда се ту направе поделе. Од почетка деведесетих су тражени закони о дислокацији најважнијих државних институција јер смо имали најаве шта ће се десити са Косовом и са расападом СФРЈ. За 36 година ништа се од тих предлога није остварило. Било је у једном тренутку неколико сектора Народне банке размештено у Крагујевац, Нови Сад, али од министарстава нити једно. Закон о територијалној организацији је допустио да неке општине добију статус града, а треба поменути да Лозница није испуњавала услове јер није имала сто хиљада становника, али није једина. Бор је имао око 30 хиљада становника, а добио је статус града тако да је Лозница један од већих у том смислу – подсетио је Миливојевић и додао да данас имамо 20 градова са тим статусом у Србији, а да су само у два формиране још неке градске општине.

Навео је Крагујевац, као некадашњу престоницу Србије, који нема ниједну градску општину, Ниш има пет, а Београд 17 градских општина. Додао је да иницијатива јесте било, али и да се све своди на то да ли постоји политичка воља или не. Где је она постојала, попут Ужица и Пожаревца, то се реализовало, навео је.

Одборник у Скупштини Лознице Драган Пајић рекао је да је ова трибина први корак за покретање иницијативе о формирању градских општина, уз подсећање да то није нова иницијатива и идеја, али да су околности тренутно „најновије и да никада нису биле као сада“.

– То значи да су нека насеља у изузетно тешкој ситуацији, велика је девастација, миграција становништва, привредна активност је на врло ниском развоју и сматрамо да је једини начин опстанка и останка, као и будућег развоја тих простора децентрализација и формирање административних центара у тим местима где природно гравитирају друга мања насеља. Да практично кроз своју сопствену управу руководе средствима. Данашња села немају шалтер за било шта, пошту, банкомат, амбуланту, иако их има изграђених у већини месних заједница, као ни адекватну продавницу. Сви ти кључни елементи су повучени из тих места и једини начин да се то заустави и да људи схвате да је судбина у њиховим рукама јесте да подрже иницијативу, да актуелној власти укажу да је њихова воља толико јака како би власт кренула ка решавању проблема. У Статуту града ми већ имамо остављену могућност о формирању градских општина, што је и законски основ на који се позивамо – поручио је Пајић. (loznickenovosti.com, С. П, 1.6.2026)

Policija uz kriminal, tužilaštvo uz vlast, studenti uz zakon - ko je ovde nenormalan?

Šta ostane od države kada institucije postoje samo na papiru, a korupcija preživi svaku vlast koja obeća da će je iskoreniti?

U jedanaestoj epizodi podkasta „U reketu sa Teškim centrom” razgovaramo o sistemu u kome se velike nacionalne teme često koriste kao dimna zavesa za svakodnevnu pljačku, urušavanje institucija i političku kontrolu javnog novca.

Sa Nenadom Zorićem u studiju su prof. dr Vanja Bajović, Cvijetin Milivojević i Bojan Ćosić, privrednik iz Republike Srpske, koji donosi konkretno iskustvo iz borbe protiv spornih javnih nabavki u Banjaluci.

Epizoda otvara nekoliko važnih slojeva: zašto javna kritika vlasti ponovo liči na „rušenje države”, kako se proizvodi pritisak na profesore, novinare i javne ličnosti, zašto studenti postaju politički faktor, šta zaista znači njihov memorandum o Kosovu i kako se tema ustavnosti pretvara u političko oružje.

U fokusu je i najteže pitanje: zašto svaka vlast u Srbiji dolazi na priči o borbi protiv korupcije, a zatim nastavlja isti obrazac? Govorimo o ispitivanju porekla imovine, sukobu interesa, ulozi Agencije za sprečavanje korupcije, Ustavnog suda, Uprave za sprečavanje pranja novca, javnih nabavki i pravosuđa koje često ne reaguje kada bi moralo.

Poseban deo razgovora posvećen je Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini: odnosu Banjaluke prema Beogradu, političkoj zavisnosti, demografiji, blokiranom prelazu Gradiška, ali i velikom tenderu za rasvetu u Banjoj Luci, koji pokazuje kako jedan postupak javne nabavke može da ogoli ceo mehanizam moći.

Na kraju epizode razgovor se zaustavlja i na vesti o smrti Dragoljuba Mićunovića - čoveka koji je obeležio jednu epohu obnovljene Demokratske stranke i višestranačja u Srbiji.

Ovo nije razgovor samo o korupciji. Ovo je razgovor o državi koja mora ponovo da nauči da javna funkcija nije privatna imovina, da institucije nisu dekor i da se zakon ne sme primenjivati selektivno.

📅 Premijera: sreda, 29. maj 2026. u 20:00

🎙 Razgovarali: Vanja Bajović, Bojan Čosić, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić

🎨 Vizuelni identitet i dizajn: Vesna Kurćubić

🎬 Snimanje i montaža: Miloš Simić

📺 Produkcija: Albatros News

00:00 Uvod: MUP i tužilaštvo reaguju na TV gostovanje

09:45 Verbalni delikt se vratio: Milivojević tužio pet  medija

17:10 Zašto svaka vlast dolazi s korupcijom — i odlazi s njom

43:15 Studentski memorandum: catch-all strategija ili zahtev za ustavnost?

01:27:30 Javne nabavke: prekršajna kazna koja štiti od zatvora

01:35:00 In memoriam Dragoljub Mićunović - i Vesić koji broji glasove

(produkcija Albatros news, podcast „U reketu sa Teškim centrom“, albatros.news, 29.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=LWftVxBq4LA&pp=ygUbdSByZWtldHUgc2EgdGXFoWtpbSBjZW50cm9t

Vučić najavio moguću ostavku, sagovornici Insajdera: Reč je o političkom spinu (video)

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je mogućnost podnošenja ostavke sa trenutne funkcije. Ipak, sagovornici Insajdera ovu najavu vide pre svega kao spin vlasti, a kako kažu, izbore tokom ove godine - ne očekuje.

Iz Pekinga poruka - moguća je ostavka. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je tokom posete Kini da mu uskoro ističe mandat.

“Možda ću da podnesem ostavku. Ja neću da skraćujem mandat, kako je to Boris Tadić vas uspešno primoravao da prihvatite besmislenu formulaciju”, kaže on.

Politikolog Cvijetin Milivojević pita šta je drugo podnošenje ostavke nego skraćivanje mandata.

“To mu dođe šija ili vrat, je l'? Mislim da je to još jedna, jedno predsednikovo bućkalo za somove, da ne kažem za nas građane koji sad razmišljamo o tome da li je ustao na levu ili desnu nogu i kad će on… Prvo kad je reč o raspisivanju izbora, kada je zaista reč o predsedničkim izborima, na njemu je svaka vrsta odluke”, kaže sagovornik Insajdera.

Milivojević dodaje i da Vučić može da nudi predsedničke izbore, zato što ih trenutno niko ne traži. S druge strane, Zdravko Ponoš očekuje će Vučić skratiti sebi mandat, ali ne u roku u kojem kaže već sve sa ciljem da pre početka Ekspa u maju naredne godine bude na premijerskoj funkciji. Kako smatra, najava ostavke iz Pekinga samo ima ulogu koske za opozicionu javnost, kao što je imala i najava letnjih izbora.

“Znači, on će skratiti mandat, ali će to uraditi tako što će dati ostavku najkasnije 1. marta ili negde u februaru. Šta se dešava u toj varijanti? Tada Ana Brnabić, kao predsednik Skupštine, može biti v. d. šefa države 90 dana. Paradoksalno je što i u toj situaciji predsednički izbori se dešavaju kasnije, tek krajem maja. Ali njemu daje priliku da 15. maja on bude premijer, i to u situaciji kad predsednika države i nema”, ukazuje.

Milivojević ocenjuje da su predsednički izbori najmanje stresni za Vučića, iako on ne može da se kandiduje. Smatra da će onaj ko bude izabran posle Vučića postati "ono što su bili Tomislav Nikolić i Milan Milutinović", koji su shodno ustavu obnašali predsedničku funkciju.

“Na drugoj strani, rizik bi bio preveliki da on, kao što je pomenuti Boris Tadić, skraćujući sebi mandat, išao direktno i na parlamentarne izbore, zato da bi podigao rejting svojoj stranci i tako dalje. U ovom trenutku, s obzirom na istraživanje javnog mnjenja, taj rejting koji i Vučić lično ima, koji je veći od rejtinga njegove vladajuće koalicije, ali je nedovoljan da on svojim imenom povuče u pobedu i svoju vladajuću koaliciju na parlamentarnim izborima”, dodaje Milivojević.

Do sada su svoje mandate skraćivali, odnosno podnosili ostavke - Boris Tadić 2012. godine i Slobodan Milošević u dva navrata: 1997. godine da bi sa mesta predsednika Srbije prešao na mesto predsednika SRJ i 2000. godine. Pamti se i “vraćanje mandata narodu”, Vojislava Koštunice sa mesta predsednika Vlade Srbije. Ako je skraćenje mandata i raspisivanje izbora i za Tadića i za Miloševića bilo kobno po ostanak na vlasti - da li opozicija već sada treba da razmišlja o predsedničkom kandidatu?

“Pa, treba da razmišlja, ali mislim da je to stvar oko koje, pre svega, treba se nadati da će studentski pokret da na kraju završi tu svoju formalizaciju i da oni predlože kandidata. Najnormalnije je da opozicija podrži kandidata koga predloži studentski pokret”, poručuje Ponoš.

Deo analitičara pak smatra da Srbija nove predsedničke izbore više neće imati, odnosno da će vlast ići na promene Ustava koje bi omogućile da se predsednik bira u parlamentu od strane narodnih poslanika. Naši sagovornici napominju da vlast može imati kakve god planove, ali da ne zavisi sve samo od njih, već i od drugih, opozicionih aktera. (Insajder TV, insajder.net, Vojin Radovanović, 27.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=Ds2RgseqNnw&pp=ygVbVnXEjWnEhyBuYWphdmlvIG1vZ3XEh3Ugb3N0YXZrdSwgc2Fnb3Zvcm5pY2kgSW5zYWpkZXJhOiBSZcSNIGplIG8gcG9saXRpxI1rb20gc3BpbnUgKFZJREVPKdIHCQkNCwGHKiGM7w%3D%3D

 

https://insajder.net/vesti/vucicevo-buckalo-hoce-li-i-kada-vucic-podneti-ostavku

„Jedino keč-ol lista može da pobedi Aleksandra Vučića“: Cvijetin Milivojević za Nedeljnik

Ovi današnji studenti su ponovili protest od Vidovdana prošle godine, i ispostavilo se ne samo da je protest bio jednako uspešan – u smislu „energije“ i snage da se izvedu ljudi na ulice – već verovatno i još efektniji, a pritom se i praktično dokazalo da je studentski bunt preživeo ne samo leto nego i očigledno sva četiri godišnja doba, da su zavrteli novi krug i da se njihov protest u novoj iteraciji definitivno ne ukazuje kao farsa.

                                                                       ***

Analitičar Cvijetin Milivojević kaže da se protestna energija održala tako dugo pre svega jer je „vlast sama sebi zabijala nove i nove autogolove“.

„Umesto da vlast traži izlaz i mirno, demokratsko rešenje za izlazak iz najozbiljnije društvene krize koja u Srbiji postoji posle 2000. godine, ona je zapravo tražila izlaz koji je protivan volji većine građana Srbije. Tako da vlast nije krenula od petog maja – i zahteva za raspisivanjem izbora – prošle godine ka nekakvim, makar malo demokratskijim izborima, nego je krenula u protivnapad. Ona je faktički krenula u cementiranje sopstvene autokratije“, kaže Milivojević.

***

Cvijetin Milivojević kaže da jedino keč-ol lista može da pobedi listu Aleksandra Vučića zato što „Vučić četrnaest godina izlazi sa keč-ol listom“.

„Ne može pobediti nijedna ideološka, stranačka ni bilo koja lista bez obzira što ja kao svaki čovek imam neke svoje ideološke simpatije. Čak ni imena i prezimena nisu više previše bitna. Bitno je da ima za svakog po nešto. Kao što Vučić na svojoj listi ima – evo sad na izborima u Kuli, od Šešeljevih radikala do Saveza vojvođanskih Mađara, Usame Zukorlića, nekih ekstremnih srpskih nacionalista, levičara i desničara. Videlo se prošle godine da je bilo govornika koji nisu prijali evrofanatičnom uhu, ali je bilo i onih koji nisu prijali ovom takozvanom rodoljubivom uhu. Ali to je, po meni, jedina šansa da Srbija faktički krene napred.

Studenti su još ranije kandidovali nešto što će se ispostaviti, na primer, tek pola godine kasnije kao dobitna poruka na izborima u Mađarskoj. Studenti su izašli sa prva dva svoja izborna zahteva, odnosno dela svog programa – jedan je obračun sa korupcijom, a drugi je ispitivanje porekla imovine. To su poruke koje ne dele građane. Čak i deo građana koji su glasali za vlast može da na neki način podrži te poruke, osim ako lično nije umešan u korupciju ili na ilegalan način došao do imovine“, kaže Milivojević.

On ističe da je „treća bitna stvar“ to što sve vreme faktički lebdi glavna poruka, a to je: „Ne treba nam samo promena režima, promena vlasti. Nama je neophodna promena sistema.“

„I tu se već sada mogu pronaći ne samo oni koji su podržavaoci potencijalne studentske liste odnosno studentskog pokreta, nego čak i predstavnici opozicionih stranaka, odnosno glasači opozicionih stranaka, koji naravno iz svojih pomalo egoističnih razloga sve ovo vreme kalkulišu da l’ su za izbore sad ili su malo kasnije“, kaže Milivojević.

                                                                       ***

Kada je reč o Memorandumu o Kosovu koji je prethodio protestu, a za koji se dalo tumačiti da može da bude sporan određenom delu podržavaoca studentske liste, Milivojević kaže:

„To je stvar koja je prošla sa malo gledanja popreko i iz evrofanatičnog dela opozicije, nažalost, i iz ovog takozvanog rodoljubivog dela opozicije – taj Memorandum o Kosovu. Dakle, on ništa spektakularno ne otkriva, ali daje vrlo jasnu poruku: poštovanje Ustava i zakona. Dok je Ustav takav kakav je, ima da se poštuje. Ako u Ustavu piše da je Kosovo deo Srbije, onda je ono deo Srbije sve dok se ne promeni Ustav. Na kraju krajeva, mi imamo, dobar uzor, možemo ga dati upravo ovim Albancima iz Prištine. Oni ne formiraju ZSO zato što prema Ustavu Kosova ne može da se formira zajednica opština sa etničkim predznakom. Ta poruka, dakle, nije samo poruka za Kosovo, to je poruka o poštovanju Ustava i zakona ove zemlje. Jer ako ne poštujete Ustav i zakone ove zemlje, ako vlast ne poštuje pre svega, zašto bi ih poštovali građani?“, kaže Cvijetin Milivojević.

***

Studenti se spremaju za izbore, a izbora, toliko sada znamo, neće biti tokom leta, iako se time spekulisalo poslednjih mesec i kusur dana. To je jedna od starih metoda vlasti za sluđivanje opozicije i držanje opozicionih stranaka u raskoraku, jer su za sve druge izbori daleko logistički zahtevniji nego što je to za SNS. Studenti su i u ovom, kao i u svakom drugom pogledu nepoznanica.

Tek, od predsednika Srbije se prethodnih dana moglo čuti da će izbori biti na jesen, ili od septembra, ili do sredine novembra. Po pravilu je tu neko neodređeno „ili“ koje može da se pretvori u „izbora neće biti“.

Cvijetin Milivojević kaže na prvom mestu da predsednik Srbije nije „najnadležnija institucija za raspisivanje izbora“, već da je za vanredne parlamentarne izbore to Vlada Republike Srbije.

„Predsednik republike po našem ustavu i zakonu ne odlučuje o tome. On samo potpisuje. Tuga je za ovu državu što čak ni njegovi najbliži saradnici pojma nemaju kad će biti izbori, a on vaga izbore iz svog ličnog ugla, kad misli da će njegov lični rejting biti najveći.“

Vučić je pomenuo i da će možda da podnese ostavku kao predsednik, a Milivojević kaže da „to u prevodu znači da je sebe već video kao novog premijera“.

Tu se nameće teorija da može, ako se raspišu vanredni predsednički izbori, da sebe izabere za predsednika Vlade i da onda sačeka tamo onaj poslednji zakonski rok, a to znači kraj dve hiljade dvadeset sedme godine za redovne parlamentarne izbore, što njemu daje veliki vetar u leđa jer on vodi kampanju.

Ceo tekst pročitajte u novom broju Nedeljnika koji je od četvrtka, 28. maja, na svi kioscima i na nstore.rs (nedeljnik.rs, Nedeljnik; istraživala Milana Milošević, piše Veljko Miladinović; 28.5.2026)

Revolucionarni zanos ili politika odbrane?! - Milivojević i Garić o studentskom pokretu

Nakon skupa na Slaviji postavlja se pitanje kome više odgovara da izbori budu na jesen. Delegacija Srbije u poseti Pekingu - kako će na to reagovati Evropska unija?

🌅 Emisija: JUTRO NA BLIC

🕖 Emituje se: Radnim danima u 07:00, vikendom u 7:30

🎙️ Voditelj: Danilo Mašojević

🗣️ Tema: Analiza jutra

🎓 Gosti: Cvijetin Milivojević, politikolog i Miloš Garić, novinar i stručnjak za međunarodno pravo (Blic TV, 27.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=5BniH-lc85Q&pp=ygUHYmxpYyB0dg%3D%3D

Počela je zadnja faza!.. Počeo je da laže samog sebe! Cvijetin Milivojević

U ovoj epizodi Cvijetin Milivojević hirurški precizno secira trenutni politički trenutak u Srbiji, razotkrivajući mehanizme propagande, izbornog inženjeringa i duboke institucionalne krize. Kroz britku analizu koja ne štedi nikoga, saznaćete zašto je Srbija danas na prekretnici između demokratskih težnji i autoritarnih obrazaca iz prošlosti, uz ekskluzivan uvid u pozadinu studentskih protesta i diplomatskih igara oko Kosova i Metohije

-Analiza protesta i izbornih uslova: Razgovor o masovnosti studentskih protesta, njihovim porukama ("Ili Srbija ili mafija") i neophodnosti borbe za normalne izborne uslove pre samih izbora.

-Koncept "Ćacistana": Milivojević koristi ovaj termin da opiše prostor ispred Predsedništva i Skupštine grada, tvrdeći da je to "privremeno okupirana teritorija" gde ne važe zakoni Republike Srbije.

-Istorijske paralele: Povlačenje paralela između načina vladavine u Srbiji i Nemačke iz 1933. godine, posebno se fokusirajući na metode propagande, uvođenje lojalista u institucije i korišćenje političkih slogana.

-Propaganda i "spinovanje": Detaljna analiza medijske slike u Srbiji, uloga Gebelsa kao teorijskog modela za savremenu političku propagandu i način na koji se laž, kroz hiljadu puta ponavljanje, pokušava pretvoriti u istinu.

Kosovo i Metohija: Kritika trenutne politike prema Kosovu, uz tvrdnje da se radi protivustavno i da su Srbi na Kosovu izgubili značajna prava koja su imali pre 2012. godine.

-Međunarodni odnosi: Odnos Srbije sa Rusijom, Kinom i Zapadom, kao i analiza zašto velike sile (poput Nemačke i Francuske) i dalje na neki način podržavaju aktuelni režim.

-Portreti političkih ličnosti: Milivojević daje svoje viđenje ključnih figura srpske političke scene – od Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, do Ivice Dačića, Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića.

(produkcija HelmCast, podcast „Crvena zona”, autor i voditelj Dragiša Tmušić, 26.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=uDt5cBd4dB4&pp=ygUoaW5zYWpkZXIgY3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2acSHIDI2LjUuMjAyNg%3D%3D