4 LICA SRBIJE | Šta je nama Kosovo i Metohija?

učesnici: Božo Prelević, Nemanja Šarović, Jovo Bakić i Cvijetin Milivojević

(KTV Zrenjanin, Bez cenzure - zvanični youtube kanal, emisija “Četiri lica Srbije”, portal bezcenzure.rs, 7.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=P0vuK3zSnwI&pp=ygUiNCDEjWljYSBzcmJpamUgxaF0YSBqZSBuYW1hIGtvc292bw%3D%3D

Da li treba verovati Kinezima da im Vučić nije garantovao nekažnjivost u slučaju nadstrešnice?

Tragedija u Novom Sadu

Ambasada Kine odbacila je navode da je Aleksandar Vučić obećao da kineski konzorcijum neće odgovarati za pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Istovremeno, Kina nije reagovala na surovosti kojima su radnici izloženi u kineskim kompanijama u Srbiji, pa je pitanje da li su kineskim izvođačima date odrešene ruke da rade šta hoće

Ambasada Kine u Srbiji odbacila je kao netačne i neosnovane tvrdnje da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ambasadoru Kine u Beogradu obećao da kineski konzorcijum, glavni izvođač radova, neće odgovarati za pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.

Prethodno je Vladimir Obradović, profesor Fakulteta organizacionih nauka i član Anketne komisije, kandidat za gradonačelnika Beograda na izborima 2023, u emisiji „Utisak nedelje“ rekao da je Vučićeva prva izjava o tome kako nadstrešnica nije rekonstruisana, „usledila nakon razgovora sa ambasadorom Kine“.

Obradović tvrdi da je Vučić takvom izjavom poručio da neće dozvoliti da se procesuiraju Kinezi, odnosno kineski konzorcijum, koji je bio „protočni bojler za korupciju“.

S obzirom na to da Kina nije baš šampion u poštovanju ljudskih prava ni sopstvenih građana, pa tako ni građana drugih država, i da nije reagovala ni na surovosti kojima su radnici izloženi u kineskim kompanijama u Srbiji, kao što je Linglong, postavlja se pitanje da li zaista nije bilo takvog Vučićevog obećanja i da li ga kineska strana zaista nije prihvatila, odnosno da li su kineskim izvođačima date odrešene ruke da rade i ponašaju se kako im je volja.

Ambasade ne priznaju greške

Nekadašnji diplomata Srećko Đukić kaže za „Vreme“ da ni od jedne ambasade ne treba očekivati da će priznati grešku svoje vlade i svojih građana, ili da prihvati nešto na štetu interesa svoje zemlje.

„Kineski interes je, kao što znamo, veoma prisutan u Srbiji. Pravu istinu ćemo saznati tek kada svi poslovi koji se zaključuju daleko od očiju građana i mimo svakog tendera postanu javni. Međutim, imajući u vidu kako se Kina ponaša, vera u kineske tvrdnje mora biti mnogo niža nego što je vera u prvobitni izvor informacije“, kaže Đukić.

Na pitanje da li se od Vučića može očekivati da zaista ponudi takvu aboliciji za kineske izvođače, Đukić kaže:

„On je abolirao sve, ne samo Kineze, već sve svoje prijatelje, tajkune i firme. Koliko vidimo, u tom postupku se ne dešava ništa važno imajući u vidu koliko je taj slučaj za građane Srbije bio značajan u negativnom smislu. Ne sumnjam da će se taj slučaj pokrivati sve dok je na vlasti, ali i nakon toga.“

Otkud Vučević posle tragedije u Pekingu

Politikolog Cvijetin Milivojević kaže za „Vreme“ da na prvu loptu uvek hoće da veruje ljudima, organizacijama, „i političarima, jer su i oni ljudi“, pa i kineskoj državi.

„Ne sećam se da se Ambasada Kine prethodnih godina ili čak decenija oglašavala saopštenjima za javnost, a ovo saopštenje je pre svega namenjeno medijima i građanima Srbije. Pošto je reč o prvom saopštenju za javnost polazim od pretpostavke da je ono istinito“, kaže Milivojević.

Ističe da saopštenja za javnost spadaju među najdosadnija sredstva za komuniciju, pogotovo za novinare, ali da oni koji ih šalju smatraju da je to najefikasniji metod pošto jednim tekstom faktički pokriju veliku većinu medija budući da svi prenesu nešto iz tog teksta.

„Međutim, postavljam retoričko pitanje: otkud odmah dan nakon tragedije u Novom Sadu da dojučerašnji gradonačelnik tog grada, a u tom trenutku premijer Srbije i predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević, umesto da bude sa svojim Novosađanima u bolu i tuzi – leti u Peking. To pitanje postavljam već godinu i po, ali vidim da se zbog toga niko ne sekira“, zaključuje Milivojević.

Demanti Ambasade Kine

Ambasada Kine je povodom navoda o Vučićevom obećanju o aboliciji kineskog konzorcijuma na društvenoj mreži Iks objavila:

„Nedavno je jedna televizija u Srbiji emitovala intervju sa pojedinim licima, u kojem su iznete neosnovane tvrdnje u vezi sa istragom o bezbednosnoj nesreći na železničkoj stanici u Novom Sadu, navodeći da je rukovodstvo Srbije dalo relevantne poruke našoj ambasadi“.

Ambasada je tim povodom izrazila „snažno nezadovoljstvo i osudu“ i pozvala „medije i pojedince u Srbiji da prestanu sa širenjem netačnih informacija“.

„Takođe apelujemo na građane Srbije da ostanu budni i oprezni prema delovanjima i izjavama sa ciljem unošenja razdora u odnose Kine i Srbije i ometanja saradnje naše dve zemlje, te da zajednički čuvaju čelično prijateljstvo Kine i Srbije“, dodaje se u objavi.

Burno je reagovao i Vučić navodeći da su tvrdnje da je on ambasadoru Kine obećao da kineski konzorcijum neće odgovarati za pad nadstrešnice – laž. Vučić je optužio profesora Vladimira Obradovića da „kvari odnose Srbije i Kine“. (vreme.rs, portal, Bojan Bednar, 7.5.2026)

Analitičari za Direktno: Vučićeva priča o manjoj Vladi početak predizborne kampanje

Poruku predsednika Srbije Aleksandar Vučića o planovima za smanjenje broja ministara i „više rada, a manje administracije“, analitičari vide kao deo predizborne kampanje, ali i ukazuju da to ne mora da znači da će samih izbora i biti u skorijem periodu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je naime drastično smanjenje broja članova Vlade, državnih sekretara i pomoćnika ministara, uz ukidanje brojnih agencija i kancelarija bez suštinske svrhe, kao i dodatna deregulacija radi smanjenja cena robe iz EU. Kako je poručio, cilj je da administracija bude manja, ali odgovornija i spremnija da odgovori na izazove koji očekuju zemlju u narednom periodu. Naglasio je i da očekuje više rada i veću produktivnost.

Politički analitičar Đorđe Vukadinović za Direktno ocenjuje da nema nikakve sumnje da je priča o smanjenju vlade i tome kako nam treba manje ljudi a više rada u vladi tipična predizborna priča i klasična politička demagogija koja se često može čuti na raznim stranama u vreme kampanje.

- Naravno da od toga uglavnom ne bude ništa ili bude samo malih i mahom kozmetičkih promena. S druge strane, ovoga puta u tome vidim i više od klasične predizborne demagogije, a to je naka vrsta najave kako će vlada izgledati u trenutku kada Vučić dođe na njeno čelo i neku vrstu njegove platforme sa kojom namerava da dođe na mesto premijera - kaže Vukadinović.

Dodaje da ne misli da je to toliko najava brzih izbora, mada se, ukazuje, oni približavaju ovako ili onako.

- Više je to najava njegove relativno skore kandidature za premijera koja može doći i pre budućih izbora. Verujem da će nekog smanjenja broja ministara i državnih sekretara biti, jer to uvek dobro zvuči u ušima birača iako se to u praksi desi kao spajanje pojedinih ministarstava i resora a da nema velikih posledica i uticaja na sam broj zaposlenih i funkcionera - konstatuje Vukadinović.

I politički analitičar Dejan Miletić za Direktno ocenjuje da je sve kampanja.

- Nema dileme da je ovo deo plana koji izlaže predsednik o tome kako će delovati ako dobije poverenje građana, te nije daleko od toga da ovo predstavlja uvod u zvaničnu kampanju. No, ne vidim dramatizaciju oko datuma izbora - kaže Miletić.

Dodaje i da je bi po njemu bilo dobro da imamo ovog leta izbore, ali napominje da postoji diskreciona mogućnost vlasti da izbore odloži par meseci.

- Sve u svemu, mi smo u kampanji uveliko - kazao je on.

S druge strane, politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenjuje za Direktno da Vučić najavama o smanjenju vlade dodatno potvrđuje autokratski način upravljanja državom.

- Ne bih želeo da budem baba Vanga pa da procenjujem kada će biti izbora, jer ne zna ni on sam, već zavisi od toga da li će ustati na levu ili desnu nogu. Toliko je celu priču o izborima sveo na ličnu odluku i uzurpaciju institucija da to postaje primer autokratskog ponašanja i ignorisanja Ustava. A priča o smanjenju broja ministara služi uglavnom za političku propagandu, iako to nije nadležnost predsednika države, već pre svega Vlade Srbije, koja vodi unutrašnju i spoljnu politiku. Vučić je predsednik države, ali nije predsednik Vlade, pa ni pitanje njenog sastava nije njegova direktna nadležnost - kaže Milivojević.

On dodaje da se godinama unazad ministarstva formiraju zbog partijskih i koalicionih interesa.

- Ne treba biti politički genije niti veliki poznavalac istorije da bi se videlo da su neka ministarstva izmišljena samo radi podmirivanja apetita koalicionih partnera i stranačkih kadrova. Nekada su postojala klasična ministarstva – finansija, unutrašnjih poslova, pravde i spoljnih poslova, dok je sve ostalo vremenom šireno bez stvarne potrebe. Danas imamo više od 30 ministara, uz armiju pomoćnika, zamenika i državnih sekretara. Bukvalno otkrivamo rupu na saksiji, iako se pred svake izbore i vlast i opozicija slažu da Srbiji ne treba toliki državni aparat. Imamo više ministara nego neke najmnogoljudnije zemlje - konstatuje Milivojević. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 7.5.2026)

IZBORNA KALKULACIJA: Vučić i opozicija na različitim talasima, analitičari iznose procene o ishodu

Još uvek se ne zna kada će i da li će biti vanrednih parlamentarnih izbora, a predsednik Aleksandar Vučić i dalje sve drži u neizvesnosti. Iako je prvobitno najavio da će datum održavanja vanrednih parlamentarnih izbora saopštiti oko Đurđevdana ili dan, dva posle ove slave, juče je pomerio taj rok, pa je rekao da će sa datumom održavanja izbora izaći za desetak dana.

Za marketinškog stručnjaka Igora Avžnera predsednikovo odlaganje da kaže kada će biti održani vanre4dni parlamentarni izbori predstavlja kupovinu vremena.

On za Direktno.rs kaže da na taj način Vučić drži ljude u neizvesnosti i čini ih nervoznim.

- Time, pošto je ta odluka isključivo u njegovoj nadležnosti, pokazuje i da je dominantan i u formalnom smislu, pošto je u neformalnom već oteo sve institucije - kaže Avžner.

Naglašava i da verovatno čeka da se objave imena koja će biti na takozvanoj studentskoj listi, jer bi to voleo kako bi mogao da krene u kampanju blaćenja tih ljudi i njihovu diskreditaciju, ali i deskreditaciju cele liste.

- Zbog toga bi iznošenje imena pre vremena predstavljalo davanje aduta Vučiću i to ne treba raditi. To što nije u mogućnosti da pokrene negativnu kampanju protiv ljudi koji bi se našli na studentskoj listi ga najviše i boli, kao i rezultati lokalnih izbora i dešavanja u Kuli - smatra Avžner.

Sa druge strane, analitičar Branko Radun predsednikovo odlaganje da saopšti datum izbora vidi kao dilemu.

Objašnjava da oni koji odlučuju o tome kada će biti izbori i raspisuju ih gledaju da taj momenat, ako izbori nisu redovni već vanredni, bude onaj koji će im najviše odgovarati.

- Pritom, na to utiče više faktora kako spoljnih, tako i unutrašnjih. Na primer promene u zemljama okruženja poput odlaska Viktora Orbana sa vlasti, energetske krize, uticaja EU, a od unutrašnjih to može biti promena na političkoj sceni, neko slabi, neko jača. Sve su to faktori koji utiču na odluku o preciziranju datuma izbora - pojašnjava Radun.

Dodaje da ako bi vanredni izbori bili krajem godine, ne vidi poentu za njihovim raspisivanje samo nekoliko meseci pre održavanja redovnih koji svakako moraju biti sledeće godine.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za Direktno.rs kaže da to što predsednik stalno odlaže da saopšti kada će biti izbori ne znači ništa jer je on još od 2020. godine i onih oktroisanih izbora na jednom putu sa kog nema povratka.

- A to je put prelaska iz autokratije u diktaturu - kaže Milivojević.

Dodaje da liči na pokušaj da se taj prelazak obavi legalno i legitimno, kao u Nemačkoj 1933. Godine, kada je Hitler na skroz legalan i legitiman način, dvotrećinskom većinom u Bundestagu izglasao Zakon o prenosu ovlašćenja i sebi obezbedio carska ovlašćenja.

- Zbog toga je teško reći da li nešto i šta on želi tim odlaganjem i stalnim pomeranjem tog saopštenja o datumu izbora da postigne. Mislim da to ne znaju ni njegovi najbliži saradnici, a veliko je pitanje da li i on sam zna kada će raspisati izbore - podvlači Milivojević.

Ističe da postoje dve mogućnosti kad god da izbori budu raspisani.

- Ili će i drugom nogom da zakorači u diktaturu ili će biti iskorišćena ova energija koju su pokrenuli studenti i uz pritisak spolja će doći do fer izbora - smatra Milivojević. (direktno.rs, portal, Boško Vukčević, 6.5.2026)

NIKO NE SME DA KAŽE IME KANDIDATA! VUČIĆ ĆUTI, STUDENTI TREPTE (Cvijetin Milivojević)

(podcast “Lucic Inserti”, autor Dejan Lučić, 5.5.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=s8vrXC-TPc0&pp=ygUNbHVjaWMgaW5zZXJ0aQ%3D%3D

Predizborne igrice: Ko sve baca mamce pred studente

Na političkoj sceni trenutno su samo dve nepoznanice, ona glavna kada će zaista biti izbori i druga, kao moguća smicalica, da li će se i ko pojaviti da proba da naruši dosadašnju autonomiju, jedinstvo i izborne rezultate studentskog pokreta. Ostalo je poznato i skoro pa jasno, dugogodišnji opozicioni lideri da su zaista želeli da podrže iskreno studentski pokret, za to su do sada imali isuviše vremena, prilika i nekoliko načina. Otuda više nije presudno bitno pitanje da li će se opozicija ujediniti i šta je krajnji cilj sadašnjeg narativa o podršci studentima, među kojima se nezvanično navodi i pokušaj da lideri budu na studentskoj listi. Presudno je šta studenti ne smeju da urade i na šta nikako ne bi trebalo da nasednu.

Ako slušamo vlast i opoziciju, izbori su bliže nego ikad, i to već u danima nakon Vidovdana. Međutim, da li je to samo mamac za studente kako bi objavili svoju listu, a onda vlast imala pola godine a možda i godinu dana za ‘rad’ na kandidatima?

Među dve trenutno jedine relevantne opcije u Srbiji, studentske i SNS-a, krenule su aktivnosti. Nezavisno od datuma izbora, studenti će verovatno tokom maja organizovati proteste. Na nivou još uvek ideje, prema saznanjima NIN-a, jeste da se po raspisivanju izbora 45 dana uđe u blokade fakulteta kako bi se organizovale sve aktivnosti. Ova odluka još nije doneta.

S druge strane, činjenica je da su članovi vladajuće SNS na svim nivoima, od mesnih odbora do državnih preduzeća, mobilisani da skupljaju glasove. Međutim, ovog puta nije dovoljno da neko sa dostavljenog spiska glasača, po pozivu iz SNS kol-centra, potvrdi da će glasati. Kako za NIN nezvanično pojašnjava jedan već veteran u skupljanju kapilarnih glasova, “vrh stranke želi da ima do u decimalu tačan broj onih koji će glasati za stranku”. Insistiranje na ovakvoj preciznosti, jasno je, daje unapred najbliži pregled čime trenutno vladajuća partija raspolaže, pa koliko govori u prilog letnjim izborima, isto tako može biti i samo trenutno čekiranje glasačkog tela.

Trenutno je u opticaju nekoliko varijanti datuma izbora, kao i od čega sve zavisi raspisivanje. Osim osnovnog uslova procene podrške, prema jednoj od verzija koja zvuči realno, datum izbora direktno je povezan sa sudbinom Naftne industrije Srbije. Među visokim funkcionerima SNS-a kruže navodi da će, ukoliko mađarski MOL kupi NIS u naredne dve nedelje, izbori biti na leto, a ukoliko se to ne dogodi, ceo izborni proces se odlaže do zime.

Spekulacije o skorim izborima okupile su i deo opozicije, bez DS-a i Pokreta Kreni-Promeni, a na sastanak je pozvao predsednik Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić. On je izjavio i da predsednik Aleksandar Vučić gotovo izvesno planira vanredne parlamentarne izbore za 12. jul ove godine. Međutim, svedoci smo, u svim godinama iza nas, da ovakav podatak zna ili će tek znati samo onaj na koga se svi, pa i opozicionari pozivaju, Aleksandar Vučić. U slobodnoj proceni može se reći da tu informaciju trenutno ne zna ni vrh SNS-a, a tome u prilog govori činjenica da su pojedini visokorangirani naprednjaci spremni da se zakunu da će se čekati poslednji trenutak, a on pada na 6. januar 2028. godine. Kada se zbroji sve što se događa unutar SNS-a, može se zaključiti i da odluka o izborima - trenutno ne postoji.

Konstanta života u Srbiji je da se deo opozicije okupio, i kao i nebrojeno puta do sada čulo se isto. Da treba ići u jednoj koloni, koja sada podrazumeva i studente.

„Poziv opozicije studentima da se zajedno nastupi na izborima je zapravo poziv da ih studenti stave na svoju listu. Tu nema iskrenosti jer oni koji su hteli da podrže studente uradili su to 5. maja. To je ono što je bilo iskreno. Ostatak opozicije je gluvonem od 5. maja pa naovamo, a time su gluvi i na građanske zahteve jer sva četiri studentska zahteva su bili i građanski“, kaže za NIN politikolog Cvijetin Milivojević.

On ističe da je od trenutka kada su studenti rekli tražimo izbore očekivao da će opozicija izaći iz parlamenta.

„Odnosno, bojkotovati rad i time ubrzati izbore. Da je tako bilo, imali bismo izbore još prošle godine. Opozicija se folirala, oni ne žele da izgube svoje benefite. Deo opozicije permanentno od 5. maja prošle godine zajedno sa SNS-om, odnosno Vučićem, radi na gušenju i bušenju studentskog pokreta. Moj savet studentima bi bio da ne idu sa opozicijom, jer ako idu, to znači da opozicione prvake stavljaju na listu“, kaže Milivojević.

A da opozicija stoji pretanko, pokazali su i nedavni lokalni izbori koji su dokaz da se praktično glasa za dve liste, SNS i studentsku. ‘Češanje’ o studente otuda nije samo spas, već donosi i siguran nastavak benefita za učešće u parlamentu, koji su sve samo ne mali. Osim plate koju primaju poslanici, ima i drugih tarifa po članu parlamenta. Stranke inkasiraju po jednom poslaniku približno 6.000 evra mesečno, što je po ‘parlamentarnoj glavi’ 72.000 evra godišnje. Jednokratno se dobija iz budžeta i 21.500 evra po mandatu nakon izbora. I to je jedan od razloga zašto se ne odustaje od izbora.

Jedna od političkih opcija koja nije bila na opozicionom sastanku je Pokret Kreni-Promeni. Nikola Stanković iz Pokreta kaže za NIN da je za Kreni-Promeni suštinsko pitanje da li postoji društvena snaga koja može da iznese promenu, jer bez toga svaka izborna matematika ostaje prazna forma.

„U ovom trenutku, tu snagu i legitimitet u najvećoj meri nose studenti. Njihov pokret je izrastao iz borbe za pravdu, protiv korupcije i za osnovna pravila koja moraju važiti za sve, vrednosti koje Kreni–Promeni zastupa od svog osnivanja. Zato je naš stav o izborima jasan: pružamo apsolutnu podršku studentima i studentskoj listi. Tu podršku ne uslovljavamo ničim i sve svoje kapacitete kao i do sada ulažemo u zajedničku borbu — na terenu, kroz organizaciju, kontrolu izbora i mobilizaciju građana. To nije taktičko pitanje, već pitanje principa“, kaže Stanković i dodaje da će članovi Pokreta u narednim mesecima prepešačiti Srbiju sa jasnim ciljem - “da se glas građana čuje i da se ta volja pretoči u pobedu studenata na izborima”.

I pored raznih prozivki i navlačenja, studenti do sada nisu objavili svoju listu. Skori izbori kao mamac za objavljivanje liste kandidata su vrlo osnovan zaključak ako se zna da je saznavanje studentske liste u vrhu prioriteta vlasti. Iako je ponekad delovalo da studenti ne znaju šta rade, potom bi određene radnje dobile smisao. Identično je i sa listom, a jedna se pre nešto više od mesec dana obrela u javnosti. Uz nju je išao navod da je konačna i da se nikome ne pokazuje. Razumljivo je da su je retki zadržali baš samo za sebe i da se nije proširila. Očekivano je i da su se potom u javnosti pojavljivali različiti navodi, a posebno o vetiranju pojedinih kandidata koji su sa studentima od početka, među kojima i poznate ličnosti.

Činjenica je da je upravo takva lista, na kojoj je broj jedan rektor Vladan Đokić, a iza njega tužiteljka Jasmina Paunović, bila na plenumima. Činjenica je i da su pojedini kandidati sa liste dobili veto od pojedinih plenuma. Ali, istina je i da se uopšte ne zna koja je prava i konačna studentska lista, što ne svedoči o nemanju ideje, ljudi ili sloge, već o taktici da vlast ne može da predvidi studentsku buduću igru.

Na listi koja je procurila u javnost nalaze se i pojedina poznata imena za koja je manje-više suludo da se tu nađu, što govori u prilog da nisu ni predviđeni za konačnu listu. Kao što se ni vetiranja pojedinih ličnosti možda ne mogu smatrati konačnim izbacivanjem, već samo da su u zamrznutom statusu.

Ipak, jedna greška može koštati studentsku listu, iako je raspoloženje u Srbiji referendumsko. A to je cepanje unutar studentskog pokreta na levo i desno, na proevropejce i one koji su protiv...

„Vučić je od 2014. godine na svemu pobeđivao keč ol formatom. A klin se klinom izbija, i to jedino pobeđuje Vučića. Da su na listi, primera radi, i bogati ljudi da svojim imenima odgovore i pariraju njihovim tajkunima. Jer ako imate jednog Vidića, Bodirogu, Kavčića, imate ljude za koje znate odakle im novac, za razliku od primera sa druge liste“, kaže naš sagovornik Cvijetin Milivojević.

Takođe, po svaku cenu EU lista nije pobednička, kao što to nije ni opcija sasvim desno. Baš kao što ni lista za ove izbore nije ona da vlada, već lista za prelazni period koja bi sređivanjem dokumentacije i uslova omogućila buduće fer izbore.

„Studenti treba da ostanu na onome što su do sada govorili, da je njihov program - borba protiv korupcije i utvrđivanje porekla imovine. Ono na čemu je sada odneta pobeda u Mađarskoj“, kaže Milivojević.

Od prvog formiranog plenuma već krajem novembra 2024. godine na FDU, vlast i razni sateliti nastojali su da uruše studentski pokret, ubace svoje ljude, obesmisle i izvrgnu ruglu plenume. Od toga da nisu u duhu srpske tradicije do ismejavanja pojedinih dešavanja ili govora. Međutim, ti ma kako nekome delovali kao “smešni plenumi” održali su studentsku, antirežimsku priču koja okuplja građane, čak i kada se u nekoliko navrata učinilo da energija opada. Nedavni lokalni izbori su i konkretno potvrdili da ništa nije stalo i da ne jenjava.

Do sada je pokret opstao upravo jer nije bilo onih koji se izdvajaju, onih koji bi bili prepoznato lice koje iznosi svoje stavove, nema takvih medijskih ličnosti, a samim tim ni da neko drugi tamo negde unapred projektuje ponašanje mase. O svemu se odluka donosi na plenumima i zato je za vlast bilo teško da izvrši pritisak jer nije postojao pojedinac ili manji broj onih koji odlučuju. Tako su ti izvrgavani ruglu plenumi istrpeli neslaganje, sporost, konfuziju i višeglasje, ali su studenti ostavili utisak da niko ne može upravljati njima i izvan studentskih procedura. U više od godinu i po dana vlast nije uspela da i zaista dokaže i poveže studente sa organizacijama koje već imaju politički profil, sa opozicionim akterima ili sa regionalnim i međunarodnim kontaktima. Jedan od razloga je što su se studenti ogradili od političkih stranaka, ali su povukli granicu čak i u slučaju prirodnih saveznika poput, na primer, Proglasa, STAV-a i organizacije Sviće, kao i pojedinaca od kojih su neki bili vođe zborova.

Sva ograđivanja u mesecima iza nas po svemu sudeći nisu bila jer su svi od tih aktera radili protiv studentskog pokreta, već zato što je njihova blizina proizvodila materijal za napad na pokret. Primera radi, ograđivanje od Proglasa nije bilo jer su beznačajni. Naprotiv. Proglas je bio problem jer je imao autoritet, ali ne i mandat da tumači studentsku volju. Stranke su bile problem jer bi najdirektnije kompromitovale nepartijsku prirodu pokreta. Sve te strukture zajedno stvarale su opasnost da se studentski pokret pretvori u političko polje na kojem drugi akteri vode svoje bitke.

Vlast je u nekoliko navrata nastojala da se ova dešavanja shvate kao svađe, neslaganja, razmirice. Poruka studenata je, međutim, bila drugačija: možete nas podržati, ali ne možete govoriti u naše ime; možete biti prisutni, ali ne možete odlučivati umesto plenuma; možete deliti rizik, ali ne možete kapitalizovati naš legitimitet. U toj razlici između podrške i preuzimanja nalazi se čitava suština sukoba, ako se može govoriti o sukobu.

Studenti su do sada bili uspešni i zbog keč ol principa koji podrazumeva da pokret ostaje širi od ideoloških linija koje dele društvo. On ne znači da pokret nema stavove, već da ih ne zatvara unapred i da ih ne nameće kao uslov pripadnosti. Svaka percepcija ili svrstavanje u neki ideološki profil smanjuje glasačko telo.

Tako je i ograđivanje od stranaka imalo nekoliko ciljeva. U političkom životu Srbije, stranke nose specifičan teret. One nisu samo učesnici izbora, već i nosioci dugotrajnog nepoverenja, podela i neuspeha opozicionog delovanja. Studentski pokret se pojavio upravo na tom mestu pukotine — kao forma koja nije bila kompromitovana prethodnim političkim ciklusima. Njegova legitimnost proistekla je iz činjenice da nije pripadao ni vlasti ni opoziciji. To nije značilo da je bio apolitičan; naprotiv, njegovi zahtevi i akcije imali su jasne političke implikacije. Ali je odbio da te implikacije budu filtrirane kroz postojeće stranačke strukture.

Ukoliko se neko pita hoće li studenti sa opozicijom, trenutno najizvesniji odgovor leži u primeru izbora u Kuli. Dve paralelne političke linije koje su, uz minimalnu koordinaciju, mogle da osvoje rezultat koji prevazilazi zbir njihovih pojedinačnih dometa. Prva je bila lista koju su podržali studenti, čija je snaga ležala u mobilizaciji novih birača, apstinenata... Druga linija bio je pokušaj formiranja objedinjene opozicione liste, koja bi okupila političke stranke i lokalne grupe građana, i time konsolidovala postojeće opoziciono biračko telo, nudeći mu stabilan i prepoznatljiv politički okvir.

Te dve liste trebalo je da se nadopunjuju, a zbir rezultata donese pobedu. Međutim... U trenutku kada je, neposredno pred predaju potpisa izbornoj komisiji, došlo do povlačenja saglasnosti za učešće u koaliciji od strane Narodnog pokreta Srbije i njenog lidera Miroslava Aleksića... u slučaju Kule, to nije značilo samo promenu sastava liste. To je značilo njen nestanak. (nin.co.rs, Željka Jevtić, 29.4.2026)

Nespojivost činova feldmaršala Srbije i blokvarta Ćacistana

Zašto, i pre nego što Poglavica iz samoprigrabljene mu funkcije Velikog Vrača plemena Srbalja, za Đurđevdanak, obznani Vidov-, Petrov- ili Mitrovdanak kao izborni „hajdučki sastanak“ ili, možda, „rastanak“, politička opreka (srpskohrvatskije mi tako zvuči od latinizovanog „opozicija“ ili „oporba“) mora da odgovori na dva pitanja: prvo, bi li, ako to Vrač naumi, uopšte izašla i na predsedničke, kao što je, od 5. maja prošlog proleća naovamo, već izlazila na lokalne, i pre nego bude parlamentarnih i drugo, bi li, ako, ipak, najpre bude parlamentarnih, izašla na njih, po svaku cenu, pa čak i ukoliko se imenom i prezimenom predsednika Republike, opet protivzakonito kao i u prethodnih devet godina, natkrili samodrščeva izborna lista?  

A sve to zato što član 111 Ustava Republike Srbije kaže da predsednik Republike “izražava državno jedinstvo Republike Srbije”, dakle svegrađansko, a ne nekakvo jedinstvo unutar jedne partije (Es-en-es) ili isključivo uniformnost unutar vladajuće stranačke koalicije.

I zbog toga što Zakon o predsedniku Republike, član 9, izričito propisuje da ne samo da “predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost”, već je “predsednik Republike dužan da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija”.

I zbog toga što, član 2 Zakona o sprečavanju korupcije (ZoSK), pojam „korupcija“ definiše kao „odnos koji nastaje korišćenjem službenog ili društvenog položaja ili uticaja radi sticanja nedozvoljene koristi za sebe ili drugoga”.

I zato što član 41 stav 1 ZoSK pojam “sukob interesa” definiše kao situaciju u kojoj javni funkcioner (ovde: predsednik Republike) ima privatni (ovde: partijski) interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje njegove javne funkcije predsednika Republike.

Ali i zato što Zakon o izboru narodnih poslanika sadrži i član 138, naslovljen kao„Zabrana da se izigra zakon“, a u kome piše i da: „Republička izborna komisija odbija predlog da se utvrdi određena izbora lista... ako se utvrde druge okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na nameru da se izigra zakon“.

.   .   .

Pa, da krenemo od, člana 40 stav 3 ZoSK: “Javnom funkcioneru (u našem slučaju, predsedniku Republike, prim. C.M) je zabranjeno da upotrebi, radi sticanja koristi ili pogodnosti sebi ili drugom ili nanošenja štete drugom, informacije do kojih dođe na javnoj funkciji, ako nisu dostupne javnosti.”

Malo komparativne analize nije naodmet. Kako je to, u “organizaciono-informativnom” smislu, izgledao lanac “građanske vlasti” nakon što je NSDAP došla na vlast  u Nemačkoj?

Okvir je bila nacionalsocialistička partija, a korpus vođa je predstavljao taj lanac vlasti: od Firera kao “praizvora”, kroz gaulajtere (Gauleiter), tj. regionalne vođe, zatim krajslajtere (Kreisleiter) zadužene za okruge, odnosno srezove, kroz ortsgrupnlajtere (Ortsgruppenleiter) odgovorne za organizaciju stranke na nivou lokalne grupe (obično manji grad, selo ili deo većeg grada), celnlajtere (Zellenleiter) nadležne za partijske "ćelije" (Zelle), odnosno područja od 160 do 480 domaćinstava, pa do blokvarta (Blockwart, Blockleiter), tj. nižih nivoa partijskih funkcionera zaduženih za nadzor određenog stambenog bloka ili komšiluka. – tako se nacistička doktrina ulivala u svaki dom i svaki nemački mozak pojedinačno.

“Blokvart je špijunirao svako domaćinstvo; on je imao u svakoj porodici svog dostavljača; preko njega je sva težina (nacističke) propaganda pritiskivala pojedinca... (nacistički) organ je zahvatao život na svakom stupnju, a baš najmanji cezar – blokvart – predstavljao je najvećeg tiranina.” – zapisao je Lord Rasel u knjizi “Pod bičem kukastog krsta” (IP “Rad” Beograd, 1956).

Blokvart je bio "pas čuvar bloka", zadužen za kontrolu i “otkucavanje” komšija, proveravanje njihove lojalnosti NSDAP-u  i cinkarenje i dojavljivanje “tamo gde treba” svega i svih koji se nisu pridržavali nacističkih svetonazora, a njihov “rad na terenu” podrazumevao je i prikupljanje donacija i “buđenje aktivizma”, te širenje nacističke propagande u bazi.

E, na našem primeru, kombinacijom lojalističkih lanaca “napredne svesti” i regularnih obaveštajnih agencija, iz takvih izvora do informacija dolazi nekadašnji “koordinator”, a danas “vrhovni komandat” svih bezbednosnih službi, sve “po slovu obavljanja funkcije predsednika Republike”, a onda ih zloupotrebljava protiv svojih političkih neistomišljenika, namičući korist bilo nekom privatnom licu bilo nekoj organizaciji, u ovom slučaju, samome sebi, kao neformalnom vlasniku ES-en-es brenda.

Šta kaže Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, ko i na koji način sme da koristi informacije do kojih ova i druge bezbednosne agencije dođu? Mada član 20 Zakona o BIA, propisuje da “pripadnici Agencije ne mogu biti članovi političkih stranaka”, i sadašnji direktor BIA i dva njegova prethodnika, da ne idemo predaleko u prošlost, ne samo da su pripadnici nego su, pre i posle upravljanja ovom agencijom, bili (i ponovo su) najviši čelnici političkih stranaka vlasti.

Član 2 Zakona o BIA veli da Agencija obavlja poslove koji se odnose na: “zaštitu bezbednosti Republike Srbije i otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije; istraživanje, prikupljanje, obradu i procenu bezbednosno-obaveštajnih podataka i saznanja od značaja za bezbednost Republike Srbije i informisanje nadležnih državnih organa o tim podacima, kao i druge poslove određene zakonom”.

A koje bi to “nadležne državne organe”, BIA trebalo da o tim podacima “informiše”?

U članu 11 piše da “o poslovima iz svoje nadležnosti Agencija obrađuje, čuva i koristi prikupljene informacije i dokumentaciju, o čemu vodi odgovarajuće evidencije i obezbeđuje zaštitu njihove tajnosti”, dok “način evidentiranja, obrade, čuvanja, korišćenja, zaštite i dostavljanja drugim nadležnim državnim organima informacija i dokumenata iz stava 1. ovog člana utvrđuje Vlada”.

Dakle, Vlada! Pođimo od toga da je Vlada, ovlašćena da sve te prikupljene “inkriminišuće” informacije o, recimo, političkim protivnicima aktuelnog režima čuva i koristi, dozvolila Agenciji da te podatke dostavlja, po funkciji, nosiocu (imenu i prezimenu) svih lista vladajuće koalicije na svim nivoima, dakle, predsedniku Republike. No, izgleda da se ta dozvola odnosi i na dostavljanje istih tih prikupljenih informacija i medijima pod direktnim predsednikovim urednikovanjem.

Koliko je reč o informacijama (ili dezinformacijama) zlata vrednim nosiocu (imenu i prezimenu) svih izbornih lista Es-en-esa na svim nivoima izbora od 2017. do danas, zaključite i sami iz, recimo, spiska “posebnih mera kojima se odstupa od nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava opštenja” (član 13 Zakona o BIA) čije nalaze BIA, ali i predsednik Republike u funkciji nosioca (imena i prezimena) izborne liste naprednjaka, o svojim političkim protivnicima imaju na raspolaganju: tajni nadzor i snimanje komunikacije bez obzira na oblik i tehnička sredstva preko kojih se obavlja ili nadzor elektronske ili druge adrese; tajni nadzor i snimanje komunikacije na javnim mestima i mestima kojima je pristup ograničen ili u prostorijama; statistički elektronski nadzor komunikacije i informacionih sistema u cilju pribavljanja podataka o komunikaciji ili lokaciji korišćene mobilne terminalne opreme; računarsko pretraživanje već obrađenih ličnih i drugih podataka; tajni nadzor i snimanje mesta, prostorija i predmeta, uključujući i uređaje za automatsku obradu podataka i opreme na kojoj se čuvaju ili se mogu čuvati elektronski zapisi.

E, baš zato što je član 14. našeg Zakona o BIA toliko “preslobodan” za tumačenje (“Posebne mere mogu se odrediti prema licu, grupi ili organizaciji za koju postoje osnovi sumnje da preduzima ili priprema radnje usmerene protiv bezbednosti Republike Srbije...”), u poslednjih godinu i po, od početka studentsko-građanskih protesta, baš iz usta nosioca (imena I prezimena) izborne Es-en-es liste, imali smo pravu provalu optužbi i optužnica za navodne pokušaje rušenja države i ustavnog poretka.

.   .   .

Zašto naprednjaci skaču kao opareni kada kažem ili napišem da predsednik Republike, kao neko ko odražava “državno jedinstvo”, odnosno jedinstvo svih građana, ne može da bude ime i prezime liste za parlamentarne, za pokrajinske, za gradske i opštinske ili, ne daj Bože, za izbore sa savete mesnih zajednica, čak ni u MZ u kojoj živi?

Umesto ozbiljne kontraargumentacije, na moju tezu da će prvi znak da ova vlast ima nameru da poštuje zakone biti onda kada Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH), izigravajući zakone, prestane da se kandiduje na svim nivoima izbora, devet godina unazad, stižu skoro tipski odgovori: “pa, ne kandiduje se predsednik Republike, već politička stranka, ali vi ste glupi da to shvatite”; “hoće da dehumanizuju predsednika i zabrane mu da se bavi politikom”, “koji to zakon zabranjuje predsedniku Republike da bude ime stranačke liste za lokalne i parlamentarne izbore”; “hoće da mu zabrane da se kandiduje jer je to jedini način da se dokopaju vlasti”, “naziv liste nije isto što i kandidatura”...

Zbog čega, dakle, LKSNDH ne bi smeo da bude „naslovnica“ vladajuće koalicije na predstojećim, kad god bili da bili, izborima, sve dok je na položaju predsednika Republike? Hajde još malo da prelistamo Zakon o sprečavanju korupcije (odeljak: sukob interesa)...

Član 40 stav 1 ZoSK veli da je javni funkcioner dužan da javni interes ne podredi privatnom, da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno obavljanje javne funkcije. A da li je to ostvarivo u praksi, ako je Poglavica, od 2017, kada je prvi put izabran na funkciju koja treba da “odražava državno jeidnstvo”, uporno svoje ime i prezime, ali i autoritet institucije predsednika Republike, na svim izborima, pozajmljivao i ustupao samo jednoj političkoj organizaciji i njenoj stranačkoj koaliciji?

Član 40 stav 2 ZoSK kaže da javni funkcioner ne sme biti zavisan od lica koja bi mogla da utiču na njegovu nepristrasnost, niti da koristi javnu funkciju zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice. A koliko su ta lica (i organizacije) povezani sa institucijom predsednika Republike najeklatantniji primer je formiranje Nezavisne Države Ćacistan (En-De-Ća) na privremeno okupiranoj teritoriji Republike Srbije, u Dvorskom parku, a u okviru koga je pod okupacijom Poglavičnih partijskih lojalista i zgrada Novog dvora na Andrićevom vencu 1, u kojoj je zvanično sedište predsednika Srbije.

Ako je, prema članu 41 stav 2 ZoSK, “privatni interes je bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice”, i ako je pojam “povezano lice” definisan kao svako “fizičko ili pravno lice koje se prema drugim osnovama i okolnostima može opravdano smatrati interesno povezanim sa javnim funkcionerom” - šta je onda Poglavičino “kumovanje” listi SNS, za sve nivoe izbora, od opštinskih, gradskih, pokrajinskih do parlamentarnih, na svim izborima od 2017. do danas, nego grubo kršenje većine članova iz odeljka “Sukob interesa” u Zakonu o sprečavanju korupcije?

Član 47 ZoSK zabranjuje javnom funkcioneru (ovde: predsedniku Republike) da “savetuje pravna i fizička lica (ovde: svoju stranku i svoje stranačke saradnike) o pitanjima u vezi sa javnom funkcijom na kojoj se nalazi”, a glavni junak našeg vesterna ne da “sovjetuje” nego i upravlja i komanduje, u ime tih “pravnih I fizičkih lica” i političkih subjekata, jednoipogodišnjim frontom otvorenim prema većinskoj Srbiji, “bojišnicom” koja bi trebalo da rezultuje nekakvim, pazi sad, demokratskim izborima?!

Iako, za razliku od predsednika Republike, većina ostalih javnih funkcionera može da “vrši funkciju u političkoj stranci, odnosno političkom subjektu i da učestvuje u njihovim aktivnostima (član 50 stav 1 ZoSK)”, čak i za njih, a o predsedniku Republike da i ne govorimo, važi odredba da to mogu da čine samo – “ako to ne ugrožava vršenje javne funkcije”!

Član 50 stav 2 ZoSK apsolutno isključuje mogućnost da predsednik Republike bude ime i prezime izborne liste neke političke stranke jer kaže da javni funkcioner (a naročito “predsednik svih građana”, prim. C.M) ne može da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, posebno u svrhu javnog predstavljanja učesnika u izborima i njihovih izbornih programa, pozivanja birača da za njih glasaju na izborima, odnosno da bojkotuju izbore, kao i korišćenje javnih resursa za druge vidove političkih aktivnosti.

Javni funkcioner (predsednik Republike) je, takođe, “dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke, odnosno političkog subjekta”, što naš Poglavica devet godina zaobilazi.

Javni funkcioner (predsednik Republike) “ne može da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, posebno da koristi te javne skupove i susrete za javno predstavljanje učesnika u izborima i njihovih izbornih programa ili da poziva birača da za njih glasaju na određenim izborima”.

.   .   .

Član 67 Zakona o izboru narodnih poslanika kaže da “naziv koalicije ili grupe građana može da sadrži ime i prezime fizičkog lica ili naziv pravnog lica ako se ono s tim saglasi u pismenoj formi, pri čemu se uzima da se fizičko lice time što je potpisalo izbornu listu”, koalicioni sporazum, sporazum o obrazovanju grupe građana ili ovlašćenje za zaključenje tih sporazuma saglasilo i s time da se njegovo ime upotrebi u nazivu podnosioca izborne liste.

Paradoksalno, pošto predsednik Republike, u ulozi onoga ko raspisuje, npr. parlamentarne, izbore ima “informaciju” kada će izbori biti održani, do koje dolazi po slovu obavljanje javne funkcije, on u startu daje pešaka fore stranačkoj listi kojoj je pozajmio svoje ime (suprotno Zakonu o sprečavanju korupcije, on time namiče korist privatnom licu ili organizaciji) i potpisao za to svoju saglasnost, tako da ta stranka, istog trenutka kada su izbori raspisani, može (pre svih političkih takmaca), da krene i u izborne radnje poput gotovog imenovanja liste i promptnog skupljanja potpisa, pa će, posledično, sigurno biti i prvopozicionirana na izbornom listiću?!

U Zakonu o izboru narodnih poslanika, doduše u odeljku VII (Posebna pravila za izborne liste nacionalnih manjina), stoji zanimljiv član 138 („Zabrana da se izigra zakon“) u kome piše: „Republička izborna komisija rešenjem odbija predlog da se određenoj izbornoj listi utvrdi da ima položaj izborne liste nacionalne manjine ako je nosilac liste ili kandidat za narodnog poslanika na toj izbornoj listi lice za koje je opštepoznato da je član druge političke stranke koja nije politička stranka nacionalne manjine ili ako se utvrde druge okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na nameru da se izigra zakon“.

Zašto ovako nešto nemamo i za, recimo, opšte liste za parlamentarne, pokrajinske ili lokalne izbore, gde bi pisalo da niko, niko, a posebno predsednik svih građana koji „odražava državno jedinstvo“ nema pravo da „izigrava zakon(e)“, kada je o izbornom procesu reč... da obmanuje građane da je on, time što je protivzakonito nosilac izborne liste, zapravo i  kandidat za odbornike u svim opštinama, gradovima i gradskim opštinama, kandidat za predsednike svih opština i gradonačelnike svih gradova u Srbiji itd?

Dakle, želi li LKSNDH da ponovo – a po prvi put legalno i legitimno u poslednjih devet godina - bude ime I prezime (nosilac liste) naprednjačke koalicije na parlamentarnim izborima, on pre toga mora da se “ratosilja” položaja predsednika Republike. Rešenje se nalazi u članu 117 Ustava Srbije:  Kada predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine. Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandate – on postaje slobodan kao ptica da bude ne samo nosilac, nego i prvi na listi svoje partijske koalicije za parlamentarne izbore, a v.d. predsednica Republike postaje predsednica Narodne skupštine u stanju državnog udara i tome slično. Znači, išli bi prvo izvanredni predsednički koji mogu, a ne moraju da se spoje sa vanrednim parlamentarnim izborima, a ovaj skupštinski saziv pod državnim udarom može pokušati da izabere Poglavicu i za predsednika Vlade, pa da on sačeka parlamentarne izbore u Macutovoj fotelji.

U suprotnom, ostane li LKSNDH predsednik Republike i, kao “predmetna nadležna institucija”, raspiše vanredne parlamentarne izbore, a RIK opet prihvati Es-en-es listu sa Poglavicom kao nosiocem za parlamentarne izbore, antivučićevski “front za promenu sistema” (a ne samo vlasti) eliminaciju Poglavice sa izborne liste trebalo bi da postavi kao svoj minimalni uslov za izlazak na takve izbore. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 3.5.2026)