U sredu, 4. februara u 18 sati, gost “Intervjua” na kanalu ‪‪‪‪‪‪‪‪‪‪‪‪‪‪‪‪‪‪@Glasjavnosti, Cvijetin Milivojević, politikolog i novinar, iznosi svoje viđenje političke situacije u zemlji. Pregovori oko ulaska u Evropsku uniju dela Srbije, bez Kosova i Metohije su klasičan državni udar i to podleže ozbiljnoj krivičnoj odgovornosti, ističe Milivojević. Kada bi mogli biti vanredni parlamentarni, a kada predsednički izbori u Srbiji, od koga i od čega to zavisi, da li je predizborna kampanja počela? Zašto kaže da se vlast služi opsenom i brutalnom kampanjom? Šta kažu novija ispitivanja javnog mnjenja o rejtingu političkih stranaka i drugih aktera na političkoj sceni, zašto se rezultati tih istraživanja ne objavljuju? Od čega sve zavisi ishod eventualnih izbora, ko ima najveće šanse, da li je moguće da se izbori sprovedu tako da ne bude nikakve sumnje u njihovu regularnost. Oko kakvog programa bi se u okviru studentskog pokreta mogla postići saglasnost, ko bi mogao biti predsednički kandidat vladajuće koalicije, a ko studentske liste, ko je Vučićeva opozicija… Kakav je uticaj stranog faktora na politička dešavanja u Srbiji, koliko je važna uloga pravosuđa i zašto smatra da je na delu pokušaj poništavanja sudstva i tužilaštva, šta “škripi” u odnosima Milivojevića i opozicije u Srbiji, neke su od tema o kojima govori gost Glasa javnosti.

Milivojević: Tajna uspeha, široka lista

 

Ako se posmatra period od uvođenja višestanačja, Srbija se u poslednjih više od godinu dana, od pada nadstrešnice i pogibije 16 ljudi, nalazi u jednoj od najozbiljnijih društvenih kriza tokom koje je koalicioni mehanizam vlasti duboko zašao u palijativnu fazu. Ali, režim to ne želi da prizna i dostojanstveno ode kroz vanredne parlamentarne izbore. Pokušava da po svaku cenu produži opstanak do nekog imaginarnog roka, najverovatnije do trenutka kada se potroše sredstva namenjena za projekat EXPO, tih 18 milijardi evra za koliko se Srbija zadužila. To u razgovoru sa Zoranom Panovićem u podkastu “Pola sata Demostata” kaže Cvijetin Milivojević, politikolog.

On ističe da sada imamo stanje koje ranije nije viđeno, uz neke kvazi organizacije imamo tradicionalne opozicione stranke koje su bile jedini ozbiljni takmaci u političkom životu, ali i pokret koji se formirao nakon 1. novembra 2024. koji je najjači na antirežimskoj strani, a nema čak ni organizacionu formu. Naziva se studentska lista iako ona u stvari ne postoji, u procesu je formiranja koje traje dugo, ne znamo ko su ljudi na toj listi, čak nije sigurno ni da je završena, ali ima ogromnu podršku građana. To je potpuno nova situacija u kojoj se čak ni ljudi iz politike ne snalaze, jednako oni iz vlasti i oni iz tradicionalne opozicije. Sagovornik Demostata potvrđuje da je kabinet sadašnjeg premijera Đura Macuta reakcionarniji od kabineta njegovog prethodnika Miloša Vučevića, ali tvrdi i da je nelegitimniji.

- Tu Vladu je izabrao parlament koji se od 25. novembra pretprošle godine nalazi u stanju državnog udara. Setite se kako je izglasan budžet za 2025. godinu, bez rasprave. A to je knjiška definicija državnog udara: kad jedna institucija sistema, ili državni zvaničnik poništi prava, obaveze i nadležnosti druge institucije, odnosno predsednica Skupštine je poništila prava i obaveze najvišeg zakonodavnog i predstavničkog tela u Srbiji. Drugi problem je što ovu Vladu predvodi predsednik, a u njoj su tri ili četiri ministra koji se nalaze među ukupno devet osnivača nekakvog pokreta za narod i državu. Dakle, polovina tih osnivača vodi ovu Vladu a da nisu izašli na izbore. Faktički, preuzimaju vlast od SNS-a kao najveće partije vladajuće koalicije. To je ranije viđeno kada je JUL ušao u vlast 1998. a da to nije “zaradio” na izborima. Treća stvar je to što se neki ministri ponašaju kao osvetnici, pre svega prema, kako kažu, “blokaderima” ili studentima, građanima, manje prema opoziciji. Najzad, opozicija od 2014. nije pokazala mnogo efekata u borbi za rušenje vlasti i zadovoljavaju se time da eventualno neka od lista preskoči cenzus koji je u međuvremenu predsednik Vučić spustio na 3% - kaže Milivojević i dodaje da imena za koja se ne zna da li će na kraju biti na studentskoj listi, prolaze kroz medijskog “toplog zeca” ne samo od strane vlasti, već i opozicije.

Naglašava da su studenti u protestima, kroz “nisi nadležan” i “hoćemo institucije”, “da se poštuje Ustav i zakon”, jasno odredili za šta se zalažu, što su i građani prepoznali, ali da tradicionalna opozicija to nije postavila kao krunski razlog da, eventualno, ne izađe na izbore. Opoziciji nije smetalo to što je Vučiću trebalo šest godina da ispoštuje Ustav i da se zbog funkcije predsednika države povuče sa pozicije predsednika stranke, ni to što je on nosilac liste na parlamentarnim, lokalnim čak i izborima za mesne zajednice iako to Zakon o sprečavanju korupcije zabranjuje. Ali, studentima je to smetalo i “pogodili su metu” jer su to i građani podržali.

Smokvin list

Na pitanje voditelja da li je slabost pokreta to što studenti očigledno idu na depersonalizaciju, Milivojević kaže da je ovo stanje potpuno novo, presedan da neko ima apsolutnu podršku a da ništa nije ponudio, ni program, ni imena kandidata, ni lidera. Ali, građanima očigledno to ne smeta da daju ogromnu podršku toj listi i da poruče kako ono što je tradicionalna opozicija ili vlast nudila, nije više ono što ljudi žele. On potvrđuje da se u prorežimskim medijima u poslednje vreme pojavljuje termin “tradicionalna opozicija” koji bi trebalo da napravi distancu prema “teroristima blokaderima”, što je stara igra vlasti kada žele da naprave fragmentaciju na političkoj sceni.

- Ja sam malo radikalniji u oceni trenutnog ponašanja srpske parlamentarne opozicije, ne zovem ih tako lepo kako ih zove vlast (“tradicionalna opozicija”) ili kao oni koji ih ne vole (“kontrolisana opozicija”). Ja ih zovem “smokvin list-opozicija”. I to kažem sa najlepšim željama jer, imate stanje državnog udara od 25. novembra 2024. (a ne kažem to samo ja, i prvi čovek opozicije Dragan Đilas je to odmah rekao ali je posle revidirao svoj stav) a i dalje veći deo parlamentarne opozicije statira u tom igrokazu pod izgovorom: “pokažimo da smo evropski da bismo ubrzali evrointegracije” - objašnjava Milivojević.

Ukazuje da je “tajna” Vučićevih pobeda na izborima to što je nudio široku listu na kojoj su bili i potomci ravnogoraca i potomci komunista, pa dojučerašnji radikali i G17, SPO i bošnjačka stranka Sulejmana Ugljanina i partija Rasima Ljajića, kao i kompletan SPS. Nema glasača koji će da ispadne sa te “buldožer” liste. Tog modela su se sada dosetili i studenti, i nejasno je zašto opozicija u tome ne vidi ono što vidi DS, Ekološki pokret, u poslednje vreme i DSS.

- Možda je DS otišla previše, možda nije trebalo da daju blanko podršku, svoju infrastrukturu i kadrove ako treba i za biračke odbore, ali to je njihov izbor koji je časniji nego što čini drugi, veći deo opozicije koji je ušao u otvoreni politički rat sa listom koja ne postoji, a zove se studentska. Zašto? Jer imputiraju toj listi da hoće da im zabrani da se bave politikom. A ko je to tražio? Ja sam čuo druge glasove: da studenti traže da opozicija izađe na izbore, ali grupisana, da ne dođe do rasipanja glasova. To nije priča o jedinstvenom frontu u kome bi bili tzv nepostojeća studentska lista i tzv postojeća ali neuticajna opozicija. U startu su studenti tražili da ako se političari vlasti ne mešaju u njihov pokret, zašto bi se mešala opozicija od koje su neki stvarno do juče bili vlast. Takođe sam čuo da nije zabranjeno aktivistima nekih stranaka da uđu imenom i prezimenom na studentsku listu, videlo se to i na izborima u Kosjeriću i Mionici. Sve je to moguće. I sasvim je sigurno da u tom slučaju nema rasipanja glasova građana koji su za opoziciju – naglašava Milivojević i potvrđuje stav voditelja da će Vučić kao “izborni tehnolog” ubaciti neku svoju kolonu, ali da je tu sada njegov domet ograničen jer bi liste poput “studenti koji vole da uče”, “studenti koji još više vole da uče” ili “studenti koji su naučili”, proizvele rasipanje svakog promila inače njegovih glasova.

Nepoželjna podrška

U ovom trenutku, tvrdi Milivojević, od rušenja Aleksandra Vučića mnogo je važnije pitanje sistema koji bi morao da se konačno resetuje.

- Pre par dana za predsednika Ustavnog suda izabran je čovek koji javno govori i piše da nije važno šta kaže Ustav ako je predsednik Republike osvojio 2,3 miliona glasova. To je sadašnja politika u sudskoj grani vlasti. Imamo i situaciju da se u skupštini, uz prisustvo opozicije na žalost, usvaja set izmena zakona koji uređuju sudstvo, tužilaštvo a koji je na tri koraka unazad u odnosu na ustavne promene koje smo sproveli u saradnji sa EU – ističe on.

Na pitanje kakav će odnos studenata prema zahtevanoj lustraciji biti ukoliko im, na primer, za formiranje vlade nedostaje nekolicina glasova onih koji podležu lustraciji, Milivojević, uz opasku da nije on taj koji će odlučivati, kaže da među 14 stranaka koje sada čine vladajuću koaliciju sigurno ima čestitih ljudi jer bi bilo preterano tvrditi da su se svi koji se nalaze na listi SNS ogrešili o svoje profesionalne norme. Tvrdi da se čak ni proevropska opozicija ne kandiduje kao pouzdan potencijalni saveznik studentskoj listi posle izbora.

Na pitanje voditelja da li je realno očekivati da Evropska unija podrži nekoga ko će sutra, dolaskom na vlast, poništiti dogovore koje je Vučić napravio sa Zapadom i EU, Milivojević kaže da “taj koga podrži EU da bi došao na vlast, ne treba da bude vlast u Srbiji” i da analogija sa podrškom Zapada iz 2000. godine sada više ne važi.

- Sada je pitanje ko je Zapad. Imate Vašington, pa EU a i unutar nje dve zemlje čija je politika drugačija. Ne postoji više kolektivni Zapad. Ali u ovom slučaju ne mislim da bi Srbiju usrećili oni koji bi došli uz pomoć Zapada, na primer EU. Ako je to jedini način da dođu na vlast, ne treba da dolaze. S druge strane, postoji problem: vidljivo je da delegacija evroparlamentaraca koja je boravila u Srbiji, podržava ovu vlast. Evropljani su smislili pravilo i praksu stabilokratije u Srbiji, toga nema ni u jednoj drugoj zemlji-kandidatu, čak se i u Crnoj Gori od toga odustalo. Zato rešenje krize u Srbiji ne sme da zavisi isključivo od EU. Iako mislim da Srbija mora da nađe svoje mesto u EU, moramo da izađemo iz fatalizma koji promoviše stav da EU nema alternativu. Takođe, ovde imate lažnu priču da je pala podrška EU. Istina je da se povećava podrška EU autokratskom režimu ovde i građani to vrlo dobro razumeju. A zašto podržavaju autokratu? Zato što je on hiper poslušan, isporučuje sve njihove zahteve koji se tiču teritorijalnog integriteta. Zašto tu podršku nije imao Boris Tadić? Jer je bio nedovoljno konstruktivan po pitanju KiM a ovaj jeste. Da li je meni cilj da slušam glas Brisela i Kaje Kalas koja vodi svoju unutrašnju bitku jedne pribaltičke države protiv Rusije i uopšte je ne interesuje šta se dešava ovde ili ćemo da slušamo glas građana Srbije – pita sagovornik Demostata.

Potvrđuje tezu voditelja da mi još uvek bijemo bitke iz 90-ih, ne osećamo život oko nas i besmisleno pokušavamo da pravimo saveze tamo gde se ne mogu napraviti

Prijatelji, gde ste

- Nemamo iskrene prijatelje i kad bi imali ozbiljno državno ili nacionalno pitanje sem Kosova, ne znam ko bi nas podržao. Formalno, imamo politiku, što je Tadić govorio na četiri stuba, a u objektivnoj situaciji oko Naftne industrije Srbije, ispada da nam nisu iskreni prijatelji ni Rusi ni Amerikanci, ni EU ni Kinezi. Voleo bih da pravimo neke efikasne poteze. Meni se, uz sve zamerke koje imam prema Dodiku, dopao način na koji je on rešio krizu koja je pretila da smesti u bunar i Republiku Srpsku i njega lično. I to je rešio za mesec dana tako što je zakucao na vrata najmoćnijeg i napravio dil sa njim, rešio problem. I mi imamo sada RS i američkog čoveka na čelu RS – objašnjava Milivojević.

Šta to znači za famozni “srpski svet”, bilo je sledeće pitanje voditelja.  Milivojević kaže da je “srpski svet” samo jedna poštapalica čiji je cilj da se diskredituje svako ko ima iskreno, državno odgovorno razmišljanje o budućnosti ove zemlje. “Potpuno besmislena stvar, kao jedna vrsta strašila kojim se preti” navodi on.

- Mislim da Srbija mora da se vrati onome što piše u njenom Ustavu. Kad je reč o nacionalnim pitanjima, lepo u Ustavu piše da je KiM deo Srbije koji ima pravo na suštinsku autonomiju. To treba da bude alfa i omega za srpsku politiku. To znači da makar u simboličkom smislu treba da bude pet graničnih policajaca Srbije na granici sa Albanijom. A mi vodimo dve vrste politike. Jedna kaže: da bismo uleteli u EU, ratosiljajmo se Kosova, to je maligni tumor naše politike. Kao da EU jedva čeka na nas. Druga je: hajde da ratujemo za Kosovo. Valjda postoji i nešto između. Kad je Republika Srpska: ne treba nama prisilno ujedinjenje sa Republikom Srpskom, iskoristite Dejtonski mirovni sporazum koji je toliko dobar, iskoristite Vašingtonski sporazu, koji omogućava i BiH, i Federaciji i Republici Srpskoj praktično konfederalne veze i sa Hrvatskom i sa Srbijom. To je možda način da se na mala vrata priđe EU – naglašava Milivojević.

Voditelj podseća da je Vučić pravio razne trilaterale, sa Rumunijom i Bugarskom, pa sa Albanijom a “Open Balkan” više niko i ne pominje, sada kao da pravi Malu Antantu sa Orbanom i Ficom, a i pored toga se sve svodi i dalje na Bosna, Srbija, Kosovo… Da li je to mera naših propalih politika, bilo je pitanje za gosta koji kaže da to ipak nije samo naša krivica.

- Da postoji dobra volja EU, da se smire čak i razmišljanja o tenzijama na Balkanu, ona bi jednostavno “usisala” ostatak Balkana. Rešila bi tako pitanje granice, a to nije samo Kosovo. U Sandžaku živi ozbiljan broj Bošnjaka i da bi otišli u svoju maticu, Sarajevo, moraju da pređu neke granice, pokazuju pasoše, to isto moraju i Srbi koji iz BiH žele da dođu u Srbiju. Ako EU ima dobre namere zašto za početak ne ukine granice prema tim malim teritorijama kao što je ukinula između svojih članica. Čini se da nekome sa strane odgovara da postoji takav kompleks koji omogućava da se huškaju oni protiv nas i mi protiv njih – kaže Milivojević.

Ilustraciju te situacije voditelj vidi u stalnom provlačenju teze da “ustaše ruše Srbiju”, da su studenti ustaše, ali hrvatski naftovod Janaf niko ne naziva ustaškim. Milivojević kaže da je registrovao još goru situaciju: Jednoj poslanici opozicije (iz ZLF-a) imputirali su da zato što ima slovenački pasoš, račune polaže u Sloveniji. Kada je ona otvorila priču da pola Vlade i bar desetak poslanika ima hrvatsku domovnicu i putovnicu, nastao je muk.

- To je jedna vrsta licemerja koje slušamo. Ali, više me zanima da li će neko Vučiću da skrene pažnju zbog toga što je mesecima najmlađe članove našeg društva, mislim na studente, koji su budućnost ove zemlje, nazivao teroristima, ustašama, fašistima, nacistima, lopužama, ubicama, kriminalcima, vođama obojene revolucije. Čak je slao patrijarha Porfirija da Putinu objašnjava kako je ovde obojena revolucija. Da li on shvata da posle toga nema nazad? Da više neće dobiti glas njihovih roditelja, baka i deka. I prema tom rezonu bi trebalo da se upravlja, da kaže: da vidimo, šta je to palijativna mogućnost za mene. Da se na dostojanstven način povuče – zaključuje Cvijetin Milivojević.

 

O izborima, studentskoj listi, poziciji i opoziciji...

Ako se posmatra period od uvođenja višestanačja, Srbija se u poslednjih više od godinu dana, od pada nadstrešnice i pogibije 16 ljudi, nalazi u jednoj od najozbiljnijih društvenih kriza tokom koje je koalicioni mehanizam vlasti duboko zašao u palijativnu fazu. Ali, režim to ne želi da prizna i dostojanstveno ode kroz vanredne parlamentarne izbore. Pokušava da po svaku cenu produži opstanak do nekog imaginarnog roka, najverovatnije do trenutka kada se potroše sredstva namenjena za projekat EXPO, tih 18 milijardi evra za koliko se Srbija zadužila. To u razgovoru sa Zoranom Panovićem u podkastu “Pola sata Demostata” kaže Cvijetin Milivojević, politikolog. (demosdtat.rs, portal, „Pola sata Demostata“, 26.1.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=c0fTcsQaNNU

EU misija, Tramp i Srbija: Šta dolazi posle iluzija?

Granice moći Evropske unije ogledaju se danas najjasnije u Srbiji - između zahteva za izborima i realne političke nemoći Brisela. Da li EU još ima uticaj ili je reč o jalovom hodu, i ko zapravo komanduje: građani ili “partneri”, u svetu u kome Trump, Greenland i Iran pomeraju pravila igre?

U ovoj epizodi sa Bojanom Selaković (koordinatorka Nacionalnog konventa o EU), Momirom Turudićem (novinar i politički analitičar), Cvijetinom Milivojevićem (politički analitičar) razgovaramo o dolasku delegacije Evropskog parlamenta u Srbiju i ključnom pitanju: da li će i šta će Evropska unija uraditi da pritisne vlast Aleksandra Vučića da raspiše parlamentarne izbore u trenutku “najdublje društvene krize od 2000”.

Otvaramo i širi okvir: Tramp, Grenland, Iran, “štikliranje” problema i realne posledice po Evropu, kao i debatu o “licemerju”, suverenitetu i granicama međunarodnog prava.

U završnici se dotičemo i Orbana/Mađarske kao “rezervoara podrške” i mogućih posledica po režim u Srbiji.

Ključne teme:

EU misija u Srbiji: šta jeste, a šta nije

Studenti, opozicija i “šum”: ko šta traži od Evrope

Tramp i Grenland: “EU nema odgovor” / carine / zavisnost i bezbednost

Iran: crvene linije, “demokratski Iran” kao floskula, rizik haosa i raspada

Orban i Mađarska: podrška, blokade, veze i potencijalni prelom

Tajm-kodovi i tematski vodič

~00:00 - Uvod: EU misija, Trump/Greenland/Iran, domaći kontekst

~06:00 - EU misija: polarizacija, očekivanja i realnost

~14:00 - Parlament, Komisija, 27 država i konsenzus

~25:00 - EU integracije Srbije: klasteri, “debakl”, geopolitički interes

~38:00 - Opozicija, studenti i pregovori

~55:00 - Ključno pitanje: izbori i “ako nema odgovora - nisu dolazili”

~1:10:00 - Trump: Greenland i odnos EU-SAD

~1:25:00 - Šira slika: Ukrajina, novac, odbrana, izbeglice, ekonomija

~1:45:00 - Iran: odlaganje rata, pritisci, “demokratski Iran” i rizik haosa

~2:00:00 - Rasprava: EU put, suverenitet, Kosovo u diskusiji i “šum”

~2:15:00 - Orban/Mađarska: “rezervoar podrške”, izbori i posledice

~2:30:00 - Završnica i odjava

📅 Premijera: petak, 23 januar 2026. u 20:00

🎙 Razgovarali: Bojana Selaković, Momir Turudić, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić

(📺 Produkcija: Albatros News, podcast „U reketu sa Teškim centrom“, 23.1.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=G5K8sGDzXlU

POLITIKA NA SRPSKOM | Cvijetin Milivojević: EU je najveći Vučićev zaštitnik

00:00:00 - Увод

00:01:38 - По коме је Цвијетин добио име

00:07:39 - Посета делегације Европског парламента

00:25:38 - Сарадња студената и опозиције

00:51:20 - Лустрација

00:57:45 - Српски национални интерес

(поткаст „Политика на Српском“ Фондације Слободан Јовановић, водитељ др Бојан Димитријевић, 22.1.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=IG9XpPPt-b8

Stvarna, histerična panika! Raspad je počeo po vertikali! Ostali su mu samo..! Cvijetin Milivojević

Gost naše najnovije emisije bio je politikolog Cvijetin Milivojević.

Preporučujemo vam da pogledate najnoviji intervju o simultanom raspadanju sns hunte.

Autor i voditelj Vuk Rosandić (podcast X 33, 15.1.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=pFFdYBBj_1g&pp=ygUEeCAzMw%3D%3D

Izbori ili „Obznana“ i zakoni o „zaštiti države“ i „prenosu ovlašćenja“?

Uoči Božićnog, Bože mi oprosti, koncerta Dvojnika Dade Topića, u tročasovnom Božićnom, neka mi Bog oprosti, „obraćanju  naciji“ putem, Bože me prosti, Dezinformer ti-vija, u intermecu stihova „Svaka bi fukara da ubije vuka“ i „Turkinja se pred džamijom klela“, Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH) rekao je da bi izbori, ma šta to sadržinski i količinski značilo, mogli da budu „u oktobru, biće u novembru, u novembru biće u decembru“ ove ili one tamo godine.

I, mada niko, ama baš niko, od 1. novembra pretprošle, pa evo do danas, nije (za)tražio vanredne predsedničke izbore, LKSNDH je pretećim tonom, optužujući „tamo neke“ nepostojeće da lažu, još jednom masno slagao građane čiji je predsednik Republike: „Cela vlada može da mi napiše da raspustim Skupštinu, a ja mogu da kažem – nema raspuštanja. Zašto ste lagali više od pola godine da sam nenadležan – to je zato što samo tražite moju glavu?!“

Pa da vidimo, ako laže koza, da li laže i rog (Ustav i zakon)? Tačno je da u Zakonu o predsedniku Republike, član 20, piše da „predsednik Republike može (ne stoji i da „mora“) da raspusti Narodnu skupštinu na obrazloženi predlog Vlade, ali piše i da je „dužan da raspusti Narodnu skupštinu u slučajevima koji su određeni Ustavom, te da, ukazom o raspuštanju Skupštine, donese odluku kojom raspisuje izbore za narodne poslanike“.

Prema članu 22, predsednik Republike „dužan je da raspusti Narodnu skupštinu ako Narodna skupština u roku od 90 dana od dana svog konstituisanja ne izabere Vladu ili ako ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana kad je prethodnoj Vladi prestao mandat“. A Poglavica je već, pre skoro godinu dana, izigrao ovu svoju ustavnu i zakonsku obavezu.

Kako? Na oficijelnom sajtu Vlade Srbije, 28. januara 2025, pod naslovom „Vučević podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika Vlade Srbije“, objavljena je zvanična informacija, u kojoj, već u lidu, piše: „Predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević saopštio je danas da podnosi neopozivu ostavku na tu funkciju.“ U drugom pasusu te vesti objašnjeno je kako je „Vučević na vanrednoj konferenciji za novinare u Vladi Srbije rekao da je neopozivu odluku o ostavci doneo nakon sinoćnjih događaja u Novom Sadu, kada su napadnuti studenti“.

No, „kad ja tamo, a ono – međutim“.  Još tada sam javno upozoravao da Navodni Vođa Naprednjaka (NVN), nije saopštio građanima da je „podneo ostavku“ na premijersko mesto, već je, za svaki slučaj, kazao da je samo „doneo neopozivu odluku da podnese ostavku“, a sve i da jeste, pošto je Skupština, još od 25. novembra pretprošle godine pod državnim udarom Vrhovnikove Tajnice – pitanje je ko bi njegovu ostavku mogao da usvoji?!

Dakle, ako bismo poverovali zvaničnoj stranici Vlade Srbije da je NVN, uistinu, podneo ostavku 28. januara 2025. i tako odveo Vladu u „tehnički mandat“, ostaje činjenica da niti je parlament do 27. februara, dakle u zakonskom roku od 30 dana, izabrao novu vladu niti je, pošto Skupština već nije ispunila njenu, predsednik Republike nije ispunio svoju zakonsku obavezu i raspisao nove izbore, nego je Vlada u navodnoj ostavci i dalje predlagala zakone, a Skupština je pad Vlade konstatovala tek 19. marta 2025, pa je novi (navodno Macutov) kabinet izabran tek 16. aprila?! Elem, čak 48 dana nakon isteka svih ustavnih i zakonskih rokova!

Naime, jedino opravdanje za to što Poglavica prošloga proleća nije raspustio parlament i raspisao izbore moglo bi da bude „trajanje ratnog ili vanrednog stanja“, ali ono, kao što se zna, nije uvedeno, osim ako se u to ne računa Poglavičino formiranje Nezavisne Države Ćacistan (En-De-Ća) na privremeno okupiranoj teritoriji Republike Srbije.

A u tom periodu bezvlašća, Svevladar je, još intenzivnije nego inače, na dnevnom nivou, demonstrirao da je upravo on (a ne Vučević, pa Macut) i predsednik Vlade, i ministar policije i pravde, i popečitelj Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, i predsednik parlamenta, ali i vrhovni tužilac i prvi kadija i šef Ustavnog suda. To jest, da mu je do Ustava i zakona stalo – koliko da lanjskog snega...

.   .   .

Pošto već od demokratskih izbora Poglavica beži kao od gube, da probamo da naslutimo šta bi to onda moglo da se krčka u, od Ustava odmetnutoj, kuhinji na Andrićevom vencu?

Još u vreme tzv. „korona (izborne) kampanje“, u tekstu „Preti li nam Zakon o prenosu ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz)?“ (15.5.2020), podsetio sam da je nemački kancelar Adolf Hitler, već na početku svoje legalne i legitimne vladavine, u ožujku 1933, kao amandman na Vajmarski ustav, doneo svoj „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“ iliti skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“ („Zakon o ovlašćenju“). Ili, u punom prevodu: „Zakon o popravljanju stanja naroda i države“. A pošto je prethodno, tokom izborne kampanje, zapaljena zgrada parlamenta („paljenje Rajhstaga“) za šta Hitler optužio komuniste, pa ubedio predsednika Paula fon Hindenburga  da je reč o zaveri protiv države, zbog čega je, po članu 48. Ustava, proglašeno vanredno stanje (Dekret o požaru u Rajhstagu). Taj zakon je Hitleru dao ogromna ovlašćenja u slučaju (njegove lične!) „procene“ da su ugroženi javni red i mir, ali mu i omogućio da „usvaja zakone“ — čak i one koji krše ustav (!) — bez saglasnosti Rajhstaga i predsednika Nemačke! Opozicione stranke su zabranjene ili su se samoraspustile, pa je Nemačka, već polovinom srpnja 1933, postala jednopartijska država u kojoj je Nacionalsocijalistička partija ozakonjena kao jedina legalna, pa su se na parlamentarnim izborima 1933, 1936. i 1938. nacisti „takmičili“ sami sa sobom, a ukras su im činili satelitski „nezavisni protivkandidati“.

Već  tada mi se, dakle, pre šest godina, „javilo“ da i u Poglavičinoj Srbiji nije nemoguć neki leks specijalis koji će zakovati, zacementirati, legalizovati  već omoćalo protivustavno stanje, odnosno i formalno ozakoniti prenošenje svih tih ovlašćenja na onoga kod koga ona stvarno već i jesu!

Prošle godine, a pre velikog Vidovdanskog protesta, u tekstu „Režim u režimu kliničkog državnog udara i (auto)projekcije“ (12. lipanj 2025), postavio sam pitanje za milion dolara: „Šta još, permanentno „gaslajtovana“, parlamentarna opozicija (ako je to i dalje, s obzirom da već odavno sumnja u vlastite misli i osećanja i preuzima sliku stvarnosti koju joj servira manipulator) radi u srpskom parlamentu koji je, od 25. novembra, pod državnim udarom Poglavičine Tajnice?“ I sve to u trenutku kada samozvani poglavica Ćacistana, Srbije i svih srpskih zemalja LKSNDH „mladost i budućnost ove zemlje danonoćno etiketira kao: zločince, zlikovce, teroriste, strane plaćenike, siledžije, blokadere, obojene revolucionare, lopuže, ustaše, okupatore, uzurpatore, rušitelje, fašiste i naciste!“

Umesto odgovora na to obično građansko pitanje, dobio sam salve uvreda i hajku iz redova te samozvane Poglavičine političke kvazialternative koje se, u međuvremenu, institucionalizovala kao „Smokvin List Opozicija Srbije“ (SLOS).

Na sam dan smrti predsednika Nemačke Hindenburga kancelar Hitler je potpuno ukinuo instituciju predsednika, proglašavajući samoga sebe za „vođu nemačkog Rajha i naroda“ i za vrhovnog komandanta oružanih snaga. U roku od dve nedelje oktroisao je i referendum na kome je, pod sloganom „Hitler za Nemačku – cela Nemačka za Hitlera“, formalno i legitimisao i legalizovao državni udar da bi, već do kraja 1938, kako je to zapisao Sebastijan Hafner, „90 odsto Nemaca bili vernici u Firera“!

Tu sam kolumnu (12.6.2025) završio pitanjem: Zašto jedna trećina narodnih poslanika sadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, evo već ceo mesec, odbija da, svojim potpisima, formalno verifikuje zahtev studenata za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora?

.   .   .

Umesto da se izjasne da li im je zaista važnije da opstanu u parlamentu do kraja mandata ovog skupštinskog saziva pod državnim udarom (dakle, do decembra, ali 2027!) ili da pomognu većinskoj Srbiji da nekako dođe do vanrednih izbora, SLOS-ovce više zanima takmičenje s Poglavicom u daštanju (“dašto mi ti dašto?”), sumnjičenju i seirenju  verodostojnosti  400.000 potpisa građana koje su studenti prikupili u samo jednom danu i u zluradom prebrojavanju “krvnih zrnaca” beogradskih “Filozofa u blokadi”, na jednoj, i novopazarskih studenata, na drugoj strani.

Taman kad se učinilo da su se €fanatični SLOS-ovci konačno, na polzu cele iskreno antivučićevske političke Srbije, objedinili u „koordinaciji komunikacije sa EU“, usledila su dva neverovatna manevra koja kao da je naručio sam Poglavica. Deo SLOS-a predložio je parlamentu akt o otimanju strane (ruske) imovine u Srbiji, a drugi deo zatražio da se, u proklamativno vojno-neutralnoj Srbiji, ugasi rusko-srpski centar u Nišu, ali ne i američka NATO vojnu baza u Uroševcu!

A kao „odbranu“ od tog očitog podastiranja crvenog tepiha Poglavici kojim bi, u odnosu na takve političke protivnike, trijumfalno ušetao u izbore kao „2 u 1“, i kao najveći Srbin nad Srbima i kao najveći €fanatik među €fanaticima - SLOS artiljerija gruva po studentima kao nekakvim navodnim „litijašima“ i „sledbenicima loknastog Vagner Isusa“ koji bi da opoziciji uzmu nešto ekskluzivno njeno...

.   .   .

Šta bi sve – nakon Poglavičine liste za odstrel sudija i tužilaca koji su, po njegovoj pravnoj ekspretizi, kriminalci koji ruše ustavni poredak i državu; posle ozakonjenja neustavnog termina “vrhovni komandat”; nakon napadnog “šminkanja” i oktroisanja Ustavnog suda; posle najavljene “kastracije” nadležnosti Tužilaštva za organizovani kriminal; nakon najave Poglavičine abolicije i pomilovanja svih njegovih “lojalista” u slučaju da se sudovi i tužilaštva osmele da ih tuže i osude  – moglo da usledi i da li je, možda, na redu donošenje još nekih kvazizakonskih spisa i propisa, na tragu već viđenog  u prethodnom veku?

Nešto kao, današnjim jezikom kazano, ozakonjenje diktature lumpenproleterijata, boteraja, sumnjivog kapitaleraja i ostale gologuzije iz predvučićevog doba…?

Primera radi, uvođenje  „Šestojanuarske diktature“ (6. siječanj 1929) kralj Aleksandar Ujedinitelj obrazložio je jednostavnom potrebom: „Između mene i mog dragog naroda više neće biti posrednika, te zbog toga ukidam Narodnu skupštinu“.

U svojim memoarima („U borbi za slobodu“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2025), prvi put objavljenim u Njujorku 1947, za njegova života, nekadašnji vođa Hrvatske seljačke stranke i potpredsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, dr Vladko Maček, ovako opisuje vreme neposredno nakon uvođenja „Šestojanuarske diktature“: „Među prvim diktatorskim zakonima doneseno je pooštrenje ionako već drakonskog zakona o zaštiti države, zatim zakon o kreiranju centralnog suda za zaštitu države u Beogradu, bez ikakve prizivne instancije, i naravno uredbu o raspustu sviju stranaka.“

Šestojanuarska diktatura označava period diktature u Kraljevini SHS koji je započeo 6. 1. 1929. godine, kada je kralj Aleksandar I Karađorđević raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, političke skupove, uveo cenzuru, proglasio ideologiju „integralnog jugoslavenstva“ i državi promenio ime u Kraljevina Jugoslavija.

Da se podsetimo, šta je svemu prethodilo?

Najpre, „Obznana“ Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od 29. decembra 1920, kojom je zabranjen rad Komunističke partije (nakon što je postigla veliki uspeh na prvim posleratnim izborima za Konstituantu i na lokalu) i prokomunističkih sindikata, zabranjena „svaka razorna propaganda“ i „novine i spisi koji bi propovedali diktaturu, revoluciju, generalni štrajk ili ma kakvo nasilje“, te suspendovana razna ustavna, a posebno radnička prava.

Sama preambula „Obznane“ izgleda kao da ju je pisao neki današnji režimski propagandista. Tu, pored ostalog, stoji i: „Sa više strana i iz više pouzdanih izvora, državne vlasti imaju saznanje, da rastrojni i reakcionarni elementi spremaju ovih dana napad na državu, njeno ustrojstvo i društveni red sa zadatkom da po ruskom boljševičkom primeru, sve sruše što danas postoji od zakona, ustanova i dobara javnih i privatnih, a na mesto svega zavedu kao u Rusiji, vlast, nekoliko ljudi koji će raspolagati životom, slobodom i imanjem građana, a državu našu otvoriti invaziji stranaca. To oni zovu diktaturom proleterijata. I pošto smatraju našu državu samo kao jedan sektor na frontu u borbi koju boljševici vode protiv ostalog sveta — to će oni na tom sektoru povesti vojnu protiv svetskog kapitalizma, kako bi se srušilo sve i svuda u svetu, što su do danas stvorili duh, snaga i rad čovečanstva.

Naša zemlja bi imala, po njihovim zamislima, da ponova potone u krv, da ponova uđemo kao opet u Rusiji u unutarnje građanske borbe, međunarodne ratove i pljačku hrane i stoke po selima, i drugog imanja po varošima.

Komunističkom pokretu su se pridružli pritvorno i podmuklo mnogi javni i tajni neprijatelji naše zemlje i naroda. Pobeđeni u ratu, gledaju da se posle rata osvete, ovoj zemlji zamećući u njoj nerede i podržavajući ih i spolja i iznutra. Jedni se, iako ratni bogataši, upisuju u komunističku stranku, drugi daju novac za novine koje pišu neistine i draže narod na nezadovoljstvo, treći održavaju vezu sa inostranstvom i novčanim fondovima iz inostranstva nabavljaju bombe, eksplozive i oružje, četvrti svim i svačim sprečavaju svaki rad u zemlji i na rđav glas bez dokaza, iznose sve javne radenike i sav njihov rad. Sve to da bi se zemlja zbunila, građani postali ravnodušni i ogorčeni na državu.

Nekoliko stotina ljudi plaćanih iz tajnih fondova idu iz mesta u mesto, sa zbora na zbor, iz voza u voz, iz kafane u kafanu, ništa drugo ne radeći no muteći javni mir i ubijajući kod građana poverenje u državu i njenu budućnost. Danas to čini jedan, sutra drugi, na isti način prekosutra treći itd. jedni za drugim da bi izazvali uverenje da je odista gotov smak ovog društva i države... Pokušavaju da šire svoju otrovnu propagandom među vojskom i žandarmerijom, kako bi kao u Rusiji srušili pored ostalih i te stubove reda, i zaveli mesto njih tzv. crvenu vojsku i crvenu gardu koje produžuju i danas, kad se ceo svet smiruje, ratove građanske i međunarodne... Vlada je odlučila da se snaga države stavi u službu slobode i reda...“

Autor „Obznane“, ministar unutrašnjih dela Milorad Drašković, ubijen je 21. jula 1921, u Delnicama, a atentat je izvršila komunistička grupa „Crvena pravda“ (atentator Alija Alijagić i saučesnici Rodoljub Čolaković i Dimitrije Lopandić).

Zbog toga je, nakon „Obznane“ koja je, sa pravnog stanovišta, bila samo parče hartije koje je trebalo da posluži kao sredstvo političkog zastrašivanja, ubrzo donet i trajni (i mnogo oštriji) Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, 2. avgusta 1921. godine kojim je KP kao „prevratnička organizacija, sklona terorističkim metodama, stavljena van zakona, njeni poslanici lišeni mandata, a propaganda komunizma proglašena zločinom“.

Pooštreni Zakon o zaštiti države iz 1928. godine bio je ključan zakon donet nakon atentata na poslanike Hrvatske seljačke stranke u Skupštini, kojim su pooštrene kazne za „politički kriminal, posebno za radikalne nacionalističke i komunističke pokrete, u cilju jačanja centralne vlasti“, ali je on zapravo poslužio kao uvod u Aleksandrovu kraljevsku diktaturu, ograničavajući slobode i gušeći opoziciju, što je vodilo daljoj destabilizaciji i eskalaciji sukoba, naročito tzv. hrvatskog pitanja.

Zakon je uveo strože sankcije za delovanje protiv države, podrivanje ustavnog poretka, komunističku delatnost i (hrvatski) separatizam, ali je označio i privremeni prestanak parlamentarne demokratije i prelazak na autoritarni režim u Kraljevini Jugoslaviji.

. . . Ne bude li naravoučenija iz istorije 20. veka, ne piše nam se nimalo dobro. Jer, ako neko od izbora, kao najdemokratskijeg i najpravičnijeg puta za razrešenje dramatične društvene krize, beži k'o đavo od krsta, jedino za ovakvim ili sličnim nečim može da posegne. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 12.1.2026)

Zašto strani investitori vole ovakvu Srbiju? Cvijetin Milivojević

Politički pluralizam u Srbiji, kršenje Ustava, Kosovo i Metohija, podela vlasti, uticaj izvršne vlasti na sudstvo i tužilaštvo, uloga predsednika, strana ulaganja, Evropska unija, Briselski sporazum – o svemu tome bez uvijanja govori novinar i politikolog Cvijetin Milivojević u emisiji Srpska priča.

Da li u Srbiji i dalje postoji stvarni politički pluralizam ili živimo u sistemu u kojem je svako ko nije „za vlast“ automatski proglašen neprijateljem države?

Kako je došlo do urušavanja podele vlasti, zašto se Ustavni sud „pravi gluv“, i zašto tužilaštvo i sudije postaju meta političkih napada?

U ovom intervjuu, Cvijetin Milivojević detaljno analizira:

-odnos vlasti prema Ustavu

-pitanje Kosova i međunarodnih obaveza

-ulogu Evropske unije i stranih sila

-razloge zašto investitori vole sistem bez institucija

-zašto građani plaćaju cenu političkih dogovora iza zatvorenih vrata (podcast Srpska priča, voditeljka Olivera Manojlović, 6.1.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=prjyk4Mx2zA&pp=ygUNc3Jwc2thIHByacSNYQ%3D%3D