Doviđenja autokratijo sa plutokratijom, dobar dan... (2)!

Bio jednom jedan državni sekretar u Ministarstvu pravde koji je još o Bogojavljenju te, po mnogome simptomatične, 2020. godine (korona, nelegalno vanredno stanje, bojkot izbori bez kampanje i izborna lista „Unseren Kinder – die Zukunft durch AV“), predlagao da se menja Ustav Srbije kako bi pravosuđe dobilo „eksternu kontrolu“, jer su „sudstvo i tužilaštvo postali neodgovorna grana vlasti i zatvoreni sistem koji vodi računa samo o sebi". U prilog svome predlogu naveo je primer Francuske u kojoj, kako je rekao, sudstvo i nije grana vlasti već „autoritet“, i gde sudije i tužioce postavlja predsednik države, pa se, eto, dosetio da bi i „predsednik Vučić mogao da postavlja sudije“.

Jerbo, ko šiša Ustav koji proklamuje načelo podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku?!

Bila i jedna poslanica Es-en-esa koja je, u Narodnoj skupštini Srbije, 2022, predložila „da damo mandat našem predsedniku da vlada doživotno“.

Ima i dan-danas jedna ministarka za javnu upravu i lokalnu samoupravu koja, uprkos izvršnoj sudskoj presudi i odavno isteklim zakonskim rokovima, ne dozvoljava nove izbore u Zaječaru, pošto nije sigurna da bi ih njena vladajuća koalicija dobila.

Ima jedan sudija Ustavnog suda Srbije koji javno smatra da, kada je reč o ingerencijama predsednika Republike, nije važno šta su po Ustavu njegova ovlašćenja, već koliko je glasova dobio na poslednjim izborima, te da je veći problem od kršenja načela podele vlasti to što su se „sudska vlast i tužilaštvo otrgnuli od izvršne i političke vlasti“.

Taj čovek koji, kao sudija izvestilac, već dve godine, u svojoj fioci, pod ključem, „drži izbornu volju građana“ sa izbora 2023, pre neki mesec je, kao nagradu za vlastito rušenje Ustava, dobio i funkciju predsednika tog „vrhovnog čuvara i kontrolora ustavnosti i zakonitosti“.

A parlament nam je, kao najviše ustavotvorno, zadonodavno i predstavničko telo, još od druge polovine novembra 2024, pod državnim udarom koji je izvršila Poglavičina Tajnica za specijalne operacije lično.

Dokle smo, u međuvremenu, stigli?

Vlada je, pre neku nedelju, pod okriljem javnog mraka, ukinula transparentnost procesa izrade i usvajanja zakona, uredbi, strategija i programa, tako što je izmenila uredbe o analizi efekata propisa i uredbe o metodologiji izrade dokumenata javnih politika. Paralelno je ukinula i funkcionalan sistem interne kontrole, važan za dokazivanje političke odgovornosti ministara za predlaganje, a Vlade i Narodne skupštine za usvajanje loših propisa i nesprovodivih strategija i programa.

Počela je, iza zaključanih vrata, nejavna (!?) „javna rasprava“ o Nacrtu izmena Zakona o unutrašnjim poslovima.

U danima kada se sa Filozofskog u Nišu „otcepljuju“ tri departmana da bi se priključili „Fakultetu za srpske studije“ u osnivanju; u nedeljama kada Crkva najavljuje formiranje „svog“ univerziteta, ministar za javna ulaganja, bez pardona, izvaljuje: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca, u kovčegu.“

A ministar za informisanje dodatno potpaljuje:  „Studenti (mladi) nisu svesni da tamo ona policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“...

Na Vaskrs po starom kalendaru pao „stariji brat“ Orban Viktor, a predsednica srpskog parlamenta pod državnim udarom zakazala  sednicu nelegalne i nelegitimne Skupštine...

Pa, da nastavimo onda tamo gde smo stali u tekstu “Da li je Srbija iz autokratije zakoračila u diktaturu?” (23.3.2026).

Tanka je “linija što spaja i razdvaja” samovladu od diktature. U oba slučaja reč je o koncentraciji vlasti u rukama jednog vođe i najužeg mu kruga upravljača, u našem primeru, plutokrata.

Razlika je samo u tome što u autokratiji još postoje, kakve – takve, formalne demokratske institucije (izbori, parlament, sudovi…), dok diktatorski režim sve manje robuje i samoj formi, tj. ne biva više ograničen nikakvim institucionalnim okvirima, poput ustava, zakona, običaja i sličnih “trivijalnosti”.

.   .   .

I nekadašnji autokrata Slobodan Milošević ozbiljno je, krajem devedesetih godina, doduše u vanrednim okolnostima, u vreme izbijanja prvih većih sukoba na Kosovu i Metohiji i, neposredno pre NATO agresije na Srbiju, ispipavao mogućnosti prelaska u diktaturu.   

Kao ledenu osvetu akademskoj zajednici zbog ključne uloge studenata u tromesečnim građanskim protestima, u zimu 1996/97, trojna koalicija SPS – SRS – JUL servirala je, potkraj maja 1998, rigidni Zakon o univerzitetima, poznat po nadimku „Šešeljev zakon“.

Cilj je bio potpuno ukidanje autonomije i odstranjivanje režimu „neposlušnih elemenata“ sa univerziteta, a „država“ je sebi uzurpirala pravo da ona odlučuje o stepenu akademske autonomije. Vlada je dobila ovlašćenje da, po svojoj volji i meri, postavlja članove upravljačkih struktura na univerzitetima, uključiv i rektore i dekane. Obračun sa slobodnomislećim nastavnicima odvijao se preko naturanja obaveze potpisivanja novih zakona o radu, pa je, zbog odbijanja da potpišu ovaj papir, samo sa Univerziteta u Beogradu izbačeno 200 nastavnika i saradnika, a mnogi su suspendovani. Fakultete su preplavili u crno odeveni naoružani likovi, policija i parapolicija, koji su zastrašivali, pretresali, pa čak i fizički maltretirali studente i nastavnike.

Ostaće upamćeno da je, u danu kada je zakon usvajan, tadašnji drugi čovek radikala, a potonji predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je da „nije završio fakultet zato što nije valjao (prethodni) Zakon o univerzitetu“.

Potom je, 20. oktobra 1998. godine, usvojen i jednako rigidan, „Šešelj – Vučićev“ Zakon o informisanju (prethodila mu je Vladina Uredba o cenzuri) čiji je cilj bio da se, drakonskim novčanim kaznama, finansijski iznure i ubiju mediji koji su se suprotstavljali režimu.

Strah od od ukidanja autonomije univerziteta, opet se probudio kada je nedavno obnarodovano da je Vlada na čijem je čelu profesor Medicinskog fakulteta Đuro Macut formirala Radnu grupu za visoko obrazovanje, sa dva zadatka: da analizira trenutni rad univerziteta i predloži nove oblike „održivog” finansiranja i da izradi Nacrt zakona o visokom obrazovanju, što je Rektorski kolegijum UB protumačio kao izvesno „finansiranje privatnih univerziteta iz budžeta, dolazak stranih univerziteta bez akreditacija, smene dekana i postavljanje uprava od strane vlasti”.

U međuvremenu, sa obrazloženjem da istražuje smrt studentkinje Milice Živković, policija je upala na Filološki fakultet i u Rektorat UB, i time i praktično narušila autonomiju univerziteta.

.   .   .

Našu vlast EU monitorinzi i dalje, svrstavaju  u „hibridne” ili “neliberalne” režime, u „autokratizovane sisteme“, u režime „kompetitivnog autoritarizma“ ili „spin diktature“, što bi značilo da nekakav privid političkog pluralizma postoji, da se izbori, doduše uz „nefer uslove“, održavaju, da i opozicija, kakva-takva, ne samo da učestvuje na izborima nego i u radu nelegalnog parlamenta, da nekakvi nejaki mediji egzistiraju, da ni represija nije dosegnula nivo „čistih“ diktatura...

Sve je, tako gledano, na tankoj žici između samodržavlja i diktature.

Hajde zato da se podsetimo kako su nemački naconalsocijalisti namaknuli čak dvotrećinsku većinu potrebnu za legalno i legitimno uvođenje diktature, tj. za izglasavanje Zakona o ovlašćenju („Zakon za otklanjanje patnje naroda i Rajha“; „Zakon o popravljanju stanja naroda i države“, „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“, skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“), iako su, samo tridesetak dana pre toga, imali tek relativnu većinu za izglasavanje svoje vlade.

O tome, u knjizi „Nastanak Trećeg Rajha“ (Penguin, 2005), Ričard Evans beleži: Nije da je bilo sasvim "bez otpora". Nacisti su na izborima, 5. marta 1933, osvojili samo 288 od 647 mandata (44 odsto), a uz podršku koalicionih partnera tek 52,52 odsto mesta, što je mnogo manje od potrebne supervećine od dve trećine za izmenu ustava. Zato su se nacisti oslonili na kombinaciju mita, pretnji i represije da bi, među opozicionim poslanicima, napabirčili dovoljno glasova za usvajanje Zakona o ovlašćenju. Glasanje je bilo 444-94, a 109 poslanika je bilo odsutno. Svi socijaldemokrati koji su bili prisutni glasali su protiv Zakona o ovlašćenju, dok su svi prisutni članovi drugih partija glasali za. Vođa SPD-a Oto Vels održao je tada čuveni govor, direktno se obraćajući kancelaru Hitleru: „Možete da uzmete naše živote i našu slobodu, ali ne i našu čast; mi smo bespomoćni, ali ne i bez časti!".

Što se tiče 109 odsutnih, svi osim dvojice bili su socijaldemokrati ili komunisti koji su bili pritvoreni prema Dekretu o požaru u Rajhstagu, koji je izdao predsednik Paul von Hindenburg nakon „Paljenja Rajhstaga“ i koji je suštinski poništio građanska i politička prava protivnika nacista. Iako su komunisti osvojili 81 mandat na izborima 5. marta, nije im bilo dozvoljeno da zauzmu ta mesta, većina njih bila je zatvorena, kao i 26 socijaldemokrata koji su bili u pritvoru ili u egzilu.

Odsutnost 109 poslanika, značilo je da Rajhstag nije imao potreban kvorum od 432 člana (dve trećine) za usvajanje ustavnih izmena, ali nacisti jednostavno nisu računali 81 mesto koje bi pripadalo komunistima, smanjujući prag na 378 i dajući im kvorum. Prema tom tumačenju, stoga im je bilo potrebno tek 359 glasova za usvajanje Zakona o ovlašćenju.

.  .  .

Predsednik fon Hindenburg je, 13. marta 1933, doneo uredbu o osnivanju Ministarstva Rajha za narodno prosvetljenje i propagandu. Novopostavljeni ministar dr Jozef Gebels (prethodno razočaran time što je izvisio za mesto ministra kulture i obrazovanja) je ovako objasnio svoj posao: „Ministarstvo ima zadatak da u Nemačkoj sprovede duhovnu mobilizaciju. Ono je na polju duha ono što je Ministarstvo odbrane na polju bezbednosti... duhovna mobilizacija je, takođe, neophodna, možda čak i neophodnija od materijalnog osposobljavanja naroda za odbranu.“ (Zoran S. Cvetković, „Gebels – gospodar istinite laži“, Agnosta, 2018)

Kancelar i novoustoličeni diktator Hitler je, 30. juna, shodno Zakonu o ovlašćenju, lično doneo Naredbu o zadacima tog ministarstva: „Ministarstvo Rajha za narodno prosvetljene i propagandu je nadležno za sve zadatke koji se tiču duhovnog uticanja na narod, promocije države, kulture i privrede, obaveštavanja domaće i inostrane javnosti o tome i upravljanja svim sredstvima i instalacijama koje služe toj svrsi.“

Nemačka kulturna politika propisana je i omeđena Hitlerovim „Majn kampfom“, nacionalsocijalistički ideal umetnosti se oslanjao na nemački klasicizam i romantizam; pored veličanja rastističke politike, najveći značaj dat je „tradicionalnoj nemačkoj porodici“ i njenim vrednostima, veličanju germanske mitologije i, stvarne i izmišljene, „nemačke prošlosti“, uz agresivno uspostavljanje i izgradnju kulta ličnosti Adolfa Hitlera.

Nacistička propaganda je uklanjala sve ono što nije bilo po njenim ideološkim merilima; bila je, uglavnom selektivno destruktivan, filter i cenzor u umetnosti i narodnom „prosvetljenju“. Ona je stvorila i termin „izopačene umetnosti“, u koju je svrstavano ono što nije odgovaralo nacionalsocijalističkim ideološkim obrascima. Već  8. aprila 1933, u Karlsrueu je održana prva propagandna izložba „nepoželjnih“ (!) umetničkih dela; prvo čuveno javno spaljivanje knjiga („pročišćenje nemačke kulture“) organizovano je 10. maja 1933, a u novembru 1936. ministar Gebels je zabranio umetničku kritiku.

(Pre tačno jedne decenije, propagandna služba Es-en-esa, organizovala je, u beogradskoj Galeriji „Progres“, izložbu „Necenzurisane laži“, na kojoj je „izvešala“ dve i po hiljade, proskribovanih, „nepoželjnih“ priloga i naslova u medijima, među kojima je visilo i desetak mojih „izopačenih“ radova.)

Pošto je u Trećem Rajhu sve moralo da „ide po zakonu“, ministar Gebels je, 29. marta 1939, doneo i Naredbu o zaštiti muzičkog kulturnog dobra, čime je ustanovljena centralna muzička cenzorska institucija pod nazivom „Muzička kontrola Rajha“.

Nacisti su ukinuli i akademske slobode, u okviru procesa "usaglašavanja" (Gleichschaltung) univerziteta sa nacističkom ideologijom. Usledilo je masovno otpuštanje jevrejskih i liberalnih profesora, nastavnicima i studentima "nearijevcima" i politički nepodobnima uskraćeno je pravo na rad i studiranje, studentske organizacije su stavljene pod apsolutnu kontrolu Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP). Došlo je do potpune nacifikacije nastavnog plana na fakultetima, uništeno je slobodno kritičko mišljenje, univerzitetske biblioteke su očišćene od "nenemačkog" duha, knjige su javno spaljivane, a vrhunski nemački univerziteti pretvarani u oruđe propagande i indoktrinacije za nacizam.

Hajnrih Himler, vođa Gestapoa, službe bezbednosti ili SS-a, paravojne organizacije koje je upravljala nemačkim logorima, kontrolisala profitabilnu mrežu preduzeća i štitila Firera lično, 1935. je osnovao elitni nacistički istraživački institut „Ahnenerbe“, što bi značilo „nešto nasleđeno od predaka“. Imao je dvostruki zadatak. Prvi je bio stvaranje mitova, korišćenjem naučnih i kvazinaučnih metoda, odnosno traganjem za novim dokazima o velikim dostignućima i impozantnim delima nemačkih predaka, ako treba, sve do starijeg kamenog doba (Heder Pringl: „Himlerov veliki plan“, Alnari, 2008). Drugi zadatak je bio da se ta „otkrića“ na adekvatan način predstave nemačkoj naučnoj i najširoj javnosti, objavljivanjem knjiga, organizovanjem naučnih savetovanja i muzejskih izložbi... Anenerbe je opremljen laboratorijama, bibliotekama, muzejskim radionicama i bogatim fondovima za istraživanje u inostranstvu. Do 1939, Anenerbe je na platnom spisku imao 137 nemačkih naučnika i istraživača i na desetine „pozadinskih“ radnika. Anenerbe je trebalo da pretvori nemačku nauku u „nauku pravilne političke orijentacije“.

.   .   .

Zanimljivo je da Hitler nije, 2020, izabran izabran za prvog predsednika NSDAP, već je to postao Anton Dreksler. Međutim, nakon toga, Hitler nije gubio vreme niti je „mesec dana tihovao“, već je, po ugledu na svog uzora Musolinija, zaključio da i on mora da postane vođa partije sa celokupnom vlašću u svojim rukama, kao i da se, ako je potrebno, i silom mora razračunati sa neistomišljenicima. Pokušao je unutarstranački puč koji se završio njegovim istupanjem iz stranke, ali su ga stranačke kolege „zamolile“ da se vrati u stranku i odmah biva izabran za neprikosnovenog vođu, već u leto 1921. (Nešto slično prvom predsedniku Es-en-esa T. Nikoliću, Dreksler je najpre imao status počasnog predsednika, ali ne i bilo kakvog uticaja u stranci, potom je izbivao iz NSDAP sve do 1933, posle čega je odlikovan prestižnim „Blutordenom“ i do smrti, 1942, povremeno je korišćen u nacističkoj propagandi.)

Hitler je unutar stranke formirao odred batinaša koji su činili bivši vojnici i oficiri bez posla i persektive, ali sa ratnim iskustvom u ratu ili u frajkorima (veterani, nemački dobrovoljci iz Velikog rata). Po ugledu na italijanske fašiste obukao ih je u smeđe uniforme i nazvao SA (Sturmabteilung; jurišni odred), čime je utro put unutarstranačkoj parapoliciji.

… Još nešto će vam zazvučati odnekud poznato. Vodeći nemački industrijalci i bankari sponzorisali su NSDAP i paramilitarne organizacije u njenom krilu, ali i plaćali sve druge aktivnosti i “nadoknađivali troškove” koji su bili direktno vezani za vladavinu nacionalsocijalista. Tako vlasnik moćnog koncerna “Krup”, Krup Bolen Halbah, već krajem maja 1933, obaveštava predsednika Rajhsbanke dr Šahta o nameri osnivanja “Fonda nemačke privrede Adolf Hitler” radi prikupljanja novčanih sredstava “koja će biti stavljena na raspolaganje Fireru i NSDAP-u”.

Osnivači i donatori fonda imali su jasne udvoričke i koruptivne namere, e da bi sebi obezbedili prednosti i privilegije kod kancelara – diktatora. Hitlerov tadašnji zamenik Rudolf Hes, u avgustu 1933, precizno objašnjava šta je svrha ovog fonda: “… da se, s jedne strane, rukovodstvu Rajha stave na raspolaganje novčana sredstva koja su neophodna SA, SS, Hitlerjugendu, političkim organizacijama itd, a s druge strane, da se preduzeća koja učestvuju u donacijama ne ometaju u njihovom radu na ponovnom podizanju nemačke privrede raznim divljim i unapred nepredvidivim prikupljanjem sredstava”. („Hitlerovi jahači apokalipse“, Zoran S. Cvetković, Agnosta, 2018)

Osim toga, deo donacija bio je usmeren ka “Štalhelmu” (udruženje ratnih veterana), deo je išao na školovanje i obuku članova  NSDAP  ili socijalnu brigu za pripadnike SA (od 900 hiljada njih, čak 500 hiljada je bilo nezaposleno), za troškove partijskih kongresa koji su svake godine održavani u Nirnbergu...

Kada ga je predsednik NSDAP, 1931, postavio za “šefa štaba SA”, Ernst Rem je stvorio moćnu paravojnu stranačku organizaciju koja će, sve do 1934, biti motor NSDAP. Definisao ju je kao “nacionalsocijalističku borbenu organizaciju koja postoji paralelno sa NSDAP” i potpuno je nezavisna, čak i od partije. Rem je zahtevao i da se regularna nemačka vojska, Rajsver, utopi u “revolucionarnu narodnu miliciju”, čiju bi okosnicu činila SA. U momentu kada je Hitler, 30 januara 1933, imenovan za kancelara, Rem je već komandovao armijom od blizu tri i po miliona SA-ovaca, od kojih je 900.000 činilo stalni, a ostatak rezervni sastav. 

Krajem juna 1934, Hitler optužuje Rema za pokušaj puča, usledile su masovne egzekusije vođstva SA, a “kalif umesto kalifa”, postaje SS (Schutzstaffel; zaštitni odred), na čelu sa “rajhslajterom” Hajnrihom Himlerom i od tada i formalno nastupa era stapanja partijskih struktura NSDAP sa državnim.  Inače, SS je, do 1934, bio (samo) partijski organ bezbednosti, ali o tome u nekoj od sledećih kolumni.

.   .   .

Član 112 Ustava Srbije propisuje da predsednik Republike „u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije“.

Predsednik Republike, prema članu 11 Zakona o odbrani, „komanduje Vojskom Srbije“, ali mu zato Zakon o Vojsci Srbije (član 17) koji je poslednji put menjan u decembru prošle godine, daje mnogo šira ovlašćenja da „odlučuje o upotrebi Vojske Srbije i komanduje Vojskom Srbije u miru i ratu“.

Pre četiri meseca to je dodatno zacementirano izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, kada je, između ostalog, u članu 19, dodato i da: „Načelnik Generalštaba Vojske Srbije komanduje Vojskom Srbije u skladu sa zakonom, (opet naglašeno, CM) odlukama predsednika Republike Srbije i aktima komandovanja.”.

Time je Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH), osim de facto, i de iure postao vrhovni komandant, iako to ni u jednom pravnom aktu ove zemlje ne piše. Ali, pošto čovek voli da ga tako oslovljavaju, a tako se, u poslednje vreme, i sam predstavlja, ni generalima mu i političkim evet efendijama takva etikecija ne pada teško.

LKSNDH se poverio da mu je vlasti dovoljno, jer je na njoj "više nego iko u Srbiji od uspostavljanja višestranačja", ali ga i te kako zanima borba za građane – nije on tu zbog sebe, hoće ga narod - kako ih neko "lažnim promenama ne bi vratio u prošlost". "Bude li me služila glava, ne budem li imao neke druge vrste problema, plašim se da će čekati da još mnogo njih u okruženju padne i da će uvek da se raduju, ali zaludu"...

Na jednoj strani, podiže autokratsku letvicu toliko visoko, da mu onda nije problem da je, pod spoljnim pritiskom, spusti, taman toliko da to izgleda razumno i konstruktivno, a opet efikasno za opstanak autokratije.

Fingira korak napred u susret evropskim zahtevima, “spreman da usvoji sve ODIHR preporuke”, koje se odnose na poboljšanje izbornih uslova, gotov da, ako to Venecijanska komisija naloži, poništi čak i zakone doktora Mrdića. Ali, za svaki slučaj, paramilitarističku paradržavu, Nezavisnu Državu Ćacistan (En-De-Ća), koju je kao njen nesporni osnivač i paravojni vrhovni komandant, pretprošlog ožujka, formirao na okupiranom delu teritorije Republike Srbije, tamo gde se nalaze zgrade najviših državnih institucija poput dvora Karađorđevića u kome stoluje predsednik Srbije i dvora Obrenovića u kome je tron gradonačelnika Beograda - ne kani raspuštati. Jer, “ako kaniš pobijediti – ne smiješ izgubiti.” (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 14.4.2026)

Избори су мера демократије

Професори Петричковић и Стојиљковић, уз аналитичара Миливојевића, за „Компас“ анализирају домете дијалога, кризу опозиционог деловања и излазак на биралишта као кључни механизам за излазак из дубоке друштвене подељености

Политичка ситуација у Србији је таква да, по свему судећи, некима одговара да се разговори не воде, док председник Александар Вучић упорно позива на дијалог и приближавање ставова око кључних питања која се тичу опстанка наше земље. Чак и у ратовима, на крају, зараћене стране седну за преговарачки сто, и  утолико је необичније што се у миру разговори одлажу.

У том контексту, позив председника Вучића политичким актерима на разговор о ванредним парламентарним изборима и о односу према ЕУ и поступању Србије у сложеним међународним околностима на безбедносном и енергетском плану, може се разумети као дијалошки искорак.

Под објашњењем да нису добили конкретан позив за дијалог, иако је то био јавни позив, редом су се изјаснили опозициони актери.

Истовремено су поручили да, чак и да су добили позив, не би се одазвали.

Консултације са странкама почеле су у петак и председник је од тада разговарао са представницима Покрета социјалиста, Савеза војвођанских Мађара и Странке правде и помирења, Партије уједињених пензионера, пољопривредника и пролетера Србије – „Солидарност и правда“, „Ми – глас из народа“, Социјалистичке партије Србије (СПС), Демократског савеза Хрвата у Војводини и Социјалдемократске партије Србије (СДПС).

Да ли због непремостивих разлика или страха од политичке цене коју би можда платили пред својим бирачким телом, представници парламентарне опозиције одлучили су да се не одазову Вучићевом позиву или да га сасвим игноришу, чиме је, чини се, пропуштена прилика за видљивошћу и бег са политичке маргине на коју су их гурнули проценти гласова потврђени на недавним локалним изборима.

О томе да ли је опозиција требало да одговори на Вучићев позив, разговарали смо са професорима Миланом Петричковићем и Зораном Стојиљковићем, као и са политикологом Цвијетином Миливијевићем.

ПРУЖЕНА РУКА

Професор Петричковић истиче да позив председника Вучића на конструктиван дијалог са свим политичким субјектима представља једну од најелементарнијих парадигми у демократским друштвима.

„То је заправо потврда мере демократских настојања које он доследно покушава да испоштује, упркос присутној искључивости и антагонизму са друге стране. У демократији је дијалог кључан, а овај позив на општи друштвени разговор је рука пружена упркос свим политичким нечасностима којима смо сведочили, а које често прелазе домен доброг укуса, политичке културе и морала.

Позив председника Вучића на дијалог је апсолутно државно одговоран чин и рука пружена преко политичких нечасности.

Ово је апсолутно државно одговоран чин и одличан пример како председник свих грађана делује као хомогенизујући фактор, без обзира на политичке разлике и поделе које највише потенцирају они који се декларативно залажу за дијалог, али од њега, као што смо сведочили, беже“, каже Петричковић.

Према његовим речима, уместо „нихилистичке искључивости“, овде је на делу покушај укључивања свих заинтересованих актера на политичкој сцени Србије у процес одлучивања.

„Сама идеја дијалога потврђује спремност на слушање различитих ставова како би се дошло до консензуса, што је у овим изазовним временима, где се преламају утицаји спољних и унутрашњих фактора, од пресудног значаја. Ово је зрео и политички утемељен став који нуди конкретну основу за превазилажење дубоке разједињености друштва, под условом да са друге стране коначно постоји адекватан одзив уместо континуиране саботаже“, истиче професор.

С друге стране, професор Стојиљковић у разговору за наш недељник тврди да председник Србије „није адреса“ за дијалог и да се на разговор не позива преко медија.

„За то је место парламент или нека институција коју је парламент направио. То укључује све кључне играче. На неки начин ту укључује и добијање става, о свему томе, од студентске листе која је очито, и по истраживањима и по овим резултатима локалних избора, кључна листа такозване политичке и шире друштвене опозиције. Истовремено, нудите причу о томе шта ће бити наша спољна оријентација, о чему је нека врста друштвеног консензуса морала да постоји пре деценију. Ти као хоћеш да понудиш дијалог, да би некоме рекао „ето видиш, ја им понудим дијалог, а они као неће“. Као што и са ове друге стране, вероватно постоје актери који немају шта да траже у дијалогу јер немају аргументе. И више им одговара да плачу над својом тужном судбином него да дођу у ситуацију да имају какве-такве услове под контролом па да се види колико су политички тешки“, сматра Стојиљковић.

Према мишљењу Миливојевића, позив на дијалог упућен са Андрићевог венца стигао је касно.

„Мислим да је председник мало закаснио с тим позивом. Требало је да тај позив на дијалог уследи после 5. маја прошле године, када је најјачи актер на овој, да кажемо, опозиционој страни, а ту мислим на студентски покрет, затражио расписивање ванредних парламентарних избора. Да је тада то Вучић учинио, вероватно би резултати тог дијалога били бољи и за обе стране и за грађане. Да је опозиција пристала да дође на тај дијалог под Вучићевим условима, то би значило да она пристаје на правила игре председника, што опет не би било добра порука њиховом бирачком телу“, поручује Миливојевић.

Он подвлачи да стање у ком живимо директно генерише насиље.

„Док ви докажете да нисте убица или лопужа, стиже вам и друга оптужба сличне врсте. И онда је немогуће оно што бисмо многи од нас, као нормални људи желели, без обзира да ли смо на једној или другој страни у политичким релацијама – а то је да имамо нормалну атмосферу у друштву. Те нормалне атмосфере у Србији већ дуго нема. Зато и тврдим да је то још један разлог зашто су нам потребни избори и стваран дијалог. Мислим да је најнормалније, најписменије и најдемократскије решење зарад парламентаризма да се иде на изборе“, поручује Миливојевић.

МИНИМАЛНИ КОНСЕНЗУС

Када је реч о разлозима политичке несарадње на српској политичкој сцени, они су вишеструки – од дубоких идеолошких разлика које онемогућавају чак и минималан консензус о кључним питањима, до страха политичких актера од реакције сопственог бирачког тела уколико уђу у дијалог са противницима.

Говорећи о опозицији, професор Петричковић каже да се прво морамо запитати ко заправо чини опозицију и можемо ли те политичке опције уопште више поимати као правог опонента власти.

„Ту видимо једну замућену ситуацију где се мешају политички активисти са студентима, правећи нејасне савезе и одступнице по потреби. Кључни проблем је што у том фронту немамо јасну политичку идеју ни платформу. Једина тачка спајања је идеја о рушењу власти без демократских избора, уз примену анархије и силе на улицама, што смо видели кроз нападе на институције и полицију, а што је у суштини напад на саму државу. Уместо корективног фактора и јасних решења за унутрашњу или спољну политику, видимо само празну форму и радикализам. То је политика заснована на мржњи и сатанизацији председника, без икаквих кадрова или инфраструктуре. Чак и на техничком нивоу, они показују потпуну неспремност, попут непознавања процедура при предаји изборних листа“, поручује Петричковић.

Посебно је забрињавајуће, сматра, што на плану виталних питања – од енергетске ситуације и односа према великим силама, па до питања Косова и Метохије и Републике Српске – ова групација не нуди апсолутно ништа.

„Штавише, примећујем инфилтрацију фактора који дају отворено антисрпске изјаве, заступајући аутономаштво, девастацију угледа Српске православне цркве и тезе о геноцидности сопственог народа. Реч је о подлом споју утицаја обавештајних служби, дела НВО сектора и радикалних медија који врше хибридно обликовање свести. Управо због тога што немају шта да понуде за преговарачким столом, они свесно избегавају рационалан дијалог и бирају пут обојене револуције“, мишљења је Петричковић.

Није касно за разговор око изборних услова, процедура и јасног договора о уласку у медијски простор

Према оцени Стојиљковића, појединим деловима и власти и опозиције одговара политика „која не води ничему осим одређеној врсти блокаде“.

„Рећи ћу вам нешто што сам давно разумео у тој теорији коалиција. Има нешто што се зове спољни вето играчи. Има и унутрашњих. У срећним, нормалним земљама, рецимо послодавачке велике уније имају корпоративни капитал, страни поготово, и имају некакав утицај. У нормалним земљама имају чак и синдикати какав-такав утицај. Да не говорим, рецимо, о цркви и верским заједницама. Поготово када се ради о спољним вето играчима, они су вам адресе на коју се позивају и једни и други. У том смислу наш народ воли да каже – што се свађају кад имају истог газду. Вето играчи су исто тако фактор који ће у великој мери одредити читаву ствар“, каже Стојиљковић.

Миливојевић пак тврди да делимичну кривицу што до сада није дошло до дијалога са властима дефинитивно сноси и опозиција.

„Посебно она парламентарна, која се, опет из неких својих разлога, а рекао бих помало егоистичних, уплашила ванредних парламентарних избора, односно њихових резултата. Као да је на неки начин све ово време некако ‘помагала’ власти да пролонгира те изборе, иако су они једини демократски начин изласка из ове врло озбиљне друштвене кризе која траје још од новембра 2024. године, а који очекују сви грађани без обзира за кога су опредељени. Имамо ситуацију где се с једне стране траже избори, а с друге стране се бежи од њих јер се чека повољан тренутак за сопствену странку, док друштвена криза траје“, наводи Миливојевић.

ПОЛИТИЧКО ОДМЕРАВАЊЕ

Након више од годину дана живота у константној политичкој и друштвеној тензији, понестаје аргумената онима који упорно одбијају дијалог са супротстављеном страном. Избори су, показало се у пракси, ефикасно средство решавања конфликта и одмеравања политичке снаге сваког актера.

Ову тезу потврдили су и недавно одржани локални избори у 10 општина.

Иако је власт остварила резултат „10:0“, представници такозваног студентског покрета, који поштено говорећи, претежно не чине студенти, видели су добар изборни резултат и за себе.

Стојиљковић се, међутим, пита „чему избори који ће бити крајње поларизовани, крајње неравноправни, у условима високих тензија, и чије резултате сутра једна страна неће признати“.

Према његовим речима, много важнија тема је „разговор око онога што су непосредни изборни услови“.

„Оно што је сада реално, у изборној години, јесте да се договоре процедуре, да се очисти бирачки списак, да нема те врсте сумње да се направи нека логика фер плеја. Да се неће довлачити гомила људи који формално можда имају право да гласају на националним изборима, али немају боравиште на неки довољно дуг период. И да се тако откони та врста сумње о ‘изборном туризму’. Нешто се мора договорити, а избори морају бити контролисани, надгледани, са пречишћеним бирачким списковима. Рачунам на то да, кад се једном добије власт, тешко очекивати да ће она потрајати четири године, већ да је за очекивати да ће се после извесног времена, након годину-две, направити неки нулти избори. Видим да се ни студентима нарочито не допада идејда да се узме ограничена власт док се почисте „штале“ корупције, па да се онда направе некакви избори“, указује пензионисани професор ФПН, уз напомену да се мора постићи некакав јасан договор уласка у медијски простор који може да буде прихватљив за све учеснике.

Миливојевић о датуму избора каже да су ванредни парламентарни избори једино „нормално и демократско решење за излазак из зачараног круга паралелних реалности у којима Србија данас живи“.

Парламентарна опозиција се егоистично уплашила избора и на неки начин помагала власти да их пролонгира

„Председник Србије је право и одлуку о датуму избора, на неки начин, монополисао, не за своју странку, него за себе лично. Постоји више критеријума када би могло доћи до избора. Прво, у априлу 2027. мора доћи до председничких избора, они се не могу прескочити. Кад дође до њих, већ се потпуно мења читава политичка ситуација. Не зато што је битна функција председника Републике по нашем Уставу, него зато што су овде грађани навикли на то да власт природно иде тамо где је Вучић. Како он више не може да буде кандидат за новог шефа државе, то му отвара један нови маневарски простор да га његова већина у садашњем скупштинском сазиву изабере за премијера. Видели смо већ најаве да СНС у том правцу већ размишља. Тако би фактички могао да из функције премијера сачека редовне парламентарне изборе. То њега ослобађа баласта, јер Вучић ово што сада ради на плану апсолутизације све три гране власти у својој личности, ради против закона. Кад постане премијер, он то више неће радити против закона“, тврди Миливојевић.

Он се осврнуо и на, како каже, други сценарио.

„Ако истраживања покажу да он неће имати више гласача на јесен или у зиму, него да их може изгубити, наравно да ће ићи на изборе 28. јуна. Сада су у питању игре малих бројки. До сада смо имали изборе где је разлика била толика да се победник легитимише одмах, чак и ако се прича о томе да је било изборне крађе. Међутим, сада је сваки глас важан. Треће, власт жели да на сваки начин Експо изгура пре избора“, наводи Миливојевић.

ПРОВЕРА ВОЉЕ НАРОДА

За професора Петричковића избори су увек најбоља мера демократије и једини начин да се, ван анархије, провери воља народа.

„Тренутно се процењује најадекватнији тренутак за њихово одржавање, а председник Вучић као искусни политичар превентивно поставља кораке како би избори били средство за релаксацију друштвених конфликата, а не извор нове нестабилности. Постоји стална опасност од такозване интернационализације проблема, где се избори користе као алатка за лажирање слике о недостатку демократије, с циљем да се изазове социјална турбуленција и дестабилизација Србије. Избори у току ове године били би прилика да се изађе из постојеће располућености која наноси штету националној безбедности и економији“, каже Петричковић.

Он наглашава да изборе треба посматрати и кроз призму великих државних пројеката, попут Експа, који, како додаје, императивно захтевају друштвену стабилност.

„Постојећа располућеност наноси подједнаку штету националној безбедности колико и духовном бићу народа. Посебна опасност вреба од хибридног деловања и претњи терористичким активностима, којима се кроз лажирање слике о стању демократије покушава изазвати хаос. Будућност нације директно зависи од спремности на помирење различитости, при чему је сваки позив на разговор пут ка спасу, док вођење монолога и инсистирање на анархији неизбежно воде у безнађе. Зато је заокруживање броја на листићу једини исправан начин да се, уз претходни дијалог, измери стварна политичка тежина сваке опције“, закључује професор ФПН. (srpskikompas.rs, недељник „Компас“, Горан Митровић, Михаило Пауновић, 9.4.2026)

Prelistavanje štampe sa Cvijetinom Milivojevićem i Jelenom Trivan | Euronews jutro

Naslovne strane dnevne štampe komentarišu politički analitičar Cvijetin Milivojević i nekadašnja narodna poslanica i generalna direktorka kompanije M:tel Jelena Trivan. (TV Euronews Srbija, euronews.rs, zvaničan YouTube kanal Euronews Srbija, 13.4.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=_rsnix8-878&pp=0gcJCdoKAYcqIYzv

MILIVOJEVIĆ: SNS LEGALNO UVODI DIKTATURU PO MODELU NACIONALSOCIJALISTIČKE RADNIČKE PARTIJE NEMAČKE

Milivojević podseća na prethodne pozive na razgovor poput onog o KIM koji nisu dali nikakvog rezultata. Vučić koji klizi ka diktaturi pokušava  da se predstavi kao demokrata. Pri tom na razgovore nisu pozvani studenti. Milivojević je podvrgnut žestokom medijskom blacenju od strane Vladinih medija zbog toga što je uočio niz sličnosti izmedju medjuratne nacionalsocijalisticke radničke partije Nemačke sa SNS. Obe stranke na legalan način uz pomoć institucija,uvode diktaturu.Zloupotrebom institucija poput Skupštine pri čemu je Ana Branbic izvršila državni udar i policije koja se svrstala uz kriminalce proti naroda,obeležila je prethodnu i ovu godinu. Vučić je pri tom bezobzirno krši ustav  stavljajući se otvoreno na stranu SNS-a I učešćem u kampanji za lokalne izbore.  Ovi izbori su označili kraj SPS-a kao stranke. Milivojević smatra da opozicija ukoliko želi da opstane mora da se poveže sa Studentim.Zadovoljan je imenima na studentskoj listi koja je vlast objavila. Ukazuje na dalju  Vučićevu kombimatoriku koja bi mu omogućila da bude od Skupštine izabran za premijera i da izbore krajem 2027. godine dočeka kao premijer.

00:00 - 1:06 Najava

1:07 - 4:37 Nije pozvao studente

4:38 - 13:32 Medijski linč

13:33 - 17:28  Vučić bezobzirno krši ustav

17:29 - 20:41 policija i batinaši na istom zadatku

20:41 - 32:01 SNS po modelu Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke

32:02 - 41:37 Sramno suđenje rektoru i studentima u Skupštini

41:39 - 47:13 Izborna krađa

47:14 - 49:30 Osipanje SPS

49:31 - 51:37 Opozicija i studenti zajedno

51:58 - 1:01:42 Vučićeva izborna kombinatorika

1:01:48 - 1:08:42 Studentska lista vlasti pun pogodak

1:08:49 - 1:11:52 Vlast i lažna studentska lista

1:11:53 - 1:12:12 Odjava

(portal Glas javnosti, www.glas-javnosti.rs, voditelj Rade Ivković, 11.4.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=Aw3y5ahA76c&t=148s

Zašto mi crtaš metu na glavi! X33 Cvijetin Milivojević

Gost naše najnovije emisije bio je Cvijetin Milivojević.

Preporučujemo vam da pogledate najnoviji intervju o morbidnim petnjama najpoznatijem srpskom politikologu.

Autor i voditelj Vuk Rosandić. (podcast X33, 10.4.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=4XhsxBujYTw&pp=ygUEeCAzMw%3D%3D

Kandidatura pre vremena? Analitičari upozoravaju - Đokić postaje GLAVNA META!

Poruka rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića da je spreman da bude predsednički kandidat ako to od njega budu tražili studenti i građani, očekivana je, ali i preuranjena, ocena je analitičara koji ukazuju i da bi trenutni fokus opozicije trebalo da bude na parlamentarnim izborima.

Politički analitičar Đorđe Vukadinović za Direktno poručuje da je izbor Đokića za predsedničkog kandidata buduće studentske liste logičan i očekivan sled događaja, ali ističe i da je oznanjivanje te informacije došlo preuranjeno.

- To nije veliko iznenađenje, ni za one koji ga podržavaju, ni za njegove protivnike. Možda je jedino bilo neizvesno kada će se to dogoditi. Vlast ga već mesecima prepoznaje kao jednog od glavnih protivnika i kao simbol protesta, pa ga tako i tretira u svojim medijima, provlačeći ga kroz blato, prateći svaki njegov korak i praktično ga "jureći" od aerodroma do gradskih ulica i kafića. Oni su, na neki način, i pre samog Đokića znali da će on biti kandidat - kaže Vukadinović.

S druge strane, dodaje, i za protivnike vlasti on je to postepeno postajao - korak po korak se profilisao kao logično rešenje i kao svojevrsni simbol protesta.

- Bilo je jasno da je on prvi čovek studentskog protesta, i politički i simbolički. Ono što je donekle neizvesno jeste tajming, odnosno postavlja se pitanje da li je prerano istupio u toj ulozi. Iako je do toga došlo spontano usled spleta okolnosti zbog upada UKP u rektorat, moguće je da je potez ipak preuranjen, jer će tek sada postati glavna meta napada i svih političkih oružja i oruđa koja će biti usmerena ka njemu - ukazuje Vukadinović.

O šansama je, smatra, zaista rano govoriti, ali ističe da je Đokić prilično logičan izbor i za kandidata i za nosioca studentske liste, kada i ako ona bude formirana, a veruje da će u nekom obliku postojati.

- Ne verujem da će biti jedini kandidat opozicije, iako će to verovatno biti predmet razgovora i dogovora na antirežimskoj strani. S druge strane, vlast takođe ima dileme oko svog kandidata. Mislim da se ta odluka još "krčka" u naprednjačkim kuloarima i u Vučićevoj glavi i da još nije doneta. Možda je upravo zato taktički pogrešan i preuranjen potez Đokića da sada istupi kao kandidat, jer će Vučić imati priliku da svog kandidata bira u odnosu na njega - konstatuje Vukadinović.

Predrag Lacmanović, izvršni direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja Faktor plus, za Direktno ocenjuje da se Đokić izjavom da bi prihvatio predsedničku kandidaturu ukoliko ga studenti predlože, blago nameće za takvu ulogu.

- Jasno je, naime, da bi želeo da bude predsednički kandidat. Istovremeno, primetna je neka bojažljivost i takav respekt prema studentima u blokadi, gde se vidi strah da se ne izgovori neka pogrešna reč, što nije baš dobro jer neko ko pretenduje da bude kandidat za predsednika trebalo bi mnogo sigurnije i odlučnije da zvuči. Bez želje da uvredim, malo mi deluje kao čovek koji govori u strahu od reakcije studenata - smatra Lacmanović.

Dodaje i da deluje da se sama studentska organizacija dosta smanjila, kao i da joj opadaju aktivnosti, te da uspeh na nekim budućim izborima, kako studentske liste tako i Đokića kao njenog kandidata, sada zavisi i od momentuma kada će se izbori održavati.

- Ako oni budu oko Vidovdana, ne sumnjam da bi pobedu odnela vladajuća koalicija, iako verujem da bi grupacija oko studentske liste imala dobar rezultat. Jednostavno, ne verujem da mogu za kratko vreme da izgrade jaku infratsrukturu, već da će pre ići na referendumsku atmosferu uz podršku dela medija i društvenih mereža, jer svi oni koji bi im u ovakvim okolnostima dali glas ne mogu biti sigurni kako će ih predstavljati u parlamentu bez predstavljene jasne platforme - zaključuje Lacmanović.

Politikolog Cvijetin Milivojević za Direktno kaže da je rano govoriti o bilo čijoj eventualnoj kandidaturi za predsedničke izbore, pa i o Đokićevoj.

- Rano je govoriti o bilo čijoj eventualnoj kandidaturi, jer je većina građana Srbije još 5. maja prošle godine podržala raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Svaka vrsta pretkampanje je, po mom mišljenju, preuranjena i predstavlja rasipanje energije, kao i multipliciranje ciljeva, što u ovom trenutku nije dobro ni za pristalice studenata ni opozicije - ističe Milivojević.

Svi akteri na antivučićevskom političkom polu, naglašava, trebalo bi pre svega da se usredsrede na pritisak za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, jer je to jedini način za mirno rešavanje društvene krize koja traje već 17 meseci.

- Mislim da pitanje predsedničkih izbora sada nije na dnevnom redu, ali da predsednik Aleksandar Vučić želi da ga nametne, što govori da nema nameru da raspiše vanredne parlamentarne izbore do kraja mandata ovog saziva parlamenta, odnosno do decembra 2027. godine - konstatovao je Milivojević. (www.direktno.rs, Ivana Žigić, 2.4.2026)

Cvijetin Milivojević: Pirova pobeda Aleksandra Vučića, više nema većinsku podršku građana Srbije

BEOGRAD – Bio jedan epirski kralj po imenu Pir, stalno je ratovao sa Rimljanima (III vek p. n. e.) konstatujući svoje pobede, da bi na kraju zaključio – još jedna ovakva pobeda i vratiću se sam bez vojske kući!; eto to nam je danas situacija sa Aleksandrom Vučićem, slikovito poručuje politikolog i novinar Cvijetin Milivojević.

U razgovoru za portal “Simptom”, on ističe da, iako smatra da protekli lokalni izbori 29. marta u 10 lokalnih samouprava širom zemlje “nikom sem Aleksandru Vučiću nisu preterano trebali”, da bi ih, kako kaže, iskoristio u psihološko-propagandne svrhe, obelodanjujući nekakvu pobedu od 10:0, ipak su, ocenjuje, “podastrli mogućnost da on ukapira da više nema većinsku podršku u biračkom telu Srbije”.

“Vučić je svestan da je ova pobeda Pirova pobeda. Na ovim lokalnim izborima zapravo nema nijednog grada, čak ni malog grada. U Lučanima, Majdanpeku, Kladovu, gde je vladajuća koalicija osvajala 70–80% glasova, sad imate isti ili i slabiji njihov rezultat, a u svim ostalim mestima, gde je ranije pobeda vlasti takođe bivala ubedljiva, sad je pobedila “u produžecima”, ako je uopšte i pobedila (u odnosu na lokalne izbore u dva navrata prošle godine, izborni uslovi su još dodatno pogoršani!). U pet ili šest mesta gde su nastupale grupe građana podržane od studenata, negde i od studenata i opozicije, one su osvajale faktički 40–50% glasova”, naglasio je Milivojević i ponovio da Vučić nema većinsku podršku građana.

Obrazlažući zašto smatra (iz ugla opozicione javnosti) da na lokalne izbore nije trebalo izlaziti, on pored pitanja (ne)postojanja adekvatnih izbornih uslova, kaže da je 5. maja prošle godine ispostavljen visoki zahtev – “tražimo vanredne parlamentarne izbore kao jedini legitimni način izlaska iz društvene krize”, te da nije trebalo prihvatati Vučićeve igre i igrice kojima se kupuje vreme, kako bi eventualno splasli narodna energija i entuzijazam kod građana koji mahom podržavaju studentski pokret.

Istovremeno, navodi, dok je Vučić kupovao vreme, “deo parlamentarne opozicije, koji je pristao na tu njegovu igru, stvarao je privid normalnosti i legitimiteta, takođe jer ni njima izbori nisu odgovarali”.

VUČIĆ CEMENTIRA SVOJE BIRAČKO TELO, NOVIH GLASAČA NEMA

Upitan kad očekuje parlamentarne izbore, budući da predsednik Republike ponovo skraćuje termine i pominje čak i vreme uoči Vidovdana 28. juna kao mogućnost za narodno izjašnjavanje, Milivojević odgovara da predsedniku ne treba ništa verovati, te “da ima racija u tom čoveku, raspisao bi ih još tokom prošle godine…”, ukazujući da protokom vremena ne vidi kako Vučić može povratiti izgubljene glasove.

“Njemu bi bilo bolje da ide pre nego kasnije na izbore, jer nema novi rezervoar glasova. On je zapravo sve ovo vreme u kampanji cementiranja sopstvenog biračkog tela.”

SRBIJA KLIZI U DIKTATURU

Skreće međutim pažnju na niz događaja koji ga navode na zaključak da izbora barem skorije ne bi trebalo biti.

Kako ocenjuje, u Srbiji je na delu “autokratija ali je ozbiljnom nogom zakoračeno u diktaturu”, napominjući da dok se, iz vizure režima, dodatno “ne pritegnu stege diktature”, nije realno očekivati

“Pogledajmo paramilitarne i parapolicijske strukture, potom “paramilitarnu državu “Ćacistan”” u Pionirskom parku koja postoji drugu godinu zaredom; paralelno s tim imate upad policije sa nesuvislim obrazloženjima u Rektorat da bi se navodno vršile neke istrage, a ta ista policija ne može i ne sme da obezbedi istražnim organima da se ispitaju incidenti i napadi unutar “Ćacistana”!; zatim, uoči lokalnih izbora imate predizborni miting u Areni na kome Vučić, kao neko ko bi trebalo da odražava jedinstvo i predsednik je svih građana Srbije, poziva građane da udare na one koji nisu za njega!? Kakve to ima veze sa lokalnim izborima?; unutar izbornog dana, dok traje izborna tišina, imate “suđenje” rektoru BU Vladanu Đokiću od strane predsednice Skupštine Ane Brnabić, koja i tuži i sudi dok predsedava Odboru Skupštine!? I najzad, u danu izbora imate upad UKP u prostorije parlamentarne stranke Narodni pokret Srbije. O čemu se ovde radi, gde mi to živimo?”, pita se Millivojević.

On pak zaključuje da je Vučić sklon davanju svakakvih izjava koje su često u kontradiktornosti, “a kako povlači i neracionalne poteze, do izbora bi otuda moglo doći do Vidovdana, može ih biti u decembru, može ih biti u nekom drugom periodu, ništa što govori ne mora da znači”.

“Svakako će nekih izbora morati biti na proleće (iduće godine) kada dolaze redovni predsednički… I to će makar delimično promeniti političku sliku Srbije”, zaključio je Cvijetin Milivojević.

(portal simptom.rs, Simptom/M. M, 1.4.2026)

https://simptom.rs/cvijetin-milivojevic-pirova-pobeda-aleksandra-vucica-vise-nema-vecinsku-podrsku-kod-gradana-srbije/