Zakonit put u diktaturu: Kako vlast priprema totalni obračun?

Da li Srbija ulazi u novu fazu političke krize, onu u kojoj se protivnici vlasti više ne osporavaju politički, već kriminalizuju?

U 12. epizodi podkasta "U reketu sa Teškim centrom" na platformi Albatros News razgovaramo sa profesorkom emeritom Milenom Dragićević Šešić, Urošem Đurićem i Cvijetinom Milivojevićem o događajima koji su obeležili protekli mesec i mesecima potresaju političku i društvenu scenu Srbije.

U fokusu razgovora nalazi se afera "zvučni top" i nova faza optužbi usmerenih prema studentskom pokretu. Da li je reč o pokušaju preokretanja narativa i diskreditacije najjačeg društvenog pokreta u zemlji? Može li se kroz institucije, tužilaštvo i bezbednosni aparat stvoriti osnova za političku eliminaciju studenata iz izbornog procesa pre nego što uopšte podnesu svoju listu?

Gosti analiziraju stanje univerziteta, položaj kulture pod sistemom v.d. imenovanja, postojanje zona u kojima zakoni Republike Srbije ne važe, ulogu Crkve u trenutku kada vera i politika postaju teško razdvojive.

Poseban deo razgovora posvećen je istorijskoj paraleli sa Nemačkom iz 1933. godine i zakonom kojim je, na potpuno legalan način, demokratija pretvorena u diktaturu. Da li se nešto slično, korak po korak, sprovodi i u Srbiji?

I pitanje koje sve više određuje političku budućnost Srbije: Da li vlast traži izlaz kroz izbore, ili kroz dodatnu koncentraciju moći?

To nije samo razgovor o jednoj aferi. To je razgovor o granicama političke moći, stanju institucija i društvu koje se nalazi između promene i straha.

📅 Premijera: ponedeljak, 29. jun 2026. u 21:00

🎙 Razgovarali: Milena Dragićević Šešić, Uroš Đurić, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić

03:40  Izmišljanje narativa i optužbe

21:50  Skriveni ciljevi vlasti

32:10 Poslednja faza autokratije sa elementima plutarhije

41:45 Scenario iz 1933. godine

1:14:00 Crkva i država: Poklonjenje pojasu Presvete Bogorodice

1:34:10 Od marginalizacije do dominacije turbo-folka.

1:45:00 Strategija preplavljivanja javnosti novim temama i zaključak emisije.

(podcast “U reketu sa Teškim centrom”, produkcija Albatros news, albatros.news, 29.6.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=ROk2wLDKjBw&pp=ygUadSByZWtldHUgc2EgdGVza2ltIGNlbnRyb20%3D

Najave izbora sve glasnije, ali ko je za njih zaista spreman?

Analitičari: Niko ne ulazi u trku bez problema

Ako je suditi po porukama koje sve češće dolaze od strane predstavnike vlasti, sve više miriše na skore izbore, i to kako parlamentarne tako i predsedničke. No, pitanje je ko je za izbore spreman?

Naime, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u subotu na mitingu "Srbija, jedna porodica" u Beogradu poručio da se poslednji put obraća pred tolikim brojem građana kao predsednik Republike i da će za nekoliko nedelja podneti ostavku. Takođe je izneo predlog naziva SNS liste za predstojeće parlamentarne izbore - "Ujedinjena Srbija".

Analitičar Stevica Deđanski za Direktno.rs kaže da lično smatra da je za izbore trenutno spremna samo vlast.

- Jedino je vlast spremna za izbore, ona je podigla nivo mobilizacije jer se ljudi boje nesigurnosti. A po pitanju opozicije vidimo da opada podrška, te da ništa konkretno i ne nude. Mislim da nisu spremni jer nemaju ni program ni ljude, ali oni od početka ni ne žele vlast na izborima već očekuju nešto što bi ih na vlast dovelo - kaže Deđanski.

Dodaje i da ne veruje da će biti spojeni predsednički i parlamentarni izbori.

- Smatram i nadam da neće, jer ako hoćemo smirenje tenzija mnogo je bolje da budu prvo republički, pa nakon njih u mirnijoj fazi da se uđe u predsedničke jer bi to dovelo do smanjenja tenzija u društvu - zaključuje on.

S druge strane, politički analitičar Dragomir Anđelković ocenjuje za Direktno.rs da ni vlast ni opozicija u ovom trenutku ne deluju potpuno spremno za izbore, uprkos sve učestalijim najavama.

- Čini mi se da je naša opozicija, bilo da je reč o parlamentarnim strankama ili studentskom pokretu, spremna otprilike onoliko koliko je i Vučić spreman da raspiše izbore. Za sada smo čuli najavu da će podneti ostavku i kako bi mogla da se zove lista SNS-a, što može da se tumači kao nagoveštaj i predsedničkih i parlamentarnih izbora. Međutim, nije rekao kada bi oni mogli da budu održani. To može da bude veoma brzo, ali može da bude odloženo i mesecima - kaže Anđelković.

On smatra da i vlast i opozicija imaju ozbiljna ograničenja.

- Ne bih rekao da je ni Vučić potpuno spreman za izbore, ali nisu ni oni koji žele da ga smene. I jedna i druga strana imaju svoje političke izazove i ograničenja, zbog čega mislim da niko u ovom trenutku ne ulazi u izbornu trku sa potpuno komotne pozicije - zaključuje Anđelković.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević smatra da trenutno ni vlast ni opozicija nisu istinski zainteresovani za vanredne izbore.

- Ne bih da im kvarim sreću, ali kao građanin ove zemlje molim predsednika da ne ide na predsedničke izbore. Zašto ne bi uživao u ulozi predsednika do isteka mandata? Nisam čuo da su građani tražili predsedničke izbore, niti vidim razlog da se povlači sa funkcije pre isteka mandata - kaže Milivojević za Direktno.rs.

On podseća da predsednik nije ni nadležan za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

- Nije do njega da raspiše parlamentarne izbore, osim da, ukoliko Vlada to predloži, potpiše odgovarajući akt. Zato mislim da se u javnosti često mešaju nadležnosti - objašnjava on.

Govoreći o opoziciji, Milivojević ocenjuje da ni ona nije spremna za izlazak na birališta.

- Parlamentarna opozicija ne želi da sebi skrati mandat, koji traje do početka 2028. godine. Smatra da na izborima u ovom trenutku ne bi ostvarila dobar rezultat. To je politički legitimno, ali nije naročito korektno prema građanima koji su glasali za nju, pogotovo prema onima koji sada traže izbore - ističe on.

Prema njegovom mišljenju, i vlast i opozicija pokazuju da nisu spremne za novo izborno odmeravanje snaga.

- Opozicija je za izbore nespremna isto koliko i Vučić. Da su zaista bili spremni, opozicioni poslanici bi napustili parlament u trenutku kada su studenti zahtevali raspisivanje izbora. To se nije dogodilo i to dovoljno govori o njihovoj stvarnoj spremnosti - zaključuje Milivojević. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 29.6.2026)

Milivojević i Vuletić za Insajder: Zašto se i dalje ne zna datum izbora?

Dok se čeka odluka o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, ostaje neizvesno kada će građani Srbije ponovo na birališta. Politikolog Cvijetin Milivojević smatra da predsednik Srbije izlazi iz okvira svojih ustavnih nadležnosti kada govori o izborima, dok sociolog Vladimir Vuletić očekuje da će i parlamentarni i predsednički izbori biti održani do kraja godine.

Nakon jučerašnjeg skupa vlasti i današnjeg državnog obeležavanja Vidovdana, kao i skupa koji organizuju studenti u blokadi, jedno od pitanja koje se nameće jeste kada će biti raspisani vanredni parlamentarni izbori, čije je održavanje predsednik Srbije ranije najavio, ali bez preciziranja datuma.

Razgovor sa Vuletićem i Milivojevićem pogledajte u videu.

Dok se čeka odluka o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, ostaje neizvesno kada će građani Srbije ponovo na birališta. Politikolog Cvijetin Milivojević smatra da predsednik Srbije izlazi iz okvira svojih ustavnih nadležnosti kada govori o izborima, dok sociolog Vladimir Vuletić očekuje da će i parlamentarni i predsednički izbori biti održani do kraja godine.

Nakon jučerašnjeg skupa vlasti i današnjeg državnog obeležavanja Vidovdana, kao i skupa koji organizuju studenti u blokadi, jedno od pitanja koje se nameće jeste kada će biti raspisani vanredni parlamentarni izbori, čije je održavanje predsednik Srbije ranije najavio, ali bez preciziranja datuma.

Politikolog Cvijetin Milivojević smatra da predsednik Srbije izlazi iz okvira svojih ustavnih nadležnosti kada govori o raspisivanju izbora.

“Mislim da je reč o pokušaju predsednika da i dalje nastavi ono što je činio u svom prvom i drugom predsedničkom mandatu, a to je da izlazi iz onoga što je njegov ustavni mandat. Prethodnih šest meseci vlast nije želela ni da raspravlja zapravo na ozbiljan način o građanskim zahtevima. Studenti šest meseci ne da nisu pominjali bilo kakve izbore, niti želju da se bave politikom, a pogotovo nisu tražili nekakvu glavu Aleksandra Vučića, što su mediji pod njegovom kontrolom nemilosrdno imputirali studentima, a pogotovo nisu tražili bilo kakve predsedničke izbore”, ističe Milivojević.

Prema njegovim rečima, “predsednik Srbije je sada ubeđen da je ubedio veći deo građana Srbije da je njegova ustavna pozicija takva da on odlučuje kad će biti neki izbori”.

“Ja vas moram podsetiti da je on predsednik Republike sa osam ustavnih nadležnosti. Hoće li biti vanrednih parlamentarnih izbora, to ne zavisi od njega. Njegovo je da potpiše, a ne da odluči o tome kome će dati mandat za sastav vlade. Ako imaš većinu od 126 poslanika, nekome ko može da potpisima poslanika zatraži mandat, on ga mora dati. On kao predsednik Republike nije tu da donosi odluke”, navodi on.

Kako dodaje, kada je reč o predsedničkim izborima, reč je o nečemu drugom.

“Hoće li biti predsedničkih izbora, to zavisi od njegove lične odluke. Dakle, hoće li on sebi da skrati mandat, on ne voli taj izraz, juče je rekao da će da podnese ostavku, ili neće, i to je njegovo pravo, koje niko ne spori. Ali, kao što znate, građani Srbije u velikoj većini nisu tražili nikakve vanredne predsedničke izbore, tražili su parlamentarne izbore”, objašnjava Milivojević i dodaje kako bi redovni predsednički izbori trebalo da budu održani na proleće .

Kako kaže, važno je podsetiti i na strateške kalkulacije ako se izađe na izbore. Milivojević smatra da najave o mogućim predsedničkim izborima predstavljaju deo političke strategije koja traje još od kraja 2023. godine.

„Odmah nakon parlamentarnih izbora predsednik Republike počeo je da maše nekakvim savetodavnim referendumom o podršci njemu. Govorio je da će, ako većina građana kaže da mu ne daje podršku, podneti ostavku, iako na to nema obavezu. To nije referendum koji ga obavezuje na bilo šta“, kaže Milivojević.

On dodaje da, prema njegovom mišljenju, „niko tri godine ne traži vanredne predsedničke izbore, a on ih uporno nudi, dok od onoga što građani traže – vanrednih parlamentarnih izbora – beži“.

Na pitanje zašto predsednik, prema njegovom mišljenju, ne saopštava datum izbora, Milivojević odgovara da je reč o političkoj taktici.

„Mislim da se on lepo zabavlja pričom da će izbori biti u septembru, oktobru, novembru ili decembru. Prvo će biti za Đurđevdan, pa za deset dana, pa za Vidovdan, Petrovdan ili Mitrovdan – i to postaje vest“, kaže Milivojević.

On smatra da takve najave predstavljaju „spin-udicu“.

„To ne bi smelo ni da bude vest. To je jedna vrsta spin-udice koju, nažalost, guta većina medija, ali i deo političkih aktera“, kaže Milivojević.

Govoreći o skupovima vlasti i studenata, Milivojević kaže da, po njegovom mišljenju, imaju različit karakter.

„Ovo što mi danas gledamo ne izgleda baš kao predizborni skup, ali izgleda kao jedna vrsta skupa koji bi najavio mogućnost da će se oni pojaviti na izborima. Govorim o studentima“, kaže Milivojević.

Za skup vlasti održan prethodnog dana kaže da je, prema njegovoj oceni, bio „klasičan predizborni skup“.

„Ono što smo juče gledali bio je klasičan predizborni skup, koji je po našem zakonu zabranjeno održavati u vanizborno vreme. Ono što smo juče gledali dozvoljeno je isključivo u okviru izborne kampanje“, kaže Milivojević.

Hoće li izbori biti održani do kraja godine?

Za razliku od Milivojevića, sociolog Vladimir Vuletić smatra da pitanje termina izbora treba posmatrati u kontekstu, kako kaže, aktuelne političke krize.

„Ako mene pitate, ono što mislim da bi bilo normalno jeste da imamo normalne izbore. Ali, nažalost, nemamo normalnu situaciju, pa je logično da nemamo ni normalne, redovne izbore“, kaže Vuletić.

On podseća da je, prema njegovom viđenju, politička kriza počela u parlamentu, nakon pada nadstrešnice, a ne studentskim protestima.

„Setimo se krvavih šaka u parlamentu, dimnih bombi i svega što se tamo dešavalo. Tek mesec dana nakon toga uprave fakulteta i određene grupe studenata počele su sa blokadama, koje su se vremenom proširile“, navodi Vuletić.

 

Podseća da je, prema njegovim rečima, vlast još krajem 2024. godine nudila dve mogućnosti za izlazak iz političke krize – vanredne parlamentarne izbore ili savetodavni referendum.

„Taj referendum jeste neobavezujući, ali teško bi bilo vladati ukoliko ne dobijete podršku građana, pa da kažete da vas rezultat ne obavezuje“, kaže Vuletić.

On dodaje da je vlast u više navrata kao mogući termin za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora pominjala period od sredine septembra do sredine novembra.

„Dakle, neki oktobar je vreme održavanja parlamentarnih izbora. Poslednjih nekoliko dana, a i juče i decidirano, slušamo da će predsednik da ponudi ostavku, i oni bi trebalo da se dogode u tri meseca nakon toga. Dakle, izvesno je da će izbora biti i verujem da će i jednih i drugih biti pre kraja godine”, ističe Vuletić.

Kaže da ne vidi scenario u kojem izbori ne bi bili održani do kraja godine.

„Možda grešim, ali ne mogu da zamislim situaciju u kojoj izbora ne bi bilo do kraja godine, nakon svih ovih obećanja. Ako je već rečeno da će biti održani između septembra i novembra, onda je po svoj logici stvari to negde u oktobru“, kaže Vuletić.

Dodaje da, po njegovom mišljenju, ključno pitanje nije da li će izbora biti, već ko će na njima učestvovati.

„Što se izbora tiče, njih će biti, ali je samo interesantno ko će na njima učestvovati“, navodi Vuletić.

Skupovi kao pokazivanje političke snage

Govoreći o političkom značaju masovnih skupova koje organizuju vlast i studenti, Milivojević odgovara da je “sve to pomalo kopiranje onoga što su studenti uradili” i pokušaj da se odgovori brojkama.

“Ovde je sve u nekakvim brojkama. Ljudi koji nisu kompetentni, dakle, nisu ni matematičari ni ekonomisti, se kod nas bave izračunavanjem rasta izvoza, visinom GDP-a, postocima, a u ovom slučaju mere i koliko je ljudi bilo po kvadratnom metru”, ističe on.

Dodaje da su brojke, nekome, očigledno bitne.

“Prosečnom građaninu nisu bitne. Oni koji su juče bili na skupu znaju kako su došli na taj skup. Neću da ulazim u pitanja da li je neko nekome platio dnevnicu, potkupio ga na drugi način, obećao mu posao, pripretio mu da će izgubiti posao i tako dalje. To je stvar za svakog od njih koji su došli. Oni znaju i tačno i koliko ih je došlo i kolike su bile kvote i da li su te kvote ispunjene i tako dalje”, navodi Milivojević.

Milivojević smatra da se otvara i pitanje primene Zakona o javnom okupljanju.

„Po našem Zakonu o javnom okupljanju nemoguće je održati skup tri dana. Ovaj skup je prijavljen od petka u četiri ujutru do ponedeljka u četiri ujutru kao trodnevni skup. Postavlja se pitanje kako je i ko dao dozvolu za održavanje trodnevnog skupa“, kaže Milivojević.

On se osvrće i na skup u Pionirskom parku, navodeći da je, prema informacijama kojima raspolaže, prijavljen na neograničeno vreme.

„U Zakonu o javnom okupljanju piše da se javni skup na toj vrsti javne površine može održavati od šest ujutru do ponoći. To znači da bi, ako želite da i sutradan održite skup, morali da ga završite, uklonite opremu i ponovo prijavite novi skup od šest ujutru. Po mojoj računici, za ovih 16 meseci trebalo je da bude oko 450 dnevnih prijava tog skupa“, kaže Milivojević.

Prema njegovom mišljenju, problem je širi od samog prijavljivanja javnih okupljanja.

„Ovde imamo problem u kome se sa najvišeg nivoa legalizuje nepoštovanje Ustava i zakona. Daje se primer kako ne treba poštovati Ustav i zakon“, kaže Milivojević.

Ko danas može da okupi građane?

Na pitanje da li studentski skup smatra predizbornim, Vuletić odgovara da mu je važnije to ko danas u Srbiji može da organizuje masovno okupljanje.

„Jedino od političkih aktera trenutno u Srbiji masovan skup mogu da organizuju SNS i ono što se zove Studentska lista. Mislim da su to činjenice koje treba imati u vidu ako govorimo o političkim stvarima“, kaže Vuletić.

Dodaje da ne želi da ulazi u pravna pitanja, ali ocenjuje da se zakoni krše na različitim stranama.

„Pravo da vam kažem, kada bi se ulazilo u ove detalje na kojima Cvjetin, verovatno s pravom, insistira, pravna pitanja nisu moja oblast. Ali ono što mogu da vidim kao laik jeste da se, nažalost, sa svih strana krše i Ustav i zakoni. Niko za to ne odgovara“, kaže Vuletić.

Kao primer navodi univerzitete.

„Uprave su kršile Zakon o univerzitetu i Zakon o visokom obrazovanju. Niko ih nije pozivao na odgovornost, niti to sada čini“, navodi Vuletić. (Insajder TV, portal insajder.net, voditelj Marko Subotić, „Marker specijal“, 28.6.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=jGjf_DLN_NU

4 LICA SRBIJE | Razmere katastrofe

Učesnici: Božo Prelević, Nemanja Šarović, Jovo Bakić i Cvijetin Milivojević.

(KTV Zrenjanin, emisija „Četiri lica Srbije“, Bez cenzure – portal, bezcenzure.rs, 27.6.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=k5g26MUG29w&pp=ygURNCBsaWNhIHNyYmlqZSBrdHY%3D

Nikad bučnija najava SNS skupa: Na šta je Vučić spao?

Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, je u iznudici i pokušava da preuzme inicijativu, kažu sagovornici Danasa komentarišući nikad jaču kampanju u pozivanju građana na miting SNS “Srbija jedna porodica” 27. juna u Beogradu.

Danima unazad Vučić i ostati funkcioneri naprednjaka snimaju videe koje objavljuju na društvenim mrežama, a u kojima uz prigodnu poruku jedinstva i želje da se čuje njihovo mišljenje, pozivaju da se dođe.

Predsednica Narodne skupštine  Ana Brnabić je čak njihov dolazak povezala sa seckanjem paprike i britanskim sistemom obrazovanja, a što je za nju, kako je rekla, najvažnija stvar na svetu. Ona je, sedeći u kuhinji pored punog stola namirnica, navela da u tom sistemu možeš da dobiješ desetku ako argumentovano braniš svoje stavove koji nemaju veze sa stavovima profesora.

Brnabić je kroz primer pokušala da bude jasnija. Navela je da ti profesor koji je rekao da će paprika, ukoliko se iseče na jedan način, ispasti ukusnija, neće zameriti ako ti imaš argumente da će paprika ispasti ukusnija ako bude isečena na drugi način.

Na kraju videa napisano je “Zajedno gradimo budućnost Srbije. Svi smo jedna porodica. 27. jun Beograd”.

Tu je SNS stjuardesa, deda koji vodi unuka da odluči o svojoj budućnosti, ali i skeč u kojem sa plavim, crvenim i belim šeširima Brnabić, Miloš Vučević, lider SNS i Siniša Mali, potpredsednik naprednjaka, koji pozivaju da se dođe kako bi se video Mali kako igra Moravac.

Osim brojnih videa, tu je i velika bakljada centralnim ulicama u sredu uveče, ali i pešaci iz Novog Sada i Aranđelovca koji hrle ka glavnom gradu. Taj način odlaska na miting su naprednjaci, jasno je, preuzeli od studenata u blokadi.

Ovako intenzivan i nametljiv način pozivanja na skup na mrežama, potpomognut prilozima medija koji podržavaju vlast, davno nije viđen na našoj sceni. Zato je pitanje čemu tolika halabuka, ako vlast ima ogromnu podršku i poverenje i trebalo bi da građani koji podržavaju Vučića i SNS sami, bez puno molbi, odluče da u velikom broju dođu.

Sociolog Jovo Bakić kaže za Danas da Vučić sve vreme pokušava da preuzme inicijativu, jer tako želi da utiče na one koji se lome za koga da glasaju, ali teško mu ide, pa iako nemilice troši sve državne i kriminalne resurse.

– Pored toga, bodri svoje birače da se ne pokolebaju i budu borbeni. No, ne shvata da posle dugogodišnje katastrofalne vladavine tako može da izazove i suprotan efekat, jer ljudi su sve više ozlojeđeni i gnevni, pošto znaju da se u svrhe očuvanja jednog autoritarnog režima organizovanog kriminala troše ogromna sredstva svih građana – navodi Bakić.

Marketinškom stručnjaku Cvijetinu Milivojeviću ovo liči na to da je zapravo Vučić u iznudici.

– On ima dve mogućnosti. Jedna je da i formalno iz autokratije zakorači u diktaturu. Drugi izlaz, naravno, su demokratski slobodni izbori i to svaki normalan čovek i građanin ove zemlje želi. Vučić u ovom trenutku nije spreman na demokratske izbore. Nije spreman ni na kakve izbore, a kamoli demokratske – navodi on za Danas.

Milivojević tvrdi da  „SNS koristi propagandu Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije tridesetih godina prošloga veka“.

– Sada tek primećujemo i to ogoljeno da je svaka poruka kao iz priručnika doktora Jozefa Gebelsa. Ali, Vučić nije u situaciji da pravi veliko vežbalište, veliku arenu gde će se održavati tradicionalni skupovi njegove stranke, kao što su nacionalsocijalisti radili u Nemačkoj. Za šta su oni izabrali Nirnberg. Ikonografija, ali nažalost i sadržina poruka koju dobijamo, mnogo liči na taj ritual nacionalsocijalista koji su svake godine, svaki svoj partijski kongres isključivo i jedino održavali u Nirnbergu. Nažalost, po Vučića, njegov Nirnberg je Ćacistan, unutar kojeg se obavljaju mobilizacije pred svaki studentski skup u Beogradu i skup naprednjaka. Na šta je spao nekad moćni Aleksandar Vučić – pita se Milivojević.

Upitan hoće li halabuka uroditi plodom, odgovara da se autokrate ne oslanjaju isključivo na apele, pozive i propagandnu kampanju: „dođite da branimo Srbiju i da, dođite da branimo ne znam šta“.

– Nego to kombinuju sa potkupljivanjem. Dakle, plaćanjem dnevnica, opraštanjem grehova iz rane mladosti, reketiranjem, a bogami nekad i prinudom, kad govorimo o ljudima koji rade u javnim preduzećima. Ovde ne možemo govoriti o tome da li će on uspeti ili neće. Ne, on ne može da uspe. Njegov plafon je bio ono što je bio plafon prošle godine. To je nekoliko desetina hiljada ljudi i to je maksimum. Dakle, on više ne može dovesti na normalan način – zaključuje Milivojević.

Podsetimo, za subotu u Beogradu naprednjaci planiraju veliki događaj čiji će centralni deo biti Vučićev govor tokom večeri, kada bi trebalo da objavi ime SNS izborne liste i deo programa. Za one koji dođu pripremljen je dečiji i kulturno-umetnički program, dron šou, roboti koji igraju, zastava od 500 metara i mogućnost da građani izaberu pet od 15 predloženih važnih tema za budućnost. ((danas.rs, Danas, L. Valtner, 26.6.2026)

OBRAČUN ILI DOGOVOR Šta se krije iza “sukoba” između Dodika i Izetbegovića?

Ko na koga šalje “mudžahedine”, a ko je “štetočina”?

Svako ko je odvojio sedam minuta da posluša telefonski razgovor između predsjednika SNSD Milorada Dodika i predsjednika SDA Bakira Izetbegovića, mogao je da sazna odgovor na ova pitanje u direktnoj, nefiltriranoj političkoj razmjeni koja je ubrzo završila u javnosti.

Da li je riječ o stvarnom političkom sukobu ili još jednoj dobro režiranoj predstavi za javnost?

Sve je počelo prije tri dana, kada je Izetbegović, gostujući na FTV, rekao, između ostalog, kako će se status Milorada Dodika na kraju morati “nekom silom” riješiti. To je izazvalo oštru reakciju Dodika, koji je i nazvao Izetbegovića, nakon što ga je prethodno “počastio” sa nekoliko epiteta.

Uslijedila je rasprava koja je u kratkom vremenu prešla granicu uobičajene političke komunikacije i pretvorila se u otvoreno verbalno nadmudrivanje, uz međusobne optužbe koje su izazvale brojne reakcije javnosti.

Treba podsjetiti da su Dodik i Izetbegović godinama bili politički sagovornici u brojnim krizama, pregovorima i institucionalnim blokadama, stoga ne čudi da mnogi ovu konfrontaciju posmatraju sa dozom skepse, pitajući se gdje prestaje politički sukob, a gdje počinje politički dogovor. Jer, izborna je godina.

“Bildanje nacionalnih mišića”

Politička analitičarka Tanja Topić, kaže da „tobožnji sukob“ između Dodika i Izetbegovića liči na loše izrežiran film, čiju reprizu gledamo pred svake izbore.

– Sve već viđeno u smislu bildanja nacionalnih mišića i homogenizacije birača. I oni će zaokupiti medijsku pažnju u “sezoni kiselih krastavaca”. Godinama svjedočimo javnom verbalnom ratovanju, dok se iza kulisa savršeno dogovaraju i uzajamno podržavaju u ostanku na vlasti – rekla je Topićeva.

Svjetsko prvenstvo

Ni politički analitičar Cvijetin Milivojević, ne vidi sukob između Dodika i Izetbegovića, nego samo „tvrđenje pazara kod biračkog tijela“.

– Ja mislim da će ovaj njihov razgovor, obje verzije koje su dali o tome šta je ko kome rekao, i Dodiku u njegovom biračkom tijelu i Izetbegoviću u njegovom biračkom tijelu, pojačati rejting i kredibilitet. Ostaju principijelni i jedan i drugi. Ne uzmiču od onoga što su ciljevi i projektovane ambicije i obećanja obje političke stranke. Na drugoj strani, ja bih to ovako, ako smijem malo na šalu da okrenem, mogao okarakterisati kao susret u danu kada je Dodikov sestrić Vico Zeljković faktički slavio ulazak Bosne i Hercegovine u nokaut fazu Svjetskog prvenstva, a on je predsjednik Fudbalskog saveza Bosne i Hercegovine. Imamo i tu vrstu nekakve ugodne note. Malo su mediji, a mi građani, podlegli tome da svaka takva vrsta događaja na neki način vodi ka nečemu ružnom. Ja mislim da u ovom slučaju ne vodi – smatra Milivojević.

Milivojević nije siguran da li je ovaj „sukob“ dogovoren ili nije, ali siguran je u to da nijedan od pomenutih aktera nisu imali ništa protiv.

-Na kraju krajeva, Izetbegoviću, kao nekome ko je trenutno opozicija, apsolutno treba ovakvo obaranje ruku sa sebi jedino ravnim u BiH.  A kažem, dan je bio nekako svečarski u cijeloj Bosni i Hercegovini zbog fudbala. Uprkos činjenici da Izetbegović imputira Dodiku kako on ruši BiH, BiH je juče pobijedila i ušla među 32 najbolje zemlje na Svjetskom prvenstvu, i to zahvaljujući Dodikom sestriću – rekao je Milivojević. (srpskainfo.com, portal, EuroBlic, Sanja Krasić Božić, 26.6.2026)

Simulacija života ili „Srbija pobeđuje na svim frontovima“

*Za ono što sam radiš, optuži protivnika. (Jozef Gebels)

Sećate li se ono kad je, potkraj 2021, tadašnji srpski ministar unutrašnjih dela Vulin, sa sekretarom Saveta bezbednosti Rusije Patruševim, ozvaničio “zajedničku borbu protiv obojenih revolucija kao instrumenata Zapada za destabilizaciju slobodnih država”? A baš tada Srbija je, prema nepodeljenom mišljenju svih Poglavičinih evet-efendija, skutonoša i klimoglavaca bila ta – jedina slobodna zemlja u Evropi. Jerbo “Galsko Selo”, to “Ostrvo slobode” jošte nije bilo zasnovano, niti se naslućivalo da će snalažljivi ratnik Asteriks postati onaj, valjda svršeni, student Glišić, a Student Koji Želi Da Uči Pavlović, njegov nerazdvojni snažni prijatelj Obeliks, ali se još tada znalo ko je onaj Getafiks, “(s)mućkaroš” čarobnog napitka koji Ćacistancima, pardon Gal(c)ima, daje nadljudsku snagu.

Inače, samo dan pre ofanzive na “Simulante” (dakle, studente u pobuni), pomalo zaboravljeni i podosta skrajnuti general Šojgu je oštro demantovao Lavrova koji od prošlog leta tvrdi da u Srbiji nije u toku obojena revolucija (već bi deo Zapada voleo da se to desi), pridružujući se tako stavu našega Patrijarha i svetovnog mu Natpatrijarha koji su Putinu lično u brk skresali da je to – „cvjetnaja revolucija“ i tačka.

Bežeći od zloslutnih senki senovitog restorana na Senjaku i katastrofalnih predizbornih prognoza (“naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu”), naša se, “od Boga data” (?), vlast opet dohvatila nesrećnog FSB-ovog pečata iz prošle godine koji, radi autentičnosti, sada dobija i prezime (“Bobetnikov, čovek profesionalac”), e da bi dokazala da “nije bilo zvučnog topa”, već, izgleda, samo “produženog megafona Sime Spasića”, što ja od početka tvrdim?

“...To što su meni uradili će biti najstrašnija istorija beščašća, laži, kleveta, dehumanizacije, metaforičkog ubijanja, character assassination, što je gore od stvarnog ubijanja... sve perverzno inverzno, ni vi ni ja nismo pucali u njih, oni jesu pucali u mene neometano sve vreme... što su me ubijali kao čoveka, da ljudi nemaju predstavu o meni kao ljudskom biću, sigurno su uspeli deo ljudi da uvere u to... trebalo je da se razori Srbija koja misli srpski, cilj je bio da se vrati Srbija do 2012, Srbija propadanja i neuspeha...”, sasuo je sve to u jednom dahu, jednom cevčicom u sve srpske mozgove odjednom, poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH).

.   .   .

Ko se to nama tamo malo uspaničio? Onaj koji je, uoči 15. ožujka 2025, kuražno oformio Nezavisnu Državu Ćacistan (En-De-Ća) u sred dvorskog parka Obrenovića i Karađorđevića, pokretnim toaletima opkolio osmatračnicu srpskih vojvoda saz(i)danu od kamena donetog sa Kajmakčalana i u En-De-Ća, kao u tor, strpao i Stari i Novi dvor, i Predsedništvo i Skupštinu grada, pa na nekoliko meseci, i Skupštinu Srbije – a sve s ciljem da, kako je tada najavio na sednici Glavnog odbora SNS, „pusti da svet vidi ko je prvi počeo“, a onda će „država reagovati i svirati kraj“!?

Hegelovski hladno („ako se činjenice ne slažu s vama i protive se vašem poimanju i tumačenju sveta, tim gore po činjenice“), predsednica parlamenta pod državnim udarom i buduća v.d. vrhovna komandantkinja, iznela je tezu izokrenutu za 180 stepeni: Hteli su, tako što su „izmislili zvučni top“ i, tako „simulirajući, d' ubiju predsednika i izazovu građanski rat“...

Iako je, još te večeri, 15. marta, prošloga proleća, kao u pesmi „izdali me prijatelji, izdao me brat“, Dvorski Vučićoid, po narudžbini Dvorskog Odvjetnika, emitovao pesmu Dvorskog Guslara „Duni vetre, malo preko jetre“.

Sve opasno liči na pripremne radnje da Samodržac koji je okupirao sve tri grane vlasti studenstski pokret proglasi za terorističku organizaciju.

Što je i najnoviji živi dokaz da, svakoga dana, u svakom pogledu, sve više „napredujemo“ iz autoritarne u totalitarnu vlast.

Kao što završih kolumnu “Šta posle srpskog „Ermächtigungsgesetz“?” (17.5.2026): “A onda je, sada već ovlašćeni, vrhovni zakonopisac, zakonodavac i zakonotumač, 19. avgusta 1934, sam sebi u slavu, e da bi mu i nemački narod potvrdio novu funkciju Firera, organizovao referendum o tome da li da mu se prizna dvostruka pozicija - šefa države i šefa vlade. Odziv je bio 95-odstotni, a rezultat fenomenalan: čak 90 odsto nemačkih građana reklo je „ja“ (da) objedinjavanju Hitlerovih funkcija! Time je postao ne samo (i) vrhovni komandant nemačkih oružanih snaga i „najviši (jedini) zakon“ u zemlji, nego je i činjenicom da ga je podržalo čak 38 miliona Nemaca, „zapušio“ usta svim tadašnjim kritičarima u inostranstvu. Postao je, praktično, legalno nesmenjiv, jer je objedinjavao funkcije i šefa države i šefa vlade. Nemački vojnici su, od tog trenutka, zakletvu polagali ne više Nemačkoj, već lično Fireru, ali ne samo oni, nego su i državni činovnici morali da mu se zaklinju na odanost.” 

.   .   .

Dok je prizemljeni deo Ćacistanaca iz vazdušno-desantnog odreda sa čarter leta za Tivat, već počeo da preskače granične metalne ograde svoje En-De-Ća i da, na teritoriji ostatka Srbije, napada neke druge (preferiraju strane, npr. sa Humboltovog univerziteta) studente i profesore – u zgradi preko puta, buduća v.d. vrhovna komandantica i popečitelj pravde „simulirali“ su navodne pohvale Venecijanske komisije o ispravkama prepravki pravosudnih doktora Mrdića zakona da, vele oni, „tamo su nas svi pohvalili toliko da su rekli da, u poslednjih nekoliko godina, nisu videli nešto do te mere pozitivno“.

Mada se mnogo više čini da je Srbija, a propo evropskog šamara na temu tzv. nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva, u poziciji maturanta koji je pao na popravni, pa se još i hvali time što je u avgustu, na popravnom, dobio dvojku, pa sad gleda šta će i gde će, jer su njegovi ispisnici još u julu ispolagali prijemne i već poupisivali fakultete.

Dvorski Vučićoid je priopćio da je je u čarteru za Montenegro bilo "90 Srba, među njima i deca, žene, stariji i bolesni ljudi.” Uveče su, za Poglavicu, to već bili “sportisti i patriote Srbije”, koji su, navodno, samo poželeli da se Poglavica, sa njima i među njima, kao svoj među svojima, “oseća lepo”, baš kao i na Kineskom zidu sa folkloristima koji su, iz istih razloga, a na račun poreskih obveznika Srbije, leteli u Kinu. E, da bi njemu bilo lepo.

Klasičan šablon: Prvo se kreira i širi panika o rušenju države i ugroženosti Poglavičinog života, zatim taj po medijima glumi neustrašivog heroja koji se ničega ne boji, a sve to služi kao paravan za odvraćanje pažnje sa stvarnih gorućih tema i problema i kao opravdanje za represiju nad građanima.

A može im se, pošto “mejnstrim” nazovinovinarstvo u Srbiji deluje na postulatima Orbanovog (no, tamo je to, ipak, bilo “lajt”), ali hardkor” žurnalizma.

U Mađarskoj je to, donedavno, sve kuvano, a kod nas se i dalje kuva i distribuira iz jedne kuhinje, od pisanja vesti do diktiranja naslova. Centrala proizvodi “(dez)informativne sadržaje”, a  na medijima je samo da ih gotove preuzmu i emituju. “Novinarska” pitanja se naručuju ili prosleđuju sa jedne adrese. Vođine posebne “misli” se potcrtavaju i, pod obavezno, prenose u integralnoj verziji.

.   .   .

*Moj Fireru! Kao što smo izvršavali naše dužnosti u prošlosti, tako ćemo i u budućnosti čekati tvoju i samo tvoju naredbu. A mi, drugovi, znamo samo jednu stvar: da izvršavamo naredbe našeg Firera i da dokazujemo da smo ostali potpuno isti – odani samo svom Fireru – Adolfu Hitleru. Zig hajl! Zig hajl! (Viktor Luce, vođa SA odreda, govor na Praznik rada Rajha, 1934)

Znak odanosti Fireru, tridesetih godina prošlog veka, bio je pozdrav "Sieg Heil", što bi značilo „Živela pobeda” ili „Slava pobedi”. “Heil” može da se razume i kao “spas”, “zdravlje”, “pobeda”, i kao pozdrav, kao naše “živeli” ili “neka te prati blagoslov”. Firer, ako bi uopšte odgovarao, odgovarao je samo sa “Heil” ili, ređe, sa "Führergruß".

Ne budi primenjeno, kako su dalje “odrastale” paramilitarne fondacije unutar Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke? 

U knjizi “Čovek koji je stvorio Hitlera – rađanje vođe” (Okean, Beograd, 2004), psiholog i predavač iz oblasti kliničke psihologije i psihopatologije na univerzitetu u Saseksu, istražujući život i delo dr Edmunda Roberta Forstera koji je, pri kraju Velikog rata, u vojnoj psihijatrijskoj bolnici u Pauzevalku, uz pomoć metoda “pobede volje”, (iz)lečio kaplara Adolfusa (u prevodu: “plemeniti vuk”!) Hitlera od histeričnog slepila – tvrdi da Firer nije bio talentovan govornik, ali je “svoj zanat demagoga govornika, godinama učio i izučio u teškoj i neumoljivoj školi, u kojoj je nasilje bilo uvek prisutan pratilac njegovih reči”.

U jednom intervjuu, ranih dvadesetih godina 20. veka, sam Hitler je rekao: “Javilo mi se da ću ja osloboditi nemački narod i učiniti Nemačku velikom!”

Prve dve godine partijskog vojevanja, Hitlerovi  telohranitelji, koji su provokatore šutirali i udarali palicama bili su neorganizovana ekipa kavgadžija, više motivisana očekivanjem tuče i besplatnim pivom nego političkom odanošću.

Od avgusta 1921. ove “redare”, najpre Karl Majer, pa onda Ernst Rem, organizuju u disciplinovanu borbenu jedinicu, bezazleno je krsteći imenom “Gimnastička i sportska divizija” koja će, kako je pisalo u lecima za regrutaciju (pisao “Volkischer Beobachter”), “ostvariti i širiti vojničku ideju slobodne nacije. Ona će usaditi u srca mladih članova neizmernu želju za akcijom, utuviti i utisnuti u njihove mozgove da ne stvara istorije ljude, već ljudi istoriju”.

Petog oktobra 1921. ta je jedinica dobila novo ime, Sturmabteilung (Jurišni odred; SA) i novog komandanta, Johana Ulriha Klinča. Ljudi su bili opremljeni jeftinim kakibraon košuljama iz armijskih viškova, prvobitno namenjenih trupama u Africi, što je bio razlog da ova veoma organizovana “narodna vojska” koja je ulivala strah postane poznata kao “Braon košulje”. Kasnije, da bi parirao sve većoj moći SA odreda, Hitler je organzovao “pretorijansku gardu” koja se zaklinjala na vernost njemu, a ne partiji. Ovi ljudi koji su nosili crne skijaške kape, sa srebrnim dugmadima u obliku mrtvačke glave i trake sa crno obrubljenim krstovima na rukama bili su jezrgro za “Zaštitnih odreda” (Schutzstaffel; SS) koji su zvanično nastali 9. novembra 1925.

Nakon dolaska NSDAP na vlast, ministar unutrašnjih poslova Herman Gering je, kao deo svoje unutrašnje političke borbe sa komandantom SS-a Hajnrihom Himlerom, osnovao novu nezavisnu formaciju pruske političke policije, pod imenom Geheimes Staatspolizeiamt (Državna tajna policija), skraćeno Gestapo.

Gestapo je stavljen iznad zakona jer je (dotadašnja) policija mogla da izvršava svoje dužnosti “samo u okviru postojećih zakona”. Među najcitiranijim Geringovim naređenjima bila su i ova: “Prvo pucaj, pa onda istražuj. Ako pogrešite, ja ću se za to pobrinuti.” Pa: “Svaka greška koju naprave moji policajci moja je greška. Meci koji ispaljuju su moji meci.” Pa, posle “paljenja Rajstaga”: “Ne zanima me da sprovedem pravdu. Moj je zadatak da uništim, istrebim.”

.   .   .

Ide Vidovdan, a time i, makar i sa godinu docnje, promocija knjige “Kako sam ih (obojenu revoluciju) pobedio svuda u svetu”, te, kako već najavljuje Dvorska Promidžba, “najveći skup u istoriji”, pošto se povest  računa ne od p.n.e. ili Hristove nego od A.V. ere, tj. leta Gospodnjeg 2012.

En-De-Ća je, za naprednu “copy paste” promidžbu, evo već drugu godinu, nešto kao srednjevekovni kitnjasti nemački Nirnberg, za originalnu NSDAP propagandu. Mesto za pokazivanje moći i lojalnosti Vođi, ali i glavni, za “ne daj, Bože”, mobilizacioni punkt  lojalističkih snaga. I, ako čitate konkurs namenjen civilima bez policijskog iskustva (!) da se prijave za prijem u posebne jedinice MUP-a, možda i buduća glavna regrutaciona baza naših specijalnih policijskih snaga.

Šest godina uzastopno Nirnberg je bio “oduševljeni domaćin” veličanstvenih godišnjih nacionalsocijalističkih partijskih skupova i lojalističkih vojnih i paramilitarnih parada u cilju prikazivanja “trijumfa volje” nad nevoljom. Nirnberg je, kao raskršće sedam glavnih železničkih linija, bio lako dostupan; stari centar grada je bio relativno skučen, tako da je, čak i skromniji broj “lojalista” mogao da predoči impresivnu predstavu sile, paradirajući uskim ulicama. Grad iz 11. veka, sa kosim krovovima, tesnim vijugavim kaldrmisanim ulicama i kitnjastim mostovima, bio je u potpunom skladu sa nacističkim pseudomitološkim i romantičarskim “narodnjačkim” korenima.

Čim je došao na vlast, 1933, Reichskanzler je naredio svojim arhitektama da, na jugoistočnim obodima, naprave veliki kompleks građevina i arena na otvorenom, kako bi obezbedili amfiteatre za skupove. To je podrazumevalo i tri ogromna platoa za održavanje smotri, od kojih je svaki mogao da primi oko pola miliona ljudi, pa arene u kojima su se održavali javni i paradni vojni manevri, kao i “Grose štrase”, betoniran, 1600 metara dugačak i 90 metara širok prostor, duž kojeg su mogle da paradiraju velike vojne formacije i oklopna vozila.

Pisac Alan Vajks je ovako opisao ikonografiju skupova nacionalsocijalista: “Jeftina teatralnost nije izostavljena, niti se štedelo u velikoj melodrami koja je slavila neumoljivo čudovište nacizma. Pod svetlošću reflektora, uokvireni natkriljujućim zastavama, vatrometom i insceniranim bitkama, gromoglasna ratnička muzika I hipnotički napevi gušili su racionalnost, ali ne i Firerovu kreštavu tiradu ispunjenu mržnjom.”

Ovaj prikaz nemačkog  Mesije najživopisnije je predstavljen u filmu Leni Rifenštal o partijskom kongresu NSDAP, 1934, “Trijumf volje”. Film počinje sporim, lirskim prikazom planina i oblaka, a onda se oblaci polako razilaze i vidi se avion koji leti iznad hiljada jurišnika u braon košuljama, što marširaju u naizgled beskrajnoj povorci. Senka aviona se, uz simfonijsko izvođenje himne nacista “Marš Horsta Vesela”, pretvara u crno raspeće i pomera se iznad ogromne mase. Apokaliptičnim simbolizmom Rifenštal je uporedila Hitlera sa vaskrslim Hristom koji silazi sa neba i donosi vojničku i političku slavu i oslobađanje od prošlih grehova onima koji su sledbenici nove nacističke “religije”...

.   .   .

Uoči poslednjeg studentskog skupa u Novom Sadu nije stigla tradicionalna “anonimna dojava” da su, u svim vozovima, na svim železničkim linijama širom Srbije, postavljene bombe, ali je Više javno tužilaštvo u Beogradu podiglo lestvicu na najviši nivo, tvrdnjom da su studenti, na ranijim plenumima, isplanirali kako da simuliraju upotrebu „zvučnog topa“ 15. marta prošle godine, sve sa ciljem da državni organi „u domaćoj i međunarodnoj javnosti budu optuženi za upotrebu 'zvučnog topa', kako bi se stvorila panika i strah kod građana, te izazvali nemiri koji bi doveli do nasilne promene ustavnog uređenja i ugrožavanja bezbednosti države". Zamenik višeg javnog tužioca najavio je da će “nadležni organ MUP-a, a to je Služba za borbu protiv terorizma, koja je inače specijalizovana za terorizam i za ekstremizam, a ovo predstavlja ekstremizam, utvrditi identitet četiri grupe lica koji će posle toga biti procesuirani”.

A opseg kazni koje naš Krivični zakonik propisuje za “dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije” i slične (“terorizam”) nepodopštine se kreće od minimalno, šest meseci do doživotne robije.

To je svako onaj ko:  “ugrožava nezavisnost” tako što na protivustavan način pokuša da dovede Srbiju u položaj potčinjenosti ili zavisnosti prema nekoj drugoj državi; “prizna kapitulaciju ili okupaciju” tako što potpiše ili prizna kapitulaciju ili prihvati ili prizna okupaciju Srbije ili pojedinog njenog dela; “ugrozi teritorijalnu celinu” tako što silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi.

To je i onaj ko: “napadne na ustavno uređenje” tako što silom ili pretnjom upotrebe sile pokuša da promeni ustavno uređenje Srbije ili da svrgne najviše državne organe i onaj koji “poziva na nasilnu promenu ustavnog uređenja” tako što u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti Srbije poziva ili podstiče da se silom promeni njeno ustavno uređenje, svrgnu najviši državni organi ili predstavnici tih organa ili onaj ko, u nameri rasturanja, izrađuje ili umnožava materijal koji je po svom sadržaju takav da poziva ili podstiče na vršenje dela prethodnog stava ili ko upućuje ili prebacuje na teritoriju Srbije takav materijal ili drži veću količinu tog materijala u nameri da ga on ili neko drugi rastura...

Jednako loše bi se, prema našem KZ-u, proveo i svako onaj ko bi počinio krivično delo “terorizma”, kojim se kvalifikuje nečija “namera da ozbiljno zastraši stanovništvo, ili da prinudi Srbiju, stranu državu ili međunarodnu organizaciju da nešto učini ili ne učini, ili da ozbiljno ugrozi ili povredi osnovne ustavne, političke, ekonomske ili društvene strukture Srbije, strane države ili međunarodne organizacije”, tako što bi “napao na život, telo ili slobodu drugog lica”, “izvršio otmicu ili uzimanje talaca”, “uništio državni ili javni objekat, saobraćajni sistem, infrastrukturu uključujući i informacione sisteme, nepokretnu platformu u epikontinentalnom pojasu, opšte dobro ili privatnu imovinu na način koji može da ugrozi živote ljudi ili da prouzrokuje znatnu štetu za privredu”, “izvršio otmicu vazduhoplova, broda ili drugih sredstava javnog prevoza ili prevoza robe”, onaj ko “proizvodi, poseduje, nabavlja, prevozi, snabdeva ili upotrebljava nuklearno, biološko, hemijsko ili drugo oružje, eksploziv, nuklearni ili radioaktivni materijal ili uređaj, uključujući i istraživanje i razvoj nuklearnog, biološkog ili hemijskog oružja”, onaj ko “ispusti opasne materije ili prouzrokuje požar, eksploziju ili poplavu ili preduzima druge opšteopasne radnje koje mogu da ugroze život ljudi”, ko “ometa ili obustavi snabdevanje vodom, električnom energijom ili drugim osnovnim prirodnim resursom koje može da ugrozi život ljudi”. Ali, i svako onaj “ko javno iznosi ili pronosi ideje kojima se neposredno ili posredno podstiče na vršenje krivičnog dela terorizma”.

No, da li, u većini ovih mogućih dela i njihovih potencijalnih počinilaca, prepoznajete studente ili, možda, nekoga sa pr(a)ve strane? Da li je cilj da se “nepostojeća studentska lista”, tj. prava opozicija proglasi za terorističku i zabrani joj se učešće na izborima, nešto slično što se događalo na trima izborima (novembar 1933, mart 1936, te 1938) u Nemačkoj, nakon što je, na osnovu Zakona o prenosu ovlašćenja, zabranjen rad svim partijama osim NSDAP?

.   .   .

Aleksandar je ime već promenio u “Srbija”, a Vučić prezime u “Pobeđuje” što, ne bud’ primenjeno, izgleda kao nastavak krađe, prekrađe i falsifikovanja nemačke nacionalsoscijalističke propagande iz tridesetih godina 20. veka.

“Srbija pobeđuje” (“... na svim frontovima”), pa je umalo pobedila i na “frontu” protiv mladunaca strašnih belih čiopa ugnjezdenih na palati “Albanija”!

Slogan "Deutschland siegt an allen Fronten" („Nemačka pobeđuje na svim frontovima”) stidljivo je korišćen i pre, a masovno je, radi stvaranja iluzije o nepobedivosti nemačke vojske i održavanja visokog morala među Nemcima, uz simbol “V” (od eng. Victory), eksploatisan u fazi brzih vojnih uspeha i prodora, na početku Drugog svetskog rata.

Parola je korištena na plakatima, lecima, ali i u obliku grafita po fasadama zgrada u okupiranim gradovima, na Ajfelovoj kuli u okupiranom Parizu, a visila je i na sedištu  “Soldatensender Belgrad” (Vojni nemački radio Beograd), tamo gde je danas naše Ministarstvo inostranih poslova.

Radio Beograd je tada imao najmoćniju mrežu releja u ovom delu Evrope, čuo se od Narvika do severne Afrike, od Panonije preko Sahare do Bliskog istoka, zbog čega su nacisti, nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije, u Beogradu stacionirali odsek za propagandu za ceo Jugoistok.

Poručnik Karl-Hajnc Rajntgen, zadužen za početak rada “Sender Belgrad”, nije imao previše muzičkih ploča, pa je zato, u emisiji “Čas za vojnike”, na nemačkom, najčešće puštana pesma “Lili Marlen”, u oiginalnoj interpretaciji nemačke šansonjerke Lale Anderson. Obožavali su je “nemački vojnici od Tripolija, preko Kavkaza, bosanskohercegovačkih planina do grčkih ostrva”. Stekla je ogromnu popularnost, pa je, do kraja rata, emitovana je svake večeri od 21:55 časova, a “Sender Belgrad” je postao prepoznatljiv po njoj. “Lili Marlen” je, tako, spontano ili smišljeno, svake večeri, makar na nekoliko minuta, “ujedinjavala srca ljutih neprijatelja” iz zaraćenih strana, u “univerzalnom muškom osećanju – ljubavi prema ženi”. Svakog dana slušalo ga je šest miliona ljudi sa obe strane fronta.

“Sender Belgrad” je imao je i deo programa na srpskom jeziku, a predsednik kvislinške vlade Milan Nedić je doneo svojevrsnu uredbu o obaveznom prenošenju i slušanju emisija “srpske obaveštajne emisije Radio-stanice Beograd” po javnim lokalima, kada je po kafanama morala da “vlada potpuna tišina, a gosti nisu smeli da budu posluživani”.  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 22.6.2026)