Cvijetin Milivojević - Ajatolah Vučić je sledeći za odlazak sa vlasti!? Sada je već jasno..

(podcast „Balkanska oštrica“, 25.3.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=-Dhh3bVaD2g&pp=ygUmYmFsa2Fuc2thIG9zdHJpY2EgY3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2aWM%3D

Brnabić: Prilog TV N1 o plaćanju učešća na mitingu SNS u Areni okarakterisala kao "apsolutnu glupost"

Predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić okarakterisala je prilog televizije N1 o subotnjem mitingu Srpske napredne stranke (SNS) u Beogradskoj areni u kome je dvoje novinara ove televizije prikazalo kako ova stranka plaćala publici učešće na njihovom skupu kao "apsolutnu glupost".

Inače, dvoje novinara ove televizije prijavilo se za učešće na mitingu SNS u Beogradskoj areni.

Oni su prisustvovali ovomk skupu, a sa drugim simpatizerima stranke, a po završetku mitinga im je, zajedno i sa drugim učesnicima skupa, isplaćena dnevnica od po tri hiljade dinara, koju su potom vratili na račun Srpske napredne stranke.

- Zaista nisam videla kako ste vi to dokazali (plaćanje učešća na mitingu). Mislim da je to apsolutna glupost, i mislim da je to uvreda za sve one ljude za koje vi iz godinu u godinu tvrdite da su plaćeni. Znate, ljude ne možete da potkupite - rekla je Brnabić u Skupštini Srbije odgovarajući na pitanje novinara N1 da prokomentariše pomenuti prilog.

Na komentar novinarke da je njenim kolegama na kraju mitinga isplaćen novac, predsednica parlamenta je ocenila da su oni možda "zamolili tu osobu da im da novac".

- Stvarno? Je l' moguće? A, možda ste i vi tog koji je dao novac, takođe zamolili da da novac - rekla je Brnabić.

Komentarišući za Direktno ocenu predsednice Skupštine Srbije Ane Brnabić da je prilog TV N1 "apsolutna glupost" analitičar Cvjetin Milivojević je rekao da je teško odgovoriti na takve njene ocene.

- Moć Ane Brnabić nije u korelaciji sa njenim obrazovanjem, kvalifikacijama, saznajnim mogućnostima i intelektualnim kvalitetima - rekao je Milivojević. (direktno.rs, portal, Boško Vukčević, 25.3.2025)

Da li je Srbija iz autokratije zakoračila u diktaturu?

Na ovom poslednjem mitingu u singidunumskom “Koloseumu”, Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH) optužio je “one tamo” koji  mu se ne klanjaju i ne dive, dakle većinu građana čiji je predsednik, da su hteli da “otmu, unište, razruše” Srbiju  i da “streljaju i ubijaju našu decu”…

A u transu ga slušala privedena, dovežena, dovučena, doterana, priterana i na stotine drugih načina motivisana publika koja izvikuje negovo ime i maše negovim slikama, i sve to zato što se, sledeće nedelje, održavaju lokalni izbori, pazi sad, u Majdanpeku, Boru, Knjaževcu, Kladovu, Smederevskoj Palanci, Sevojnu, Bajinoj Bašti, Lučanima, Aranđelovcu i Kuli.

Odnekle su vam poznati ova situacija, ovaj rečnik i ova ikonografija?

.   .   .

Autokratija (samodržavlje, samovolja, samovlada) je oblik vladavine u kome je vlast, ali u ograničenom kapacitetu, skoncentrisana u rukama jednog vođe i najužeg mu kruga upravljača, tako da postoje formalne demokratske institucije (izbori, parlament, sudovi…), ali ne i demokratski duh političkog delovanja tj. postoje institucije koje bi trebalo da garantuju njihovo demokratsko funkcionisanje, ali pošto rade pod najneposrednijim uticajem vladajuće grupe i vođe, demokratija je svedena na nivo pukog formalizma.

Poseban oblik autokratije predstavlja harizmatski tip vlasti kojim se posebno bavio, našem Poglavici najomiljeniji, nemački sociolog Maks Veber. Ovaj tip vlasti nastaje u doba velikih kriza i potresa, a obeležava ga pojava "harizmatskih vođa", “posebnih” ličnosti koje imaju specifičnu, “natprirodnu” obdarenost. Harizmatska vlast obogotvorava ličnost vođe i pretvara je u legendu i mit. Vođa najčešće sam odlučuje, njegova volja postavlja se kao najviši razlog, skoro kao aksiom, iznad koga nema daljih potpitanja i kriterijuma.

Za razliku od autokratije u kojoj autokrata, makar u načelu, ne ugrožava privatan život građana, u totalitarnim sistemima se uništava i privatna sfera i zavodi opšta kontrola.

Diktatura je, s druge strane, naziv za oblik vladavine u kome je sva vlast koncentrisana u rukama jednog čovjeka ili manje grupe ljudi, a ta vlast nije ograničena nikakvim institucionalnim okvirima, kao što su ustav, zakoni ili običaji; represija je stalna i neskrivena, političke slobode ili uopšte ne postoje ili su u ozbiljnoj restrikciji, a svaka opozicija je sistematski eliminisana.

Glavni lik “filozofije boljševizma” Vladimir Iljič Uljanov Lenjin je teorijski promovisao, a potom i u praksi primenio, tezu prema kojoj samo partija koja će povesti u revoluciju, “ne ograničavajući se bilo kakvim zakonima, nikakvim apsolutnim pravilima” i oslanjajući se samo na nasilje, samo ona će moći da “oslobodi narod kapitalističke eksploatacije” i uvede sanjanu “diktaturu proleterijata”, odnosno apsolutističku vlast revolucionarne, navodno, radničke klase. Lenjin je to objasnio time da diktatura proletarijata ima zadatak da, ostvarujući „proletersku demokratiju“, izopšti iz demokratije klasu ugnjetača, nazivajući ovaj društveni i biološki inženjering  - „ugnjetavanjem ugnjetača“.

A to je ono što je „marksizam – lenjinizam – staljinizam“ definisao kao politički sistem koji revolucionarnim prevratom uspostavlja radnička klasa (uz „manjinsko partnerstvo“ sa „seljaštvom i pošteno inteligencijom“)  u prelaznom razdoblju od kapitalizma ka socijalizmu.

Rodonačelnik, zato i imenjak, markstičke filozofije Karl Marks je, još 1852, prvi upotrebio termin „diktatura proleterijata“ tvrdeći da do nje neumitno vodi klasna borba, a ta diktatura, ta specifična „(socijalistička) država prelaznog perioda iz kapitalizma u komunizam“,  predstavlja samo jednu fazu ka ukidanju svih klasa, odnosno besklasnom društvu.

Srbija, doduše, nema ni radničku niti srednju klasu, ali ima k(l)as(t)u, od 2012. naovamo, prebogaćenih, omoćalih plutokrata, a do pre 14 leta običnih gologuzana. I samozvanu elitu koja prati tu plutokratiju...

Zapadne „monitoring organizacije“ vlast našega Poglavice, uglavnom, svrstavaju  u „hibridne režime“, u režime „kompetitivnog autoritarizma“, u „autokratizovane sisteme“ ili, evenutalno, „spin diktature“, što bi značilo da nekakav privid političkog pluralizma postoji, da se izbori, doduše uz „nefer uslove“, održavaju, da i opozicija, kakva-takva, i dalje učestvuje na izborima, da nekakvi nejaku mediji egzistiraju, da ni represija nije na nivou „čistih“ diktatura...

Te da je, recimo, među „neliberalnim režimima“, „Srbija bliža Mađarskoj nego Turskoj, a daleko od Rusije“.

To bi značilo da izborni uslovi nisu ravnopravni, da izvršna vlast, odnosno autokrata, ima dominantan uticaj na sve institucije, a da režim dominira u medijima, s tim da je Srbija, ipak, manje stabilna autokratija od Mađarske.

U odnosu, pak, na Tursku („tvrdi autoritarizam“), Srbija, prema ovim monitorinzima, ima niži nivo represije i nema masovnih političkih hapšenja i zatvaranja. Iako, na drugoj strani, ovi izveštaji ukazuju na snažnu koncentraciju moći oko jednog lidera, na slabljenje državnih i nezavisnih institucija, pritiske na političke protivnike i kritičare vlasti, uključiv i dehumanizaciju studentskog i građanskog pokreta optužbama tipa “ustaše, nacisti, teroristi, fašisti, vođe obojene revolucije, ratnici hibridnog rata, talibani, Crveni Kmeri”...

.   .   .

Posle smrti Stjepana Radića, ranjenog u „Račićevom atentatu“, i blokade rada Narodne skupštine, kralj Aleksandar Karađorđević je, u proglasu od 6. januara 1929, objavio da su "ti žalosni razdori i događaji pokolebali kod naroda veru u korisnost te ustanove",  te da zato između kralja i naroda "ne može i ne sme biti više posrednika". Kralj je raspustio parlament, ukinuo Vidovdanski ustav, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, kao i političke skupove, uveo cenzuru, proglasio ideologiju „integralnog jugoslovenstva“, državi promenio ime (Kraljevina Jugoslavija, umesto dotadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca), te lično preuzeo izvršnu, zakonodavnu i vojnu vlast.

Otvorena diktatura je formalno ukinuta donošenjem Oktroisanog ustava, 3. septembra 1931, kojim su dozvoljene aktinvosti samo jedne, režimske stranke, ali je faktički okončana tek posle atentata na kralja Aleksandra u Marseju, krajem 1934. godine, kada je dozvoljen rad ostalim partijama da bi, 1935, bili raspisani novi izbori.

Komunistička diktatura u Jugoslaviji počela je, neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata 1945. godine, procesom nasilnog, revolucionarnog uzurpiranja i učvršćivanja vlasti Komunističke partije (KPJ) na čelu sa Josipom Brozom Titom, nasilnom promenom državnog uređenja (federacija nacionalnih republika umesto monarhije), uklanjanjem, hapšenjem i proterivanjem političkih protivnika, zabranom političkog organizovanja, ukidanjem višestranačkog sistema, prisilnom nacionalizacijom privatne imovine, ograničavanjem slobode govora...

Prethodno se, tokom Drugog svetskog rata, 1942, „Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije“ (AVNOJ) samokonstituisalo, samoproglasilo i oktroisalo kao „vrhovni politički organ, vrhovno političko predstavništvo narodno-oslobodilačke borbe“, čime su „udareni temelji nove narodne vlasti na terenu“, a sa proklamovanim glavnim ciljem – „ujedinjenje antifašističkih snaga u borbi za oslobođenje od okupatora i ustaško-četničkih jedinica“.

Drugo zasedanje AVNOJ-a se, 1943, samooktroisalo za „vrhovno zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije“, pa je čak izabralo i „privremenu narodnu vladu“ pod nazivom „Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije“, proglasilo federalno uređenje (Jugoslavija kao federalna zajednica ravnopravnih naroda i republika); Titu dodelilo titulu „maršala Jugoslavije“ i, odnekle vam je verovatno poznato, „vrhovnog komandanta“, pride...

Delegati tih prevratničkih skupština, u oba navrata, bili su „slučajni prolaznici“ kroz Bihać i Jajce, nikakvi legitimno birani predstavnici jugoslovenskih naroda. Toliko o legalitetu i legitimitetu “diktature proleterijata” koja će potrajati do raspada SFRJ.

.   .   .

Svoje učešće u ulozi jedne od specijalnih gošći na Poglavičinom solističkom koncertu u “Koloseumu”, folkerka Vesna Zmijanac je obrazložila filozofskim pragmatizmom većinskog biračkog tela u Srbiji: "Nisam se ja dvoumila. Treba podržati predsednika u svakom slučaju. Ja sam uvek bila uz vlast. To kažem i mojoj deci. Deco - uvek treba biti uz vlast, jer onda nemate nikakvih problema. Ako nije tako, problem je u najavi".

(Za zaboravne  mlađe od 30 godina: to je ista dama koja je 5. oktobra 2000, u ime JUL-a, a od JUL-a, lično “oslobađala” TV Studio B, to je ono vreme kada Čanak pevao na uvce “My way” netom “progledalom” TV Pink Žeksu ili kada je, malo kasnije, Čeda Revolucija slavio Karleušu kao “pametniju od najvećih intelektualaca”...)

U „Poslanici Rimljanima“, apostol Pavle poručuje: „Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene. Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se suprote primiće grijeh na sebe. Hoćeš li pak da se ne bojiš vlasti, čini dobro.“

Osim ove hrišćanske natuknice o „vlasti od Boga datoj“ koju su idolopoklonici diktatora uzimali zdravo za gotovo, važan je bio i efekat „psihologije mase“, jer su se ljudi svrstavali na onu stranu za koju su mislili da je većinska.

Italijanski „Duče“ Benito Musolini je, kao i ostali autoritarni lideri, koristio masovne mitinge podrške kao priliku za demonstraciju vlastite moći i za manifestaciju „narodnog jedinstva“.

Često se desetinama i stotinama hiljada Italijana obraćao sa balkona „Palaco Venezia“, na rimskom trgu „Piazza Venezia“. Sa tog balkona, uostalom, objavio je, 10. juna 1940, rat Velikoj Britaniji i Francuskoj, i ulazak Italije u Drugi svetski rat na strani „Trojnog pakta“.

Hitler je preferirao masovne skupove organizovane u sklopu nacističkih partijskih kongresa u Nirnbergu, koji su korišćeni i za prezentaciju nemačke vojne nadmoći.

Iza kulisa mitinga svih ovih diktatora stajale su, do perfekcije organizovane, partijske i državne mašinerije, savršena režija. Državni službenici, cele fabrike i škole, najšire društvene grupe, pa i socijalno ugrožene strukture građana, često prisilno ili uz „pristojnu nadoknadu“, dobijale su kao „naređenje za mobilizaciju“ i „radnu obavezu“, obavezno prisustvo ovih skupovima.

Bezbednosne službe i paramilitarna logistika su držale sve pod kontrolom, a režimski mediji su ove mitinge najavljivale i ocenjivale, uvek iznova i iznova, kao „istorijske“, demonstriraući i potencirajući „jedinstvo naroda“, „kolektivnu energiju“ i „bezrezervnu podršku“ državnom i partijskom rukovodstvu.

Mitinzi i parade u istočnjačkim autokratijama i diktaturama, npr. Kim-Ilovi (Sung, Jong-Il, Jong-Un) ili Mao Zedong ili u Sovjetskom Savezu u doba Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina, koje je planirao, organizovao i kontrolisao celokupan bezbednosni aparat, sa stotinama hiljada ili čak miliona učesnika, vojnički stroga koreografija i, do tančina razrađen, „sinopsis“ događaja, bili su svojevrsna ideološka mobilizacija, demonstracija vojne i državne moći i snage i lojalnosti vođi i poruka zastrašivanja unutrašnjim i stranim „neprijateljima“...

U našem najbližem komšiluku, jedan takav miting u Bukureštu, zamišljen kao rutinski dokaz podrške diktatoru, tj. narodni odgovor na prethodne antikomunističke proteste u Temišvaru, diktatoru Čaušeskuu se vratio kao bumerang.

Taj miting započet, pa prekinut 21. decembra 1989. u Bukureštu, označio je momenat kada se jedna pažljivo građena slika moći, jedna unapred režirana podrška, raspala u direktnom TV prenosu! Kao i ranije, masa članova partije i radnika bila je privedena na današnji Trg revolucije, Čaušesku je, sa balkona Centralnog komiteta, svoj govor počeo frazama o „stranim agentima“ i „stabilnosti države“, a onda su se začuli zvižduci...

Milioni TV gledalaca su videli da narod više neće da reaguje kako diktator očekuje, da diktator  više nema totalnu kontrolu nad masom; gledali su kako se „iluzija potpune podrške“ raspada u nekoliko minuta.

Sledećih dana je strah nestao, demonstracije prerastaju u pobunu, vojska prelazi na stranu naroda. Režirani miting se, za samo nekoliko dana, pretvorio u kraj režima.

Mnogo je teorija o tome šta je bio konkretan okidač za oslobađanje. Preferiram onu prema kojoj se, navodno, začuo prasak nalik eksploziciji petarde ili nečega drugog, nešto što je zvučalo kao „zvučni top“ ili megafon Sime Spasića  našeg prošloprolećnog 15. marta, svejedno, a to nešto je izazvalo talas panike koji je prerastao u horsko negodovanje. Što je, opet, izazvalo psihološki efekat „lavine“: Masa koja je do tada ćutala jer su svi pojedinačno mislili da su manjina, očas posla je prešla iz kontrolisane publike u pobunjenu gomilu u nekoliko sekundi. Kada je kresnula prva iskra pobune, ljudi su shvatili da nisu sami i strah je nestao.

Upravo poučen takvim iskustvima, naš Poglavica je, kako to i sam priznaje, to prevenirao otkidanjem komada teritorije Srbije, između zgrtada najvažnijih državnih institucija, i pretvaranjem Dvorskog parka u paramilitarističku paradržavu Nezavisna Država Ćacilend (En-De-Ća).

.   .   .

I naš nekadašnji autokrata, imao je svoj fatalni miting koji je, praktično, označio njegov politički kraj.

Čovek koji je na kormilo Srbije i uzjahao na talasu „antibirokratske“, pa „jogurt revolucije“, a izvik(iv)an za vožda na mnogobrojnim mitinzima kojima je umilno tepano „događanje naroda“, svoj poslednji pokušaj mobilizacije podrške na terenu imao je u Beranama, u završnici kampanje pred savezne izbore 24. septembra 2000.

Slobodan Milošević je tada održao tipski govor, insistirajući na „državnom jedinstvu“, optužujući opoziciju i Zapad za sve probleme i naglašavajući „neophodnost stabilnosti i kontinuiteta vlasti“.

Kod privedenih pristalica SPS-a i njegovih koalicionih partnera iz Crne Gore, osećao se „zamor materijala“ i pad entuzijazma, nije bilo euforije, već tek nešto „rutinske podrške“, što je bio i signal kakvi će biti izborni rezultati. Milošević je tada, u prvih mah, odbio da prizna svoj poraz, ali će pod pritiskom Zapada i Moskve, za desetak dana, i to učiniti.

Uporedi li se Miloševićev poslednji sa njegovim najmasovnijim mitingom, onim na Gazimestanu, na Vidovdan 1989, na šestogodišnjicu Kosovske bitke, vidljiva je suštinska razlika: prvi je manifestovao uspon, nacionalnu mobilizaciju i konsolidaciju Miloševićeve lične moći, drugi obelodanio njegovo slabljenje i najavio skori pad.

Na Gazimestanu se osećala kolektivna euforija, nekakva istorijska misija i jedinstvo, masa je nosila i uznela vođu, Milošević se nametao kao simbol nacionalnog buđenja i harizmatični lider, samouvereno govorio o „bitkama koje nisu isključene“; 11 godina kasnije, u Beranama, lebdeo je nedostatak vere u ishod, nazirao se kraj političke realnosti jednog mita, iako je isti taj lider, ova put političar pod pritiskom koji je gubio kontrolu, pokušavao da „pokrene“ masu — ali bez efekta.

Koliko su Berane bile njegov fijasko, govori i činjenica da su najtiražnije režimske novine morale da u fotošopu multipliciraju iste likove po više puta da bi masa  na mitingu izgledala što brojnija, kao što vučićoidi danas govore da je „AV – naša porodica“ mitingu u „BG areni“, u dvorani koja prima 20 hiljada, bilo čak 70 tisuća “hrabrih i pristojnih građana”.

.   .   .

Već šest godina „tipujem“ da u Poglavičinoj Srbiji, posle silnih “posebnih zakona” računajući i ove posednje, dr Mrdićeve, nije nemoguć ni neki leks specijalis koji će zakovati, zacementirati, legalizovati sadašnje protivustavno stanje, tj. i formalno ozakoniti prenošenje svih tih ovlašćenja na onoga kod koga ona stvarno već i jesu!

Kako je, na primer, Adolf Hitler, od regularno izabranog kancelara, i formalno postao diktator?

Formalno je to postao 2. avgusta 1934, tako što je, posle smrti predsednika Paula fon Hindenburga, spojio funkcije predsednika i kancelara u jednu — firer (Führer).

Praktično, to se desilo, godinu i po ranije, 23. marta 1933, kada je usvojen ključni zakon kojim će Hitler dobiti diktatorska ovlašćenja. Rajhstag je, naime, usvojio „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“; skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“ („Zakon o prenosu ovlašćenja“). Ili, u potpunom prevodu: „Zakon o popravljanju stanja naroda i države/carstva“.

Pre toga, sve se odvijalo filmskom brzinom: 30. januara 1933. parlament ga je izabrao za kancelara, 27. februara (posle „Paljenja Rajhstaga“) Hitler dobija prva vanredna ovlašćenja; a već 23. marta, u tako ključaloj atmosferi u kojoj su nacističke paravojne snage zastrašivale poslanike, donet je i „Ermächtigungsgesetz“ kojim se parlament praktično samoukinuo i svu zakonodavnu inicijativu i moć predao Hitleru, omogućivši mu da vlada dekretima, bez ikakve kontrole i da donosi zakone koji su mogli da budu suprotni ustavu. Bio je to prelomni trenutak jer je time, legalno i legitimno, dvotrećinskom većinom, nemački parlament ukinuo demokratiju i uveo diktaturu.

Poslednjeg dana juna 1934, nakon „Noći dugih noževa“, krenula je i bukvalna eliminacija i likvidacija protivnika nacističkog pokreta.

Preti li Srbiji (posle, sada već, još malo pa, decenije autokratije) na kraju balade, i “zakon o posebnim ovlašćenjima” – pitao sam u kolumni (15.5.2020), u vreme onog vanrednog stanja bez uvedenog vanrednog stanja i one korona izborne kampanje bez kampanje, upamćene i po podgrejanom “originaul falsifikata”, tj. sloganu nemačkih nacionalsocijalista iz 1936, “Unseren Kindern – die Zukunft durch AH” ili, u prevodu na srpski, “Aleksandar Vučić – Za našu decu”. 

Istu zebnju poslednji put sam podelio sa čitaocima, 12.6.2025, u tekstu “Režim u režimu kliničkog državnog udara i (auto)projekcije”.

Danas je to već konstatacija: Srbija je tamo već, doduše, samo jednom nogom, i zakoračila.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 23.3.2026)

Kosovo je valuta, Srbija bez politike: Ko je prodao državu, a ko narod navikao da ćuti

Govorimo o stanju u kojem se Srbija danas nalazi - između politike koja se više ne vodi i sistema koji funkcioniše kroz trgovinu, kontrolu i proizvodnju narativa. Otvaramo najbolnije teme srpskog društva kroz tri ključna ugla: istorijski, politikološki i medijski. Od analize marta kao sudbinskog meseca, preko surove „kupoprodaje“ glasova, do pitanja zašto 35 godina nemamo društveni ugovor.

U ovoj epizodi podkasta "U reketu sa Teškim centrom", Uroš Đurić, Dejan Bursać, Cvijetin Milivojević bez dlake na jeziku govore o tome kako je ekonomska kriza ugasila nacionalne teme, zašto je opozicija postala „smokvin list“ režima i zbog čega srpska elita, uprkos ogromnom bogatstvu, ne ulaže u sopstveni narod.

Kosovo se u razgovoru ne pojavljuje samo kao pitanje teritorije, već kao politička moneta - tema koja se koristi, pomera i potiskuje u zavisnosti od trenutnog interesa vlasti i međunarodnih odnosa. Istovremeno, izostanak jasne strategije i dugoročnog plana otvara prostor za upravljanje krizama, a ne za njihovo rešavanje.

Razgovaramo o tome kako su izbori izgubili smisao kao instrument promene, kako funkcioniše model kupoprodaje glasova i zašto se politika sve češće svodi na održavanje postojećeg stanja. Posebno mesto zauzima pitanje ekonomije - ne kao razvojne politike, već kao mehanizma kontrole i stabilizacije biračkog tela.

U širem okviru, ovo je razgovor o društvu bez jasnog društvenog ugovora - o državi koja nema stabilan pravac, o institucijama koje ne funkcionišu kao sistem i o građanima koji sve češće biraju sigurnost umesto promene.

🕒 Sadržaj emisije (Chapters):

00:00 - Uvod: Martovske demonstracije i sudbina Srbije

03:15 - Kako je ekonomska kriza ubila politiku

06:40 - Kosovo u brojkama: Zašto se ćuti o 500 milijardi evra resursa?

10:12 - Moravska kolonizacija srpstva: Mitovi vs. Realna politika

14:50 - Indoktrinacija: Kako nas ubeđuju da Kosovo nije naše

28:40 - Gubitak kulturnog identiteta bez otpora

33:10 - Gnev prema tajkunima

54:30 - Lekcije iz Crne Gore: Koliko dugo zapravo traje pad režima?

01:05:10 - Zaključak: Da li je bojkot bio jedini put ka promeni?

📅 Premijera: petak, 20. mart 2026. u 20:00

🎙 Razgovarali: Uroš Đurić, Dejan Bursać, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić

(📺 Produkcija: Albatros News, podcast “U reketu sa Teškim centrom”, 20.3.2026)

 

https://www.youtube.com/watch?v=vccELmJHGhQ

Lokalni izbori su farsa, parlamentarni su presudni! Cvijetin Milivojević

Gost emisije HORIZONT DOGAĐAJA bio je politikolog i novinar Cvijetin Milivojević.

U ovom eksplozivnom razgovoru otvaramo ključna pitanja koja oblikuju političku realnost Srbije i regiona:

⚠️ Ko je zaista omogućio nezavisnost Kosova — i na koji način?

⚖️ Da li je pravosuđe u Srbiji doživelo potpuni sunovrat?

🗳️ Šta donose lokalni izbori u martu 2026?

💣 Prljava predizborna kampanja — obmane, prevare i zastrašivanja

📜 Zakon o strancima tzv. države Kosovo — šta zapravo znači?

🔥 Može li Balkan ponovo da zapali varnicu sukoba?

⚔️ Zategnuti odnosi Beograd–Zagreb i poruke o naoružanju

👉 Da li ulazimo u period političke nestabilnosti i novih tenzija?

👉 Ko vuče konce iza kulisa? (podcast “Srpska priča”, voditeljka Olivera Manojlović, 19.3.2026)

 

https://www.youtube.com/watch?v=R3_Njl-Qa5s

Poziv na dijalog uz oštre uvrede: Predizborni rečnik ponovo zaoštren (VIDEO)

Dok poziva na ujedinjenje i dijalog, predsednik Srbije nastavlja sa diskvalifikacijom i uvredama na račun svojih protivnika, bilo da je reč o političarima ili ljudima koji na ulicama traže vanredne izbore. Kao po pravilu, rečnik se zaoštrava u predizbornoj kampanji u kojoj se, čini se, cela Srbija nalazi, iako se 29. marta održavaju lokalni izbori u samo deset mesta. Zato se postavlja pitanje čemu služi poziv vlasti na dijalog i da li je on uopšte u ovakvim okolnostima moguć?

Predsednik Srbije ponovo je pozvao na nacionalno okupljanje i to u kampanji za lokalne izbore u kojoj je učestvovao kao predsednik koji po Ustavu izražava državno jedinstvo. Iskoristio je podsećanje na 15. mart, kada je pre godinu dana po mnogim ocenama u Beogradu održan jedan od najvećih javnih skupova ikada.

"Pre tačno godinu dana pokušali su i spolja i iznutra da zadaju završni udarac državi Srbiji. Pokušali su da sruše našu Srbiju", rekao je tada predsednik Srbije Aleksandar Vučić i dodao:

"Neću da ih mrzim, neću da mrzim nikoga od njih, to su naše sestre i braća, shvatiće oni sve. Mnogi su već shvatili i oni koji nisu shvatiće uskoro. Doći će i znaće kako da čuvaju i štite svoju zemlju. I ja vas molim da im pružite ruku na svakom mestu. Da im pružite ruku na svakom mestu, da pokažete da hoćemo ujedinjenu Srbiju".

Ali, veliko je pitanje koliko je u ovakvim društvenim okolnostima dijalog realan, a poziv na dijalog iskren.

"Ova vlast, to jest Aleksandar Vučić lično, je građane u protestu, prvo studente, a onda sve građane u protestu nazvao ustašama, nacistima, fašistima, teroristima, vođama obojene revolucije, ratnicima hibridnog rata. Dakle, nema tog, pod navodnicima, epiteta koji predsednik svih građana Srbije, tako bi po Ustavu morao da bude, nije upotrebio protiv građana koji su njegovi politički neistomišljenici. O kakvom mi dijalogu govorimo? Mi imamo, mi imamo čak i Ministarstvo za društveni dijalog", ističe politikolog Cvjetin Milivojević.

Sa druge strane, iz tog Ministarstva kažu da društveni dijalog postoji, ali resorni ministar ovako odgovara na pitanje Insajdera da li je dijalogom zadovoljan.

"Moja odgovornost je ta i u potpunosti nisam. Nisam zadovoljan, jer možemo mnogo više toga, ali mora da imamo i s druge strane sagovornika", odgovara ministar za društveni dijalog, Demo Beriša.

Zbog svega se postavlja pitanje čemu pozivi na dijalog ako ni sami predstavnici države njime nisu zadovoljni što pokazuju ne samo kroz ovaj stav resornog ministra, nego i gotovo neprestanim pozivom na nacionalno okupljanje koje je, čini se, nikad dalje.

"Ja mislim da je cilj jedna velika kupovina vremena. Dakle Vučićev je interes, lični interes i interes njegovih najbližih saradnika, ovih plutarha, plutokrata koji vladaju Srbijom, da se ovaj kredit od 18 milijardi evra za koliko se Srbija zadužila na ime projekta Expo, faktički do nekakvih izbora provuče kroz finansijske prste ove vlasti", smatra Milivojević.

Za politikologa Cvijetina Milivojevića poziv vlasti na dijalog je farsa.

"Znate šta je društveni dijalog? Društveni dijalog se vodi u nekim kriznim situacijama celog društva, to ne mora da bude isključivo politički dijalog. Znači, mi definitivno jesmo u situaciji koja je verovatno najveća društvena kriza posle 2000-te. Posle smene Miloševića. Zaista najveća društvena kriza. I svako normalan i odgovoran, govorim o političarima na vlasti koji vode nekakvu državu, bi tražio rešenje iz toga? Pa najbezbolnije rešenje, najdemokratskije rešenje, nema boljeg rešenja u svetu, se zove - izbori", ocenjuje sagovornik Insajdera.

Izbora će uskoro biti samo u deset lokalnih samouprava. Predsednik države na njih poziva i ovom AI fotografijom koja je izazvala brojne reakcije na društvenim mrežama, a njegova poruka je bila - do konačne pobede 29. marta kada se održavaju već pomenuti lokalni izbori. (Insajder TV, www.insajder.net, autor: Stefan Goranović, 16.3.2026)

 

https://www.youtube.com/watch?v=cKnv6LsS-fs&pp=ygVPUG96aXYgbmEgZGlqYWxvZyB1eiBvxaF0cmUgdXZyZWRlOiBQcmVkaXpib3JuaSByZcSNbmlrIHBvbm92byB6YW_FoXRyZW4gKFZJREVPKQ%3D%3D

 

https://insajder.net/vesti/poziv-na-dijalog-uz-ostre-uvrede-predizborni-recnik-ponovo-zaostren-video

SRBIJA: Nulta godina! - Cvijetin Milivojević

U novoj emisiji „Između dva sata“ gost је politikolog i analitičar Cvijetin Milivojević. U dubokoj analizi aktuelnog trenutka, istražujemo kako se gradi slika o budućnosti Srbije kroz projekte kao što je #Ekspo и најављени технолошки искораци, док се истовремено занемарују стварни проблеми грађана. Разговарамо о томе на који начин Александар #Vučić и актуелна власт обликују јавно мњење и како на све то реагује друштво — од академске заједнице до улице, где су све учесталији #Studenti и грађански #Protesti који траже промену система и повратак институцијама.

Емисија садржи политичку анализу и друштвени коментар у информативне сврхе. Теме које се разматрају из угла јавног интереса и институционалних одлука.

(youtube kanal HelmCast, autor i voditelj Marko Stolica, 13.3.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=hJCsF2uL2wk&pp=ygUnaGVsbWNhc3QgY3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2aWMgMTMuMy4yMDI20gcJCcUKAYcqIYzv