уторак, 7. фебруар 2023.

Cvijetin Milivojević: Tinjajući sukob SNS i SPS ne gledati fatalistički

Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je danas da "tinjajući sukob" Srpske napredne stranke (SNS) i Socijalističke partije Srbije (SPS) ne treba gledati fatalistički, ocenjujući da postoji niz mogućnosti za raspetljavanje tog sukoba.

Milivojević je za agenciju Beta kazao da predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić tim sukobom pokušava da kupi vreme, nakon nekoliko najava da će napustiti mesto šefa političke stranke, ali i mesto predsednika države.

"Najjednostavnije rešenje za sukob je da vlada potraje do septembra, a da bi Vučić nakon toga mogao da bude premijer i da ostane na čelu SNS", rekao je Milivojević.

Podsetio je da Vučić po Ustavu ne može da se kandiduje za treći predsednički mandat i dodao da ukoliko bi bio premijer, po zakonu bi mogao da ostane na čelu političke stranke.

Prema njegovim rečima, Vučić se na sednici Skupštine o Kosovu i Metohiji ponašao kao lider političke stranke, a ne predsednik države što pokazuju svađe sa opozicionim poslanicima, navodeći da je on gotovo upravljao sednicom parlamenta. (www.beta.rs, 7.2.2023)



Ima li smisla da opozicija sad bojkotuje Skupštinu Srbije?

Iako nema smisla bojkotovati institucije, efekat bi bio postignut ako bi cela parlamentarna opozicija bojkotovala Narodnu skupštinu.

Ciljani i povremeni bojkot ili organizacija alternativne skupštine sada mogu dati rezultat, smatraju sagovonici Danasa odgovarajući na pitanje ima li smisla da opozicija bojkotuje rad parlamenta.

Posle dvodnevne burne skupštinske rasprave o Kosovu, u kojoj je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, nije odgovorio na postavljena pitanja a skupštinska većina i predsednik Skupštine ponovo pokazali da nemaju nikakvog poštovanja prema opoziciji, lider pokreta Srbija centar Zdravko Ponoš je sugerisao opozicionim partijama da bi trebalo da razmisle o bojkotu.

On je između ostalog rekao, da je predsednik „pokazao da mu ne treba Vlada, za ministre nije bilo mesta ni na galeriji, a Skupštinu je izvrgnuo ruglu, kako bi pokazao kako je ona prethodna, jednostranačka SNS bila umivenija. Njemu Skupština treba samo kao pokriće i da pruži formalni legitimitet njegovoj samovolji“.

Ponoš je sugerisao parlamentarnoj opoziciji da bi, zbog toga, trebalo da razmisli o bojkotu rada Skupštine, jer je raniji bojkot izbora „zažuljao“ vlast.

Iako se poslednje zasedanje skupštine po brutalnosti naprednjaka nije mnogo razlikovalo od prethodnih, kada su opozicioni poslanici najniže vređani, isključivan im je mirkfon, oduzmana reč, kažnjavani su bez osnova, opoziciji, koja se na sve to žalila na sve strane, nije padao na pamet novi bojkot.

To se može razumeti ako se uzme u obzir to da opozicija, skrajnuta sa nacionalnih frekvencija svaki prenos zasedanja Skupštine maksimalno koristi za promociju svojih ideja, ali i za organozovane akcije poput držanja transparenata sa porukama na aktuelne teme, skretanje pažnje javnosti na otvorena pitanja i probleme.

Da li u takvim okolnostima ima smisla da opozicione partije ponovo izađu iz predstavničkog doma, pitali Dušana Spasojevića, vanrednog profesora Fakulteta političkih nauka, politikologa Cvijetina Milivojevića i političkog analitičara Dragomira Anđelkovića.

Spasojević za Danas kaže da misli da nema smisla bojkotovati institucije.

– Opozicija je pokušala sa bojkotom i parlamenta i izbora i to nije dalo očekivane rezultate, što znači da sada mora da nađe način da izvuče najviše iz postojećih uslova. To ne znači da mora da učestvuje u svakoj aktivnosti (np.r povremeni i ciljani bojkoti mogu da daju nekakav rezultat), ali načelno gledano, nakon izlaska na izbore 2022. bojkot nije na raspolaganju kao sredstvo – smatra on.

Politikolog Cvijetin Milivojević ukazuje na to da je Vučić raspravu o Kosovu u parlamentu iskoristio da najveći deo opozicije svrsta bilo u leve, bilo u desne divljake, a da ove koji mu daju blanko podršku bilo šta da učini, pozicionira kao front “pristojne Srbije”, na čijem je čelu on lično.

– Tako da smo ponovo u periodu “prvobitne akumulacije kapitala” i opet ne znamo ni šta je ni ko je ni gde je opozicija. Opozicija nije trebalo ni da učestvuje u raspravi u kojoj se raspravlja zvanično o nekakvom birokratskom izveštaju, a nad zemljom se, navodno, nadvio nekakav bauk ultimatuma – opisuje on.

A kad je reč o bojkotu navodi da bi to imalo efekta ako bi cela parlamentarna opozicija bojkotovala.

– Uostalom, ako su se čak i Ćuta Jovanović i Boško Obradović složili da u parlamentu skoro da nema poslanika koji su za nezavisno Kosovo ili prijem Kosova u UN, bio bi čist opozicioni mazohizam da im skupštinska većina i dalje prišiva izdaju ili ratnu politiku – navodi on.

Anđelković ima kreativan predlog za opoziciju.

– Pošto vlast obesmišljava parlament i onemogućava opoziciju da deluje na regularan način, opozicija treba da povuče kreativan potez. Da prihvati ovo što je rekao Ponoš a da ne izađe iz parlamenta. Drugim rečima, da napravi konferencije ili rasprave na otvorenom pred medijima kao alternativni parlament gde će reći ono što ne mogu da kažu u Skupštini. Takvu vrstu nastupa treba kombinovati sa klasičnim parlamentarnim nastupom i pokazivati građaniam da ne mođe da se kaže sve što bi trebalo da se kaže slobodno u parlamentu – zaključuje on. (www.danas.rs, Danas, L. Valtner, 7.2.2023)

понедељак, 6. фебруар 2023.

Ko je politički profitirao od sednice Skupštine - Vučić ili opozicija?

Beograd - Nakon sednice Skupštine Srbije o Kosovu, na kojoj je učestvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a koja je na momente bila na ivici fizičkih obračuna, još nema istraživanja o tome koliko je političkih poena dobila ili izgubila vlast, a koliko opozicija, i kako je sve uticalo na birače.

Stručnjaci za politički marketing, ipak, imaju sličan utisak: bolje od opozicije je prošao predsednik Srbije, jer se sednica svela na izjašnjavanje za ili protiv njega, a o sadržaju francusko-nemačkog predloga za rešavanje pitanja Kosova se malo govorilo.

Javnost je tako ostala uskraćena za odgovore na brojna pitanja u vezi sa evropskim non-pejperom, za koji je Vučić ranije izjavio da ga je prihvatio.

Predsednik Srbije je, pošto je javnosti saopštio da su mu zapadne diplomate predočile posledice neprihvatanja evropskog predloga za Kosovo, izjavio da će političke predstavnike pozvati na konstultacije i omogućiti im uvid u predlog. Međutim, konsultacije se nikada nisu desile i sve je prebačeno u Skupštinu, čije sednice građani mogu da gledaju u direktnom prenosu.

Bojan Klačar, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), za Glas Amerike kaže da je Skupština kao pozornica, i da su svi akteri koji u njoj učestvuju fokusirani su na to šta će da kažu svojim biračima. U tom smislu, smatra da su sve političke stranke ispunile svoje ciljeve sa kojima su ušle u Skupštinu.

"S tim što mi se čini da je ciljeve bolje postavila Srpska napredna stranka (SNS), jer je trebalo da brani dokument koji nije najpovoljniji za Srbiju. Najveći deo opozicije je pokušavao da prebaci teret priče o Kosovu na priču o samoj vlasti ili Aleksandru Vučiću, što mi se čini da je bio bolji teren za SNS. Zato verujem da je SNS uspela da, na neki način, zaštiti svoju poziciju time što je čitavo izjašnjavanje u Skupštini uspela da svede na za ili protiv Vučića, i uspela da izbegne situaciju da na nju padne veliki teret odgovornosti za dokument koji možda nije najpovoljniji za nju".

Politički analitičar Cvijetin Milivojević nema sumnje da je Aleksandar Vučić marketinški pobedio na sednici parlamenta, za koju kaže da je bila izuzetno gledana. Smatra da je Vučić skupštinsku govornicu koristio kao glasilo na stranačkom mitingu.

„On se nije tokom ta dva dana ponašao kao predsednik republike, u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima, nego kao predsednik SNS… Zbog toga što su mediji i kanali komunikacije pod njegovom kontrolom, iz parlamenta je otišla samo jedna slika – da je tamo bila neka vandalistička opozicija koja je pokušala da linčuje predsednika, odustane od Kosova, izda i sruši Srbiju", kaže Milivojević za Glas Amerike, osvrćući se na incident kada su poslanici pojedinih opozicionih stranaka ustali sa svojih mesta i prišli mestu gde je sedeo Vučić, jer im nije data reč na osnovu povrede Poslovnika.

Situacija je bila na ivici fizičkog obračuna poslanika opozicije i vlasti, a predsednik Skupštine je upitao da li su poslanici opozicionih Dveri, Zavetnika, Narodne stranke i DSS-a "došli da linčuju predsednika".

"Opoziciju je prikazao kao ekstremiste – i sa leve i sa desne strane, nacionalne i proevropske. I između te dve grupe "ludaka", on je na čelu broda „pristojnih ljudi“. On je time testirao ono što se očekuje da će učiniti – da će napraviti neki nadstranački pokret koji će formirati kada se povuče sa čela SNS", ocenjuje Milivojević.

Klačar je saglasan da je jedan od ciljeva naprednjaka bio da diskredituju opoziciju i prikažu ih kao "loše momke". Drugi cilj je, kako kaže, bio da se održi balans unutar stranke.

"SNS je ideološki homogena stranka i njihove birače neće poremetiti izjašnjavanje za ili protiv Aleksandra Vučića, oni ga smatraju liderom od najvećeg poverenja. Cilj SNS je bio da sa skupštinske sednice izađe tako da se ne naruši ideološka homogenizacija u stranci i da ne budu dovedene u pitanje najbolje namere koje ima Vučić sa ovim sporazumom".

A šta je dobila/izgubila opozicija?

Predstavnici vlasti su posle sednice, u medijima optuživali opoziciju da je namerno izazvala incident, da joj nije stalo do Kosova, da ne podržava "državotvornu" politiku predsednika Srbije i slično.

Desna opozicija je unapred odbacila evropski plan za Kosovo i optužila Vučića da je "izdao Srbiju". Pojedine građanske i proevropske stranke su zamerile što nemaju uvid u tekst sporazuma i kritikovale politiku aktuelne vlasti, a pojedini predstavnici iz oba opoziciona spektra izjasnili su se protiv priznanja nezavisnosti Kosova i članstva u UN.

„Ja mislim da su pristalice opozicije uz njih, ne verujem da je opozicija izgubila ništa, ali nisam siguran ni da je dobila nove birače. Kada je reč o ovom proevropskom bloku, mislim da je izgubila Stranka slobode i pravde, jer su branili neodbranjivo. Protiv su Kosova u UN i priznanja Kosova, a zalažu se za sankcije Rusiji, a Rusija po toj logici ne bi štitila interese Srbije. Ta pozicija nije razumljiva ni ljudima koji su glasali za njih. Na drugoj strani, izgubili su deo birača stanke poput Zavetnika i DSS-a, to je SNS odmah demonstrirao jer je predstavio preletače koji su iz tih stranaka prešli kod naprednjaka“, kaže Milivojević.

Klačar zaključuje da je opozicija ispunila jedan od ciljeva - a to je da odgovornost za eventualni sporazum prebaci na Vučića.

"Videćemo da li su desničarske stranke uspele da preko nastupa u Skupštini motivišu birače za neke ulične proteste koje ja očekujem. Možda to neće biti sutra, ali verujem da će u narednom periodu desničarske stranke sve svoje javne nastupe usmeriti na to da motivišu birače da im se odazovu na nekim budućim protestima, možda u danu kada bude eventualno potpisivanje".

Ispred Skupštine je prvog dana rasprave održan protest, koji su podržale i desne opozicione partije, a na kojem se skupilo stotinak građana.

Skupština Srbije je posle dva dana maratonskih sednica usvojila vladin izveštaj o pregovorima Beograda i Prištine, koji obuhvata period do 15. januara ove godine. Vučić se sa petoricom zapadnih diplomata sastao 20. januara, kada je i izjavio da je prihvatio evropski predlog za Kosovo - koji je bio neformalna tema sednice Skupštine - o čemu građani nisu saznali ništa više od onoga što je ranije objavljeno u medijima.

Vučić je na sednici Skupštine, u replici poslanicima Dveri, rekao da su vrata Predsedništva otvorena za sve one koji žele da se upoznaju sa francusko-nemačkim predlogom iza zatvorenih vrata i da neke detalje ne iznose u javnost. Nije poznato da li je neko od predstavnika opozicije prihvatio njegov predlog. (www.glasamerike.net, portal, Jovana Đurović, 6.2.2023)

Вријеме не ради за Београд

Београд - Вријеме не ради за Србију, јер се западним силама све више жури да питање Косова и Метохије ријеше прије окончања рата у Украјини, имајући у виду да се ствари у овој земљи и не одвијају онако како су замислили.

Каже ово за “Глас Српске” бивши српски дипломата Зоран Миливојевић наводећи да је српском руководству сада више него икада потребно мудрости, знања и стрпљења.

- Стање на терену је такво да Русија полако, али сигурно остварује своје циљеве. Ни ефекти санкција уведених Москви нису дали резултата. У таквим околностима на западу расте тежња да се бар питање Косова, односно западног Балкана што прије ријеши и стави под окриље НАТО-а. И то нико од тих политичара који долазе из Берлина, Брисела или Вашингтона и не крије. Због тога је притисак на Србију све већи од стране земаља Квинте да се прихвати такозвани француско-њемачки споразум, односно Шолц-Макрон, за српску јужну покрајину - каже Миливојевић.  

Овај дипломата сматра да Србија не може прихватити овај споразум, те да и даље треба да остане на чврстом становишту да је признање Косова неприхватљиво, односно свега онога што би му омогућило да постане пуноправна чланица Уједињених нација.

- Шта је рјешење? Прије било каквог наставка разговора Београда и Приштине треба инсистирати да се коначно формира заједница српских општина. То је прво на дневном реду, и на томе треба инсистирати иако се Аљбин Курти томе противи. Постоји Бриселски споразум за који и Американци кажу да се мора испоштовати. То што Курти не спушта гард није наш проблем и лопта је у његовом дворишту. Нека Америка о томе брине ако жели да се дијалог настави. Када се ово питање коначно ријеши, тек онда се може и о осталим стварима разговарати и преговарати, а које не подразумијевају одрицање од државних и националних интереса - сматра Миливојевић.

Мисли да би руководство Србије требало озбиљно да схвати и све отвореније пријетње појединих земаља уколико се не постигне договор са Приштином у мандату садашње америчке и бриселске администрације.

- Када велики губе, онда се они не понашају рационално, већ са позиције силе. И с тим треба рачунати и имати у виду. Зато треба бити мудар и сталожен и не доносити исхитрене одлуке - додао је он.

С њим је једним дијелом сагласан политички аналитичар Цвијетин Миливојевић, наводећи како он сматра да вријеме, ма како то парадоксално звучало, ипак ради за Србију.

- Зашто то сматрам? И Русији и западним земљама је Србија потребна, и њено терање да на силу призна независност КиМ могло би Београд само гурнути ка Русији. Знају то и у Вашингтону и Бриселу. И обратно. Моје мишљење је да је тренутно бољи и неки статус кво него одрицање од Косова. Погледајте пример Кипра, који није признао отцепљење једне трећине своје територије - каже овај аналитичар за “Глас Српске”.

Сматра да се и даље мора разговарати са представницима међународне заједнице без обзира на њихове захтјеве, јер би одбијање било равно харакирију. Мишљења је и да поменути француско-њемачки план никако априори не треба одбити, али и да се према њему треба односити као према једној иницијативи која може да прерасте у оквир за преговоре.

- Никако не треба прихватити оно што у њему пише, јер то води ка независности Косова. Иницијатива О.К, али садржај никако. Такође, мишљења сам и да, уколико ће се ЗСО формирати по законима и уставу Косова, на то не треба пристати, јер то значи да би Вашингтон и Брисел у наредној фази тражили да Београд призна независност Косова. Свака власт која би то урадила могла би се сматрати велеиздајничком - каже он.  

Ескобар

Специјални изасланик САД за западни Балкан Габријел Ескобар изјавио је да би прихватање европског плана било важан корак за нормализацију односа Београда и Приштине и још једном поновио да је примјена Бриселског споразума и формирање заједнице српских општина (ЗСО) законска обавеза Приштине која се мора испунити. Он је у интервјуу за портал “Павловић тудеј” рекао да САД у потпуности подржавају дијалог који води ЕУ како би била постигнута нормализација у односима Београда и Приштине. (www.glassrpske.com, Глас Српске, Бањалука, Вељко Зељковић, 6.2.2023)

субота, 4. фебруар 2023.

Milivojević: Vučić se u Skupštini ponaša kao predsednik SNS-a, a ne države



Politikolog Cvijetin Milivojević bio je gost emisije "Pokreni se" na TV Nova, gde je analizirao naslove iz dnevne štampe.

Kako je rekao, skandalozno je što se tokom dva dana skupštinske rasprave o Kosovu i Metohiji premijerka Srbije nijednom nije pojavila.

„Zašto ona nije bila u Skupštini? Kao što znate, po Ustavu i zakonima Srbije, Vlada je ta koja vodi spoljnu i unutrašnju politiku, a ne predsednik. Ja nju nisam primetio za dva dana“, rekao je Cvijetin Milivojević.

On je istakao i da se Vučić u Skupštini ponaša kao predsednik SNS, a ne kao predsednik države. (www.nova.rs, TV Nova S, "Pokreni se", voditelj Danilo Mašojević, 4.2.2023)

https://nova.rs/emisije/milivojevic-vucic-se-u-skupstini-ponasa-kao-predsednik-sns-a-a-ne-drzave/

https://www.youtube.com/watch?v=7mX4GrqBtB0


четвртак, 2. фебруар 2023.

Плашење мечке ултиматумом

Иако је рок за бечки ултиматум званично испостављен Србији 23. јула 1914, у шест часова по подне (мада су неки извори тврдили да је тај телеграм Николи Пашићу уручен у 14.30, у Нишу, а други да се то десило тек у 11 увече истога дана), истицао 25. јула у 17 сати – већ у 11 увече, 23. јула, из Земуна је на Београд испаљена прва топовска граната.

Официјелно, дакле, пошто Пашић није био у Београду, ултиматум је примио његов заменик Лазар Пачу и одмах о томе телеграфски упознао све велепосланике Србије по свету, речима које се памте: „Српска влада још није донела никакву одлуку, пошто се сви министри не налазе у Београду, али још сада вам могу рећи да су ти захтеви такви да их ни једна српска влада не би могла примити у потпуности."

Ту ситуацију, „јулску кризу“, и фуртутму у онодањој „међународној заједници“ најпластичније је оцртала политичка карикатура под насловом „Der Stänker“ („Смутљивац”), објављена, 8. августа 1914, у немачком сатиричном часопису „Kladderadatsch“, која приказује представнике европских држава како седе за столом. У првом кадру, централне силе с гађењем држе зачепљен нос док се мала Србија придружује столу, а Русија јој се радује. На другој слици, Србија, шокирајући присутне,  боде Аустро-Угарску, којој Немачка одмах нуди подршку; у наредном кадру АУ тражи сатисфакцију од Србије, док опуштена Њемачка, са рукама у џеповима, не примећује да се Русија и Француска нешто домунђавају у позадини. На следећој слици, АУ грубо вуче Србију, док узнемирена Немачка гледа у љуту Русију и хоће да склапа споразум са Османским царством, а Француска покушава да разговара са Британијом. У последњем кадру, избија општа туча у којој се Немачка и Француска одмах сукобљавају, Британија то уплашено посматра, док здесна још један ратник прети да се придружи из мрака, а то је, вероватно, Јапан или Бугарска.

Врховникова Тајница припретила нам је, 109 година касније, да - ако случајно не подржимо Врховника за оно што он гледе предлога / иницијативе /плана / платформе / концепта / ултиматума „Квинте“ одлучи било шта да одлучи – да ће нам ЕУ увести визе, па нећемо моћи у шопинг до Будимпеште и Беча! „Хор бечких дечака“ из српских удружења, привредних комора и центара унутрашње финансијске моћи најавио је повлачење страних (нарочито немачких) инвеститора и инвестиција. А бивши ратни хушкач, данас бљувач мира по сваку цену и шеф скупштинског одбора за КиМ, рапортирао је да смо стављени уза зид пред стрељачки строј ако се не окренемо, пази сад, „евроатлантском путу“!?

За нијансу суптилнији били су нам трансмитери ЕУ и НАТО порука, наши људи из великог финансијског света, попут једног колумнисте портала овдашње јавне куће медијске који пита „може ли Србија да преживи економски ултиматум ЕУ“. Он пројектује да би се, у случају српског „не“, претње кретале од обуставе преговора са ЕУ, укидања фондова подршке ЕУ које Србија добија као кандидат за чланство, поновног увођења виза, обесхрабрења инвеститора из ЕУ, до потенцијалних додатних финансијских санкција (нпр. забране приступа краткорочним комерцијалним кредитима), забране дугорочних кредита европских банака, ЕБРД-а и, евентуално, Светске банке и ММФ-а, а у крајњем случају, и правог ембарга, па чак и заплене имовине... али, и – „не би се могло искључити и да НАТО, макар формално, окупира Србију“!?

Коначно, у скупштинском монологу на слободну тему, на дан Преподобног Јевтимија Великог, храбро је, упркос заклетви на дипломатски „четам хаус“ који је изнад Устава Републике Србије, ако не сам садржај „немачко-француског-Квинта-ЕУ предлога“, Врховник српски лично бар обелоданио шта пише у светојовањском ултиматуму Србији уколико не прихвати оно што пише у „ономе што не сме да се обелодани“.

Дакле: „Да ли ти разумеш, Александре“ – питали су Врховника „представници пет најмоћнијих држава света“ (по један Амер, Немац, Француз, Италијан и Словак, прим. Ц.М) – „ми смо одлучни да решимо све проблеме, јер не желимо да дозволимо ескалацију сукоба на Балкану“. Па, даље: „У трећој реченици су ми рекли: Поштовани председниче, уколико се не прихвати имплементација ове иницијативе, бићете суочени са заустављањем приступних преговора са ЕУ, прекидом доласка даљих инвестиција, али и повлачењем свих инвестиција и другим свеобухватним мерама које ће показати како ће проћи сви који нису у сагласју са ЕУ!“

Иначе, ако нам је за утеху, Врховник не мисли да би нас неко бомбардовао, ако одбијемо ултиматум (то је, по њему, синоним за „прихватање реалности“), али бисмо, извесно је, постали – „европска парија“. 

За слабије упућене, „парија“ је индијска каста, племе које Индуси презиру као нечисто, племе прастановника Индије које су санскртска племена победила презрела, људи који се рађају као робови и понајвише служе као робови баш код тамошњих Европљана.  

Но, вратимо се на ултиматум од 23. јула 1914. којим је, након Сарајевског атентата, Аустро-Угарска од Србије захтевала следеће:

„Да угуши сваку публикацију која дражи на мржњу и на презирање аустро-угарске монархије и чија је општа тенденција управљена против интегритета монархије;

да одмах растури друштво „Народна одбрана” чија се сва пропагандска средства имају конфисковати и да исто тако поступи против свих осталих друштава и удружења у Србији, која се баве пропагандом против Аустро-Угарске; краљевско-српска влада постараће се, да та растурена друштва не продуже своју делатност под другим именом или у другој форми;

да без одлагања одстрани из јавне наставе у Србији, како у погледу службеника тако и у погледу наставних средстава, све што служи или што би могло послужити томе да се подржава пропаганда против Аустро-Угарске.

да отклони из војске и из државне службе уопште све официре и чиновнике који су криви за пропаганду против Аустро-Угарске. Цесарска и краљевска влада задржава право да њихова имена саопшти краљевској влади уз предају материјала који их терети;

да пристане, да у Србији органи ц. и кр. владе учествују при угушивању превратничких покрета, уперених против територијалног интегритета монархије;

да поведе истрагу против оних саучесника у завери од 15. јуна, који се налазе на српској територији;

у истрази која се на то буде односила учествоваће органи које ће ц. и кр. влада за то делегирати;

да без икаквог одлагања ухапси мајора Воју Танкосића и извесног Милана Цигановића, српског државног чиновника, који су резултатом истраге компромитовани;

да успешним мерама спречи учествовање српских власти у кријумчарењу оружја и експлозива преко границе;

да оне органе пограничних власти у Шапцу и Лозници, који су извршиоцима злочина у Сарајеву помогли да пређу преко границе, отпусти из службе и строго казни;

да ц. и кр. влади да изјашњења о неопростивим изјавама високих српских чиновника у Србији и у иностранству, који без обзира на своје званичне положаје нису презали да после атентата од 15. јуна у интервјуима говоре на непријатељски начин против Аустро-Угарске;

да без одлагања извести ц. и кр. владу о извршењу мера, у прошлим тачкама обухваћеним.“

И, како је, доскорашњи рекордер по броју мандата на челу српских влада Баја Пашић, коме данас Врховникова Тајница (трећи пут премијерка!) опасно дува за вратом, реаговао на АУ ултиматум (аутор је мађарски барон хрватског порекла Александар Мусулин, прим. Ц.М), а најпосле и објаву рата?

Пашић је рекао да му се чини да је депеша, и по форми и по садржају, једна мистификација и да је он, због тога, наредио да се утврди одакле је и како је, да ли преко Темишвара, Черновица, преко Букурешта или откуда већ, телеграм стигао. Потом је, наводно, казао да је била грешка што је телеграм објављен у новинама („Политика“) и тако унесен немир у народ, а затим (одговарајући на питање новинара шта влада намерава да учини у погледу Београда) био јасан: „Ако уистину дође до рата, Београд ће једно време наоко бити брањен, а онда предат“.

Васа Казимировић, у књизи „Никола Пашић и његово доба 1845 – 1926“, пише да је Пашић посетио и немачког посланика Гризингера и, показавши му примљени телеграм, затражио објашњење. Овај је одговорио да њему ништа није познато о АУ објави рата Србији, наглашавајући да био он, да је рат објављен, то свакако морао знати.

Велепосланик АУ барон Гизл (иначе, српски зет) је, у свом извештају министру Бертхолду, тврдио претходно да се у Србији „озбиљне речи изговорене са нашег мериторног места (ултиматум) сматрају за блеф“, што се, наводно, видело и по томе да „никакве мере нису предузете за стављање војске у приправно стање, да се чак отпуштају резервисти и да ништа није учињено за мобилизацију другог позива“.

Пре седнице министарског савета 24. јула, Пашић је свратио код руског посланика Штрандтмана, који ће известити Петроград да је „Пашићева реакција била да нити је могућно да се прихвати АУ ултиматум нити, пак, да се одбије, и да би се стога морало настојати да се добије у времену“, као и да ће замолити италијанског краља да посредује између Србије и АУ.

Али, Пашић је тада поручио и да „ако је рат неизбежан – ми ћемо се борити“.

Седница владе је трајала скоро цео дан, до 18.40, али коначна одлука (сем да се влада пресели у Ниш) није донета.

Једновремено, влада је послала молбе и ноте великим државама тражећи од њих да заштите независност Србије, а престолонаследник Александар је упутио телеграм руском цару молећи за заштиту, уз нагласак да је „Србија спремна да прими све АУ захтеве који не грозе положају независности државе, а исто тако и све оне које Ваше Величанство саветује да примимо“.

Одговор српске владе Пашић је лично уручио посланику фон Гизлу, у суботу 25. јула 1914, нешто пре шест увече, пошто се претходно улицама Краља Милана и Студеничком, одвезао колима у АУ посланство. Сусрет је трајао два минута. Србија је прихватила готово све услове ултиматума осим захтева да се аустро-угарској полицији дозволи деловање у Србији. Пошто одговор на ултиматум није био „vorbehalhlos“ („без икаквих ограда“), барон Гизл га није прихватио, уз образложење да одговор српске владе не задовољава и да то означава прекид дипломатских односа Србије и АУ.

Српским одговором је, али само релативно, био задовољан и немачки цар Вилхелм („то је капитулација најпонизније врсте; нема разлога за мобилизацију“), али „пошто се оријенталцима, отуда лажљивцима, неискренима и мајсторима у одуговлачењу“ (тј. Србима) и „комаду папира“ не може потпуно веровати – он је препоручио: „douce violence“ („слатка сила“). То би значило да Аустрија затражи (привремену) гаранцију - окупацију Београда, док се услови из АУ ултиматума не  испуне и спроведу. Он је АУ назвао „слабом” јер није довољно агресивна на Балкану, али је сматрао да до промене моћи мора да дође, а Аустрија мора да постане преовлађујућа на Балкану у односу на мале државе, а на рачун Русије.”

Непосредно пре српског одговора на ултиматум, Русија је одлучила да ће интервенисати у сваком аустроугарско-српском рату. Руска влада је заузела став да би прихватање ултиматума (Београду је препоручено да прихвати оне делове који нису значили понижење) значило да Србија постаје АУ протекторат, и с обзиром да је шест година раније отћутала анексију БиХ, што је охрабрило експанзију АУ и Немачке, кренула је у делимичну мобилизацију (маскировка).

Први лорд тадашњег британског адмиралитета Винстон Черчил је написао да „Европа дрхти на ивици општег рата“ и да је „аустријски ултиматум Србији најдрскији документ те врсте икада смишљен”, али је и даље веровао да ће Британија остати неутрална у надолазећем рату.

Али, АУ је већ пре тога била одлучила, а 28. јула у 11 сати пре подне и објавила рат Србији!

Никола Пашић је, много година касније, о ултиматуму говорио овако: „Наш одговор на ултиматум аустријски ишао је много даље од онога што је допуштала народна част једне независне земље која, шта више, није имала ни за шта себе да прекори. За време оних 48 часова који нам је рок Аустрија оставила у свом ултиматуму, ми смо до најситнијих појединости испитивали поједине ставове ултиматума и мерили тежину сваке речи у нашем договору. У то време поступци оних у Бечу били су нас уверили да, и кад бисмо усвојили ултиматум и без најмање резерве, рат се не би избегао.“

Питање свих питања јесте: „Је ли било Кнежеве вечере?“ Да ли је уистину било ултиматума о Јовањдану 2023? Известитељка Европског парламента за Косово Виола фон Крамон, на пример, тврди да није било никаквих ултиматума, већ су западни представници „дошли у доброј вери да покрену ствари и понуде Србији и Косову пут напред“....

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 3.2.2023)

среда, 1. фебруар 2023.

OPASNE GEOPOLITIČKE IGRE Status Srpske (ne) treba vezati s Kosovom

Pozivanje čelnika Republike Srpske na različite aršine koje Zapad ima prema tzv. nezavisnom Kosovu i prema statusu Srpske, iako s moralne strane potpuno ispravno, neće donijeti mnogo koristi Srpskoj, a Srbima u južnoj srpskoj pokrajini nanosi mnogo štete.
Ovo za Srpskainfo tvrde politički analitičari, bivše diplomate, kao i dobri poznavaoci geopolitičkih odnosa Istoka i Zapada, komentarišući nedavni javni komentar predsjednika Srpske Milorada Dodika o dvoličnosti koju zapadne sile demonstriraju na Balkanu.
Dvostruki standardi
U pisanom osvrtu na aktuelnu situaciju u vezi s Kosovom, kao i ultimatuma koje je Zapad postavio pred Srbiju, Dodik je, podsjećamo, između ostalog ukazao na to da je za one koji smatraju „potpuno normalnim to da Kosovo protivustavno, jednom odlukom kaže da je nezavisno od Srbije“, s druge strane „nenormalno“ to da Republika Srpska, koja je, kako ističe, od 1992. do 1995. „de fakto i de jure bila nezavisna država“, morala i mora da ostane u BiH.
– Tako smo, na svega nekoliko stotina kilometara, dobili dva aršina koja su neodrživa, i toga je svjestan onaj dio međunarodne zajednice koji gura politiku dvostrukih standarda na dva slučaja, a u oba su akteri Srbi – naveo je Dodik.
Politički analitičar i direktor PR agencije „Pragma“ iz Beograda, Cvijetin Milivojević, smatra da od Dodikovog povlačenja paralela između statusa Kosova i Republike Srpske, koje je aktuelni predsjednik RS već više puta javno iznosio, iako s moralne strane opravdano, u praksi i realpolitici, kako kaže, nema mnogo vajde.
– Mislim da bi čelnici Republike Srpske trebalo da se fokusiraju na istrajavanje u zahtjevima na postepenom, pa makar i puzajućem povratku izvornih dejtonskih nadležnosti koje su otete Srpskoj. Te nadležnosti su bile stub onoga što se zvalo Dejtonski sporazum, a koji je bio vrhunska vrsta kompromisa za BiH nakon bratoubilačkog rata s velikim brojem žrtava – kaže Milivojević za Srpskainfo.
Zato što Amerikanci tako kažu
On, između ostalog, ističe i to da je najbolji komentar o „pravilima“ koja trenutno vladaju u međunarodnom pravu dao hrvatski predsjednik Zoran Milanović, koji je nedavno javno poručio da su Zapad i NATO izvršili aneksiju Kosova.
– Milanović je ogolio ono što smo svi znali, a on je, inače, predsjednik države koja je među prvima priznala nezavisnost Kosova. Jasno je da je NATO izvršio aneksiju Kosova, a sada, kada to čine Rusi sa pojedinim dijelovima Ukrajine, to se onda na Zapadu zove drugačije. Velike sile neće odustati od toga da su one u pravu. Pokušaj da se te stvari izjednačavaju i da tražite neku pravdu u ovim vremenima su osuđene na neuspjeh. Zapad, odnosno Amerikanci, smisli su tu “genijalnu” varijantu da Kosovo nije presedan, nego sui generis. Po njima, Kosovo nije presedan na koji se sutra može pozivati Republika Srpska, Donbas ili Katalonija, već je to slučaj sam po sebi. To je sui generis zato što su Amerikanci tako rekli, pa čak i bez potrebe da obrazlože zašto je to jedinstven slučaj. Veliki crtaju međunarodno pravo kojeg, zapravo, više i nema. Oni crtaju pravila po kojima se nešto dešava – objašnjava Milivojević.
Što se tiče ponovljenog insistiranja predsjednika Republike Srpske da se između statusa Kosova i Srpske povlače paralele, Milivojević ocjenjuje da se na to može gledati i kao na neku vrstu političkog pragmatizma, ali i još snažnijeg vezivanja Srpske uz interese Moskve.
– Već nekoliko godina ponavljam da glavni garant autonomije Republike Srpske unutar BiH više nije Beograd, nego je to Moskva, a u određenoj mjeri i Peking. Tu treba biti veoma jasan. S druge strane, jasno mi je zašto Dodik, kao predsjednik Republike Srpske, ima potrebu da uvijek ima najbliže odnose sa svima koji su bili na čelu Srbije, bez obzira o kome je riječ. To je na neki način normalna potreba nekog ko se nalazi na čelu „mlađeg brata“ , ako je Srpska mlađi brat Srbije. Opet, smatram i da je nepotrebno to da se Dodik prečesto poziva na Kosovo, pogotovo ne u kontekstu blanko podrške koju šalje Vučiću za rješavanje kosovskog pitanja – zaključuje Milivojević.
Opasno guranje prsta u oko zapadnim silama
Bivši karijerni diplomata i član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, Srećko Đukić, takođe smatra da u interesu Republike Srpske i Srbije, kao i srpskog naroda koji živi na Kosmetu, nije da zvaničnici Srpske pretjerano insistiraju na izjednačavanju statusa Srpske sa statusom južne srpske pokrajine.
– Kao prvo, mislim da nije potrebno da se Srbi odriču BiH kao svoje države, jer je ona to vjekovima bila. Čak ni u istorijskom smislu nije opravdano da se Srbi odriču svoje državotvornosti u BiH – kaže Đukić.
Dodaje da je pogrešno i to da se Srbi, kao narod, vezuju isključivo za interese jedne velike sile, pa makar to bila i Rusija, prema kojoj srpski narod, kako ističe, tradicionalno gaji posebne odnose.
– Opasno je u ovoj situaciji, kad traje skoro otvoreni sukob Rusije sa Zapadom, gurati prst u oko zapadnim silama. Ne vidim način kako nam Rusija trenutno može pomoći, osim deklarativno. Što se tiče javnog osvrta predsjednika Srpske na dešavanja vezana za Kosovo, smatram da je to potpuno kontraproduktivno. Kao i u brojnim prethodnim slučajevima, svako insistiranje iz Republike Srpske na vezivanju statusa Kosova s njenim statusom u BiH dovelo je do davanja argumenata rukovodstvu kosovskih Albanaca, ali i samom Zapadu, da sabotiraju uspostavljanje Zajednice srpskih opština uz izgovor da im „ne treba nova Republika Srpska“. Da nije bilo takvih uplitanja, vjerujem da bi ZSO još davno bila formirana – smatra Đukić.
NEKAD I SAD
Osvrćući se na današnji status Kosova i Republike Srpske, Cvijetin Milivojević navodi da je prije skoro 30 godina, odnosno u vrijeme završetka ratnih sukoba u BiH, radio seriju intervjua s tadašnjim albanskim političarima s Kosova.
– Oni su govorili da Kosovo unutar tadašnje SR Jugoslavije i Srbije treba do dobije onoliko prava koliko dobiju Srbi u BiH ili tadašnjoj srpskoj Krajini u Hrvatskoj. U to vrijeme bili bi prezadovoljni s takvim statusom. Na kraju, ispalo je da su prošli mnogo bolje nego što su očekivali – kaže Milivojević. (www.srpskainfo.com, EuroBlic, Boris Knežević, 1.2.2023)