Ako
bismo verovali Poglavičinom vidovdanskom zavetu (samo još nekoliko nedelja –
ne meseci – biću predsednik), prošlo je minimum 10 dana otkako on i nije
predsednik Republike jer je podneo ostavku na to mesto.
Doduše,
mi jesmo, to jest on lično i njegovi partijski pajtaši, jesu uveliko u
predizbornoj kampanji, ali izbori nisu raspisani, a po najnovijoj njegovoj (36.
od početka prošle godine) predsedničkoj paralaži, nekih tamo, neznano kojih,
izbora biće tek za tri meseca, tj. za Mitrovdanak – hajdučki rastanak.
O Svetom
Pantelejmonu muk. Zanemeli i rusoljubi, no i ukrofili; snom mrtvijem zaspali elektronski
i pisani vučićoidi. Tek, horska satanizacija 100 navodno „vetiranih“ kandidata
sa studentske liste, Orbanova truba iz Guče i poglavica Lav Koji Sedi Na Dve
Hoklice (LKSNDH) osobno ispod šatre u Belegišu, o Svetoj Petki Trnovoj, prekriše
Zelenskog k'o „snjegovi i šaš“.
Karl
Marks je napisao nešto što bi se, u najslobodnijem smislu, moglo protumačiti i
ovako: Čovek misli onako kako mu stomak nalaže. Ili, sasvim precizno: „Roba je,
pre svega, spoljni predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske
potrebe bilo koje vrste. Priroda ovih potreba, da li one, na primer, potiču iz
želuca ili iz fantazije, ne menja stvar.“
Birač,
dakle, pojedinac glasa i stomakom. A voli da virne i u susedno dvorište i pogleda
i u komšijin tanjir. Poglavica zna
za jadac, pa je, idući u susret događajima, tj. mogućim izborima, sve iščitavajući
starog dobrog Makijavelija, gladnim i zavidnim biračima, omogućio da negativnu
energiju isprazne na tajkunskom portal Kosibreti, s namerom da, ipak, on sam
iskontroliše štetu, a da mu se stvari, ne daj Bože, ne otrgnu kontroli, tj. da
se tim temama slučajno ne pozabavi neki hrabar tužilac ili sudija.
Nikolo
Makijaveli je, naime, u „Firentinskim povestima“ - pripisujući ove reči vladaru
Firence Pjeru di Kozimu de Medičiju, protiv koga su, pre tačno 560 godina, u
avgustu 1466, firentinski plemići i vladaočevi korumpirani saveznici
organizovali zaveru – ovako opisao pogubne posledice „prodaje pravde“
(korupcije) i kršenja zakona u državi: „Sada spoznah koliko sam se silno
prevario, kao čovek koji malo poznavaše prirodnu pohlepu svih ljudi, a najmanje
vašu: jer vama nije dovoljno što ste u ovolikome gradu vladari i što vas malo
ima one časti, dostojanstva i koristi kojima se nekada znahu dičiti mnogi
građani; nije vam dosta što ste između sebe podelili dobra svojih neprijateja;
nije vam dosta što možete sve druge pritisnuti javnim teretima, dok vi, lišeni
njih, uživate sve javne pogodnosti; nego svakome nanosite svakovrsne nepravde.
Otimate imovinu bližnjega svoga, prodajete pravdu, izbegavate građanske
presude, tlačite miroljubive ljude, uzdižete drznike. Ne verujem da u celoj
Italiji ima toliko primera nasilja i lakomosti koliko ih ima u ovom gradu.“
. . .
Konačno,
1. decembra 1933, na osnovu Ermächtigungsgesetz, legalni i legitimni Firer
doneo je „Zakon o obezbeđivanju jedinstva partije i države“ (nem. Gesetz zur
Sicherung der Einheit von Partei und Staat) kojim je NSDAP i de iure postala
država, a država partij(sk)a.
Članom
1. ovog zakona, NSDAP je definisan kao „nosilac nemačke državne ideje“ i
proglašen „neraskidivo vezanim sa državom“, čime je obezbeđen apsolutni monopol
nacionalsocijalističke partije. Prethodno je, da podsetimo, u julu 1933, već donesen
zakon kojim su sve stranke osim NSDAP zabranjene. Novim zakonom je izbrisana
granica između partijskih funkcionera i državnih službenika, uvedeni su posebni
partijski i državni sudovi za državne nameštenike koji nisu pokazivali
zadovoljavajuću lojalnost prema nacističkom pokretu ili državi, čime su nacisti
preuzeli apsolutnu kontrolu nad sudstvom, policijom, vojskom i državnom
administracijom.
Više
se nije znalo gde je počinjala ili se završavala država ili neka njena
institucija, a odakle je počinjala partija ili neka njena paraorganizacija.
Preplitanje nadležnosti značilo je pokoru države pred jedinom partijom. Firer
je postao država, a država Firer koji je postao i vrhovni arbitar iznad države,
ustavnosti i zakonitosti.
Jedan
od onih iz najbližeg Firerovog kruga Rudolf Hes je govorio: „Država je partija,
a partija je Hitler.“
Bio je
to poslednji čin „glajhšaltovanja“ (Gleichschaltung), odnosno nasilne
„sinhronizacije“ države i društva.
Ovaj
zakon je ukinut tek 20. septembra 1945, naređenjem Savezničkog (okupacionog) kontrolnog
saveta, u okviru procesa denacifikacije nacističke Nemačke.
. . .
A u
međuvremenu, i dalje ne odustajući od teško zaustavljivog puta u neprosvećenu
diktaturu, poglavica LKSNDH je, najpre, potkraj leta 2024, najavio „uvoz“
stranih fakulteta (mogu i bez akreditacije), a onda je, u zenitu
studentsko-građanske bune, umesto ruke pomirenja usledio frontalni napad na
univerzitete, srednje i osnovne vaspitno-obrazovne ustanove. Profesori su ucenjivani isplatama
plata, dramatično im je smanjena proporcija naučnoistraživačkog u odnosu na „predavački“
rad. Potom je, sve „uzinat“, uz
oznaku „hitno i neodložno“, rasparčavanjem i otimanjem pojedinih departmana sa
niškog Filozofskog fakulteta, osnovan Fakultet srpskih studija; Srpska
pravoslavna crkva je najavila osnivanje „svog“ Univerziteta „Sveti Sava“ i
ponovno „izvlačenje“ Bogoslovskog fakulteta iz okvira Beogradskog univerziteta;
dok je Dositejev naslednik u resoru prosvete naglas rehabilitovao ideju o
vraćanju novosadske Zmaj Jovine gimnazije Crkvi...
Pre toga, išla je suluda
pešadijsko-artiljerijska priprema Operacije „Studenti i ćaci koji hoće da uče“.
"Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i
praporci" – molio je prvi popečitelj prosveštenija u Praviteljstvujuščem
sovjetu serbskom (1811) Dositej Obradović.
„Ne
upisujte decu na blokaderske fakultete – vratiće vam ih u kovčegu!“, upozorio je
roditelje budućih studenata, 31. marta ovog proleća, sa Ružičanstvene TV, Dositejev
kolega iz vlade, današnji ministar za javna ulaganja.
Taj
kum Poglavice svega ovoga što jeste da jeste i što nije da nije kod Srbalja,
narednih je meseci sve to potanko izobjašnjavao: „Zbog blokada univerziteta u
narednim godinama ćemo imati manjak stručnog kadra, što je posledica neodgovorne
politike i pokvarenih političkih ambicija ljudi koji vode univerzitete... Guraju
decu da lepe nalepnice, obilaze teren, pojavljuju se na tribinama i bave se
onim što nije posao studenata. Dolazimo u situaciju da će naši univerziteti i
naredne godine pretrpeti veliki udarac jer će znatno manje studenata
diplomirati... Taj problem osetićete tek u narednih pet, šest, sedam godina.
Zbog bahatosti onih ljudi koji su nam uništili univerzitet...“
A onda
su – ekspresno, usred leta, a pred novu školsku i izbornu godinu, pod okriljem
vrelih noći, takoreći bez javne rasprave, kao još jedan vid osvete prosvetno-obrazovnom
sistemu zbog dvogodišnjeg neposluha, masovnih protesta i obustava rada –
najavljene izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV).
Predviđeno
je uvođenje rigoroznih kazni za prosvetne radnike, smanjivanje uticaja
roditelja i učenika, i pojačavanje političke kontrole nad školama, uz opasnost
da škole – kako su to primetili iz Zelefea – „postanu stranačke ispostave,
učenici podanici, roditelji statisti, a nastavnici činovnici čiji je zadatak da
ćute“.
Učenicima
se ukida pravo na samoinicijativno organizovanje (u debatne klubove, sekcije,
neformalne inicijative itd) van zvaničnog učeničkog parlamenta. Istovremeno, zakon
omogućava brže i strože reagovanje i udaljavanje učenika, već tokom
disciplinskih postupaka.
Menja
se sastav i ovlašćenja saveta roditelja i uslovi za razrešenje članova školskih
odbora, proširuje se mogućnost prinudnog premeštaja učenika kaznenom merom,
uvodi se licenciranje nastavnika, direktora i sekretara škola. Uticaj Saveta
roditelja se svodi na puki dekor prilikom odlučivanja o školskom programu,
izboru udžbenika i finansijama.
Dodatno
se koncentriše moć pojedinaca u odlučivanju o pitanjima obrazovanja i vaspitanja,
učvršćuje i proširuje politička kontrola i kreira atmosferu straha u školama.
Pojačavaju
se mehanizmi pritiska na nastavnike, u cilju njihovog političkog
disciplinovanja, uključujući mogućnost gubitka licence i radnog mesta zbog profesionalnog
ili građanskog delovanja na planu protivljenja represiji i urušavanju
obrazovanja i zdravog društva.
Neprecizne
zakonske formulacije tipa „ometanje nastave“ ostavljaju prostor za zloupotrebe
i sankcionisanje nepodobnih nastavnika i učenika.
. . .
U
sklopu procesa „glajhšaltovanja“, tj. upodobljavanja društva i države sa ideologijom
i programom jedine stranke, nemački obrazovni sistem je, od 1933. godine, tj. nakon
donošenja Zakona o prenosu (svih) ovlašćenja (na kancelara lično), doživeo
radikalnu ideološku transformaciju u cilju indoktrinacije dece i omladine.
Na
osnovu Zakona o obnovi profesionalne državne službe
(Gesetz zur Wiederherstellung des Berufsbeamtentums), od 7. aprila 1933, koji
je primenjen na sve nivoe obrazovanja, “sve po zakonu” su odstranjeni i otpušteni
iz službe politički i ideološki nepoželjni učitelji, nastavnici i univerzitetski
profesori. Svi preostali nastavnici morali su da pristupe
Nacionalsocijalističkom savezu učitelja (Nationalsozialistischer Lehrerbund –
NSLB), a deo njih je poslat u specijalne kampove, u kojima su morali da prođu kroz
ideološku i političku indoktrinaciju.
Na temelju Zakona protiv prenaseljenosti u nemačkim
školama i univerzitetima (Gesetz gegen die Überfüllung deutscher Schulen und
Hochschulen), donetom 25. aprila 1933, drastično je ograničen upis nearijevske dece
u srednje škole i visokoškolske ustanove.
Školski programi i planovi su upodobljeni sa političkim
ciljevima jedine partije. Obavezni i centralni nastavni predmeti postali su:
rasna biologija (eugenika), gde su đaci učeni teorijama o superiornosti
arijevske rase; te, istorija koja je glorifikovala nemačku prošlost i širila
mit o tome da je Nemačka izgubila Prvi svetski rat zbog "izdaje
unutrašnjih neprijatelja".
I, uopšte, vaspitanje u periodu nacističke Nemačke, od
1933. godine, imalo je dosta sličnosti s vaspitanjem u Sparti. Primarni značaj je
pridavan fizičkom vaspitanju, a potom moralnom vaspitanju. U
fokus je stavljena fizička kultura, kako bi se dečaci pripremili za vojsku, a
devojčice za rađanje dece. Za dečake je boks postao obavezan predmet.
Data
je važnost i radno-tehničkom vaspitanju, jer se smatralo da samo napornim radom
Nemačka može da izađe iz ekonomske krize i izbegne propast. Intelektualnom
vaspitanju se nije previše pridavao značaj, jer je vladajući stav bio da je omladinu
potrebno obrazovati do onog nivoa koji će biti dovoljan da odgovore potrebama
nacističke Nemačke. Kad je o
estetskom vaspitanju reč, tu su se potencirali simbolika, urednost, red, rad i
disciplinu.
Vaspitne ustanove su strogo podeljene na osnovu
pola. Dečaci su vaspitavani da postanu agresivni, poslušni i lojalni vojnici
spremni na žrtvu za državu, a devojčice su, kroz predmete poput domaćinstva i
nege, obučavane da budu majke i domaćice koje će podizati novu generaciju
arijevaca.
U
knjizi „Hitlerovi jahači apokalipse“ (Agnosta, Beograd, 2018), Zoran S.
Cvetković , među 13 organizacionih celina SS-a (Schutzstaffel; zaštitna
jedinica), ubraja i „Glavnu upravu odeljenje SS-obergrupenfirera (generala)
Augusta Hajsmajera“, kao svojevrsnu ideološku obrazovnu centralu SS-a koja je
bila nadležna za „Nacionalnopolitičke vaspitne ustanove“ (nem.
Nationalpolitische Erziehungsanstalten, zvanično skraćeno NPEA). To su bile
elitne srednje škole internatskog tipa koje su osnivane nakon dolaska nacista
na vlast, sa primarnim ciljem da odgajaju i školuju buduću političku, vojnu i
administrativnu elitu Trećeg rajha.
Ova
Glavna uprava je, kao ideološko središte, imala presudan uticaj na obrazovanje
nemačke dece i omladine, pošto je njen šef Hajsmajer uspeo da svoju nadležnost
proširi i na sve državne škole, sa ciljem da najtalentovanije učenike prevede u
jednu od NPEA ustanova, u kojima bi ovi učenici bili obrazovani i pripremani da
zauzmu mesto buduće nacionalsocijalističke elite.
Sve ove mere “glajhšaltovanja” poslužile su kao temelj za totalitarnu nacističku
indoktrinaciju i potpunu kontrolu nad mladim umovima, što je potom i
formalizovano obaveznim članstvom tih učenika u organizacijama poput
Hitlerjugenda. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 10.8.2026)
