Uoči Božićnog,
Bože mi oprosti, koncerta Dvojnika Dade Topića, u tročasovnom Božićnom, neka mi
Bog oprosti, „obraćanju naciji“ putem, Bože
me prosti, Dezinformer ti-vija, u intermecu stihova „Svaka bi fukara da ubije
vuka“ i „Turkinja se pred džamijom klela“, Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice
(LKSNDH) rekao je da bi izbori, ma šta to sadržinski i količinski značilo,
mogli da budu „u oktobru, biće u novembru, u novembru biće u decembru“ ove ili
one tamo godine.
I,
mada niko, ama baš niko, od 1. novembra pretprošle, pa evo do danas, nije (za)tražio
vanredne predsedničke izbore, LKSNDH je pretećim tonom, optužujući „tamo neke“
nepostojeće da lažu, još jednom masno slagao građane čiji je predsednik
Republike: „Cela vlada može da mi napiše
da raspustim Skupštinu, a ja mogu da kažem – nema raspuštanja. Zašto ste lagali
više od pola godine da sam nenadležan – to je zato što samo tražite moju
glavu?!“
Pa da
vidimo, ako laže koza, da li laže i rog (Ustav i zakon)? Tačno je da u Zakonu o
predsedniku Republike, član 20, piše da „predsednik Republike može (ne stoji i
da „mora“) da raspusti Narodnu skupštinu na obrazloženi predlog Vlade, ali piše
i da je „dužan da raspusti Narodnu skupštinu u slučajevima koji su određeni
Ustavom, te da, ukazom o raspuštanju Skupštine, donese odluku kojom raspisuje
izbore za narodne poslanike“.
Prema
članu 22, predsednik Republike „dužan je da raspusti Narodnu skupštinu ako
Narodna skupština u roku od 90 dana od dana svog konstituisanja ne izabere
Vladu ili ako ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana kad je prethodnoj
Vladi prestao mandat“. A Poglavica je već, pre skoro godinu dana, izigrao ovu
svoju ustavnu i zakonsku obavezu.
Kako? Na
oficijelnom sajtu Vlade Srbije, 28. januara 2025, pod naslovom „Vučević podneo
neopozivu ostavku na mesto predsednika Vlade Srbije“, objavljena je zvanična
informacija, u kojoj, već u lidu, piše: „Predsednik Vlade Republike Srbije
Miloš Vučević saopštio je danas da podnosi neopozivu ostavku na tu funkciju.“ U
drugom pasusu te vesti objašnjeno je kako je „Vučević na vanrednoj konferenciji
za novinare u Vladi Srbije rekao da je neopozivu odluku o ostavci doneo nakon
sinoćnjih događaja u Novom Sadu, kada su napadnuti studenti“.
No,
„kad ja tamo, a ono – međutim“. Još tada
sam javno upozoravao da Navodni Vođa Naprednjaka (NVN), nije saopštio građanima
da je „podneo ostavku“ na premijersko mesto, već je, za svaki slučaj, kazao da
je samo „doneo neopozivu odluku da podnese ostavku“, a sve i da jeste, pošto je
Skupština, još od 25. novembra pretprošle godine pod državnim udarom
Vrhovnikove Tajnice – pitanje je ko bi njegovu ostavku mogao da usvoji?!
Dakle,
ako bismo poverovali zvaničnoj stranici Vlade Srbije da je NVN, uistinu, podneo
ostavku 28. januara 2025. i tako odveo Vladu u „tehnički mandat“, ostaje
činjenica da niti je parlament do 27. februara, dakle u zakonskom roku od 30
dana, izabrao novu vladu niti je, pošto Skupština već nije ispunila njenu, predsednik
Republike nije ispunio svoju zakonsku obavezu i raspisao nove izbore, nego je Vlada
u navodnoj ostavci i dalje predlagala zakone, a Skupština je pad Vlade
konstatovala tek 19. marta 2025, pa je novi (navodno Macutov) kabinet izabran
tek 16. aprila?! Elem, čak 48 dana nakon isteka svih ustavnih i zakonskih rokova!
Naime,
jedino opravdanje za to što Poglavica prošloga proleća nije raspustio parlament
i raspisao izbore moglo bi da bude „trajanje ratnog ili vanrednog stanja“, ali ono,
kao što se zna, nije uvedeno, osim ako se u to ne računa Poglavičino formiranje
Nezavisne Države Ćacistan (En-De-Ća) na privremeno okupiranoj teritoriji
Republike Srbije.
A u
tom periodu bezvlašća, Svevladar je, još intenzivnije nego inače, na dnevnom
nivou, demonstrirao da je upravo on (a ne Vučević, pa Macut) i predsednik Vlade,
i ministar policije i pravde, i popečitelj Ministarstva građevinarstva,
saobraćaja i infrastrukture, i predsednik parlamenta, ali i vrhovni tužilac i
prvi kadija i šef Ustavnog suda. To jest, da mu je do Ustava i zakona stalo –
koliko da lanjskog snega...
. . .
Pošto već
od demokratskih izbora Poglavica beži kao od gube, da probamo da naslutimo šta
bi to onda moglo da se krčka u, od Ustava odmetnutoj, kuhinji na Andrićevom
vencu?
Još u
vreme tzv. „korona (izborne) kampanje“, u tekstu „Preti li nam Zakon o prenosu
ovlašćenja (Ermächtigungsgesetz)?“ (15.5.2020), podsetio sam da je nemački kancelar
Adolf Hitler, već na početku svoje legalne i legitimne vladavine, u ožujku 1933,
kao amandman na Vajmarski ustav, doneo svoj „Gesetz zur Behebung der Not von
Volk und Reich“ iliti skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“ („Zakon o ovlašćenju“).
Ili, u punom prevodu: „Zakon o popravljanju stanja naroda i države“. A pošto je
prethodno, tokom izborne kampanje, zapaljena zgrada parlamenta („paljenje
Rajhstaga“) za šta Hitler optužio komuniste, pa ubedio predsednika Paula fon Hindenburga
da je reč o zaveri protiv države, zbog
čega je, po članu 48. Ustava, proglašeno vanredno stanje (Dekret o požaru u
Rajhstagu). Taj zakon je Hitleru dao ogromna ovlašćenja u slučaju (njegove
lične!) „procene“ da su ugroženi javni red i mir, ali mu i omogućio da „usvaja
zakone“ — čak i one koji krše ustav (!) — bez saglasnosti Rajhstaga i predsednika
Nemačke! Opozicione stranke su zabranjene ili su se samoraspustile, pa je
Nemačka, već polovinom srpnja 1933, postala jednopartijska država u kojoj je
Nacionalsocijalistička partija ozakonjena kao jedina legalna, pa su se na
parlamentarnim izborima 1933, 1936. i 1938. nacisti „takmičili“ sami sa sobom,
a ukras su im činili satelitski „nezavisni protivkandidati“.
Već tada mi se, dakle, pre šest godina, „javilo“
da i u Poglavičinoj Srbiji nije nemoguć neki leks specijalis koji će zakovati,
zacementirati, legalizovati već omoćalo
protivustavno stanje, odnosno i formalno ozakoniti prenošenje svih tih
ovlašćenja na onoga kod koga ona stvarno već i jesu!
Prošle
godine, a pre velikog Vidovdanskog protesta, u tekstu „Režim u režimu kliničkog
državnog udara i (auto)projekcije“ (12. lipanj 2025), postavio sam pitanje za
milion dolara: „Šta još, permanentno „gaslajtovana“, parlamentarna opozicija
(ako je to i dalje, s obzirom da već odavno sumnja u vlastite misli i osećanja
i preuzima sliku stvarnosti koju joj servira manipulator) radi u srpskom
parlamentu koji je, od 25. novembra, pod državnim udarom Poglavičine Tajnice?“
I sve to u trenutku kada samozvani poglavica Ćacistana, Srbije i svih srpskih
zemalja LKSNDH „mladost i budućnost
ove zemlje danonoćno etiketira kao: zločince, zlikovce, teroriste, strane
plaćenike, siledžije, blokadere, obojene revolucionare, lopuže, ustaše,
okupatore, uzurpatore, rušitelje, fašiste i naciste!“
Umesto
odgovora na to obično građansko pitanje, dobio sam salve uvreda i hajku iz
redova te samozvane Poglavičine političke kvazialternative koje se, u
međuvremenu, institucionalizovala kao „Smokvin List Opozicija Srbije“ (SLOS).
Na sam
dan smrti predsednika Nemačke Hindenburga kancelar Hitler je potpuno ukinuo instituciju
predsednika, proglašavajući samoga sebe za „vođu nemačkog Rajha i naroda“ i za
vrhovnog komandanta oružanih snaga. U roku od dve nedelje oktroisao je i
referendum na kome je, pod sloganom „Hitler za Nemačku – cela Nemačka za
Hitlera“, formalno i legitimisao i legalizovao državni udar da bi, već do kraja
1938, kako je to zapisao Sebastijan Hafner, „90 odsto Nemaca bili vernici u
Firera“!
Tu sam
kolumnu (12.6.2025) završio pitanjem: Zašto jedna trećina narodnih poslanika
sadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, evo već ceo mesec, odbija da, svojim
potpisima, formalno verifikuje zahtev studenata za raspisivanje vanrednih
parlamentarnih izbora?
. . .
Umesto da se izjasne da li im je zaista važnije da opstanu u
parlamentu do kraja mandata ovog skupštinskog saziva pod državnim udarom
(dakle, do decembra, ali 2027!) ili da pomognu većinskoj Srbiji da nekako dođe
do vanrednih izbora, SLOS-ovce više zanima takmičenje s Poglavicom u daštanju
(“dašto mi ti dašto?”), sumnjičenju i seirenju
verodostojnosti 400.000 potpisa
građana koje su studenti prikupili u samo jednom danu i u zluradom
prebrojavanju “krvnih zrnaca” beogradskih “Filozofa u blokadi”, na jednoj, i
novopazarskih studenata, na drugoj strani.
Taman kad
se učinilo da su se €fanatični SLOS-ovci konačno, na polzu
cele iskreno antivučićevske političke Srbije, objedinili u „koordinaciji
komunikacije sa EU“, usledila su dva neverovatna manevra koja kao da je
naručio sam Poglavica. Deo SLOS-a predložio je parlamentu akt o otimanju strane
(ruske) imovine u Srbiji, a drugi deo zatražio da se, u proklamativno
vojno-neutralnoj Srbiji, ugasi rusko-srpski centar u Nišu, ali ne i američka
NATO vojnu baza u Uroševcu!
A kao „odbranu“ od tog očitog podastiranja crvenog tepiha Poglavici
kojim bi, u odnosu na takve političke protivnike, trijumfalno ušetao u izbore
kao „2 u 1“, i kao najveći Srbin nad Srbima i kao najveći €fanatik među €fanaticima -
SLOS artiljerija gruva
po studentima kao nekakvim navodnim „litijašima“ i „sledbenicima loknastog
Vagner Isusa“ koji bi da opoziciji uzmu nešto ekskluzivno njeno...
. . .
Šta bi sve – nakon Poglavičine liste za odstrel sudija i tužilaca
koji su, po njegovoj pravnoj ekspretizi, kriminalci koji ruše ustavni poredak i
državu; posle ozakonjenja neustavnog termina “vrhovni komandat”; nakon napadnog
“šminkanja” i oktroisanja Ustavnog suda; posle najavljene “kastracije”
nadležnosti Tužilaštva za organizovani kriminal; nakon najave Poglavičine
abolicije i pomilovanja svih njegovih “lojalista” u slučaju da se sudovi i tužilaštva
osmele da ih tuže i osude – moglo da
usledi i da li je, možda, na redu donošenje još nekih kvazizakonskih spisa i propisa,
na tragu već viđenog u prethodnom veku?
Nešto kao, današnjim jezikom kazano, ozakonjenje diktature
lumpenproleterijata, boteraja, sumnjivog kapitaleraja i ostale gologuzije iz
predvučićevog doba…?
Primera
radi, uvođenje „Šestojanuarske diktature“
(6. siječanj 1929) kralj Aleksandar Ujedinitelj obrazložio je jednostavnom
potrebom: „Između mene i mog dragog naroda više neće biti posrednika, te zbog
toga ukidam Narodnu skupštinu“.
U
svojim memoarima („U borbi za slobodu“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2025), prvi
put objavljenim u Njujorku 1947, za njegova života, nekadašnji vođa Hrvatske seljačke
stranke i potpredsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, dr Vladko Maček, ovako opisuje
vreme neposredno nakon uvođenja „Šestojanuarske diktature“: „Među prvim
diktatorskim zakonima doneseno je pooštrenje ionako već drakonskog zakona o
zaštiti države, zatim zakon o kreiranju centralnog suda za zaštitu države u
Beogradu, bez ikakve prizivne instancije, i naravno uredbu o raspustu sviju
stranaka.“
Šestojanuarska
diktatura označava period diktature u Kraljevini SHS koji je započeo 6. 1.
1929. godine, kada je kralj Aleksandar I Karađorđević raspustio Narodnu
skupštinu, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, političke
skupove, uveo cenzuru, proglasio ideologiju „integralnog jugoslavenstva“ i
državi promenio ime u Kraljevina Jugoslavija.
Da se podsetimo, šta je svemu prethodilo?
Najpre,
„Obznana“ Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od 29. decembra 1920,
kojom je zabranjen rad Komunističke partije (nakon što je postigla veliki uspeh
na prvim posleratnim izborima za Konstituantu i na lokalu) i prokomunističkih
sindikata, zabranjena „svaka razorna propaganda“ i „novine i spisi koji bi
propovedali diktaturu, revoluciju, generalni štrajk ili ma kakvo nasilje“, te
suspendovana razna ustavna, a posebno radnička prava.
Sama
preambula „Obznane“ izgleda kao da ju je pisao neki današnji režimski
propagandista. Tu, pored ostalog, stoji i: „Sa više strana i iz više pouzdanih
izvora, državne vlasti imaju saznanje, da rastrojni i reakcionarni elementi
spremaju ovih dana napad na državu, njeno ustrojstvo i društveni red sa
zadatkom da po ruskom boljševičkom primeru, sve sruše što danas postoji od
zakona, ustanova i dobara javnih i privatnih, a na mesto svega zavedu kao u
Rusiji, vlast, nekoliko ljudi koji će raspolagati životom, slobodom i imanjem
građana, a državu našu otvoriti invaziji stranaca. To oni zovu diktaturom
proleterijata. I pošto smatraju našu državu samo kao jedan sektor na frontu u
borbi koju boljševici vode protiv ostalog sveta — to će oni na tom sektoru
povesti vojnu protiv svetskog kapitalizma, kako bi se srušilo sve i svuda u
svetu, što su do danas stvorili duh, snaga i rad čovečanstva.
Naša
zemlja bi imala, po njihovim zamislima, da ponova potone u krv, da ponova uđemo
kao opet u Rusiji u unutarnje građanske borbe, međunarodne ratove i pljačku
hrane i stoke po selima, i drugog imanja po varošima.
Komunističkom
pokretu su se pridružli pritvorno i podmuklo mnogi javni i tajni neprijatelji
naše zemlje i naroda. Pobeđeni u ratu, gledaju da se posle rata osvete, ovoj
zemlji zamećući u njoj nerede i podržavajući ih i spolja i iznutra. Jedni se,
iako ratni bogataši, upisuju u komunističku stranku, drugi daju novac za novine
koje pišu neistine i draže narod na nezadovoljstvo, treći održavaju vezu sa
inostranstvom i novčanim fondovima iz inostranstva nabavljaju bombe, eksplozive
i oružje, četvrti svim i svačim sprečavaju svaki rad u zemlji i na rđav glas
bez dokaza, iznose sve javne radenike i sav njihov rad. Sve to da bi se zemlja
zbunila, građani postali ravnodušni i ogorčeni na državu.
Nekoliko
stotina ljudi plaćanih iz tajnih fondova idu iz mesta u mesto, sa zbora na
zbor, iz voza u voz, iz kafane u kafanu, ništa drugo ne radeći no muteći javni
mir i ubijajući kod građana poverenje u državu i njenu budućnost. Danas to čini
jedan, sutra drugi, na isti način prekosutra treći itd. jedni za drugim da bi
izazvali uverenje da je odista gotov smak ovog društva i države... Pokušavaju
da šire svoju otrovnu propagandom među vojskom i žandarmerijom, kako bi kao u
Rusiji srušili pored ostalih i te stubove reda, i zaveli mesto njih tzv. crvenu
vojsku i crvenu gardu koje produžuju i danas, kad se ceo svet smiruje, ratove
građanske i međunarodne... Vlada je odlučila da se snaga države stavi u službu
slobode i reda...“
Autor „Obznane“,
ministar unutrašnjih dela Milorad Drašković, ubijen je 21. jula 1921, u
Delnicama, a atentat je izvršila komunistička grupa „Crvena pravda“ (atentator
Alija Alijagić i saučesnici Rodoljub Čolaković i Dimitrije Lopandić).
Zbog
toga je, nakon „Obznane“ koja je, sa pravnog stanovišta, bila samo parče
hartije koje je trebalo da posluži kao sredstvo političkog zastrašivanja, ubrzo
donet i trajni (i mnogo oštriji) Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u
državi, 2. avgusta 1921. godine kojim je KP kao „prevratnička organizacija,
sklona terorističkim metodama, stavljena van zakona, njeni poslanici lišeni
mandata, a propaganda komunizma proglašena zločinom“.
Pooštreni
Zakon o zaštiti države iz 1928. godine bio je ključan zakon donet nakon
atentata na poslanike Hrvatske seljačke stranke u Skupštini, kojim su pooštrene
kazne za „politički kriminal, posebno za radikalne nacionalističke i
komunističke pokrete, u cilju jačanja centralne vlasti“, ali je on zapravo
poslužio kao uvod u Aleksandrovu kraljevsku diktaturu, ograničavajući slobode i
gušeći opoziciju, što je vodilo daljoj destabilizaciji i eskalaciji sukoba,
naročito tzv. hrvatskog pitanja.
Zakon
je uveo strože sankcije za delovanje protiv države, podrivanje ustavnog
poretka, komunističku delatnost i (hrvatski) separatizam, ali je označio i
privremeni prestanak parlamentarne demokratije i prelazak na autoritarni režim
u Kraljevini Jugoslaviji.
. . .
Ne bude li naravoučenija iz istorije 20. veka, ne piše nam se nimalo dobro. Jer,
ako neko od izbora, kao najdemokratskijeg i najpravičnijeg puta za razrešenje
dramatične društvene krize, beži k'o đavo od krsta, jedino za ovakvim ili
sličnim nečim može da posegne. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 12.1.2026)
