Mogu li protesti i blokade zbog Kosova dostići masovnost onih ekoloških?

Politikolog Cvijetin Milivojević kaže za Danas da će različiti faktori uticati na masovnost protesta desno orijentisanih opozicionih grupacija koje se protive evropskom predlogu za Kosovo, a među njima navodi i da li će predsednik Srbije Aleksandar Vučić povući ishitren, nervozan potez koji bi građane motivisao da jasno iskažu svoj stav i izađu na proteste.

Podsetimo da su predstavnici više desno orijentisanih opcija okupljenih u grupaciju, neformalnu nazvanu, “državotvorna opozicija” – Nova Demokratska stranka Srbije, Pokret obnove Kraljevine Srbije, Srpska stranka Zavetnici, Srpski pokret Dveri, nakon održanog protesta 17. marta i, potom, blokade beogradske Takovske ulice kod zgrade Radio-televizije Srbije, za 24. mart najavili blokade širom Srbije.

Time su ove konzervativne i nacionalističke opcije krenule putem onih koji dolaze sa suprotne strane ideološkog spektra, s obzirom da su blokade u političkom životu Srbije uspešno “patentirale” opcije koje su, sem tima Kreni-Promeni, levičarski, tačnije zeleno-levo orijentisane, tada povodom protivljenja projektu RioTinto.

Razlika je u tome što oni koji se protive predlogu EU za Kosovo neće poput „zelenih“ blokirati saobraćajnice, već, kako su najavili iz ovog konzervativnog bloka, sve opštinske i gradske uprave širom Srbije.

– Zahtevi koje su predstavnici “državotvorne opozicije” ispostavili nisu zahtevi koji karakterišu isključivo desničarske stranke. U ideološkom smislu to su zahtevi koje ispostavljaju najgrađanskije stranke u Francuskoj i Nemačkoj. Zahtevi koji se tiču ekologije na jednoj strani ili zaštite teritorijalnog integriteta na drugoj se ne smatraju ideološki levim ili desnim, to su građanski zahtevi, smatra Milivojević.

Kaže da su ekološke proteste vodile organizacije koje se danas kolokvijalno nazivaju “levim”, a kao ključ uspeha vidi to što su pogodili temu koja je životna, za koju je zainteresovana većina građana nezavisno od ideološkog opredeljenja.

– Kada govorimo o tim ekološkim protestima ne zaboravite šta je na kraju sednice o izveštaju Kancelarije za KiM izrekao Aleksandar Jovanović Ćuta, predstavnik levičarske opcije. Rekao je Vučiću da kuca na otvorena vrata jer u Skupštini nema onog ko je za nezavisnost Kosova i stolicu u UN. Možda Ćuta nije do kraja u pravu, možda ima nekoliko takvih poslanika. Čak i najveći deo poslanika koji pripadaju toj levoj grupaciji se zalažu za nedeljivost teritorije Republike Srbije. U tom smislu možda nije dobro što su inicijatori ovih protesta te proteste prisvojili za sebe. Protesti sa takvim zahtevima su protesti na kojima bi bez problema trebalo da budu i organizacije koje su inicirale ekološke proteste, čak i kao organizatori. Tako bi protesti bili masovniji, ne bi imali žig tih nekoliko partija koje se ovde kolokvijalno nazivaju desničarskim, kaže Milivojević.

Proteste koji organizuju NADA (Novi DSS-POKS), Dveri, Zavetnici i Pokret za odbranu Kosova i Metohije, ovaj politikolog naziva preventivnim.

– Mi ne možemo apriori reći ni da je Vučić prihvatio ili nije prihvatio sporazum, tumačenja su razna, kaže Milivojević.

Naš sagovornik smatra da su blokade saobraćajnica efikasnije, iz razloga što je dosta ljudi na saobraćajnice upućeno.

– Zahtevi sa blokada saobraćajnica se najbolje čuju kod Vučića. Ali takve blokade stvaraju odijum kod običnih građana koji gunđaju jer moraju da stigne na neko odredište. Blokada institucija je građanima simpatičnija, ne onemogućava građane da žive svoj život, već smetaju političarima koji u tim institucijama sede. Ali efikasniji su svakako protesti koji zatvaraju infrastrukturne tačke, kaže naš sagovornik.

Napominje da “ovo nije vreme mitinga”, te da mlade generacije nisu ni navikle preterano da izlaze na proteste.

– Mislim da je protest prošlog petka bio jedan od najmasovnijih proteklih pola decenije, bio je miran i slane su političke poruke. Ne znam šta organizatori planiraju, ali je dobro da se čuje glas negodovanja protiv činjenice da je predsednik Vučić, ja opet neću da kažem da li je nešto prihvatio ili ne, to ne znamo dok nam on ne kaže, ali je činjenica da je uzurpirao ono što mu ne pripada. Samodržac koji se kao predsednik Republike sa osam ustavnih nadležnosti odlučuje o svemu, kao da je sve – od patrijarha do predsednika Skupštine, kaže Milivojević.

Kao cilj blokada “državotvorne opozicije” vidi “osvešćivanje građana koji se informišu isključivo preko ružičanstvenih televizija”. Smatra da te blokade imaju i edukativni i informativni karakter za građane koji, navodi, 11 godina retko čuju istinu.

Govoreći o mogućem omasovljivanju ovog fronta kaže da na to utiču i stranačke sujete i razlika, kao i plediranja na deo biračkog tela. Deo biračkog tela Aleksandra Vučića se od njega odmiče, kaže Milivojević i dodaje da je za očekivati da se to desi i sa biračkim telom Socijalističke partije Srbije, te da to predstavlja potencijalni rezervoar za stranke koje se protive evropskom predlogu za Kosovo.

– Takođe omasovljenje zavisi i od toga hoće li Vučić biti nervozan i napraviti ishitren potez tipičan za radikala, kao što je hapšenje Dejana Zlatanovića, vraćanje verbalnog delikta, suđenje jednom čoveku da je invalid da je pokrenuo nerede kako bi srušio vlast. Ako bude napravio još neki takav ishitren potez onda će se protesti omasoviti. Ako bude puštao lagano da oni teku sami od sebe, ljudi će se zamoriti, protesti će, kao protesti 1od5miliona koji su krenuli zbog prebijanja Borka Stefanovića, odumreti sami od sebe, navodi on.

Takođe, napominje, bitno je kako će na dalje teći razgovori o Kosovu, odnosno kako će postupiti Beograd i Priština, za koje naš sagovornik kaže da slično postupaju – računajući na strategiju kupovine vremena, čak i raspisivanjem vanrednih izbora.

– Osnova da bi protest bio masovan je konkretno, ne ova teorijska priča da li je Vučić potpisao ili ne, već opipljiva stvar koja će da građane da motiviše da iskažu stav, navodi Milivojević. (www.danas.rs, Danas, Vojin Radovanović, 22.3.2023)

Formiranje zajednice srpskih opština je samo mamac za Srbiju

Cvijetin Milivojević, izjava: 6.50 sec – 10.15 sec (www.nova.rs, TV Nova S, emisija „Među nama“, novinar Đuro Svilar, 21.3.2023)

https://nova.rs/emisije/protic-formiranje-zajednice-srpskih-opstina-je-samo-mamac-za-srbiju/

„Ваздух трепти као да небо гори. Спрема се олуја.“

Откако је, крајем прошлог лета, почео да замајава грађане земље чији је председник будалаштинама типа да му је (протоколарни) „четам хаус“ модел „конспиративности“ дијалога о будућности Косова битнији од Устава земље на чијем је челу и у коме пише да је Косово неотуђиви део Србије, па све до тренутка када је, 27. вељаче, у „строгој конспирацији“ прихватио да прихвати нешто што, по његовој тврдњи, није ни постојало сем у „нон пејпр“ варијанти – Врховник наш насушни стално ми се намеће као споредни главни јунак „Конспирологије“ Александра Дугина. И ту, најискреније, не мислим на силне унутрашње уроте које се, свако мало, против нашег првог конспиролога, предупреде или, макар, медијски, већ у корену, ефикасно затру. Овде је реч о Врховниковој, гледе Косова, комуникацији лозинкама, баш као у, Кинезима наjомиљенијем, југословенском филму „Валтер брани Сарајево“, из кога сам позајмио насловну реплику.

Можда баш зато, Србија данас све ми више личи на ону нашу краљевину из времена „младобосанца“, па „црнорукаша“, па совјетског, такорећи, Џејмса Бонда, светског а нашег, Мустафе Голубића.

Дефинишући конспирологију (у истоименој књизи), као „науку о заверама, тајним друштвима и окултном рату“, Александар Дугин је, још 1993. године, разликовао појединачне „завере“ и људе, „конспирологе“ индивидуалце, „теоретичаре завере“ (данашњим језиком казано, разни „равноплочаши“, „антиваксери“ итд), од „глобалних“, односно „завера светских размера“ које чине основу конспирологије као научне или паранаучне дисциплине.

Почетни аксиом конспирологије представља, наиме, идеја о постојању тајног друштва, чији чланови теже да покоре цео свет и створе потпуно нови поредак у којем ће они заузимати кључне позиције и апсолутно господарити светом. Схематски, то би могло да изгледа овако: у центру „завере“ налазе се људи; ти људи су скривени велом тајне; ти су људи принципијелно дефектни у самој својој основи; циљ „завере“ је стварање „антиреалности“ која одговара „антинормалности“ самих завереника; негативни циљ „завере“ је уништење „природног“, „нормалног“ поретка ствари који представља „сметњу“ и „препреку“ (или барем подјармљивање и потчињавање „нормалне“ реалности)...

Дакле, Дугин је, пре три пуна десетлећа (Јељциново доба Русије, на крхотинама тек распале совјетске империје), тврдио да мондијалистички покрет тежи да свим земљама света наметне један исти социјално-политички образац друштвеног уређења који ће бити копија америчког модела и у којем ће све националне, територијалне и културне особености држава и нација бити укинуте, као што је то историјски већ остварено у случају америчких држава. Идеолошки модел мондијализма јесте посткапитализам, посебни „Нови светски поредак“ (др Владимир Илић ће, 20 година доцније, писати већ о медијском „Поретку Новог света“), заснован на доминацији технократске елите и тоталној контроли природних и социјалних процеса. Дакле, Дугин, не заборавимо то, још 1993, пише да мондијалисти нарочито предлажу да се од магнетне картице, која је већ тада у већини европских земаља служила као основни финансијски документ личности, начини некава „протеза Ја“. (Термин је сковао познати мондијалист Жак Атали, Митеранов саветник и претендент на положај председника Европске банке после уједињења Европе 1992.) А то, даље, подразумева „укидање и законску забрану свих квалитативних карактеристика које су до данашњег дана одређивале човекову личност – укидање и забрану националне, државне и политичке припадности, све до потпуне нумерације и изједначавања човека са обичним редним бројем“.

Лорд (Едвард Фредерик Ленгли) Расел је, као британски краљевски војник, адвокат, историчар и писац, био део правног тима који је привео правди немачке нацистичке злочинце, а потом „из прве руке“, 1954, објавио „Под бичем кукастог крста“ (поднаслов: „ратне тајне Нирнбершког процеса“), књигу сведочења о геноциду, холокаусту и погрому Трећег Рајха над десетинама милиона људи и неколико народа. Расел, у том сензационалном штиву, бележи, поред осталог, и да је „у мају 1941, Хитлер, на састанку са својим генералима, образлажући стратегију „Drang nach Osten”, изрекао и следећу реченицу: „Рат против Русије не може се водити по законима части. То ће бити борба идеологија и раса.“

Руска агресија на Украјину данас је богомдан лајт-мотив да се, у Србији, свако искакање из преовлађујућег антируског тона „Хора бечких дечака“ у политичком мејнстриму, бележи као „опасни малигни руски утицај“.

Ове догме држе се, по вертикали и хоризонтали, у своме наративу, не само трендсетерски укрофили (исправније: зеленскољуби) и русомрсци по опредељењу или по професији (прецизније: еврољуби), већ и приличан део власти, па зато све што се не уклапа у ову агенду, сви који се не слажу са „НАТО Божјом заповешћу“ да је Русија једино зло, бивају анатемисани као ово или оно.

У тексту „Тиранија оксиморонштине колективног Запада“ који сам, на блогу cvijetinmilivojevic.blogspot.com, објавио 21.11.2022, бавио сам се, у то време, али и данас, најактуелнијим примерима оксиморонштине у међународном праву и међународним односима, са последицама за све нас овде и одавде.

Па, да подсетим: оксиморон је посебна врста антитезе или парадокса који се духовито дефинише као „оштроумна будалаштина“, односно стилска „фигура мисли“ која описује ирационална стања и у којој „мртвац“ може да буде „жив“, „будала – мудра“, а „хуља  света“!

У међувремену, намножило се и, на дневном нивоу, умножава се толико оксиморона, апсурда и парадокса, не само у међународном, него и нашем унутрашњем јавном дискурсу, да све прети да прерасте у нову глобалистичку епидемију.

Без пардона се, и овде и преко, за оно што је у стварности само „колективни НАТО запад“, користи, ни мање ни више него, хипербола  - а она је, као што сваки основац зна, стилска фигура у којој се свесно претерује ради нагласка или појачавања ефекта - „свет“ или „међународна заједница“, иако је тај „остатак света“ многоструко бројнији по становништву и неколико пута територијално пространији!?

Или, пазите сад, овај оксиморон: Бивши министар спољних послова Словачке (Мирослав Лајчак) која не признаје Косово, у униформи ЕУ бирократе - посредника, захтева од Србије да се одрекне Косова,  а Каталонац, осведочени борац против отцепљења Каталоније од Шпаније, бивши министар дипломатије Краљевине Шпаније (Жозеп Борељ), земље која не признаје Косово, у одори високог званичника ЕУ, притиска Србију да то Косово третира као независну државу и равноправног суседа!

Пре тачно две деценије, Американци и њихови британски савезници отпочели су, како су то они еуфемистички назвали, „инвазију“ (у збиљи: агресију) на Ирак, с циљем насилног свргавања ирачког руководства, уз образложење да председник Садам Хусеин поседује и спрема се, наводно, да употреби оружје за масовно уништење, као и да је његов режим био саучесник у нападима Ал-Каиде на САД, 2001. године.  

(Е, да подсетим на одређење израза „еуфемизам“:  то би било ублажавање, означавање зле ствари блажом речи, тј. стилска фигура која, такође, припада фигурама мисли, а којом се неки израз који има неугодну, застрашујућу или вулгарну конотацију замењује другим блажим, пријатнијим и, по значењу, блиском замењеном изразу, а понекад и супротном.)

Дакле, био је то лажни изговор, јер су се обе тврдње показале неистинитим. Прво, амбасадор Саудијске Арабије (америчког савезника на Блиском истоку!) принц Бандар бин Султан је, седам дана после напада на „куле близанкиње“, посетио америчког председника Џорџа Буша Јуниора и саопштио му да Ријад не само да „нема доказа о било каквој сарадњи Осаме бин Ладена и Ирака, него историја говори да су они били противници“. На крају, Пентагон је то и сам признао у студији коју је, објавио пре четири године, и у којој се каже да је „само један победник изашао из година грађанског рата и побуне који су уследили након америчке инвазије и окупације Ирака, а то је Иран“!

Колико је наш Врховник добар ђак својих западних пропагандних „коуча“ (нпр. једног од команданата НАТО агресије на Србију, Тонија Блера!), доказују и само неке од његових дневних замена теза у циљу слуђивања грађанства.

Усред кампање скривања од грађана да је, вадећи се на стратегију „куповине времена“, ипак, апропо одрицања од Косова, прихватио много штошта што тврди да није прихватио, председник Србије који је, и даље, противно члану 115 Устава, истовремено и председник Српске напредне странке, одлучио је да прави још нешто што личи на политички субјект, а вика се, ни мање ни више, него „Народни покрет за државу“?! Или, „за одбрану државе“. Илити: „Србија сања и снове остварује“.

Што имплицира да, ако којим случајем, нисте унутра, „у покрету“, може да значи да ви нисте за одбрану своје државе, односно за Србију као државу, па је логично да се упитате да ли сте ви, заправо, издајници Србије?

Е, сад, за какву државу, коју државу, да ли за државу по Уставу, „од Хоргоша до Драгаша“ или само до „административне линије са КиМ“, тј. „до Мердара“ – одговор на ту загонетку „Покрет“ не нуди.

Још горе је што је тај „покрет пристојних и нормалних људи“ (непристојни и ненормални су, вероватно, они што се не учлане у то), што му је био радни наслов, замишљен као покрет за давање бланко подршке Врховнику, односно самодршцу за било шта да он, о било чему, а поготово о будућности Косова, да одлучи...

Кад наш некадашњи врли радикал и ратни хушкач, данас самозвани Врховник све Србије и Србаља, забринуто подигне веђе због „јачања десно оријентисаних партија“, он их таргетује као некакав, искључиво негативни тег или опасност, у његовој „лавовској борби“ (цитат: почивши патријарх Иринеј)  за Косово и Метохију, иако би се, управо због залагања за територијалну целовитост и државни интегритет земље, свугде на Западу, овакве странке сматрале најграђанскијим и најпатриотскијим конзервативним политичким субјектима. А самом председнику Србије, ако му је неодрицање од Косова изистински приоритет, би, ваљда, баш овакве политичке опције требало да буду оне од којих би, најпре, затражио подршку?

Кад Врховникове евет-ефендије, са екрана националних ТВ фреквенција, сложно ускликну „не можемо да нерешен косовски проблем остављамо нашој деци“, „хајде да га се отарасимо сад и одмах“, логично би било упитати их - а зашто онда тој „својој деци“ ова власт оставља огромне дугове које ће, не годинама већ деценијама, враћати генерације наших потомака? Замислите када би се претходном логиком руководио српски домаћин, па рекао, хајде да ја распродам земљу, кућу, стан, да не остављам тај „проблем“ својој деци и унуцима, јер ко зна да ли ће они који дођу иза мене умети да раскрчме оно што смо стварали моји преци и ја?!

Вучићева тзв. проевропска, углавном антируска и зеленскофилна, опозиција у Србији, послушно прати наратив и агенду својих НАТО ментора, па једнако као што то њени патрони чине у својим земљама, она то дела овде, те свакога ко позове на мир у Украјини – обележи као (про)руског човека.

У оптицају је још неколико опасних замена теза проНАТО опозиције, али и дела владајуће коалиције у Србији.

Рецимо, ко сматра да је чак и „замрзнути конфликт“ боље решење за КиМ од „сечења преко колена“  према немачко-француско-америчком шниту, томе бива импутирано да је за рат!

Ко је за очување Космета са највећим могућим степеном аутономије, у оквиру уставног и државног поретка Србије, тај је, такође, за рат, а онај ко је за капитулацију, мазохистичко одустајање од Косова, тај је Европљанин, пацифиста и визионар.

А на питање да ли би и, евентуално увођење санкција Русији, за који све гласније навија и део Врховниковог окружења, значило улазак у, за сада, прокси рат против Русије, а на страни НАТО-а, упркос прокламованој војној неутралности – мук.

Намеће се некаква мантра о „признавању реалности“ на Косову. Као, Србија је изгубила право на Косово јер је поражена у рату, тамо је Србија „починила геноцид“, „косовски Албанци не желе да живе у Србији“, „на Косову је америчка НАТО база“ и томе слично. Па: „Устав из 2006 није уважио политичку реалност да је Србија изгубила Косово“... „треба да се уважи реалност да, по Уставу Косова, не може да се формира ЗСО“... „

Противаргументи су непожељни чак и у медијима под контролом овдашњег,  прокламовано „просрпског“, режима. Нико не поставља питање откуд сада седма држава на простору СФРЈ, када се бивша нам домовина распала по рецепту (европске) Бадинтерове комисије, по шавовима унутрашњих републичких граница, и по ком се то међународном праву, 16 година касније, појављује и некаква седма држава? Ординарна је неистина да је Србија изгубила рат са некаквом „Ослободилачком војском Косова“, јер, ако је и поражена, онда су је „победили“ агресори из САД, Немачке, Француске и остатка НАТО-а, после чега су тај део Србије исти ти агресори и окупирали.

Парадоксално је и то да Србија подржава територијални интегритет Украјине, а ЕУ и САД који оружјем брану ту земљу, као што вербално одлучно подржавају територијалну целовитост БиХ, не подржавају и територијални интегритет Србије!?

Еврофанатици немају одговор ни на питање зашто се то нити једна од 28 земаља није, пре уласка у ЕУ, одрекла ни педља своје територије, а једино се за Србију то тражи као услов свих услова.

Уместо тога, они, по пропагандној матрици „производње сагласности“, подмећу немачки тас на ваги: на једној страни аугментатив (беспризорна увећаница), тј. немачке инвестиције вредне, тврде, неколико стотина милиона нечега, док на другом тасу имовину државе, Цркве и грађана Србије на КиМ, вредну стотина и стотина милијарди нечега, „мере“ као апсолутни деминутив (умањеница).

И питање свих питања: Зашто преговарамо само с једним делом западног дела међународне заједнице и то управо са три земље које су извршиле агресију на Србију, признале Косово и ментори су косовске независности?! Зашто није укључена Шпанија? Зашто нису укључене земље које представљају три и по милијарде људи, Русија, Кина, Индија, земље БРИКС-а, већ само и искључиво они који су 1999. били агресори, а данас у окупатори и ментори „Републике Косово“?!

Доказ више да је „колективном Западу“, једино битанн његов приоритет, „испорука“ Косова коју очекује од нашег Врховника – јесте у томе да он овде подржава стабилократију и самодршца, односно принцип несмењивости власти, а да га уопште не занима стање демократије, људских и грађанских права, владавина права, слобода медија, збора и говора...

Упали смо у замку да, ако нам бриселски и вашингтонски трећепозивци „гарантују“ некакав провизоријум од „Заједнице српских општина“, договорен и потписан, иначе, још пре 10 година, онда заузврат морамо да прихватимо америчко-немачко-француски план којим се Србија мири са независношћу Косова! Зар је компромис између премабуле Устава Републике Србије у коме стоји да је КиМ део Србије и става Приштине да је Косово независна држава – зар је тај компромис који нуди „колективни запад“ – то да је Косово независна држава?!

Нови оксиморон изрекао је амерички велепосланик у Београду Кристофер Хил: „Србија је (пазите сад: „Србија је...“) у Охриду прихватила своју европску будућност и јасан план како да до ње стигне – одлука је захтевала мудрост, интегритет и храброст.“ Како то „Ујка Сем“, с оне стране Океана, обећава Србији, не америчку него европску, будућност? И која је то Србија нешто прихватила: ко је та Србија, уважена Екселенцијо -  председник Републике који шест година крши Устав, а има само осам церемонијалних надлежности и нити једна му не даје мандат да се одриче 15 одсто државне територије?

После Охрида, наш Врховник је више него јасно објаснио зашто није потписао ништа и зашто ништа неће потписати (ово „ зато што има неподношпљив бол у десној руци, а десном потписује, а тај бол ће се наставити наредне четири године“); зашто није прихватио чак ни оно што је прихватио и зашто неће имплементирати ништа од онога што није прихватио, тј. што је прихватио да прихвати ако прихвати и зашто ће имплементирати само оно што он мисли да је прихватио, ако је прихватио?! Тј. он инсистира да није ништа потписао, нити је прихватио све, како то тврде европски званичници, тако да, ипак, неће имплементирати све што је предвиђено споразумом који није потписан, а можда је прихваћено.

Или је, пак, ипак било овако: „Ми ћемо да имплементирамо највећи део ствари, али нећу да имплементирам признање и ништа о уласку у УН“. Или, овако: Нисам прихватио никакав план или споразум, али прихваћам његову имплементациjу. Или: Нисам могао ништа да прихватим или не прихватим нити потпишем јер и не постоји никакав план већ само „нон-пејпр“?

Мада, није немогуће ни да је новинарка Таталовићева на правом трагу: „Синоћ сте рекли, ево подсећам Вас, „зато што не потписујем, зато и не морам да испуним нешто“. Данас нам овде читате ако не спроведете нешто, сносићемо последице на путу ка ЕУ и финансијске последице. Дакле, прихватили сте све, али нисте прихватили све и спровешћете све, али нећете да спроведете све. Је л‘ Вам се не чини да ипак мало залуђујете овај народ?“

Оптимисти се очајнички хватају за следеће Врховниково исповеданије: Нисам потписао ништа, ни споразум ни анекс, јер Косово није међународноправно призната држава са којом бих могао да потпишем међународни споразум, а „црвене линије“ за Србију су – признање независности и чланство Косова у Уједињеним нацијама, те само до тих „црвених линија“ Србија може да ради на имплементацији договореног?!

Или, можебити, коначна истина, ипак, лежи у следећем Врховниковом, копипејст, „ђинђићевском одговору“:  „Ја се не враћам нигде, мој поглед је увек у будућност!“

Ако вам ништа није јасно, за утеху, Американци и ЕУљани су све одлично разумели: Нас не занима то што АВ није ништа потписао – нема везе, споразум је постигнут, он га је прихватио. А наш брат Каталонац Борељ је устврдио да ће овај документ (!?), убудуће, бити део обавезних преговарачких поглавља ЕУ са Србијом!

А заблуделом стаду овде остаје да, ево већ и 11. годину, верује да је „Аца Србин“ то нешто прихватио, а да у ствари није прихватио, јер је, као што је више пута поновио, „много паметан“ и све ће их „превести жедне преко воде“.  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 21.3.2023)

Intervju: Cvijetin Milivojević - Vučić će pristati na sve! (Slavija-info, 20.3.2023)

Gost Slavija info bio je politikolog i novinar Cvijetin Milivojević. U emisiji Intervju Milivojević je detaljno objasnio postupke u daljem rasturanju Srbije. Režim će teško uspeti da ubedi narod da nije izdaja u pitanju tako da će na sve načine pokušati da skrene temu sa ovog suštinski bitnog problema. Bilo je reči i o stanju u opoziciji koja ima sad veliku šansu da uradi mnogo na ovoj temi. (youtube TV kanal Slavija-info, autor i voditelj Ljubomir Stefanović, 20.3.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=g2-oDwW2xeE

Milivojević: Uvredljivi grafiti protiv opozicije govore da Vučića muči nečista savest

Politički analitičar Cvijetin Milivojević izjavio je danas da je bio šokiran činjenicom da je na svim vijaduktima auto-puta prema Sremskoj Mitrovici prošlog petka bilo ispisano "Boško fašista" i "Miloš Francuz", uoči mitinga u tom gradu koji je održao predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Milivojević je za agenciju Beta izjavio da "to govori o tome da upravo u ovom trenutku Vučića muči neka vrsta nečiste savesti, jer onaj ko ima čistu savest i odlučan je da ne prihvati ništa što je protivno Ustavu Srbije, ne bi na takav način etiketirao svoje političke protivnike".

Milivojević je podsetio da su lideri desničarske opozicije, pokreta Dveri Boško Obradović i Nove Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović, na koje se uvredljivi grafiti odnose, tada u Beogradu održavali protest "protiv svake mogućnosti da Srbija prizna Kosovo kao državu".

"Kada politički protivnici ukazuju na tu činjenicu i budu preventivno etiketirani na taj način, to samo može da ukazuje na činjenicu da ono što Vučić tvrdi da je uradio u Ohridu i nije baš tako", kazao je Milivojević. Dodao je da Vučić tvrdi da ništa nije prihvatio na sastanku sa kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem u subotu u Ohridu, ali da u tom slučaju "ne bi imao potrebu" da deo opozicije etiketira na taj način.

Na pitanje kako ocenjuje političke aspekte dogovora u Ohridu za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, zasnovanom na francusko-nemačkom predlogu koji je prihvatila Evropska unija, za koji predsednik Srbije tvrdi da je usmen i da "nije ništa potpisao", Milivojević je rekao da "hoće da veruje" da je "ovo što Vučić radi na tragu onoga za šta se svaki normalan čovek može zalagati".

"Ima smisla pregovarati do besmisla, ali ne prihvatiti ništa što nije u Ustavu Republike Srbije, i nije u skladu sa predsedničkim mandatom. Predsednik ima osam ustavnih nadležnosti koje su ceremonijalne, a nijedna mu ne daje pravo da na neki način osporava teritorijalni integritet sopstvene države", rekao je Milivojević. (www.beta.rs, 20.3.2023)

Cvijetin Milivojević o Narodnom pokretu za državu: „Pokret za blanko podršku Vučiću da odlučuje o bilo čemu“

Kakva je veza između Vučićevog Narodnog pokreta za državu i evropskog predloga za Kosovo, da li su na delu otklon od desnice, puzeći zaokret njegove politike prema Zapadu i priprema za skore vanredne izbore, neka su od pitanja za političkog analitičara Cvijetina Milivojevića, gosta FoNetovog serijala Kvaka 23.

Narodni pokret za državu vidim kao pokret za blanko podršku Aleksandru Vučiću da odlučuje o bilo čemu, pogotovo o Kosovu, izjavio je u intervjuu FoNetu politički analitičar Cvijetin Milivojević.

Istraživanja pokazuju da je više od 80 odsto građana protiv ulaska u Evropsku uniju (EU), ako je uslov za to odricanje od Kosova, ukazao je Milivojević u serijalu Kvaka 23 i ocenio da se to ne može promeniti na osnovu jedne politehnokratske mogućnosti da neko preumi građane, makar to bio i Vučić.

Kada je reč o narodnom pokretu, kako je napomenuo u razgovoru sa Zoranom Sekulićem, trebalo bi imati u vidu i da unutar same Srpske napredne stranke (SNS) očigledno postoji više tabora, među kojima je najglasniji onaj koji misli da je za Srbiju najbolje ono što Vučić odluči.

Nasuprot tome, unutar SNS sve više glavu dižu još dva tabora, jedan koji smatra da treba priznati Kosovo i okrenuti se NATO, dok je drugi za Rusiju, što pokazuje da tu nema nikakve ideologije.

Ako imate stranku kojoj je jedina ideologija Aleksandar Vučić, onda dolazi do zasićenja, protumačio je Milivojević i ocenio da je SNS na prethodnim izborima dostigla zenit.

Kako je objasnio, njen lider zato mora da pravi nešto šire, nešto što nije obično rebrendiranje stranke, nego pokušaj pravljenja nečega nalik nekadašnjem Socijalističkom savezu radnog naroda.

U svakom slučaju, Milivojević misli da Vučić ima potrebu da pobegne od odgovora na pitanja o čemu je to pregovarao u dijalogu sa Prištinom, šta je prihvatio, ako je prihvatio, ali i na suštinsko pitanje – otkud mu mandat da bilo šta prihvata ili ne prihvata?

Prema njegovom viđenju, Vučić nema mandat Vlade Srbije da odluči o bilo čemu, kao što ni Vlada nema mandat da odluči o bilo čemu što bi bila povreda Ustava, a odustajanje od Kosova bi predstavljalo upravo to.

Postoji, međutim, jedna stvar koju verujem Vučiću – on je i dalje u procesu kupovine vremena. On pokušava da taj proces dijaloga o Kosovu, u kome će u jednom trenutku morati da bude dža ili bu, odloži što je više moguće, naglasio je Milivojević.

Na osnovu izjave američkog izaslanika Gabrijela Eskobara mogu da zaključim da je Vučiću to delimično uspelo, ocenio je on i podsetio da Amerikanci sada pominju kraj godine kao rok do kojeg bi želeli da bude nešto prihvaćeno.

Mi usred Evrope imamo samodršca, što ne smeta onima koji iz EU kotrolišu dijalog sa Prištinom, niti američkoj strani, kao nekoj vrsti nadriposrednika, jer im je Vučić tu da isporuči nekakav rezultat koji se tiče Kosova i Metohije, uveren je Milivojević.

Ocenjujući da to u ovom trenutku odgovara i Vučiću, on smatra vrlo mogućim da se u takvim okolnostima razmišlja i o izborima, što bi opet bilo u prilog tezi o kupovini vremena.

Ta strategija ne mora da bude loša, istakao je Milivojević, koji misli da Srbija treba pregovara do besmisla i da iz razgovora nikada ne izlazi, bez obzira na to koliko ponuđena rešenja bila neprijatna.

Upitan da li to znači da se zalaže za zamrznuti konflikt, on je odgovorio da zamrznuti konflikt ne treba da bude cilj, ali da je i zamrznuti konflikt bolji od rešenja preko noći.

Ako nema pravičnog i normalnog rešenja u kojem će obe strane nešto da dobiju i mnogo da izgube, ako dakle nema kompromisnog rešenja, onda je bolji i zamrznuti konflikt, naglasio je Milivojević i dodao da ne treba fatalistički žuriti.

Prema Milivojevićevom stavu, kompromis između stava Prištine da je Kosovo nezavisno i stava Srbije da je Kosovo deo Srbije nije da je Kosovo nezavisno, pogotovo ne potpuno nezavisno, na šta se sada ide nastojanjem da se ono uključi u Ujedinjene nacije (UN).

Komentarišući izjave kosovskog premijera Aljbina Kurtija da Zajednica srpskih opština (ZSO) ne može biti nova Republika Srpska, on je poručio da je bolje i ne dobiti ZSO, ako je to uslov da Srbija prizna Kosovo i dozvoli mu ulazak u UN.

To, međutim, ne znači da ZSO nije dobra, ima pravo na nepokretnu i pokretnu imovinu, ima svoj budžet i Srbija ima pravo da faktički finansira deo tog budžeta. To znači da bi se na neki način moglo zaustaviti iseljavanje Srba sa Kosova, istakao je Milivojević.

Na pitanje šta bi konkretno podrazumevao kompromis o Kosovu, on je odgovorio da je to nešto između dve krajnosti – našeg i kosovskog ustava, objsšnjavanjući da rešenje mora biti na pola puta.

Na opasku da Zapad ubrzavanjem rešavanja kosovskog problema, koji doživljava kao bezbednosni rizik za Evropu, posebno posle ruske agresije na Ukrajinu, nastoji i da neutrališe ruski uticaj u regionu, Miivojević je uzvratio da je legitiman pokušaj Srbije da ne bude uvučena u sukob NATO i Rusije.

Uvođenje sankcija Rusiji u ovom trenutku značilo bi da ste u proksi ratu NATO i Rusije stali na stranu NATO, što je takođe uvlačenje u rat. Kao što bi i da učinimo korak dalje prema Rusiji značio to isto, smatra Milivojević.

Iako mnogo kritikuje Vučićevu politiku, on misli da je „onaj deo spoljne politike koji se tiče ukrajinsko-ruskog sukoba, ma koliko nesimpatično bilo, možda jedina moguća mera“.

„Očekivati od Srbije da podrži sankcije Rusiji koje uvode zemlje koje ne priznaju teritorijalni integritet Srbije bilo bi pomalo mazohistički“, naglasio je Milivojević.

On misli da tehnokratiju u Briselu zanima da „isporuči stabilokratiju“ u Srbiji, što zapravo znači nesmenjivost vlasti i postavlja pitanje koliko su puta iz EU na ozbiljan način intervenisali kada je reč o vladavini prava, neslobodi medija, zbora i govora?

Milivojevića ne nervira Vučić, jer to je Vučić, i onaj devedesetih i ovaj sada, ali ga, iako za sebe kaže da je proevropski raspoložen, nervira što iz EU za ovih 10 godina nije čuo ni jedno opominjanje Vučića zbog toga.

Šta, važno je da isporuči Kosovo, a nije važno kako će se građani Srbije osećati, da li će ovde sa stanovišta demokratije biti nova Belorusija ili neće, rekao je Milivojević.

Kako je ocenio, njih zanima da li je i koliko „Vučić kooperativan u tome što se zove isporuka Kosova i to je jedina priča u ovom trenutku“.

Milivojević je za to da se sačeka rasplet rata u Ukrajini, što je mnogo bitnije za ceo svet, i ponavlja da ne treba žuriti sa rešavanjem kosovskog problema, pogotovo ako to nije pravično rešenje.

Povodom zapažanja da je nešto slično nedavno izjavio i ambasador Rusije u Srbiji, on je podsetio da ga je, zbog stavova o problemu Kosova, jedan deo „nazovi liberalnih krugova“ u Beogradu, okupljenih oko grupe Oktobar, uvrstio na listu ruskih agenata.

Ne predstavljam nijednu političku stranku, ne predstavljam nikoga, osim samoga sebe i znanje i iskustvo koje imam, prateći više od tri decenije događaje na unutrašnjepolitičkom planu u Srbiji, rekao je on i dodao da je u „Rusiji, pardon SSSR, bio jednom pre više od 30 godina, da ruski ne govori i da eto ima albi“.

S druge strane su ovi koji svakoga ko ne misli kao oni nazivaju CIA i NATO špijunima, što Vučić i njegova propaganda forsiraju i uspešno koriste, ukazao je Milivojević..

Kako je obrazložio, vlast zapravo svađa te dve opcije koje bi trebalo da se ujedine u borbi protiv nedemokratskog režima i onda se one bave same sobom.

Osvrćući se na polarizaciju na javnoj sceni, Milivojević je ukazao na dva progona ljudi iz medija, pominjući Marka Vidojkovića, koji je relociran zbog pretnji, i Dejana Zlatanovića, koji je mesec dana u zatvoru zbog izjave koja „najgorem slučaju može da bude verbalni delikt“.

Sada i jedni i drugi zapravo zatvaraju oči, oni koji su protiv Vidojkovića zatvaraju oči nad slučajem Vidojković, a oni koji su protiv Zlatanovića i te vrste politike, žmure pred njegovim slučajem, ocenio je Milivojević i konstatovao da se u oba radi o progonu medija i novinara.

Kako je naglasio, „ovde nikoga ne zanima princip, što je jedna divna situacija u kojoj se najbolje snalazi onaj koji je vrhovni šef propagande u ovoj zemlji“.

Upitan o napadima na lidere desničarskih stranaka, koji se protive evropskom predlogu o Kosovu, Milivojević je odgovorio da kampanje protiv njih ne bi bilo da „neko ovih velikih Vučićevih medijskih i pi-ar savetnika iz inostranstva nije izračunao da će to pogoditi ciljnu grupu i ogaditi one nacionalne stranke opozicije koju predstavljaju to troje ljudi“. (www.fonet.rs, podcast Kvaka 23, Zoran Sekulić, 23, 19.3.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=gAR5leJnglo

Milivojević: Najava povlačenja Đukanovića s mjesta predsjednika DPS je dobra marketinška poruka, ali je zakasnila

Milivojević kaže da mu je Đukanović simpatičan zbog objašnjenja da je htio i poslije posljednjih parlamentarnih izbora da se povuče ali nije mogao, ubijedio ga vrh stranke

Najava povlačenja Mila Đukanovića sa mjesta predsjednika Demokratske partije socijalista (DPS) dobra je marketinška poruka, ali je malo zakasnila, poslije 33 godine teško da ljudi mogi da mu povjeruju, ocijenio je politički analitičar iz Beograda, Cvijetin Milivojević.

On je za "Vijesti" kazao da Đukanovićevu izjavu vidi kao jednu od važnih završnih poruka biračima pred izbore.

"On faktički kaže - ako glasate za mene imaćete predsjednika države koji neće biti predsjednik političke stranke, neće biti subjektivan, neće navijati za jednu političku stranku nego ćete konačno dobiti predsjednika svih građana. To je dobra poruka da se razlikuje od svih drugih, jer niko od njegovih protivkandidata nije rekao da će da napusti neku funkciju u vrhu stranke", rekao je Milivojević.

Aktuelni predsjednik države i DPS-a Milo Đukanović kazao je danas na konferenciji za novinare da će DPS ove godine dobiti novog lidera.

"Znate da je za 2023. godinu oročeno da se, dva ili tri mjeseca nakon završetka predsjedničkih i parlamentarnih izbora, organizuju izbori i u DPS-u, neposredni, gdje će se članovi partije izjašnjavati oko njenog novog rukovodstva. Ono što mogu da vam sa sigurnošću kažem je da će kroz te izbore DPS dobiti novog predsjednika", rekao je Đukanović.

On je kazao da je nakon posljednjih parlamentarnih izbora želio da se povuče s vrha DPS-a "s generacijom koja je s njim radila 15-20 godina u partiji i državi", ali da je procjena na Kongresu te stranke bila da je zbog smjene generacija potrebno da ostane na čelu DPS-a još jedno vrijeme, "da bi se tranzicija obavila kako treba".

Milivojević kaže da mu je Đukanović simpatičan zbog objašnjenja da je htio i poslije posljednjih parlamentarnih izbora da se povuče ali nije mogao, ubijedio ga vrh stranke.

Smatra da je to isti rječnik koji koristi predsjednik Srbije Aleksandar Vučić i njegova ekipa.

"Kad god Vučić najavi povlačenje sa mjesta predsjednika stranke istog trenutka krene kampanja - molimo te ne idi, ako odeš s mjesta predsjednika stranke pući će stranka, pašće Srbija itd, i ovo što Đukanović danas govori me je podsjetilo na to", kazao je Milivojević.

Smatra da je to dobra poruka za ljude koji žele da imaju predsjednika države koji je predsjednik svih građana, a nije politički ni stranački ostrašćen kao što je Đukanović bio u sva tri svoja dosadašanja predsjednička mandata.

Đukanović se s najviših državnih funkcija povlačio tri puta, na po dvije godine, ali nikad nije odlazio sa čela DPS-a, na kom se nalazi od 1998.

Đukanović je nedavno, dok DPS još nije bio odredio kandidata za predsjednika, rekao da je 30 godina u političkom životu Crne Gore, i da onaj ko radi jedan posao tri decenije ima pravo da se "osjeti umornim i ima pravo na rezon da bi možda i za društvo bilo bolje da tu bude novi kandidat".

Milivojević podsjeća i da se Đukanovićev "prvi politički mentor" Slobodan Milošević poslije prvih izbora u Srbiji 1990. i pobjede na predsjedničkim izborima formalno bio povukao sa mjesta predsjednika stranke i skoro godinu i po nije bio formalno predsjednik stranke jer je Ustav Srbije tako nalagao.

"Ali Vučić počinje drugi predsjednički mandat, a Ustav Srbije ponovo kaže da predsjednik države ne može da obavlja drugu javnu funkciju, ne može da bude predsjednik stranke, zato što je predsjednik Republike predsjednik svih građana, dakle ne samo onih koji glasaju za njega i njegovu stranku."

Prema riječima Milivojevića, u Srbiji je jedna takva poruka presudila izbore 2012. kada su u drugom izbornom krugi bili Boris Tadić, dotadašnji predsjednik Srbije i Tomislav Nikolić, predsjednik Srpske napredne stranke (SNS).

"Uoči drugog kruga izbora upravo je Aleksandar Vučić koji je bio menadžer kampanje Nikolića, smislio slogan koji je glasio: 'Predsjednik svih građana, a ne partije'. To je prelomilo da dio glasača glasa za Nikolića, iako je Tadić u prvom krugu imao više glasova, da glasa za Nikolića. Nikolić je odmah ispunio to obećanje, čim je izabran podnio je ostavku na mjesto predsjednika SNS-a i dao je stranku u ruke Vučiću, koji je postao predsjednik SNS-a. Čak se Nikolić povukao iz stranke, što Vučiću nije palo na pamet kada je 2017. prvi put biran za predsjednika države", rekao je Milivojević.

Na pitanje šta će eventualno povlačenje Đukanovića značiti za DPS, Milivojević odgovara da je DPS manja partija od SNS-a, ali tu postoji velika sličnost.

"DPS je partija čija je ideologija Milo Đukanović. Da je to partija ljevice je priča potrošena prije 20 godina. Jedina ideologija ljudi koji su njegovi biračko tijelo je Milo Đukanović kao takav – u jednoj fazi veliki srpski nacionalista, a u sljedećoj fazi žestoki crnogorski nacionalista, u trećoj fazi može da bude ne znam šta".

Kako je dodao, u tom smislu bio bi to bio veliki udarac za DPS, ali zavisi od toga kako će Đukanović proći na predsjedničkim izborima.

"Eventualna pobjeda značila bi da će ta stranka doći do vazduha i na parlamentranim izborima, tako da šta će on raditi sljedeće godine kada se povuče sa mjesta predsjendika stranke neće bti mnogo značajno tada. U ovom trenutku su sve njegove snage uprte u to da pokuša da pobijedi na izborima, jer bi to značilo faktički da i ta stranka na parlamentarnim izborima ima šansu da napravi nekakav rezultat. Ako to ne učini Đukanović sada, onda ta stranka lagano može da se pušta niz vodu. Neće se ugaisti, ali neće biti dominantna", zaključio je Milivojević. (www.vijesti.me, Biljana Matijašević, 17.3.2023)