Okrenu se Hase posljednji put

„Ljudi su išli u kolonama. Nikom nije smet'o vjetar što je dun'o. Te majske nedjelje je došao „Osijek“. Al' opet je „Koševo“ bilo puno. Bio sam tad još sasma mali. I nisam znao zašto neki plaču. Rekoh sebi: provuć' ću se džaba, sjesti negdje i navijat ću. Prođoh pored jednog redara, on samo svoju cigaru pali. Kaže: "Prođi sad i ne boj se ništa, danas te niko neće dirati, mali." Sjedoh negdje u gužvu, u raju, i čuh samo brujanje mase. Danas nam odlazi Asim Ferhatović. Danas nam odlazi naš Hase. Nedjelja kad je otiš'o Hase, nedjelja kad je otiš'o Hase. I BBC na mome radiju, „Oslobođenje“ u mojim rukama.

I dok je utakmica ova trajala, stariji ljudi su uzimali riječ: "Sine, Hase je tukao Engleze, Švabe i Ruse. I ovo sad mu je posljednji meč." Bješe rezultat 1—1 kad sudija odsvira kraj, spustiše se zastave stadiona "Koševo". Stade jedna nedjelja da se nastavi maj, maj. Okrenu se Hase posljednji put, uzdignutih pesnica i ozarena lica. Kao da veli: "Mene više nema, al' imate još mnogo važnih utakmica". Izlazili smo svi iz stadiona ćutke, čulo se samo brujanje mase, poneki usklik i poneka zastava: „Svi u napad, jedan je Hase!“ (Dr Nele Karajlić i „Zabranjeno pušenje“, 1985)

.   .   .

Branislav Nušić je svoje „Sumnjivo lice“ pisao, ne 2026, već 1887. ili 1888, a prvi put je izvedeno 1923. godine u Beogradu.

Prvoosumnjičeno pismo „Marici Pantićevoj (inače, kćerci sreskog načelnika Jerotija Pantića, lično)“ koje je „mirisalo na promincle“ stiglo je čak iz Prokuplja: „Marice, dušo moja! Prim'o sam tvoje slatko pismo i izljubio sam ga stotinu puta. Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u njemu izložila. Jedva čekam srećan čas da pritisnem poljubac na tvoja usta. Tvoj do groba verni Đoka.“

Drugo, šifrovano, stiglo iz ministarstva u sresko načelstvo: "Plava riba, kljukana dinastija. Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt,  zora, kundak, vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop!"

A razrešenje, čitano opštom šifrom: "Strogo poverljivo. Prema saznanju i tragu do sada uočenome u tome se srezu sada nalazi izvesno sumnjivo lice koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma sa namerom da ih prenese preko granice. Tačan opis ovog sumnjivog lica nepoznat je vlastima! Jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je moguće da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom sprovede u Beograd. Udvojte pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i ako vam zatreba pomoć, obratite se u moje ime susednim sreskim vlastima."

Sreski špijun Aleksa Žunjić (bivši žandarm, toliko ponosan na svoje zanimanje, da je štampao čak i vizit-kartu) posumnjao da je to baš onaj zaljubljeni gospodin Đoka iz prvog pismena, te da je odseo u kafani „Evropa“.

A kako je sreski špijun otkrio prvi trag: „Probudim se ja jutros rano. Pokvaren mi sat, pa ne znam koliko je bilo, al' biće da je bilo pet, pola šest. Može biti i više, al' više od šest nije bilo. Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak. Jeo sam pre neki dan neki spanać sa ovčetinom, pa od to doba kao nešto ne valja mi stomak. Zavija me tako i diza me po dva-tri puta na noć, te rekoh da uzmem malo stare komovice sa kičicom...“

.   .   .

Progon političkih protivnika nacizma u Nemačkoj počeo je odmah po Hitlerovom, legalnom i legitimnom, dolasku na vlast, 30. januara 1933. i, tokom tridesetih, prerastao je iz masovnog političkog nasilja u sistematski policijski teror.

U martu i aprilu 1933. procenjuje se da je 40.000 – 50.000 političkih protivnika odvedeno u tzv. „zaštitni pritvor“ (Schutzhaft) i zatvarano u logore. Nemački Istorijski muzej navodi da je do kraja 1933. oko 80.000 protivnika režima bilo uhapšeno, mučeno ili prinudno angažovano u različitim mestima zatočenja.

Gestapo i policija mogli su, nakon 23. marta 1933. i donošenja Zakona o prenosu ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz), da postupaju protiv građanina zato što je, na primer: kritikovao Hitlera, pričao protiv režima, širio „neprijateljske“ glasine, održavao veze sa zabranjenim političkim organizacijama, pomagao nekome ko je bio protivnik režima.

U nacističkoj Nemačkoj potkazivanje (Denunziation) bilo je važan deo sistema represije. Nije postojao samo profesionalni sistem doušnika Gestapoa: obični građani su prijavljivali komšije, kolege, rođake, stanodavce ili poznanike, a Gestapo je takve prijave koristio za pokretanje istraga. Gestapo nije imao dovoljno ljudi da nadzire čitavo stanovništvo, pa su prijave građana bile veoma značajne.

U prošloj kolumni (“Kako je predsednik Srbije "pljunuo" na Ustav i zakone zemlje čiji je predsednik”,14.9.2026), podsetio sam kako su nacionalsocijalisti u Nemačkoj, posle 1933, špijuniranje “decentralizovali”, po dubini, toliko da su “bloklajteri” (Blockleiter; vođa bloka) i “blokvarti” (Blockwart; čuvar bloka) nadzirali i uhodili svako pojedinačno seosko imanje i porodičnu zadrugu i svaku stambenu zgradu i sve njene stanovnike. Oni su bili “oči i uši” partije i režima, vodili dosijea za svakog stanara pojedinačno, beležili ko koga posećuje, ko se kim viđa ili druži, ko ne pozdravlja sa „Heil Hitler”, ko pokazuje bilo kakve znake neslaganja sa režimom.

 “Blokvart je špijunirao svako domaćinstvo, on je imao u svakoj porodici svog dostavljača”, a njegova je dužnost, prema partiskom priručniku, bila da “mora da vodi kartoteku o svakom domaćinstvu”. Na kraju, posredstvom blokvarta (bilo ih je oko pola miliona!), “svaki pojedini Nemac je dolazio lice u lice s Firerom, a Hitler je na taj način držao ceo Rajh u svojoj šaci”. – pisao je lord Rasel, u knjizi “Pod bičem kukastog krsta” (1956, Beograd, IP “Rad”).

Uhođenje građana odvijalo se kombinovanjem državnog nadzora i mreže doušnika. Gestapo (tajna državna policija) pratio je osobe osumnjičene za protivljenje režimu, političke protivnike i druge koje je režim smatrao neprijateljima. dok je SD, obaveštajna služba SS-a, prikupljala informacije o političkim stavovima i raspoloženju stanovništva.

Važnu ulogu imali su doušnici – komšije, kolege, članovi organizacija, pa čak i članovi porodice mogli su prijaviti nečiji komentar ili ponašanje.

Nije svaka osoba bila fizički praćena. Mnogo češće je nadzor počivao na prijavama građana i prikupljanju informacija. Ljudi su zbog toga pazili šta govore, naročito u javnosti, na poslu i među ljudima kojima nisu potpuno verovali.

Doušnička mreža izgledala je mnogo veća od stvarnog broja profesionalnih agenata, jer potkazivači nisu bili samo profesionalni špijuni, već su to bile i komšije, kolege sa posla, službenici, članovi NSDAP i raznih nacističkih organizacija, poznanici, bivši prijatelji ili ljubavni partneri, pa čak i članovi najuže porodice. A motivi su bili različiti: političko uverenje, strah, lični sukob, osveta, želja za napredovanjem ili materijalna korist.

Sistem je imao veoma jak efekat zastrašivanja: čovek nije mogao da zna je li ga neko već prijavio. Država nije morala sama da prati i prisluškuje svakoga, jer su ljudi jedni drugima postajali izvor, ali i subjekat i objekat informacija, dok je mehanizam prijave komšija bio primarni alat državnog terora.

Potkazivalo se na radnom mestu: zbog navodnog širenja defetističkih glasina, kontaktiranja sa političkim protivnicima, zbog toga što je neko nešto rekao protiv režima, što nedovoljno poštuje nacističke institucije. Postojala je jaka psihološka posledica: čovek najčešće nije znao ko ga je prijavio ni zbog čega.

Gestapo nije morao niti mogao da ima svog čoveka u svakoj zgradi. Upravo zato su prijave građana bile veoma važne za funkcionisanje represivnog sistema, zbog te neophodne kombinacije mreže doušnika i privatnog, profesionalnog i političkog potkazivanja. Razlikovali su se, dakle, doušnici koji su svesno sarađivali sa Gestapoom, od potkazivača, običnog građanina koji je u u konkretnom slučaju nekoga prijavio ili prokazao.

Ono što je možda najvažnije: Nacistički sistem je pretvarao privatne odnose u potencijalni policijski odnos. Komšija je mogao prijaviti komšiju. Kolega kolegu, prijatelj prijatelja, supruga muža, rođak rođaka, dakle, član porodice člana porodice.

.  .  .

Prema podacima MUP-a, samo od juna do septembra 2025, u vezi sa protestima u Srbiji, procesuirano je 1.636 ljudi, studenata i građana koji su protestovali, od toga 1.372 u prekršajnim i 264 u krivičnim postupcima. U istom periodu 779 ljudi je lišeno slobode, a 307 je zadržano do 48 sati.

MUP je, prema informacijama koje je dobio studentski istraživački tim, od pada nadstrešnice do kraja avgusta 2025, podneo prijave protiv 2.382 građana.

Prema podacima nezavisne inicijative „Pustite ih sve“, od 1. novembra 2024. do septembra 2025, uhapšeno je, privedeno, pozvano na informativni razgovor, zadržano ili pritvoreno 927 osoba. Ta inicijativa tvrdi da je, do avgusta 2026, bilo više od 1.000 osoba privedenih ili uhapšenih tokom prethodne godine.

Prema podacima samog MUP-a Srbije, u prvih 10 meseci protesta, period od 1. novembra 2024. do kraja avgusta 2025: protiv 2.382 građana su podnete prijave zbog događaja povezanih sa protestima; 1.084 lica je dovedeno u policiju: 314 zbog sumnje na krivična dela, 770 zbog prekršaja; prema 434 lica određeno je zadržavanje: 240 u krivičnim predmetima, 194 u prekršajnim predmetima; 1.893 osobe procesuirane su prekršajno; 389 osoba krivično.

Uhođenje, prisluškivanje i “elektronski nadzor” kritičara vlasti, širili su se, od početka studentsko-građanskih protesta s kraja 2024, kao pošast, kao pandemija. Otkako su studenti počeli da obelodanjuju svoja iskustva sa softverskim uhođenjem koje se u ovoj zemlji ne mogu raditi bez direktnog znanja i saglasnosti broja jedan na izbornoj listi “AV – Ujedinjena Srbija”, sve su snažnije i pretnje koje građanima dolaze iz Najvišeg Državnog Rukovodstva (NDR).

O uhođenju građana od strane države i bezbednosnih, ali i parapolicijskih struktura u Srbiji tokom vlasti Esenesa, postoji niz konkretnih primera. Od klasičnog policijskog praćenja, u okviru odgovarajućih odobrenja nadležnih insitucija i zakonskih procedura, radi prikupljanja informacija o kretanju, kontaktima, sastancima i komunikacije određenih kritičara režima do nezakonitog nadzora telefona i digitalnih komunikacija.

Umesto tradicionalnog „agenta koji prati čoveka“, danas postoje stotine dokumentovanih slučajeva u kojima su u Srbiji protiv kritičara vlasti korišćeni veoma invazivni alati: Cellebrite koji omogućava izvlačenje podataka iz mobilnog telefona; NoviSpy – špijunski program za Android koji je, prema forenzičkim nalazima Amnesty Internationala, korišćen protiv pojedinih aktivista radi prikupljanja podataka, uključujući i praćenje komunikacije i aktiviranje mikrofona i kamere; Pegasus – izuzetno sofisticirani spyware kojim su, prema nalazima Amnesty Internationala, targetirani i novinari u Srbiji.

Sve do poslednjeg nivoa, kada digitalni uhoda ili napadač može da vidi ono što vidi sam korisnik telefona — poruke, fotografije, kontakte, dokumente i aktivnosti na uređaju, kao i da kompromituje sve te podatke.

Od početka građanskih protesta aktuelan je još jedan nivo tzv. digitalnog praćenja aktivista: prikupljanje fotografija i video-snimaka, identifikovanje ljudi, praćenje njihovih javnih objava i povezivanje osoba koje učestvuju u organizaciji protesta.

Na kraju, u sve je uključeno i medijsko i informativno praćenje “objekta” koje funkcioniše kao deo šireg sistema pritiska: praćenje javnih nastupa i društvenih mreža targetovane osobe, njenih kontakata i aktivnosti, nakon čega, po pravilu, uslede javni napadi, objavljivanje njenih ličnih podataka i direktni pritisci i pretnje. Amnesty je, u svom prošlogodišnjem izveštaju o Srbiji, saopštio da su UN eksperti izrazili zabrinutost zbog „sistematske kampanje diskreditovanja branilaca ljudskih prava, posmatrača izbora i novinara, uz koordinisane medijske napade, nadzor i kriminalizaciju”.

GOSI (“Gledalačko-obaveštajna služba Informera”) je naziv koji je sam Dvorski Tabloid dao, navodno sopstvenoj, mreži izvora za prikupljanje i dostavljanje informacija i dezinformacija, a posebno denuncijantnih materijala o političkim protivnicima i kritičarima Poglavičinog režima, građanskim aktivistima i studentskom pokretu.

Kako radi GOSI koji ima i svoju ekskluzivni TV emisiju “Na merama GOSI”? Javno (medijski) prokazuje target preko svojih ili “pribavljenih”, stvarnih ili montiranih, snimaka, prikuplja paraobaveštajni materijal protiv mete, identifikuje osobu i publikuje “uradak” uz negativnu javnu i političku kvalifikaciju. Ili “pribavlja” od anonimnih dojavljivača, građana, doušnika ili, ispostaviće se često, bezbednosnih službi ili paraslužbi, zatvoreni ili privatni materijal o nekome (snimci sa zatvorenih sastanaka, privatne prepiske, privatni snimci). Nečesto, isti subjekt se pojavljuje i kao agresivni denuncijant koji javno, preko najdominantnije kablovske TV u Srbiji, “pritiska”, policiju, bezbednosne agencije, tužilaštva da “preduzmu mere” protiv lica koja je GOSI, kao parabezbednosna samoslužba, već denuncirala, a najčešće mu i“presudila”.

Praktično, prema načinu na koji je sam Vrhovni Vučićoid opisuje, GOSI je neformalna mreža izvora / čitalaca / “najvernijih gledalaca” i drugih kontakata koja redakciji dostavlja informacije, fotografije, montirane snimke i kompromitujuće dokumente o kritičarima režima.

Ovaj vučićoid piše da su “pripadnici GOSI infiltrirani u blokaderske grupe i da su došli do njihovih poruka, komunikacije i snimaka”.

Denuncijacija je, teorijski, akcija, u ovom slučaju, javnog prijavljivanja neke osobe kao počinioca (sumnjivog lica) neke kriminalne ili nezakonite rabote, sa ciljem da protiv nje bude preduzeta represivna mera. Tako su se, uglavnom, u kampanji javnog potkazivanja i prokazivanja navodnih kandidata za Studentsku listu okončavale operacije diskreditacije i diskvalifikacije tih ljudi.

.   .   .

Jedine zvanične novine u Okeaniji iz romana “1984” Džordža Orvela zvale su se Tajms (The Times), a glavni lik, Vinston Smit, radio je baš u Ministarstvu istine, na svakodnevnom poslu prepravljanja i faksifikovanja starih tekstova i izdanja ovog lista, sa osnovnim ciljem da se istorijski zapisi usklade sa aktuelnim tvrdnjama i predviđanjima jedine Partije.

Izdavačka kuća NSDAP-a štampala je zvanične nacističke novine “Völkischer Beobachter” (Narodni posmatrač). List je objavljivao optužbe protiv osoba označenih kao protivnici nacizma; javno prozivao konkretne ljude kao političke protivnike ili „neprijatelje“ režima; vršio pritisak svojim tekstovima da se protiv stotina i hiljada ljudi preduzmu represivne mere; učestvovao u javnom stigmatizovanju progonjenih grupa...  

Sličnom rabotom bavio se i list „Der Stürmer“ kome su, navodno savesni, građani i “patriote”, masovno slali pisma kojima su prijavljivali navodno „nepodobno“ ponašanje svojih komšija i poznanika, naročito kontakte sa Jevrejima, a redakcija je, potom, nastavljala da “istražuje” u istom pravcu.

 “Völkischer Beobachter” je, od februara 1933, targetovao, pored ostalih, Hajnriha Mana, Alberta Ajnštajna, Rudolfa Oldena, Volfganga Hajnea, Juliusa Baba, Alfreda Kera, Valtera Gropiusa, Eriha Mendelsona i druge, što će se završiti njihovim javnim prokazivanjem, potiskivanjem iz javnog života i oduzimanjem nemačkog državljanstva i emigracijom.

Ajnštajn je ekspresno prošao put od novinskog prokazivanja do državne represije; u nacističkoj štampi označen je kao „Relativitäts-Jude“, a već 29. marta 1934, čak i pre referenduma na kome je budući Firer objedinio tri funkcije u jednu, oduzeto mu je nemačko državljanstvo.

Javna režimska propaganda koja je pozivala građane “da se stave na raspolaganje kao pomagači državnoj bezbednosti” išla je uporedo sa državnim progonom targetovanih ljudi. Ukratko, medijsko potkazivanje i prokazivanje (javno značavanje “nepodobnih”), pa građanska denuncijacija (komšije, “prijatelji” i sličan krug žbirova) i, na kraju, državna represija (policija i parapolicija, službe i paraslužbe; privođenja, pretresi, zabrane).

.   .   .

Rajinski mentalitet je podanički i robovski sklop ličnosti koji je, prema pioniru etnopsihoholigije kod Srba, Jovanu Cvijiću, nastao kao posledica vekovnog trpljenja osmanlijskog ropstva i nasilja turskih gospodara. To je proces u kome potlačeni narod – da bi preživeo - vremenom usvaja osobine svojih tlačitelja.

U “rajinskom mentalitetu i moralnoj mimikriji”, na jednoj i 14-godišnjoj permanentnoj prisilnoj infuziji “gole istine” u kolektivni “zdrav mozak”, na drugoj strani, leži i deo odgovora na pitanje – otkud toliko prokazivača i potkazivača, uhoda i doušnika među današnjim Srbima?

Glavne odlike rajinskog mentaliteta su: strah i nesigurnost (život u stalnom strahu od nasilja i nepravde rađa duboku potištenost); servilnost i poslušnost (prikrivanje vlastitog dostojanstva pred vlašću i ulagivanje jačima da bi se sačuvao goli život); moralna mimikrija (podražavanje surovosti gospodara i preuzimanje njihovih loših navika, uz istovremeno povođenje i saginjanje glave); nepoverenje u zajednicu (često izostanak solidarnosti i okretanje glave od nepravde prema drugima zarad lične bezbednosti).

Zbog robovanja pod Turcima razvila se potištena i niža klasa - raja, a kao posledica moralne mimikrije – “poslušnost i napor robova da se ugodi željama i ukusu gospodara”.

Pošto je bio na snazi ekonomski čitlučki sistem u kome su seljaci živeli na tuđoj, na zemlji aga i begova, čivčije ili kmetovi su u sebi stvarali rajinsku dušu, tj. postali su potištena i potčinjena bića.

Raja se sve više navikava na to da je niža, ropska klasa koja ima da se ulaguje i da se klanja, da bi se umilila gospodaru. Ovi ljudi postaju prituljeni, skriveni, nepoverljivi i podmukli; naviknu se na pretvaranje i na podlost, jer im to pomaže da mogu živeti i da se sačuvaju od nasilja. Čivčije se naviknu da varaju svoga agu i da potkradaju trećinu ili četvrtinu od zemljoradničkog prinosa koja njemu pripada.

.   .   .

Sinoć se poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice, navodno, povukao sa trona Troglave Aždaje Uzurpatora Sve Tri Grane Vlasti, šakom i kapom ispodeljivao predizborne abolicije i pomilovanja. navukao kožnu jaknu šofera izbornog kamiončeta i kao građanin bez imuniteta krenuo narodu u izborne pohode.

Pošto je trećinu izborne i dva meseca “preuranjene (funkcionerske)”, dakle, protivzakonite kampanje uneređivao Ustav, izborne i druge zakone zemlje čiji je predsednik svih građana do sinoć bio.

Iza sebe je ostavio podeljenu Srbiju, a na svojoj strani rova, paravojsku uhoda, prokazivača, potkazivača, doušnika, žbirova, špijuna i denuncijata. I, kao sopstveno ogledalo, svojih ruku delo, En-De-Ća (Nezavisnu Državu Ćacistan), pride, u okupiranom dvorskom parku Obrenovića i Karađorđevića. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 27.9.2026)

„Stabilnost“ protiv „oslobođenja“: Šta se zaista bira?

Jedna ista kampanja u studiju dobija tri potpuno različita čitanja: Za jedne je gotovo „perfektna“, za druge „dosadna i prosečna“, a za treće je besmisleno govoriti o kampanji dok su REM, birački spisak, funkcionerska kampanja i primena zakona deo samog problema.

U 15. epizodi podkasta „U reketu sa Teškim centrom“, ukupno 65. emisiji Albatros Newsa, razgovaraju Dragana Rakić, Paulina Janusz, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić.

U središtu emisije je pitanje može li se Srbija politički menjati na terenu čija se pravila istovremeno osporavaju. Studentska lista ulazi u kampanju sa 250 kandidata, bez klasičnog lidera i sa pokušajem da energiju protesta pretvori u izbornu snagu. Vlast kampanju gradi oko poruke stabilnosti i kontinuiteta, dok deo opozicionih stranaka pokušava da sačuva političku infrastrukturu i sopstveni smisao u novom odnosu snaga.

Dragana Rakić studentsku listu vidi kao centralnu političku snagu promene i kampanju ocenjuje kao izuzetno uspešnu. Istovremeno insistira da problem Srbije nisu samo izborni zakoni, već njihova primena.

Paulina Janusz kampanju posmatra iz ugla političke komunikacije. Redove za potpise vidi kao snažnu sliku, ali je mnogo rezervisanija prema ostatku kampanje. Za nju je najzanimljiviji sudar dva modela: personalizovane politike sa jednim dominantnim licem i liste od 250 kandidata koja pokušava da funkcioniše bez klasičnog lidera.

Cvijetin Milivojević odbija da kampanju odvaja od institucija. REM, birački spisak, funkcionerska kampanja, predsednička funkcija, primena zakona i pitanje ko saopštava i priznaje rezultat za njega su deo iste izborne priče.

I još važnije: šta se događa 26. oktobra?

Ako dođe do promene vlasti, ko će kontrolisati one koji dođu posle? Hoće li pristalice nove vlasti ostati jednako kritične prema njoj? Može li jedan od 250 kandidata da postane „Kevin Punter“ i jednim potezom ugrozi celu kampanju? I da li je najveći politički test zapravo ono što dolazi tek posle zatvaranja biračkih mesta?

POGLAVLJA

00:00 Izbori 2026 i nova postavka političke scene

01:13 Opozicione liste, odustajanja i politička odgovornost

18:19 Studentska lista i mobilizacija birača

26:56 Redovi za potpise i stvarni domet kampanje

45:28 REM, birački spisak i izborni uslovi

57:37 Ko saopštava i ko priznaje rezultat?

1:13:23 Ko će kontrolisati novu vlast?

1:17:40 „Mir i stabilnost“ naspram promene

1:31:58 Završnica kampanje i pritisci

1:38:42 Ima li „Kevina Pantera“ među 250?

1:41:46 Zašto 25. oktobar možda nije kraj priče?

(platforma Albatros news, emisija „U reketu sa Teškim centrom“, albatros.news, 25.9.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=QdGbE9H3HbQ&pp=ygUbdSByZWtldHUgc2EgdGXFoWtpbSBjZW50cm9t

Cvijetin Milivojević - VUČIĆ SE POVERIO LOJALISTIMA - Očekuje ga sudski proces u oktobru!?

(podcast Balkanska oštrica, 22.9.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=TKw2VdHLpzY&pp=ygURYmFsa2Fuc2thIG9zdHJpY2HSBwkJIAwBhyohjO8%3D

C. MILIVOJEVIĆ, S. ŠKORO I R. PIVLJANIN NA TRIBINI O POLITICI U MEDIJIMA

Tribina pod nazivom Uloga medija u Srbiji održana je na gradskom trgu u Mladenovcu 15. septembra. Učesnici tribine bili su glavni urednik novina Nova Ranko Pivljanin, politikolog Cvijetin Milivojević i novinar Srđan Škoro, a moderator tribine bila je novinar Jadranka Jakšić.

Brojna pitanja su pokrenuta, od toga da li postoje nezavisni mediji, koliko je snažan uticaj medija na donošenje političkih odluka i formiranje izbora, do slojevitog prikaza predizbornog perioda u Srbiji.

(podcast Glas javnosti, www.glas-javnosti.rs, 15.9.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=OKvZD8GwWbc

Škoro, Pivljanin i Cvijetin Milivojević: Uloga medija u Srbiji

Uloga medija u Srbiji, sloboda informisanja i položaj novinara u savremenom društvu biće teme tribine koja će biti održana danas u Mladenovcu.

Na tribini učestvuju:

Cvijetin Milivojević, politikolog

Ranko Pivljanin, urednik Nove

Srđan Škoro, novinar.

Tribina počinje u 19 časova na platou ispred Robne kuće u Mladenovcu, u Ulici kralja Petra Prvog.

Održavanje tribine nije dozvoljeno u svečanoj sali, pa je zbog toga događaj premešten na biti na otvoren prostor, na platou ispred Robne kuće. (kanal Pravda portal, pravda.rs, 15.9.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=fih1CGJTJ80 

Zoran Panović i Cvijetin Milivojević | PRAVI UGAO

 

U novoj sezoni emisije „Pravi ugao”, Ljubica Gojgić sa gostima analizira početak predizborne kampanje i političku atmosferu u Srbiji. Politikolog Cvijetin Milivojević i novinar Zoran Panović govore o predstojećim izborima, pozicijama vlasti i studentske liste, kao i o mogućim ishodima i izazovima u izbornoj noći. Da li nas očekuju neizvesni izbori i kako će izgledati politička scena u narednom periodu?

00:00 – Uvod u izbore

18:30 – Državni razlog i ustav

26:15 – Odnos snaga i birači

35:45 – Spoljni faktor i opozicija

Gosti: Zoran Panović, novinar i Cvijetin Milivojević, politikolog

Autorka i voditeljka: Ljubica Gojgić (Radio-televizija Vojvodine, TV Vojvodina, rtv.rs, 14.9.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=ulLjnSOJAZw

Kako je predsednik Srbije "pljunuo" na Ustav i zakone zemlje čiji je predsednik

Šator-efendija, legalni i legitimni osnivač i lider En-De-Ća (Nezavisna Država Ćacistan), nelegalne paradržavne tvorevine u dvorskom parku Obrenovića i Karađorđevića na okupiranom delu teritorije Republike Srbije, nakon 492 dana od aklamativnog zahteva i posle 42 zamajavanja i laganja građana, raspisao je vanredne parlamentarne izbore u Srbiji.

Pošto je samoga sebe, na Otadžbinskoj upravi Esenesa, kandidovao za nosioca stranačke liste, za prvo ime na listi, ali i za budućeg premijera, iz funkcije predsednika, ne En-De-Ća nego Srbije, zakazao je izbore, jednovremeno odbijajući da se povuče sa mesta predsednika Republike, iako izborna kampanja uveliko traje, a njega je Republička izborna komisija, promptno, ne trepnuvši, već proglasila imenom i prezimenom, nosiocem, prvim poslaničkim kandidatom i “alfom i omegom” liste koja se zove nikako drugačije do “Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija”!

RIK je to učinio iako Zakon o predsedniku Republiku (odeljak: Nespojivost funkcija i sukob interesa), član 9, kaže da “predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost” i da je “dužan da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija”, a navažniji propis u toj oblasti je Zakon o sprečavanju korupcije.

Na uočividovdanskom sletu u Ćacistanu, 27. juna, zakleo se srpskom narodu i senatu da će podneti ostavku za najviše nekoliko nedelja, a evo ga, Bogu hvala, tri meseca potom, još se ne miče sa trona Troglave Aždaje (uzurpatora sve tri grane vlasti).

Možda i nesvestan, u svojoj opsednutošću svevlašću, time je dao krunski argument Studenskoj listi da 25. oktobra uveče, kada Poglavica poželi da, po običaju, navuče i togu predsednika Centralne izborne komisije i poglasi “pobedu” na izborima koje je sam raspisao i sam organizovao po svojim pravilima, sam kontrolisao i sam izbrojao glasove – ne prihvati Njegov izborni rezultat.

Šta kažu neki od srpskih zakona, za koje Kandidat za premijera, nosilac liste i prvi na listi „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“, usput i predsednik svih građana Srbije - iz funkcije predsednika Republike-  veli da su “glupi“?

Citiraću još jednom, po ko zna koji put od trenutka kada je Poglavica navukao ustavno „tesno mi ga skroji nane“ odelo predsednika Republike, neke članove (poglavlje: Sukob interesa) Zakona o sprečavanju korupcije, glede funkcionerske kampanje:

„Javni funkcioner (čitaj: AV) dužan je da: javni interes ne podredi privatnom, da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno obavljanje javne funkcije; ne sme biti zavisan od lica koja bi mogla da utiču na njegovu nepristrasnost, niti da koristi javnu funkciju zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice.

AV-u je zabranjeno da upotrebi, radi sticanja koristi ili pogodnosti sebi ili drugom ili nanošenja štete drugom, informacije do kojih dođe na javnoj funkciji, ako nisu dostupne javnosti.

AV ne može da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, pod čime se posebno podrazumeva korišćenje javnih resursa u svrhu javnog predstavljanja učesnika u izborima i njihovih izbornih programa, pozivanja birača da za njih glasaju na izborima, odnosno da bojkotuju izbore, kao i korišćenje javnih resursa za druge vidove političkih aktivnosti, kao što su rad sa biračima i članstvom, organizovanje i održavanje skupova i promocija, izrada i podela reklamnog materijala, brošura, lifleta i publikacija, političko oglašavanje, istraživanje javnog mnjenja, medijske, marketinške i konsultantske usluge i sprovođenje obuka za stranačke aktivnosti.

AV ne može da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata.

AV je dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke, odnosno političkog subjekta....“

Pa, dalje:

Političkim akterima je političko oglašavanje van perioda zvanične izborne kampanje strogo zabranjeno, dok je pružalac medijske usluge (medij), prema članu 62 Zakona o elektronskim medijima – „dužan da  poštuje zabranu političkog oglašavanja van izborne kampanje“.

Pružaocu medijske usluge je „zabranjeno da prikriveno objavljuje predizborni program u vidu informativnog, zabavnog ili druge vrste programa“, a dužan je i da jasno obeleži šta je to predizborni program.

Pa: „Trideset dana pre dana određenog za glasanje mediji ne mogu izveštavati o zvaničnim javnim skupovima na kojima se otvaraju infrastrukturni i drugi objekti (putevi, mostovi, škole, bolnice, fabrike i sl.), odnosno obeležava početak izgradnje takvih objekata ako na tim skupovima učestvuju javni funkcioneri koji su kandidati za predsednika Republike, narodne poslanike, poslanike u skupštini autonomne pokrajine i odbornike u skupštini jedinice lokalne samouprave.“

Taj zakon propisuje i to da „nadzor nad primenom i poštovanjem medijskih zakona u vezi sa oglašavanjem vrši Regulatorno telo za elektronske medije (REM)“, ali i da je taj REM morao (a nije) već da donese Plan nadzora vanrednih izbora. Isti onaj REM koji je, po nalogu Evropske unije, a uz sadejstvo Vrhovnog Autokrate i dela nevladinog sektora, zaverenički konstituisan putem „autentičnog skupštinskog tumačenja“, tj. izrugivanja pravnom sistemu ove zemlje i zdrave pameti njenih građana. I koji, iako je kampanja već poodmakla – ničemu ne služi, a uz to i ne radi.

.   .   .

A kako su u državi čiju državnu i paradržavnu propagandu – naglašavam, u predratnom periodu između 1933. i 1939. godine – punim plućima udiše današnje naprednjačko samodržavlje u Srbiji, 12. novembra 1933, organizovani prvi izbori nakon što je Nemačka, usvajanjem “Zakona o prenosu (svih) ovlašćenja (na vladu i kancelara)”, na legalan i legitiman način, voljom dve trećine poslanika Rajhstaga, postala diktatura?

Prethodno, Zakon o zabrani osnivanja formiranja novih stranaka (“Gesetz gegen die Neubildung von Parteien“) kojim je NSDAP ozakonjena kao jedina politička organizacija, a sve druge stranke zabranjene, i Zakon o referendumima, proglašeni 14. jula 1933. godine, označili su formalni kraj partijskog sistema i parlamentarne demokratije.

Na pomenute izbore izašla je samo jedna jedina lista Nacionalsocijalističke radničke partije plus, na njoj i 22, navodno nestranačke, ličnosti i, uz rekordnu izlaznost od 96 odsto, u trci u kojoj je trčala sama protiv sebe, zabeležila “spektakularan” rezultat od čak 92 odsto podrške!

Glasalo se u strahu da će svako ko ne izađe na izbore ili, eventualno, glasa „ne nacionalsocijalistima“ biti otkriven i kažnjen zbog toga; prećeno je odmazdom, ali se, uprkos tome, 3,3 miliona birača odvažilo da preda nevažeće glasačke listiće.

Nacisti su, inače, mnogo voleli da “izbore” spajaju sa nekakvim “višim nacionalnim” izjašnjavanjima, pa su tog dana održali i referendum o Hitlerovoj odluci da povuče Nemačku iz Lige naroda koji je rezultovao istim kvanitetom podrške. Recimo, izbore iz marta 1936. spojili su sa referendumom o prisajedinjenju Rajnske oblasti Nemačkoj. A 19. avgusta 1934, nakon smrti predsednika fon Hindenburga, održan je poseban referendum na kome su, uz izlaznost od čak 95 odsto i podršku 90 procenata izašlih Nemaca, objedinjene funkcije kancelara, predsednika i vrhovnog komandanta u jednu jedinu – Firer (oficijelno, „Führer und Reichskanzler“).

Pre konstituisanja novog saziva kvaziparlamenta u koji su zaseli samo nacisti je, za svaki slučaj, 1. decembra 1933, legalno i legitimno, Kanzler doneo Zakon o jedinstvu (“glajhšaltovanju”) partije i države („Gesetz zur Sicherung der Einheit von Partei und Staat“). Ovaj akt je NSDAP-u dao pravo da uspostavi vlastite sudove (!) koji su mogli da kažnjavaju članove stranke i SA odreda zbog kršenja partijskih dužnosti i, još više, obezbedio je da država postane instrument jedne partije, a partijska ideologija nacista - zvanična državna politika. Državne institucije i javne vlasti su, na osnovu člana 6. ovog zakona, imale obavezu da pružaju svaku vrstu zvanične pomoći kancelarijama nacističke partije i SA (Sturmabteiling; Jurišni odredi, “smeđokošuljaši”), kao tada vodećoj paramilitarnoj formaciji NSDAP?!

Od te “pobede” na izborima, Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija se tituliše kao isključivi nosilac, odnosno monopolista nemačke nacionalne i državne ideje.

Kako je izgledala operacionalizacija propagande u nemačkoj nacionalsocijalističkoj diktaturi?

Ministarstvo za narodno prosvetljenje i propagandu (nem. Reichsministerium für Volksaufklärung und Propaganda - RMVP), kao centralno državno telo nacističke Nemačke zaduženo za kontrolu kulture, društva i masovnih medija, formirano je 13. marta 1933, odmah po dolasku nacista na vlast. Na novoosnovano ministarstvo prešao je niz nadležnosti drugih ministarstava, a za račun RMVP, u svakodnevno „ispitivanje raspoloženja naroda“ bile su upregnute i službe bezbednosti i slične paralelne državne službe.

Na osnovu Zakona o prenosu ovlašćenja, 4. oktobra 1933, usvojen je Zakon o novinskim urednicima koji je novinare „oslobodio obaveze“ da deluju u skladu sa političkim uputstvima izdavača, već su bili obavezni da izvršavaju „obavezne državne smernice u štampi“.

Ubrzo je instaliran i „Nemački obaveštajni biro“, nešto kao obavezujuća državna agencija koja je emitovala informacije koje su svi ostali mediji morali da objavljuju.

Glavni cilj bila je sveopšta cenzura i usađivanje nacističke ideologije u sve pore društva.

Ministar dr Jozef Gebels je, u godinama pred rat, apsolutnu lojalnost medijskih poslenika obezbedio tako što ih je, jednostavno, mobilisao i tako su nastale “Propagandne čete” pod komandom general-majora fon Vedela, angažovane na plasiranju ratne propagande, kontrolu informacija i psihološkom ratovanju

Zvuči Ii vam i ovo sledeće odnekud poznato?

Nedavno, nakon smene vlasti u Mađarskoj, otkriveno je da je tokom 16 godina Orbanovog režima, mađarski javni medijski sistem centralizovan pod okriljem državnog fonda MTVA (Fond za podršku medijskim uslugama i upravljanje imovinom), koji je objedinio javnu televiziju, radio i nacionalnu novinsku agenciju MTI. Agencija je proizvodila informativni sadržaj, a javna televizija i radio ga preuzimali i emitovali, dok je MTVA kontrolisala budžet, kadrove i produkciju. Takva struktura omogućila je vlastima da iz jednog centra (a to je bio KTK, Centar za informisanje Vlade Mađarske) utiču na sadržaj koji su konzumirali milioni građana.

.   .    .

Pošto je prethodna dva i po meseca zloupotrebio za nezakonitu “preuranjenu”, pa još i nedozvoljenu brutalnu “funkcionersku” kampanju, ispod šatri po letnjim vašarima i panađurima širom Srbije, iz pozicije predsednika Republike, agitujući za svoju autokratiju i targetujući političke protivnike i javne kritičare – poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice je, od dana raspisivanje izbora, ubacio u petu propagandnu brzinu, ne obazirući se na Ustav i zakone zemlje čiji je još predsednik. Leteo je da sa Makronom razmeni pokoju na temu “srpskog svemirskog programa”; dva dana se, po zahtevu Brisela, skrivao ispod skuta uzbekistanskog predsednika, e da ga neki njegov simpatizer ne bi prozvao zbog neprisustva sahrani generala Mladića; neovlašćeno požurivao izvođače na kompleksu Ekspo; javno delio snove o tome kako će on biti taj Isus na čelu srpske vlade 12 apostola, tj. ministara; usput, konstantno zapovedao službama i paraslužbama, medijima i paramedijima, pravosuđu i parasuđu da urnišu život većinskoj Srbiji, onoj koja neće da glasa za njega...

Stopirao rad RIK-a, dok se on ne vrati iz Pariza, da slučajno neko drugi, ne skupi potpise za predaju liste pre njega; osnivao lažna studentska udruženja kao pandan Studentskoj listi; lično nadgledao operaciju eliminacije Ružića i Ljajića, sa čela svojih koalicionih partnera; komandovao skupljanjem viška potpisa za liste i paraliste, satelite i trojance, u cilju cementiranja većine u svim izbornim komisijama; opstruisao rad Komisije za kontrolu biračkog spiska; komandovao bušenjem irušenjem Studentske liste; dirigovao notarima i opštinskim overiteljima da, akcijaškim radom, overavanjem od namanje četirii potpisa u minutu, Esenes stigne do Ginisovog rekorda od 224.000 potpisa za četiri sata u korist “AV – Ujedinjene”, pa još pride preko 20.000 za koaliciju Ivica Faktor Staiblnosti – Jug – Palma Jr...

I sve to u funkciji predsednika svih građana, tj. Republike Srbije.

Kada je reč o legitimisanju i legalizovanju autokratije sa elementima plutarhije u Srbiji, ostali smo nekako nedorečeni, na pola puta. Mnogo štošta u tom pravcu, moralo je da bude zamrznuto (svevladar se nada, samo na kratko), ulaskom u kampanju za vanredne parlamentarne izbore.

Ostalo mu još samo da u funkciji Tačijevog prijatelja, pardon partnera - sagovornika na temu podele Kosova, do mile volje sit iskomentariše njegovu hašku presudu. Pa da, poslednji put u funkciji predsednika svega ovoga ovde, preleti Baru i islika se u zdanju UN-a.

Pa, da onda, pošto je već pola kampanje uneređivao Ustav, izborne i druge zakone ove zemlje, zadovoljan sedne u svoje “kamionče”, pa krene od vrata do vrata, slobodan od funkcija i imuniteta, Srbiji u pohode.

Do tada, evo, nedelja je, 13. septembar, peti dan izborne kampanje, nije mogao da odoli a da se još jednom ne tituliše vrhovnim komandantom u ratu i u miru (kao, onomad, vatrogascima u Deliblatskoj peščari), pa je, specijalno za tu priliku, vojnu vežbu na Pešteru krstio prigodnim imenom “Pobednik 2026”.

A otuda je Tužilac nad tužiocima / Kadija nad kadijama / Vrhovni komandant hibridnog rata protiv većinske Srbije poslao još prigodniju monstruoznu poruku, da su svi oni koji su posumnjali da je ono što ja zovem produženim megafonom Sime Spasića, u stvari, bilo nešto “zvučno” ili tako nešto – dakle, ti i takvi su: “Sve lagali i montirali da bi srušili Srbiju!”

Čemu se, gle čuda, u svetu nedelju, “nedelju kad je otiš’o HAse”, pridružilo i jedno, pogađate čije, Poglavičino, pardon N. Stefanovićevo tužilaštvo koje je istog dana, do u dlaku, pogodilo AV-ovu promisao, pardon, optužnicu!

.   .   .

Prethodno su, na poslednjoj sednici doskorašnjeg skupštinskog saziva, po nalogu vrhovnog uzurpatora i ove (zakonodavne) grane vlasti, osim ozakonjivanja „helikopterskog novca“, novih zaduživanja i drugih metoda potkupljivanja birača, usvojeni još neki akti nalik onima iz operacije „Ermactigunggesetz“, ali dati u finom „proevropskom pakovanju“. Među njima i još jedan, odnekud poznat, „Zakon o izmenama Zakona o državnim službenicima“ koji omogućava, gle slučajnosti, da državni organi mogu i dalje da primaju lica u radni odnos na određeno vreme, bez prethodnog raspisivanja javnog konkursa?! Pa, navodne „proevropske“ izmene Zakona o sprečavanju korupcije koje se tiču nedozvoljene „funkcionerske kampanje“, koje predviđaju zabranjuju zloupotreba javnih resursa za promociju političkih ideja ili stranaka, ali tek od trenutka raspisivanja izbora, što znači da je sve ostalo vreme to dozvoljeno?!

Prisluškivanje i “elektronski nadzor” kritičara vlasti šire se kao pošast, kao epidemija. Pisao sam već kako su nacionalsocijalisti u Nemačkoj, posle 1933, špijuniranje “decentralizovali”, po dubini, toliko da su “bloklajteri” (Blockleiter; vođa bloka) i “blokvarteri” (Blockwart; čuvar bloka) uhodili svako pojedinačno seosko imanje i porodičnu zadrugu i svaku stambenu zgradu i sve njene stanovnike. Oni su bili “oči i uši” partije i režima, vodili dosijee za svakog stanara pojedinčno, beležili ko koga posećuje, ko se kim viđa ili druži, ko ne pozdravlja sa „Heil Hitler”, ko pokazuje bilo kakve znake neslaganja sa režimom.

Otkako su studenti počeli da obelodanjuju svoja iskustva sa softverskim uhođenjem koje se u ovoj zemlji ne mogu raditi bez direktnog znanja I saglasnosti broja jedan na izbornoj listi “AV – Ujedinjena Srbija”, pojačanje su pretnje koje građanima pristižu iz Najvišeg Državnog Rukovodstva (NDR). Među njima, i od bivše trostruke premijerke, trenutno predsednice Narodne skupštine, poznate po tome što je 25. novembra 2024. izvršila državni udar, a možda već od mog rođendana, bar prema najavi Poglavice, i v.d. predsednice Republike i v.d. vrhovne komandantkinje u ratu i u miru. Ona je zapretila da će NDR, kad Vučić bude premijer „da promeni Ustav, pa da se on vrati da bude (i) predsednik“.

U prošloj kolumni (“Na putu za varljivo leto 1933”, 10.8.2026), citirao sam jednog od najbližih Firerovih saradnika Rudolfa Hesa koji je govorio: „Država je partija, a partija je Hitler.“

Proces „glajhšaltovanja“ (Gleichschaltung), tj. prisilne „sinhronizacije“ države i društva je, danas u Srbiji, toliko poodmakao, da iz ovog stanja postoje samo dva izlaza. S obzirom da je iz poslednje faze autokratije sledeći korak neumitan ulazak u diktaturu, naša jedina šansa je da se 25. oktobra, prvi put posle 14 godina, makar na jednom nivou izbora odbrani, prizna i ispoštuje stvarna izborna volja građana. Jer, kao što je glasila poruka na jednom od studentsko-građanskih protesta: “Rizik promene je, ipak, bolji od izvesnosti propasti.” (cvijetinmilivojević.blogspot.com, 14.9.2026)