Kampanja za otpriznavanje Kosova u CG - prazna priča ili politički zaokret?

Demokratska narodna partija Milana Kneževića pokreće kampanju za povlačenje priznanja Kosova u Crnoj Gori, uz najavu serije političkih inicijativa na lokalnom i državnom nivou. Analitičari ocenjuju da je reč o potezu sa jakom političkom simbolikom, ali i poručuju da bez jasne reakcije Srbije takve inicijative teško mogu imati konkretan efekat.

Knežević, koji je inicijator povlačenja priznanja, najavio je veliki skup u Podgorici 10. maja, na kojem će se govoriti upravo o toj temi. Kako tvrdi, 85 odsto građana Crne Gore ne podržava nezavisnost južne srpske pokrajine, te podseća da je bivši premijer Duško Marković svojevremeno izjavio da su morali da donesu takvu odluku pod pritiskom međunarodne zajednice.

- Smatramo da je sazrelo vreme nakon svih onih turbulencija koje smo imali u vladi Milojka Spajića da krenemo s rešavanjem ovih identitetskih i ideoloških pitanja koja su veoma važna i za srpski narod i za pravoslavni narod u Crnoj Gori. Zbog toga smo se i odlučili da pokrenemo ovu inicijativu - kazao je Knežević za RTS.

Najavio je da će inicijativa početi od Zete kao prve opštine koja će kroz glasanje odborničke većine već 12. maja doneti deklaraciju o povlačenju odluke o priznanju Kosova na teritoriji Zete. Očekuje, kaže, da će onda otpočeti niz sednica lokalnih samouprava na teritoriji Crne Gore, a onda kao poslanički klub najavio i podnošenje predloga rezolucije Skupštini Crne Gore.

- Tom rezolucijom bi se Vlada Crne Gore obavezala da povuče odluku o priznanju nezavisnosti Kosova - konstatovao je.

Vladislav Dajković, predsednik Slobodne Crne Gore, za Direktno ističe da je ova inicijativa DNP-a pre svega važna zato što konačno vraća jednu od ključnih nacionalnih tema u žižu javnosti.

- Jer, da budemo potpuno otvoreni, priznanje "Kosova" od strane tadašnje vlasti Mila Đukanovića bila je jedna od najvećih bruka u savremenoj istoriji Crne Gore. To nije bila odluka u interesu građana, već odluka režima koji je radio protiv većinske volje naroda i protiv istorijskih, državnih i duhovnih veza koje Crna Gora ima sa Srbijom i srpskim narodom - naglašava Dajković.

Zato je, kaže, dobro i zdravo za društvo da se ta tema ponovo otvara.

- Nije normalno da se o tako krupnim pitanjima ćuti, niti da se pod tepih gura nešto što očigledno nikada nije dobilo puni demokratski legitimitet. Međutim, ono što danas vidimo jeste potpuna politička nedoslednost aktuelne vlasti. Oni koji su došli na talasu promena i obećanja da će ispravljati nepravde prethodnog režima, danas ćute o jednoj od najvećih nepravdi. To jasno pokazuje da su im fotelje i "dobri odnosi sa stranim centrima moći" važniji od istine i pravde - kaže Dajković.

Napominje da, ako vlast zaista želi da pokaže da je drugačija od DPS-a, onda mora imati hrabrosti da otvara i rešava ovakva pitanja, a ne da beži od njih.

- Zato ovu inicijativu vidim kao važan prvi korak, ne samo ka eventualnom povlačenju priznanja, već ka vraćanju dostojanstva Crnoj Gori i njenim građanima - zaključuje Dajković.

S druge strane, politički analitičar Cvijetin Milivojević za Direktno kaže da je za ponovno uspostavljanje dobrih odnosa između Srbije i Crne Gore neophodna obostrana volja, uz poštovanje osnovnog diplomatskog principa reciprociteta.

- U diplomatiji je krunski princip reciprocitet - odnos dveju zemalja koje funkcionišu na osnovu interesa, "koliko ja tebi, toliko ti meni". Nažalost, sadašnja vlast u kontinuitetu od 14 godina, ali i prethodna za vreme koje je Crna Gora i priznala tzv. Kosovo, nisu učinile ništa da makar simbolički, diplomatskim putem upozore Crnu Goru da čin priznanja Kosova znači i nepriznavanje Srbije u njenim granicama. Kada je Crna Gora priznala Kosovo, ona je faktički prestala da priznaje Srbiju u njenom teritorijalnom integritetu - smatra Milivojević.

On dodaje da Srbija ne mora da povuče isti potez, ali da bi trebalo da pošalje jasnu političku poruku.

- Ne kažem da Srbija treba da uzvrati istom merom, ali bi morala da signalizira da bi mogla to da uradi. Crna Gora se, kao i Makedonija, odvojila bez ispaljenog metka, uz saglasnost Srbije, i ne vidim zašto takav potez nije praćen uzajamnim poštovanjem. Ako nas priznaju na 85 odsto teritorije, logično je da postoji neka vrsta reciprociteta. Nisam političar, pa da govorim o konkretnim potezima, ali poruka mora biti jasna - upozorava on.

Milivojević ocenjuje i da je dosadašnja politika Srbije primer nedoslednosti.

- To se može banalizovati do apsurda - recimo, u Severnoj Makedoniji postoji Zapadna Makedonija gde Albanci imaju apsolutnu većinu i gde su se u određenim periodima pojavljivale ideje o formiranju posebne državnosti. Slična situacija je i u Crnoj Gori, u oblasti Malesije, gde takođe živi većinsko albansko stanovništvo. Kada bi Srbija htela da odgovori istom merom, mogla bi, hipotetički, da povuče radikalne poteze i otvori pitanje autonomije tih područja, uz očekivanje da se zauzvrat izvrši pritisak na Prištinu ili Tiranu da promene stav prema Srbiji. Međutim, to je upravo primer banalizacije - pokazatelj koliko bi takav pristup bio neodgovoran i koliko zapravo naša diplomatija ne koristi ni mnogo umerenije, legitimne mehanizme koji joj stoje na raspolaganju – navodi Milivojević.

Na kraju ističe da fokus ne bi trebalo da bude na potezima političkih aktera u Crnoj Gori, već na reakciji Srbije.

- Ne gledam šta će raditi stranke srpskog bloka u Crnoj Gori, iako je to lepo mada je trebalo to od početka da rade. Ključno je kako reaguje Srbija, jer je princip reciprociteta temelj savremenih diplomatskih odnosa - zaključuje Milivojević.

Crna Gora priznala je nezavisnost tzv. Kosova oktobra 2008, a istog dana takvu odluku donela je i vlada Makedonije. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 21.4.2026)

Srljamo u provaliju i totalni mrak, u junu ćemo znati sve! Cvijetin Milivojević

Ćacistan: Zabranjeni grad!

Mrdićevi zakoni su bili priprema za OVO

Prokletstva malih razlika

Politikolog Cvijetin Milivojević smatra da je EU dala Aleksandru Vučiću još malo vazduha pretnjom da će zamrznuti milijardu i po evra namenjenog za državne projekte. Venecijanska komisija tek treba da izvesti o situaciji u vezi s vladavinom prava, medijima i izborima. Ova halabuka donekle ide Vučiću

u prilog jer zbog angažovanja opozicije da Evropa pomogne, -optužuje ih da traže sankcije za sopstveni narod. Među prvima je zaključavanje kase EU.

Milivojeviću ovo nije najvažniji događaj ovog meseca, vec 13-godišnjica potpisivanja i ratifikovanja Briselskog sporazuma za sta su zasluzni svi, od Nikolića, Dačića, demokrata tada na celu s Đilasom.

[Bilo je reči i o razjedinjenoj patriotskoj opoziciji i eurofanatičnoj koja je jedinstvenija i o tome zašto bi treća lista opozicije radila direktno za Vučića. Objasnio je i tri faze u obesmišljavanju izborne volje građana, načine na koje se svakodnevno krši ustav i za koliko milijardi nas je EXPO u ovom trenutku zadužio. Bilo je reči i o "državama" unutar države Srbije, zapravo unutar Beograda. (podcast “Pravi odgovor”, novinar i voditelj Nada Grujić, 23.4.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=BG6Qv1FeIpE

Radomir Diklić i Cvijetin Milivojević za Naš portal: Novac EU „na ledu“ dok Srbija ne ispuni tri ključna uslova

Evropska komesarka za proširenje Marta Kos poručila je da su vladavina prava, slobodni izbori i medijske slobode nepremostivi uslovi za pristup Planu rasta. Sagovornici za Naš portal ocenjuju da je Brisel prešao sa politike „gledanja kroz prste“ na princip „uzmi ili ostavi“.

Evropska komesarka za proširenje Marta Kos potvrdila je juče u Briselu da će Srbija moći da računa na 1,5 milijardi evra iz Plana rasta za Zapadni Balkan tek onda kada u potpunosti primeni zaključke Venecijanske komisije o izmenama pravosudnih zakona, održi slobodne i poštene izbore, i osigura slobodu izražavanja i medija.

Iako su uslovi oštri, premijerka Srbije Ana Brnabić pokušava da zadrži optimističan ton. Ona je izjavila ranije da ne veruje da će Kos tražiti zamrzavanje fondova, ističući da „ne bi bilo fer da to učini pre nego što Venecijanska komisija iznese svoje konačno mišljenje“.

Potvrdila je da je Vlada prošle nedelje dobila nacrt mišljenja Venecijanske komisije na set izmena pravosudnih zakona, ocenivši ga kao „fer i balansiran“, dok se konačni odgovor Brisela očekuje u junu.

Analitičar Cvijetin Milivojević smatra da izlaganje Marte Kos ukazuje na širi, nepovoljan trend po region. Prema njegovim rečima, izveštaj koji je komesarka predstavila jasno pokazuje da zemlje kandidati nisu više prioritet za EU.

„Ona je faktički prenela trenutni stav evropske administracije da se sa Zapadnog Balkana ozbiljno računa samo na Crnu Goru. Odjednom je jedan od favorita postala Ukrajina, što je neobično s obzirom na to da je zemlja u ratnom stanju. Iz toga možemo zaključiti da niko drugi više nije prioritet za EU“, kaže Milivojević za Naš portal.

On ocenjuje da put ka evropskim fondovima više nije popločan opštim obećanjima, već konkretnim ultimatumima o zamrzavanju sredstava ukoliko se ne ispune uslovi.

„Da bi se sredstva odmrzla, neophodno je ispuniti tri uslova. U fokusu je reforma pravosuđa gde će Srbija, nakon izveštaja Venecijanske komisije, imati sužen manevarski prostor i mogućnost da kaže samo ‘uzmi ili ostavi’. To direktno podrazumeva obustavu primene takozvanih ‘Mrdićevih zakona’“, objašnjava Milivojević.

Poseban test za vlast biće odnos prema kritičkoj javnosti, ističući zahtev Brisela da se „stane sa operacijom faktički gašenja medija, koja je uveliko u toku“.

Sa ovim ocenama slaže se i nekadašnji ambasador u Francuskoj i predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, Radomir Diklić, koji ističe da Evropska komisija sada „pomno prati“ svaki korak Beograda.

„Ima sve manje prostora za bilo kakav „popust“. Kriterijumi za dobijanje milijardu i po evra pomoći trenutno nisu ispunjeni, a ta sredstva su ključna kako za nove investicije, tako i za osposobljavanje administracije“, navodi Diklić.

Posebnu pažnju javnosti privukao je i razgovor Marte Kos sa rektorom Vladanom Đokićem u Briselu. Diklić ocenjuje da taj susret nosi snažnu poruku podrške akademskoj zajednici koja je pod stalnim pritiscima.

„Evropska unija podržava autonomiju univerziteta jer su oni ti koji stvaraju elitu koja će sutra davati doprinos radu Unije kada Srbija u nju uđe“, ističe Diklić.

Komentarišući spekulacije o političkom angažmanu rektora, on naglašava da Đokić „nije ušao u politiku“, ali da je njegova pozicija interesantna Briselu upravo zbog uloge koju akademska zajednica ima u demokratskim procesima.

Sagovornici Našeg portala zaključuju da milijardu i po evra pomoći, koja bi trebala da bude usmerena delom u nove investicije, delom u osposobljavanje administracije, nije ništa novo, samo što je ton iz EU ovog puta zaoštren, a prvi test će biti izveštaj Venecijanske komisije. (nasportal.info, portal, Isidora Martać, 21.4.2026)

Godišnjica prvog Briselskog sporazuma: (Ne)povratne promene (ne)ustavnih odluka?

Pre trinaest godina, 19. aprila postignut je prvi Briselski sporazum. Tada ga je parafirao Ivica Dačić kao premijer Srbije, dok je prvi potpredsednik vlade bio Aleksandar Vučić.

Povodom 13. godišnjice Briselskog sporazuma Vučić, predsednik Srbije, je izjavio u intervjuu za Kosovo onlajn da 19. april 2013. godine nije bio lak dan, već dan pun kompromisa u gotovo nemogućim uslovima, ali da je taj dokument bio najmanje loše što se u tom trenutku moglo dobiti.

A, šta je pisalo u tom dokumentu?

Kao najvažnija obaveza za Prištinu navodila se formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) koja je trebalo da bude formirana još 2014. godine. Ona do dan danas ne postoji.

Srbija je tim sporazumom pristala na primer da se 2013. održe prvi lokalni izbori na Kosovu u skladu sa kosovskim zakonom i međunarodnim standardima, te da će sudske vlasti biti integrisane i funkcionisaće u okviru pravnog sistema Kosova.

Dalje, da će na Kosovu postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu Kosovska policija. “Sva policija na severu Kosova će biti integrisana u okvir Kosovske policije. Plate će isplaćivati samo Kosovska policija”, piše u sporazumu.

Dodatno da će članovima drugih srpskih bezbednosnih struktura biti ponuđena mesta u ekvivalentnim kosovskim strukturama i tako dalje.

Ipak, Vučić je u tom intervjuu poručio da bez obzira na “pritiske, Srbija neće prihvatiti i priznati kosovsku nezavisnost i da nema te vlade koja to može da učini u budućnosti”.

Realnost za kosovske Srbe danas je takva da zbog primene Zakona o strancima u svojim opštinama moraju da prijave privremena boravišta zato što su sa srpskim ličnim kartama na PU Kosovska Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i drugim gradovima na Kosovu stranci u svom dvorištu.

Od srpskih institucija ostala je škola i bolnica. A, pitanje njihove intergacije inteziviralo se pred primenu Zakona o strancima.

Vreme nakon 19. aprila 2013. godine

Politikolog, Cvijetin Milivojević za Alternativnu kaže da na Kosovu danas nemamo ništa od onoga što smo imali do 19. aprila 2013. godine.

“U onih 15 tačaka sporazuma ni na jednom mestu se ne pominje termin Srbija. Ona je proterana tim sporazumom sa Kosova i Metohije. Što je najtragičnije, taj sporazum je zajedničko nedelo tadašnje i sadašnje vlasti. Dakle, personalno potpisao ga je, odnosno parafirao tadašnji premijer Ivica Dačić uz sasluženije tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića. A, u Narodnoj skupštini Republike Srbije za glasanje za ratifikaciju tog sporazuma glasala je u tom trenutku najjača opoziciona stranka, Demokratska stranka, čiji je predsednik bio Dragan Đilas”, objašnjava Milivojević.

Podseća da je nakon usvajanja tog sporazuma obećan referendum o njemu, ali se on nije dogodio.

“Zajedničkim snagama su Dačić i Vučić slagali građane Srbije. Taj referendum ne samo da nije održan o prihvatanju ili neprihvatanju Briselskog sporazuma, nego su tadašnji predsednik Republike, gospodin Nikolić, i tadašnji ministar pravde, magistar Nikola Selaković, pisali ne molbu, nego rekao bih naređenje Ustavnom sudu Srbije da se on proglasi nenadležnim u ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma”, ukazuje naš sagovornik.

Ocenjuje da je ovaj potpisani sporazum neustavan, ali da se Ustavni sud Srbije tada proglasio nenadležnim.

“Oni su rekli da su nenadležni zato što je reč o običnom pravnom aktu, a ne o sporazumu koji izaziva međunarodnopravne reperkusije. Samo sedam dana posle toga Aleksandar Vučić je rekao da će Srbija preuzeti i primeniti sve međunarodnopravne obaveze koje je prihvatila Briselskim sporazumom. Dakle od tada to stanje traje punih 13 godina. Za 13 godina Srbije je sve manje na Kosovi i Metohiji, i u formalnom i u praktičnom smislu, a i Srba na Kosovu i Metohiji je sve manje”, pojasnio je Milivojević.

Formiranje ZSO kasni 12 godina

Vučić je u intervjuu za Kosovo onlajn rekao i da je uveren da Priština neće osnovati Zajednicu srpskih opština, te da očekuje da ga sada neki “poluprijatelji“ pozivaju na zajedničke sastanke sa predlogom da to ne bude ZSO, već nešto slično, i ponovo u kosovskom sistemu.

“U prvom Briselskom sporazumu je napisano da je jedina obaveza prištinskih vlasti formiranje ZSO. Ona je morala da bude formirana prema tom sporazumom do februara 2014. godine. Dakle, kasni 12 godina”, podseća Milivojević.

Dalje ukazuje da je obrazloženje za to to što su svi kosovski premijeri, odnosno svi pregovorači u Briselu govorili da to ne može da se učini zato što Ustav Kosova ne prepoznaje kategoriju zajednice opština sa etničkim predznakom.

“To je paradoks. Kosovo ima svoj Ustav od 2008. godine i svi njihovi predstavnici poštuju njegovo slovo. Republika Srbija odnosno Srbija, ima dvovekovnu Ustavnu istoriju. A, u Ustavu (iz 2006. godine prim. aut.) te zemlje piše u preambuli da je Kosovo i Metohija suštinska autonomija u okviru Republike Srbije”, priča naš sagovornik.

Dodaje da dolazi jedna generacija mladih ljudi odnosno studenski pokret, koji na pitanje šta je vaš program za Kosovo, vraćaju stvari upravo na nultu tačku – “naš program za Kosovo je ono što piše u preambuli Ustava Republike Srbije”.

A, u njoj piše da je “Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima”.

“Još uvek nije sve izgubljeno”

Nakon potpisivanja prvog Briselskog sporazuma usledilo je potpisivanje i/ili prihvatanje drugih – Briselski iz 2015. godine, Vašingtonski sporazum, francusko-nemački predlog, zaključno sa aneksom Ohridskog sporazuma 2023. godine.

“Predsednik naše Republike je, koliko sam ja informisan, bez mandata Vlade Republike Srbije prihvatio usmeno francusko-nemački plan. Navodno nije pisani. Uprkos tome što je usmeno prihvatio taj plan, on je posle toga prihvatio i plan o implementaciji njega, a to je Ohridski sporazum. Što će reći da je predsednik Republike prihvatio de facto stanje da je Kosovo nezavisna država”, ukazuje Milivojević.

Sagovornik Alternativne podseća na Bečku konvenciju o međunarodnom sporazumevanju i pojašnjava da svaka država može da istupi iz nekog međunarodnog sporazuma, a između ostalog pod dva uslova:

“Jedan uslov je ukoliko se utvrdi da osoba koja je prihvatila neki sporozum, recimo u našem slučaju predsednik Republike, među svojih osam ustavnih nadležnosti nema nijednu ustavnu nadležnost koja se tiče mogućnosti da on prihvata ili ne prihvata smanjenje teritorije Republike Srbije za 15 posto. Dakle, to je urađeno protivustavno”, naglašava Milivojević.

Dalje, sa stanovišta našeg prava ukazuje da se mora znati ko ima pravo da potpisuje međunarodne ugovore. “To je Vlada RS odnosno predstavnik Vlade kome je ona dala mandat. Koliko sam informisan Vlada RS nije dala mandat predsedniku Republike da on prihvati usmeno ili pismeno to što je potpisao. To je jedan argument koji ide u prilog tome da stvar nije izgubljena do kraja.”

A druga stvar, podseća Milivojević, nije ispunjena jedna jedina stvar koja je obaveza Prištine (formiranje ZSO prim. aut.).

“Prema Bečkoj konvenciji u međunarodnom sporazumevanju čije je Srbija član vi imate pravo da bez posledica izađete iz nekakvog sporazuma ako druga strana nije ispunila svoje obaveze. Kao što vidimo Srbija je ispunila ne samo ono što su obaveze prema Briselskom sporozumu, nego i više od toga, a kosovska strana nije ispunila jednu jednostavnu obavezu”, upozorava Milivojević.

Zaključuje da Vučić umesto što se bavi podsećanjem na to šta nije uradila kosovska strana, njega Milivojević podseća na Bečku konvenciju: “Zašto Srbija nije izašla iz prvog Briselskog sporazuma? To je pitanje za njega lično”. (portal alternativna.com, Kosovska Mitrovica, Milica Srejić, 20.4.2026)

Cvijetin Milivojević: Srpska opozicija da izvuče pouke iz mađarskih izbora! | "Bez pardona"

Cvijetin Milivojević, jedan od najčešćih Danilovih sagovornika u poslednje dve godine, nije bio gost emisije BEZ PARDONA od 31. jula 2025. godine. Početak razgovora u ovom izdanju emisije obeležio je osvrt na tu letnju epizodu, koja se okončala Danilovim simboličnim poklonom Cvijetinu, ali i uzvratni gest zahvalnosti u vidu Cvijetinovog poklona Danilu - dve njegove knjige, prvu i poslednju: ''Na prvu loptu'' i ''Destrukcija rekonstrukcije''. Razgovor se nastavlja Cvijetinovim podsećanjem na cenzuru pod kojom se već godinama nalazi na televizijama N1 i Nova S, kao i zvanično objašnjenje zbog čega je to tako: profesionalnu saradnju sa opštinom Čajetina i njenim predsednikom Milanom Stamatovićem. Kada je reč o medijima, podseća gledaoce na sporove koje vodi sa aktuelnim i nekadašnjim gradonačelnicima Beograda, a najavljuje i da će prvi put u životu tužiti pojedine tabloide i televizije zbog neistina koje su pisali i govorili o njemu. Uslediće deo emisije posvećen analizi parlamentarnih izbora u Mađarskoj. Cvijetin izvlači neke paralele između programa stranke Petra Mađara i studentskog pokreta u Srbiji, gde kao najvažniju sličnost vidi borbu protiv korupcije, a kao ključnu pouku činjenicu da se tamošnja opozicija povukla i podržala lidera stranke Tisza. (KTV Zrenjanin, emisija “Bez pardona”, zvanični youtube kanal “Bez cenzure”, bezcenzure.rs, voditelj Danilo Vidaković, 14.4.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=5z8MhOyKRLg&pp=ygULYmV6IHBhcmRvbmE%3D

Da li će Vučić da raspiše „letnje izbore“ u slučaju mira na Bliskom istoku?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je rekao da „ako bude video da je kriza velika, ništa od letnjih izbora“, ali i da, „ako bude video da se sklapa mir, ne isključuje takvu mogućnost“.

Budući da je samo dan nakon ove Vučićeve izjave stao rat na Bliskom istoku, pitali smo analitičare da li će biti letnjih izbora. Posebno jer je pre dve večeri, Vučić rekao da izbori mogu da budu „do 10. jula“.

Cvijetin Milivojević i Dragomir Anđelković slažu se da Vučić ne meri da li će izbori biti kad daju spoljnopolitičke okolnosti, nego „kad njemu bude najviše odgovaralo“.

MILIVOJEVIĆ: „VUČIĆ NE MOŽE DA VRATI PODRŠKU KOJE JE IMAO 2023“

Politički analitičar Cvijetin Milivojević naveo je da će izbora biti kada predsednik bude ocenio da može da osvoji najviše glasova.

„Izbora će biti kada njemu istraživanja koja naručuje – on ima dnevne fokus grupe – kažu da je to taj zenit i da više ne može da dobije… On je već dugo u silaznoj putanji i njemu je maksimum koji može osvojiti na izborima 40%. Da je to tako, pokazali su i rezultati u ovih 10 opština gde je on imao apsolutnu većinu, apsolutnu podršku na pretprošlim izborima, a ovaj put je faktički došao u situaciju da u polovini od tih 10 opština, gde je bilo njegovo najjače biračko telo, građanska lista koju su podržavali studenti osvaja između 40 i 48,5% glasova“, rekao je.

Prema Milivojevićevim rečima, da su se izbori tog dana održali u velikom gradu, gde „on (predsednik), inače nema podršku, proveo bi se kao bos po trnju“.

„Zbog toga mi za sada ne vidimo izbore. Ako mu se kaže da će 28. juna dostići plafon podrške i da nema gore, može ići samo dramatično dole, on će raspisati i za Vidovdan. Ako mu kažu da to bude u toku leta, raspisaće on i leti. To što se on sinoć zaklinjao ’neće biti tokom leta’ i tako dalje… raspisaće on i tada. Ono što ja znam, njemu podrška pada i on ne može da vrati ni približno podršku koju je imao na parlamentarnim izborima u decembru 2023. godine“, naveo je.

„NJEGOVO JE DA POTPIŠE, NE DA RAZMIŠLJA HOĆE LI ILI NEĆE“

U ovom trenutku, kako smatra Milivojević, predsednik ne može da „uz svu silu i prisilu da skupi više od 40% glasova“.

„To nije dovoljno za pobedu. Dovoljno bi bilo kad bi uspeo da – i on to radi već godinu dana, nažalost, često uz pomoć dela opozicije – buši studentsku listu i da stvori jednu vrstu svađe, te da pred te izbore opozicija ide pocepana – da se pojavi što više lista. Onda bi sve te liste ostale ispod cenzusa. To je njemu jedina stvar kojom se on bavi, a ove priče mu dođu kao kamuflaža – eto, razmišljamo o izborima“, ocenio je.

Osvrnuvši sa na sinoćnje predsednikovo gostovanje na RTS, u kome je naveo da će nadležna institucija odlučiti o tome kad će izbora biti, Milivojević je napomenuo da „on nije nadležna institucija za raspisivanje izbora“.

„On je tu da potpiše raspisivanje izbora na zahtev Vlade, ako je reč o skraćivanju mandata. Vlada obrazloži predlog zbog čega treba da se raspusti Narodna skupština i njegovo je da potpiše, ne da razmišlja hoće li ili neće“, rekao je.

ANĐELKOVIĆ: „IĆI ĆE NA IZBORE TEK AKO USPE DA NAĐE NEKOG S KIM BI MOGAO DA SE DOGOVORI“

Dragomir Anđelković, politički analitičar, naveo je za Nedeljnik da je „jasno da njemu (predsedniku) izbori ne odgovaraju i da će gledati da ih što više odugovlači“.

„Ići će na izbore tek ako uspe da nađe nekoga u opoziciji, odnosno oko studentske liste, s kim bi mogao da se dogovori oko nekakvog modela smirivanja posle izbora, nekakve navodno ekspertske vlade gde bi on zadržao većinski uticaj. Ako uspe sa nekim da se dogovori oko nekog potencijalnog aranžmana posle izbora, on će onda ići na raspisivanje izbora. Ako ne, odugovlačiće i prebaciće ih za sledeću godinu.“

Anđelković je napomenuo da za sada, kako stvari stoje, nema „niti onoga s kim može da se dogovori, niti taj može da ima takvu snagu da obezbedi smirivanje narodnog nezadovoljstva“.

MILIVOJEVIĆ: „…DA IZBORNU KAMPANJU VODI IZ POZICIJE PREMIJERA“

Milivojević je naglasio da je predsednik „ne može izbeći april 2027. godine – predsedničke izbore koji moraju najkasnije do tada da se održe“.

„Naravno, ako tih izbora bude tada, ostajemo u prostoru od šest meseci da on iz funkcije predsednika Republike uskoči u funkciju premijera. Dakle, da ga isti ovaj skupštinski saziv izabere za premijera i da on izbornu kampanju za redovne parlamentarne izbore, koji bi bili u decembru 2027, vodi iz pozicije premijera, što je velika prednost u odnosu na konkurenciju. Jedan od razloga zašto on to radi, da se prethodno utroši kredit od 18 milijardi evra koji smo povukli i koji ne znam kako ćemo vratiti, od Ekspa“, objasnio je.

On želi da, dodao je Milivojević, njegova „plutokratija raspodeljuje između sebe novac za radove koje rade izvođači, investitori“.

„Najvažniji razlog je činjenica da njemu sva istraživanja koja on naručuje, a koja ne prezentuje – i vidite, ni godinu dana nismo imali nijedno istraživanje koje je naručila Srpska napredna stranka, a da je agencija koja je radila istraživanje, to publikovala – zato što rezultati ne idu u prilog Aleksandru Vučiću“, naglasio je.

ANĐELKOVIĆ: „SVI KOJI SU NEJEDINSTVENI, JEDINSTVENI SU U BORBI PROTOV NJEGA“

Za Vučića je dobra strana medalje, ocenio je Dragomir Anđelković, što su njegovi oponenti podeljeni.

„Ne postoji jedinstvo ni oko studentske liste, ne postoji jedinstvo ni između potencijalne studentske liste i opozicionih grupacija. Na strani njegovih oponenata je veliko nejedinstvo i to onda razbija front protiv njega. Da on ima crno-belu atmosferu, referendumsku, kao što je bio slučaj u Mađarskoj protiv Orbana, on sigurno gubi izbore. U ovim okolnostima svestan je da može nekako da ih napakuje“, pojasnio je.

Međutim, Anđelković je mišljenja da bi, istog dana kad bi „napakovao izbore, došlo do velikih demonstracija“.

„Svi oni koji su nejedinstveni, jedinstveni su kad se radi o borbi protiv njega. On se plaši izbora jer bi time oživeo protestnu energiju. Većinska Srbija bi krenula u demonstracije i zato on odlaže – ne može da dobije rasplet situacije na izborima. Zato se poigrava – kao ’hoće izbore’, pa razmišlja o raspisivanju zbog geopolitičkih okolnosti, stabilnosti zemlje, a radi se o tome da gleda da maksimalno rastegne stvari jer izborima ne bi dobio stabilnost“, pojasnio je Anđelković. (nedeljnik.rs, portal “Nedeljnika”, Milana Milošević, 15.4.2026)

Doviđenja autokratijo sa plutokratijom, dobar dan... (2)!

Bio jednom jedan državni sekretar u Ministarstvu pravde koji je još o Bogojavljenju te, po mnogome simptomatične, 2020. godine (korona, nelegalno vanredno stanje, bojkot izbori bez kampanje i izborna lista „Unseren Kinder – die Zukunft durch AV“), predlagao da se menja Ustav Srbije kako bi pravosuđe dobilo „eksternu kontrolu“, jer su „sudstvo i tužilaštvo postali neodgovorna grana vlasti i zatvoreni sistem koji vodi računa samo o sebi". U prilog svome predlogu naveo je primer Francuske u kojoj, kako je rekao, sudstvo i nije grana vlasti već „autoritet“, i gde sudije i tužioce postavlja predsednik države, pa se, eto, dosetio da bi i „predsednik Vučić mogao da postavlja sudije“.

Jerbo, ko šiša Ustav koji proklamuje načelo podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku?!

Bila i jedna poslanica Es-en-esa koja je, u Narodnoj skupštini Srbije, 2022, predložila „da damo mandat našem predsedniku da vlada doživotno“.

Ima i dan-danas jedna ministarka za javnu upravu i lokalnu samoupravu koja, uprkos izvršnoj sudskoj presudi i odavno isteklim zakonskim rokovima, ne dozvoljava nove izbore u Zaječaru, pošto nije sigurna da bi ih njena vladajuća koalicija dobila.

Ima jedan sudija Ustavnog suda Srbije koji javno smatra da, kada je reč o ingerencijama predsednika Republike, nije važno šta su po Ustavu njegova ovlašćenja, već koliko je glasova dobio na poslednjim izborima, te da je veći problem od kršenja načela podele vlasti to što su se „sudska vlast i tužilaštvo otrgnuli od izvršne i političke vlasti“.

Taj čovek koji, kao sudija izvestilac, već dve godine, u svojoj fioci, pod ključem, „drži izbornu volju građana“ sa izbora 2023, pre neki mesec je, kao nagradu za vlastito rušenje Ustava, dobio i funkciju predsednika tog „vrhovnog čuvara i kontrolora ustavnosti i zakonitosti“.

A parlament nam je, kao najviše ustavotvorno, zadonodavno i predstavničko telo, još od druge polovine novembra 2024, pod državnim udarom koji je izvršila Poglavičina Tajnica za specijalne operacije lično.

Dokle smo, u međuvremenu, stigli?

Vlada je, pre neku nedelju, pod okriljem javnog mraka, ukinula transparentnost procesa izrade i usvajanja zakona, uredbi, strategija i programa, tako što je izmenila uredbe o analizi efekata propisa i uredbe o metodologiji izrade dokumenata javnih politika. Paralelno je ukinula i funkcionalan sistem interne kontrole, važan za dokazivanje političke odgovornosti ministara za predlaganje, a Vlade i Narodne skupštine za usvajanje loših propisa i nesprovodivih strategija i programa.

Počela je, iza zaključanih vrata, nejavna (!?) „javna rasprava“ o Nacrtu izmena Zakona o unutrašnjim poslovima.

U danima kada se sa Filozofskog u Nišu „otcepljuju“ tri departmana da bi se priključili „Fakultetu za srpske studije“ u osnivanju; u nedeljama kada Crkva najavljuje formiranje „svog“ univerziteta, ministar za javna ulaganja, bez pardona, izvaljuje: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca, u kovčegu.“

A ministar za informisanje dodatno potpaljuje:  „Studenti (mladi) nisu svesni da tamo ona policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“...

Na Vaskrs po starom kalendaru pao „stariji brat“ Orban Viktor, a predsednica srpskog parlamenta pod državnim udarom zakazala  sednicu nelegalne i nelegitimne Skupštine...

Pa, da nastavimo onda tamo gde smo stali u tekstu “Da li je Srbija iz autokratije zakoračila u diktaturu?” (23.3.2026).

Tanka je “linija što spaja i razdvaja” samovladu od diktature. U oba slučaja reč je o koncentraciji vlasti u rukama jednog vođe i najužeg mu kruga upravljača, u našem primeru, plutokrata.

Razlika je samo u tome što u autokratiji još postoje, kakve – takve, formalne demokratske institucije (izbori, parlament, sudovi…), dok diktatorski režim sve manje robuje i samoj formi, tj. ne biva više ograničen nikakvim institucionalnim okvirima, poput ustava, zakona, običaja i sličnih “trivijalnosti”.

.   .   .

I nekadašnji autokrata Slobodan Milošević ozbiljno je, krajem devedesetih godina, doduše u vanrednim okolnostima, u vreme izbijanja prvih većih sukoba na Kosovu i Metohiji i, neposredno pre NATO agresije na Srbiju, ispipavao mogućnosti prelaska u diktaturu.   

Kao ledenu osvetu akademskoj zajednici zbog ključne uloge studenata u tromesečnim građanskim protestima, u zimu 1996/97, trojna koalicija SPS – SRS – JUL servirala je, potkraj maja 1998, rigidni Zakon o univerzitetima, poznat po nadimku „Šešeljev zakon“.

Cilj je bio potpuno ukidanje autonomije i odstranjivanje režimu „neposlušnih elemenata“ sa univerziteta, a „država“ je sebi uzurpirala pravo da ona odlučuje o stepenu akademske autonomije. Vlada je dobila ovlašćenje da, po svojoj volji i meri, postavlja članove upravljačkih struktura na univerzitetima, uključiv i rektore i dekane. Obračun sa slobodnomislećim nastavnicima odvijao se preko naturanja obaveze potpisivanja novih zakona o radu, pa je, zbog odbijanja da potpišu ovaj papir, samo sa Univerziteta u Beogradu izbačeno 200 nastavnika i saradnika, a mnogi su suspendovani. Fakultete su preplavili u crno odeveni naoružani likovi, policija i parapolicija, koji su zastrašivali, pretresali, pa čak i fizički maltretirali studente i nastavnike.

Ostaće upamćeno da je, u danu kada je zakon usvajan, tadašnji drugi čovek radikala, a potonji predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je da „nije završio fakultet zato što nije valjao (prethodni) Zakon o univerzitetu“.

Potom je, 20. oktobra 1998. godine, usvojen i jednako rigidan, „Šešelj – Vučićev“ Zakon o informisanju (prethodila mu je Vladina Uredba o cenzuri) čiji je cilj bio da se, drakonskim novčanim kaznama, finansijski iznure i ubiju mediji koji su se suprotstavljali režimu.

Strah od od ukidanja autonomije univerziteta, opet se probudio kada je nedavno obnarodovano da je Vlada na čijem je čelu profesor Medicinskog fakulteta Đuro Macut formirala Radnu grupu za visoko obrazovanje, sa dva zadatka: da analizira trenutni rad univerziteta i predloži nove oblike „održivog” finansiranja i da izradi Nacrt zakona o visokom obrazovanju, što je Rektorski kolegijum UB protumačio kao izvesno „finansiranje privatnih univerziteta iz budžeta, dolazak stranih univerziteta bez akreditacija, smene dekana i postavljanje uprava od strane vlasti”.

U međuvremenu, sa obrazloženjem da istražuje smrt studentkinje Milice Živković, policija je upala na Filološki fakultet i u Rektorat UB, i time i praktično narušila autonomiju univerziteta.

.   .   .

Našu vlast EU monitorinzi i dalje, svrstavaju  u „hibridne” ili “neliberalne” režime, u „autokratizovane sisteme“, u režime „kompetitivnog autoritarizma“ ili „spin diktature“, što bi značilo da nekakav privid političkog pluralizma postoji, da se izbori, doduše uz „nefer uslove“, održavaju, da i opozicija, kakva-takva, ne samo da učestvuje na izborima nego i u radu nelegalnog parlamenta, da nekakvi nejaki mediji egzistiraju, da ni represija nije dosegnula nivo „čistih“ diktatura...

Sve je, tako gledano, na tankoj žici između samodržavlja i diktature.

Hajde zato da se podsetimo kako su nemački naconalsocijalisti namaknuli čak dvotrećinsku većinu potrebnu za legalno i legitimno uvođenje diktature, tj. za izglasavanje Zakona o ovlašćenju („Zakon za otklanjanje patnje naroda i Rajha“; „Zakon o popravljanju stanja naroda i države“, „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“, skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“), iako su, samo tridesetak dana pre toga, imali tek relativnu većinu za izglasavanje svoje vlade.

O tome, u knjizi „Nastanak Trećeg Rajha“ (Penguin, 2005), Ričard Evans beleži: Nije da je bilo sasvim "bez otpora". Nacisti su na izborima, 5. marta 1933, osvojili samo 288 od 647 mandata (44 odsto), a uz podršku koalicionih partnera tek 52,52 odsto mesta, što je mnogo manje od potrebne supervećine od dve trećine za izmenu ustava. Zato su se nacisti oslonili na kombinaciju mita, pretnji i represije da bi, među opozicionim poslanicima, napabirčili dovoljno glasova za usvajanje Zakona o ovlašćenju. Glasanje je bilo 444-94, a 109 poslanika je bilo odsutno. Svi socijaldemokrati koji su bili prisutni glasali su protiv Zakona o ovlašćenju, dok su svi prisutni članovi drugih partija glasali za. Vođa SPD-a Oto Vels održao je tada čuveni govor, direktno se obraćajući kancelaru Hitleru: „Možete da uzmete naše živote i našu slobodu, ali ne i našu čast; mi smo bespomoćni, ali ne i bez časti!".

Što se tiče 109 odsutnih, svi osim dvojice bili su socijaldemokrati ili komunisti koji su bili pritvoreni prema Dekretu o požaru u Rajhstagu, koji je izdao predsednik Paul von Hindenburg nakon „Paljenja Rajhstaga“ i koji je suštinski poništio građanska i politička prava protivnika nacista. Iako su komunisti osvojili 81 mandat na izborima 5. marta, nije im bilo dozvoljeno da zauzmu ta mesta, većina njih bila je zatvorena, kao i 26 socijaldemokrata koji su bili u pritvoru ili u egzilu.

Odsutnost 109 poslanika, značilo je da Rajhstag nije imao potreban kvorum od 432 člana (dve trećine) za usvajanje ustavnih izmena, ali nacisti jednostavno nisu računali 81 mesto koje bi pripadalo komunistima, smanjujući prag na 378 i dajući im kvorum. Prema tom tumačenju, stoga im je bilo potrebno tek 359 glasova za usvajanje Zakona o ovlašćenju.

.  .  .

Predsednik fon Hindenburg je, 13. marta 1933, doneo uredbu o osnivanju Ministarstva Rajha za narodno prosvetljenje i propagandu. Novopostavljeni ministar dr Jozef Gebels (prethodno razočaran time što je izvisio za mesto ministra kulture i obrazovanja) je ovako objasnio svoj posao: „Ministarstvo ima zadatak da u Nemačkoj sprovede duhovnu mobilizaciju. Ono je na polju duha ono što je Ministarstvo odbrane na polju bezbednosti... duhovna mobilizacija je, takođe, neophodna, možda čak i neophodnija od materijalnog osposobljavanja naroda za odbranu.“ (Zoran S. Cvetković, „Gebels – gospodar istinite laži“, Agnosta, 2018)

Kancelar i novoustoličeni diktator Hitler je, 30. juna, shodno Zakonu o ovlašćenju, lično doneo Naredbu o zadacima tog ministarstva: „Ministarstvo Rajha za narodno prosvetljene i propagandu je nadležno za sve zadatke koji se tiču duhovnog uticanja na narod, promocije države, kulture i privrede, obaveštavanja domaće i inostrane javnosti o tome i upravljanja svim sredstvima i instalacijama koje služe toj svrsi.“

Nemačka kulturna politika propisana je i omeđena Hitlerovim „Majn kampfom“, nacionalsocijalistički ideal umetnosti se oslanjao na nemački klasicizam i romantizam; pored veličanja rastističke politike, najveći značaj dat je „tradicionalnoj nemačkoj porodici“ i njenim vrednostima, veličanju germanske mitologije i, stvarne i izmišljene, „nemačke prošlosti“, uz agresivno uspostavljanje i izgradnju kulta ličnosti Adolfa Hitlera.

Nacistička propaganda je uklanjala sve ono što nije bilo po njenim ideološkim merilima; bila je, uglavnom selektivno destruktivan, filter i cenzor u umetnosti i narodnom „prosvetljenju“. Ona je stvorila i termin „izopačene umetnosti“, u koju je svrstavano ono što nije odgovaralo nacionalsocijalističkim ideološkim obrascima. Već  8. aprila 1933, u Karlsrueu je održana prva propagandna izložba „nepoželjnih“ (!) umetničkih dela; prvo čuveno javno spaljivanje knjiga („pročišćenje nemačke kulture“) organizovano je 10. maja 1933, a u novembru 1936. ministar Gebels je zabranio umetničku kritiku.

(Pre tačno jedne decenije, propagandna služba Es-en-esa, organizovala je, u beogradskoj Galeriji „Progres“, izložbu „Necenzurisane laži“, na kojoj je „izvešala“ dve i po hiljade, proskribovanih, „nepoželjnih“ priloga i naslova u medijima, među kojima je visilo i desetak mojih „izopačenih“ radova.)

Pošto je u Trećem Rajhu sve moralo da „ide po zakonu“, ministar Gebels je, 29. marta 1939, doneo i Naredbu o zaštiti muzičkog kulturnog dobra, čime je ustanovljena centralna muzička cenzorska institucija pod nazivom „Muzička kontrola Rajha“.

Nacisti su ukinuli i akademske slobode, u okviru procesa "usaglašavanja" (Gleichschaltung) univerziteta sa nacističkom ideologijom. Usledilo je masovno otpuštanje jevrejskih i liberalnih profesora, nastavnicima i studentima "nearijevcima" i politički nepodobnima uskraćeno je pravo na rad i studiranje, studentske organizacije su stavljene pod apsolutnu kontrolu Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP). Došlo je do potpune nacifikacije nastavnog plana na fakultetima, uništeno je slobodno kritičko mišljenje, univerzitetske biblioteke su očišćene od "nenemačkog" duha, knjige su javno spaljivane, a vrhunski nemački univerziteti pretvarani u oruđe propagande i indoktrinacije za nacizam.

Hajnrih Himler, vođa Gestapoa, službe bezbednosti ili SS-a, paravojne organizacije koje je upravljala nemačkim logorima, kontrolisala profitabilnu mrežu preduzeća i štitila Firera lično, 1935. je osnovao elitni nacistički istraživački institut „Ahnenerbe“, što bi značilo „nešto nasleđeno od predaka“. Imao je dvostruki zadatak. Prvi je bio stvaranje mitova, korišćenjem naučnih i kvazinaučnih metoda, odnosno traganjem za novim dokazima o velikim dostignućima i impozantnim delima nemačkih predaka, ako treba, sve do starijeg kamenog doba (Heder Pringl: „Himlerov veliki plan“, Alnari, 2008). Drugi zadatak je bio da se ta „otkrića“ na adekvatan način predstave nemačkoj naučnoj i najširoj javnosti, objavljivanjem knjiga, organizovanjem naučnih savetovanja i muzejskih izložbi... Anenerbe je opremljen laboratorijama, bibliotekama, muzejskim radionicama i bogatim fondovima za istraživanje u inostranstvu. Do 1939, Anenerbe je na platnom spisku imao 137 nemačkih naučnika i istraživača i na desetine „pozadinskih“ radnika. Anenerbe je trebalo da pretvori nemačku nauku u „nauku pravilne političke orijentacije“.

.   .   .

Zanimljivo je da Hitler nije, 2020, izabran izabran za prvog predsednika NSDAP, već je to postao Anton Dreksler. Međutim, nakon toga, Hitler nije gubio vreme niti je „mesec dana tihovao“, već je, po ugledu na svog uzora Musolinija, zaključio da i on mora da postane vođa partije sa celokupnom vlašću u svojim rukama, kao i da se, ako je potrebno, i silom mora razračunati sa neistomišljenicima. Pokušao je unutarstranački puč koji se završio njegovim istupanjem iz stranke, ali su ga stranačke kolege „zamolile“ da se vrati u stranku i odmah biva izabran za neprikosnovenog vođu, već u leto 1921. (Nešto slično prvom predsedniku Es-en-esa T. Nikoliću, Dreksler je najpre imao status počasnog predsednika, ali ne i bilo kakvog uticaja u stranci, potom je izbivao iz NSDAP sve do 1933, posle čega je odlikovan prestižnim „Blutordenom“ i do smrti, 1942, povremeno je korišćen u nacističkoj propagandi.)

Hitler je unutar stranke formirao odred batinaša koji su činili bivši vojnici i oficiri bez posla i persektive, ali sa ratnim iskustvom u ratu ili u frajkorima (veterani, nemački dobrovoljci iz Velikog rata). Po ugledu na italijanske fašiste obukao ih je u smeđe uniforme i nazvao SA (Sturmabteilung; jurišni odred), čime je utro put unutarstranačkoj parapoliciji.

… Još nešto će vam zazvučati odnekud poznato. Vodeći nemački industrijalci i bankari sponzorisali su NSDAP i paramilitarne organizacije u njenom krilu, ali i plaćali sve druge aktivnosti i “nadoknađivali troškove” koji su bili direktno vezani za vladavinu nacionalsocijalista. Tako vlasnik moćnog koncerna “Krup”, Krup Bolen Halbah, već krajem maja 1933, obaveštava predsednika Rajhsbanke dr Šahta o nameri osnivanja “Fonda nemačke privrede Adolf Hitler” radi prikupljanja novčanih sredstava “koja će biti stavljena na raspolaganje Fireru i NSDAP-u”.

Osnivači i donatori fonda imali su jasne udvoričke i koruptivne namere, e da bi sebi obezbedili prednosti i privilegije kod kancelara – diktatora. Hitlerov tadašnji zamenik Rudolf Hes, u avgustu 1933, precizno objašnjava šta je svrha ovog fonda: “… da se, s jedne strane, rukovodstvu Rajha stave na raspolaganje novčana sredstva koja su neophodna SA, SS, Hitlerjugendu, političkim organizacijama itd, a s druge strane, da se preduzeća koja učestvuju u donacijama ne ometaju u njihovom radu na ponovnom podizanju nemačke privrede raznim divljim i unapred nepredvidivim prikupljanjem sredstava”. („Hitlerovi jahači apokalipse“, Zoran S. Cvetković, Agnosta, 2018)

Osim toga, deo donacija bio je usmeren ka “Štalhelmu” (udruženje ratnih veterana), deo je išao na školovanje i obuku članova  NSDAP  ili socijalnu brigu za pripadnike SA (od 900 hiljada njih, čak 500 hiljada je bilo nezaposleno), za troškove partijskih kongresa koji su svake godine održavani u Nirnbergu...

Kada ga je predsednik NSDAP, 1931, postavio za “šefa štaba SA”, Ernst Rem je stvorio moćnu paravojnu stranačku organizaciju koja će, sve do 1934, biti motor NSDAP. Definisao ju je kao “nacionalsocijalističku borbenu organizaciju koja postoji paralelno sa NSDAP” i potpuno je nezavisna, čak i od partije. Rem je zahtevao i da se regularna nemačka vojska, Rajsver, utopi u “revolucionarnu narodnu miliciju”, čiju bi okosnicu činila SA. U momentu kada je Hitler, 30 januara 1933, imenovan za kancelara, Rem je već komandovao armijom od blizu tri i po miliona SA-ovaca, od kojih je 900.000 činilo stalni, a ostatak rezervni sastav. 

Krajem juna 1934, Hitler optužuje Rema za pokušaj puča, usledile su masovne egzekusije vođstva SA, a “kalif umesto kalifa”, postaje SS (Schutzstaffel; zaštitni odred), na čelu sa “rajhslajterom” Hajnrihom Himlerom i od tada i formalno nastupa era stapanja partijskih struktura NSDAP sa državnim.  Inače, SS je, do 1934, bio (samo) partijski organ bezbednosti, ali o tome u nekoj od sledećih kolumni.

.   .   .

Član 112 Ustava Srbije propisuje da predsednik Republike „u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije“.

Predsednik Republike, prema članu 11 Zakona o odbrani, „komanduje Vojskom Srbije“, ali mu zato Zakon o Vojsci Srbije (član 17) koji je poslednji put menjan u decembru prošle godine, daje mnogo šira ovlašćenja da „odlučuje o upotrebi Vojske Srbije i komanduje Vojskom Srbije u miru i ratu“.

Pre četiri meseca to je dodatno zacementirano izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, kada je, između ostalog, u članu 19, dodato i da: „Načelnik Generalštaba Vojske Srbije komanduje Vojskom Srbije u skladu sa zakonom, (opet naglašeno, CM) odlukama predsednika Republike Srbije i aktima komandovanja.”.

Time je Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH), osim de facto, i de iure postao vrhovni komandant, iako to ni u jednom pravnom aktu ove zemlje ne piše. Ali, pošto čovek voli da ga tako oslovljavaju, a tako se, u poslednje vreme, i sam predstavlja, ni generalima mu i političkim evet efendijama takva etikecija ne pada teško.

LKSNDH se poverio da mu je vlasti dovoljno, jer je na njoj "više nego iko u Srbiji od uspostavljanja višestranačja", ali ga i te kako zanima borba za građane – nije on tu zbog sebe, hoće ga narod - kako ih neko "lažnim promenama ne bi vratio u prošlost". "Bude li me služila glava, ne budem li imao neke druge vrste problema, plašim se da će čekati da još mnogo njih u okruženju padne i da će uvek da se raduju, ali zaludu"...

Na jednoj strani, podiže autokratsku letvicu toliko visoko, da mu onda nije problem da je, pod spoljnim pritiskom, spusti, taman toliko da to izgleda razumno i konstruktivno, a opet efikasno za opstanak autokratije.

Fingira korak napred u susret evropskim zahtevima, “spreman da usvoji sve ODIHR preporuke”, koje se odnose na poboljšanje izbornih uslova, gotov da, ako to Venecijanska komisija naloži, poništi čak i zakone doktora Mrdića. Ali, za svaki slučaj, paramilitarističku paradržavu, Nezavisnu Državu Ćacistan (En-De-Ća), koju je kao njen nesporni osnivač i paravojni vrhovni komandant, pretprošlog ožujka, formirao na okupiranom delu teritorije Republike Srbije, tamo gde se nalaze zgrade najviših državnih institucija poput dvora Karađorđevića u kome stoluje predsednik Srbije i dvora Obrenovića u kome je tron gradonačelnika Beograda - ne kani raspuštati. Jer, “ako kaniš pobijediti – ne smiješ izgubiti.” (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 14.4.2026)