Brisel je direktno preko Vučića uništio Srbiju! Možemo se spasti samo ako...! Cvijetin Milivojević

Gost naše najnovije emisije bio je Cvijetin Milivojević.

Preporučujemo vam da pogledate najnoviji intervju o p udruženom poduhvatu uništavanja Srbije.

Autor i voditelj Vuk Rosandić. (podcast “X 33”, 9.6.2026)

 

https://www.youtube.com/watch?v=NWTZ8mKF-tA

Analitičari o novoj Đilasovoj koaliciji: Račun bez krčmara! Mogu da pređu cenzus, ali...

Najava Dragana Đilasa da će SSP na izbore izaći u koaliciji sa delom proevropskih stranaka otvorila je pitanje koliko prostora na opozicionoj sceni ostaje za partije pored studentske liste. Dok jedni smatraju da među proevropskim biračima i dalje postoji značajan potencijal, drugi ocenjuju da će najveći deo opozicionih glasova završiti upravo kod studenata, kao trenutno najjačeg izazivača vlasti. Sagovornici Direktno.rs saglasni su da opozicija ulazi u period novog pregrupisavanja, ali se razlikuju u procenama da li će najavljena proevropska koalicija uspeti da se formira i ostvari zapažen izborni rezultat.

Politički analitičar Đorđe Vukadinović ocenjuje za Direktno.rs da je još uvek neizvesno da li će se uopšte blok koji najavljuje Đilas zaista formirati u sastavu o kojem se trenutno govori.

- Jasno je šta Đilas želi ovom najavom, da zauzme prostor u tom proevropskom delu političkog spektra i biračkog tela. U tom segmentu, posebno imajući u vidu brojne nejasnoće oko stava studentske liste prema evropskim integracijama, on računa da postoji politički prostor, i mislim da je u tome u pravu. Tvrdih proevropskih birača svakako ima, iako će deo njih verovatno glasati za studentsku listu - kaže Vukadinović.

Ističe da to nije loša politička računica.

- Ali je donekle i račun bez krčmara, jer je očigledno da taj blok tek treba da se formira. Za sada najviše podseća na nekadašnju koaliciju "Srbija protiv nasilja", bez ZLF i Demokratske stranke, ali ostaje da se vidi u kom će obliku na kraju nastupiti. Upravo to konačno formiranje moglo bi da bude najveći problem - ukazuje Vukadinović.

Iako je teško proceniti koliku bi podršku osvojio, Vukadinović navodi da je sigurno da bi postojali glasovi za takav blok.

- Međutim, na toj strani političke scene ima dosta traumatičnih međusobnih iskustava, sukoba i zle krvi, što dodatno komplikuje proces okupljanja. Ipak, verujem da će na kraju, možda ne baš u ovom sastavu, ali u nekom sličnom, taj blok ipak biti formiran. Po mom mišljenju, još bolje rešenje bilo bi da opozicija nastupi zajedno, ali je takav scenario u ovom trenutku veoma teško ostvariti, pa čak i zamisliti - konstatuje Vukadinović.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za Direktno.rs kaže da će najveći deo opoziciono orijentisanih birača podržati onog aktera za kojeg proceni da ima najveće šanse da smeni aktuelnu vlast ali i sistem.

- Sva politička gibanja koja se trenutno dešavaju ukazuju na to da su građani kojima je prioritet promena vlasti i sistema spremni da podrže najjačeg opozicionog aktera. Među više od milion birača koji su na prethodnim izborima glasali za opoziciju, većina je, po mom mišljenju, bliža opciji da glasa za onoga ko ima realne šanse da donese promene. Uveren sam da će se najveći broj tih glasova sliti ka studentima - jasan je Milivojević.

Ne zna, kaže, na koga tačno računaju i takozvana evrofanatična i takozvana rodoljubiva opozicija.

- Studenti su, kao glas građana, zatražili izbore, a od opozicionih stranaka nisam video da su značajnije pomogle tom zahtevu, iako je to moglo relativno jednostavno da se uradi, imajući u vidu da opozicija ima približno trećinu poslanika u parlamentu. Istovremeno, deo opozicije nije pokazao dovoljno poštovanja prema onome za šta su građani glasali. Jednima je, čini se, Evropa važnija od svega ostalog, dok je drugima, kako sami kažu, Srbija i srpstvo iznad svih drugih tema. A mislim da je građanima danas najvažnije da dođe do promene vlasti, ali i promene sistema - ističe Milivojević.

Navodeći da želi svim opozicionim akterima sreću, napominje da podaci kojima raspolaže pokazuju da bi sigurnije mogli da pređu cenzus ukoliko bi nastupili na jedinstvenom frontu.

- Takav blok bi, po mom mišljenju, bio i poželjan partner studentskoj listi nakon izbora. Ovako, čak i nastup u dve kolone otvara veliko pitanje da li će pojedine liste uspeti da pređu cenzus. Ta mogućnost postoji, ali iskustvo pokazuje da ovakav pristup često dovodi do dodatnog rasipanja opozicionih glasova - zaključio je Milivojević.

S druge strane, politički analitičar Dragomir Anđelković ne veruje da opozicione stranke mogu da ostvare neki značajniji izborni rezultat.

- Opozicione stranke imaju određeno, manje, ali čvrsto biračko telo koje ih verovatno neće napustiti čak i ukoliko se većina opoziciono nastrojenih birača opredeli za studentsku listu. Široka koalicija proevropskih stranaka ima šansu da pređe cenzus, ali su male mogućnosti da ostvari ozbiljniji rezultat - kaže Anđelković za Direktno.rs.

Moguće je, dodaje, čak da bolji rezultat ostvari Novi DSS, jer, kako kaže, birači koji su čvrsto nacionalno orijentisani uglavnom traže jasnije i odlučnije političke stavove.

- Pojedinačne opozicione liste ili koalicije proevropskih stranaka imaju znatno manje šanse od stranaka koje okupljaju birače sa izraženim nacionalnim opredeljenjem. Ukoliko se na izborima pojavi studentska lista, moglo bi da dođe do situacije da neke od postojećih opozicionih stranaka ne ostvare značajno bolji rezultat od Novog DSS-a - ocenio je Anđelković. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 8.6.2026)

BEZ CENZURE | Nepoverenje u poverenje | Cvijetin Milivojević, Vladica Kljajić i Srđan Škoro

Gosti emisije „Bez cenzure“ su politikolog Cvijetin Milivojević, odbornica u Skupštini opštine Kula Vladica Kljajić i novinar Srđan Škoro. Tema emisije je „Nepoverenje u poverenje“. Gosti govore o tome da li je neko izdao u Kuli prilikom glasanja za predsednicu opštine, kakva je bila atmosfera na sednici na kojoj se glasalo te kakve su bile prve reakcije meštana Kule i da li je u pitanju udarac na kredibilitet studentskog pokreta. Milivojević, Kljajić i Škoro govore i o predstojećim izborima, ugledu Srbije i njenom evropskom putu uz osvrt na događaj u Tivtu pred Samit EU-Zapadni Balkan. Iznose i svoje utiske sa skupa na Slaviji i očekivanja od najavljenog skupa u Novom Sadu. (zvanični youtube kanal Bez cenzure, KTV Zrenjanin, portal bezcenzure.com, emisija „Bez cenzure“, voditelj dr Aleksandar Dikić, 7.6.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=x7VFXbPJU64

Cvijetin Milivojević 2.deo: SPC se pretvara u polit. stranku, blizu da bude deo vladajuće koalicije!

Gost emisije INTERVJU NEDELJE je bio politikolog Cvijetin Milivojević.

Kvalitativnom analizom događaja i trendova u današnjoj Srbiji, Milivojević se pozabavio temom političkog sistema, odnosno ponašanjem aktuelnog režima i dominantnih društvenih skupina u Srbiji. Takođe je bilo reči o implementaciji Dejtonskog mirovnog sporazuma u BIH, ukidanju nadležnosti Republike Srpske garantovanih Dejtonskim sporazumom, odnosima u FBIH.

Emisija je snimljena iz dva dela.

Ovaj video je drugi deo emisije.

Teme emisije:

kako je Srbija preko autarhije i plurtarhije skliznula u diktaturu

paralele sa totalitarnim sistemima i diktaturama u svetu

medijska propaganda na gebelsovskom principima

izbori kao jedini izlaz iz društvene i državne krize u Srbiji

novi Zakon o policiji

Petrašinovićevi zakoni

Mrdićevi zakoni

ponašanje SPC: politička stranka ili čelna verska institucija srpskog naroda

prisustvo i odsustvo državnosti Kosova i Srbije

Republika Srpska, odnosi u BIH, interesi Rusije, SAD i Turske

saradnja sa NR Kinom. (“Srpska priča”, podcast Olivere Manojlović, 5.6.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=j7wrF60Xed0&pp=ygUOc3Jwc2thIHByacSNYSA%3D

Vučić uzurpirao ime Srbije! Ništa ne potpisuje lično, potura izdaju drugima! - Cvijetin Milivojević

Gost emisije INTERVJU NEDELJE je bio politikolog Cvijetin Milivojević.

Kvalitativnom analizom događaja i trendova u današnjoj Srbiji, Milivojević se pozabavio temom političkog sistema, odnosno ponašanjem aktuelnog režima i dominantnih društvenih skupina u Srbiji. Takođe je bilo reči o implementaciji Dejtonskog mirovnog sporazuma u BIH, ukidanju nadležnosti Republike Srpske garantovanih Dejtonskim sporazumom, odnosima u FBIH.

Emisija je snimljena iz dva dela.

Ovaj video je prvi deo emisije.

Teme emisije:

kako je Srbija preko autarhije i plurtarhije skliznula u diktaturu

paralele sa totalitarnim sistemima i diktaturama u svetu

medijska propaganda na gebelsovskom principima

izbori kao jedini izlaz iz društvene i državne krize u Srbiji

novi Zakon o policiji

Petrašinovićevi zakoni

Mrdićevi zakoni

ponašanje SPC: politička stranka ili čelna verska institucija srpskog naroda

prisustvo i odsustvo državnosti Kosova i Srbije

Republika Srpska, odnosi u BIH, interesi Rusije, SAD i Turske

saradnja sa NR Kinom.

(“Srpska priča”, podcast Olivere Manojlović, 4.6.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=y3wem9gQgHo&pp=ygUNc3Jwc2thIHByacSNYQ%3D%3D

Da li su studenti u kampanji?

Imajući u vidu da studenti intenziviraju proteste na kojima polako iznose delove svog političkog programa, stručnjaci nemaju sumnju da ulaze u predizbornu kampanju. Kako kažu, takav razvoj događaja očekivan je u okolnostima u kojima se politička utakmica, prema njihovoj oceni, već odavno vodi i pre zvaničnog raspisivanja izbora.

Novi veliki protest studenata biće održan 20. juna u Novom Sadu, najavili su studenti u blokadi Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Prethodni veliki protest održan je na Trgu Slavija 23. maja, a malo pre toga studenti su objavili i svoj Memorandum o Kosovu i Metohiji kojim definišu stavove i zahteve studentskog pokreta po tom pitanju.

Sve ovo jasno pokazuje da su studenti otpočeli predizbornu kampanju, ocena je stručnjaka.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenjuje za Direktno.rs da se, po svemu sudeći, radi o početku predizborne kampanje, što smatra potpuno legitimnim u okolnostima u kojima se Srbija trenutno nalazi.

- Ako sa druge strane imamo kampanju koju, u ime svoje stranke, mesecima veoma intenzivno vodi predsednik Republike, iako bi po Ustavu trebalo da bude predsednik svih građana, onda je logično da i oni koji žele da izađu na izbore počnu da vode svoju kampanju. U idealnim uslovima ne bi trebalo da imamo takvu situaciju pre raspisivanja izbora, ali pošto predsednik već duže vreme nemilosrdno vodi predizbornu kampanju, sasvim je očekivano da i politički akteri koji planiraju izlazak na izbore počnu da predstavljaju svoje programe građanima - kaže Milivojević.

On podseća da je predstavljanje izbornog programa studentsko-građanskog pokreta počelo još 1. novembra prošle godine.

- Tada su predstavljene prve dve ključne tačke programa – borba protiv korupcije i ispitivanje porekla imovine, a kasnije i njihov odnos prema Kosovu i Metohiji. Pre nekoliko dana promovisali su i svoje predloge u oblasti zdravstva. Očekujem da će se sa predstavljanjem programskih rešenja nastaviti i u narednom periodu. Za sada imamo četiri teme koje su deo njihovog izbornog programa i mislim da je to dobar put - ističe Milivojević.

Podseća i da je upravo na prve dve studentske tačke kao temama u susednoj Mađarskoj nedavno pobedio na izborima aktuelni premijer te zemlje Peter Mađar.

S druge strane, profesor Fakulteta političkih nauka Časlav Koprivica za Direktno.rs kaže da je teško odgovoriti jesu li studenti u kampanji ili ne, imajući u vidu da, kako kaže, već godinu i po dana nije jasno šta označava taj naziv "studenti".

- Nejasna je i struktura i način funkcionisanja tog subjekta, čija je konstitucija prilično neprozirna. Deluje kao neka vrsta fluidnog političkog subjekta, pa preostaje samo da nagađamo. Reč je o prilično heterogenoj grupaciji, sa različitim strujama i ad hok načinima odlučivanja. Zbog toga nisam siguran šta se sve krije iza oznake "studenti" - kaže Koprivica.

On dodaje da bi se o predizbornoj kampanji moglo govoriti ukoliko među snagama koje deluju pod tim imenom postoje akteri sa jasnim političkim ambicijama.

- Ako postoji deo snaga koje stoje iza tog naziva, a koje imaju političke ambicije, onda bi se njihovi potezi mogli tumačiti i kao početak kampanje. Međutim, zbog same prirode tog pokreta teško je donositi konačne zaključke - smatra on.

Govoreći o vlasti, Koprivica ocenjuje da ona već duže vreme ostavlja utisak da se nalazi u permanentnoj kampanji.

- Vlast odaje utisak da je stalno u kampanji - ukazuje Koprivica.

Ističući da je cela Srbija oblepljena plakatima "Srbija pobeđuje", ocenjuje da je problematično kada se vlast poistovećuje sa državom i kada se stvara utisak da su Srbija i aktuelna vlast jedno te isto.

- Takav pristup smatram neprimerenim. Zbog svega toga ne bih se iznenadio da je predizborna kampanja faktički već u punom jeku - zaključuje Koprivica. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 3.6.2026)

Đinđićev kosovski valcer po bečkim notama

Hvala Vam, gospodine Gavriloviću (Slobodan, potpredsednik DS u vreme Z. Đinđića) što ste počeli onim putem na Pale, u februaru 1994. Bio je to prvi ozbiljni politički potez tek izabranog predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića. Bio sam u grupi od samo, što ide na sramotu tadašnjih srpskih medija, troje-četvoro novinara koji su tada bili sa njim na Palama. A reč je o zlom vremenu kada je Milošević, godinu i po ranije, uveo sankcije na Drini, kada niste mogli ni litar zejtina, a kamoli gorivo da prenesete preko Drine, bez dopuštenja Miloševića, Arkana i ne znam koga već.

Nijedan političar, iz opozicije naglašavam, a među njima je bilo, navodno, „velikih Srba“, većih od svih nas, nije smeo da pređe Drinu, a Đinđić je otišao tamo, kao prvi i jedini, da pruži podršku dan uoči najavljenog početka bombardovanja Republike Srpske od strane NATO-a. U toj delegaciji bili su i Rajko Petrov Nogo, Mile Perišić, Gojko Đogo, i ta priča koju su neki građanistički krugovi tada plasirali kao aksiom nešto što se, evo, i dan danas, „ne dokazuje“, to je izmišljena priča. Iako, na „vola na ražnju“ koji se okretao na Trebeviću, sem zapadnih novinara, niko iz delegacije DS, pa ni Radovan Karadžić, nije išao.

Druga važna zabluda, opet na tragu ove priče – da li neko ko je, recimo, levičar, mora a priori da bude protiv nacionalnih interesa – ovi koji danas pokušavaju da tumače šta je, navodno, DS bila i jeste, zbunjuju mlade ljude, „naravoučenijem“, ako ste vi stranka leve orijentacije, vi ste automatski za odstranjivanje Kosova kao malignog tumora i morate imati mantru „EU po svaku cenu, može i bez 15 odsto teritorije“.

Zoran Đinđić je, još kada je, 1993, uspostavljen Vašingtonski sporazum između, tada zaraćenih, muslimanskih i hrvatskih (para)vojnih snaga – da znate, nisu tada samo ratovali Srbi protiv svih, nego su, pune dve godine, ratovale muslimanske i hrvatske vojne formacije – dobro razumeo šta bi taj dokument,  potpisan pod patronatom SAD, moga da znači i za srpski narod. Kao rezultat mogućnosti koje su otvorene Dejtonskim mirom iz 1995, dvojna vlast Đinđić – Koštunica je 2001. sa zvaničnom Banjalukom potpisala  Sporazum o specijalnim paralelnim vezama između Srbije (SRJ) i Republike Srpske.

Đinđić je, dakle, još 1993, među prvima shvatio da Vašingtonski sporazum, osim što je otvorio perspektivu Hrvatskoj da, praktično, formira konfederaciju sa onim delom BiH koji to želi, automatski omogućio i da to isto Srbija, u nekoj fazi, to učini sa Republikom Srpskom. Ali, tada to niko, niti tzv. rodoljubiva ni građanska opozicija, ali ni Miloševićeva vlast nije želela da podrži.

Čitav ovaj uvod pravim da bih poentirao na trećoj stvari – to Đinđićevo isticanje uloge države kao bitne za rešavanje bilo kog problema u društvu u kome živite, a primer Kosova je eklatantan.

Koautor sam knjige „Kosmet ili Kosova“ koju smo kolega Bahri Cani i ja radili ’94. i ’95. godine, u kojoj smo ukrštali mišljenja tada najvažnijih javnih i političkih ličnosti Srba i Albanaca sa Kosova i iz cele Srbije. U tu svrhu, radili smo intervju sa Đinđićem.

Intervju smo radili u aprilu 1995. Ovaj datum je važan, jer je tada i dalje postojala Republika Srpska Krajina, u punom teritorijalnom kapacitetu, iz sva tri sastavna tri dela, dakle, razgovarali smo pre „Bljeska“ koji je usledio 1. maja. Naše poslednje pitanje koje smo konstruisali na osnovu već obavljenih razgovora sa delom Albanaca i Srba, pitali smo ga da li veruje u trgovinu tipa „koliko dobije Krajina u Hrvatskoj, toliko dobije Kosovo u Srbiji“, jer je, čak i sa albanske strane, bilo onih koji su verovali da će, u svetlu Plana „Z 4“, Krajina biti država u državi, pa bi i Albanci mogli da budu zadovoljni time da i Kosovo taj isti status dobije u Srbiji.

Predstavnike „škole mišljenja“ koji Đinđića posthumno pokušavaju da prestavne kao analcionalnog, kao nekog ko se zanima za položaj srpskog naroda, Đinđićev odgovor bi, veretovano, prenerazio: „Ne. Krajina je u Hrvatskoj dobila mačem. Albance na Kosovu ne možemo da tretiramo kao da su pobedili u jednom ratu, jer nisu. Te dve stvari su neuporedive. Srbima u Krajini niko ništa ne bi dao da nisu pobedili. A sada bi mi Albancima na Kosovu trebalo da damo ono što su Srbi svojim žrtvama izborili na drugoj strani. To je neozbiljna dosetka, a ne ozbiljna politička paralela.“

Tako je govorio Đinđić koji, tek pošto je postao plredsednik Demokratske stranke, i koji će sledećih sedam godina biti lider tog dela opozicije. Sada će neko reći „pa, dobro, ali Albanci su, na kraju, pobedili mačem“. Pa, nisu. Ne mogu da verujem šta u ovom trenutku možemo da čujemo u političkom mejnstrimu. To, bez pardona, kaže i Vučić: „Izgubili smo u ratu, Milošević je priznao poraz.“

Nisu Albanci pobedili u ratu, pobedio je NATO. Ako počnemo da rezonujemo na ovaj način, mi ulazimo u priču koji je g. Gavrilović nazvao „Đinđić i država“.

U citiranom intervjuu Đinđić je govorio i o tome kako se može doći do rešenja za KiM, pa je i ovde polazio od pretpostavke da morate imati uređenu, on kaže i „nepristrasnu“, državu koja neće razmišljati o tome da se, recimo, problemi nacionalnih manjina rešavaju tako što im date pravo na teritoriju.

Zato, ako poštujemo političku zaostavštinu Zorana Đinđića o KiM, pmoramo da postavimo nekoliko pitanja koje se tiču zadatka države i okvira međunarodnog prava:

Bečka konvencija o međunarodnom sporazumevanju, član 1, kaže: „Međunarodni sporazum se potpisuje između država.“ 

Osnovni Briselski sporazum iz aprila 2013. godine naš Ustavni sud je proglasio za politički akt i odbio da raspravlja o njegovoj ustavnosti. Cela vladajuća koalicija i najveći deo opozicije, nažalost i Demokraska stranka, prihvatili su, doduše, ne ratifikaciju ovog sporazuma, nego Vladin izveštaj o pregovorima iz kojih je usledilo Dačićev i Vučićev paraf na nečemu što se zove Briselski sporazum. Mi od tada, evo već 13 godina, slušamo kako to nije međunarodni sporazum, iako je izazvao direktne međunarodnopravne posledice po našu zemlju.

Kosovo nije država jer gensek UN ima mandat i ovlašćenja da obezbedi privremenu upravu Kosova u okviru SRJ i Srbije.

Vraćamo se na 2011. godinu. Iza leđa, nažalost, jedinima koji su mogli da spreče tu ideju u Savetu bezbednosti,  bivši predsednik Republike Tadić i bivši ministar inostranih poslova Jeremić, prihvatili su rezoluciju kojom se prokroviteljstvo nad pregovorima između Srbije i Kosova, izmešta iz SB u Brisel. I, onda od 2012. slušamo Vučića koji ponavlja: „pa, ne možemo mi ništa da popravimo, onaj žuti ološ, žuti lopovi, su to prihvatili“. Da, jesu, ali postoji jedna začkoljica. U tekstu te rezolucije ne piše da SB daje Briselu mandat da upravlja, a kamoli arbitrira pregovorima, već je njegov mandat  da „olakša dijalog“ između Beograda i Prištine.

Pretrčimo sada na Ohridski sporazum, koji je, praktički, sporazum o implementaciji onoga što je Vučić, navodno usmeno, prihvatio kao francusko-nemački plan. Ohridski sporazum nije sporazum između nedefinisane Prištine (ili Kosova sa zvezdicom) i nedefinisanog Beograda, već je to sporazum između dve nezavisne države, jedne koja se zove Republika Srbije i druge koja se zove Republika Kosovo.

Priču o Bečkoj konvenciji sam uveo da pokažem kako, ako država postoji, ako je stvarno ima – onda nam nisu sve lađe potonule. Država (ali, ne pod ovom, već sa nekom novom vlašću) može da povuče neke poteze koji nisu, kako nam to Vučić kolektivno imputira, nekakav poziv na rat, uz porugu „kome je do rata, neka uzme Koštuničin ustav pod mišku ili pušku u drugu ruku, pa neka ide da ratuje“.

Naprotiv, radi se o pozivanju na međunarodno pravo, na neke međunarodne dokumente čiji je Srbija potpisnik... Od 1999. naovamo, postoji ona mogućnost, prema Rezoluciji 1244, da se, u stotinama brojano, dakle, do 1000, uniformisanih srpskih policajaca i vojnika vrati na KiM, makar simbolički, bar granične policajce i carinike sa srpskim simbolima da vidimo na granici prema Albaniji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori... Ova vlast je samo jednom uputila molbu, i to samo lokalnom komandantu KFOR-a, zaobilazeći činjenicu da nije lokalni komandat NATO-a, taj koji je usvojio tu rezoluciju već je to učinio SB. Ako ste dobili negativan odgovor, valjda imate pravo da pitate SB! Dakle, ova vlast nije htela, za ovih 14 godina, da ispuni nešto što joj je obaveza kao nekoga ko predstavlja ovu državu.

Idemo dalje. Raspisivanje lokalnih izbora na KiM je ustavna obaveza predsednika Narodne skupštine Srbije, ma kako da se zvao. Ova vlast koja je tvrdila da će poništiti sve one „izdajničke ugovore žutog ološa“ je 2012. raspustila skupštine opština na severu KiM koje su prethodno bile izabrane po zakonima Republike Srbije i naterala Srbe da promptno izađu na lokalne izbore po kosovskom zakonu a, od tada, svi predsednici Skupštine Srbije zaobilaze svoju ustavnu obavezu.

Još jedno pitanje: Prema Bečkoj konvenciji, ukoliko jedna ugovorna strana odbije da ispuni svoj deo preuzetih obaveza, druga ugovorna strana ima pravo da se, bez posledica, povuče iz tog sporazuma. Prvi briselski sporazum je pobrojio 14 obaveza srpske i samo jednu obavezu albanske strane koja se svodi na formiranje zajednice srpskih opština. Svi prištinski premijeri od tada, i Tači i Haradinaj i Mustafa i Kurti, odbijaju da se formira ta zajednica. Kažu: „Mi bismo, ali naš ustavni sud je rekao da formiranje zajednica opština sa etničkim predznakom nije po kosovskom ustavu“, s čim se očigledno slaže i predstavnik tzv. međunarodne zajednice, tj. Brisel koji prihvata da to nije po ustavu Kosova. Rok za formiranje ZSO je bio februar 2014. Da li su naši pregovarači povukli bilo kakav konkretan potez na tom planu, da makar priprete da će, ako već ne smeju to stvarno i da učine, porazmisliti o povlačenju iz tog sporazuma? Ne da nisu, nego su u praktičnom odricanju od suvereniteta Srbije na KiM otišli još pet koraka dalje.

Bečka konvencija propisuje da se sporazum koji je, navodno u ime neke države, prihvatio neko ko za to nema mandat (potpisao ili usmeno prihvatio) može proglasiti ništavim. Ustav i zakoni ove zamlje propisuju da unutrašnju i spoljnu politiku vodi vlada, a ne predsednik Republike. Jesu li Milan Milutinović i Tomislav Nikolić, kao predsednici Republike, vodili unutrašnju i spoljnu politiku? Ja se raspitivao i tvrde mi moji izvori da nikada Vlada Srvbije na dnevnom redu nije imala temu davanja mandata predsedniku Republike da sa Makronom i Šolcom dogovori odustajanje od 12 i po teritorije Srbije i budući status KiM. A čak i da jeste dobio takvo ovlašćenje, i to je oborivo. Imamo mi, dakle, više mogućnosti i koje nam govore da bitka nije izgubljena. I, naglašavam, ovo nije nikakav poziv na rat za Kosovo, na upotrebu sile. Jer da je država sve ovo (u)radila, ne bi nam bila potrebna Banjska. (*izgovoreno na Okruglom stolu SNV KiM, SNF i Narodnog pokreta Srba sa KiM „Otadžbina“ na temu: „Zaostavština i postulati politike (strategije) Zorana Đinđića o KiM u svetlu političkih promena“, 11.5.2026)

(cvijetinmilivojević.blogspot.com, 2.6.2026)