Унука за бабу, баба за деду, деда за репу – ископаше литијум!

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Били нам Олаф Шолц и Марош Шефчович.

Словак, пре атерирања на француски аеродром у Сурчину, „издао“ Врховника и Тајницу му: ЕУ и Србија су писмо о намерама о стратешком партнерству о критичним сировинама и батеријама, што је “представљало важан корак ка стварању одрживог и конкурентног екосистема е-мобилности у Србији”, потписали још 22. септембра 2023!

Што се, од гласача изборне листе „Александар Вучић – па још нешто уз то“, успешно крило и за децембарске, а ево и све до окончања јунских избора.

Да не би тзв. самита у Београду и потписивања Меморандума о разумевању о стратешком партнерству о одрживим сировинама између Србије и ЕУ (читај: немачке аутоиндустрије), не бисмо ни сазнали да је Европска комисија већ склопила низ сличних партнерстава широм света, јер су критичне сировине неопходне за њену „зелену и дигиталну транзицију“. И да грађани Србије имају част да се сада налазе у друштву још многих земаља као што су, између осталих, Украјина, Руанда, Чиле, Замбија, Намибија, ДР Конго, Руанда, Гренланд, Узбекистан итд.

А од ЕК смо сазнали и да ће ЕУ и Србија, у року од шест месеци, израдити „мапу пута“ са конкретним акцијама за спровођење „Стратешког партнерства“ у пракси.

Комисија је навела да је циљ Партнерства о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима да подржи развој нових локалних индустрија и високо квалитетних радних места дуж ланца вредности електричних возила, уз пуно поштовање високих еколошких и социјалних стандарда и уз пуну транспарентност када се имају у виду бојазни локалних заједница, као и да све то представља још један корак у интеграцији Србије у јединствено тржиште ЕУ, као и да даље „подстиче економску, социјалну и еколошку конвергенцију“ Србије са ЕУ.

Не чусмо од Европљана – пошто је већ реч о партнерству – које ће то „стратешке сировине“ ЕУ понудити Србији, али не чусмо ни од наших олигарха и промотера литијумизације зашто, за грађане Србије, литијум јесте, а вода, ваздух и земља, на пример, нису „стратешка сировина“

.   .   .

Наш Врховник је опозицију, најпре, упецао на једне (децембарске), па (део и) на друге, јунске изборе; умртвио ју је, слаткастим националним „целофаном“, обећањима о бољем животу који само што није стигао и приказивањем режимских квазипатриотских бицепса и трицепса; успавао је и анестезирао темама које никакве везе с рударењем нису имале, а онда је, после тријумфа на октроисаним изборима 2. јуна, изненада грунуо  громогласним литијумским плотунима из свих могућих пропагандних артиљеријских оруђа и оружја!

А испоставило се, и из данашње перспективе, да је, ипак, у праву био мајор Курсула (Љуба Тадић) из филма „Марш на Дрину“ (1964) који се, у току Церске битке, овако обраћа генералу Степи Степановићу (Љубиша Јовановић): “Ви мене обористе на Академији, господине ђенерале…сећате се...из стратегије...рекох на испиту да ће Швабе ударити преко Дрине...то ће бити изненађење...обористе ме на испиту, а показа се...“

Стаљинова кћерка Светлана Јосифовна Алилујева је, у тексту „Twenty letters to a friend” (Harper-Row, New York, 1967), записала како је једном питала оца шта за њега представља највеће задовољство, на шта јој је он одговорио: „То је плетење замке око противника који ништа не слути; постепено али, сигурно навођење жртве до замке. Када она треба да се склопи, одлазим мирно да спавам.“

Рој Медведев је у свом „Стаљинизму“ такође писао да је Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин „имао скоро болесну жељу да умири жртву пре коначног уништења, да је претходно обаспе знацима особите и свима уочљиве пажње“.

Владимир Адамовић, у књизи „Од власти до параноје – психобиографија Ј. В. Стаљина“ (Нолит, Београд, 1987), пише да Стаљин у својим месијанским порукама није био превише директан: „Он је ретко говорио „Дошао сам да вас спасем!“, али је зато често спомињао „пут у светлу будућност“, што је обавезно претпостављало мудрог вођу. Имао је посебан смисао за мрачни цинизам; у доба најжешћег терора је изјавио: „Живот је постао срећнији, живот је постао веселији, другови“...“

Адамовић примећује да је чињеница да је Коба девет година провео у црквеним школама и семеништу, на неки начин, утицала и на формирање његовог карактера, а многи Стаљинови биографи сматрају да његов стил и начин изражавања имају свој корен у црквеним књигама. Догматизам, стално понављање и стил литургије су само неки од елемената који се одмах могу уочити. Овај дидактички стил и реферати у облику питања и одговора су били образац за све службене реферате у СССР од тридесетих година до Стаљинове смрти. „Јасно се осећа дидактичан стил, литанија, апсолутна сигурност особе која нешто износи, недостатак колебања (Верник никада не сумња, он верује у апсолутну истину. Сумња је први корак ка јереси, а њу треба спалити. Стаљин не допушта алтенативу – само: тако је било раније, а сада је овако. Закључак је јасан: другог избора нисмо имали.)“, писао је Владимир Адамовић.

.   .   .

У књизи „Власт и побуна“ („Књижевне новине“, Београд, 1991), онај Ђилас (дакле, Милован), пише како је, овде помињани Јосиф Висарионович, 1946, корећи пољско комунистичко руководство због „преблагости“ према идеолошким и класним противницима, хвалио и истицао Јосипа Броза као пример: „Тито је јуначина (молодјец), он нема проблема с непријатељима – све их је помлатио (перебил).“

Кад смо већ код Ђиласа, ево како је он сам – са историјске дистанце - описао мисију Агитпропа којим је баш он и управљао: „Агитпроп је спадао у оштрије, радикалније установе. На то га је наводила сама функција – пропагирање идеологије и агитација против још живог и делатног непријатеља. А одређену, макар и споредну, улогу играо је и водећи састав „агитпроповаца“ – интелигентних и „поткованих“, идеологизованих интелектуалаца. Због тога се у јавним гласилима осећа жестина и тврдоћа у марксистичко-лењинистичком теоретисању и популарисању револуције и револуционарних тековина. Иначе је Агитпроп ревносно пратио и популарисао званичне ставове. Тиме је Агитпроп доприносио не само одушевљењу, него и прогонима и осветништву. Агитпроп, односно агитпроповци, били су неизоставна, најинтелектуалнија компонента револуционарно-аутократске власти.“

.   .   .

Шефчович нас је чак, као, исхвалио на сва уста: „Србија је најнапреднија у припремама за експлоатацију литијума, чак и од чланица ЕУ, попут Португала, Финске, Чешке“...

Заузврат, чим смо потписали „Меморандум“, „прошли“ смо, по први пут, додуше „кроз иглене уши“, чак и „годишњу процену Европске комисије о владавини права у ЕУ“ коју, иначе, пролазе земље чланице ЕУ! Замислите – „владавину права“?!

Ма, има да прођемо и све остале бриселске оцене и процене, и прегазимо к'о плитак поток сва поглавља, само ако наставимо да, након што смо одустали од Косова, прихватамо да будемо колонијални рудокоп ЕУ, уз ископавање под гаранцијом ЕУ која, ето, не копа!

Јер, ми, од пре неки дан, бранимо Европу од њене „литијумске зависности“ од Кине, којој смо, иначе, препустили источну Србију! Мада су Шолц и Шефчович, на „мајке ми“, гарантовали како ЕУ нема никакав интерес да уђе у економски (сировински) рат са Кином... Додатно нас је утешио наш Врховник тврдњом како смо, и у овом послу, „поштовали све правне процедуре и увек ћемо их поштовати“, а „немамо ни проблем с Кинезима, ми смо ово обећали представницима ЕУ“.

Збиља, где је та граница „јалтске поделе“ интересних сфера рударења: запад Србије Западу, исток Кинезима?

А наш Врховник се, док је Бундесканцлер још био у Београду, јавно „запљунуо“ како се тачно две и по године, не само није видео, него ни чуо са руским председником!

.   .   .

Овде се овог лета прича само о милијардима. О новим задужењима за „Скок у будућност“ (Експо и украси око њега), сума сумарум 18 милијарди, онако, шапатом.

Али, зато на сва звона о „квантном скоку у будућност“ и наводним приходовањима од литијумизације Србије која су, ем три пута мања од задужења, тј. доносе шест милијарди, сад да ли годишње, да ли до краја животног века рудника, враг би га знао...

Међу првима код нас, ту је бесмислену поштапалицу („могућ је квантни скок привреде“) почела да, на почетку свог првог шестогодишњег гувернеровања на челу Народне банке, користи Јоргованка Табаковић која је, управо, закорачила и у трећи мандат, чиме ће прескочити и Ђорђа Вајферта, к'о Брнабићева Бају Пашића по броју премијерских мандата. Дакле, „квантни скок“ – ако ћемо да уважавамо физику – није никакав „енорман“ или „нагли“ раст, на шта сугеришу овдашњи политичари, већ: „прелаз између два стационарна стања квантномеханичког система (атомског језгра, атома, молекула, кристалне решетке и др.) при коме се емитује или апсорбује одређени квант енергије“.

Што ће рећи, тај је „скок“ мали, кратак, неухватљив, нагао, заправо „скакутањце“ у трајању од неколико наносекунди или чак и краће, тек да електрон „прескочи“ из једног у друго квантно стање. Значи, квантни скок је, заправо, дисконтинуитет, а не некакав огроман, рекордни скок унапред!

Све личи на онај Врховников „велики дил“ са Трампом, уочи избора које је Трамп изгубио: Трампу, као предизборни поклон, признање Косова од стране Израела и то на молбу Вучића лично, а Израелу још и (обећано) дипломатско представништво Србије у Јерусалиму, и тиме српски прст у око свим оним исламским земаљама које не признају Косово!

То јест: немачка аутоиндустрија добија српски литијум, у знак захвалности Србије за то што је у Генералној скупштини УН, управо на предлог и спонзорство Немачке, усвојена резолуција о геноциду у Сребреници?!

Новинар Радија „Дојче веле“ Немања Рујевић ишао је и корак даље: „Шолцов дил са Србима: Нама литијум, вама Вучић!“

Неки су то разумели и као „Немцима литијум, профит и очување немачког јавног здравља, Вучићу Србија, Србима разне болешчине“.

.   .   .

А „немачке гарантије“, зар оне неповерљивом подрињском и јадарском сељаку нису довољна гаранција?

Шолц, наводно, дао „усмене гаранције“ Вучићу, пошто их је Шолц претходно добио од „Рио тинта“! Шолц нас и додатно утешио искреношћу: „Могуће су последице по животну средину, али не свуда.“

А наш Врховник, апропо „гаранција“ за Јадар, још и зацементирао ствар: „Не мора Шолц ништа да потписује, ја њему верујем на реч!?“ Сутрадан је и то разјаснио: „Ја сам гаранција и Влада Србије је гаранција“...

Миш за мацу, маца за куцу, куца за унуку, унука за бабу, баба за деду, деда за репу, повуци – потегни – ишчупаше репу. Пардон, литијум.

А та наводна Бундесканцлерова гаранција своди се, отприлике, на претварање Србије у покусног кунића: Ако се овде покаже и докаже да литијум превише не штети, онда ће и Немачка да ископава!

Па, шта још хоћете, Јадрани, незахвалници ниједни?!

Јесте оно да је, само неки дан раније, Курти заузео НИС-ове пумпе и експозитуре Поштанске штедионице на северу Косова, али шта нам може – ми имамо писане гаранције исте те ЕУ, из априла 2013, па сад можемо да се сликамо с њима?!

Као и оно јесте да је Куртијева и полицијска и војничка цокула увелико већ и на северу КиМ, али шта нас брига, наш Врховник је „добио усмене гаранције од НАТО-а“ још пре пола деценије да се то неће десити?! Дакле, не верујмо сопственим очима већ западним гарантијама.

.   .   .

Индоктринација за „литијум по сваку цену“ вози, и даље, петом брзином. У тексту „Литије на литици литијумизације Србије“ (18.7.2024), побројао сам неке од проповеди (типологија Ч.С Драшковића: „Облици проповеди Господа Исуса Христа и апостола“ и „Златни век хришћанске проповеди“) које у промиџби „Светог српског минерала“ користи Врховник српске пропаганде. Додајем овде и примењени бољшевичко-комунистички „превод“ библијских пропагандних мотива.

Врховник и Тајница му, као најмарљивији промотери „безалтернативног“ ископавања литијума, против „саботера“ и „непријатеља“ копања по сваку цену, за сада, ратују „тук на лук“ конференцијама и изјавама „поклапачама“.

Уместо пароле од после „оног“ рата – „електрификација + индустријализација = социјализам“ - добили смо нову параидеолошку крилатицу: литијумизација +  колонизација = стабилократизам!

Црква пословично, осим митрополита Фотија (Чуружанин, као и патријарх, можда у тој чињеници лежи некаква нада?), чак и овоме ћути. Хронично, као и на све што не иде низ длаку Врховнику.

Јавља ми се да ће први озбиљан пресек ефеката бити сачињен крајем лета, да се измери колико је српски мозак имун на Врховниково пропагандно сврдло.

Што написа некадашњи генсек Додикове странке Рајко Васић – „и Сребреница је била (немањићки!) рудник, много вреднијег садржаја од литијума, па, видимо, тај крај, цело Подриње, развијен је „упиздумате'рну“; они из Дубајиа, кад дођу, осећају се као сиротиња, живе их поједе срам“.

Но, дајмо мало оптимизма: „Ти људи у Лозници буквално неће знати на шта да потроше паре!“ Толико ће ваљда родити, биће рекордно богата жетва. Литијума. У долини Јадра. Тако сам разумео ово Врховниково „јавља ми се“.

А наш Врх Врхова је, као гаранцију над гаранцијама да ће западна Србија, уместо у Дрини и Јадру, пливати у новцу као ујка Баја Патак, наводно испоставио ултиматум Шолцу да 85 одсто сировине мора да буде прерађено у Србији, па нам је уз то, као и пре десетак година у „Икарбус“, опет привео „Мерцедес“, овај пут не само знак који је лично монтирао на некакве аутобусе, већ живог „Мерцедесовог“ човека који, наравно, ништа није обећао.

.   .   .

Да резимирам аланфордовски курс ове фазе пролитијумске суперћелијске кампање, пре надолазеће Инквизиције: Литијум ископан у Србији је толико лековит да ће излечити оболелу Немачку, пошто немачки литијум може да штети немачког здрављу, али, јелте, ако се ископава у Србији, онда не штети немачком човеку, осим што, евентуално, може да шкоди грађанима Србије, али они ће ако, не дао Бог, затреба, имати сасвим довољно новца за лечење.

У то име, предлажем да се у даљој кампањи користе неке од ових реплика из стрипа непревазиђеног двојца Макс Бункер - Магнус:

“Боље је бити богат и здрав, јер ако си сиромашан, џаба ти што си болестан. (Боб Рок) - Боље пити воду него нафту. - Пијте више млијека, а мање нафте. (Грунф) - Боље живјети сто година као милијунаш, него седам дана у биједи! (Боб Рок) - Боље бити богат него не бити. - Крадем од сиромашних да бих дао богатима. (Суперхик) - Боље нешто од нечега, него ништа од ничега.“

Мада, пред Судњи дан, није непоучан и овај епитаф из „Алан Форда“: “Овде лежим ја а стојиш ти, а било би боље да лежиш ти а стојим ја.“ (www.pravda.rs, извор: Правда, 24.7.2024)

Rastavljeni, sastavljeni, pa u krug

Tek što se razišla, opozicija bi da se ujedinjuje: Dva su razloga zbog kojih bi mogla da udari GLAVOM O ZID

Svega mesec i po dana nakon junskih izbora, koji su bili "seme razdora" dotadašnje opozicije okupljene pod sloganom "Srbija protiv nasilja" i koji su doveli do njenog ponovnog razlaza, pitanje ukrupnjavanja ponovo je na dnevnom redu. Povod litijum. SSP i DS zbog toga traže vanredne parlamentarne izbore i novo ujedinjenje, ali je veliko pitanje da li bi do toga, posle svega, moglo da dođe? Analitičari smatraju da bi čak i na ovom pitanju moglo doći do "beskrajnog fragmentisanja zbog egoizma i sujete".

Ideju o novim izborima prva je pokrenula Stranka slobode i pravde (SSP) , koja je inače zdušno bojkotovala izlazak na birališta naročito u Beogradu, što je i bio jedan od razloga raspada decembarske koalicije "Srbija protiv nasilja".

Ipak, u SSP sada ne samo da traže nove izbore na kojima bi se, kako kažu, građani izjasnili o iskopavanju litijuma, već pozivaju na novo ujedinjenje u borbi za taj cilj, ali i izborne uslove.

"Ekologija u politici postala tržišno isplativa"

Međutim, iako je gotovo cela opozicija deklarativno protiv iskopavanja, pitanje je da li je ponovo moguća veća opoziciona koalicija?

Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka nije siguran ni koliko će litijum, a kamoli izbori ujediniti opoziciju.

- Ekologija je u politici postala tržišno isplativa jer se na tim temama sigurno može dobiti 10 do 15 odsto biračkog tela. Zaštita životne sredine je najvažnije pitanje i za Zeleno-levi front i za Ekološki ustanak Aleksandra Jovanovića Ćute i za "Kreni promeni" Sava Manojlovića. To je pitanje koje interesuje sve od seljaka do akademika i zato mislim da će svako iz politike želi da bude glavni u vezi sa ovom temom - priča on za "Blic".

"Beskrajna fragmentacija"

Zbog toga, kako kaže, može doći do "beskrajne fragmentacije opozicije".

- Puno je sujete i egoizma, iako bi ekologija trebalo da bude osnovo jedinstva opozicije. Pre mislim da bi opozicija mogla da se ujedini u vezi sa pitanjem demokratizacije društva, antikoruptivnih dejstva i socijalne pravičnosti - navodi Stojiljković.

On ne smatra ni da su novi izbori najbolje rešenje novonastale situacije nakon što je litijum postao glavno političko pitanje.

- Možda litijum i jeste dobar razlog za nove izbore, ali od 2022. godine svake godine smo imali izbore pa mislim da bi novi izbori doveli samo do dodatnog iscrpljivanja građana i apatije. Logičnije bi mi bilo da opozicija ide na organizovanje protesta, peticija protiv iskopavanja litijuma pa onda da traži referendum o iskopavanju te rude. Tek ako bi pobedila na tom referendumu trebalo bi da nove izbore - kaže Stojiljković.

"Vlast stalno meri koliko je opozicija tvrda"

S druge strane, Cvijetin Milivojević, politikolog, ne vidi problem u zahtevu za novim izborima, ali nije siguran da može doći do novog ujedinjenja opozicije.

- Jedan od najvažnijih zadataka opozicije je da stalno traži izbore i tako pokuša da se domogne vlasti - ocenjuje Milivojević.

Međutim, svestan je da se opozicija teško ujediniti ako se ima u vidu kako se ponašala pred prošle izbore.

- Moje je mišljenje da je bojkot bio dobro oruđe u rukama opozicije jer vlast stalno meri koliko je opozicija tvrda i čvrsta. S tim što ne mislim da je uskoro moguće da imamo nove izbore, iako sam siguran da će novih izbora biti u prvoj polovini mandata ove vlade pošto je i vlast u ovih 12 godina pokazala da voli izbore - zaključuje Milivojević.

Tepić prva pozvala na ujedinjenje

Marinika Tepić, potpredsednica SSP, dotakla se teme ujedinjenja opozicije i zajedničke borbe pošto je zatražila nove izbore.

- Smatramo, to je rekao i predsednik SSP Dragan Đilas, da kada je reč o borbi za izborne uslove da ćemo, nadam se, ukoliko postoji volja i kod drugih, u tome biti zajedno, i da ćemo naći formulu kojom ćemo moći da se izborimo za te bolje uslove - poručila je Tepić.

Ruke digli DS i NPS

Na to se nadovezao i Zoran Lutovac, predsednik DS, koja inače nije bojkotovala junske izbore. On je kazao da je ujedinjenje opozicije "neophodno" i "nužno".

- I to ne samo povodom pitanja litijuma. Dakle, kada govore ljudi da je dat legitimitet izlaskom na izbore, to je potpuna besmislica. Legitimitet niko ne može da da nedemokratskom procesu. To je nedemokratski proces - rekao je Lutovac i dodao da vlast nema legitimitet jer se "ne vodi javnim interesom" i "ne poštuje Ustav".

Borislav Novaković, potpredsednik Narodnog pokreta Srbije (NPS), takođe, poziva na ujedinjenje.

- Rio Tinto mora biti tačka okupljanja i za nevladine organizacije i za stranke i za stručnu javnost i za celokupnu kritičku javnost, da se svi okupimo jer branimo i narod i državu, branimo zdravlje ovih ljudi, branimo pravo na normalan život, boreći se da učinimo sve, da on nikada ne ugleda svetlost dana i da se nikada ne realizuje - rekao je Novaković.

"Odjava" Miloša Jovanovića

S druge strane, desetak dana nakon izbora Miloš Jovanović, lider Novog DSS praktično nije ostavio mogućnost da ta stranka, koja je u većini mesta bojkotovala izbore, sarađuje sa predstavnicima antibojkot opozicije.

- Stvarno me ne zanima strategija Radomira Lazovića, stvarno me ne zanima strategija Mike Aleksića ili Ćute Jovanovića, prosto ne mogu da razmišljam o tome - poručio je Jovanović sredinom juna.

Kako je rekao, opozicija je imala "jedan jedinstven front" koji je mogao da "donese dalekosežne pozitivne posledice, dok deo nije odlučio da izađe na izbore 2. juna".

- Oni su iz nekih sitnih partijskih interesa razbili (taj front) i napravili su da ćemo svi kao društvo imati dalekosežno negativne posledice - naveo je tada Jovanović. (www.blic.rs, Blic, Marko Tašković, 25.7.2024)

Poslanici i danas u skupštinskim klupama: Nastavak rasprave o Deklaraciji i ostalim tačkama

09.00 Milivojević o sednici

Komentarišući za Euronews Srbija sednicu, analitičar Cvijetin Milivojević rekao je u utorak da nije iznaneđenje što zvanično nema teme koja je najvažnija, a odnosi se na iskopavanje litijuma.

"Nije iznenađenje, oni koji vode saziv nastavljaju sa praksom da kada imate krizu onda nametnete tu temu koja je opštenacionalna. To je neka tema gde najveći deo opozicije nema da kaže šta protiv", rekao je on. (www.euronews.rs, TV Euronews Srbija, razgovor vodio Nemanja Milutinović, 23.7.2024)

Celo gostovanje Milivojevića pogledajte u video-prilogu.

https://www.euronews.rs/srbija/politika/131084/poslanici-i-danas-u-skupstinskim-klupama-nastavak-rasprave-o-deklaraciji-i-ostalim-tackama/vest

KVAKA 23: Razmere indoktrinacije

Donaldu Trampu smo u simboličkom smislu dali mnogo, a nismo dobili ništa, niti smo u njegovom glavnom fokusu, smatra politikolog Cvijetin Milivojević, dok novinar Boško Jakšić napominje da je ovde količina emocija po glavi političara tolika da apsolutno zamagljuje odluke koje bi racionalno vodile interesima Srbije.

Kako je ocenio Jakšić, jedan od tih emotivnih pristupa odnosi se i na Trampa, što je teško objašnjivo.

”Šta je to Tramp uradio za Srbiju? Šta je uradio za Vučića? Što mu je poklonio hemijsku olovku ili penkalo”, upitao je Jakšić i ukazao da je Vašingtonski sporazum potpisan u interesu Trampa i njegove bliskoistočne politike, a da je za Srbiju bio fijasko.

On predviđa i da se Tramp, ukoliko uđe u Belu kuću, sprema na ozbiljan ekonomski rat sa Kinom, što može da bude loše za Srbiju, gde Kina ima investicije od Bora do Zrenjanina.

”Kazniće nas, mi se radujemo i prizivamo pobedu nekoga ko će biti surov prema nama”, rekao je Jakđić u razgovoru s Tamarom Skrozza

Po njemu, regioni kao što je Zapadni Balkan su potpuna periferija, gde američka politika nema potrebe mnogo da se menja i gde se neće mnogo osetiti da li su na vlasti republikanci ili demokrate.

Ipak, kako ističe, sve ima neku stratešku vrednost i niko nije toliko na periferiji američkih nacionalnih interesa, da bi oni potpuno zaboravili na to područje.

”Poslovično efikasni, Amerikaci su očigledno umorni od Evropske unije, koja ovde već decenijema samo nudi obećanja i lepe reči, a apsolutno se ništa ne rešava”, tvrdi Jakšić i podseća da nije rešen ni problem Kosova, ni problem Bosne i Hercegovine.

Istovremeno, Milivojević navodi da upravo zahvaljujući Amerikancima imamo ovu vlast u kontinuitetu i što rezolucija Evropskog parlamenta nije otišla dalje od te institucije.

Zahvaljujući njima, održani su izbori 2. juna i legitimisana Vučićeva vlast, rekao je Milivojević, kojem se čini da su SAD preuzele ulogu Evropske unije.

On veruje da se eventualnim dolaskom Trampa na vlast, za Srbiju ništa ne bi promenilo, jer je za promene dominantnog kursa u američkoj spoljnoj politici potrebno nekoliko decenija..

”Ja ne znam šta Vučić sada očekuje očekuje od Trampa, da ponovo sedne kod njega, da ga zamoli da još neka zemlja prizna Kosovo, ili misli da će Tramp potpuno da okrene priču”, kaže Milivojević, uz opasku da bi eventualno moglo doći do skidanja s crne liste nekog od Vučićevih saradnika.

Kada je reč o činjenici da je Ana Brnabić odmah posle neuspelog atentata na Trampa pozvala elitu i nezavisne medije da prekinu sa širenjem mržnje, napominje da je svako pominjanje pokušaja nečije fizičke likvidacije ozbiljan razlog za istragu, a ne za propagandu koja prelazi u razmere indoktrinacije.

”U ovom slučaju, mi smo potpuno obrnuli ko je meta, a ko je onaj ko eventualno nišani”, ocenjuje Milivojević.

Po njemu, strašno je što su se u to kolo upleli najviši državni funkcioneri i što bi, ukoliko bi neko stvarno učinio nešto loše, mogli da kažu da su bili u pravu.

Takvom pričom vi zapravo pravite mete na onoj drugoj strani, koja vas kritikuje zato što ste vlast, što je postalo potpuno regularno, zaključio je Milivojević. (www.fonet.rs, “Kvaka 23”, Tamara Skrozza, 21.7.2024)

Nismo u fokusu

Donald Tramp će u koliko bude izabran za američkog predsednika u ovom mandatu imati više vremena za Evropu ali mu mi, Srbija, nismo u fokusu, izjavio je FoNetu politički analitičar Cvijetin Milivojević u okviru serijala Kvaka 23. (www.fonet.rs, “Kvaka 23”, 21.7.2024)

Литије на литици литијумизације Србије

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Дилеме више нема - „телефонске жице брује“, из Лондона, Врховник нам, егзалтирано, поручује: „Од литијума, литијумских батерија, привлачења додатних инвеститора до електричних аутомобила, где очекујемо њихову помоћ за производњу, што би значило огроман скок, квантни скок Србије унапред, много више новца, много више богатства за наше грађане и верујем да ћемо то успети сад. Ми сада разговарамо о томе како да од Србије направимо, много брже него што би то иначе било могуће, изузетно место за живот, како да остваримо предност у односу на све друге и бринемо о томе. Ја ово говорим због грађана који желе да чују, који воле своју Србију и који размишљају о нечему...“

Пре само три недеље, тврдио сам да се наш месија, ради „привођење грађанства познанију Светог минерала“ и ширења литијумских идеја и садржаја, служи, углавном, катехезом, као и модернизованом црквеном и мисионарском проповеди, у форми монолога.

У међувремену је индоктринација за „литијум по сваку цену“ убачена у пету брзину, па су зато, према типологији Ч.С Драшковића („Облици проповеди Господа Исуса Христа и апостола“ и „Златни век хришћанске проповеди“, Зборник Православног факултета у Београду, 1950. и 1951. године) – уведене још три врсте проповеди.

Једна је егзетска која се практикује у „читању одређеног места из Светог писма и његовом тумачењу“, што је иначе и широко коришћен начин проповеди којим су се користили и учитељи јеховизма у синагогама. На тај начин, у једном делу Беседе на Гори, Исус тумачи Десет Божјих заповести.

Следећа је наративна проповед у којој се даје објашњење натприродних појава и догађаја, апстрактних појмова итд, „помоћу лако схватљивих прича, уз широко коришћење парабола, попут параболе о сејачу, пшеници и кукољу, бисеру, мрежи, квасцу, заблуделој овци, неваљалом сину“ и слично.

У овој фази литијумске индоктринације, актуелни српски месија и неки његови „апостоли“, с нарочитом сладострашћу, почињу да конзумирају и профитије, тј. пророчанске беседе које „настају као израз религијске егзалтације, божанског надахнућа, које се драматично исказује као предсказање Божије воље“.

.   .   .

Добар познавалац овдашњих прилика, новинар „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ Михаел Мартенс, још пре неки дан, први је офирао хитну визиту Београду бундес канцелара Немачке (која има 27 пута веће резерве литијума од Србије), под условом „да се отворена правосудна питања реше или су на ивици решавања“. Што су, јелте, „сестре кармелићанке“ из нашег уставно-зауставног суда, промптно, по жељи РТ-а и Берлина, и на наговор нашег Врха Врхова и – решиле!

Јер, да утврдимо градиво: српски литијум је потребан немачкој ауто-индустрији, пошто, природно, немачки литијум може да штети немачког здрављу, али ако се ископава у Србији, онда не штети немачком човеку, осим што, евентуално, може да шкоди грађанима Србије.

Зато, колико сутра, на француски аеродром „Никола Тесла“ у Сурчину, у заједничку мисију (политичког) спасавања редова Вучића, слећу Олаф Шолц и потпредседник Европске комисије за енергетику Марош Шефчович, ради потписивања некаквог „меморандума о разумевању између ЕУ и Србије о стратешком партнерству о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима“.

Као европски комесар за „Зелени план“, „брат Словак“ Шефчович се, још пре неколико месеци, „излануо“ како се „уклањају последње правне препреке за трговинско партнерство ЕУ - Србија у вези са литијумом односно другим критичним сировинама“, али је тада упутио и на потписивање писма о намерама о стратешком партнерству између ЕУ и Србије о критичним сировинама и батеријама, што је “представљало важан корак ка стварању одрживог и конкурентног екосистема е-мобилности у Србији”. То је „писмено“ парафирано 22. септембра 2023, што пада отприлике у дане када су се српска власт и мејнстрим опозиција, по наређењу Кристофера Хила, договориле да се иде на експресне изборе до краја године и то – у истом дану, и на локалне београдске и на ванредне парламентарне!?

Када смо заклали вола због кила меса...

.   .   .

Пендрек ефендија у трећем мандату (рачунајући и онај у коалицији са жутима, када је успешно хапсио Караџића и Младића), припретио је Горњонедељичанима и осталим противницима подземне жетве литијума на пољима Мачве, Јадра и Подриња како – „полиција неће дозволити нереде, блокаде пруга и путева које помињу противници ископавања литијума“.

Био је то одговор Сави Манојловићу („власт ће бити одговорна за било какве сукобе и немире у друштву“), Ћути Јовановићу („Влада је овим прогласила стање непосредне ратне опасности“), Маријани Петковић („Влада је управо капитулирала“), Златку Кокановићу („Шолц и Урсула Фон дер Лајен нису добродошли у Србији“) и осталима који су се дрзнули да доведу у питању уредбу Владе којом је „пројекат Јадар“ враћен у живот.

Први пендрек Србије, међутим, није био прецизан да ли се његова претња односи и на дојучерашњу министарку здравља професорку Даницу Грујичић која је упозорила да приликом доношења одлуке о отварању рудника литијума „пресудан критеријум мора да буде здравље људи и зато не може РТ да прави процену утицаја рудника на животну средину, већ то мора да уради држава“.

.   .   .

А шта су, судећи по насловницама и хедлајновима његових пропагандних оруђа и оружја (погрешно је звати их медијима масовног обавештавања), постале главне натукнице из Врховниковог пропагандног штаба, нарочито након атентата на Трампа. Идемо редом:

Брутална медијска хајка на Вучића – „нигде на свету ништа слично не постоји“.

Негативни медијски (ваљда у оних неколико антирежимских медија, пошто огромна већина има идолопоклонички однос?) „третман председника Републике и његове породице“.

Годинама једна група људи које све заједно окупљају тајкунски медији, ствара климу, тачније медијску припрему, за атентат на председника Вучића, „зато је он нечастиви, преварант, ратни хушкач, недостојан, хулиган, без харизме, мафијаш, шеф криминалне групе“...

Због тога су „целу кампању за децембарске изборе 2023. године, један део опозиције и тајкунски медији буквално потрошили на обрачун са Вучићем и његовом породицом“.

Наратив опозиције, медија и на друштвеним мрежама је углавном исти – позива се на директан или индиректан крај Александра Вучића, „јер је он најгори на свету и јер уништава Србију“, уз „најстрашније увреде и најмонструозније претњи на рачун председника Вучића“.

„Страшно у свему јесте чињеница да ни у једном тренутку не постоји глас разума (нејасно: код власти или код опозиције, или и код једних и код других?) да неке ствари једноставно не смеју бити прихватљиве“ у дневнополитичкој борби. Управо због тога што не постоји друштвена осуда таквог понашања, „такви појединци и ти медији се међусобно надмећу у томе шта ће гнусније написати, изговорити или емитовати о председнику лично и члановима његове породице“.

Сви (који сви, ваљда сви они који на дневном нивоу не изражавају јавну подршку председнику и његовој дневнополитичкој партијској кампањи?) се углавном „праве луди“ када се спомене ова тема, „нико у томе не види таргетирање и дехуманизацију“.

Циљ такве кампање је „криминализација и дехуманизација како би се сутра створило оправдање за неку психички лабилну особу која би председнику Србије покушала да уради исто што је Крукс покушао да уради Трампу“.

.   .   .

Сада је у току фаза кампање индоктринације за „свети српски минерал“, у којој се све и свашта бесрамно импутира онима који се противе ископавању литијума по сваку цену (независно од тога је ли реч о „националним“ или „проевропским“ опцијама), фали још само „уредба о губљењу националне части“, какву су комунистички „ослободиоци“, 1945, увели за своје политичке противнике и остале „реакционарне и ретроградне снаге“ које су затекли у „ослобођеној Србији“. Или, можда оне уредбе и акти који су тим „ослободиоцима“ омогућавали, по кратком поступку, елиминисање „народних непријатеља“ и „сарадника окупатора“,све према слободном тумачењу ондашњих узурпатора све три гране власти!

Стављање знака питања на оправданост експлоатације литијума одмах и по сваку цену, „тумачи“ се као „антисрпска кампања против јадарита и развоја западне Србије, али и економског процвата целе наше земље“.

Сутра, то би значило да, „ако си за Републику Српску“ и „јединство Србије и Српске“, онда не само да мораш да будеш за ископавање литијума, сад и одмах, у Јадру, него и на Мајевици и Озрену?!

Да много штошта иде у том смеру, показало је и, управо због опојног мириса (немачког) тамјана, пардон, литијума који долази од преко Дрине - привремено одустајање Српске од дијалога о „споразуму о раздруживању“ два ентитета у БиХ,  РС и Федерације. Куриозитета ради, управо док се у Генералној скупштини УН расправљало о резолуцији о Сребреници, Народна скупштина Српске одбила је резолуцију којом се тражила забрана рударења литијума у околини Лопара?!

Следећа фаза „суперћелијске кампање“ у Србији могла би да буде Инквизиција. Јер, тренутно, баш они који су, пре него су, из претходних јата, са задршком од неколико година, прелетели у напредњаке, они који су клели и, на најбестиднији начин, вређали данашњег Врховника и његовог претходника екс Екселенцију Николића – баш ти конвертити најбучније сваку критику ове власти проглашавају за „дехуманизацију и криминализацију“ Врховника лично, покушавајући да од њега направе Трампа и, далеко било, његову коб „срећног губитника“...

.   .   .

Ова власт, на дневном нивоу упућена у пулс бирачког тела, уплашена је мањком подршке, чак и својих политичких симпатизера, „пројекту Јадар“. Зато све личи на један велики предреферендумски монолог за референдум који би био темпиран за тренутак када Вучићева агенција за истраживање јавног мнења препоручи: Идемо на референдум, јавност је анестезирана, народ силован у здрав мозак, отпора више нема.

Све личи на ону, назови кампању за оне прве послератне изборе у Србији који су одржани 11. новембра 1945, пред које су „ослободиоци“, са предизборних плаката „Народном фронта“, претили „реакцији“ (а то су сви они који нису подржавали превратом успостављену власт): „Очистимо нашу земљу од остатак фашизма: корупција, реакција, афере, шпекулација, црна берза“!

У свом 6. броју, 1.11.1945, „Демократија“, као једино опозиционо гласило које је излазило у Београду пре тих избора (већ после седмог броја биће трајно забрањена), објавила је песмицу „Предизборка“ о изборној симултанци коју су Маршал и „Народни фронт“ одиграли  само за себе а, као, „против себе“: „Немогућа ту је збрка, / само један коњ се трка: / Ко је бржи од зеленка? / Сустиже га само - сенка! / То јахачу квари славу, / претече га коњ за главу. / Ал' и њему ћар је лепа, / јер је бржи он од – репа.“

Онима којима је филмска уметност ближа од поезије и сатире, мало подсећање на филм Гаге Антонијевића (да, овог, данас напредног) „О покојнику све најлепше“, из 1984. Он, поред осталог, прича о референдуму за изградњу рудника који се, под геслом „Гласајмо за рудник“, одржава у фиктивном Горњем Јауковцу, и где се гласа убацивањем ораха у „за“ или у „ћорак“ кутију.

Главни партијски функционер има фикс идеју да се, у сред те плодне оранице и воћњака, направи рудник, а од сељака - рудари. А то зато што се он, кад је био мали, играо по околним пећинама и из њих „излазио гаравих руку“, што би значило да ту има – много угља?!

На дан отварања рудника сељаци су шајкаче већ заменили рударским шлемовима. Стигао је и дувачки оркестар, народ је приведен да кличе Титу и партији и другу члану ЦК чија је генијална идеја била да се рудник ту направи. На крају, излазе сељаци, сада већ рудари, из рудника и довозе први фургон, а унутра тек неколико комадића угља. Али, нема везе, члан ЦК је изгурао своје.

.   .   .

Дан након обележавања геноцида у Сребреници председник Србије је одржао једно од бројних „обраћања нацији“ с намером да појасни на који начин се одиграва „морално сакаћење“ Србије, у коме учествују неке земље региона, али и светске силе попут САД, али и, више него симптоматично - Немачка.

Тај „напад на Србију у пет тачака“, према Врховнику, изгледа овако:

1. Морално сакаћење + вермахтизација Србије (они у окружењу који су одувек служили искључиво страним интересима, увек се позивају на међународну подршку јер не желе да разговарају и проблеме решавају са Србима; историјски ревизионизам у којем је потребно заборавити Јасеновац, Олују и увек ће се говорити о српској кривици за распад Југославије; Србија као руски агент се спрема за ратне сукобе, наоружава се, милитаризује и само је питање тренутка када ће Путин да изда налог његовом потрчку у Србији, Вучићу; лажно оптуживање Србије да жели рат; недостатак демократије, диктатура - не би ли се показао један антизападни приступ Србије и не би ли се тражила подршка Запада за даље акције против Србије.);

2. Економско слабљење Србије (кроз успоравање европских интеграција Србије; кроз минијатуре као што је обустава јадарита која се веома лукаво ради);

3. Политичко-медијска агресија („Медији - европски, светски, регионални и српски. Код нас можете да чујете да сам убица, диктатор. Погледајте како функционишу главни медији у Сарајеву, Подгорици, Загребу, Приштини. Шта год добро да урадите, то мора да се прикрије. Погледајте, РС донела одлуку да одложи седницу о раздруживању. Јесте приметили да то нигде није вест?“);

4. Прижељкивање сукоба + интервенција НАТО (све има за циљ - прижељкивање сукоба и интервенција НАТО, а пошто је Србија и даље исувише мала, важно је да испровоцирају, да НАТО интервенише.);

5. Крај Србије.

Али, наш Врховник не би био то што јесте да нема излаз: копаћемо литијум пре свих, и једини у Европи, и тиме предупредити зле планове за крај Србије!

И онда је Врховник – након те презентације надолазеће свеопште катастрофе из које Србија може да се, логично, извуче искључиво на челу с њим - пронашао пут да предупреди све ове опасности од „моралног сакаћења“ и извесне  катаклизме: понудио је Немачкој која му (нам?) ради о глави да Србија постане немачки (сутра и целе ЕУ!) рудник литијума!

Као Мојсије што је извукао Јевреје из египатског ропства. Пошто се претходно Црвено море раздвојило у заливу Акиба, а Јевреји прошли кроз суво.

А потом се његовом пропагандном стожеру атентат на Трампа наместио „као поручен“...

.   .   .

Цела „суперћелијска“ пролитијумска пропаганда, паралелно је „пројахала“ с подгревањем приче о „миленијумској“ угрожености живота председника, али и „зајахала на таласу“ властитих инсинуација да се и њему „исто спрема“ као Трампу.

Првакиња „прислањања“ на Трампов случај постала је Врховникова Тајница, дојучерашња премијерка која је (ис)преговарала са РТ, данас залудна спикерка највишег законодавног тела у земљи која је, због немешања у посао за који је изабрана, аванзовала у самоуког стручњака за прес клипинг, мониторинг и анализу садржаја медија. Она је позвала „независне медије“ да виде „какве могу бити последице мржње коју свакодневно промовишу“, јер је то (покушаји убиства Фица и Трампа) „след исте матрице, матрице коју ми годинама гледамо у Србији и која се погоршава и постаје све монструознија“.

Она је такође додала да никада окидач не повуку они који су инспиратори, „Увек повуку они који су ментално лабилнији, ‘екстремисти’, неснађени, непронађени, са маргина друштва – у својим главама ‘борци за правду’, а они су, ипак, као и сам пиштољ, снајпер, или нешто треће, само оруђе у рукама свесне ‘елите’ која их свакодневно позива да то ураде, свакодневно инспирише, свакодневно их заговара“. „Јер шта је лоше у томе да убијете ‘непоменика’, ‘Хитлера’, ‘шефа организоване криминалне групе’, ‘лобисту међународних мултинационалних компанија, а против интереса сопствене земље и народа’, ‘зло’, ‘болесника’, ‘нечастивог’, ‘радиоактивног’, итд, итд“ - поручила је друга жена Србије која, ево и данас, док је председник у Лондону, Њега замењује на месту „врховног команданта“.

У одбрану од „таргетовања председника од стране лажне елите и њених независних медија“, она, дакле, таргетује све оне који, јасно и гласно, нису за њу, њега и њихове,

Но, не рече Тајница, има ли „шта лоше у томе да убијете“ оне стотине неподржавалаца режима које свакодневно баш Тајница, Врховник и њихове пропагандне фаланге разапињу по „зависним медијима“. И избегну да призна факат да се говор мржње као најубојитије оружје политичке борбе вратио у Србију управо доласком виделиста на власт, пре 12 година...

Одговорила јој је Мариника Тепић: "Ма, срам да вас буде. Нама бисте сада да припишете говор мржње, хушкање, дехуманизацију?! Годинама са највиших државних функција, као и ваш Шеф и СНС јуришници, говорите да смо олош, говнари, шљам, бедници, протуве, болесници, лешинари… нацисти, усташке слуге, издајници и страни плаћеници, мрзитељи Србије и свега српског, Куртијеви извршиоци… Беливукова опозиција, плаћеници мафије.”

.   .   .

А кад бисмо, неким случајем, и добили гарантије, еколошке и друге, па још од Немаца – шта бисмо с њима, осим да их окачимо мачку о реп?!

Шта су гарантије и ко их издаје, ко удара мур, ко печатира, ко лупа водени жиг или ко је тај каубој који нас, не дај Боже, жигоше усијаним гвожђем? Ко нам то и за шта гарантује? Јесмо ли гаранцијом, па била она и немачка, превентивно заштићени од некакве потенцијалне епидемије „литијумитиса“?

Има ли Немачка као „Сила гарантије“ властитог (и каквог?) искуства у ископавању литијума без угрожавања животне средине на својој територији да би могла сада да нешто гарантује нама? Тамо се тек најављује градња литијумске рафинерије у Битерфелду (исток Немачке), за прераду литијум хидроксида...

Кад смо већ код међународних „гаранција“, шта би са „Заједницом српских општина“ која је, према Бриселском (првом) споразуму, требало да буде формирана до фебруара 2014, а то нам је „гарантовала“ не само Немачка него и осталих 27 (укључив и Ју-Кеј) земаља ЕУ?

Шта би са „усменим гаранцијама“ НАТО-а, како нам је у више наврата тврдио наш Врховник, да неће бити никакве војске Косова, а камоли да ће војничка или полицијска чизма из Приштине икада крочити на север КиМ?

.   .   .

У претходној колумни, „Утицај француских избора на овогодишњи род литијума у Србији“, написао сам да смо у другом кругу пропаганде за „литијум који нема алтернативу“, што је за врховног команданта индоктринације сигнал да је, после хомогенизације свог табора, време за окупљање целе земље, и да се достојанственост, визија, надахнуће, као терен пристојног прагматизма, напуштају - ради свеопште мобилизације првог, другог и трећег позива за  „утеривање љубави, наде и вере“ Србима, милом или силом, у литијум као „Свети минерал“.

Запад не само да жмури на гажење људских и грађанских слобода, права и демократије у Србији, него још и отворено гура и навија за „стабилократију“, тј. несмењивост ове хиперкооперативне владајуће коалиције под именом „Покрет за бланко подршку Вучићу било шта о било чему да одлучи, укључивши и литијум“.

„Босоноге заветнице вечне ћутње“ из уставно-зауставног суда обавиле су свој посао и могу да рапортирају Врховном команданту: Задатак је испуњен - право и правда више не постоје!

Бројимо дане до Светог Пантелејмона, до када је СЕОС Врху Врхова дао рок да усвоји законску забрану геолошких истраживања и експлоатације литијума и бора. А од „дискусије о литијуму у којој ће доминирати аргументи, а не празне речи“, коју је Врховник најавио – ни трага ни гласа. Уместо ње, када је о јадариту реч – политика свршеног чина. А Косово – шта то беше Косово и Метохија?  (www.pravda.rs, извор: Правда, 18.7.2024)

Vučević, Vučić, Đilas, Tepić Manojlović…: Kako se veštačka inteligencija koristi za političke obračune, ko su žrtve i ko je kažnjen?

Na nalogu “Corvus01“ na društvenoj mreži Fejsbuk nedavno je objavljena i hitnom reakcijom tužilaštva i policije ubrzo uklonjena izmišljena izjava premijera Miloša Vučevića napravljena veštačkom inteligencijom.

Na snimku je zloupotrebljen njegov lik i generisanim glasom su objavljeni podaci o nepostojećim projektima Vlade. Ipak, ovo nije prvi put da se veštačka inteligencija koristi za političke obračune, u kojima gledaoci imaju pristup lažnim izjavama (uglavnom opozicionih) političara, u kojima je teško razlikovati stvarno od izmišljenog.

Pre Vučevića na meti su bili i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali i opozicioni lideri Dragan Đilas (SSP), Marinika Tepić (SSP), Savo Manojlović (Kreni Promeni)… Ono što ove slučajeve razlikuje je „samo“ to što je javnost na reakciju tužilaštva u slučaju opozicije morala da čeka neko vreme, dok je u slučajevima kada su prozivani predsednik i premijer hitno reagovala.

Sagovornici Danasa smatraju da korišćenje lažnog sadržaja u političkim kampanjama uveliko izaziva probleme glasačima i kandidatima, zatim da „ono što nije po ukusu predsednika i stranke dolazi pod udar“, da politika sve zloupotrebljava i da su u „autokratskim državama poput Srbije, gde nema vladavine prava, podele vlasti i snažnih institucija, zloupotrebe izraženije“.

Nataša Kilibarda iz Istinomera ističe za Danas da smo poslednjih meseci svedoci učestale (zlo)upotrebe deepfake tehnologija za obmanjivanje javnosti u vezi sa brojnim političkim liderima.

„Lažni sadržaj može biti posebno opasan pred izbore, kada je vremena malo da se on opovrgne pre nego što birači izađu na birališta. Kako generativna veštačka inteligencija nastavlja da napreduje u sofisticiranosti i dostupnosti, biće sve teže verovati onome što vidimo i sa kim komuniciramo na internetu. Nedavni dokaz o kvalitetu ovih AI-generisanih snimaka predstavljen je u studiji Centra za strateške i međunarodne studije iz Vašingtona. Došli smo do takozvane „tačke preokreta“ u kojoj ogromna većina ljudi više ne može jasno da razlikuje AI-generisan sadržaj od onog koji je realan“, kaže Kilibarda.

Kako objašnjava, ove tehnologije zagađuju informacijski ekosistem i otežavaju ljudima da pronađu istinite informacije ili formiraju stavove o recimo, nekoj stranci ili političkom kandidatu, njihovom programu ili konkretnom problemu uoči izbora…

„Birači mogu biti odvraćeni od glasanja za određenog političkog kandidata ukoliko vide (i poveruju u) deepfake snimak u kojem se zloupotrebljava njegov lik ili glas pre nego što takav sadržaj bude označen kao lažan. Poznato nam je da lažne informacije često sadrže elemente kojima je cilj da izazovu jake emotivne reakcije glasača, te im na taj način lako ostaju u sećanju“, navodi Kilibarda.

U današnjem medijskom ideološko-političkom nadmetanju koriste se sva sredstva, pa i tehnologije.

Đokica Jovanović, sociolog i univerzitetski profesor u penziji, objašnjava da su se od nastanka štampe, u drugoj polovini 18. veka, pa sve do danas, koristila i koriste se različita sredstva političke propagande.

„Političke partije su iscrpele svoje kapacitete. Život se okreće na drugu stranu. Zadatak udruženja građana nije da brinu o međuljudskim odnosima, već da se bave konkretnim životom. Predstavljaju se kao autentična, ali se na kraju ispostavi da nisu. Politika sve zloupotrebljava. U većini situacija deluje se selektivno, jer je to jedan propagandni šalter i to je njihova uloga. Od kako su nastale političke partije, postoji i težnja ka veštačkoj inteligenciji. U političke partije se ulazi zbog ličnih interesa, zato se toliko biju za funkcije. To su procesi dugog trajanja, ali već vidim da tu polako dolazi do pomeranja. Već polovinom 20. veka je Darendorf pisao da su političke partije posebna klasa“, govori Jovanović.

Svetski ekonomski forum je u svom Global Risk izveštaju iz januara, postavio plasiranje dezinformacija na vrh liste najvećih globalnih rizika ove „mega izborne“ godine. U Srbiji na vrhu liste medija koji plasiraju dezinformacije i vode kampanje protiv neistomišljenika vlasti nalaze se provladini tabloidi – Kurir, Alo, Informer, Srpski telegraf…

Izveštaj Saveta za štampu za prošlu godinu pokazao je da je najviše prekršaja po tekstovima imao Alo (1065), zatim slede Srpski Telegraf (980), Informer (791), Kurir (448), Večernje novosti (430), Blic (229), Politika (121), Nova (62) i Danas (15). Savet za štampu je tokom monitoringa devet štampanih medija u periodu od 1. jula do 31. decembra 2023. godine zabaležio 4.141 tekst u kom je prekršen Kodeks novinara Srbije.

Tamara Skrozza, zamenica glavnog urednika novinske agencije FoNet, smatra da je širenje dezinformacija tema koja je svima opštepoznata, i da je to tako već dvadeset godina.

„Provladini tabloidi vode na listi onih koji propagiraju političku agendu i već dugo zamlaćuju čitaoce onim što objavljuju“, kaže Skrozza.

Borbu protiv lažnih informacija otežava korišćenje lažnog sadržaja u političkim kampanjama.

Kako za Danas kaže Boris Tadić, lider Socijaldemokratske stranke i bivši predsednik Srbije, lažni sadržaj uveliko izaziva probleme glasačima i kandidatima za koje se oni opredele.

„Pored toga što je potrebno da se čitavo polje primene vestačke inteligencije hitno i jasno zakonski reguliše, potrebno je izgraditi državu u kojoj se poštuju zakoni. Ništa nam ne bi značilo ni zakonsko regulisanje ove oblasti u ovakvim okolnostima u kojima se zakon selektivno primenjuje i u službi je politike, a ne pravde“, kaže Tadić.

Pojedini stručnjaci već godinama ukazuju da je u Srbiji vlast ne samo centralizovana, već da više „nemamo nezavisnu nijednu od tri grane vlasti“ – izvršnu, parlamentarnu i sudsku, jer su sve tri podređene jednom centru moći, čije je sedište na Andrićevom vencu.

Zoran Lutovac, lider Demokratske stranke, ističe da časni izuzeci u tužilaštvu ne dovode u pitanje opštu ocenu o njegovoj ulozi i mestu u „autokratskom sistemu Aleksandra Vučića“.

„Ali ne radi se samo o tužilaštvu. Uzurpirane su sve državne institucije. One ne rade ono što im nalažu Ustav i zakoni, nego ono što im nalaže lično Aleksandar Vučić, ili njegovi ljudi, ili same procenjuju šta bi se svidelo autokrati. Da bi se sprečila masovnija zloupotreba veštačke inteligencije neophodno je da država bude demokratski uređena, sudstvo nezavisno, tužilaštvo samostalno, policija profesionalna, institucije snažne i nezavisne, vlast odgovorna, ali pre svega da nema privilegovanih u vladavini prava i da zakoni važe za sve, da nema izuzetaka“, kaže Lutovac.

Prema njegovim rečima, u demokratskim državama sa razvijenom političkom kulturom, snažnim institucijama i podelom vlasti, takve zloupotrebe podležu kontroli i sankcijama, preventivno se suzbijaju, jer podrazumevaju pravne, političke i običajne odbrambene mehanizme koji štite sve građane od zloupotreba, uključujući i političare.

„Politika sve zloupotrebljava. U autokratskim državama poput Srbije, gde nema vladavine prava, podele vlasti i snažnih institucija, zloupotrebe su izraženije, a odbrambeni mehanizmi sistema se koriste selektivno. Zaštićeni su samo oni koji su deo tog autokratskog sistema, a podložni zloupotrebama mogu biti svi ostali. Otuda tužilaštvo koje nije samostalno, koje je pod snažnim uticajem, odnosno kontrolom izvršne vlasti – reaguje samo onda kada dobije nalog ili signal da na nešto ne reaguje ili kada samostalno pretpostavi da bi se nešto dopalo autokrati i ljudima oko njega koji upravljaju Srbijom“, zaključuje Lutovac.

U sličnom pravcu razmišlja i Cvijetin Milivojević, politički analitičar i konsultant za odnose sa javnošću. Ipak, on smatra da bi posebno trebalo obratiti pažnju na sudsku, odnosno pravosudnu vlast.

 „Očigledno je da ono što nije po ukusu predsednika i stranke dolazi na udar. Svih ovih 12 godina, političke stranke minimiziraju činjenicu da je kod nas kršenje Ustava kao dobar dan i samim tim konstatujemo da predsednik Srbije krši Ustav“, objašnjava Milivojević.

On naglašava da je najgledanija televizija sa nacionalnom frekvencijom najvećim delom prožeta „satirom“ i da smo sve dublje u takvom položaju gde je obesmišjlen ceo pravosudni sistem.

Ako se osvrnemo na korišćenje veštačke inteligencije, zloupotrebe imena i sličnih stvari, možemo da zaključimo da demokratski deo međunarodne zajednice žmuri“, dodaje Milivojević.

Zorana Mihajlović: Unaprediti kontrole

„Veštačka inteligencija je nešto za nas novo i neophodno je urediti zakonodavni okvir kada je to u pitanju. U osnovi nam to fali bez obzira šta je u pitanju, od obrazovanja do građevine, borbe protiv kriminala i slično… gotovo u svim oblastima. Znam da u mnogim zemljama već postoje određeni predlozi zakona, jer ako to ne uradimo zloupotrebe će postati normalne i dopuštene. Kao i kod plasiranja lažnih informacija, svuda u svetu sad to postaje sofisticiranije. Uz pomoć veštačke inteligencije prave se snimci na kojima su nage devojčice i žene, a onda se te fotografije puštaju po mrežama“, kaže Zorana Mihajlović, bivša ministarka i potpredsednica Vlade Srbije.

Ona ističe da se to sve mora zakonski urediti, unaprediti monitoring i kontrole, kao i efikasnije reagovanje institucija. (www.danas.rs, Danas, Anđela Trifković, 17.7.2024)

Утицај француских избора на овогодишњи род литијума у Србији

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Један од пионира модерног политичког маркетинга у Француској Жак Сегела је, на основу искуства из многих кампања које је водио (Франсоа Митеран, Лионел Жоспен, Ехуд Барак, Франц Враницки, али и Јожеф Антал, Јанез Дрновшек, Александар Квашњевски, Жељо Желев, па, делимично, и Борис Јељцин итд) закључио две важне ствари: Бирачи гласају за човека, а не за партију и гласају за будућност, а не за прошлост.

Правило важи и за актуелну сведржавну, општеграђанску и свесрпску кампању „утеривања љубави, наде и вере“ Србима у литијум као „руду свих руда“ („на почетку бејаше“, ни реч, ни Бог, већ литијум), Свети минерал, Свети Грал. Свети, а наш – о чему сам писао у колумни „Библијска пропаганда литијума“ (4. јул 2024).

Дакле, човек (а не партија) коме се верује је, вели волонтерски, практично, и промотер приватне мултинационалне компаније која би да експлоатише литијум у Србији.

А сам литијум је минерал будућности – а јок прошлости, к'о што је злато било некад и к'о што је нафта, као „црно злато“, била, ево, до јуче. Као што рече Промотер, „око литијума ће се у будућности водити ратови, као што су се водили и воде око нафте“.

И зато, најподесније за обе верујуће Србије: о рођењу светога Јована Крститеља, о Ивањдану, а пошто истог датума пада и Дан (комунистичког) устанка против фашизма, Човек Будућности, после подужег времена инаћења са Нишлијама, запуцао чак за Ниш, да тамо најави неку тамо далеку будућност – железничку обилазницу око Ниша и дан када ће летећи возови, с литијумским батеријама, надлетати и облетати, а не салетати центар града на Нишави! Док се, иза брега ваља покушај да се, о истом трошку, том визитом настави релативизовање пораза Врховникових напредњака у трећем, по броју становника, граду Србије, а фокус јавности одврати од позорности на запад и престоницу земље у којима не мирују „заробљеници прошлости“, „непријатељи просперитета“, а нарочито „напретка“, исти они повампирени ретрогради што су, крајем 19. века, плашили народ железницом, како то лепо, однекле, по обичају, истргну из контекста, наш преначитани председник, као, свих грађана.

.   .   .

У целу тарапану је улетео и лондонски „Фајненшел тајмс“ који је, врло симптоматично, у кратком периоду, објавио три, по нашег председника, благонаклона текста, што би нас баш пријатно изненадило да се, поред једног, у коме се констатује Вучићева „цик-цак“ спољна политика између Истока и Запада, у преостала два не хвали његова кооперативност и предусретљивост према атлантским партнерима у погледу експлоатације литијума у Србији и извоза српске муниције за потребе украјинске војске. Порука између редова: садашњи владалац Србије је још и добар и конструктиван, какви би могли да дођу уместо њега.

С обзиром да је све паралелно заличило на матрицу кампање за, управо окончане, француске парламентарне изборе, али и, сада већ, почетак индоктринације за литијум као, аутентично, српски Свети, а наш, призивам као аргумент још неке натукнице из књиге поменутог Жака Сегеле, „Изборна вртоглавица“ (“La vertige des urnes”, izvornik Flammarion, 2000; Clio, Београд, 2009).

Вели он да се гласа и: за идеју, а не за идеологију; за спектакл, а не за баналност; за себе, а не за кандидата; за истинито, а не за лажно; за судбину, а не за баналност; за вредност, а не за функцију; за активно, а не за пасивно; за победника, а не за лузера.

Дакле, тако грађани резонују, сад је мање битно да ли је, на пример, реч о изборима за председника Републике Француске или надолазећем референдуму о томе да ли треба или не да се експлоатише литијум у Србији.

.   .   .

За Србију која би, као некад „Земља кошарке“, кроз индоктринацију из свих расположивих пропагандних оружа и оружја, у футуру првом требало да постане „Земља јадарита (литијума и бора“), још су поучнија такозвана „три правила другог круга убиственог финиша“, када кандидати верују да се, у тих недељу-две, одлучује о њиховој судбини. А Жак Сегела је говорио да га је његов најпознатији клијент, некадашњи председник Француске Франсоа Митеран, научио да се „победа добија у првом кругу“.

Пред други круг, уводи се принцип „бирања мањег зла“ и врши мобилизација у корист политике која, ако не доноси бољитак, макар не шкоди.

Дакле, „у првом кругу елиминишемо, у другом бирамо“. Што значи да све снаге морају да се концентришу на показивање своје разлике у односу на ривала (шта сам то ја што није мој противник; шта то ја мислим, а шта он не мисли; шта ћу ја да урадим шта он неће).

„У првом кругу делимо, у другом сакупљамо“: Србија је сада у другом кругу пропаганде за литијум, што је за врховног команданта индоктринације сигнал да је, „после мобилизације свог табора, време за окупљање целе земље“. Достојанственост, визија, надахнуће, све се то, као  терен прагматизма, напушта због свеопште мобилизације првог, другог и трећег позива.

А онда, надајмо се пре неког, не дао Бог, Дантеовог круга, кад се победа политике „литијум нема алтернативу“ на обзорју већ буде назирала, уследиће и примена трећег правила: „У првом кругу се боримо. У другом кругу смо победник“. То је онај тренутак када главни субјект навлачи победничку тунику и заузима победнички став, када је престо (тријумф) на помолу, када би свако даље агитовање личило на слабост, јер је народ већ изабрао праву, литијумску страну.

.   .   .

Као највеће зло, и уочи минулог другог круга парламентарних избора у Француској, по обичају, идентификован је релативни победник првог круга - Национално окупљање.

Изборни инжењеринг обављен је одмах након првог круга. Макронови „центристи“ су склопили пакт с левичарима разних „скретања“ да подрже једни друге, одустајући у другом кругу у корист боље пласираног кандидата, а све да би се направила брана „десним екстремистима“ Марин ле Пен и Жордану Барели. То је, у збиру, пошто је реч о већинском изборном систему, донело много више мандата „уједињеној левици“ и Макроновим „либералима“, али је и погурало мање десничарске формације.

 

Против Националног окупљања се удружило „кусо“ и „репато“, па, имајући у виду и милионе гласача имиграната, искрено уплашених „бауком“ Ле Пенових, јасно је зашто је резултат овакав какав је: „победило је мање зло“.

Мада у свему томе има озбиљна доза лицемерја, али и једна количина нерасуђивања, као у случају најбољег француског фудбалера Мбапеа који је позвао да се гласа против Марин ле Пен и њених који не воле имигранте, иако је глас за левицу баш тог Мбапеа довео у опасност да сутра на своје богатство плаћа порез од 90 одсто, што предлаже Меланшон.

Да парадокс буде потпун, Ле Пен је суверениста („ Француска Французима!“), али и француски „екстремни“ левичари су – суверенисти! А француска левица  на гомили: то вам је либерални капитализам + Меланшон који је за Француску ван НАТО + „жути прслуци“ + анархисти + комунисти!

Потенцијални нови француски премијер Жан-Лик Меланшон, чија је лева коалиција Нови народни фронт (Меланшонова странка, крајње лева Непокорена Француска, најјача је странка те коалиције) освојила највише места у Народној скупштини, обећавао је повећање минималних плата на 1.600 евра, ограничавање цене основних животних намирница, струје, гаса, горива, укидање Макронове пензионе реформе (старосна граница са 62 дигнута на 64 године)... Институт Монтење је израчунао да би та обећања државу коштала додатних 179 милијарди евра годишње, што и није толико страшно, ако се имају додатна издвајања за „НАТО потребе“, тј. финансирање рата у Украјини. 

Иначе, срећни губитник је познат и по томе што је: симпатизер Уга Чавеза и Фидела Кастра; што говори о злу „екстремних тржишта која трансформишу беду и патњу у злато и новац“ и о Француској као земљи „са огромним, али лоше распоређеним, богатством“; што је магазин „Експрес“ назвао „фашистичким“, а новинара „Монда“ - „реформисаним убицом и музом ЦИА“; што је казао да „не верује у изабрани народ“, нити да је „било који народ супериорнији од другог“, због чега је оптуживан за антисемитизам; што је 2014. подржавао анексију Крима, говорећи да су „кримске луке кључне за руску безбедност“ и да је Украјина била под утицајем неонациста, али је осудио руску агресију 2023, с тим да је разлог за њу налазио и у „све већем приближавању НАТО-а Русији“ и противио се испорукама оружја Кијеву; што жели да Француска изађе из НАТО-а, противи се концепту уједињене европске војске и заговара пацифистичку Француску; што је подржавалац Палестине и критичар Израела као „колонијалне државе“; што је истицао да је „независност Косова противзаконит акт“; а дигао је и глас против  непоштовања које је Макрон показао нашем Врховнику на париском обележавању 100 година победе  у Првом, те похвалио оба српска покрета отпора у Другом светском рату.

Све што је Меланшон говорио, рекло би се, прија српском уху к'о да је то сама Марин ле Пен изговорила.

Зато је врло реално да би, у другом кругу, на председничким изборима у Француској 2027, избор могао да буде између Ле Пенове и Меланшона, „између злог и горег“ – тим сценаријем Французима прете Макронови центристи, уколико сутра не буде формирана влада по њиховој вољи.

Такве поруке шаље (и од њих подршку иште) и наш Врховник својим западним подржаваоцима, тврдећи да једино он, као браник, стоји између националних екстремиста и „ових фанатика који би без поноса и чувања српских интереса“ у ЕУ и НАТО или БРИКС и ОДКБ, свеједно, по сваку цену...

.   .   .

A зашто је француско „уједињење против надолазећег зла“, поучно за наш случај? Врховников, у настајању, Покрет за народ и државу; Вучићева „кеч ол“ листа против националне и проевропске опозиције; Врховникова коалициона листа за локалне изборе „АВ –Београд/Србија сутра“; уједињење за „Рио тинто“, а против непријатеља рударења; уједињење против оних што би, као, да ометају „напредак Србије“, уједињење за, уједињење против.... Све су то модлице за исти тип колача: под изговором јединства против назатка, борбе против стварних и имагинарних непријатеља и уједињења против свих зала овог света - грозничаво стезање свих дизгина власти.

Је ли ископавање литијума (уз стандардно, одустајање од Косова) најновији услов за потенцијални наставак пута ка у ЕУ? Па, не рече ли и онај Американац: „Овај пројекат (Јадар) је важан за ЕУ!“ и "За Србију је то пут ка ЕУ!“.  А исто зборе и Енглези и Немци.

Да ли то поново нешто дајемо евроатлантизму, а заузврат не добијамо ништа, осим гаранције за опстанак на власти олигархије која нас води већ 12 година? А шта смо то, претходно, добили за 12-годишње (из)давање Косова и Метохије? Ништа, чак ни „месец од папира“ у виду некакве„Заједнице српских општина“!

Сад би да дајемо јадарит (у пакету иде и омиљавање НАТО-у испоруком муниције Украјини), опет, у замену за остављање на миру ове наше власти од стране западних центара моћи.

А као шлаг на торту, пре неколико дана, најављена је бесплатна конверзија три милиона квадрата земљишта у Мајданпеку и Бору, и за источне стране инвеститоре, наменски, за ширење рудокопа, иностраног власника „Зи ђин“.

.   .   .

 „Покрет за бланко подршку Вучићу било шта о било чему да он одлучи о литијуму“ (или Српски савез радног / расељеног народа; скраћено: ССРН) увелико је монологом закорачио у наводни дијалог о оправданости експлоатације литијума. Уз „четам хаус“ правило: „Биће дискусија о литијуму у којој ће доминирати аргументи, а не празне речи типа „Не дамо Јадар и Рађевину!“

А онда су у граду на Нишави уследила и „пригодна“ хапшења, како су известили Врховникови трбухозборци, „ове“ и „оне“ мафије, од просветне до колоквијалне. Чисто да се покаже да Врх Врхова, за сада, не размишља о одступању са врха Ниша, једнако као ни од литијума...

Представници Савеза еколошких организација Србије (СЕОС) броје дане до Светог Пантелејмона, до када су Врху Врхова поставили ултиматум да усвоји законску забрану геолошких истраживања и експлоатације литијума и бора.  Генералну пробу (краткотрајну блокаду пруге Лозница – Мали Зворник) за оно што, у супротном, може да се дешава широм Србије, већ су одржали. Режим је, још на старту, изгубио живце и наредио прва привођења.

Врховникова Тајница и даље постојано, кано клисурина, стоји на изреченој ноторној бедастоћи: „Ми имамо као и Немачка резерве литијума, а Немачка је много паметнија од Србије и Немачка ће бити земља која ће производити литијум?!"

Још свашта нешто чули смо и друге недеље виктимизације Србије њеном литијумизацијом, али и даље не чусмо чије ли су то две службе које Србији „не дозвољавају да постане водећа земља“, а литијуму у Србији срећу кваре! Да се те „две западне службе“ које спречавају васкрс Србије уз помоћ копања литијума, колико сутра, не преименују у – руску и кинеску?

Не чусмо још ни зашто земља која има 27 пута више резерви литијума од Србије, још није отпочела експлоатацију?! Само разумесмо немачку капућехају у Београду Анке Конрад да је српски литијум неопходан, потребан и важан за развој ЕУ и Немачке и да, пошто је већ тако, „та сировина мора бити расположива“! Зато и ми, као кредибилни партнери, треба најхитније да подржимо Немце да одмах почну, макар са, наводно безбедним, издвајањем литијум хидроксида из геотермалне воде у својој отаџбини. 

Данас, није немогуће, да се о литијуму (позитивно?) изјасне и „вечне заветнице тишине“, „босоноге сестре кармелићанке“ из уставно-зауставног суда које послушно ћуте о свему што не иде у прилог Врху Врхова, а зборе само о ономе што може да потпомогне извршној грани власти. А тек то би могло да заболи. (www.pravda.rs, извор: Правда, 11.7.2024)