Idemo li ka “Dekretu za slučaj nužde”?

"U državi je u toku još jedna živa polemika u sferi filozofije koja se odnosi na koncepte “jedno se deli na dva” i “dva se spajaju u jedan”. Ova rasprava je borba između onih koji su za i onih koji su protiv materijalističke dijalektike, borba između dva poimanja sveta: proleterskog i buržoaskog. Oni koji tvrde da je “jedno se deli na dva” temeljni zakon sveta stavljaju se na stranu materijalističke dijalektike; oni koji tvrde kako je temeljni zakon prirode “dva se spajaju u jedno” protiv su materijalističke dijalektike. Obe strane povukle su među sobom jasnu liniju razgraničenja koristeći dijametralno suprotne argumente. Ova rasprava odražava, na polu ideologije, oštru i složenu klasnu borbu koja se odvija u Kini i u svetu.” (“Crvena zastava”, 21.9.1964, Peking; časopis čiji su teorijski napisi odražavali političko i ideološko stanovište Komunističke partije Kine i njenog vođe)

.   .   .

Ako bih se vratio svom omiljenom hobiju – brojanju koliko je puta, o nečemu važnome, predsednik svih građana Srbije javno slagao sve svoje građane (obećanje o ostavci na mesto predsednika stranke ispunio je, recimo, tek posle šest i po godina, iz 26. puta!) – došao bih do računice da je, samo od početka 2025, najmanje 35 puta obznanjivao, najavljivao i odjavljivao, provocirao ili začikavao javnost potencijalnim terminima vanrednih parlamentarnih, ali i predsedničkih, izbora.

Srpski baron Minhauzen je, dakle, u svom izbornom “Pinokio kalendaru”, izukrštavao svece i tropare, “crvena slova” i blagdane, godine Zelene zmije i Vatrenog konja – od Nikoljdana i Đurđevdanka, preko Vidovdana i Svetog Petra i Pavla, do Velike i Male Gospojine, pa “jope” do Svetoga Nikole, “u oktobru, biće u novembru; u novembru, biće u decembru”...

Samo od Nove godine, Institucija Predsednika Srbije zborila je ovako:

Na Božić, Bože mi oprosti, reče: Vanredni parlamentarni u oktobru, „biće“, u novembru ili decembru; 26. 1: “Realno“ očekivati izbore između oktobra i decembra; 6. 2: Vanredni parlamentarni izbori do kraja 2026; 1. 3: Parlamentarni sigurno do kraja godine, a za predsedničke “će vidimo”; 31. 3: Izbori do kraja godine, možda i ranije, „do Vidovdana“, tj. 28. juna; 4. 4: Najavio da će se kandidovati (na vanrednim parlamentarnim) za premijera „samo ako bez njega SNS ne može da pobedi“ većinsku Srbiju; 14. 4: Izbori možda do 10. jula ili od septembra do kraja godine; 20. 4: „Do Đurđevdana će se otprilike znati kada će biti izbori“; 30. 4: Izbori će biti održani do kraja godine, a možda i do Vidovdana; za Prvi maj: Izbori će biti ili 12. jula ili u periodu od oktobra do kraja novembra; 2. 5: Kazao da ne isključuje mogućnost da izbori budu u julu, kao ni do kraja novembra; uoči Svetoga Đorđa: Najavio da će odluka o raspisivanju izbora „biti doneta u narednih desetak dana“; 9. 5: Slagao da su izbori na dohvat ruke, “bilo za dva ili pet meseci, svejedno je”; 21. 5: Pošto je postalo jasno da izbora neće biti u junu, rekao je da će biti krajem septembra ili do polovine novembra; 30. 5: Zakleo se glavnoj Dvorskoj TV laži i paralaži da će izbori biti održani ove godine; 14. 6: „Na izbore idemo u naredna tri ili četiri meseca“; 20. 6: „Jedni (neznano koji?) izbori će biti u oktobru ili novembru“; 27. 6: Na stranačkom mitingu, na platou između En-De-Ća i zdanja Narodne skupštine Srbije, govorio fanovima o svojim “poslednjim danima i poslednjim nedeljama kao predsednik“, a oni mu uzvratili transparentom „Vučić – doživotni premijer“; 29. 6: Najavio da će „u roku od nekoliko nedelja“ (to bi značilo najkasnije do kraja jula) podneti ostavku i da će uslediti prevremeni predsednički i parlamentarni izbori, ali nije dao čak ni okviran datum; 8. 7. 2026: Veli da očekuje izbore u oktobru ili novembru, s tim da će, najverovatnije, prvo da budu parlamentarni, pa predsednički; 10. 7. 2026: Izjavio da će, nekoliko dana nakon što raspiše parlamentarne izbore, podneti ostavku na mesto predsednika Republike, jer „mora ovde u svojstvu predsednika Republike da raspiše parlamentarne izbore, a onda će proći neki dani i onda će podneti ostavku“, što znači da će parlamentarni “biti mesec ili dva pre predsedničkih”; 20. 7: Kaže da će izbori biti veoma brzo raspisani, najavljuje ostavku Vlade, pa svoju naknadnu ostavku („15 dana posle toga“), kao i kandidaturu za premijera, jer, kao, “neće da bude premijer bez izbora”; 23. 7: Izjavio je da će “pre kraja godine” biti održani parlamentarni izbori – u oktobru ili novembru, dok će izbori za šefa države biti nešto kasnije: „Ne mogu sam to da učinim. Pošto vlada obavesti parlament, ja raspisujem izbore“; 24 – 25. 7: Rekao da očekuje izbore u oktobru ili novembru, uz napomenu da će svakako biti do kraja godine; 26.7: Konstatovao da, ako su oktobru parlamentarni izbori, „to je stvar rokova“, onda će predsednički da budu krajem decembra ili u januaru ili u februaru 2027...

.   .   .

Dok na jednoj strani laže o datumu izbora i, kupujući vreme zloupotrebom institucija državne prisile, tužilaštava i pravosuđa, pokušava da u korenu saseče “neočekivanu silu koja se iznenada pojavila” 2024. i preti da stvarno, jednom za svagda, “reši stvar”, na drugoj strani se, ne pitajući za cenu koju ionako neće platiti on koji se lažno predstavlja imenom “Srbija” i prezimenom “Pobeđuje”, već svi građani ove zemlje – besramno, po svetu, ulaguje i velikima i malima, svima onima koji su spremni da podrže njegovu 14-godišnju “stabilokratiju”.

A, za to vreme, od mog prošlog teksta na ovu temu (Simulacija života ili „Srbija pobeđuje na svim frontovima“, 22.6.2026), autokratija s odlikama plutarhije u Srbiji lepo uznapredovala.

Ćacistan, to “Galsko selo” i najslobodnije mesto u Evropi, postalo je toliko neosvojiva tvrđava, bastion toliki da se zbog njega, evo drugu godinu zaredom, promocija novih oficira Vojske Srbije, voljom vrhovnog komandanta u ratu i miru, izmešta sa platoa ispred zdanja Narodne skupštine u kasarnu.

Iz Vlade je, usred letnjih ferija i u predvečerje nekakvih izbora, kao neka vrsta osvete nastavnicima, učenicima, školama iI đačkim roditeljima koji su digli glas protiv sistemske korupcije, parlamentu pod državnim udarom hitno najavljen Predlog izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Parlamentarna skupština Saveta Evrope je, u rezoluciji o Srbiji, izrazila zabrinutost zbog izbora, zbog stanja medija i zbog “moguće upotrebe soničnog oružja protiv građana”. Rezolucija Evropskog parlamenta je konstatovala stagnaciju u oblasti pravosuđa, borbe protiv korupcije, slobode medija, upozorila na kampanju zastrašivanja studenata, novinara i aktivista u Srbiji... U međuvremenu je, preko Ledenog “Ajmo, aplauza” ministra vanjskog, iz Vošingtona stigao aber o navodnom nastavku “strateškog dijaloga” (valjda onog započetog pre šest godina koji je rezultovao Poglavičinom molbom Trampu da zamoli Netanjahua da prizna Kosovo?) sa Sjedinjenim evroskeptičnim, pardon Američkim Državama, ali i, kratkoročno, topla preporuka Evropske komisije, uz ekspresno “crveno svetlo” čak osam zemalja Antiruske, pardon, Evropske unije...

U istom danu, predsednik svih građana Srbije je, između dve šatre, negde u Srbiji, svoje političke rivale nazvao „čoporom bez ideje, plana i programa”, a ministar “Ajmo, aplauza”, tokom službene posete SAD-u, srpske studente krstio Amerikancima bliskim terminom – “teroristi”.

Šestorci novosadskih studenata u egzilu koje Interpol, na sramotu srpske policije, nije želeo da kao “političke disidente”, stavi na poternicu, u izgnanstvu se pridružio najnoviji “rušilac države i ustavnog poretka”, novinar Radić.

Parlament pod državnim udarom “zna za jadac”, pa se dosetio da “autentičnim tumačenjem” ostavki četvoro izabranih članova Saveta REM-a pokuša da kupi briselski lilihip, ali osim što smo, uz smokvin list opoziciju u parlamentu dobili i nezavisni ekspertski paravan u REM-u, nikakve vajde nema, pa će, ako izbora uopšte bude, oni biti održani pod sadašnjim medijskim neuslovima.

Onda se Poglavnik dosetio da “pomoću Skupštine” protumači “autentičnu volju” građana, tako što je svojim pritiskačima tastera u parlamentu naredio da mu, još na neko vreme, sačuvaju Macutovu vladu, e da bi Macut Poglavici lično pričuvao premijersko mesto, za zlu ne trebalo, i bez izbora.

Dok jedan običan Poglavičin brzoglasni poziv sa terena Malom Doktoru Haznedarbaši (glavnom dvorskom rizničaru), i ovoga “varljivog leta”, rešava problem 200 metara makadama, 100 metara asfalta, nedostajuće krave muzare ili “tri hiljade za gospođu, dve hiljade za gospodina” - dotle se Poglavičine bostandžibaše (komandanti padišahove garde) javno ruže, međusobno tuže, ćorcima raspucavaju, ali sve više i stvarno upucavaju, ali uz jaku veru da će milost, pomilovanje i abolicija od strane gospodara biti večni kao što jesu svih ovih 14 zlatnih godina: “Ne dam Gašića, ne dam Malog, ne dam ovog , ne dam onog...”

Pre tačno jedne decenije, kao premijer, vikao je na obali jezera: “Ne dam Gazivode, evo ne dam, mogu sutra da me smene. Ubijte me, evo, ne dam!”

Potkraj 2022, tokom sastanka sa predstavnicima Srba sa KiM, organizovanom u Raški, jer na osnovu sporazuma koji je on lično dogovorio sa Prištinom, bez dozvole prištinskih vlasti nije smeo da uđe na KiM, zakleo se da „niko više neće moći Srbe da lovi kao zečeve”.

Pre neku nedelju, u istu ravan, kao da je reč o istom scenariju, stavio je odvajanje Crne Gore i Kosova, legitimišući time svoje četrnaestogodišnje odricanje od Kosova i Metohije.

Dok “Aco, Srbine” cupka i podvriskuje  ispod belih čadora putujućeg cirkusa “Ujedinjena Srbija”, Srbima na KiM ruše kuće i vikendice, preoravaju drumove i eksproprišu imanja.

Sve im je dao, bambadava - čak nije ni čestito prodao.

U još jednom povijesnom, ovaj put uočividovdanskom govoru, 27. juna, Poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice je, dok su partijske zastave vijorile ispred njega, praveći hladovinu slobodarskom paralimilitarnom Ćacistanu – “Zastavu visoko” (“Die Fahne hoch”), falilo je samo ono “Redovi čvrsto zbijeni...” iz marša Horsta Vesela – najavio da će, kao građanin (!?), stati na čelo stranačke liste pod imenom “Ujedinjena Srbija” (?!), skromno apostrofirajući svoju istorijsku misiju: “Stajao sam čvrst kao stena i uspravan kao jablan!“

Ne bih da mračim, ali “javlja mi” se sve veća represija što datum izbora bude bliži!

.   .   .

Sve ostalo, pre i posle toga, nastavak je, već uveliko poodmakle, „operacije Ermachigunggesetz“ u Srbiji.

U knjizi „Pod bičem kukastog krsta“ (IP Rad, Beograd, 1956), znameniti lord Rasel (“Raselov sud”), ovako sumira šta su, od 1933. do 1939, tj. od ozvaničenja “Operacije Ermächtigungsgesetz”, Nemci učinili samim pravim (ne jedino nearijevcima) Nemcima  u Nemačkoj: “Ukidanje slobode govora zajedno sa slobodom štampe, kontrola sudstva, konfiskacija imovine, ograničenje prava miroljubivog udruživanja, cenzura pisama i telegrama, prisluškivanje telefonskih razgovora, ukidanje radničkih sindikata i militarizacija radne snage, uskraćivanje verskih slbooda – to su stege kojima tiranin drži u potčinjenosti svoje podanike.“

U praksi, na planu paramilitarnog organizovanje Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP), formirane su nacističke partijske paravojne grupe Schutzstaffeln (SS), bezbednosna služba Sicherheitdinst (SD), politička policija Geheime Staatspolizei (Gestapo), paramilitarni inkubator budućih SS-ovaca Hitler Jugend, u kome su fanatični omladinci podvrgavani intenzivnom pogramu nacističke propagande, a tako drilovani, regrutovani najpre u patrolnu službu (Streifendienst), a odatle u Wafen SS i Algemeine SS.

Na terenu “zakonodavstva”, poslednjeg dana februara 1933, posle “Paljenja Rajhstaga”, a na osnovu predsedničkog „Dekreta za slučaj nužde“, uveden je institut “zaštitnog zatvora” (Schutzhaft) kao zakonska mera kojom je svako onaj ko je pokazivao i najmanji znak opozicionog delovanja prema režimu mogao da bude poslat na „urazumljivanje“ iza rešetaka.

Tim Dekretom rajhspredsednika za zaštitu naroda i države („Dekret paljevine Rajhstaga“) praktično su ukinute građanske slobode, mnoga ovlašćenja rajhspredsednika preneta su na Hitlerovu vladu – što se smatralo prvim činom nacističkog „glajhšaltovanja“ (Gleichschaltung – ideja apsolutnog nasilnog ujednačavanja politike i društva), kojim je Nemačka nasilnim putem postala navodno “Ujedinjena Nemačka”.

Nakon što su na ponovljenim izborima, 5. marta 1933, nacisti sa koalicionim partnerima osvojili 52 odsto glasova (oni sami tek 44 odsto), već 23. marta, predsednik fon Hindenburg je blagosiljao donošenje Zakona o vanrednom ovlašćenju (Ermächtigungsgesetz; Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich), kojim je kancelaru Hitleru dato pravo da donosi zakone bez parlamenta, čime je legalizovano uvođenje diktature.

Osim svih onih akata i aktivnosti koje je novopečeni diktator realizovao po slovu “Zakona o prenosu ovlašćenja”, a koje sam uredno beležio u prethodnim tekstovima, vredan pomena u našem kontekstu je i Zakon o obnovi državne službe u Nemačkoj, od 7. aprila 1933, kojim se pravo na državne “pozicije” (učitelji, profesori, sudije itd) uskraćuje ne samo, podrazumevajućim, Jevrejima nego i – svim političkim protivnicima nacista. Usledilo je ritualno spaljivanje 25.000 knjiga suprotnih nacističkoj ideologiji, između ostalog i knjige Hajnriha Hajnea „Almansor“, u kojoj je pesnik zapisao da „tamo gde spaljuju knjige, na kraju će spaljivati i ljude“, a sve to u organizaciji “Nemačkog studentskog društva”, na trgu Opernplac, pred Rajhstagom, 10. maja 1933. Naime,  po uzoru na 95 teza Martina Lutera iz 1517, na nemačkim univerzitetima je istaknuto “Dvanaest teza protiv nenemačkog duha”. Ovu nacionalnu „akciju protiv nenemačkog duha“, čiji je vrhunac bilo „čišćenje književnosti vatrom”, okupljenima na Opernplacu dr Jozef Gebels je sažeo u parolu „ne - moralnoj dekadenciji i iskvarenosti“ i poručio da “budući nemački čovek neće biti samo čovek knjige, već i čovek karaktera”. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 31.7.2026)

Cvijetin Milivojević 2.deo: Vučič licitira datumima kako bi prešao studente!

Gost Olivere Manojlović na kanalu SRPSKA PRIČA je bio politikolog Cvijetin Milivojević.

Ovo je drugi deo intervjua sa političkim analitičarem Cvijetinom Milivojevićem.

Milivojević analizira niz kompleksnih političkih i društvenih pitanja:

Položaj Srba u Hrvatskoj i plan Z4:

Diskutuje se o odgovornosti bivših i sadašnjih vlasti za status srpskog naroda u Hrvatskoj, o mogućnosti konstitutivnosti Srba i poređenjima sa drugim evropskim modelima (Belgija, Švajcarska).

Kultura sećanja i memorijalni centri:

Detaljno se razmatra potreba za izgradnjom centralnog memorijalnog kompleksa za sve srpske žrtve genocida u 20. veku, uz kritiku trenutnog nedostatka političke volje i ideoloških podela koje to koče.

Politička scena i predstojeći izbori:

Milivojević analizira strategije vlasti u vezi sa najavama izbora, ulogu studentskih protesta i formiranje potencijalnih izbornih lista.

Kritika institucija i medija:

Govori se o urušavanju državnih institucija, ulozi REM-a i načinu na koji se vodi medijska propaganda u Srbiji.

Video nudi dubinsku političku analizu namenjenu publici koju zanimaju detaljni odgovori na pitanja o nacionalnom identitetu, istorijskoj odgovornosti i aktuelnim političkim previranjima. (podcast „Srpska priča”, 29. 7. 2026)

https://www.youtube.com/watch?v=jOvTvMOkAk0

Zašto Vučić beži od izbora? REM, kriminal i tajni dogovori o Kosovu

Šta se događa kad vlast više nije sigurna da može da pobedi na izborima, ali i dalje kontroliše institucije, medije i najveći deo političkog terena?

U trinaestoj epizodi podkasta „U reketu sa Teškim centrom“, Nenad Zorić razgovara sa novinarom Milivojem Mihajlovićem, političkim analitičarem Cvijetinom Milivojevićem i advokatom Vladimirom Todorićem o izborima koji se najavljuju, ali se ne raspisuju i sistemu koji kupuje vreme.

Od pravno spornog „povratka“ članova Saveta REM-a i odnosa 4:4, razgovor vodi ka centralnom pitanju epizode: može li studentska lista da ugrozi vlast i kako odgovoriti na izbore bez ravnopravnih medijskih i institucionalnih uslova?

Analiziraju i razloge zbog kojih Evropska unija, uprkos kritikama stanja demokratije, nastavlja da prihvata vlast u Beogradu kao partnera, kao i najavljeni strateški dijalog Srbije i SAD. Da li je reč o stvarnoj promeni spoljnopolitičkog kursa ili traženju međunarodne podrške pred moguću izbornu krizu?

U završnom delu epizode otvaraju teme potisnute iz glavnih medija: međunarodne zaplene kokaina, Sky komunikacije, pranje ilegalnog novca, rušenje srpskih objekata na Gazivodama, preuzimanje institucija na severu Kosova, Zajednica srpskih opština, Plan Z4 i deklaracija o Jasenovcu.

Razgovor završava tvrdnjom da je Interpol odbio poternice za šestoro studenata zbog političke prirode predmeta i upozorenjem na širenje političkog progona.

Na početku emisije odajemo poštu Draganu Papiću i Oliveri Katarini, ljudima koji su ostavili dubok trag u kulturnom životu Srbije i Jugoslavije.

📅 Premijera: ponedeljak, 27. jul 2026. u 20:00

🎙 Razgovarali: Milivoje Mihajlović, Vladimir Todorić, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić

🎨 Vizuelni identitet i dizajn: Vesna Kurćubić

🎬 Snimanje i montaža: Kasia Studio

📺 Produkcija: Albatros News

Poglavlja

00:00 Uvod

03:09 Sećanje na Dragana Papića i Oliveru Katarinu

06:54 REM: može li podneta ostavka da prestane da važi

19:27 Zašto Evropska unija i dalje igra na Vučića

29:01 Istraživanja: studentska lista, vlast i opozicija

35:15 Zašto Vučić odlaže izbore

58:17 Srbija i SAD: strateški dijalog ili politička simulacija

1:04:47 Kriminal, pranje novca i unutrašnji sukobi sistema

1:11:28 Sky, zaplene kokaina i ono što mediji prećutkuju

1:27:15 Interpol, studenti i politički progon

(podcast “U reketu sa Teškim centrom”, podrukcija “Albatros news”, www.albatros.news, 27.7.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=MsB9WVXLdvM

Milivojević: Opozicija, svesno ili nesvesno izigrava jednu vrstu paravana vlastima pred Briselom i EU

U Narodnoj skupštini Srbije otpočela je sednica na kojoj će se glasati o nepoverenju Vladi Đure Macuta. Od 62 člana opozicije prisutno je 48 članova. U sali su prisutni svi ministri Vlade uključujući i ministar kulture Nikola Selaković protiv kojeg se vodi postupak pred Specijalnim sudom zbog zloupotrebe službenog položaja povezane sa slučajem „Generalštab“. Politički analitičar Cvijetin Milivojević rekao je za Izlaz.com da je današnja sednica nastavak priče o jednoj vrsti „dila“ u kome parlamentarna opozicija, svesno ili nesvesno izigrava jednu vrstu paravana vladajućim vlastima ovde pred „pre svega Briselom i Evropskom unijom“.

„Čestitam pokazali ste neverovatnu odgovornost – prisutno je 48 od 62 članova opozicije koji su podneli predlog o glasanju o nepoverenju“, rekla je predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić.

U sali je prisutno ukupno 183 narodna poslanika, a na dnevnom redu je samo jedna tačka – glasanje o nepoverenju Vladi Srbije.

Predstavnik opozicije Miroslav Aleksić rekao je da je ovo jedinstvena prilika da u Vladi budu prisutni ministri.

„Građani Srbije su i zaboravili ko su ministri i ko čime treba da se bavi? Zaboravili smo da postoji premijer, Macuta smo viđali u mantilu mnogo više nego u Vladi. Moram da primetim da su neki ministri udostojili ovaj dom – Bratina je došao u sakou a ne u majici“, rekao je Aleksić.

„Tu je i Selaković koji sedi u Vladi Srbije sa sve krivičnom prijavom tužilastva optužen za krivično delo“, rekao je Aleksić.

Tvrdi da je većinski deo Vlade sednicu ponovo započeo predstavom, te da im je opozicija uvek bila problem.

„Da vlast ima većinu i trebalo bi da bude 250 poslanika vlasti i da ukinete svakog ko drugačije misli. Evo sad kažete došlo je njih 48, a ne 62. To će služiti samo vašim tablodima i medijima, jer ćete govoriti kako je opozicija neodgovorna, lenja i neradnička“, rekao je Aleksić.

Zašto opozicija traži sednice na koje ne mogu da dođu?

Na pitanje zašto opozicija traži sednicu ako ne može da dođe, politički analitičar Cvijetin Milivojević je rekao za Izlaz.com da je osnovno pitanje zapravo: zašto se ova sednica koja je trebalo da bude održana u februaru, najkasnije početkom marta održava skoro početkom avgusta.

Rekao je da po njegovom mišljenju to liči na jednu vrstu prećutnog dogovora između vladajuće koalicije, skupštinske većine, i dela parlamentarne opozicije koja je zatražila smenu Vlade, „iako zna da nema ni jednu trećinu narodnih poslanika spremnih da podrže tu smenu“.

„Jer mi smo ovim izgubili jedno šest meseci, dakle najmanje, prolongiranje zapravo vanrednih parlamentarnih izbora. Podsećam da je većina građana Srbije, a studenti su tada bili glas većine građana Srbije, 5. maja prošle godine zatražila ne smenu ove vlasti, nije htela da ruši Vučića, nego je tražila prosto i jednostavno vanredne parlamentarne demokratske izbore“, rekao je Milivojević.

Kaže da je ovo, po njegovom mišljenju, nastavak priče o jednoj vrsti „dila“ u kome parlamentarna opozicija, svesno ili nesvesno izigrava jednu vrstu paravana vladajućim vlastima ovde pred „pre svega Briselom i Evropskom unijom“.

„Dakle, ovde imamo privid nekakve demokratije, privid parlamentarizma i tako dalje, iako imamo Skupštinu koja je pod državnim udarom još od 24. novembra 2024. kada je Ana Brnabić, kao predsednica Narodne skupštine, uzurpirala, otela, okupirala prava i ovlašćenja Narodne skupštine kao najvišeg zakonodavnog, predstavničkog i ustavotvornog tela“, rekao je Milivojević.

Kaže da postoje dve vrste očekivanja – opozicija očekuje da će dobiti publicitet jer je „opozicija, podnosilac ovog zahteva, imaće neograničeno vreme diskusije“, a vlast očekuje da je etapa prolongiranja datuma završena.

„Ona (opozicija) računara na dodatni publicitet na javnom medijskom servisu pre svega, i u drugim medijima. A vlast računa da je još jedna etapa u faktički prolongiranju datuma izbora otkačena, štiklirana. Dakle, to je to je zajednički interes u ovom trenutku“, rekao je.

„ Zamislite sad potez, jednu vrstu mazohističkog poteza, da vladajuća koalicija, na primer, izglasa nepoverenje Vladi koju je sama napravila, odnosno stvorila. Deluje malo neozbiljno i deluje pomalo luzerski“, dodao je Milivojević.

Dodao je da vlas na ovaj način ima obrazloženje i opravdanje zbog čega nije raspisala vanredne parlamentarne izbore.

Kaže da je ovo jedna vrsta „vašarske atmosfere“ u direktnom prenosu na javnom servisu. (portal izlaz.com, Isidora Martać, 27. 7. 2026)

Šokantno otkriće o Oluji: Plan koji je mogao da spasi sve! - Cvijetin Milivojević

Kako je zapravo pala Republika Srpska Krajina?  Šta je sadržavao tajni potpis u Beogradu?

Šta Srbija mora da traži od Hrvatske? Milivojević o reparacijama i pravdi...

Gost SRPSKE PRIČE je bio politikolog Cvijetin Milivojević.

Teme emisije:

-Sećanje na jul i avgust 1995.:

Razgovor počinje analizom dva događaja koja obeležavaju ovaj period – godišnjice u Srebrenici i akcije „Oluja“ u Hrvatskoj. Ističe se paradoks u međunarodnim presudama i činjenica da za zločine nad Srbima u „Oluji“ niko nije adekvatno odgovarao.

Deklaracija o genocidu nad Srbima u NDH:

Milivojević ukazuje na to da Srbija još od 1945. godine čeka na usvajanje deklaracije o genocidu nad Srbima u NDH, dok su druge države i parlamenti (poput Crne Gore) slične dokumente već usvojili.

Plan Z4 kao propuštena prilika:

Detaljno se analizira plan Z4 koji je nudio Srbima u Hrvatskoj „državu u državi“ sa širokom autonomijom (sopstvena policija, valuta, grb, zastava). Milivojević otkriva da je Milan Babić potpisao ovaj plan dva dana pre početka „Oluje“ u američkoj ambasadi u Beogradu, ali da je ta informacija tada bila ignorisana ili blokirana.

Konstitutivnost Srba u Hrvatskoj:

Objašnjava se istorijski kontinuitet Srba kao konstitutivnog naroda u Hrvatskoj kroz državu SHS, ZAVNOH i ustave socijalističke Jugoslavije, sve do nasilne promene statusa 1990. godine.

Aktuelna politika i Kosovo:

Komentariše se izjava ministarke Snežane Paunović o Kosovu, kao i odnos aktuelne vlasti prema Srbima u regionu. Milivojević kritikuje pasivnost srpske diplomatije u korišćenju međunarodnog prava za zaštitu prava Srba u Hrvatskoj.,,

Regionalna saradnja i pragmatizam:

Kroz primere iz Bosne i Hercegovine (Dodik, Čović, gasovodi, Pelješački most), analizira se kako ekonomski interesi i pragmatična politika mogu dovesti do rešenja koja zaobilaze blokade centralnih vlasti. (podcast „Srpska priča“, autor Olivera Manojlović, 26.7.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=XsRJzquKXFg&pp=ygUNc3Jwc2thIHByacSNYQ%3D%3D

Cvijetin Milivojević: Izbori čekaju vrhunac Vučićevog ličnog rejtinga

U ponedeljak će biti održana skupštinska rasprava o poverenju Vladi. Inicijativa opozicije za izglasavanje nepoverenja, podneta još u februaru, do danas nije dobila epilog, dok su se u međuvremenu nizali novi razlozi za preispitivanje rada pojedinih ministara. Da li ćemo posle ove skupštinske rasprave biti bliže izborima i koliko su zaista relevantna istraživanja javnog mnjenja, kako studentska lista da tu podršku pretoči u glasove, u emisiji 3D razgovaramo sa politikologom Cvijetinom Milivojevićem.

Cvijetin Milivojević: Sednica o nepoverenju neće oboriti Vladu, ali može otvoriti put izborima (VIDEO)

Politikolog Cvijetin Milivojević ocenio je da Vlada najverovatnije neće pasti na sednici Skupštine Srbije na kojoj će se raspravljati o njenom poverenju, ali da održavanje te sednice može otvoriti put za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Gostujući u emisiji „3D“ na Insajder televiziji, rekao je da izbori trenutno ne odgovaraju predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i da će njihov termin zavisiti od procene trenutka u kojem vlast može da ostvari najbolji rezultat.

Milivojević smatra i da bi spajanje parlamentarnih i predsedničkih izbora predstavljalo veliki rizik za vlast, dok Studentska lista i opozicija, ukoliko žele smenu vlasti, ne bi trebalo samo da čekaju izbore. Prema njegovim rečima, uz organizacionu pripremu, moraju da insistiraju i na izbornim uslovima koji bi omogućili demokratski proces.

Sednica može da ukloni prepreku za izbore

Govoreći o raspravi o poverenju Vladi, Milivojević je ocenio da poslanička većina neće glasati za njenu smenu, jer bi time praktično osporila sopstveni izbor. Ipak, smatra da je važnije to što bi okončanjem te procedure predsedniku bila otvorena mogućnost da raspusti parlament i raspiše izbore.

„Ne bi trebalo da Vlada padne i nije suština u tome. Bitno je da se sednica održi, jer predsednik ne može da raspiše vanredne parlamentarne izbore dok je u toku inicijativa dela opozicije za smenu Vlade. Ne verujem da će dvotrećinska većina u Skupštini dozvoliti sebi sramotu da uskrati poverenje Vladi koju je sama izabrala. To bi bila vrsta samoubilačkog poteza. Ali, bez obzira na ishod glasanja, predsedniku će biti otvorena mogućnost da raspiše vanredne parlamentarne izbore“, rekao je Milivojević.

On je podsetio da je Vučić tokom prethodnih meseci više puta menjao najave o tome kada bi izbori mogli da budu održani. Zbog toga, kako kaže, ni poslednju najavu da bi parlamentarni izbori mogli da uslede do kraja godine, a predsednički nakon Vučićeve ostavke, ne treba uzimati kao konačan plan.

„Od Đurđevdana je nekoliko puta pomerao trenutak kada će saopštiti odluku o izborima. Zatim je 27. juna, na stranačkom skupu Srpske napredne stranke, rekao da će još samo nekoliko nedelja biti predsednik Republike i da će podneti ostavku. Nekoliko nedelja nije nekoliko meseci. Ako bi sada podneo ostavku, Srbija bi ostala bez predsednika koji može da raspiše vanredne parlamentarne izbore. Zato je situacija komplikovana i zato mi, zapravo, ne znamo kada će izbori biti“, naveo je.

„Njemu trenutno ne odgovaraju izbori“

Prema oceni Milivojevića, odluka o terminu izbora neće zavisiti samo od Vučićeve političke procene, već prvenstveno od istraživanja javnog mnjenja. On smatra da predsednik želi da pronađe trenutak u kojem će njegov lični rejting najviše pomoći vladajućoj koaliciji.

„Ne procenjuje on sam, nego agencije za istraživanje javnog mnjenja koje mu crtaju rejting danas i procenjuju kakav će biti u septembru, oktobru ili decembru. Njegov lični rejting je tokom ovih 14 godina uvek bio od deset do 20 odsto viši od rejtinga kompletne koalicije. Zato meri trenutak raspisivanja predsedničkih ili parlamentarnih izbora prema tome kada će on lično stajati najbolje“, rekao je Milivojević.

Ukrštanjem različitih istraživanja, kako tvrdi, može se zaključiti da vladajuća koalicija u ovom trenutku može da računa na najviše 40 odsto glasova. To, naglašava, nije zanemarljiv rezultat, ali smatra da vlast više ne može da bude sigurna da će izborni proces kontrolisati kao ranije.

„Maksimum do kojeg u idealnoj situaciji može doći cela koalicija, koju čini 14 stranaka, jeste 40 odsto. Pitanje je da li će do tog maksimuma uopšte doći. Njegov cilj je sada da što više zadrži zacementirano biračko telo, jer trenutno ne postoji neki budući dobar dan u kojem će mu rejting naglo porasti“, ocenio je.

Rizik od istovremenih izbora

Milivojević smatra da bi za vlast bilo posebno rizično da istog dana budu održani parlamentarni i predsednički izbori, jer bi mogla da izgubi obe trke. Problem za vladajuću koaliciju vidi i u tome što Vučić više ne može da se kandiduje za predsednika, dok, prema njegovom mišljenju, nema kandidata koji bi mogao da prenese njegovu podršku i pobedi u drugom krugu.

„Neverovatno je da rizikuje i spoji predsedničke i parlamentarne izbore, pa da izgubi i jedne i druge. Na predsedničkim izborima on ne može da se kandiduje, a nema kandidata koji može da pobedi u prvom krugu. U drugom krugu, po mom mišljenju, nema kandidata koji bi mogao da pobedi opozicionog kandidata ukoliko bi se opozicija oko njega dogovorila“, rekao je.

Komentarišući mogućnost da prvo budu održani parlamentarni izbori, Milivojević je ukazao na problem Vučićevog učešća u kampanji i korišćenja njegovog imena u nazivu izborne liste dok je predsednik Republike. Smatra da će to pitanje ovoga puta imati veću težinu nego na prethodnim izborima.

„Ranije mu se moglo da listu nazove kako hoće i da vodi kampanju, iako je predsednik svih građana. Sada postoji akter koji, prema istraživanjima, ima veću podršku od njegove koalicije. Nisam siguran da će Studentska lista prihvatiti da izađe na izbore pod istim uslovima pod kojima je opozicija izlazila prethodnih godina“, naveo je Milivojević.

Studenti moraju da traže i izborne uslove

Milivojević smatra da zahtev za izborima nije dovoljan ukoliko ga ne prati zahtev za minimalnim demokratskim uslovima. Studentski pokret, kako kaže, mora da nastavi da izgrađuje infrastrukturu potrebnu za kontrolu izbora i istovremeno predstavlja delove svog budućeg programa.

„Kada su studenti zatražili izbore, rekao sam da je to nedovoljno jasan zahtev. Uz izbore moraju da traže i normalne, iole demokratske izborne uslove. Ne ide jedno bez drugog. Ne treba mirno da čekaju, već da se organizuju. Neke opozicione stranke imaju logistiku, ali to nije dovoljno. Studenti sada organizuju infrastrukturu potrebnu za ozbiljnu organizaciju koja namerava da predloži izbornu listu“, kazao je.

Kao programske poruke koje su, prema njegovoj oceni, posebno uznemirile vlast, Milivojević izdvaja najavu obračuna sa korupcijom, oduzimanja nezakonito stečene imovine i platformu o Kosovu. Smatra da su studenti time počeli da se predstavljaju kao politička alternativa, a ne samo kao protestni pokret.

„Nije više reč samo o borbi protiv korupcije, nego o obračunu sa korupcijom, što je proaktivan proces. Ne govori se samo o ispitivanju porekla imovine, nego o oduzimanju nelegalno stečene imovine. Platformom o Kosovu poslali su poruku i oduzeli Vučiću municiju da ih optužuje da su izdajnici i eksponenti nekakvih centara obojenih revolucija. Dovoljno je pogledati te tačke da bi se videlo otkud strah vlasti“, rekao je Milivojević.

On je zaključio da Studentska lista još nije formalno predstavljena i da joj se zbog toga ne mogu pripisivati izjave svake javne ličnosti koja podržava proteste. Njena snaga, smatra, mogla bi da bude u okupljanju ljudi različitih ideoloških stavova oko promene političkog sistema i zahteva za poštovanje izbornih pravila.

„Studentska lista u ovom trenutku ne postoji u konačnom obliku, kao što ne znamo ni ko će biti na Vučićevoj listi. Zato pojedinci ne mogu da govore u njeno ime. Smisao takve liste bio bi da okupi ljude različitih opredeljenja koji su spremni da podrže promenu sistema. Ali ona mora jasno da kaže da neće legitimisati izborni proces ukoliko se zakoni ponovo budu brutalno kršili“, zaključio je Milivojević.

(Insajder TV, emisija “3 D”, insajder.net, 24.7.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=_hdKSY2LRUE

Šapićev sukob sa „interesnim grupama“ u SNS: U feudalnoj strukturi „kneževina“ može biti oduzeta

Poslednja izjava gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića o interesnim grupama koje kroz „pacovske kanale” opstruišu mere u gradskom prevozu, ponovo je otvorila pitanje dubokih podela unutar vladajuće Srpske napredne stranke. Naši sagovornici ocenjuju da je vladajuća stranka ipak nije u potpunosti centralizovana, već oslonjena na autoritet Aleksandra Vučića.

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić optužio je interesne grupe unutar Srpske napredne stranke za opstrukciju jedne od ključnih mera za unapređenje gradskog prevoza, koja je povučena sa dnevnog reda sednice Skupštine grada. Prema njegovim rečima, određeni krugovi unutar vladajuće stranke šire tvrdnje da je prevoz „dramatično poskupeo” te da se novac građana „baca i daje privatnicima”.

Šapić je ovakvo delovanje oštro osudio, okarakterisavši ga kao rad kroz „pacovske kanale”, uz upozorenje da oni koji to rade nisu svesni dugoročne štete koju nanose.

Ovakav istup gradonačelnika izazvao je hitru reakciju opozicije. Opozicioni predstavnici ocenjuju da Šapićeva izjava predstavlja direktno javno priznanje da Beogradom ne upravljaju zvanične institucije, već unutarstranački klanovi vođeni borbom za plen i kontrolu nad novcem Beograđana. Zbog, kako navode, očiglednog gubitka kontrole i izostanka podrške unutar sopstvenih redova, stranka Srbija centar SRCE je pozvala gradonačelnika da se izjasni da li će podneti ostavku.

Ovo, međutim, nije prvi put da tenzije na relaciji gradonačelnik – vladajuća stranka izlaze u javnost. Na prvoj konferenciji za medije nakon lokalnih izbora 2024. godine, Šapić je otvoreno prozvao Gorana Vesića, koji je tada bio ministar u Vladi Srbije, a prethodno zamenik gradonačelnika Beograda. Tada je izjavio da se „više neće povlačiti pred pacovima” i naglasio da zarad „mira u kući” više neće dozvoljavati opstrukcije koje ga sprečavaju da završi velike projekte u ovom mandatu.

Netrpeljivost između Šapića i Vesića ima dublje korene i datira još iz 2022. godine. Do otvorenog razdora došlo je kada je Šapić preuzeo funkciju gradonačelnika, dok je Vesić, dotadašnji zamenik gradonačelnika, prešao na ministarsku poziciju u Vladi Srbije.

U javnosti se povremeno nagađa o krizi unutar vladajuće partije, i piše o raspuštanju pojedinih lokalnih odbora u Srbiji,  ali čini se, da se najozbiljnija podela unutar SNS-a prelama kroz sukob Šapića sa „interesnim grupama“, koje on nije imenovao, za razliku od konferencije za štampu 2024. Najnovije optužbe Šapića na račun sopstvene stranke otvaraju pitanje koliko su one indikator mnogo dubljeg raskola između gradonačelnika i vrha SNS.

Naši sagovornici slažu se da je Aleksandar Šapić izložen snažnim unutarstranačkim udarima, opstrukcijama i izolaciji unutar SNS-a, što dodatno urušava njegovu političku moć i ionako problematično upravljanje Beogradom.

Analitičar Dragomir Anđelković ocenjuje da Srpska napredna stranka predstavlja neku vrstu političko-kartelske feudalne strukture. On objašnjava da, iako stranka spolja deluje potpuno monolitno, iznutra nije u potpunosti centralizovana, već se sve oslanja na autoritet i primat Aleksandra Vučića.

Prema njegovim rečima, čitav sistem funkcioniše poput klasičnog feudalizma u kojem braća Vučić imaju određene sfere pod apsolutnom kontrolom, sa strogo hijerarhijski ustrojenim „vazalima“ od vrha do dna. Anđelković dodaje da se na tu “kičmu stranke” nadovezuju poluautonomne zone kojima upravljaju Vučićevi saradnici – od političkih figura do ljudi iz kriminalnog miljea.

On navodi da ti „upravnici“ slušaju svog lidera, ali da relativno samostalno vode svoje sektore. Međutim, Anđelković upozorava da se, ukoliko uđu u sukob sa Aleksandrom ili Andrejom Vučićem, takvi pojedinci ubrzo nalaze pod udarom sistema koji im postepeno oduzima njihove neformalne „kneževine“. Kao primer za takav mehanizam navodi slučaj Nebojše Stefanovića, procenjujući da je i Bratislav Gašić bio na korak od sličnog scenarija.

“U takvu složenu strukturu SNS-a uključio se Aleksandar Šapić, kada je napravio dogovor sa Vučićem. Međutim, uprkos tome, mnogi na doglavničkom nivou SNS-a nisu ga prihvatili u strahu od njegovih prevelikih ambacija. U takvim okolnostima on se verovatno permanentno suočava sa njihovim udarima ispod vode, o čemu sada i priča, ali ne treba isključiti da je posredno meta i Vučića, koji ga je iz oportunih razloga zavrbovao kada je mislio da mu treba, ali ga stalno slabi preko drugih ljudi jer se plaši da mu se ne otrgne kontroli pošto nije tipičan SNS igrač bez biografije, koji koliko god da ojača, ipak zna da potpuno zavisi od svog velikog šefa”, zaključuje Anđelković.

Nikola Jovanović, direktor Centra za lokalnu samoupravu, kaže za Danas da gradonačelnik Šapić ima običaj da za sve svoje „brljotine“ krivi druge.

 “Njegov direktor je na čelu GSP Beograd, pa zašto onda ovo preduzeće duguje dobavljačima skoro 7 milijardi dinara i tako rizikuje da bude oterano u stečaj? Zašto privatnim prevoznicima nije plaćeno 4 meseca, pa oni prete obustavom prevoza građana, kad je njegov šef kabineta direktno učestvovao u sastavljanju tog konzorcijuma? Zašto je pao tender za trolejbuse, tramvaje, zašto nema investicija u novu kanalizaciju, vodovodnu mrežu? Zašto je grad pred bankrotom? Zašto je poslao JPP za javnu bezbednost u beogradsku skupštinu, a nije obezbedio pravni osnov i javnu debatu”, pita naš sagovornik.

Jovanović ocenjuje da je Šapić najodgovorniji za katastrofalno stanje u Beogradu, dodajući da se ponašao kao “Dragan Marković Palma, trošio pare koje nije napravio, a onda ucenjivao republiku da mu sve finansira, a na kraju ih nazivao pacovima”. On zaključuje da se aktuelni gradonačelnik zamerio svima, ali najviše Beograđanima i da iz tog razloga “treba da ode što pre”.

“Pretpostavljam da je reč o akademskim krugovima unutar SNS suprostavljenim letnjoj tršćanskoj politfilozofskoj školi mišljenja doktora Šapića. Dijalektički materijalizam je u sukobu sa filosofskim idealizmom”, kratko kaže u ironičnom stilu za Danas na ovu temu politikolog Cvijetin Milivojević.

Podsetimo, tokom 14 godina na vlasti pojedina zvučna i visokorangirani političari su napuštali SNS, udaljavali se, ili se posle toga i ponovo približavali orbiti naprednjaka, poput Zorane Mihajlović, ali niko nije ostao u javnosti da deluje u svojstvu opozicije. (Danas, danas.rs, Lena Stevanović, 24.7.2026)