Čega se plašim?..Činjenice da je shvatio da nema izlaza! I zato će..! Cvijetin Milivojević

Gost naše najnovije emisije bio je Cvijetin Milivojević.

Preporučujemo vam da pogledate najnoviji intervju o radikalnim merama koje će uskoro primeniti aktuelni srpski režim.

(podcast X 33, autor i voditelj Vuk Rosandić, 16.8.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=6EyzrGNz9sY

Na putu za varljivo leto 1933.

Ako bismo verovali Poglavičinom vidovdanskom zavetu (samo još nekoliko nedelja – ne meseci – biću predsednik), prošlo je minimum 10 dana otkako on i nije predsednik Republike jer je podneo ostavku na to mesto.

Doduše, mi jesmo, to jest on lično i njegovi partijski pajtaši, jesu uveliko u predizbornoj kampanji, ali izbori nisu raspisani, a po najnovijoj njegovoj (36. od početka prošle godine) predsedničkoj paralaži, nekih tamo, neznano kojih, izbora biće tek za tri meseca, tj. za Mitrovdanak – hajdučki rastanak.

O Svetom Pantelejmonu muk. Zanemeli i rusoljubi, no i ukrofili; snom mrtvijem zaspali elektronski i pisani vučićoidi. Tek, horska satanizacija 100 navodno „vetiranih“ kandidata sa studentske liste, Orbanova truba iz Guče i poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH) osobno ispod šatre u Belegišu, o Svetoj Petki Trnovoj, prekriše Zelenskog k'o „snjegovi i šaš“.

Karl Marks je napisao nešto što bi se, u najslobodnijem smislu, moglo protumačiti i ovako: Čovek misli onako kako mu stomak nalaže. Ili, sasvim precizno: „Roba je, pre svega, spoljni predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe bilo koje vrste. Priroda ovih potreba, da li one, na primer, potiču iz želuca ili iz fantazije, ne menja stvar.“

Birač, dakle, pojedinac glasa i stomakom. A voli da virne i u susedno dvorište i pogleda i u komšijin tanjir. Poglavica zna za jadac, pa je, idući u susret događajima, tj. mogućim izborima, sve iščitavajući starog dobrog Makijavelija, gladnim i zavidnim biračima, omogućio da negativnu energiju isprazne na tajkunskom portal Kosibreti, s namerom da, ipak, on sam iskontroliše štetu, a da mu se stvari, ne daj Bože, ne otrgnu kontroli, tj. da se tim temama slučajno ne pozabavi neki hrabar tužilac ili sudija.

Nikolo Makijaveli je, naime, u „Firentinskim povestima“ - pripisujući ove reči vladaru Firence Pjeru di Kozimu de Medičiju, protiv koga su, pre tačno 560 godina, u avgustu 1466, firentinski plemići i vladaočevi korumpirani saveznici organizovali zaveru – ovako opisao pogubne posledice „prodaje pravde“ (korupcije) i kršenja zakona u državi: „Sada spoznah koliko sam se silno prevario, kao čovek koji malo poznavaše prirodnu pohlepu svih ljudi, a najmanje vašu: jer vama nije dovoljno što ste u ovolikome gradu vladari i što vas malo ima one časti, dostojanstva i koristi kojima se nekada znahu dičiti mnogi građani; nije vam dosta što ste između sebe podelili dobra svojih neprijateja; nije vam dosta što možete sve druge pritisnuti javnim teretima, dok vi, lišeni njih, uživate sve javne pogodnosti; nego svakome nanosite svakovrsne nepravde. Otimate imovinu bližnjega svoga, prodajete pravdu, izbegavate građanske presude, tlačite miroljubive ljude, uzdižete drznike. Ne verujem da u celoj Italiji ima toliko primera nasilja i lakomosti koliko ih ima u ovom gradu.“

.   .   .

Konačno, 1. decembra 1933, na osnovu Ermächtigungsgesetz, legalni i legitimni Firer doneo je „Zakon o obezbeđivanju jedinstva partije i države“ (nem. Gesetz zur Sicherung der Einheit von Partei und Staat) kojim je NSDAP i de iure postala država, a država partij(sk)a.

Članom 1. ovog zakona, NSDAP je definisan kao „nosilac nemačke državne ideje“ i proglašen „neraskidivo vezanim sa državom“, čime je obezbeđen apsolutni monopol nacionalsocijalističke partije. Prethodno je, da podsetimo, u julu 1933, već donesen zakon kojim su sve stranke osim NSDAP zabranjene. Novim zakonom je izbrisana granica između partijskih funkcionera i državnih službenika, uvedeni su posebni partijski i državni sudovi za državne nameštenike koji nisu pokazivali zadovoljavajuću lojalnost prema nacističkom pokretu ili državi, čime su nacisti preuzeli apsolutnu kontrolu nad sudstvom, policijom, vojskom i državnom administracijom.

Više se nije znalo gde je počinjala ili se završavala država ili neka njena institucija, a odakle je počinjala partija ili neka njena paraorganizacija. Preplitanje nadležnosti značilo je pokoru države pred jedinom partijom. Firer je postao država, a država Firer koji je postao i vrhovni arbitar iznad države, ustavnosti i zakonitosti.

Jedan od onih iz najbližeg Firerovog kruga Rudolf Hes je govorio: „Država je partija, a partija je Hitler.“

Bio je to poslednji čin „glajhšaltovanja“ (Gleichschaltung), odnosno nasilne „sinhronizacije“ države i društva.

Ovaj zakon je ukinut tek 20. septembra 1945, naređenjem Savezničkog (okupacionog) kontrolnog saveta, u okviru procesa denacifikacije nacističke Nemačke.

.   .   .

A u međuvremenu, i dalje ne odustajući od teško zaustavljivog puta u neprosvećenu diktaturu, poglavica LKSNDH je, najpre, potkraj leta 2024, najavio „uvoz“ stranih fakulteta (mogu i bez akreditacije), a onda je, u zenitu studentsko-građanske bune, umesto ruke pomirenja usledio frontalni napad na univerzitete, srednje i osnovne vaspitno-obrazovne ustanove. Profesori su ucenjivani isplatama plata, dramatično im je smanjena proporcija naučnoistraživačkog u odnosu na „predavački“ rad. Potom je, sve „uzinat“, uz oznaku „hitno i neodložno“, rasparčavanjem i otimanjem pojedinih departmana sa niškog Filozofskog fakulteta, osnovan Fakultet srpskih studija; Srpska pravoslavna crkva je najavila osnivanje „svog“ Univerziteta „Sveti Sava“ i ponovno „izvlačenje“ Bogoslovskog fakulteta iz okvira Beogradskog univerziteta; dok je Dositejev naslednik u resoru prosvete naglas rehabilitovao ideju o vraćanju novosadske Zmaj Jovine gimnazije Crkvi...

Pre toga, išla je suluda pešadijsko-artiljerijska priprema Operacije „Studenti i ćaci koji hoće da uče“.       

"Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci" – molio je prvi popečitelj prosveštenija u Praviteljstvujuščem sovjetu serbskom (1811) Dositej Obradović.

„Ne upisujte decu na blokaderske fakultete – vratiće vam ih u kovčegu!“, upozorio je roditelje budućih studenata, 31. marta ovog proleća, sa Ružičanstvene TV, Dositejev kolega iz vlade, današnji ministar za javna ulaganja.

Taj kum Poglavice svega ovoga što jeste da jeste i što nije da nije kod Srbalja, narednih je meseci sve to potanko izobjašnjavao: „Zbog blokada univerziteta u narednim godinama ćemo imati manjak stručnog kadra, što je posledica neodgovorne politike i pokvarenih političkih ambicija ljudi koji vode univerzitete... Guraju decu da lepe nalepnice, obilaze teren, pojavljuju se na tribinama i bave se onim što nije posao studenata. Dolazimo u situaciju da će naši univerziteti i naredne godine pretrpeti veliki udarac jer će znatno manje studenata diplomirati... Taj problem osetićete tek u narednih pet, šest, sedam godina. Zbog bahatosti onih ljudi koji su nam uništili univerzitet...“

A onda su – ekspresno, usred leta, a pred novu školsku i izbornu godinu, pod okriljem vrelih noći, takoreći bez javne rasprave, kao još jedan vid osvete prosvetno-obrazovnom sistemu zbog dvogodišnjeg neposluha, masovnih protesta i obustava rada – najavljene izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV).

Predviđeno je uvođenje rigoroznih kazni za prosvetne radnike, smanjivanje uticaja roditelja i učenika, i pojačavanje političke kontrole nad školama, uz opasnost da škole – kako su to primetili iz Zelefea – „postanu stranačke ispostave, učenici podanici, roditelji statisti, a nastavnici činovnici čiji je zadatak da ćute“.

Učenicima se ukida pravo na samoinicijativno organizovanje (u debatne klubove, sekcije, neformalne inicijative itd) van zvaničnog učeničkog parlamenta. Istovremeno, zakon omogućava brže i strože reagovanje i udaljavanje učenika, već tokom disciplinskih postupaka.

Menja se sastav i ovlašćenja saveta roditelja i uslovi za razrešenje članova školskih odbora, proširuje se mogućnost prinudnog premeštaja učenika kaznenom merom, uvodi se licenciranje nastavnika, direktora i sekretara škola. Uticaj Saveta roditelja se svodi na puki dekor prilikom odlučivanja o školskom programu, izboru udžbenika i finansijama.

Dodatno se koncentriše moć pojedinaca u odlučivanju o pitanjima obrazovanja i vaspitanja, učvršćuje i proširuje politička kontrola i kreira atmosferu straha u školama.

Pojačavaju se mehanizmi pritiska na nastavnike, u cilju njihovog političkog disciplinovanja, uključujući mogućnost gubitka licence i radnog mesta zbog profesionalnog ili građanskog delovanja na planu protivljenja represiji i urušavanju obrazovanja i zdravog društva.

Neprecizne zakonske formulacije tipa „ometanje nastave“ ostavljaju prostor za zloupotrebe i sankcionisanje nepodobnih nastavnika i učenika.

.   .   .

U sklopu procesa „glajhšaltovanja“, tj. upodobljavanja društva i države sa ideologijom i programom jedine stranke, nemački obrazovni sistem je, od 1933. godine, tj. nakon donošenja Zakona o prenosu (svih) ovlašćenja (na kancelara lično), doživeo radikalnu ideološku transformaciju u cilju indoktrinacije dece i omladine.

Na osnovu Zakona o obnovi profesionalne državne službe (Gesetz zur Wiederherstellung des Berufsbeamtentums), od 7. aprila 1933, koji je primenjen na sve nivoe obrazovanja, “sve po zakonu” su odstranjeni i otpušteni iz službe politički i ideološki nepoželjni učitelji, nastavnici i univerzitetski profesori. Svi preostali nastavnici morali su da pristupe Nacionalsocijalističkom savezu učitelja (Nationalsozialistischer Lehrerbund – NSLB), a deo njih je poslat u specijalne kampove, u kojima su morali da prođu kroz ideološku i političku indoktrinaciju.

Na temelju Zakona protiv prenaseljenosti u nemačkim školama i univerzitetima (Gesetz gegen die Überfüllung deutscher Schulen und Hochschulen), donetom 25. aprila 1933, drastično je ograničen upis nearijevske dece u srednje škole i visokoškolske ustanove.

Školski programi i planovi su upodobljeni sa političkim ciljevima jedine partije. Obavezni i centralni nastavni predmeti postali su: rasna biologija (eugenika), gde su đaci učeni teorijama o superiornosti arijevske rase; te, istorija koja je glorifikovala nemačku prošlost i širila mit o tome da je Nemačka izgubila Prvi svetski rat zbog "izdaje unutrašnjih neprijatelja".

I, uopšte, vaspitanje u periodu nacističke Nemačke, od 1933. godine, imalo je dosta sličnosti s vaspitanjem u Sparti. Primarni značaj je pridavan fizičkom vaspitanju, a potom moralnom vaspitanju. U fokus je stavljena fizička kultura, kako bi se dečaci pripremili za vojsku, a devojčice za rađanje dece. Za dečake je boks postao obavezan predmet.

Data je važnost i radno-tehničkom vaspitanju, jer se smatralo da samo napornim radom Nemačka može da izađe iz ekonomske krize i izbegne propast. Intelektualnom vaspitanju se nije previše pridavao značaj, jer je vladajući stav bio da je omladinu potrebno obrazovati do onog nivoa koji će biti dovoljan da odgovore potrebama nacističke Nemačke. Kad je o estetskom vaspitanju reč, tu su se potencirali simbolika, urednost, red, rad i disciplinu.

Vaspitne ustanove su strogo podeljene na osnovu pola. Dečaci su vaspitavani da postanu agresivni, poslušni i lojalni vojnici spremni na žrtvu za državu, a devojčice su, kroz predmete poput domaćinstva i nege, obučavane da budu majke i domaćice koje će podizati novu generaciju arijevaca.

U knjizi „Hitlerovi jahači apokalipse“ (Agnosta, Beograd, 2018), Zoran S. Cvetković , među 13 organizacionih celina SS-a (Schutzstaffel; zaštitna jedinica), ubraja i „Glavnu upravu odeljenje SS-obergrupenfirera (generala) Augusta Hajsmajera“, kao svojevrsnu ideološku obrazovnu centralu SS-a koja je bila nadležna za „Nacionalnopolitičke vaspitne ustanove“ (nem. Nationalpolitische Erziehungsanstalten, zvanično skraćeno NPEA). To su bile elitne srednje škole internatskog tipa koje su osnivane nakon dolaska nacista na vlast, sa primarnim ciljem da odgajaju i školuju buduću političku, vojnu i administrativnu elitu Trećeg rajha.

Ova Glavna uprava je, kao ideološko središte, imala presudan uticaj na obrazovanje nemačke dece i omladine, pošto je njen šef Hajsmajer uspeo da svoju nadležnost proširi i na sve državne škole, sa ciljem da najtalentovanije učenike prevede u jednu od NPEA ustanova, u kojima bi ovi učenici bili obrazovani i pripremani da zauzmu mesto buduće nacionalsocijalističke elite.

Sve ove mere “glajhšaltovanja”  poslužile su kao temelj za totalitarnu nacističku indoktrinaciju i potpunu kontrolu nad mladim umovima, što je potom i formalizovano obaveznim članstvom tih učenika u organizacijama poput Hitlerjugenda. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 10.8.2026)

Vučićeva ponuda opoziciji: "Ja ću saopštiti rezultate pa ko izgubi da čestita"! Cvijetin MIlivojević

Trećina Gazivoda je u centralnoj Srbiji, i to je dao, a vikao "Ne dam"

Vučićeva ponuda opoziciji: "Ja ću saopštiti rezultate, pa ko izgubi da čestita"!

Zbog ove izuzetne poruke studenata Vučić je besan

Ćuti se o autonomiji Srba u Hrvatskoj

Vučić finišira kampanju,  ovaj njegov potez može biti odlučujući

Srbija pod šatrama, Vučić možda i u Guči

 

Politikolog Cvijetin Milivojević kaže da aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, finišira svoju predizbornu kampanju, iako izbori još nisu ne raspisani, već ni najavljeni.

Pojavio se novi datum, 18. oktobar, a da li će se to desiti saznaćemo ubrzo. Posle obilaska Srba u Federaciji u društvu Milorada Dodika za koga ga veže toplo hladno savezništvo, vratiće se u Srbiji gde će nastaviti opštenarodna druženja i veselja pod šatrama, u skladu sa tradicijom obeležavanja seoskih vašara i svetaca. Kaže da ga neće iznenaditi da se Vučić pojavi u Guči, posle obilaska rodne kuće njegovog oca u Čipuljićima, propraćeno u skladu s tradicijom kulta ličnosti Tita. Kako će, priznaje, dobro smišljenom kampanjom trgnuti svoje poljuljano biračko telo i steći nove pristalice i da li će mu u tome uspeti pokazaće vreme

Odustao je od svega od čega se moglo odustati, apsolutni je šampion u svemu što je obećao, potpisao i isporučio. (kanal Pravi odgovor, emisija “Tačka preokreta”, Nada Grujić, 6.8.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=QSk39dZded8&pp=ygUOcHJhdmkgb2RvZ292b3I%3D

Cvijetin Milivojević: Dok se opozicija deli, Vučić zadovoljno trlja ruke! | BEZ PARDONA

U novom izdanju emisije BEZ PARDONA gost je politikolog Cvijetin Milivojević. U razgovoru koji otvara novu političku sezonu analiziraju se najvažniji događaji koji su obeležili leto, od najava vanrednih izbora i rada REM-a do stanja u medijima, opoziciji i studentskom pokretu. Milivojević tvrdi da se Srbija nalazi u trenutku u kojem su institucije izgubile svoju osnovnu funkciju i da će bez njihovog „resetovanja“ svaka politička promena ostati nedovršena.

Poseban deo razgovora posvećen je medijima i novinarstvu. Milivojević govori o urušavanju profesionalnih standarda, propagandi, nacionalnim frekvencijama i odgovornosti medija prema građanima. Objašnjava zbog čega smatra da današnje novinarstvo više ne počiva na principima istinitog i objektivnog informisanja, već na proizvodnji poželjne političke stvarnosti, kao i zašto veruje da bi profesija morala da vrati jasna pravila i odgovornost.

Jedna od centralnih tema emisije jesu istraživanja javnog mnjenja i predstojeći izbori. Milivojević detaljno objašnjava zbog čega sa velikom rezervom posmatra objavljena istraživanja, kako se njima može uticati na birače i kakvi motivi stoje iza njihovog plasiranja u javnost. Govori i o odnosima između vlasti, studentske liste i opozicionih stranaka, upozoravajući da bi međusobne podele opozicije mogle da imaju presudan uticaj na konačan izborni rezultat.

Može li Srbija dobiti slobodne izbore bez slobodnih medija? Da li opozicija propušta istorijsku priliku zbog sopstvenih podela? I zašto Cvijetin Milivojević smatra da je studentska lista jedini politički projekat koji je uspeo da objedini različite delove društva? (KTV Zrenjanin, emisija „Bez pardona“, youtube kanal „Bez cenzure“, bezcenzure.rs, voditelj Danilo Vidaković, 4.8.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=JG_q0By6BM4

Idemo li ka “Dekretu za slučaj nužde”?

"U državi je u toku još jedna živa polemika u sferi filozofije koja se odnosi na koncepte “jedno se deli na dva” i “dva se spajaju u jedan”. Ova rasprava je borba između onih koji su za i onih koji su protiv materijalističke dijalektike, borba između dva poimanja sveta: proleterskog i buržoaskog. Oni koji tvrde da je “jedno se deli na dva” temeljni zakon sveta stavljaju se na stranu materijalističke dijalektike; oni koji tvrde kako je temeljni zakon prirode “dva se spajaju u jedno” protiv su materijalističke dijalektike. Obe strane povukle su među sobom jasnu liniju razgraničenja koristeći dijametralno suprotne argumente. Ova rasprava odražava, na polu ideologije, oštru i složenu klasnu borbu koja se odvija u Kini i u svetu.” (“Crvena zastava”, 21.9.1964, Peking; časopis čiji su teorijski napisi odražavali političko i ideološko stanovište Komunističke partije Kine i njenog vođe)

.   .   .

Ako bih se vratio svom omiljenom hobiju – brojanju koliko je puta, o nečemu važnome, predsednik svih građana Srbije javno slagao sve svoje građane (obećanje o ostavci na mesto predsednika stranke ispunio je, recimo, tek posle šest i po godina, iz 26. puta!) – došao bih do računice da je, samo od početka 2025, najmanje 35 puta obznanjivao, najavljivao i odjavljivao, provocirao ili začikavao javnost potencijalnim terminima vanrednih parlamentarnih, ali i predsedničkih, izbora.

Srpski baron Minhauzen je, dakle, u svom izbornom “Pinokio kalendaru”, izukrštavao svece i tropare, “crvena slova” i blagdane, godine Zelene zmije i Vatrenog konja – od Nikoljdana i Đurđevdanka, preko Vidovdana i Svetog Petra i Pavla, do Velike i Male Gospojine, pa “jope” do Svetoga Nikole, “u oktobru, biće u novembru; u novembru, biće u decembru”...

Samo od Nove godine, Institucija Predsednika Srbije zborila je ovako:

Na Božić, Bože mi oprosti, reče: Vanredni parlamentarni u oktobru, „biće“, u novembru ili decembru; 26. 1: “Realno“ očekivati izbore između oktobra i decembra; 6. 2: Vanredni parlamentarni izbori do kraja 2026; 1. 3: Parlamentarni sigurno do kraja godine, a za predsedničke “će vidimo”; 31. 3: Izbori do kraja godine, možda i ranije, „do Vidovdana“, tj. 28. juna; 4. 4: Najavio da će se kandidovati (na vanrednim parlamentarnim) za premijera „samo ako bez njega SNS ne može da pobedi“ većinsku Srbiju; 14. 4: Izbori možda do 10. jula ili od septembra do kraja godine; 20. 4: „Do Đurđevdana će se otprilike znati kada će biti izbori“; 30. 4: Izbori će biti održani do kraja godine, a možda i do Vidovdana; za Prvi maj: Izbori će biti ili 12. jula ili u periodu od oktobra do kraja novembra; 2. 5: Kazao da ne isključuje mogućnost da izbori budu u julu, kao ni do kraja novembra; uoči Svetoga Đorđa: Najavio da će odluka o raspisivanju izbora „biti doneta u narednih desetak dana“; 9. 5: Slagao da su izbori na dohvat ruke, “bilo za dva ili pet meseci, svejedno je”; 21. 5: Pošto je postalo jasno da izbora neće biti u junu, rekao je da će biti krajem septembra ili do polovine novembra; 30. 5: Zakleo se glavnoj Dvorskoj TV laži i paralaži da će izbori biti održani ove godine; 14. 6: „Na izbore idemo u naredna tri ili četiri meseca“; 20. 6: „Jedni (neznano koji?) izbori će biti u oktobru ili novembru“; 27. 6: Na stranačkom mitingu, na platou između En-De-Ća i zdanja Narodne skupštine Srbije, govorio fanovima o svojim “poslednjim danima i poslednjim nedeljama kao predsednik“, a oni mu uzvratili transparentom „Vučić – doživotni premijer“; 29. 6: Najavio da će „u roku od nekoliko nedelja“ (to bi značilo najkasnije do kraja jula) podneti ostavku i da će uslediti prevremeni predsednički i parlamentarni izbori, ali nije dao čak ni okviran datum; 8. 7. 2026: Veli da očekuje izbore u oktobru ili novembru, s tim da će, najverovatnije, prvo da budu parlamentarni, pa predsednički; 10. 7. 2026: Izjavio da će, nekoliko dana nakon što raspiše parlamentarne izbore, podneti ostavku na mesto predsednika Republike, jer „mora ovde u svojstvu predsednika Republike da raspiše parlamentarne izbore, a onda će proći neki dani i onda će podneti ostavku“, što znači da će parlamentarni “biti mesec ili dva pre predsedničkih”; 20. 7: Kaže da će izbori biti veoma brzo raspisani, najavljuje ostavku Vlade, pa svoju naknadnu ostavku („15 dana posle toga“), kao i kandidaturu za premijera, jer, kao, “neće da bude premijer bez izbora”; 23. 7: Izjavio je da će “pre kraja godine” biti održani parlamentarni izbori – u oktobru ili novembru, dok će izbori za šefa države biti nešto kasnije: „Ne mogu sam to da učinim. Pošto vlada obavesti parlament, ja raspisujem izbore“; 24 – 25. 7: Rekao da očekuje izbore u oktobru ili novembru, uz napomenu da će svakako biti do kraja godine; 26.7: Konstatovao da, ako su oktobru parlamentarni izbori, „to je stvar rokova“, onda će predsednički da budu krajem decembra ili u januaru ili u februaru 2027...

.   .   .

Dok na jednoj strani laže o datumu izbora i, kupujući vreme zloupotrebom institucija državne prisile, tužilaštava i pravosuđa, pokušava da u korenu saseče “neočekivanu silu koja se iznenada pojavila” 2024. i preti da stvarno, jednom za svagda, “reši stvar”, na drugoj strani se, ne pitajući za cenu koju ionako neće platiti on koji se lažno predstavlja imenom “Srbija” i prezimenom “Pobeđuje”, već svi građani ove zemlje – besramno, po svetu, ulaguje i velikima i malima, svima onima koji su spremni da podrže njegovu 14-godišnju “stabilokratiju”.

A, za to vreme, od mog prošlog teksta na ovu temu (Simulacija života ili „Srbija pobeđuje na svim frontovima“, 22.6.2026), autokratija s odlikama plutarhije u Srbiji lepo uznapredovala.

Ćacistan, to “Galsko selo” i najslobodnije mesto u Evropi, postalo je toliko neosvojiva tvrđava, bastion toliki da se zbog njega, evo drugu godinu zaredom, promocija novih oficira Vojske Srbije, voljom vrhovnog komandanta u ratu i miru, izmešta sa platoa ispred zdanja Narodne skupštine u kasarnu.

Iz Vlade je, usred letnjih ferija i u predvečerje nekakvih izbora, kao neka vrsta osvete nastavnicima, učenicima, školama iI đačkim roditeljima koji su digli glas protiv sistemske korupcije, parlamentu pod državnim udarom hitno najavljen Predlog izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Parlamentarna skupština Saveta Evrope je, u rezoluciji o Srbiji, izrazila zabrinutost zbog izbora, zbog stanja medija i zbog “moguće upotrebe soničnog oružja protiv građana”. Rezolucija Evropskog parlamenta je konstatovala stagnaciju u oblasti pravosuđa, borbe protiv korupcije, slobode medija, upozorila na kampanju zastrašivanja studenata, novinara i aktivista u Srbiji... U međuvremenu je, preko Ledenog “Ajmo, aplauza” ministra vanjskog, iz Vošingtona stigao aber o navodnom nastavku “strateškog dijaloga” (valjda onog započetog pre šest godina koji je rezultovao Poglavičinom molbom Trampu da zamoli Netanjahua da prizna Kosovo?) sa Sjedinjenim evroskeptičnim, pardon Američkim Državama, ali i, kratkoročno, topla preporuka Evropske komisije, uz ekspresno “crveno svetlo” čak osam zemalja Antiruske, pardon, Evropske unije...

U istom danu, predsednik svih građana Srbije je, između dve šatre, negde u Srbiji, svoje političke rivale nazvao „čoporom bez ideje, plana i programa”, a ministar “Ajmo, aplauza”, tokom službene posete SAD-u, srpske studente krstio Amerikancima bliskim terminom – “teroristi”.

Šestorci novosadskih studenata u egzilu koje Interpol, na sramotu srpske policije, nije želeo da kao “političke disidente”, stavi na poternicu, u izgnanstvu se pridružio najnoviji “rušilac države i ustavnog poretka”, novinar Radić.

Parlament pod državnim udarom “zna za jadac”, pa se dosetio da “autentičnim tumačenjem” ostavki četvoro izabranih članova Saveta REM-a pokuša da kupi briselski lilihip, ali osim što smo, uz smokvin list opoziciju u parlamentu dobili i nezavisni ekspertski paravan u REM-u, nikakve vajde nema, pa će, ako izbora uopšte bude, oni biti održani pod sadašnjim medijskim neuslovima.

Onda se Poglavnik dosetio da “pomoću Skupštine” protumači “autentičnu volju” građana, tako što je svojim pritiskačima tastera u parlamentu naredio da mu, još na neko vreme, sačuvaju Macutovu vladu, e da bi Macut Poglavici lično pričuvao premijersko mesto, za zlu ne trebalo, i bez izbora.

Dok jedan običan Poglavičin brzoglasni poziv sa terena Malom Doktoru Haznedarbaši (glavnom dvorskom rizničaru), i ovoga “varljivog leta”, rešava problem 200 metara makadama, 100 metara asfalta, nedostajuće krave muzare ili “tri hiljade za gospođu, dve hiljade za gospodina” - dotle se Poglavičine bostandžibaše (komandanti padišahove garde) javno ruže, međusobno tuže, ćorcima raspucavaju, ali sve više i stvarno upucavaju, ali uz jaku veru da će milost, pomilovanje i abolicija od strane gospodara biti večni kao što jesu svih ovih 14 zlatnih godina: “Ne dam Gašića, ne dam Malog, ne dam ovog , ne dam onog...”

Pre tačno jedne decenije, kao premijer, vikao je na obali jezera: “Ne dam Gazivode, evo ne dam, mogu sutra da me smene. Ubijte me, evo, ne dam!”

Potkraj 2022, tokom sastanka sa predstavnicima Srba sa KiM, organizovanom u Raški, jer na osnovu sporazuma koji je on lično dogovorio sa Prištinom, bez dozvole prištinskih vlasti nije smeo da uđe na KiM, zakleo se da „niko više neće moći Srbe da lovi kao zečeve”.

Pre neku nedelju, u istu ravan, kao da je reč o istom scenariju, stavio je odvajanje Crne Gore i Kosova, legitimišući time svoje četrnaestogodišnje odricanje od Kosova i Metohije.

Dok “Aco, Srbine” cupka i podvriskuje  ispod belih čadora putujućeg cirkusa “Ujedinjena Srbija”, Srbima na KiM ruše kuće i vikendice, preoravaju drumove i eksproprišu imanja.

Sve im je dao, bambadava - čak nije ni čestito prodao.

U još jednom povijesnom, ovaj put uočividovdanskom govoru, 27. juna, Poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice je, dok su partijske zastave vijorile ispred njega, praveći hladovinu slobodarskom paralimilitarnom Ćacistanu – “Zastavu visoko” (“Die Fahne hoch”), falilo je samo ono “Redovi čvrsto zbijeni...” iz marša Horsta Vesela – najavio da će, kao građanin (!?), stati na čelo stranačke liste pod imenom “Ujedinjena Srbija” (?!), skromno apostrofirajući svoju istorijsku misiju: “Stajao sam čvrst kao stena i uspravan kao jablan!“

Ne bih da mračim, ali “javlja mi” se sve veća represija što datum izbora bude bliži!

.   .   .

Sve ostalo, pre i posle toga, nastavak je, već uveliko poodmakle, „operacije Ermachigunggesetz“ u Srbiji.

U knjizi „Pod bičem kukastog krsta“ (IP Rad, Beograd, 1956), znameniti lord Rasel (“Raselov sud”), ovako sumira šta su, od 1933. do 1939, tj. od ozvaničenja “Operacije Ermächtigungsgesetz”, Nemci učinili samim pravim (ne jedino nearijevcima) Nemcima  u Nemačkoj: “Ukidanje slobode govora zajedno sa slobodom štampe, kontrola sudstva, konfiskacija imovine, ograničenje prava miroljubivog udruživanja, cenzura pisama i telegrama, prisluškivanje telefonskih razgovora, ukidanje radničkih sindikata i militarizacija radne snage, uskraćivanje verskih slbooda – to su stege kojima tiranin drži u potčinjenosti svoje podanike.“

U praksi, na planu paramilitarnog organizovanje Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP), formirane su nacističke partijske paravojne grupe Schutzstaffeln (SS), bezbednosna služba Sicherheitdinst (SD), politička policija Geheime Staatspolizei (Gestapo), paramilitarni inkubator budućih SS-ovaca Hitler Jugend, u kome su fanatični omladinci podvrgavani intenzivnom pogramu nacističke propagande, a tako drilovani, regrutovani najpre u patrolnu službu (Streifendienst), a odatle u Wafen SS i Algemeine SS.

Na terenu “zakonodavstva”, poslednjeg dana februara 1933, posle “Paljenja Rajhstaga”, a na osnovu predsedničkog „Dekreta za slučaj nužde“, uveden je institut “zaštitnog zatvora” (Schutzhaft) kao zakonska mera kojom je svako onaj ko je pokazivao i najmanji znak opozicionog delovanja prema režimu mogao da bude poslat na „urazumljivanje“ iza rešetaka.

Tim Dekretom rajhspredsednika za zaštitu naroda i države („Dekret paljevine Rajhstaga“) praktično su ukinute građanske slobode, mnoga ovlašćenja rajhspredsednika preneta su na Hitlerovu vladu – što se smatralo prvim činom nacističkog „glajhšaltovanja“ (Gleichschaltung – ideja apsolutnog nasilnog ujednačavanja politike i društva), kojim je Nemačka nasilnim putem postala navodno “Ujedinjena Nemačka”.

Nakon što su na ponovljenim izborima, 5. marta 1933, nacisti sa koalicionim partnerima osvojili 52 odsto glasova (oni sami tek 44 odsto), već 23. marta, predsednik fon Hindenburg je blagosiljao donošenje Zakona o vanrednom ovlašćenju (Ermächtigungsgesetz; Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich), kojim je kancelaru Hitleru dato pravo da donosi zakone bez parlamenta, čime je legalizovano uvođenje diktature.

Osim svih onih akata i aktivnosti koje je novopečeni diktator realizovao po slovu “Zakona o prenosu ovlašćenja”, a koje sam uredno beležio u prethodnim tekstovima, vredan pomena u našem kontekstu je i Zakon o obnovi državne službe u Nemačkoj, od 7. aprila 1933, kojim se pravo na državne “pozicije” (učitelji, profesori, sudije itd) uskraćuje ne samo, podrazumevajućim, Jevrejima nego i – svim političkim protivnicima nacista. Usledilo je ritualno spaljivanje 25.000 knjiga suprotnih nacističkoj ideologiji, između ostalog i knjige Hajnriha Hajnea „Almansor“, u kojoj je pesnik zapisao da „tamo gde spaljuju knjige, na kraju će spaljivati i ljude“, a sve to u organizaciji “Nemačkog studentskog društva”, na trgu Opernplac, pred Rajhstagom, 10. maja 1933. Naime,  po uzoru na 95 teza Martina Lutera iz 1517, na nemačkim univerzitetima je istaknuto “Dvanaest teza protiv nenemačkog duha”. Ovu nacionalnu „akciju protiv nenemačkog duha“, čiji je vrhunac bilo „čišćenje književnosti vatrom”, okupljenima na Opernplacu dr Jozef Gebels je sažeo u parolu „ne - moralnoj dekadenciji i iskvarenosti“ i poručio da “budući nemački čovek neće biti samo čovek knjige, već i čovek karaktera”. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 31.7.2026)

Cvijetin Milivojević 2.deo: Vučič licitira datumima kako bi prešao studente!

Gost Olivere Manojlović na kanalu SRPSKA PRIČA je bio politikolog Cvijetin Milivojević.

Ovo je drugi deo intervjua sa političkim analitičarem Cvijetinom Milivojevićem.

Milivojević analizira niz kompleksnih političkih i društvenih pitanja:

Položaj Srba u Hrvatskoj i plan Z4:

Diskutuje se o odgovornosti bivših i sadašnjih vlasti za status srpskog naroda u Hrvatskoj, o mogućnosti konstitutivnosti Srba i poređenjima sa drugim evropskim modelima (Belgija, Švajcarska).

Kultura sećanja i memorijalni centri:

Detaljno se razmatra potreba za izgradnjom centralnog memorijalnog kompleksa za sve srpske žrtve genocida u 20. veku, uz kritiku trenutnog nedostatka političke volje i ideoloških podela koje to koče.

Politička scena i predstojeći izbori:

Milivojević analizira strategije vlasti u vezi sa najavama izbora, ulogu studentskih protesta i formiranje potencijalnih izbornih lista.

Kritika institucija i medija:

Govori se o urušavanju državnih institucija, ulozi REM-a i načinu na koji se vodi medijska propaganda u Srbiji.

Video nudi dubinsku političku analizu namenjenu publici koju zanimaju detaljni odgovori na pitanja o nacionalnom identitetu, istorijskoj odgovornosti i aktuelnim političkim previranjima. (podcast „Srpska priča”, 29. 7. 2026)

https://www.youtube.com/watch?v=jOvTvMOkAk0

Zašto Vučić beži od izbora? REM, kriminal i tajni dogovori o Kosovu

Šta se događa kad vlast više nije sigurna da može da pobedi na izborima, ali i dalje kontroliše institucije, medije i najveći deo političkog terena?

U trinaestoj epizodi podkasta „U reketu sa Teškim centrom“, Nenad Zorić razgovara sa novinarom Milivojem Mihajlovićem, političkim analitičarem Cvijetinom Milivojevićem i advokatom Vladimirom Todorićem o izborima koji se najavljuju, ali se ne raspisuju i sistemu koji kupuje vreme.

Od pravno spornog „povratka“ članova Saveta REM-a i odnosa 4:4, razgovor vodi ka centralnom pitanju epizode: može li studentska lista da ugrozi vlast i kako odgovoriti na izbore bez ravnopravnih medijskih i institucionalnih uslova?

Analiziraju i razloge zbog kojih Evropska unija, uprkos kritikama stanja demokratije, nastavlja da prihvata vlast u Beogradu kao partnera, kao i najavljeni strateški dijalog Srbije i SAD. Da li je reč o stvarnoj promeni spoljnopolitičkog kursa ili traženju međunarodne podrške pred moguću izbornu krizu?

U završnom delu epizode otvaraju teme potisnute iz glavnih medija: međunarodne zaplene kokaina, Sky komunikacije, pranje ilegalnog novca, rušenje srpskih objekata na Gazivodama, preuzimanje institucija na severu Kosova, Zajednica srpskih opština, Plan Z4 i deklaracija o Jasenovcu.

Razgovor završava tvrdnjom da je Interpol odbio poternice za šestoro studenata zbog političke prirode predmeta i upozorenjem na širenje političkog progona.

Na početku emisije odajemo poštu Draganu Papiću i Oliveri Katarini, ljudima koji su ostavili dubok trag u kulturnom životu Srbije i Jugoslavije.

📅 Premijera: ponedeljak, 27. jul 2026. u 20:00

🎙 Razgovarali: Milivoje Mihajlović, Vladimir Todorić, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić

🎨 Vizuelni identitet i dizajn: Vesna Kurćubić

🎬 Snimanje i montaža: Kasia Studio

📺 Produkcija: Albatros News

Poglavlja

00:00 Uvod

03:09 Sećanje na Dragana Papića i Oliveru Katarinu

06:54 REM: može li podneta ostavka da prestane da važi

19:27 Zašto Evropska unija i dalje igra na Vučića

29:01 Istraživanja: studentska lista, vlast i opozicija

35:15 Zašto Vučić odlaže izbore

58:17 Srbija i SAD: strateški dijalog ili politička simulacija

1:04:47 Kriminal, pranje novca i unutrašnji sukobi sistema

1:11:28 Sky, zaplene kokaina i ono što mediji prećutkuju

1:27:15 Interpol, studenti i politički progon

(podcast “U reketu sa Teškim centrom”, podrukcija “Albatros news”, www.albatros.news, 27.7.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=MsB9WVXLdvM