четвртак, 20. јун 2024.

Да ли Декларација Свесрпског сабора руши или спасава БиХ?

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Да ли је Декларација Свесрпског сабора или бар онај њен део који се тиче Републике Српске (РС) у колизији са Уставом Босне и Херцеговине (БиХ) и Дејтонским мировним споразумом, као што тврде босански („безхерцеговачки“) унионисти?

Ево, и првих, најконкретнијих последица Декларације Свесрпског сабора, односно недавне Додикове посете Путину. Политичко Сарајево већ годинама опструише тзв. Источну гасну интерконекцију (док за Јужну која из Хрватске улази кроз херцеговачке кантоне с хрватском већином, не дозвољава управљање из Мостара) из Србије ка БиХ, иако је гасификација у надлежности ентитета. Јуче је, приликом отпочињања радова на гасификацији истока РС (од које ће користи имати и федерални део Сарајева и околине), најављено да ускоро креће и градња магистралног гасовода од Београда до Бањалуке који ће финансирати „Србијагас“.

Неће се више чекати на сагласност централне власти БиХ за прелаз нове гасне цеви преко Дрине, већ ће се „ићи страном Републике Српске од већ постојећег гасног улаза из Србије, код Шепка, па према Бањалуци, са цевоводом, углавном, уз трасу аутопута (од кога ће вајде имати и цела Федерација БиХ) Београд – Бијељина – Бањалука“.

То је она лепа последица. А мање лепа стиже, наравно, из Вашингтона. Нови пакет санкција Додику и „онима који му омогућавају да искориштава народ РС за властиту корист“, најавило је Министарство финансија САД. Све, као, због корупције (а сви остали политичари у БиХ и остатку тзв. Западног Балкана, ваљда, некоруптивни и невини к'о француске собарице), а у ствари због „устрајних настојања председника РС да наруши регионалне мировне оквире који су донели стабилност и сигурност БиХ“ и зато што је Додик и даље, по часном Вашингтону, „дестабилизирајући актер у регији, а његов недавни предлог о раздруживању РС од БиХ наставља његову очито антидејтонску активност и прети миру и стабилности регије“, те „нападом на уставни оквир БиХ Додик угрожава будућност земље“ у, пазите сад – не европским интеграцијама, него „у еуроатлантским интеграцијама“, тј. чланству у НАТО чему се, иначе, противе Република Српска и Срби као један од три конститутивна народа.

А Американци, противно њиховој вољи, желе да их силом усреће!

.   .   .

Владе Србије и Српске су, 8. јуна, на Првом свесрпском сабору под називом "Један народ, један сабор – Србија и Српска", усвојиле нацрт Декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа.

У уводу се наглашава чињеница да Устав Републике Српске у преамбули изражава опредељеност РС за потпуно поштовање и доследно примењивање Општег оквирног споразума за мир у БиХ, којим се недвосмислено прихвата, потврђује и гарантује уставно-правни положај РС, као једног од два ентитета који чине БиХ.

Та чињеница, као и опредељење Србије и Српске за чланством у ЕУ, али и очување војне неутралности у односу на постојеће војне савезе, сматра се заједничким опредељењем и Србије и Српске. У том смислу подсећа се да је, још 26.9.2006, у складу са чланом 3. тачка 2а Устава БиХ, закључен Споразум о успостављању специјалних паралелних односа између Републике Српске и Републике Србије.

Вратимо се зато за тренутак Уставу БиХ. У члану III (надлежности и односи између институција БиХ и ентитета), тачка 2 (надлежности ентитета) пише: „Ентитети имају право да успостављају посебне паралелне односе са суседним државама, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом БиХ“. Такође, стоји и да: „Сваки ентитет може такође склапати споразуме са државама и међународним организацијама уз сагласност Парламентарне скупштине. Парламентарна скупштина може законом предвидети да за одређене врсте споразума таква сагласност није потребна.“

. . .

Занимљиво је да је до овакве одредбе Устава БиХ, дошло управо заслугом САД!

Како? Да би зауставили грађански рат који је беснео између војних и паравојних формација Муслимана (Армија БиХ) и Хрвата (Хрватско вијеће обране) и да их уједине у заједнички фронт против Војске Републике Српске, Вашингтон је натерао премијера крње РБиХ (нису га признавали Срби и Хрвати) Хариса Силајџића, министра спољних послова Хрватске Мату Гранића и председника (хрватске републике) Херцег-Босне Крешимира Зубака да, 1. марта 1994. године, у згради Стејт департмента, потпишу "Предстојећи споразум о савезу Хрвата и Муслимана (они се још се нису били самопрозвали Бошњацима) у Федерацији Босне и Херцеговине". Тада је потписан и прелиминарни споразум о конфедерацији између (муслиманско-хрватске) Федерације БиХ и Републике Хрватске, што ће 17 дана касније, у Белој кући, парафирати и Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман.

Та чињеница биће пресудна да и у Устав (нове, заједничке) БиХ, Дејтонским споразумом с краја 1995, буде уграђена одредба по којој оба ентитета, и Федерација БиХ и Република Српска, имају право на успостављање специјалних паралелних веза са суседним државама.

Оквирни споразум за Федерацију БиХ, из 1994. је, такође, предвиђао децентрализовану унутрашњу структуру и ФБиХ (и будуће БиХ), тако да се „подручја с већинским бошњачким и хрватским становништвом у Републици БиХ и Федерацији БиХ уреде као федералне јединице с једнаким правима и одговорностима“. Хрватска и муслиманска страна у БиХ су се тада, на инсистирање САД, „сложиле о успостави јединственог војног заповедништва војске Федерације“, с тим да се „војне снаге обе стране (муслиманске и хрватске) одмах раздвоје једна од друге, с циљем повлачења на сигурну удаљеност коју треба навести у војном споразуму“.

Паралелно су Туђман и Изетбеговић потписали и Споразум о утемељењу конфедерације Републике Хрватске и Федерације БиХ. Он је предвидео формирање „царинске уније, монетарне уније и одбрамбених договора ради усклађивања одбрамбених политика и успостављање заједничких стожера“ РХ и ФБиХ.

Конфедерација је заживела само на војном плану, путем војног савезништва Хрвата и Бошњака, током 1994. и 1995. године. У пуном капацитету није заживела јер је, према Вашингтонском споразуму, било предвиђена да ФБиХ буде држава (!) која ће „територију проширити ослобађањем (!) крајева под српском контролом или мировним придобивањем Срба у Федерацију“.

Последњих година, међутим, из Вашингтона се поново сугерише „неопходност трајног договора Хрвата и Бошњака“, а све ради „супротстављања малигном руском утицају на руководство Срба у БиХ“.

.  .  .

Да ли Декларација Свесрпског сабора „руши дејтонски мировни оквир“, ако то већ, претходно, нису учинили споразуми о специјалним паралелним везама Србије и Српске из 2001. и 2006. године?

Тадашњи председници (Борис Тадић и Драган Чавић), односно премијери Србије и Српске (Војислав Коштуница и Милорад Додик) потписали су 26. септембра 2006, у Бањалуци, Споразум о успостављању специјалних паралелних односа између Републике Србије и Републике Српске. Опет, позивајући се на Општи оквирни споразум за мир у БиХ и његове анексе, истичући поштовање суверенитета, територијалног интегритета и политичке независности БиХ, али и „признавање поделе надлежности између БиХ, као државе, и њених ентитета, као што је то дефинисано Уставом БиХ“.

Успостављање специјалних паралелних односа предвидело је: развој институционалних и свих других облика сарадње у оквиру општих политичких и привредних услова, уз уважавање посебних интереса, као и развој транспарентне сарадње њихових извршних, законодавних и других институција. У ту сврху основано је Веће за сарадњу Републике Србије и Републике Српске које чине председник и председник Владе Србије, те председник и председник Владе Српске.

Унапређивање сарадње, према Споразуму, подразумева следеће области: привреда и коришћење привредних ресурса; планирање; законодавство; приватизација и денационализација; наука и технологија; образовање, култура и спорт; здравство и социјална политика; туризам и заштита околине; информисање; заштита слобода и права грађана у складу с највишим међународним признатим стандардима; сузбијање криминала.

Такође је наглашено да, потписивањем овог споразума, престаје да  важи Споразум о успостављању специјалних паралелних односа између Савезне Републике Југославије (СРЈ) и Републике Српске који је потписан 5. марта 2001. године у Бања Луци.

А из тог претходног, скоро идентичног, споразума који су, 5. марта 2001, потписали председници СРЈ Војислав Коштуница и Српске Мирко Шаровић, у новом тексту из 2006, избачена је само „сарадња у области одбране, на потпуно транспарентан начин“. То зато што је, у међувремену, силом НАТО-а, ентитетима одузето  право на властите војске које су имали по слову Дејтонског споразума. Управо оно што је једино, у пуном капацитету, и заживело у пракси из оног споразума о конфедерацији између Хрватске и Федерације БиХ?!

.  .  .

Дакле, углавном су то области сарадње које предвиђа и Декларација Свесрпског сабора.

Ново је да се сада јасно наглашава да је Србија „потписник и заштитник Општег оквирног споразума за мир у БиХ, да перманентно надгледа процесе у БиХ у циљу заштите права Републике Српске и конститутивног српског народа“, уз подсећање да је Споразумом од 29. августа 1995. године Српска овластила СРЈ (чији међународноправни идентитет наставља Република Србија) да у њено име и за њен рачун потпише мировни споразум у Дејтону и Паризу.

Ново је и да Свесрпски сабор Србије и Српске конституише Национални савет српског народа, кога, осим представника из Србије, чине и председник, премијер и председник Скупштине Републике Српске, као и представник Сената Српске и председник Академије наука и уметности Српске.

Ново је да Свесрпски сабор утврђује да је назив (српског) народа један и да га је немогуће мењати, због чега одбацује разне наметане префиксе (попут „босански Срби“, „Србијанци“ и сл) који су додавани испред именице „Срби“.

Није ново то да Сабор „позива међународне актере да се врате поштовању слова Дејтонског мировног споразума“, али јесте то да се „од Србије, у складу са статусом потписника Дејтонског мировног споразума, очекује да интернационализује проблем урушавања Дејтонског споразума са захтевом да се исти примењује у облику у којем је и потписан од стране свих“.

Није ново ни то да се наглашава да је РС јединствен и недељив уставноправни субјект који самостално обавља своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције у складу са Уставом БиХ - Анексом IV Дејтонског мировног споразума и чија територија не може бити отуђена мимо Устава и закона РС, као и да „БиХ представља искључиво Председништво на бази консензуса (и института заштите виталног националног и ентитетског интереса), а не појединци узурпирајући надлежности функција које обављају“.

Ново је само то да се, на Сабору, осим Владе Српске, сада и Влада Србије очитовала да „сматра непримереним постављање високог представника у БиХ супротно Анексу X Дејтонског споразума, којим је прописано да је за именовање високог представника потребна сагласност страна уговорница, као и одговарајућа резолуција Савета безбедности УН“.

Ново је то да ће Српска, од сада, осим 9. јануар, као Дан настанка РС (празник који су политичко Сарајево и странци из Уставног суда БиХ прогласили „неуставним“ јер „пада“ на Светог Стефана), заједно са Србијом, обележавати и 15. септембар као Дан српског јединства, слободе и националне заставе у сећање на пробој Солунског фронта у Првом светском рату, али и 15. фебруар (Сретење) и као Дан државности Српскe. Као и то да ће убудуће химна “Боже правде” бити не само химна Србије него и свесрпска химна, а двоглави орао Немањића национални свесрпски грб.

Није ново да Свесрпски сабор изражава пијетет према свим жртвама страдалим током рата у БиХ, као и свим жртвама пострадалим у ратовима на простору бивше Југославије нити да не подржава Резолуцију о Сребреници јер је карактерише као „покушај колективног окривљавања целог српског народа, који je неприхватљив и не може бити спроведен у дело“. Сабор позива руководства Србије и Српске да „допринесу расветљавању историјских чињеница у вези са догађајима деведесетих година, а посебно када је реч о догађајима у Сребреници и околини од 1992. до 1995. године“.

Ново је и то да је Свесрпски сабор, и Србији и Српској, препоручио „додатно интернационализовање теме страдања Срба и геноцида који је извршен над Србима, са посебним нагласком на страдање деце у посебним јединственим логорима за децу у Независној Држави Хрватској, као и масовним стратиштима и небројеним јамама у херцеговачком и динарском кршу, козарачким и другим селима широм данашње РС, Србије, Федерације БиХ и Хрватске“.

Као и то да ће Србија и Српска „уједињено неговати историјско памћење и чувати успомену на српске жртве пале за слободу у свим ратовима, обележавати и сећати се жртава палих у Првом светском рату, жртава геноцида који је извршен над Србима у Другом светском рату и жртава у ратовима деведесетих година прошлог века“.

Ново је и да ће Србија и Српска заједнички изградити два монументална спомен комплекса посвећена очувању истине о страдању Срба у Другом светском рату, у Доњој Градини и Београду, који ће да сведоче величини жртве слободарског српског народа поднесене у борби против фашизма, нацизма и усташтва“, и да ће ти меморијали да постану места ходочашћа и да се уврсте у план ђачких и студентских екскурзија школа и факултета Србије и Српске.

Такође, опет у складу са Споразумом о специјалним и паралелним везама из 2001. и 2006,  Свесрпски сабор подстиче Србију и Српску да „даље развијају заједнички економски, културни, социјални, спортски и духовни простор“, као и „сачињавање заједничког и уједињеног плана инфраструктурних пројеката Србије и Српске којим ће се детаљно уредити и планирати потенцијално важни пројекти, као што су изградња аутопута Бањалука – Београд, изградња гасовода кроз Српску, изградња аеродрома у Требињу и градња заједничких хидроелектрана.

Поготово се „рушењем Дејтона“ не може сматрати констатација из тачке 23 ове декларације, која каже да је „РС задовољна високим степеном аутономије дефинисаним Дејтонским мировним споразумом, те стога инсистира на суштинском и формалном провођењу Дејтонског споразума, као међународног уговора који не може да се мења једнострано или путем интервенционизма, те да зато РС може, у мери у којој оцени као целисходно, да активира све надлежности које су према Дејтонском споразуму предвиђене као надлежности ентитета“.

У том правцу иде и последња тачка Декларације Свесрпског сабора којом се „државни органи српског народа“ позивају да „народима у окружењу понуде споразум о историјском помирењу, трајном миру и развоју“.

.   .   .

А онда, као шлаг на торту, још мало „мудре спољне политике мирољубиве активне коегзистенције“ нашега Врха Врхова.

Протеклог викенда је, наиме, у швајцарском летовалишту Бургеншток, на захтев Кијева, организована Мировна конференција за Украјину, на коју Русија није била ни позвана. У Швајцарској је и наш Марко Ледени Ђурић слушао како Канађанин Џастин Трудо узвикује „Слава Украјини“, али је и „видео Пинкија“ - чуј „видео“, сликао се са Зеленским - а Србија је потписала још једну декларацију против Русије, иако је, од присутне 93 земље, њих 13 одбило да то учини: не само чланице БРИКС, као што су Бразил, Индија и Јужноафричка Република, већ и Уједињени Арапски Емирати, Јерменија, Бахреин, Ватикан, Индонезија, Либија, Мексико, Саудијска Арабија, Словачка и Тајланд.

Но, биће да ни то није било довољно. И „то овој причи даје чудан крај“. Председавајући Председништва БиХ Денис Бећировић је, „у име БиХ“ (наравно, без одлуке тог колективног представништва три конститутивна народа), искористио Мировну конференцији о Украјини да оптужи „БХ-ентитет РС за подривање Дејтона уз помоћ Русије, тако што проруске снаге у БиХ угрожавају мир и прете стабилности БиХ и регије Западног Балкана".

А Србија је, за то време, још једном гласно подржала „принцип суверенитета, независности и територијалног интегритета свих држава, укључујући и Украјину“, а писци декларације подразумевају да је та држава и „Република Косово“, али, на жалост, не и Република Србија. Но, нема везе, „кад је бег био циција“, има се, може се, важно је да наша дипломатија угоди нашим „западним пријатељима“, пардон, „партнерима“. (www.pravda.rs, извор: Правда, 20.6.2024)

понедељак, 17. јун 2024.

PODCAST 7 #NE: Novinarski izvori su danas u strankama i kompanijama

O tome gde se danas stvaraju vesti, da li su izvori ljudi iz stranaka i kompanija, a manje iz redakcija i kolegijuma nekog medija, razgovarali smo sa Cvijetinom Milivojevićem, novinarom i politikologom.

Razgovor je vodio urednik portala Nova ekonomija Mateja Agatonović. (www.novaekonomija.rs, podcast Nova Ekonomija, 15.6.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=hg_pyXgc6Tw

Nikolićev zlatni padobran: Građani i dalje plaćaju to što se bivši predsednik povukao iz visoke politike

Bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, od kada se iz političkog života povukao u državnu vilu na Dedinju, retko staje ispred objektiva kamera i fotoaparata. Postoje tri izuzetka: ako u Srbiju dolazi ruski predsednik Vladimir Putin ili njegov kolega Si Đinping, te ako se u Areni održava završna konvencija stranke koju je napravio.

U prva dva slučaja Nikolić nastupa kao predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Kinom. U trećem, kao ostareli roditelj deteta koje je „poraslo, osamostalilo se“, ali i potpuno zaboravilo na njega. Svog oca dete se seti jedino kada organizuje velika porodična okupljanja pa ga pozove, onako, reda radi. Ali to ne znači da ga je ostavilo da svoju političku starost provodi u oskudici. Naprotiv!

Kako su se odavno navršile tri godine od isteka predsedničkog mandata, Nikolić više nije u obavezi da dostavlja podatke o svojoj imovini. Takođe, ne mora da se pravda ni Agenciji za sprečavanje korupcije, jer je, po tumačenju zakona, Savet za saradnju sa Rusijom i Kinom, na čijem je čelu, koordinaciono telo, a ne organ javne vlasti.

A novac koji država troši na Nikolića i njegov „zlatni padobran“, koji je isposlovao u zamenu za povlačenje bez talasanja, svakako nije mali.

Košta, a ne isplati se

Samo održavanje vile u kojoj od 2012. godine Nikolić živi, prema podacima iz 2018. godine, koštalo je oko 400.000 dinara na mesečnom nivou. Takođe, tokom 2022. godine Tomislav Nikolić još jednom je postavljen za predsednika pomenutog saveta. Do danas nije poznato kolika je Nikolićeva plata, niti dohodak njegovih saradnika, ali se zna da je budžet Kancelarije za saradnju sa Rusijom i Kinom, koja radi u okviru Saveta, za 2023. godinu iznosio 40,4 miliona dinara. Kažemo „radi“. A šta kancelarija zaista radi? Kada se na njenom zvaničnom sajtu pogledaju aktuelnosti, prva zvanična aktivnost kancelarije za prošlu godinu zabeležena je tek krajem jula 2023. Tada je Tomislav Nikolić primio odlazeću ambasadorku Kine Čen Bo u oproštajnu posetu. Tri meseca kasnije dočekao je novoimenovanog ambasadora Li Minga. Idemo dalje. Bivši ministar spoljnih poslova i Nikolićev saradnik Ivan Mrkić, kao član Saveta, u novembru je putovao u Peking da bi se obratio na simpozijumu „Saradnja centralne i istočne Evrope sa Kinom“. To bi bilo sve za 2023. godinu, bar prema sajtu – cele tri aktivnosti za onih 40,4 miliona dinara.

Nikolić je, kako su preneli mediji, 17. maja u jutarnjim časovima, na uglu Kneza Miloša i Birčaninove ulice u Beogradu, imao saobraćajnu nezgodu kada se njegov službeni „audi A8“ sudario sa „fijatom 500“. Na sreću niko nije povređen, a Nikolić je prebačen u drugo vozilo koje je došlo po njega i odvezen je sa mesta udesa. I eto još jednog pitanja koje se nameće. Prema Zakonu o predsedniku, Nikolić je imao pravo na službenog vozača u periodu dok mu je trajao mandat. Ne samo što je taj period istekao, nego je on to pravo mogao da koristi samo onda kada to od njega iziskuju obaveze u svojstvu bivšeg predsednika Republike. Dalje, ako Savet nije organ javne vlasti, onda Tomislav Nikolić nije javni funkcioner. I po kom osnovu onda Nikolić ima službeni automobil i vozača (osim ako nije u pitanju stranačko vozilo)?

Neko će reći – „nije Toma jedini“. Da je jedini, pa ni po jada. Puna je Srbija „većih“ i „manjih“ Toma, sa brojnijim i skromnijim prohtevima. Srpskim džadama preko pune i duple pune linije, sa blinkerima ili sva četiri migavca, jure službeni „audiji“ i „škode“. U njima se voze poznati i manje znani pripadnici privilegovane manjine. Karte za avione kojima lete, dnevnice od kojih se kupuju toaletne vode, gorivo za „audije“ i male i velike servise za „škode“ plaćamo mi. A sve je počelo 2008. godine kada je jednom čoveku dosadilo da na mestu večitog zamenika predsednika SRS večito gubi na izborima. Ljudi zaboravljaju: da Tomislav Nikolić nije skinuo bedž sa likom Vojislava Šešelja sa revera, cela jedna epoha moderne istorije koju i dalje živimo, verovatno bi izgledala potpuno drugačije.

Dunav, Morava, Vardar

Politikolog Cvijetin Milivojević podseća da je sinekura Tomislava Nikolića plod njegovog dogovora sa Aleksandrom Vučićem iz februara 2017. godine, pre izbora. On navodi da je pre toga Nikolić najavio kandidaturu za drugi mandat, da bi potom usledio pritisak od medija pod Vučićevom kontrolom, a onda od samog Vučića, da Nikolić prizna da nije dorastao funkciji predsednika.

„Plod tog dogovora, odnosno odustajanja Nikolića od kandidature, jeste sinekura koju je dobio. Mislim da je ona u međuvremenu i legalizovana. Ovde je kapacitet te sinekure očigledno pojačan, da bi se odobrovoljio Tomislav Nikolić. Sa druge strane, Kancelarija za saradnju sa Rusijom i Kinom je formirana, ona je zakonska kategorija, institucija… U tom smislu je i taj drugi deo zahteva Nikolića, da se potpuno ne povuče iz političke javnosti, na neki način ispoštovan. Dakle, ona košta puno, koliki su efekti ne znam, ali sam primetio da se na zvaničnim susretima sa predstavnicima Kine ili Rusije, jedino Nikolić pojavljuje”, kaže Milivojević.

Kada je reč o saradnji sa Kinom, Milivojević kaže da ne treba zaboraviti da je Nikolić u vreme svog mandata kandidovao izgradnju plovnog puta koji bi povezao luku Solun u Egejskom moru, preko Vardara, Morave i Dunava, što je trebalo da bude „vodeni put svile”.

„Većini javnosti je to ovde izgledalo kao dobra šala, mada taj naoko megalomanski projekat nije ništa više smešan od, recimo, projekta izvoza pilećih nožica i svinjskih papaka u Kinu, a zauzvrat uvoza letećih automobila”, ističe Milivojević.

Nepristojna ponuda

Politikolog Duško Radosavljević smatra da je Tomislav Nikolić svojevremeno dobio ponudu koju nije mogao da odbije, da ne bi morali da ga provlače kroz živo blato srpske politike, te da je on na taj način pacifikovan. On podseća da Srbija ima Zakon o predsedniku koji reguliše koje privilegije on ima kada ode sa vlasti, kao sa neke vrhunske političke funkcije, što je u redu.

 „Sporno jeste kada se reprezentativna vila da čoveku koji ne obavlja nikakvu funkciju. Da li direktoru Radio-televizije Srbije Draganu Bujoševiću treba ostaviti ceo sprat RTS-a ako ikada ode u penziju?”, pravi poređenje Radosavljević.

On kaže da je veliki broj ljudi 2012. godine ukazao poverenje Srpskoj naprednoj stranci baš zbog toga što su mislili da će oni biti borci protiv korupcije. Na tom tragu, Radosavljević pita nije li ovo vrhunska korupcija?!

„Koliki je obraz u nekoga ko je bio predsednik Republike Srbije da živi na mestu, u prostoru koji nikako ne zaslužuje? Sve ovo o čemu pričamo je više pitanje za gospodina Nikolića. Drugo pitanje za konferenciju za štampu: gospodine predsedniče Srbije, u liku Aleksandra Vučića, dokle ćete društveno-političkog parazita da trpite u reprezentativnom zdanju?”, ističe Radosavljević, koji Savet poredi sa institucijom iz stripa Alan Ford, po imenu „ministarstvo ruda i gubljenja vremena”.

Toma i sin u minusu u biznisu sa rakijom

Bivši predsednik je, kako pišu mediji, po svemu sudeći, na temelju svog imidža „čoveka iz naroda koji peče rakiju“, izašao na tržište sa svojim brendom žestokog alkoholnog pića, koji u narodu nazivaju „tomovača“. Preduzeće „Nikolić“ d.o.o. osnovano je u predsednikovoj rodnoj Bajčetini. Tomislav Nikolić je vlasnik preduzeća, a njegov sin Radomir Nikolić direktor. Prema pisanju medija, ukupni prihodi preduzeća u 2022. godini su bili 3.230.000 miliona dinara, što je znatno više od godine pre toga kada su prihodovali svega 1.486.000 miliona. Mada je obe godine firma završila sa gubicima, izgleda da je Nikolićima ipak krenulo jer je gubitak 2022. godine bio 194.000 dinara, dok su godinu dana ranije bili u minusu malo više od pola miliona dinara.

Uspon i pad Tome Nikolića

Jedan od aduta Tomislava Nikolića u predizbornoj kampanji za predsednika Srbije, sada davne 2012. godine, bilo je obećanje da će, ukoliko bude izabran, podneti ostavku na mesto predsednika SNS-a. Što je rekao, Nikolić je i učinio. Zaplakao je u Sava centru, stranku predao u ruke Aleksandru Vučiću i time, vreme će pokazati, izgubio svaki uticaj u partiji koja danas ima više članova od nekadašnjeg Saveza komunista. Izgubio je moć i uticaj koji je godinama u opoziciji, sa bedžom na reveru i bez njega, toliko priželjkivao. Čuje se to na tonskom zapisu sednice Centralne otadžbinske uprave SRS iz 12. septembra 2008. godine, koji je objavljen u dokumentarcu „SNS: Početak“.

„Da sam malo stariji, ne bih se više bavio politikom. Ja para imam dovoljno za ceo život. Ako vi mislite da smo nešto uspeli sa 18 godina bavljenja politikom u opoziciji... I da niko neće sa nama i da nikad nećemo biti na vlasti... I da nikada nijednog prijatelja nećete moći ni da zaposlite ni da lečite dok ne pitate ove druge koji su na vlasti. Je l’ to smisao bavljenja politikom?“, rekao je Nikolić i pocepao radikale.

Istina je ono što su primetili analitičari koji se vrzmaju po televizijama u vreme doručka: iako je to malo ko očekivao od bivšeg radikala, Nikolić je jedini predsednik od demokratskih promena naovamo koji nije izlazio izvan ovlašćenja koja ima predsednik Republike. Putovao je po svetu na sahrane stranih lidera, primao akreditive od ambasadora, tri puta ljubio hrvatsku predsednicu Kolindu Grabar Kitarović, citirao Tarabiće, a radnici Zavoda na Topčideru jedva su postizali da iskuju dovoljno ordenja i medalja.

Sve što je lepo, ma koliko god da je trajalo, za onoga koji je osetio blagodet trajalo je kratko. Približavali su se predsednički izbori u aprilu 2017. godine. Oni koji su se predstavljali za opoziciju, okupili su se oko zajedničkog kandidata, nestranačke ličnosti: bivšeg zaštitnika građana Saše Jankovića. Tomislav Nikolić želeo je da se kandiduje za novi mandat, siguran u svoju pobedu. Ali u stranci koju je otkinuo od radikala, postavio na noge pa onda na vlast, nisu mislili isto. Vrh stranke, sa Aleksandrom Vučićem na čelu, smatrao je da je on, kao aktuelni premijer, mnogo jači kandidat. Nikolić nije odustajao. Slao je poruke da će odluku o kandidaturi saopštiti do Božića, da je Srbiji potreban predsednik poput njega, da će razgovarati sa Vučićem...

I taman kada su neki pomislili da će se Nikolić kandidovati i rasturiti jedinstvo među naprednjacima, Toma je saopštio: jedino je izvesno da će Vučić biti predsednik Srbije. Gostujući na RTS-u, Nikolić je pomenuo da je jedan od predloga bio da se vrati na čelo stranke i dobije mandat za sastav Vlade, te da će se o tome razgovarati. Jedino što je dobio je državna vila da u njoj živi koliko god hoće i sinekura za njega i mali broj bliskih saradnika koji mu je ostao lojalan. Mali problem leži u tome što te, ne tako sitne privilegije u zamenu za njegovo ćutanje već sedam godina plaćaju građani Srbije. I ko zna još koliko će ih plaćati.

Toma i sin u minusu u biznisu sa rakijom

Bivši predsednik je, kako pišu mediji, po svemu sudeći, na temelju svog imidža „čoveka iz naroda koji peče rakiju“, izašao na tržište sa svojim brendom žestokog alkoholnog pića, koji u narodu nazivaju „tomovača“. Preduzeće „Nikolić“ d.o.o. osnovano je u predsednikovoj rodnoj Bajčetini. Tomislav Nikolić je vlasnik preduzeća, a njegov sin Radomir Nikolić direktor. Prema pisanju medija, ukupni prihodi preduzeća u 2022. godini su bili 3.230.000 miliona dinara, što je znatno više od godine pre toga kada su prihodovali svega 1.486.000 miliona. Mada je obe godine firma završila sa gubicima, izgleda da je Nikolićima ipak krenulo jer je gubitak 2022. godine bio 194.000 dinara, dok su godinu dana ranije bili u minusu malo više od pola miliona dinara. (www.nin.co.rs, NIN, Miloš Miljković, 5.6.2024)

четвртак, 13. јун 2024.

Српске руковети на руском рулету

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Дан уочи Дана Русије, у Бањалуци је свечано отворена Канцеларија Амбасаде Руске Федерације (РФ) у Босни и Херцеговини (БиХ). На церемонији су говорили амбасадор РФ Игор Калабухов, али и, путем видео линка, руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, лично.

Амерички пропагандни Радио Слободна Европа је апострофирао неколико ствари у вези са овим догађајем: то да је зграда Канцеларије „смештена у непосредној близини зграде Владе Републике Српске (РС) у центру Бањалуке“; да је њена локација била „обавијена велом тајне до последњег дана пред отварање када су медији информисани о томе који објекат ће добити нову намену“, као и то да је, овим потезом, БиХ постала једина земља Западног Балкана у којој је „омогућено ширење дипломатске мисије Русије након што је та земља започела агресију на Украјину“.

РСЕ, занимљиво, није приметио да је велелепну зграду Амбасади РФ уступила на коришћење Српска православна црква (СПЦ), а занемарио је и чињеницу да се Русија, чином отварања новог дипломатског представништва, као огранка матичног велепосланства у Сарајеву, само придружила (и неким западним) земљама које већ имају своје канцеларије у Бањалуци.

Да ли се и овим „нарушава Дејтонски мировни споразум“, на шта се хронично жале и колективном Западу притужују највиши дужносници у Бошњака?

Док председник РС, с друге стране, тврди да је, српски услов за наставак било каквих преговора на нивоу тронародне владајуће коалиције у БиХ, управо смена члана Председништва БиХ из редова Бошњака Дениса Бећировића, министра спољних послова Елмедина Конаковића и амбасадора БиХ при УН Златка Лагумџије. А све то због – по Додику – антиуставних, противзаконитих и илегалних активности које су ова тројица, скривено од органа БиХ (пре свега, Председништва које је надлежно за спољну политику), спроводили ради усвајања Резолуције о Сребреници.

.   .   .

Само три дана раније, у Београду је одржан, претходно већ заказивани, па, баш због Резолуције о Сребреници, померани Први свесрпски сабор "Један народ, један сабор – Србија и Српска".

Али, тек пошто су, претходно, председник Српске, али и председник Скупштине Српске, морали да „овере“ лојалност Вучићу гласајући скоро па јавно за овдашње напредњаке, ни мање ни више, него на локалним изборима у Београду, изазивајући тако гнев чак и оног дела опозиционо расположених грађана Србије који, иначе, имају симпатије за Српску, али и Додика лично.

Виђењем са Путином у Санкт Петербургу, одакле је слетео право на Свесрпски сабор, Додик је, тек делимично, успео да спере образ, у овом делу националне јавности у Србији.

За портал недељника „Време“ изјавио сам да је, из угла Српске, суштински циљ Свесрпског сабора покушај враћања Дејтонског споразума на „нулту тачку“, на „слово, а не дух Дејтона“. 

Паралелно, једнако је значајно оно што се, пре тога скупа, догађало у његовој позадини, а то је понајпре најава из врха Српске да ће другом ентитету, Федерацији БиХ (а не централним институцијама БиХ!), већ до краја јуна, понудити платформу о раздруживању.

Симптоматично је да се из Бањалуке више не помиње никакво отцепљење, већ се нуди словеначка обланда „раздруживања“ из времена распада бивше СФРЈ, пошто то имплицира да је, претходно, у току „удруживања“, свако унео понешто у ту државну заједницу, па је право да и, после раздруживања, барем задржи оно што је „унео као мираз“.

То је, истовремено, и потцртавање дејтонске уставне структуре по коме је БиХ држава која постоји као државна заједница три конститутивна народа и два конститутивна ентитета. У овој фази, иако се поставља максималистички, Бањалука би се задовољила оптималним циљем: дакле, компромис између наводне тежње за „осамостаљењем“ Српске, на једној, и интенцијом политичког Сарајева за унитаризацијом (против које су и Хрвати у БиХ), на другој страни, јесте враћање на оно што је био и компромис који је зауставио рат у БиХ, а то је изворни Дејтонски споразум.

Директни окидач за нову политику Републике Српске била је заједничка претња америчког амбасадора и тзв. (немачког) високог представника за БиХ да ће ентитету РС одузети јавну имовину и књижити је као босанскохерцеговачку.

.   .   .

Како је Свесрпски сабор разумео „амерички фактор“ на Западном Балкану?

Амбасадор САД у Београду Кристофер Хил изјавио је да „фокус свих којима је стало до Србије и њене будућности треба да остане на стварању мирне и просперитетне будућности за читав Западни Балкан и на повећању регионалне сарадње са ЕУ интеграцијом као коначним циљем“. И, дипломатски неодређено, а видљиво патерналистички према садашњој власти у Србији, додао је да „Србија има конструктивну улогу у том процесу и ми поздрављамо многе примере њених лидера у којима се обавезују да ће то учинити“.

Међутим, дан пре, Амбасада САД у БиХ је саопштила је да закључци Свесрпског сабора „не представљају одбрану Дејтонског споразума, како аутори тврде, већ намерни напад на тај споразум и државне институције БиХ“. Уз то, Декларацију су назвали „опасном““, истичући да Република Српска „није држава и да не може постојати изван БиХ“.

У међувремену, охрабрио се и, обично „зихерашки“ одмерен, председник Србије који је Амбасаду САД у Сарајеву упитао „где и од када“ у Дејтонском споразуму пише да имовина припада централним властима БиХ, а не ентитетима.

„Чланом 3.3 Устава БиХ, анекс 4. Дејтонског споразума, предвиђено је да ентитетима припадају сва државна овлашћења која нису изричито додељена институцијама БиХ. Те вас молим, драги партнери из америчке амбасаде, да ми конкретно одговорите како сте дошли до закључка, и на основу чега, да имовина припада централним властима, а не ентитетима, што јасно пише у Дејтону, и због чега сте, између осталог, учествовали у изазивању кризе на простору БиХ“, рекао је Вучић.

А онда је, промтпно, уследио бахат, лаконски, скоро вучићевски, одговор америчке амбасаде у БиХ, по принципу „можда је то стварно тако написано у Дејтонском споразуму, али – па шта, може нам се, јер наш О'Брајен мисли другачије“.

Из амбасаде су поручили да "нема потребе за поновним разматрањем добро документоване правне хисторије и судских пресуда у вези са државном имовином у БиХ", уз претенциозно потенцирање тезе по којој је, од међународног права важније шта је некада рекао неки амерички бирократа: „Како је то помоћник државног секретара О'Брајен навео у свом говору у фебруару 2024. године: 'Постоји начин да се разговара о имовини тако што ће се о томе говорити у релевантним институцијама. Али је полазна тачка и даље јасна: имовина припада држави.“

Пошто, по О'Брајену, није битно шта пише у Дејтонском споразуму и Уставу БиХ, већ је једино мериторно то да је „БиХ  2001. потписала Споразум о питањима сукцесије бивше СФРЈ којег је ратификовала Парламентарна скупштина БиХ и државну имовину приписала БиХ, а не ентитетима".

Американци су избегли да одговоре и на додатно Вучићево питање: „Сви у Србији, БиХ и региону много пута сте чули синтагму која гласи 'дух Дејтонског споразума'. Ја не бих да се бавим ни духом, ни духовима. Питаћу нешто најконкретније наше колеге из Амбасаде САД у БиХ који су рекли да смо ми погазили Дејтон. Дејтонским споразумом регулисане су надлежности ентитета и централне власти. Моје прво питање је како, где и од када пише да имовина припада централним властима, а не ентитетима? Анексом 4 Дејтона предвиђено је да ће све државне функције које нису додељене институцијама припадати ентитетима. Нигде се не помиње јавна имовина. Како сте дошли до закључка и на основу чега да имовина припада централним властима?".

.   .   .

А онда је из Бањалуке стигао „додиковски“ одговор (одлазећем?) америчком амбасадору Марфију, за чијег су мандата на америчку „црну листу“, осим самог Додика и чланова његове породице, већ стављени премијер Српске Вишковић, чланица Председништва БиХ Жељка Цвијановић итд: „Какав О'Брајен и његово мишљење? Нисмо ми потписали О'Брајена, већ Дејтонски споразум!? Једино је релевантно шта у њему пише, а у њему пише да имовина припада ентитетима. И тачка. Уставни суд, макар био и страна политичка организација какав је Уставни суд Бих, није уставописац, већ тумач Устава.“

Додик тврди да су женевски и њујоршки документи утврдили основне темеље БиХ и рекли да територија припада ентитетима, да су ентитети суверени, да имају своје владе и парламенте, своју територију и суверено управљање и да је сада прича о имовини извучена као „покушај да се разгради Република Српска“. - И није случајно, после Дејтона, стављена гранична линија, већ да се разграничи имовина ентитета. Стављена је и због будућности, јер неко је добро мислио да ако не може успети та БиХ, онда да бар има линија око које не морамо да се свађамо. Граница постоји и у катастру и у свијести народа – каже Додик.

Цвијановићева је прокоментарисала да то што Амбасада САД покушава да убеди јавност „да већу правну снагу има нечија изјава од Устава најбоље сведочи о дубоко потцењивачком односу (САД) према БиХ, њеном суверенитету и владавини права уопште“.

Премијер Вишковић је закључио да је „очито да је БиХ (амерички) протекторат“.

А као „шлаг на торту“, улетео је министар одбране у Савету министара БиХ Зукан Хелез, најављујући да ће тзв. босанске патриоте, уз помоћ западног дела међународне заједнице, укинути име, па потом и саму Републику Српску, „јер је настала на агресији, геноциду, убијању, силовању“ итд, и од ње створити два кантона (севернобосански и северноисточни), а све „на основу резолуције о геноциду у Сребреници која је усвојена у Генералној скупштини УН“.

.   .   .

А шта је стварно, од суштинског значаја за Републику Српску, забележено у Нацрту декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа, усвојеном 8. јуна, на Првом свесрпском сабору,  тј. на заједничкој седници две владе?

„... Опредељеност Српске (и Србије) за потпуно поштовање и доследно примењивање Општег оквирног споразума за мир у БиХ, којим се недвосмислено прихвата, потврђује и гарантује уставно-правни положај и интегритет Српске, као једног од два ентитета (чланице саставнице) који чине БиХ; опредељење Српске (и Србије) за чланством у ЕУ, као и очување војне неутралности у односу на постојеће војне савезе; даље јачање суштине Споразума о успостављању специјалних паралелних односа између Српске и Србије од 26. септембра 2006. који је закључен у складу са чланом 3. тачка 2а Устава БиХ; подсећање на Споразум од 29. августа 1995. којим је Српска овластила СР Југославију (чији међународноправни идентитет наставља Србија) да у њено име и за њен рачун потпише мировни споразум у Дејтону и Паризу;

утврђивање става да је назив (српског) народа један и да га је немогуће мењати, те одбацивање разних наметаних префикса који су додавани испред именице „Срби“;

пијетет према свим жртвама страдалим током рата у БиХ, као и свим жртвама пострадалим у ратовима на простору бивше СФРЈ и неподржавање Резолуције о Сребреници за коју су гласале 84 државе у Генералној скупштини УН док је 109 држава било против, уздржано или није гласало, зато што је том резолуцијом извршен покушај колективног окривљавања целог српског народа, који je неприхватљив и не може бити спроведен у дело;

констатација да је Општи оквирни споразум за мир у БиХ – Дејтонски мировни споразум трајно и битно нарушен упркос тежњама Српске и српског конститутивног народа, који су се борили за очување дејтонског уставног оквира у БиХ, те позив свим међународним актерима да се врате поштовању слова Дејтонског мировног споразума;

констатовање да би Србија, у складу са статусом потписника Дејтонског мировног споразума и у складу са овлашћењима које је добила од стране Српске Споразумом од 29. августа 1995, требало да интернационализује проблем урушавања Дејтонског мировног споразума са захтевом да се исти примењује у облику у којем је и потписан од стране свих;

наглашавање да је Српска јединствен и недељив уставноправни субјект који самостално обавља своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције у складу са Уставом БиХ - Анексом IV Дејтонског споразума и чија територија не може бити отуђена мимо Устава и закона Српске;

истиче се да БиХ није једна, нити јединствена изборна јединица за избор заједничких органа и наглашава да БиХ искључиво представља трочлано Председништво на бази консензуса, а не појединци узурпирајући надлежности функција које обављају;

прихватање и подржавање правног поретка успостављеног Дејтонским мировним споразумом, а који предвиђа механизме заштите ентитета и конститутивних народа применом института ентитетског гласања у Представничком дому Парламентарне скупштине на нивоу БиХ, института заштите виталних националних интереса у Дому народа Парламентарне скупштине на нивоу БиХ и института заштите виталног ентитетског интереса у Председништву БиХ;

констатовање да је Српска задовољна високим степеном аутономије дефинисаним Дејтонским мировним споразумом, те стога инсистира на суштинском и формалном провођењу Дејтонског споразума, као међународног уговора који се не може једнострано или путем интервенционизма мењати; подршка Сабора да Српска може у мери у којој оцени као целисходно да активира све надлежности које су према Дејтонском споразуму предвиђене као надлежности ентитета;

констатовање да је непримерено постављање високог представника у БиХ супротно Анексу X Дејтонског мировног споразума, којим је прописано да је за именовање високог представника потребна сагласност страна уговорница, као и одговарајућа резолуција Савета безбедности УН;

констатовање да српски народ, Србија и Српска треба да уједињено очувају историјска пријатељства са доказаним пријатељима, али и да граде нова савезништва;

подржавање политике војне неутралности Србије у односу на све постојеће војне савезе, а са таквим политичким опредељењем потпуно је сагласна Српска која ће се борити за очување војне неутралности у БиХ; сарадња безбедносног система Србије и Српске у смислу законодавства, размене информација, заједничких обука и вежби, ради постизања и очувања мира и стабилности;

Србија и Српска да уједињено обележавају 15. септембар као Дан српског јединства, слободе и националне заставе у сећање на пробој Солунског фронта у Првом светском рату; да je Сретење 15. фебруар Дан државности Србијe и Дан државности Српскe који ће се уједињено и заједнички прослављати, а да Српска настави да обележава 9. јануар као Дан настанка Републике Српске и крсну славу; да је химна “Боже правде” свесрпска химна, а да је двоглави орао Немањића национални свесрпски грб;

право на употребу српског језика (оба изговора – екавског и ијекавског, те исте српске стандардизације) и ћирилице као матичног писма; права на изражавање, изучавање и развој српске културе; изучавање националне историје и неговање херојске, правдољубиве и слободарске традиције српског народа изучавање националне географије; очување и заштиту културно – историјског наслеђа српског народа на његовом културном простору; изучавање обичаја, фолклора, књижевности, уметности и комуникационе културе српског народа; права на информисање на српском језику; употребу српских националних симбола и њихово истицање на јавним местима; обележавање српских националних празника и других права која утичу или би могла утицати на очување и неговање српске културе и српског националног идентитета;

да Србија и Српска уједињено негују историјско памћење и чувају успомену на српске жртве пале за слободу у свим ратовима, посебно је важно уједињено и јединствено обележавати и сећати се жртава палих у Првом светском рату, жртава геноцида који је извршен над Србима у Другом светском рату и жртава у ратовима деведесетих година прошлог века;

додатно интернационализовање теме страдања Срба у НДХ, потребно је свету представити енормно страдање и геноцид који је извршен над Србима у систему логора НДХ, са посебним нагласком на страдање деце у посебним и у свету јединственим логорима смрти за децу Јастребарско, Сисак, Ђаково и Стара Градишка. Логори и масовна стратишта и губилишта Јасеновац, Доња Градина, Сајмиште, Бањица, Сремска Митровица, Крагујевац, Госпић, Јадовно, Паг, Јабланац, Млака, Слана, Зеница, Сарајево, Власеница, Вишеград, Пакленица, Пребиловци, небројене јаме у херцеговачком и динарском кршу, козарачка и друга српска села широм данашње Српске, Србије, Федерације БиХ и Хрватске била су само нека од места у којима су вршени свирепи злочини и масовна убиства српског народа;

уједињена намера Србије и Српске да заједнички изграде монументална спомен здања посвећена очувању истине о страдању Срба у Другом светском рату у Доњој Градини (РС) и Београду; та два монументална спомен комплекса треба да сведоче о величини жртве слободарског српског народа поднесене у борби против фашизма, нацизма и усташтва; треба да постану места ходочашћа и да се уврсте у план ђачких и студентских екскурзија школа и факултета Србије и Српске;

Србија и Српска да обједине понуде услуга, инвестиција и ресурса у областима енергетике, рударства, туризма, пољопривреде, банкарства, финансија и платног система, здравства, образовања, саобраћаја и веза и другим областима од националног значаја ради заједничког наступа на домаћим и страним тржиштима.

сачињавање заједничког и уједињеног плана инфраструктурних пројеката Србије и Српске којим ће се детаљно уредити и планирати потенцијално важни пројекти; заједничке активности Србије и Српске на изградњи аутопута Бањалука – Београд, гасовода кроз Српску, аеродрома у Требињу, као и на изградњи заједничких хидроелектрана.“

И, тако је Рубикон, с обе стране, пређен.  Унитаристи у БиХ заиграли су, пре свега, на америчку и немачку карту, а Српска је готово све жетоне уложила на руске боје. Ако призовемо историјски наук: па и у Москви (1944) и на Јалти (1945) Стаљин и Черчил су договорили да западни (британски) и совјетски (руски) утицај у новој Југославији буде подељен „фифти – фифти“, а линија те поделе требало је да иде Босном и Херцеговином. (www.pravda.rs, извор: Правда, 13.6.2024)

уторак, 11. јун 2024.

Srbija i RS / Cvijetin Milivojević: Svesrpski sabor je bila poruka američkom ambasadoru u Sarajevu

Svesrpski sabor održan je u subotu i samo neka od pitanja nakon sabora su šta će biti sa devetim januarom i zašto vlast u RS pominje razdruživanje. Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže za „Vreme” da je cilj svega zapravo vraćanje Dejtonskog sporazuma na nultu tačku

Trobojke Srbije i Republike Srpske u subotu bile su na ulicama, banderama i zgradama. Ispred Hrama Svetog Save bili su mediji, a ljudi gotovo nigde.

Zvona počinju da zvone, a u tom trenutku pristižu Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Prisutni su bili visoki predstavnici Republike Srpske i Srbije sa crkvenim velikodostojnicima.

Počinje moleban, a time i Prvi svesrpski sabor pod nazivom „Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska”.

Kasnije, na sastanku u Palati Srbije potpisana je, između ostalog, Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Usvojile su je i Vlada RS i Vlada Srbije, a ona se sastoji iz 49 tačaka.

„Svesrpski sabor smatra da je Sretenje, 15. Februar, Dan državnosti Republike Srbije i Dan državnosti Republike Srpske koji treba ujedinjeno i zajednički proslavljati. Svesrpski sabor očekuje da Republika Srpska nastavi da obeležava 9. januar kao Dan nastanka Republike Srpske i krsnu slavu”, je 29. tačka ove Deklaracije i šta ona zapravo znači?

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za „Vreme” kaže da, kada govorimo o devetom januaru kao danu nastanka, on se preklapa sa devetim januarom kao hrišćanskim praznikom (Sveti Stefan).

„Trebalo je da prođe 15 godina od mirovnog sporazuma u Dejtonu 1995. Godine, pa da se sete kako se ne može ostvariti Dan nastanka RS zato što pada na hrišćanski praznik. Uz takvo obrazloženje je Ustavni sud poništio pravo RS da slavi Dan nastanka RS“, ukazuje Milivojević.

Objašnjava da je razumeo da će se stvari menjati samo utoliko da će se u RS insistirati na Dan državnosti na Sretenje, a da će ostati Dan nastanka RS devetog januara. To je dan kada je proglašena Srpska Republika BiH.

Važnije je šta se događa u pozadini

Međutim, naš sagovornik kaže da je bitnije ono što se događa u pozadini, a to je da je Republika Srpska najavila platformu o razdruživanju.

„Takođe, tu možete primetiti da se ne pominje nikakvo otcepljenje, što je opet taktika koju je koristila Slovenija pred raspad SFRJ. Krajem 80-ih godina Slovenija nije govorila o otcepljenju od Jugoslavije nego razdruživanju. Šta to znači? To znači da je svako od onih koji bi sada da se razdružuje uneo ponešto u tu neku zajedničku državu“, navodi Milivojević.

Dodaje da se sa stanovišta vlasti u RS pominje razdruživanje da se pokaže da je BiH država koja postoji kao država tri konstitutivna naroda i dva entiteta (jedna je RS, a druga je Federacija BiH).

„Da li iza toga može stajati nekakva naznaka potrebe za osamostaljenjem RS u punom kapacitetu? Mislim da ne. Mislim da se platforma o razdruživanju i sve ovo što je prethodilo, pa čak i Svesrpski sabor, koristi da bi se poslala poruka američkom ambasadoru. Činjenica jeste da BiH trenutno upravlja američki ambasador i takozvani visoki predstavnik koji dolazi iz Nemačke. Da im se pokaže poruka da zapravo cilj RS nije otcepljenje pošto-poto, odnosno razdruživanje nego vraćanje Dejtonskog sporazuma na nultu tačku“, objašnjava Cvijetin Milivojević.

Crvena tačka

Ono što je pisalo u Dejtonskom sporazumu 1995. godine, navodi Milivojević , a visoki predstavnici u BiH i američka ambasada su čitali drugačije, jeste to da po tom sporazumu entiteti su imali svoju vojsku, čak i pravo na svoju monetarnu politiku, fiskalnu politiku, carinu i drugo.

„Dejtonskim sporazumom je samo spoljna politika faktički nešto što je zajednička politika državne zajednice BiH. A intervencijama visokih predstavnika za BiH su faktički entitetima, a pre svega RS, uzete mnoge ingerecnije. Okidač za novu politiku RS svakako je pretnja visokog predstavnika da će i državna imovina postati imovina BiH, a ne imovina entiteta kao što je to do sada bilo i prema Dejtonskom sproazumu jeste“, ukazuje Milivojević.

Dodaje da je mišljenja da je to zapravo bila crvena tačka zbog koje je priprećeno razdruživanjem, ali da iza toga ne stoji ni želja da do toga dođe. Već, kaže Milivojević, da se dođe do vraćanja na Dejtonski sproazum kakav je potpisan u Dejtonu, pa onda u Parizu u novembru 1995. godine.

Mir, mir, mir niko nije kriv

Jedna od poruka Svesrpskog sabora o kojoj je govorio Vučić jeste očuvanje mira. A time pokazuje, kaže Milivojević, da je kooperativan prema svima i kada želi da pokaže koliko je kooperativan prema zapadu on stalno govori: „Mir, mir, mir niko nije kriv“.

„Istovremeno kada mu neko odavde prigovori i kaže: ’Gospodine Vučiću šta je sa tom zajednicom srpskih opština na Kosovu?’, on odgovara: ’Šta hoćete, da ratujem protiv NATO-a’. Nije tvoje da ratuješ, rat nikome nije potreban. Potrebno je da insistiraš na onome na šta imaš pravo prema Rezoluciji 1244“, navodi Milivojević.

Dodaje da se Vučić povremeno zarekne na mir, a povremeno se igra nacionalnog junaka pa kaže: ’Ima jedna zemlja na brdovitom Balkanu’.

„To da uteši nacionalne snage u Srbiji, a da uteši zapad on kaže: ’Mir, mir niko nije kriv’. To je njegova taktika koja se nažalost prihvata u biračkom telu u Srbiji i kod većine spoljnopolitičkih partnera Srbije kao da insistira na tome, i na istoku i na zapadu“, zaključuje naš sagovornik.

A biračko telo na Svesrpskom saboru okupilo se na centralnom događaju na Trgu republike, gde su dolazili u grupama sa zastavama u rukama. Na Trgu štandovi sa vodom, smokijem, štapićima i majicama sa slikom srpske zastave.

Ljudi su međusobno, jedni drugima dovikivali gde mogu uzeti majicu. Tako spremni, uz pesmu „Veseli se srpski rode“ dočekani su folklorni ansambli i centralni događaj sabora mogao je da počne. (www.vreme.com, Milica Srejić, 11.6.2024)

понедељак, 10. јун 2024.

Novoformirane Grupe građana uspješnije od opozicije na izborima u Srbiji

Dok se opozicija bavila Vučićem, glasove su dobili oni koji su se bavili problemima građana i lokalnim temama

Grupe građana (GG) koje su nastale mjesec ili dva pred lokalne izbore u Srbiji dobile su više glasova nego opozicione stranke koje djeluju decenijama. Iako među njima ima i onih koje je napravila vlast za svoje izborne potrebe, autentične GG koje nemaju političko iskustvo ostvarile su dobar rezultat: svuda imaju odbornike čime je počela da se kruni vlast Srpske napredne stranke koja traje već 12 godina.

Novi izazovi

Postavlja se pitanje zašto su grupe građana dobile više glasova nego opozicione partije i da li sa njima počinje nova era u političkom životu Srbije?

- Opozicione partije se nijesu prilagodile novim izazovima. One su faktički parazitirale na činjenici da se još od 90-ih godina lokalni izbori održavaju zajedno sa parlamentarnim ili predsjedničkim izborima – čime su oni obesmišljeni – kaže u razgovoru za Pobjedu Cvijetin Milivojević, stručnjak za komunikacije i politički marketing.

On podsjeća da su posljednji lokalni izbori sami održani 2004. godine, i da su minuli izbori u jednom dijelu bili „oslobođeni metafizičkih tema“ koje nameće vlast.

- Vlast je nametala referendumsku kampanju za i protiv Vučića i dio opozicije se upecao na to. Tamo gdje su se lokalni ljudi fokusirali kako riješiti pojedini problem u loklanoj zajednici dobro su prošli: od dr Milića u Nišu, grupe „Uz inat“ u Gornjem Milanovcu, preko Čačka,…., do Beograda gdje je Sava Manojlović profitirao na prethodnom građanskom aktivizmu. Poboljšala je uspjeh i GG oko prof. Nestorovića jer su se bavili lokalnim temama- objašnjava Milivojević.

Suština i odgovornost:

Navodeći da su uspjeh postigli svi oni koji su razumjeli suštinu lokalnih izbora Milivojević podesjeća da je Srbija jedini primjer u okruženju gdje su se lokalni izbori održavali zajedno sa nekim drugim u istom danu.

- Sada je to došlo na naplatu. Iako je cijela vladajuća koalicija bila na jednoj listi dobila je u konačnom zbiru manje glasova nego na izborima u decembru - kaže Milivojević.

On navodi da je suštinsko pitanja lokalnih izbora decentralizacija sa konkretnim sadržajem.

- Dr Milić iz Niša kaže Niš – Nišlijama, nećemo da bilo koja nevidljiva ruka upravlja Nišom, Srbija se dijeli sjeverno i južno od „Ikee“, odnosno Bubanj potoka. Neki kažu da dr Milić nigdje nije pomenuo Vučića, i ne treba da ga pominje, dr Milić pominje lokalne naprednjake jer tako treba da se vodi kampanja- objašnjava Milivojević.

Ističe da opozicija nije bila spremna za lokalne izbore.

- GG pokazuju da ne morate imati nikakvu organizaciju ako imate ideju, ako vas ljudi znaju, gledaju na lokalu i vjeruju vam kada pokažete odgovornost. Savo Manojlović, politički debitant sa iskustvom građanskog aktivizma, (privremeno je spriječio djelatnost Rio Tinta) i dr Nestorovića (ostvario obećanje da neće praviti nikakve dogovore sa SNS-om) - podsjeća Milivojević. On zaključuje da opozicija nema kapacitete da može da otvara lokalne teme i da na njima dovodi u pitanje vlast SNS-a. Ako se konvencionalna opozicija ne opameti i ne prihvati da je došlo neko novo vrijeme na lokalnim izborima isključiva budućnost biće u GG - kaže Milivojević.

Vrtlog estrade

Kakvo je stanje u opoziciji objasnio je predsjednik Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić, koji je izašao na izbore.

- Opozicija je upala u jedan vrtlog rijalitija estradne politike, mi godinama jurimo sopstveni rep a ne radimo suštinske i korjenite stvari koje mogu da nas dovedu do pozicije da pobijedimo režim. Umjesto da pravimo ozbiljne političke stranke i jačamo svoje organizacije - sve se svelo na to ko će više puta da se pojavi u medijima, ko će nešto bolje da napiše na Tviteru - naveo je Miroslav Aleksić, predsjednik Narodnog pokreta Srbije (koja je učestvovala na izborima) u jedno TV emisiji sumirajući rezultate lokalnih izbora u Srbiji.

Problemi u komunikaciji

Postavlja se pitanje kako je opozicija komunicirala sa biračima i što mogu da nauče od grupa građana.

- Komunikacija izbornih takmaca koji su učestvovali u lokalnim i gradskim izborima sa potencijalnim biračima bila je veoma oskudna, loša i specifična - odgovara dr Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka u penziji.

On podsjeća da su izbor Vlade Srbije, Rezolucija o Srebrenici i pripreme za Sabor Srba 8. juna krupni događaji koji su skretali pažnju birača – odnosno ostavili malo prostora za komunikaciju.

- To ne opravdava predstavnike političkih stranaka. Oni su se ovoga puta, prie svega, bavili sobom - dugo je trajao sukob - ići na izbore ili ih bojkotovati. To je stvorilo veliku konfuziju u biračkom tijelu. Ta konfuzija se ponavlja već nekoliko godina još 2019. godine kada je bio razgovor na FPN vlast - opozicija. Tada je jedna stranka povukla jedan broj aktera iz tog razgovora, kao i sa razgovora 2022. Zatim su izlazili iz Skupštine grada Beograda i iz Skupštine Srbije, ta ista grupacija oko Dragana Đilasa stalno poziva na bojkot izbora a drugi na izlazak- ukazuje prof Veljanovski i naglašava da sve to kod birača stvara upitanost kome da vjeruju i kome da daju glas ako je opozicija toliko suprotstavljena oko elementarnih stvari.

Profesor navodi da je logično da opozicione stranke imaju različitu politiku i ideologiju, ali kada je u pitanju sam izborni proces, treba da postoji temeljnija tehnička saradnja koje nije bilo.

- Zbog toga su biračima GG ulivale povjerenje što je jedan od razloga za solidne rezutate koji su postigli- objašnjava Veljanovski i misli da će političkim strankama dobro doći period od nekoliko godina bez izbora da bi stvari slegle i da dobro promisle o svom ponašanju više godina unazad - kaže Veljanovski.

Napominjući da su se GG javljale na svim izborima od obnavljanja višestranačja u Srbiji, pogotovo poslije 5. oktobra kada je bilo teže osnovati političku stranku jer je trebalo deset hiljada potpisa i 50.000 eura, profesor kaže da su se neke GG osnovale mjesec ili dva pred izbore i imale su podršku vlasti.

- Tipičan je primjer dr Nestorović koji je situaciju u vezi sa koronom iskoristio za sebe. Prvo je bio dio državnog tima za odbranu od korone da bi potom nekim stavovima postao simpatičan antivakserima i drugim ljudima. Sa druge strane, nemate odgovor na pitanje kako su neke GG skupile i platile tri hiljade potpisa da bi učestvovale na beogradskim izborima što sve doprinosi ukupnoj konfuziji i, naravno, donosi rezultat na izborima kakav smo dobili - kaže Veljanovski.

Vučić obmanjuje građane

- Sve lokalne liste u nazivu imaju ime Aleksandar Vučić čime Vučić faktički obmanjuje građane i zloupotrebljava svoj nesporni politički rejting da je kandidat za predsjednike svih opština i gradonačelnika u Srbiji – to nije tačno. Na kraju imamo nevjerovatnu stvar i u SNS-u: ko će biti gradonačelnik ili predsjednik opštine ne odlučuju građani toga grada nego odlučuje neki Centralni komitet iz Beograda - navodi Milivojević.

Neregularni uslovi

- Opozicija se žalila na neregularne izborne uslove. Oni su očigledni i njih na neki način generira vlast godinama unazad. Međutim, neke nejasne uslove ponekad generira i sama opozicija nejasnim porukama da li učestvuju ili ne u izbornom procesu - kaže prof. Veljanovski. (www.pobjeda.me, Podgorica, Violeta Cvejić, 9.6.2024)

субота, 8. јун 2024.

Vikend posle izbora - Srbislav Filipović i Cvijetin Milivojević • DOBRO JUTRO TANJUG

Manja izlaznost na lokalnim izborima, manje glasova glavnim igračima, a više do juče sporednim. Ali u procentima, ubedljiva pobeda široke vladajuće koalicije. Šta su poruke ovih izbora? Da li dolazi do novih okolnosti u opoziciji, ali i u vlasti? Da li su ovi izbori uveli Srbiju u stabilnost ili nekome ona ne odgovora? Cvijetin Milivojević i Srbislav Filipović. (www.tanjug.rs, TV Tanjug, emisija “Dobro jutro, Tanjug”, voditelji Milorad Komrakov i Zoran Ostojić, 8.6.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=32kPq8PkiL0&pp=ygU6Y3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2aWMgc3JiaXNsYXYgZmlsaXBvdmljIGRvYnJvIGp1dHJvIHRhbmp1Zw%3D%3D

петак, 7. јун 2024.

BEZ PARDONA | Cvijetin Milivojević: Siguran sam da će uskoro biti prevremenih lokalnih izbora!

Politikolog Cvijetin Milivojević u najnovijem izdanju emisije ,,Bez pardona’’ komentariše junske izbore i rezultat i ističe da od izbora najviše štete ima Srbija. Govori o razlozima zbog kojih izbori nisu raspisani i na Kosovu i Metohiji i objašnjava zbog čega su ponovljeni u Beogradu. Posebnu pažnju posvećuje glasanju Milorada Dodika te kaže da je to zapravo bila javna demonstracija brutalne bahatosti vlasti. Milivojević u nastavku govori kako se definiše levica, komentariše i uspeh dr Nestorovića na izborima. (www.ktv.rs, KTV Zrenjanin, Bez Cenzure - Zvanični kanal, voditelj Danilo Vidaković, 7.6.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=a3hDLyR8Dsg

Cvijetin Milivojević o Vučićevom gostovanju na RTS-u

Odglumljeno Vučićevo brecanje na RTS samo je predstava za naivne. Nema vernijeg niti moćnijeg sluge Vučićevig režima od poniznog RTS-a, poručio je predsednik DS-a Zoran Lutovac preko društvene mreže Iks. Lutovac je reagovao na gostovanje Aleksandra Vučića u Dnevniku 2, gde je na samom početku prekinuo novinarku javnog servisa rečima da mu je žao što je pristao da govori za RTS. O ponašanju predsednika Vučića tokom poslednjeg gostovanja na RTS-u govori politikolog Cvijetin Milivojević.

Komentarišući gostovanje predsednika Aleksandra Vučića na RTS-u, politikolog Cvijetin Milivojević kaže da se Vučić ponašao kao jedan ostrašćeni, politički, partijski prvak iako on to formalno nije. ,,On je rekao gde treba da se formira vlast a ja pitam sa koje pozicije vi, gospodine, govorite’’ istakao je Milivojević. Dodaje i da nijedna od nadležnosti predsednika republike nije da određuje ko će biti vlast i kaže da Vučić nastavlja da naređuje svojim podanicima, političkim i partijskim, da oni po horizontali i vertikali moraju da uspostave vlast. (www.ktv.rs, KTV Zrenjanin, 7.6.2024)

https://www.ktv.rs/2024/06/07/cvijetin-milivojevic-o-vucicevom-gostovanju-na-rts-u/

https://www.youtube.com/watch?v=r-_6QYKtp6w

Veliki srpski sabor i ruska poruka Vučiću

Odgađan nekoliko puta, „Svesrpski sabor“ ovog vikenda u Beogradu trebalo bi da iznedri dokument o jedinstvu „srpskog sveta“ – iako je pitanje kako će se u to uklopiti poseta Milorada Dodika Rusiji.

„Nakon 5. maja ništa više neće biti isto“, rekao je u aprilu predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, najavljujući tada vaskršnji sabor koji je trebalo da bude održan u maju. Nakon što je prolongiran, prvenstveno zbog usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama, dogovoreno je održavanje srpskog sabora 8. juna.

Iako je ranije najavljeno da će na saboru biti „donesene važne odluke o opstanku srpskog naroda na svojim ognjištima, njegovom ekonomskom napretku, očuvanju srpskog jezika i ćiriličkog pisma i zajedničke kulturne baštine“, zvaničnog dokumenta još nema. Umesto toga, najavljeni su folklorni ansambli Srbije i RS, moleban u Hramu Svetog Save tog dana, kao i sastanci članova vlada, privrednika i kulturnih institucija. Praktično, sve ono što je do sada bio sadržaj zajedničkih sednica dveju vlada.

„Čista ideja“

„Svi će bukvalno da imaju svoje goste iz Republike Srpske da potpisuju sporazume, memorandume i da vide šta je to što možemo da učinimo, uvek poštujući Dejtonski mirovni sporazum i pozivajući neodgovorne inostrane faktore koji ruše Dejtonski mirovni sporazum, a uvek optužujući nekog drugog da taj Dejtonski sporazum ruši“, rekao je za RTS predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pomenuvši, bez više detalja, da je u pripremi i tekst deklaracije koja bi trebalo da bude usvojen.

U Banjaluci od sabora očekuju potvrdu jedinstva i jače povezanosti Srbije i RS, ali i poručuju da niko ne treba da se plaši takvog okupljanja.

„Niko nema potrebe da se plaši, ovo je znak naše sabornosti, ovo nije protiv bilo čijeg drugog interesa. Uvek ćete imati one koji su nezadovoljni. Ovo je jedna čista ideja, zasnovana na čistim namerama. Takva će ostati i kad se završi saborovanje, ali će trasirati put za zajedničke ciljeve“, poručila je srpska članica Predsedništva BiH Željka Cvijanović.

Da niko ne treba da strahuje od saborovanja slažu se i analitičari s obe strane Drine. Ipak, za jedne je on pokazatelj „učvršćivanja veza jednog naroda“, a za druge „odgovor na diplomatski poraz Dodika i Vučića u Ujedinjenim nacijama“ kroz usvajanje Rezolucije o Srebrenici.

Odgovor poraženih ili odgovor na pritiske

„Taj odgovor je u političkom smislu primitivan. On je prvoklasan kič i odgovor je poraženih političara na međunarodnoj sceni. Činjenica je da u političkom smislu oni nemaju bilo kakvu moć da bilo šta promene. RS i Srbija već imaju saradnju u svim oblastima, tako da od sabora ne očekujem ništa, osim zloupotrebe u cilju interesa Dodika i Vučića“, kaže profesor iz Sarajeva Enver Kazaz.

Ukoliko deklaracija bude donesena, nju će potvrđivati oba parlamenta i biće rezultat onoga što se zove „opravdana potreba za većom integracijom srpskog naroda na ovim prostorima“, stava je politikolog iz Banjaluke Vojislav Savić. Zloupotreba zajedničkih institucija, kao u slučaju Rezolucije o Srebrenci, dovela je do logičnog odgovora u kojem sabor ima dve funkcije, ocenjuje Savić.

„Prva, da integriše i dodatno učvrsti društvene, ekonomske, kulturne i političke veze svih Srba koji žive u tom regionu, a druga da se pošalje poruka svima koji planiraju neke političke ili parapolitičke akcije koji će ići na štetu srpskog naroda, a to neće proći bez ogromnog otpora i korišćenja svih demokratskih instrumenata za to, što je na kraju krajeva i civilizacijska tekovina“, ističe Savić, koji ne vidi razlog za bilo kakve negativne reakcije iz Sarajeva ili Zagreba, jer, kako ponavlja, sabor nije uperen ni protiv koga.

Vučić je na sabor pozvao i Srbe iz Crne Gore i „sve one koji se ne stide svoje matice“, poručivši da će oni koji se stide, naći način kome da se žale.

Ipak, razvoj događaja oko priprema sabora i zvanica pokazuje da ni svi Srbi nisu podobni za Sabor. Poslanik Liste za pravdu i red u Narodnoj skupštini RS Nebojša Vukanović, objavio je na svojim ličnim profilima na društvenim mrežama sastav delegacije ispred Narodne skupštine u kojoj nema nijednog opozicionog poslanika. On ističe da je sramno da je u delegaciji Anja Ljubojević, koja je na mesto potpredsednice Narodne skupštine izabrana iz reda hrvatskog naroda.

Skrajnuta opozicija

„Ovo je novi veliki skandal, jedan u nizu sramnih poteza Nenada Stevandića i režima, jer je jasno da je ovo uradio u dogovoru s Miloradom Dodikom. Ali, dobiće adekvatan odgovor i reakciju kakvu zaslužuju, a javnost u Srbiji će o svemu biti obaveštena“, napisao je Vukanović.

On za DW kaže da se dva dana prije sabora nije znalo ni ko je pozvan ni šta je tema: „To je sve neozbiljno i populistički. Cilj je da se dobiju neki jeftini politički poeni. Tu nema onoga što se očekivalo. Neverovatno je da se sabor zakaže, pa otkaže. Da ne znamo jesmo li pozvani ili ne. Osim naboja i patriotskih poena, ne očekujem ništa“, kaže Vukanović, najavljujući odlazak na sabor, ali ne da bude „dekor i učestvuje u farsi sabora“, nego da bi stavio do znanja da mu ne treba vodič da dođe u Beograd.

„Manifestacija patriotizma“, mogla bi dobiti dodatnu notu s obzirom na to da Milorad Dodik na sabor u Beograd dolazi odmah nakon posete Rusiji i sastanka sa Vladimirom Putinom. To je i svojevrsna poruka Aleksandru Vučiću, smatraju analitičari, koji taj čin vide kao odbijanje Dodika da bude tretiran od Srbije kao Kosovo.

„Na dan sabora dolazim iz Rusije i na njemu će se okupiti svi segmenti srpskog društva. Na saboru ćemo usvojiti deklaraciju koja bi trebalo da sadrži smernice kojim putem ćemo ići dalje, kao i odgovore na aktuelna pitanja“, poručio je Dodik iz Rusije, koji se peti put od početka rata u Ukrajini sastao sa Putinom, a jedanaesti od 2014. godine. Upravo ta činjenica je, smatra se, indirektna poruka Vučiću.

Ruska veza

„I ako ja moram da ponižavam sebe i glasam na izborima u Srbiji i dajem ti podršku, istovremeno da ti pokažem da nisi ti jedina podrška Republici Srpskoj i ne zavisi sve od tebe. Jer, Dodik je očigledno shvatio da kod Vučića postoji doza fatalizma“, ukazuje politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević, aludirajući na položaj Srba na Kosovu koji su podrškom Vučiću, njemu izručili svoju sudbinu.

„Tako da bi se isti scenario ponovio i sa Republikom Srpskom ako bi čitavu njenu budućnost Dodik izručio u ruke samo Aleksandru Vučiću. Iako sâm sastanak sa Putinom neće biti od velikog značaja, on će biti poruka Vučiću da ne može da se igra sa RS“, kaže Milivojević, koji ne veruje da se od sabora može da se izrodi nešto spektakularno.

Za Envera Kazaza je igranje na kartu Putina „poslednja opcija“ za Milorada Dodika, kao i poruka koja bi trebalo da bude upućena, ne samo Srbiji, nego i svima u regionu.

„On tom posetom i sastankom sa Putinom, šalje poruku čitavoj Evropi, a i Vučiću, da je moćniji nego sam Vučić – iako je pitanje kako će se taj put završiti. S tim u vezi i sabor neće doneti ništa novo, osim razbuktavanja emocija koje će trajati nekoliko dana, nakon čega ćemo se svi vratiti u realnost“, zaključuje Kazaz. (www.dw.com, Deutsche Welle, Dragan Maksimović,  7.6.2024)

четвртак, 6. јун 2024.

Српске изборне путоситнице и странпутице

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Руска Федерација, тачно онолико дуго колико је на власти двојац Вучић – Дачић, не може да добије, не дипломатски него чак ни службени статус за неколико својих службеника у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу, али то не да не смета наводним Русима у граду на Нишави, већ су за то накарадно тумачење војне неутралности Србије (само стотинак и нешто километара, ваздушно, посред српског Косова, башкари се америчка НАТО војна база), претежући на напредњачку изборну воденицу – још и наградили нишке виделисте!

Укупно 163 или, према последњем попису, 134 или, према трећим изворима, само 121 Рус живи у Нишу, али је, како тврде из тамошњег ГИК-а, Руска странка (РУС) тамо, иако је од седам кандидата имала тек једно име и презиме које би могло да „вуче“ на руско, освојила чак  1.224 гласа. „Рус“, одборник, Тихомир Перић се вика, до јуче члан Шешељевих радикала, тас на ваги у формирању будуће нишке власти, не говори руски, а свој „златни глас“ већ је пренео у власништво Српске напредне странке, с  тенденцијом да то и пресуди ко ће – досадашња власт или опозиција – да формира нову власт!

Уочи избора 2022. тој странци је био оспорен статус странке националне мањине. Разумљиво, јер се, у то време, Руска странка инатила с режимом, противећи се војној неутралности Србије и тражећи приступање Србије Организацији договора за колективну безбедност (ОДКБ).

РИК је тада тврдио да РУС „не заступа интересе руске националне мањине“, што је вероватно и одговарало фактицитету. Јер, ни тада ни данас, то, дефинитивно, нису (били) ни неки нови придошли Руси (и Украјинци), али ни потомци старих Руса белогардејаца, већ, пре, некакве лажне „баћушке“, фантомска руска странка, можда стварно русофили или путинофили или, пре ће бити, вучићољуби, шта ли већ, али Руси, свакако, не...?

Иначе, та декларативно проруска / пропутиновска странка основана још пре 11 година и учествовала је више пута на изборима у статусу „позитивне дискриминације“ која вреди за странке националних мањина. Прави Руси, било овдашњи или из Русије, били су и тада, као и данас, прави раритет на листи РУС-а, јер је тек покоји стварно био и уписан у посебан списак руске националне мањине који се користи за изборе за савете националних мањина. Због тога се 2022, као „руска листа“ уместо Руске странке, на изборе „прошверцовао“ Руски мањински савез (са Покретом Грка и Бихаљијем из „Левијатана“ у коалицији).

РИК се тада позвао на своје право да, када сумња да постоји интенција подносиоца изборне листе да изигра закон како би учествовао на изборима уз услове позитивне дискриминације, да му тај статус ускрати. 

Међутим, на изборима (парламентарним и локалним) 2023, као и на локалним пре неколико дана, та „интенција да се изигра закон“, изборним комисијама, по нечијем налогу одозго – није засметала, када је о Руској странци реч. Као што, на оним крњим изборима 2020, то што се Мађари у Врању броје на прсте једне руке, није сметало једној странци мађарске националне мањине да тамо обезбеди незапамћену „подршку“ за своју листу.

Тако је, већ на парламентарним изборима 2023, уз помоћ „природног цензуса“ за мањине, иако је у целој Србији освојила само 11.369 гласова и мада је испод цензуса и без иједног мандата остало неколико конвенционалних политичких странака са 33, 45, 55, па чак и са више од 105 хиљада гласова (!), Руска странка, у лику свог председника Слободана Николића, добила - народног посланика и парламентарни статус! Николић је Шапчанин, некада је водио удружење које се бавило увозом „руских (и украјинских) невести“ за овдашње тржиште нежења, а водио је и Друштво српско-руског пријатељства „Владимир Путин“. 

У Београду је РУС „успела“, међу првима, већ до 17. априла, да скупи довољно потписа подршке, па је освојила и 8.000 гласова (иако пописни подаци кажу да само 4.800 Руса у Београду има право гласа) и – један одборнички мандат у Скупштини града! И на Новом Београду, где живи укупно 1.070 Руса, „Руси“ би могли да стигну до одборничког места, јер су наводно освојили 1.700 гласова, иако имају само једно руско име на листи – а тај један одборник, „наш Рус“, могао би да пресуди ко ће бити власт у највећој (бео)градској општини.

Потписе за кандидатуру без проблема су „прикупили“ и у „граду Вере Павладољске“, Ваљеву (где живи само 34 Руса!), Чачку, Новом Саду, нишким градским општинама Пантелеј, Палилула и Медијана... Тајна беспроблематичног „прикупљања“ потписа (искључиво код општинских оверитеља, без обавезног присуства „потписника“!) за „Русе“, према првом „Русу“ Србије Николићу, лежи у томе да „грађани Србије воле Русију“, а и зато што су сада – за разлику од 2020, када су били за ОДКБ - „окренути Европској унији“!

Сад замислите да се на, није немогуће, поновљеним изборима у Нишу појави и странка украјинске (или русинске) националне мањине, па да се на изборни терен на Нишави пренесе прави фронт са Дњепра и из Донбаса?

А тај циркузант који је смислио ову машкараду са Русима, заправо, мрзи не само Русе него и оне две трећине Срба који су, не из интереса, него из срца, искрени русољуби. Зашто ли ћути руска амбасада, зашто ћути екселенција Боцан – Харченко?

.   .   .

Закон о политичким странкама, у члану 3, политичку странку националне мањине дефинише као „политичку странку чије је деловање посебно усмерено на представљање и заступање интереса једне националне мањине и заштиту и унапређење права припадника те националне мањине у складу са уставом, законом и међународним стандардима, уређено оснивачким актом, програмом и статутом политичке странке“.

Изборном листом националне мањине требало би да се сматра изборна листа за коју је изборна комисија утврдила да је „основни циљ њеног подношења представљање и заступање интереса националне мањине, као и заштита и побољшање права припадника националне мањине, у складу са међународним правним стандардима“.

Изборна комисија има право и да одбије предлог да се некој изборној листи одреди положај листе националне мањине, а до такве одлуке ће доћи ако је носилац листе или кандидат на тој листи „члан неке друге политичке странке која није политичка странка националне мањине или ако се утврде друге околности које несумњиво указују на намеру да се изигра закон.“

Тако, као некада Египћани и Ашкалије са КиМ (били су чак и у српској делегацији за преговоре у Рамбујеу, уочи НАТО агресије на Србију) што су, тако би данас о будућности Савског венца, требало да одлучују, рецимо, мањинске листе Словака (иако тек 21 Словак живи у тој општини) и Грка (мада нема ниједног регистрованог Грка), све под брендом неке „Зелене странке“.

Процените сами да ли се у све то и колико уклапа наш РУС.

.  .  .

“Постоји чувени „српски меридијан“ који пролази кроз „Икеу“ и дели Србију на северни и јужни део. На том северном делу имате сунца, везе лепо функционишу, велике зграде, уређене просторије, имате бесплатне вртиће, бесплатне уџбенике. А онда имате југ где не постоји ништа, где је беда, туга, јад и чемер. Е, видите, ја се борим за људе на југу који су потпуно заборављени и потиснути” – изјавио је један од јунака последњих локалних избора др Драган Милић, уз усклик „Ниш Нишлијама“ и завет: „Никада више нека невидљива рука из Београда неће управљати Нишлијама“.

Е, управо на то сам мислио када сам (а да ме нису ни питали за предизборни савет) предложио опозицији да Вучићу не руши смешка, тј. пројекат „Скок у будућност“ (ЕКСПО и припадајући му национални стадиони и ина сајмишта и вашаришта „од јавног интереса“) – већ да  га просто дислоцира у Ниш, на југоисток тог одумирућег и, од људи, све празнијег  дела Србије. Па, ако је то стварно „развојни импулс“, као што Врховник тврди, да од тога имају користи они којима је тај „развој“ и најпотребнији.

.  .  .

Избори широм Србије су показали да улазимо у нешто што је, још одавно, требало да буде карактеристика локалних избора, да групе (и удружења) грађана на локалу остварују боље резултате него конвенционална опозиција. На децембарским изборима одскочила је ГГ професора Несторовића (сада је на београдским изборима, под слоганом „Доктори за Београд“ и младим гинекологом Антонијевићем као кандидатом за градоначелника, још и поправила тај резултат за више од три одсто); овога пута су бљеснуле групе око Саве Манојловића и доктора Милића, у Чачку је узлетела ГГ око Ивана Ћаловића, у Горњем Милановцу „Узинат“ итд. Од бојкота националног опозиционог блока Нови ДСС – ПОКС овајдиле су се, посебно у Београду, Манојловићева и Несторовићева листа.

Листа др Милића остварила је у Наису бољи резултат него традиционална опозиција, зато што су дигли глас против „невидљиве руке из Београда“, а у  кампањи су се бавили искључиво локалним питањима.

Манојловић је, пак, на ове изборе изашао увидевши „међупростор“ који је остао распадом Србије против насиља“; награђен је за свој претходни грађански активизам, па је покупио и гласове, позивом на бојкот незадовољних, бивших симпатизера Ђиласовог дела бивше СПН.

Овај „бум“ група грађана може да се схвати и као последња опомена конвенционалној опозицији (али и власти!) да грађани могу да прихвате игру велике политике“ на парламентарним и председничким, али да то не желе да гледају и на локалу. На локалним изборима не можете да водите референдумску кампању, „за“ и „против“ Вучића, већ морате да се бавите решавањем конкретних, комуналних и животних проблема грађана.

Све то отвара и дилему оправданости и самог постојања конвенционалне опозиције на локалу, ако она није у стању да препознаје и отвара теме од интереса локалне заједнице.

.   .   .

Излазност на локалним изборима 2. јуна била је мала зато што је један део бивше „Србије против насиља“ бојкотовао изборе; током кампање тињао је сукоб унутар опозиције у вези с (не)бојкотом који је збунио опозиционе гласаче; иницијатива „Проглас“ није подржала и није позвала на изборе, већ препустила грађанима да „сами одлуче“; зато што су локални избори сами по себи мање атрактивни од парламентарних и председничких; зато што су грађани уморни од избора, јер смо претходне имали у децембру, али највише зато што је мања излазност одговарала режиму пошто има дисциплиновано бирачко тело, а све је (чак и СПС) било спаковано на заједничку режимску листу, због чега је власт, наводно у име опозиције, водила лажну про-бојкот герила кампању, са позивом опозиционим гласачима да не излазе на изборе...

У члану 4 („слобода гласања“) Закона о избору народних посланика пише: „Бирач је слободан да одлучи хоће ли гласати и како ће гласати. Нико нема право да спречава или приморава бирача да гласа, да га позива на одговорност због тога што је гласао или што није гласао и да од њега тражи да се изјасни за кога је гласао или зашто није гласао.“

Ту гаранцију, такође у члану 4, преписује и Закон о избору председника Републике.

Потпуно истоветан је и садржај члана 4 Закона о локалним изборима!

Закон о избору народних посланика, такође, забрањује разне облике „ботовања“, притиска на бираче и покушаја „корумпирања“ гласача у изборном дану и за време изборне тишине.

Члан 6: „... Забрањено је 48 часова пре дана гласања и на дан гласања до затварања бирачких места да се у медијима и на јавним скуповима објављују процене резултата избора, јавно представљају кандидати на изборима за народне посланике и њихови изборни програми и позивају бирачи да гласају, односно да не гласају за одређене изборне листе...“

Члан 170: „... Новчаном казном казниће се за прекршај правно лице (и одговорно лице) које 48 часова пре дана гласања и на дан гласања до затварања бирачких места у медијима и на јавним скуповима објави процену резултата избора, јавно представља кандидате на изборима и њихове изборне програме и позива бираче да гласају, односно не гласају за одређене изборне листе...“

Откуд онда, од Београдске арене, прошлог децембра, преко СРЦ „Бањица“, до Новосадског сајма, Центра за социјални рад у Горњем Милановцу и сличних јавних установа, овога пута, нешто што се, под фирмом некаквог страначког „кол центра“, активира и „производи гласове“, иако је забрањено да се то чини – баш на сам дан избора?

Вучић је рекао да нема ничег лошег што „његови“ имају кол центар. И то је тачно, партијски кол центри су постојали и деведесетих, али они смеју да раде искључиво у време када није изборна тишина и искључиво да комуницирају са „банком сигурних гласова“, а не да корумпирају  и притискају бираче на изборни дан. 

Јасно је да је начин на који су радили ти бот центри у изборном дану противзаконит, а још горе је ако су се они, осим позивања „сигурних гласача“, бавили још нечим, што је тек разлог да од прекјуче буду разаслате све могуће кривичне пријаве и иницијативе тужилаштвима и слично. Јер, кол центар би имао право да позива само своје бираче који су база сигурних гласова, а не мене или вас, и притом се праве наивни, као, „па, ми вас водимо као сигуран глас“. Ко то сме да води нечији досије, а да није полиција или БИА или тужилаштво?

.   .   .

Подсећања ради, у позну јесен 1996, баш су из Ниша кренуле демонстрације против изборне крађе на локалним изборима када су тамошњи социјалисти и јуловци, изборни пораз покушали да прекроје у победу тако што су на записнике са бирачких места на којима је победила опозиција одлагали мастан бурек, па онда, због умашћеног записника, поништавали резултате избора. Режисер те крађе звао се др М. Илић.

Др Милић се данас зове човек који, 28 година доцније, у истом граду, стоји на челу битке против накнадног прекрајања, преправљања, брисања и дописивања неких нових записника.

Избори су, за њега, „завршени вољом грађана који су показали да СНС више нема већину, јер је 3.332 гласа више победа, а не пораз“ и најавио да опозиција не би учествовала на новим, поновљеним изборима, ако би их било. „Бесмислено је да организујете стално изборе, да се играмо кликера нећемо. Будите озбиљни, немојте на Нишу да поломите зубе и да због Ниша изгубите власт у целој Србији. Покажите да сте витезови и признајте да сте изгубили“, рекао је, уз обећање, да „нећемо подлећи притисцима и подметачинама да изађемо да демонстрирамо, да пошаљу неке своје људе у капуљачама, да бацају каменице, да се раскрваре нишке главе“. И најавио да ће у градској општини Медијана, где је опозиција добила 6.000 гласова више од власти, одмах бити формирана (опозициона) власт.

.   .   .

Саво Манојловић је п(р)озвао све колеге из „излазеће“ и „бојкот“ опозиције са избора од 2. јуна, парламентарне да се повуку из Народне скупштине Србије и београдског парламента, а ове који су учествовали на последњим локалним изборима, да не прихвате мандате са локалних избора у Нишу, Новом Београду и слично.И да излазак из институција комбинују са грађанском непослушношћу.  Из оба пола бивше СПН добио је одговор у стилу да права опозиција ултиматуме треба да поставља политичком противнику Вучићу, а не опозиција опозицији.

Од недеље увече у опозицији „одјављују“ једни друге, „излазећи“ из конвенционалне „бојкоташе“ и обрнуто, кривећи једни друге за (не)излазак под Вучићевим „немогућим“ изборним условима; „бојкоташи“ и „излазећи“, сложно, опањкавају Саву; др Милић лечи од револуционарног вируса „излазеће“, али и Саву, док професор Несторовић тихује .

Опозиција се, за сада, у Нишу окренула искључиво правној борби за очување победе. Догађаји престижу један други.

Хоће ли неко из опозиције, „под страшним батинама и мучењима“, као оне комунистичке илегалке и илегалци у партизанским филмовима, ипак, поклекнути, капитулирати и „издати другове“, а за себе прибавити некакву „слободу“ и синекуру?

.   .   .

Претпоследњи кадар:

На јесен следе локални избори у целој БиХ, па и у Републици Српској. Председник Републике Српске и председник Народне скупштине Српске у недељу су гласали на локалним изборима у Београду. Да ли то може да значи да они неће гласати на локалним изборима у Српској, тамо где је њихов глас много важнији? Да ли да бринемо: да се нису преселили у Београд, а Српску оставили саму Шмиту? Јесу ли највиши функционери Српске птице селице да прелећу тамо-овамо, па да у смирај лета одлете на запад, и слете у Бањалуку и Лакташе где ће, такође, бити локалних избора или, можда, имају привилегију да противзаконито имају дупло пребивалиште? Ово што највиши функционери РС раде по налогу Врховника из Београда је покушај директне заваде и омразе међу Србима са две стране Дрине. Откуд некоме одавде идеја да Срби који живе изван Србије житељима Србије бирају чак и њихову локалну власт? Јер, да је реч о некаквој заштити националног интереса, онда би режим у Србији учинио одавно оно што му је уставна обавеза – да обезбеди држављанства Републике Србије (тиме и гласачко право на парламентарним и председничким, али не и на локалним изборима у Србији) свим Србима из Српске, а не да их уцењује захтевајући од њих да, заузврат, гласају на локалу у Србији.

.   .   .

А председник свега овога овде што јесте да јесте и што није да није, у 32-минутној симултанци на РТС-овом централном Дневнику који би, све скупа, требало да, по 66-годишњој традицији, траје тек 30 минута, саопштио да је: невероватна победа листе "Александар Вучић - Србија сутра", да се такви резултати нису догодили никада у историји; да је он (председник свих грађана?) убедљиво „поразио“ све оне који су гласали против њега или уопште нису гласали, а то чини тек четири петине грађана Србије, па се, као председник свих грађана, захвалио само оној петини грађана који су гласали за његову партијску листу; да, наравно, никаквих (изборних)неправилности нема нити их је било; позвао своје страначке пионе у Београду да у Београду одмах крену у формирање власти, оне своје у Новом Саду „да не журе“, а све актере у Нишу да сачекају и, ако је потребно, сто пута да се преброје гласови, очински замеривши својима што су поранили с трубачима и припретио, па обећао, ако друкчије не могне да формира власт по свом укусу (опет је, као успут, изразио „велико поштовање др Милићу“), и „поновљене изборе“; навео да су предлози дела опозиције о неплаћању пореза, као виду грађанске непослушности, одраз немоћи...

Па се онда беспризорно заклонио иза надолазећег осмојунског "Свесрпског сабора“, по опробаном принципу оптуживши сваког оног „ко је против изборног инжењеринга на локалним изборима у Србији“, да је тај и такав и против Републике Српске, и против КиМ у Србији, и против државе Србије и српског народа.

Истинито је рећи о ономе што јесте да јесте, а о ономе што није да није, а нетачно казати о ономе што јесте да није или о ономе што није да јесте – на тој хипотези заснива се Аристотелова теорија кореспонденције као једна од најстаријих теорија истине. Ради се о томе да би стварност требало да има примат над нечијим мишљењем о тој стварности. 

А које је све истине овим наставком противзаконитог јавног агитовања за Српску напредну странку, уставни председник свих грађана Србије, покушао да сакрије од грађана?

Покушао је да сакрије да је излазност у Београду била само 46,16 одсто (697.680 изашлих бирача), односно за чак 245.000 бирача мање у односу на децембар прошле године, када је излазност била 58,41 одсто и да је таква излазност, добрим делом, и последица герила кампање СНС-а у циљу обесхрабривања изласка опозиционих бирача на биралишта!

Хтео је да забашури чињеницу да листа што се противзаконито назвала његовим именом и презименом („АВ – Београд сутра“), са све СПС-ом, Палмом, радикалима и Заветницима на гомили, скупила само 388.453 гласа, у односу на 411.910 колико су имали 17. децембра!

И најважније: да још једним нерегуларним изборима под његовом оберкомандом није изгубила опозиција, већ је поражена цела Србија!  (Извор: Правда, www.pravda.rs, 6.6.2024)