среда, 7. децембар 2022.

Да ли ће Вучић вратити странку Томиславу Николићу?

На Изборној скупштини Српске напредне странке (у загради, мало „б“ – бољшевика) Томислав  Николић је поново изабран за председника ове партије, чиме отпочиње његов други мандат, пошто је, да подсетимо, Његова екс-Екселенција већ био шеф СНС од њеног оснивања 2008, па све до 2012, када су напредњаци, са њим на челу, дошли на власт.
Ако оваква вест, можда већ до Нове године, осване на насловним странама свих вучићоида – неће то бити никакво изненађење за најмање два милиона и 200 хиљада Срб(ијанац)а који чврсто и искрено верују да садашњи и бивши председник Републике, односно бивши и тренутни (ваљда, још?) председник СНС, држе јавно дату реч.
Уистину, реч коју је грађанима, у име председничког кандидата Николића, између два круга избора у мају 2012, дао његов менаџер кампање Вучић, да ће се, ако победи, Николић, онако како и налаже члан 115 Устава Србије, повући са места шефа странке (слоган који је Вучић смислио за Николића: „Председник свих грађана, а не партије!“) – Николић је и одржао. Његова екс-Екселенција се, већ у рану јесен, повукао са (јавне) функције председника СНС, па чак и изашао из те странке, а готову, увелико владајућу,  СНС, добровољно, без борбе, изручио у руке изборном губитнику са избора за градоначелника Београда, Вучићу.
Кад је оно, у пролеће 2017, Вучић са места самозваног Канцелара изабран за председника Републике (после чега се самоунапредио у чин Врховника), он је, такође, обећао да ће „поштовати Устав“ и „колико сутра“ напустити страначку функцију.
У међувремену је то, у току свог минулог петогодишњег мандата, обећавао и орочавао још „округло“ 20 пута. Последњи пут, у мају, „за после формирања владе“, што би падало, отприлике, најкасније, до краја текуће године.
Али, има ту још једно „али“, што девојци срећу квари: Кад је оно, за трку (за други председнички мандат) приправни Николић, у фебруару 2017, уз мало „завртања руку“ (и подоста обећаних синекура), ипак прихватио да се „повуче у корист Вучића“, није пропустио да нагласи и то да је од Вучића тражио да, уколико овај буде изабран за председника државе, Николићу препусти место председника Владе и врати му, у исправном стању, странку и место лидера, сада већ СНС (б), у којој су Вучићеви напредњачки „бољшевици“, тројанским лукавством, увелико надгорњали Николићеве„мењшевике“.
Остало је урбана легенда.
Па, кад ће, дакле, ако неће сад?!
Ево, све му се наместило: Владин предлог буџета за следећу годину управо је усвојен, кабинет Врховникове Тајнице тако је зацементиран и, макар на годину дана, ушушкан са свих страна, да Врховник може да одахне...
И летимичан увид у Статут Српске напредне странке, наводи на невероватан закључак да та странка, заправо, већ две и по године, по једном, а годину дана, по другом тумачењу, заправо и – нема председника!
У члану 40. Статута пише да мандат председника странке траје четири године, али у пракси, други мандат Врховника на месту шефа СНС потрајао је, ево већ, шест и по година, тј. 30 месеци је у статутарном „прекорачењу“.
Наиме, он је, од 2012. један пун председнички мандат обрнуо до маја 2016, када је (тада је већ био и Канцелар), реизабран на још четири године, са „роком трајања“ до свибња 2020!
Према члану 43, председнику СНС „функција престаје истеком мандата“, што се, јелте, по слову партијског статута, догодило крајем маја 2020. године. У истом члану пише и да председник СНС може да буде поново биран на ту функцију, додуше, не и колико пута узастопно, пошто је већ потрошио два четворогодишња мандата.
Статут предвиђа и могућност да председнику странке функција може да престане и пре истека времена на које је биран - оставком, престанком чланства у странци или опозивањем од стране Скупштине. Све те могућности Врховник је успешно „ескивирао“ од пролећа 2017, када је први пут биран за председника Републике. Све противно Уставу и закону, јер када уђете у члан 45. Статута СНС који набраја надлежности партијског председника, свакоме ко уме да чита свих 30 слова, очевидно је да су те надлежности страначког председника у жестоком сукобу са низом чланова (између 40 и 50) Закона о спречавању корупције и обављањем функције шефа државе.
Да побројимо само  неке: председник странке, рецимо, предлаже Главном одбору изборни програм и одлуку о учешћу странке на изборима на свим нивоима; спроводи политику (само те) странке; именује чланове (страначког) Изборног штаба; даје сагласност на формирање коалиција на локалном нивоу; утврђује критеријуме за утврђивање листе страначких кандидата за одборнике и посланике; предлаже партијску изборну листу за избор народних посланика итд. итд. Укратко: председник СНС (који је, од 2017, и председник Републике Србије) „газдује“ унутарстраначким животом једне политичке странке која за себе тврди да има чак 750.000 чланова.
Може ли све то да, заиста, на уставан, законит и, према шест милиона грађана Србије који нису чланови СНС, непристрасан начин ради и државом „председникује“ неко ко је, једновремено, и председник Републике који, по члану 115 Устава, „не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност“, а по члану 111 „изражава државно јединство Републике Србије“? Тешко, јер он, по члану 40. Статута СНС, иако председник свих грађана Србије – „представља, заступа и руководи (само једном) странком“!
Статут СНС,  међутим, не прописује како се председник странке може и практично померити са места страначког шефа, ако му је мандат истекао још пре две и по године! У међувремену, врх СНС није свог председника (?) формално „превео“ ни у в.д. стање.
Јер, последња је изборна скупштина одржана пре годину дана, на њој је бирано и ново руководство, али - не и председник СНС!
Парадоксално је да овакво противуставно стање као да никоме не смета. Хајде и да разумем зашто су моју маленкост, „у најбољој вери“ и намери,  Борис Тадић, на једној, и Милош Јовановић, на другој страни, јавно упозоравали да не умем да читам Устав (члан 115: „Председник Републике не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност.“) и да ништа не разумем... Јер, како написа Слободан Антонић: „Такви смо какви јесмо - с компрадорском елитом колонијалних колабораната и народом који је мање-више корумпиран конформизмом и малограђанским (материјалним) аспирацијама“.
Али, зашто о овоме ћуте „уставобранитељи“ кад наш Врховник, баш зато што и сам крши чланове 111. и 115. Устава земље на чијем је челу, не сме, рецимо, да се, током они отужних разговора о будућности Косова и Метохије, позове  на тај исти Устав у коме пише да је КиМ део Србије!?
Шта више, уочи конституисања овог сазива Народне скупштине, група руководилаца СНС, на челу са новоизабраним председником парламента, у агресивној пропагандној кампањи позивала је председника Републике да настави да крши Устав и да се – ни у ком случају не повлачи са места председника СНС (б)?
Да би ова врста напредњачког егзибиционизма у инаћењу за највишим правним актима земље којом владају могла да закорачи у другу, још опаснију фазу лудила, видело се прошлог месеца, када је нишка СПС-активисткиња (и инфлуенсерка са, наводно, 110.000 пратилаца) Ана Гвозденовић предложила да се сваки негативан (она рече: „лош“) коментар о лику и делу председника Србије Александра Вучића кажњава затвором! Ова социјалисткиња, широј јавности позната по тврдњама да су „само хришћани правили катодне и радио цеви“ и да „народ треба да се радује јер ће само у једној секунди велика светлост с неба да се појави, због које ће људи помислити да је у току нуклеарни рат“ – сматра, иначе, да нашем председнику „неки докони плански црпу енергију у тренутку када су велике одлуке пред њим“!
Да ли нас то, колико сутра, води као „реактивирању“ древног закона о заштити величанства или, нама ближем, закону о заштити имена, дела и лика Јосипа Броза Тита, пошто је, пре само неколико месеци, овде избачен и некакав пробни балон о „доживотној функцији“?
Проф. Коста Чавошки је, још 1993, критикујући ондашњу конструктивну, удворичку и „опозицију без душе“, приписао академику Љубомиру Тадићу да се, бранећи Слободана Милошевића од увреда у Скупштини, латио не класичног већ Тиберијевог тумачења древног закона о увреди величанства. Тадић старији је, наиме, у неком интервјуу подсетио да је још у старом праву сматрано да је величанство симбол једне државе и националне заједнице, те је заштита краља или председника те заједнице од клевета и увреда, заправо, заштита симбола нације: „Онај који бескрупулозно вређа тај симбол, њему до нације није стало, њему није ни до чега стало, он прави преступ, злочин, а за то се одговара.“
У историји Римског царства и права, Тиберије је, подсећања ради, забележен као први принцепс који није само спречавао своје противнике да му чине зло, већ их је најстроже кажњавао уколико су о њему зло говорили, па је ради тога увео ново тумачење и примену закона о увреди величанства (lex maiestatis). Тај закон, под сличним именом, постојао је још од доба Закона дванаест таблица, „али је“ – по Тацитовом („Историје“) казивању – „био уперен против другачијих преступа: ако би ко издајом нашкодио војсци, побунама народу, неодговорним вођењем државних послова угледу римског народа“. Дакле, предмет оптужбе била су дела, али речи нису кажњаване.
Тиберије је, међутим, под плаштом овог закона почео да прогони писце критичких и погрдних списа и анонимних песама које су се шириле од уста до уста на рачун његове окрутности, надмености и неслоге између њега и мајке. Убрзо се усталила и пракса санкционисања сваког неистомишљеника и политичког противника као најопаснијег непријатеља државе. Потказивање се ширило као пошаст јер је било подстицано одговарајућим наградама, па су се чак и сенатори утркивали у потказивању и оптуживању најниже врсте; оптужен је могао бити било ко, а предмет оптужбе били су чак и догађаји које је увелико већ прекривала прашина.
Све је то навело Тацита да срочи чувену изреку да што је више покварености у држави, то има више закона (coruptissima res publica, plurimae leges). Од тада потиче и институција брисање из сећања (damnatio memoriae) која је представљала „прецртавање“ имена одређеног лица са свих јавних натписа и споменика и из анала.
У том смислу, ваља подсетити да је и у оној „великој Југославији“, 1977, три године пре Титове смрти, усвојен Закон о употреби грба, заставе и химне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и о употреби лика и имена председника Републике Јосипа Броза Тита. Он је, у члану 3, наглашавао да се „лик и име Председника Републике не смеју се употребити на начин којим се нарушавају углед и достојанство личности Председника Републике“. Такође је било прописано да се „предмет са ликом Председника Републике, не сме употребљавати ако је оштећен или је својим изгледом неподобан за употребу“, као и да се „кад се јавно излаже или приказује заједно са предметима који садрже ликове других личности, предмет са ликом Председника Републике ставља на почасно место“.
Још тада, за Титовог живота, постојала је и, према члану 28, могућност да се, уз претходно одобрење Савезног извршног већа, „име Председника Републике може употребити као службени назив за место, насеље, улицу, трг или организацију“.
Након Титове смрти формиран је Одбор за заштиту његовог имена и дела, а у септембру 1984. донет је и нови Закон о заштити лика и дела Ј. Б. Тита.
Него, ако садашњи Врховник неће да следи „губитнички“ случај Његове екс-Екселенције који је, часно и одговорно, испоштовао члан 115. Устава из 2006, а не би волео ни да га упоређују са Борисом Првим Лепим који је, од 2006, као председник Републике, одбијао да се повуче са места председника Демократске странке – могао би да се поведе за примером Слободана Милошевића који се, после првих вишестраначких избора на којима је, у децембру 1990, биран за председника Србије, повукао са места шефа СПС-а.
Наиме, и у том Уставу, из септембра 1990, је, у члану 86, став 8, писало: „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.“
Главни одбор СПС је зато, у марту 1991, одлучио да функцију председника обавља Извршни одбор, уз образложење да  „председник Републике не може обављати другу политичку функцију, али ће он, као оснивач СПС и њен  најутицајнији члан, и даље деловати у СПС-у“.
Потом је (привремено), 24. маја 1991, за председника СПС изабран Борисав Јовић и он ће ту потрајати до 24. октобра 1992. Аутор овог текста је тада, као новинар који је секторски „покривао“ Народну скупштину и СПС, пратио и једну од последњих Јовићевих страначких прес конференција, на којој је председник СПС личио на „Алису у земљи чуда“ у земљи Србији под санкцијама, и подсећао на данашњу „премијерку“ која не зна колико дана може да се преживи са просечном платом.
Тек, уочи превремених парламентарних избора, крајем 1992, Јовић је експресно макнут из партијске председничке фотеље, а Милошевић је поново засео у њу, јер је процењено да једино он доноси сигурну победу странци.
Пошто је тиме поново настала уставна неспојивост функције председника државе и шефа странке,  прибегло се, „уставној софистици српских социјалиста“, како је операцију „замрзавања“ Милошевићеве председничке позиције у СПС-у назвао Коста Чавошки („Зло власти“, Катена мунди, 2021).
Наиме, Милошевић је опет изабран за шефа партије, али је ту своју другу јавну политичку функцију, једноставно, „замрзнуо“, ма шта то значило?! Те чаробне формуле, промптно се, тада, досетио и вечни Милорад Вучелић који је,  на питање како може једновремено да буде и генерални директор РТС и члан Извршног одбора СПС, одговорио да је његова партијска функција „замрзнута“, као и председникова!
А да не пада ивер далеко од кладе, доказ је и бивши уредник Вучелићевог „Печата“; бивши комесар за КиМ, министар рада, социјале и борачких питања, па одбране и заштите, нетом и попечитељ унутрашњих дела, а новоинсталирани директор БИА који је, дан пре намештења на чело тајне службе, поднео (бар тако пишу Вучелићеве „Новости“) оставку на место председника Покрета социјалиста и „замрзао чланство“ у тој странци.
Ако је већ верни редов Вулин повукао ногу и властитим примером показао и доказао како се поштује Устав, можда сличан сценарио расплета „кваке 115“ буде примењен и у случају Врховника српског и целе Србије.  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 8.12.2022)

Потапање или појас за спасавање

Неуспела иницијатива за смену градоначелника Београда Александра Шапића
Ако чак ни иницијатори смене упадљиво нервозног градоначелника нису подизали очекивања и говорили о почетку пада Вучићевог режима, зашто је цела прича покренута? И шта накнадна памет каже о исплативости уласка СПАС-а у СНС и за напредњаке и за самог Шапића
Лако би се могло испоставити да је седница Скупштине Београда на којој се, у уторак 28. новембра поподне, расправљало о смени градоначелника Београда, била најмање битна у причи о политичкој судбини Александра Шапића, али и шансама опозиције да координисаним замахом из престонице, с ногу обори власт Александра Вучића.
Упркос Шапићевој очигледној нервози, наиме, упадљиво је било да је у данима пре седнице градског парламента изостало све оно што би могло ићи у прилог добро познате теорије о почетку пада напредњачке власти, захваљујући измицању њене финансијски, институционално, пропагандно и на бројне друге начине најјаче полуге. Није било никакве атмосфере неизвесности, пумпања наде с једне и терања страха с друге стране; изостала су нагађања и спиновања, па чак и потпуно неутрални наслови који најављују важан догађај.
Нису, притом, само светско првенство у фудбалу, заоштрена ситуација око Косова и појачани, готово претећи захтеви за увођење санкција Русији, у дубоки други план потиснули београдску тему: чак ни сами подносиоци захтева за смену градоначелника (Уједињени, Демократска странка, Морамо -Заједно и Народна странка) нису се истицали у обећавању успеха иницијативе, покренуте након што је БИРН објавио информацију о нелегалном озакоњењу Шапићевог грађевинског подухвата на Бежанијској коси. Опозициони представници говорили су, углавном, само о прилици да се пред грађане изнесу замерке на рачун рада градоначелника и укрсте аргументи са одборницима власти, те о шанси да се разговара о горућим питањима за функционисање Београда, о којима градоначелник често има доста тврде ставове („не оптерећујем се судбином Старог моста који ће бити уклоњен, више ме занима нови мост“).
Чак је и Драган Ђилас, чија је ССП прва реаговала на наводе о незаконитостима везаним за надоградњу куће актуелног градоначелника, у прошлонедељној „размени ватре“ пропустио да Шапићу каже било шта у смислу „ионако си бивши“. Напротив, градоначелник из периода 2008-2013. је свом тадашњем помоћнику, због чијег избора се ових дана извинио Београђанима, бацио рукавицу на начин који имплицира да ће он (Шапић) бар још неко време бити у прилици да руководи главним градом: „Када господин Шапић буде урадио бар десет посто онога што смо тада (у време власти ДС у Београду, прим. нов.) урадили, може да ми се јави да разговарамо. И то на пристојан начин, а не кроз вређање и лажи“, рекао је Ђилас поводом подужег Шапићевог низа тешких оптужби којим је одговорио на поменуто извињење јавности.
И нису то биле једине јавно лансиране варнице - на претходној седници Скупштине Београда, Шапић је тврдио да Ђилас прича по граду да се са Вучићем договорио да буде нови градоначелник, али и да њему (Шапићу) Вучић није тако рекао.
Цела прича и јесте почела договором – оним који су Ђилас и Вучић постигли још 11. априла, осам дана након београдских избора на којима су странке опозиције добиле чак 70.000 гласова више од странака власти. Шапићу је након тог састанка послата порука о орочености, коју, изгледа, није одмах озбиљно схватио, па му је накнадно суочавање са непријатним елементима реалности, подстакнуто, између осталог, успоном отвореног непријатеља Горана Весића на министарску позицију, али и низом активности градског одбора СНС у којима је игнорисан, изазвало онолику нервозу, манифестовану у већини скоријих јавних наступа.
Након састанка који је представљао почетак драстичне промене односа провладиних медија према дотадашњем главном „државном непријатељу“, редовно оптуживаном да је грађане опљачкао за 619 милиона евра и Ђилас и Вучић су нас обавестили да ће на пролеће бити одржани превремени београдски избори. Цвијетин Миливојевић, директор агенције Прагма, каже, чак, да је, према његовим изворима, Вучић био спреман да нове изборе закаже за 17. децембар, али да то Ђиласу није одговарало, па се тако дошло до Вучићеве неодређене тврдње да „ако опозиција буде тражила, добиће изборе“.
Миливојевић верује да би Вучић заиста био спреман да прихвати такав захтев, кад би га било – зато што му је, у актуелним околностима, битан ССП „који се нуди да буде конструктивна опозиција око увођења санкција Русији, што је прича која се сада тестира“. Наравно, уз друге варијанте. Али, није баш сигуран да опозиција сада жели те изборе, јер, судећи према истраживањима јавног мњења у које је имао увид, није у доброј ситуацији.
Чему, онда, покретање иницијативе за смену градоначелника, која би могла изгледати као пут ка новим изборима? Миливојевић мисли да је реч о „држању теме“ у јавности, док се чека окидач који може да диже јавно мњење, као што је, рецимо, рушење Старог савског моста без претходне изградње новог. И још – иницијатива је, према његовом мишљењу, потребна ССП-у „да умири савест и бираче“.
Политиколог Бобан Стојановић, међутим, види више проблема које би покретање иницијативе могло донети опозицији, што би, можда, могао бити разлог одсуства било какве кампање уочи седнице одржане у уторак. Према његовим речима, осим показивања да Шапић има подршку, без обзира на то на који је начин она манифестована, покретање приче о смени градоначелника показало је да не постоји јединство опозиције, јер нису сви учествовали у подношењу иницијативе. Додатно, иницирањем расправе која би могла бити неуспешна, додатно се демотивишу они бирачи који прате политику у Београду, каже Стојановић.
Саговорници НИН-а, уосталом, различито тумаче и чињеницу захваљујући којој је Шапић устоличен - да опозиција није успела да, после априлских избора, поменуту предност од 70.000 гласова искористи за преузимање власти у Београду. А то и те како има везе са њеним актуелним понашањем и прогнозом будућих потеза.
Миливојевић као главни проблем види састанак Ђиласа и Вучића у моменту када је, на 90 одсто пребројаних гласова, резултат био 55:55 мандата – тај сусрет је, каже, значио одустајање од победе, а цела прича о неспремности деснице на договор о формирању „ненапредњачке власти“, изгубила је на уверљивости након гласања, на коме се видело да Шапић није добио десет, него само један глас са дотичне, десне стране спектра. Према Стојановићу, показало се да су „изборни систем и лоша опозициона стратегија кандидовања дали СНС-у и СПС-у већину, а не грађани на изборима“. Оба тумачења, ипак, указују на исти проблем – разочараност опозиционих бирача, које неће бити лако поново анимирати за учешће у борби за промену власти.
А шта се, уз накнадну памет, може рећи о успешности стратегије напредњака и самог Шапића? Шта су они добили тиме што се СПАС утопио у СНС?
Стојановић мисли да је то био обострано користан потез. „СНС је усисавањем Шапића и СПАС-а освојио власт у Београду, што би вероватно било немогуће да се то није десило. Шапић би, потенцијално, могао да прави коалицију и са опозицијом и сама та чињеница би била велики пораз за СНС. Иако није превео све своје бивше бираче, Шапић је омогућио СНС-у да лако формира градску власт, а он сам је, с друге стране, постао градоначелник. Мислим да је то био његов главни циљ, тако да је и он остварио корист. Дугорочно гледано, исправност потеза ће зависити од односа унутар СНС-а, односа са Вучићем и онога што Шапић уради у Београду. Доза аутономности коју је показао у односу на СНС може да буде предност, али може да буде и велико ограничење“, каже Стојановић.
И Миливојевић се слаже да је Шапић за себе направио добар потез, јер је стигао до позиције градоначелника. „Нисам сигуран да би нешто постигао самостално на изборима, био би ближи резултату Мише Вацића него странкама које су прешле цензус“, каже. Али, није уверен да су напредњаци баш одушевљени исходом: „Да би могао да добије Шапићевих пет посто гласова, који су, притом, нестали на априлским изборима, Вучић се залетео, обећавши му да ће бити градоначелник. После му је било тешко да ретерира, па му је добро дошао Ђиласов захтев“, каже Миливојевић. Шапић је, према његовој процени, рањив са свих страна и лако може да се извуче нешто кад се процени да је тренутак да се иде на изборе.
Какве год одлуке да буду, Шапић је већ оставио траг: по граду су постављени знаци опасности за кретање у случају јаких киша, што вероватно спада у најкреативније начине скретања пажње са суштине проблема. Показао је и да може да се понаша исто као и остали напредњачки кадар (свађа с новинарима, однос према опозицији), али и да измучене грађане позитивно изненади (радови у Булевару деспота Стефана завршени за краће време него што је најављено). (НИН, 1.12.2022, www.nin.co.rs, Вера Дидановић)

понедељак, 5. децембар 2022.

Vučić danas sa Lajčakom: Na stolu i samit u Tirani, čeka se odluka predsednika Srbije o učešću

 Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastaje se danas sa specijalnim predstavnikom Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine Miroslavom Lajčakom nakon čega bi, kako je najavio ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, Vučić trebalo da donese odluku o učešću na samitu EU i Zapadnog Balkana koji se sutra održava u Tirani.
Posetu Beogradu, ali i Prištini, Lajčak je najavio još ranije, nakon što je u Briselu između glavnih pregovarača postignut dogovor o tablicama, ali će tokom susreta zasigurno biti reči i o novoj tački spora između dve strane, a to je imenovanje lidera Progresivno demokratske stranke Nenada Rašića za ministra za zajednice i povratak u kosovskoj vladi.
Baš zbog te odluke kosovskog premijera Aljbina Kurtija, Vučić je u četvrtak rekao da niko iz Srbije neće ići u Tiranu na Samit zbog, kako je rekao, "sramne" reakcije Evropske unije na imenovanje Rašića. Nakon toga, međutim, EU se oglasila ponovo sa konkretnijom porukom u kojoj je portparol EU Peter Stano istakao da je imenovanje Rašića razočarenje, jer ne ispunjava ono što je predviđeno ustavom. Potom je predsednik Srbije saopštio da će odluka o učešću na Samitu u Tirani biti razmotrena. 
Kako sada stoje stvari, konačna odluku o učešću Vučića na samitu zakazanom za sutra, trebalo bi da bude doneta danas, a premijerka Srbije Ana Brnabić sugerisala je da bi on trebalo da ode "jer niko nema kredibilitet i ne može da se suoči sa licemerjem kao on".
Inače, i premijer Albanije Edi Rama izrazio je uverenje da će Vučić prisustvovati Samitu, ali uz ocenu da "nema drugog izbora", te da bi suprotno bilo "katastrofa za Srbiju".
A visoki funkcioner EU izjavio je da je ovo prvi put da se samit održava u regionu i da je veoma značajno da svi lideri budu prisutni na sastanku na vrhu.
"Bilo bi dobro da Srbija bude predstavljena na najvišem nivou i da predsednik Srbije Aleksandar Vučić otputuje u Tiranu", rekao je danas zvaničnik EU na brifingu za novinare, preneo je Tanjug.
"Trebalo bi da ode"
Brnabić je podsetila da je predsednik Vučić, posle odluke premijera privremenih prištinskih institucija Aljbina Kurtija da Nenada Rašića, koji uživa manje od dva odsto podrške Srba na KiM, protivustavno i protivno Briselskom sporazumu imenuje za ministra za zajednice i blage reakcije EU, rekao da neće putovati u Tiranu na Samit koji počinje 6. decembra, te da razume dilemu koju Vučić ima.
Brnabić je ponovo podsetila na još šest primera "licemerja Zapada" i izostanak reakcije kada je došlo do gaženja ljudskih prava i Briselskog sporazuma - od zabrane glasanja, vraćanja problema tablica, do Kurtijevih izjava usred Berlina da za njega ne postoji Briselski sporazum, da neće implementirati ZSO, kao i na "stotine etnički motivisanih napada na Srbe".
"Rekla sam mu da treba da ide i da ih udari sa svim tim podacima", rekla je premijerka i dodala da misli da Vučić razmišlja o tome.
Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavio je da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić sam odlučiti da li će učestvovati na samitu Evropske unije i Zapadnog Balkana u Tirani ili ne.
"Koju god odluku da donese ona će biti u interesu Srbije", rekao je Dačić.
On je na pitanje da li smatra da rukovodstvo Srbije treba da se pojavi na samitu u Tirani rekao da odgovor treba tražiti u onome o čemu predsednik Srbije razgovara sa predstavnicima međunarodne zajednice, a to je šta raditi u ovom trenutku.
"Potpuno je obesmišljeno svako dalje učešće u nekim razgovorima na tu temu, a da Kurti ne želi da sprovodi Briselski sporazum ili stalno povlači jednostrane poteze kao što je bilo sa registarskim tablicama", naveo je Dačić.
Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da je stav predsednika Aleksandra Vučića o odlasku na samit u Titani veoma jasan, ali da treba imati u vidu i realne okolnosti, dakle činjenicu da je to samit Evropske unije i Zapadnog Balkana i da je najznačajnija zemlja Zapadnog Balkana Srbija.
"Verovatno ni Evropska unija neće gledati na to bez ikakvih pokušaja da obezbedi prisustvo predsednika Vučića, ali ono što je važno jeste da ćemo sutra u toku dana iskristalisati i doneti zajednički stav o tome, da li ići ili ne ići", istakao je Dodik odgovarajući na pitanje Tanjuga da li predsednik Vučić treba da ide na samit u Tiranu.
I predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju Milovan Drecun ocenio je da bi predstojeći samit EU-Zapadni Balkan u Tirani bio besmislen bez učešća naše zemlje, jer je Srbija "najznačajnija država u ovom regionu".
Drecun je gostujući na TV Pink naveo da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić proceniti da li treba da prisustvuje samitu, ali da bi, ukoliko donese odluku da ne ode, to bila "katastrofa" za EU i druge zemlje regiona.
Cvijetin Milivojević je, međutim, uveren da će se Vučić naći u Tirani, ali i daje svakako bolje da ode.
"Mislim da je to idealna prilika da Vučić konačno iskoristi ono što smo mi već parafirali, i mi i kosovska strana u briselskim pregovorima, to je da se Kosovo na svim međunarodnim skupovima predstavlja onako kako je dogovoreno u Briselu, sa fusnotom uz obrazloženje koje stoji uz fusnotu. Mislim da je to idealna prililka da Vučić izgura, tim pre što će tamo sa strane EU da budu predstavnici pet zemalja koje ne priznaju Kosovo, što će recimo sa Zapadnog Balkana biti predstavnici BiH koji takođe ne priznaju Kosovo. Ima li idealnije prilike da Vučić poentira, a ne da se bavi ovim perifernim temama da li je Rašić ili Trajković meritorniji predstavnik srpskog naroda, svi mi znamo da nisu", rekao je on.
Kako dodaje, i današnja Lajčakova poseta će sigurno biti pokušaj da se ubedi javnost da je Vučić kooperativan i da će se on sutra pojaviti u Tirani.
"Sutra idealna prilika da Srbija poentira, evo spremni smo da razgovaramo, tu smo, želimo da olakšamo naš evropski put ali molimo vas ispoštujte ono što je vaš deo dogovora. Tamo je najavljen dolazak Osmani, najavljena kao predsednica Republike Kosovo, tako piše u protokolu. Ako se to desi, a Vučić ode i to trpi na takav način onda ja mislim da to nije u interesu Srbije", dodao je Milivojević.
Burne reakcije na imenovanje Rašića
U kratkom saopštenju kosovske vlade objavljenom u četvrtak navodi se da je premijer Kosova Aljbin Kurti, imenovao je Nenada Rašića za ministra za zajednice i povratak u Vladi Republike Kosovo. Kao njegova savetnica imenovana je predsednica Evropskog pokreta Srba sa Kosova Rada Trajković.
Srpska lista nazvala je ovu odluku protivustavnom i najavila žalbu Ustavnom sudu. Ističu da je konkretno ovim imenovanjem Aljbin Kurti je prekršio član 96, stav 5 Ustava koji kaže da se za imenovanje ministra iz reda srpskog naroda, a koji nije poslanik, mora tražiti saglasnost većine srpskih poslanika, što Aljbin Kurti nije učinio, niti, kako dodaju, Rašić ima podršku poslanika.
Evropska unija i 27 država članica pozvale su Prištinu da poštuje sve proceduralne korake kada se imenuje ministar koji dolazi iz nevećinske zajednice i da imenovanja ministara budu u saglasnosti za kosovskim ustavom, izjavio je dan kasnije portparol visokog predstavnika EU za spoljnu politiku Peter Stano.
On je dodao da je imenovanje Nenada Rašića za njih razočarenje, jer ne ispunjava ono što je predviđeno ustavom.
"Rekli smo veoma jasno oko imenovanja Nenada Rašića, kao ministra, da je vitalno važno da sva ministarska imenovanja budu u saglasnosti za ustavom Kosova. EU i 27 država članica pozivaju Kosovo da poštuje sve proceduralne korake kada se imenuje ministar koji dolazi iz nevećinske zajednice. To treba da se poštuje", rekao je Stano na konferenciji za novinare. (www.euronews.rs, TV Euronews Srbija, 5.12.2022)

https://www.euronews.rs/srbija/politika/70980/vucic-danas-sa-lajcakom-na-stolu-i-samit-u-tirani-ceka-se-odluka-predsednika-srbije-o-ucescu/vest

субота, 3. децембар 2022.

Milivojević o Vučićevom vređanju Trajkovićeve: Neprimereno, a nekad se slikali



Politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenio je da je način na koji predsednik Srbije Aleksandar Vučić komunicira sa Radom Trajković i Nenadom Rašićem, koji su pre neki dan dobili funkcije u kosovoskoj vladi, neprimeren. Čak i da imate lični animozitet, ne možete da se uključite telefonom u dnevnik neke televizije i da vređate na sva zvona građane svoje zemlje, dodao je. Govorio je i o "nakardnim" pregovorima između Beograda i Prištine, zašto misli da je dobro što nije formirana ZSO, ali i o poruci Aleksandru Šapiću koja dolazi iz vlasti i o reprezentaciji u fudbalu.
Upitan o izjavama Vučića o Radi Trajković, nakon što je postavljena za savetnicu ministra u kosovskoj vladi Nenada Rašića, a koji je i nju i njega nazvao pogrdnim imenima, kaže da mu to izgleda kao mala svađa u porodici. „Meni kada pomenete Radu Trajković i Vučića, prva asocijacija je fotografija sa polaganja zakletve Vlade Srbije 1998. Gde jedno uz drugo, sa Šešeljem kao predsednikom Vlade, stoje Vučić, pa Rada Trajković, pa Jorgovanka Tabaković, pa Maja Gojković“, kaže Milivojević dodajući da njemu ni danas ni 1998. godine nije simpatična politička pojava Rade Trajković.
Ocenio je da Trajkovićkino oponiranje Vučiću zapravo oponira interesima Srba na Kosovu. „Niti mi je simpatična politički pojava Rašića. Ali je način na koji Vučić komunicira sa njima je nepriličan predsedniku Republike. Čak i da imate lični animozitet prema njima, ne možete da se uključite telefonom u dnevnik neke televizije i da vređate na sva zvona građane svoje zemlje – oni su građani, ako smatrate Kosovom delom svoje zemlje – i Trajković i Rašić, pa i Kurti… Nazivate ih ološem, to je apsolutno neprikladno. Mislim da funkciju predsednika Republike unižava sam trenutni predsednik Republike. Ne treba njemu pomoć neprijatelja izvan ili iznutra. To je zaista neprimereno „, dodao je.
Milivojević kaže da mu nisu simpatični ni Trajkovićeva ni Rašić ali ni Srpska lista koja „nije izraz slobodne volje na Kosovu“, već ogranak SNS. Ta priča o srpskom jedinstvu se mogla rešiti na drugi način – ne uterivanjem ljudi u jednu stranku, dodaje. „Ako tamo govorite protiv Srposke liste, vi ste u opasnosti, pa i fizičkoj, videli smo šta se desilo Oliveru Ivanoviću“, naveo je Milivojević.
„Dobro je što Kurti nije formirao ZSO – to je NVO“
Govoreći o evrointegracijama, Milivojević kaže da treba da se pregovara do iznemoglosti sa EU i da se ispunjava sve ono što je u interesu Srbije, a ne ono što nije u interesu Srbije. „Da budemo korektni, Vučića mogu kritikovati za sve i svašta – ako je razlog zašto ti pregovori navodno stoje u mestu činjenica da Vučić ne želi da potpiše saglasnost da Kosovo postane članica UN ne mogu ništa reći osim – to je stav većine građana Srbije i tu njega ne mogu kritikovati“, naveo je.
Kaže da ne bi apriori rekao da je za zastoj u pregovorima kriv Vučić. „Ja njega kritikujem zbog nečega drugoga. Ono što nije učinila nijedna vlast od 1999. učinila je vlast SNS. Mi smo 2013. godine proterali prisustvo države Srbije čak i u simboličnom smislu sa Kosova, naročito sa severa, prihvatili smo niz odrednica – izručili smo elektroenergetski sistem, telekomunikacioni sistem Kosovu, a zauzvrat nismo dobili ništa. A ja kažem da je bolje što nismo dobili ZSO – onako kako je predviđena, a da bude u skladu sa Ustaovm Kosova, to vam je nevladina organizacija. Da je Kosovo tu obavezu ispunilo, uradili bi taj deo posla i čekali bi sada da Srbija prizna Kosovo… I dobro je što Kurti nije to uradio“, ocenio je sagovornik N1.
Podsetio je da je država 2006. godine, po Ustavu, trebalo je da napravi jedan ustavni zakon koji će da reši pitanje pokrajine, a da mi to i dan danas nismo uradili.
Milivojević ističe i to da nema Vučićevog potpisa ni ispod jednog dokumenta koji je sporan ili protivan vpolji većine građana Srbije – nema ga ispod Briselskog sporazuma – potpisao ga je Ivica Dačić, Beograd na vodi potpisala je Zorana Mihajlović, neke dokumente Ana Brnabić…
„Zamislite Zelenskog da kaže – odričem se Krima i teritorija zbog brzog ulaska u EU“
Misli da je čitav proces pregovaranja u Berlinu – nakaradan, jer se pregovara o svemu i svačemu, osim  – o životu i ističe da ljudi na Kosovu nemaju slobodu kretanja. „Umesto da se pregovara o imovini, društvenoj svojini, imovini crkve i drugih verskih zajednica, Vučić sada kaže da oni u Prištini i Briselu nisu to hteli da stave u agendu pregovora. A o čemu si pregovarao – o onome što su hteli zvanična Priština i Brisel? Kome se onda žalite? Pogotovo Vučić nema pravo da se žali“, kaže Milivoijević, navodeći da na pregovore uvek išao on.
Osvrnuo se i na zahteve za priznanjem Kosova.
„Voleo bi da me neko ispravi. Ali ne postoji nijedan jedini primer u svetu u poslednjih 100 godina, da se predstavnik neke države dobrovoljno odrekao dela svoje teritorije zarad nekog višeg interesa koji se zove ulazak u neku zajednicu. Zamislite da to uradi (ukrajinski predsednik Volodomir) Zelenski u ovom trenutku. Evo zato što hoće da nas brzo prime u EU, odričem se ne samo Krima već sve četiri oblasti. Da li možete da verujete u to? I zašto neko očekuje da ćemo mi to učiniti“, navodi  gost N1. I pita: „Jel se Hrvatska odrekla nečega da bi ušla u EU. Nije. Nijednog kvadratnog kilometra“.
„Poruka odbornika vlasti Šapiću – mi ti ne podržavamo“
Gradonačelnik Beograda ostao je Aleksandar Šapić. Na pitanje N1 kakav mu signal SNS šalje, s obzirom na to da su prihvatili da se raspravlja o njegovom  nepoverenju,  odgovorio je sa – možda mi šalju. Poruka Šapiću je, kaže Milivojević – ovog puta nećeš biti smenjen, ali mi te ne podržavamo. On i nije bio izbor SNS u Beogradu za kandidata za gradonačelnika, najveći deo je bio za Vesića, dodaje.
Milivojević kaže da je Šapić oktroisani gradonačelnik, odnosno da je lični izbor Aleksandar Vučića.
Kaže da nije shvatio „fatalni“ susret predsednika SSP Dragana Đilasa i Vučića, navodeći da ne razume situaciju, da neko ode u ime opozicije i da razgovara o tome, u suštini, kako da pomogne Vučiću da pobedi, ocenjujući da je to ono što se desilo tada. Juče je bio demanti SSP, da iznosim neistine, kaže i dodaje: „U trenutku kada je Vučić primio Đilasa, tog trenutku je rezultat na osnovu brojanja 99,46 glasova 12. aprila u 15:15 – što se može proveriti na sajtu Gradske izborne komisije – bio 55 prema 55, kad se Vučić rastao sa Đilasom, Vučić je zaključio da je pobedio rezultatom 56:54. Ali je 70.000 više građana glasalo za opoziciju, a Vučić je obećao vanredne izbore, ali u kondicionalu, ako opozicija bude tražila“, ističe. Đilas verovatno nije imao tu nameru, ali je izručio budućnost izbora u Beogradu u ruke gospodinu koji po Ustavu nije ovlašćen za to, koji ne bi smeo da se kandiduje i da bude na listama, konstatuje Milivojević.
Nadam se da Piksija neće smeniti kao Antića“
Gost N1 malo se osvrnuo i na jučerašnju utakmicu, donosno na nastup naše fudbalske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Kataru. Milivojević kaže mi nikada u fudbalu nismo imali neke rezultate i u starim, dobrim vremenima na koja se često pozivamo – mi smo o tada preskakali makar jedno, a nekad i dva SP.
Moramo da gledamo realno, Dragan Stojković Piksi je za godinu dana reprezentaciju doveo na SP, ušli u A grupu Lige nacije, navodi gost Novog dana i ocenjuje da je Piksi postigao fantastičan rezultat, a nada se da ga neko neće smeniti kao Radomira Antića posle SP, kada su ga, kako kaže, sapleli političari uprkos dobrom rezultatu. Što se igre tiče, konstatuje, kao laik, da se kod 2:1  brani rezultat, a ne radi ono što smo videli. Smatra da to dolazi pomalo i od toga što je Piksi bio napadač pa „verovatno ta priča sa defanzivom njemu nije nešto što je blisko“. (www.rs.n1info.com, TV N1, emisija “Novi dan”, voditeljka Jelena Stojiljković, 3.12.2022)

https://rs.n1info.com/vesti/milivojevic-o-vucicevom-vredjanju-trajkoviceve-neprimereno-a-nekad-se-slikali/

петак, 2. децембар 2022.

Šta su motivi za smenu Šapića, a šta za uzdržano glasanje stranačkih i koalicionih partnera

 Dva dana posle sednice Skupštine grada Beograda na kojoj se glasalo o smeni gradonačelnika Aleksandra Šapića, i dalje se spekuliše o motivima. Zašto opozicija na dnevni red stavlja nešto za šta, očigledno, nema većinu i, sa druge strane, zašto su odbornici vladajuće većine bili uzdržani pri glasanju za smenu svog člana.
Smena gradonačelnika bila je tema sednice Skupštine Beograda, i to na zahtev opozicije. Šapić nije smenjen, a na pitanje Insajdera čemu služi stavljanje na dnevni red teme za koju očigledno nemaju većinu, inicijatorka smene i odbornica Stranke slobode i pravde Mila Popović kaže – morali su da reaguju, prekršio je zakon, pored ostalog, nelegalnom dogradnjom porodične kuće.
„Zato što je jako važno da reagujemo na to što gradonačelnik krši zakon. dakle, onog momenta kada se u javnosti pojavila info da je Šapić prekršio zakon mi smo odmah reagovali i pokrenuli inicijativu za njegovu smenu“, kaže Popović.
Politički analitičar Cvijetin Milivojević taj potez vidi kao pokušaj da određene stranke sebe u očima građana ponovo pozicioniraju kao opoziciju.
„Gledajući iz ugla Stranke slobode i pravde bila je namera da pokažu da su oni zapravo opoziciona stranka. U većem delu opozicione javnosti postoji utisak i kritika zašto je gospodin Đilas žurio sa tim sastankom sa Aleksandrom Vučićem i zašto je navodno priznao pobedu i svojim odlaskom indirektno poklonio pobedu Vučiću“, dodao je Milivojević.
Od 110 odbornika, 44-oro glasalo je za, nedovoljno da opozicija smeni Aleksandra Šapića sa mesta gradonačelnika. Samo jedan odbornik glasao je protiv dok su ostali, inače Šapićeve stranačke i koalicione kolege, bili uzdržani. Šapiću to međutim nije sporno.
„Ja koliko znam SNS i SPS nisu glasali za moju smenu. Ukoliko vi to tumačite... možda, možda mi šalju signal neki... ne znam, ne znam, ja ne mogu to da znam. Ponavljam ja na svakoj skupštini mogu biti smenjen i sasvim sam okej sa tim“, rekao je juče Šapić.
Za razliku od gradonačelnika, analitičari smatraju da se uzdržanim glasanjem šalje jasna poruka – ovo je oročena gradska Vlada.
„Zašto nisu glasali protiv njegove smene, e to je poruka Šapiću. Šapić nije izbor gradskog odbora SNS-a, on je oktroisani gradonačelnik koga je nametnuo protivno volji sns-ovih članova Vučić. On je Vučićev izbor, i kao takav on je oročen, i njemu je poručeno ne zaboravi ti si oročeni gradonačelnik i kad nam predsednik Vučić kaže mi ćemo ti uskratiti podršku“, ističe Milivojević.
Smena Šapića značila bi prevremene gradske izbore o kojima se govori još od zatvaranja birališta u aprilu, a posle sastanka Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića. Ako bi prevremeni lokalni izbori bili u martu, kao što se pominjalo, jedino izvesno je da bi  Šapićevu smenu tada  mogla da inicira vladajuća većina ili da on sam podnese ostavku. Do eventualne nove inicijative opozicije za smenu gradonačelnika, mora da prođe šest meseci. (www.insajder.net, TV Insajder, 1.12.2022)

POLITIKA SRBIJE: Dok Rusi napreduju Vučić sve aminuje Šiptarima!


Intervju: Cvijetin Milivojević (Rezervni položaj, youtube kanal, emisija „Kota 17“, voditelj Vuk Rosandić, 1.12.2022)

четвртак, 1. децембар 2022.

Apostolovski: Formiranje Srpskog bloka bilo bi stvaranje novog Vučića

 


Više od mesec dana prošlo je od izbora nove Vlade Republike Srbije i upravo taj početak rada trebalo je da označi ispunjenje obećanja, kao što je ono koje je dao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a to je da će se povući sa čela stranke SNS. O tome su u emisiji "Među nama" razgovarali politikolog Cvijetin Milivojevič i novinar i kolumnista Politike, Aleksandar Apostolovski. (www.nova.rs, TV Nova S, “Među nama”, voditeljka Maja Nikolić, 1.12.2022)

Celo gostovanje pogledajte ovde: https://nova.rs/emisije/apostolovski-formiranje-srpskog-bloka-bilo-bi-stvaranje-novog-vucica/

уторак, 29. новембар 2022.

Čime je Tomislav Nikolić zaslužio još jedan mandat u Savetu za saradnju sa Rusijom i Kinom?

 Testiraju se granice alavosti i svesno stimuliše prezir javnosti
Nacionalni savet za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom nikakvu funkciju od značaja i koristi za Srbiju. Predstavlja formalni mehanizam za zbrinjavanje na državnim jaslama potrošenih SNS kadrova i rizičnih svedoka. Usput se testiraju granice njihove alavosti i svesno stimuliše prezir javnosti prema njima. Poraslo dete, osamostalilo se i nadmašilo očeve, kaže za Danas lider pokreta Srbija centar, Zdravko Ponoš, komentarišući ponovno postavljenje bivšeg predsednikaTomislava Nikolića na mesto predsenika tog saveta.
Savet je čini se i osnovan za njegovo zbrinjavanje u maju 2017. nakon što mu je mandat predsednika države prestao. Od tada se slabo viđa u javnosti, ali nesmetano troši pare iz državnog budžeta a još mu je pritom omogućeno i da koristi bivšu predsedničku vilu na Dedinju, ali i da, kako su mediji pisali, zbrinjava svoje saradnike iz vremena dok je bio predsednik.
Koliko je država izdvojila novca od 2017.
Zbog njegove situiranosti, Vlada je čak promenila i Uredbu o nepokretnostima za reprezentativne potrebe Republike Srbije i predsedničku rezidenciju u Užičkoj 23 odredila za boravak i reprezentativne potrebe predsednika Saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom. Uz to se novcem građana plaćaju i troškovi održavanja tog luksuznog objekta. Kako je ranije pisao Insajder, prosečni mesečni troškovi 2018. iznosili su približno 400.000 dinara ili oko 3.400 evra.
U sklopu Saveta je i Kancelarija za saradnju sa Rusijom i Kinom koja obavlja stručne i aministrativno-tehničke poslove za potrebe Nacionalnog saveta i za njen rad u budžetu za 2023. predviđeno je 40,4 miliona dinara.
U Informatoru o radu ove kancelarije navodi se da prošle godine iz budžeta za nju izdvojeno 37.896.000 dinara. Na plate, dodatke i naknade zaposlenik izdvojeno je 14.428.763 dinara. A u 2021. na ime naknade troškova za prevoz na posao i sa posla ukupno je isplaćeno 231.950 dinara.
Za naknadu troškova za odvojen život od porodice za jedno lice na položaju ukupno je isplaćeno 658.389,17 dinara, a na ime naknade troškova za smeštaj izabranih, postavljenih i imenovanih lica u 2021. godini ukupno je isplaćeno 585.011,57 dinara.
Visina Nikolićeve plate nije javnosti poznata, a imovinaske karte nema na internet prezentaciji Agencije za sprečavanje korupcije.
Građani Srbije su od 2017. do 2021. platili najmanje 1,4 miliona evra za funkcionisanje Kancelarije za saradnju sa Rusijom i Kinom. U godini osnivanja za njen rad iz budžeta je izdvojeno 38 miliona dinara, 2018. oko 50 miliona, a 2019. 42,3 miliona dinara, a 2020 Kancelarija je koštala građane 42,4 miliona dinara.
Čime je Nikolić sve to zaslužio
Politikolog Cvijetin Milivojević za Danas kaže da samo može da čestita gospodinu Nikoliću jer je očigledno dobro radio prethodnih pet godina u prvom mandatu na tom mestu.
– S druge strane, dobro je završio i neke stvari za sebe lično. Pretpostavljam da verovatno to znači i produženje korišćenja državne vile koja građane košta oko 3.500 evra mesečno. Sudeći po poslednjim izjavama novog gradonačelnika Beograda doktora Aleksandra Šapića, koji je u više navrata rekao da ono što je obećavao kao predsednik opštine ne važi, neće biti ni rušenja vila i kuća na Savskom nasipu jer kako doktor Šapić kaže:“Tamo žive neki ljudi“. Među tim ljudima su i ljudi koji se zovu Nikolići. Koliko je javnost obaveštena poslednjih godina baš od dokrora Šapića, postoje dve kuće bivšeg predsednika Nikolića koje neće biti dirane, pretpostavljam – navodi Milivojević.
Kako dodaje, posebno se raduje što će Nikolić i nadalje predsedavati „ovim značajnim Savetom jer je bila vidljiva njegova čvrsta ruka i odlučivanje u ekonomskoj saradnji sa Kinom i Rusijom“.
– Tačno se video njegov tanani rukopis u toj saradnji. Mislim i da je bivše Ministarstvo za dijasporu srećno jer su se gospodin Nikolić i savet uselili u zgradu u kojoj je nekad ono bilo. Ima puno lepih stvari, rekao bih, posle tog postavljenja – navodi Miliovojević.
Na pitanje čime je Nikolić sve to zaslužio, odgovara, da je tu više razloga.
– Odustao je da se kandiduje u drugom mandatu 2017. i time umnogome pomogao svom bivšem zameniku predsednika stranke da pobedi u prvom krugu. Da se kandidovao, u tom trenutku sa podrškom dela te naprednjačke biračke baze koju je imao, odneo bi taman toliko procenata glasova da bi Vučić morao da ide u drugi krug. A pre svega je ispoštovao Ustav i svoje predizborno obećanje, koje mu je doduše Vučić naturio kao šef kampanje između dva kruga izbora 2012, i parolu „predsednik svih građana“. Ne zaboravimo i to da je on svojom pobedom na predsedničkim izborima SNS postavio na vladajuće mesto. Jer da nije bilo toga, SNS ne bi bila vladajuća partija – ukazuje Milivojević.
Kako zaključuje, najvažnije je da je gotovu vladajuću stranku dobrovoljno isporučio svom zameniku već u septembru 2012, a taj njegov naslednik, uprkos Ustavu i članu 115 i obećanju koje je plasirao u Nikolićevo ime, odbio je ceo prvi mandat da se povuče i ušao je u drugi predsednički mandat a da se nije povukao sa mesta predsednika stranke.
Ko su članovi saveta po funkciji
Nacionalni savet za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom osnovan je u maju mesecu 2017. godine Odlukom Vlade Republike Srbije. Savet ima predsednika i članove koji se imenuju posebnim aktom Vlade.
Na čelu Nacionalnog saveta nalazi se Tomislav Nikolić, bivši predsednik Republike Srbije. Savet ima devet članova po funkciji: ministar spoljnih poslova, ministar trgovine, turizma i telekomunikacija, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, ministar finansija, ministar privrede, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, ministar rudarstva i energetike, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i ministar za kulturu i informisanje, kao i šest članova imenovanih od strane Vlade.
Nacionalni savet razmatra, usmerava i koordinira sprovođenje Sporazuma o strateškom partnerstvu između Republike Srbije i Ruske Federacije i Sporazuma o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu između Republike Srbije i Narodne Republike Kine. Njegov rad se odvija na sednicima koje saziva i kojim predsedava predsednik Nacionalnog saveta.
Stručne i administrativno – tehničke poslove za potrebe Saveta obavlja Kancelarija Nacionalnog saveta koja je osnovana Uredbom Vlade Republike Srbije kojom rukovodi direktor koji je istovremeno i sekretar Nacionalnog saveta, učestvuje u njegovom radu bez prava odlučivanja. (www.danas.rs i Danas, 29.11.2022)

понедељак, 28. новембар 2022.

Цвијетин Миливојевић: Следи велики договор Русије и САД, судбину КиМ и Украјине заједно ломе


Гост медијске куће Србин инфо био је, по мишљењу многих, најбољи српски политички аналитичар Цвијетин Миливојевић.
Миливојевић је ексклузивно анализирао најновије догађаје у земљи и иностранству и објаснио како ће се судбина јужне српске покрајине Косова и Метохије одлучивати заједно са судбином Украјине.
Наш саговорник је најавио велике, истотијске преговоре између Русије и Америке, на којима ће и Србија тражити своју шансу.
Успех руске војне операције је од изузетног значаја и за српско питање.
У емисији је било речи и о најновијој мигрантској кризи, односима политичких партија, Рио Тинту, протестима…  (www.srbin.info, youtube TV kanal Centar, водитељ Дејан Петар Златановић,  27.11.2022)

субота, 26. новембар 2022.

"Politika navlačenja" - Cvijetin Milivojević i Darko Obradović




Svi znamo šta je politika „odvraćanja“. Da politički ili vojni protivnik ili neprijatelj, ne uradi nešto što nije u interesu onog koji odvraća. Najpoznatija je politika „nuklearnog odvraćanja“ čija je suština da onaj koji prvi upotrebi nuklearno oružje, sigurno će biti uništen uzvratnim udarom. Ali da li postoji i politika „navlačenja“. Da nateraš protivnika da uradi nešto što za šta je on ubeđen da je u njegovom interesu, a u stvari je to interes onoga koji navlači. O tome sa Cvijetinom Milivojevićem i Darkom Obradovićem (TV Tanjug, “Dobro jutro, Tanjug”, Tanjug Web 🔹http://tanjug.rs/, Instagram 🔹https://instagram.com/tanjug.official, Twitter ️ https://Twitter.com/TanjugNews, FaceBook 🔹https://www.facebook.com/televizijaTa..., voditelji Milorad Komrakov i Zoran Ostojic, 26.11.2022)

четвртак, 24. новембар 2022.

Milivojević: Sve što radi s Kosovom, Vučić krije od sopstvenog naroda

 Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je danas da pregovarački tim Beograda, nije u Briselu ostvario nikakvu pobedu po pitanju registarskih tablica i da su sve odluke koje je u proteklih deset godina doneo Aleksandar Vučić o Kosovu bile bez znanja javnosti.
Milivojević je agenciji Beta kazao da je šef diplomatije Evropske unije Žozep Borel rekao da se Srbija obavezala da će prestati da izdaje registarske tablice s denominacijom kosovskih gradova, dok je direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković kazao da će Srbi "najnormalnije" moći da registruju i produže KM tablice.
"Više verujem Borelu nego Petkoviću. U proteklih desetak godina o rešavanju situacije na Kosovu više smo se pravovernije informisali od evropskih političara nego od srpskih", istakao je Milivojević.
Po njegovim rečima, Vučić je iz pregovaračkog tima i iz Srpske liste isključio sve misleće Srbe s Kosova i zbog toga je ono danas na korak od de jure nezavisnosti.
"Srbi su sada po nalogu iz Beograda napustili i radna mesta u kosovskim institucijama. Pitanje je šta će biti s tim ljudima? Posledice takve politike su katastrofalne", naglasio je politikolog.
Dodao je da već godinama niko ne zna s kojim mandatom i o čemu Vučić razgovara s kosovskim političarima.
"On je još 2013. godine prihvatio član 11. Briselskog sporazuma po kome srpska strana prihvata da se izbori na Kosovu održe po kosovskim zakonima. U Briselskom sporazumu se nijednom rečju ne spominje Srbija. Ko mu je to dozvolio? Vučić sve što radi s Kosovom krije od sopstvenog naroda i od svojih najbližih saradnika iz Vlade Srbije", ocenio je Milivojević.
Fascinantno je, dodao je, što dobar deo javnosti i opozicionih političara "i levih i desnih", smatra da to što radi Vučić, "možda i nije loše".
"Vučić je svojom propagandom uspeo da ubedi najveći deo javnosti da se on uspešno bori za očuvanje Kosova. A ustvari, istina je da je Beograd predao Prištini sve elemente državnosti. Za sadašnje stanje odgovornost ne snosi samo Vučić. Kada je potpisan Briselski sporazum pojedini opozicionari su Dačića (Ivica) poredili s Niksonom (Ričard), a Vučića s Djindjićem (Zoran)", istakao je Milivojević.
Na pitanje Bete, kako vidi konačno rešenje kosovskog pitanja, Milivojević je rekao da će o tome odlučiti dve super sile u Savetu bezbednosti, Sjedinjene Američke Države (SAD) i Rusija.
"Jedini pozitivni utisak u ovoj situaciji je to što se predstavnici SAD sve više pitaju. Bilo bi dobro da u razgovorima o Kosovu učestvuju i predstavnici nekih drugih zemalja koje su stalne članice Saveta bezbednosti, jer će konačno rešenje biti doneto u Ujedinjenim nacijama", smatra Milivojević.
Istakao je da EU ne može da donese konačnu odluku jer u toj zajednici ne postoji jedinstven stav o Kosovu.
"Za Kosovo nema rešenja bez kompromisa. Nijedna od dve strane ne sme biti apsolutni pobednik niti potpuni gubitnik. Amerikanci su majstori za kompromisna rešenja, kao što su to uradili s Dejtonskim sporazumom na primeru Bosne i Hercegovine, gde se sve tri strane osećaju po malo pobednicima i po malo gubitnicima. Alternativa kompromisu je status kvo, kao na Kipru još od 1974. godine", zaključio je Milivojević. (www.beta.rs, 24.11.2022)

I zapad je shvatio da je krivac u Prištini

 Svi prsti upereni u Kurtija: Ponaša se kao SLON U STAKLARSKOJ RADNJI, a glavno pitanje je da li bi Beograd od toga mogao DA PROFITIRA
Ako za nešto može da se kaže da je dobro, u generalno napetoj i zabrinjavajućoj atmosferi u vezi sa Kosovom, to bi mogle da budu pohvale na račun Beograda. Zapad ga je u čitavoj priči označio kao konstruktivnog partnera, voljnog da razgovara i traži rešenja, za razliku od Prištine i tamošnje vlade, za koju se s pravom može reći da je remetilački faktor u celoj priči.
Taj, ne tako pohvalni epitet, Priština i tamošnji premijer Aljbin Kurti, zaradili su prethodnih meseci upornim odbijanjem da poslušaju sugestije i EU i SAD, i odlože primenu odluke o preregistraciji vozila na RKS tablice. U to tvrdoglavosti Kurti je otišao još dalje, pa je juče u Briselu odbio svaki predlog visokih zvaničnika EU Đuzepa Borelja i Miroslava Lajčaka za kompromis sa Beogradom.
Čak i Borelj "izgubio živce" zbog Kurtija
To je, izgleda, baš izrevoltiralo uglavnom hladne briselske diplomate, pa je Borelj po prvi put jasno i nedvosmisleno optužio Kurtija za neuspeh pregovora.
- Predložili smo na koji način da izbegnemo kriznu situaciju. Vučić je prihvatio predlog, ali nažalost Kurti nije. Pozvao sam jasno Prištinu da odmah suspenduje odluku o preregistraciji vozila na severu Kosova - istakao je Borelj odmah posle osmočasovnih, i na kraju neuspešnih razgovora sa Kurtijem i Vučićem.
Kako je dodao, o svemu će informisati svoje kolege u EU i međunarodne partnere.
- Informisaću ih o ponašanju strana u razgovorima i nedostatku poštovanja međunarodnih pravnih obaveza, što se posebno odnosi na Kosovo. To je posebno negativan politički signal - naglasio je Borelj.
Priština malo popustila pod pritiskom Amerike
Kurti je ipak malo "smekšao" tek nakon jednog poziva, ali ne iz EU, već iz Amerike, odnosno nakon razgovora sa američkim ambasadorom u Prištini Džefrijem Hovenijerom, nakon čega je odlučio da kažnjavanje svih vlasnika vozila koji nemaju RKS tablice odloži za 48 sati.
Međutim, odbacivanje bilo kakvog kompromisa u vezi sa preregistracijom vozila nije jedini "greh" koji Zapad spočitava Prištini. Opšte je poznato da ona već skoro punu deceniju uporno odbija da formira Zajednicu srpskih opština dogovorenu još 2013. godine Briselskim sporazumom.
Sa druge strane, Beograd radi suprotno: Poštuje Briselski sporazum, otvoren je za razgovor, konstruktivan je, a juče je na više načina iskazao dobru volju da dođe do kompromisa, što je javno i pohvaljeno.
Sve ovo mogli bi da budu argumenti u korist Srbije, s tim što je veliko pitanje da li će koliko ponašanje Beograda i Prištine u poslednje vreme uticati na promenu odnosa Zapada prema kosovskom problemu?
"Kurti se ponaša kao slon u staklarskoj radnji"
Predsednik Foruma za strateške studije (FORST) dr Neven Cvetićanin kaže za "Blic" da bi "preterano bilo reći da je pozicija Beograda ukupno povoljnija od pozicije Prištine, ali da se može reći da Beograd trenutno ima povoljniju poziciju unutar pregovaračkog procesa".
- Beograd je ispunjavao većinu ranije potpisanih obaveza od 2011. godine, dok Priština nije. To se posebno odnosi na aktuelnu vladu u Prištini, što ju je dovelo do gubitka kredibiliteta i pred Zapadom i u čitavom pregovaračkom procesu, iako ne u potpunosti, već delimično, budući da se od nje očekuje da bude fleksibilnija u dijalogu - priča on.
Kako kaže, Kurti se u visokoj diplomatiji ponaša kao "slon u staklarskoj radnji".
- Jedno je voditi populističke kampanje među sunarodnicima na terenu u čemu je vešt, a drugo imati suptilnost da se procene momenat, predložena rešenja, sopstvena snaga i snaga druge strane, gde je Kurti poslednjih meseci, od kada su krenule napetosti na Kosovu, imao niz pogrešnih kalkulacija. Trenutno je čitav pristisak na njemu, prvenstveno da odloži tvrdoglavu odluku o tablicama i da povuče prateće korake sa osnivanje ZSO, kako bi se Srbi vratili u tzv. prištinske institucije, bez čega teško može biti deeskalacije na terenu - podvlači Cvetićanin.
Principijelan stav Beograda
I Slobodan Zečević sa Instituta za evropske studije ističe za "Blic" da je logično što u ovom trenutku Beograd ima veću podršku Zapada od Prištine kada se zalaže da se u potpunosti ispuni Briselski sporazum.
- Beograd već godinama ima principijelan stav da se poštuje Briselski sporazum čiji su garant EU i Zapad. Zato je normalno je da imamo podršku EU i Zapada kada je reč o Briselskom sporazumu, jer se pozivamo na pravo postignuto u Briselu. Pritom i EU i Zapad vide da smo sproveli gotovo sve svoje obaveze iz tog sporazuma - naglašava Zečević.
Kako kaže, bitno je da Srbija postane ozbiljan partner EU.
- Mi imamo podršku Zapada kada se radi o sprovođenju Briselskog sporazuma, ali nemamo podršku u vezi sa rešenjem kosovskog pitanja. Tu Zapad i dalje ne podržava nikakvo kompromisno rešenje, pa ni eventualnu podelu Kosova na šta bi srpska strana možda pristala - priča on.
Kako dodaje, bitno je da na primeru Briselskog sporazuma Beograd pokaže da je ozbiljan i odgovoran partner EU.
"Kupovina vremena - dobra politika"
S druge strane, politikolog Cvijetin Milivojević smatra da je rat u Ukrajini stvorio okolnosti u kojima Zapad ima više razumevanja za srpske interese na Kosovu.
- SAD su sad mnogo aktivnije u vezi sa kosovskim pitanjem čak i od EU. U Vašingtonu verovatno smatraju da dok se SAD ne uhvate kosovskog pitanja, taj problem neće ni biti rešen - naglašava Milivojević za "Blic".
Dodaje da i da Beograd trenutno vodi dobru spoljnu politiku.
- Mislim da je u trenutnoj situaciji kupovina vremena dobra politika. Ne mora pitanje Kosova baš u ovom trenutku da se rešava - ističe on.
Prsti upereni u Kurtija
U ranijim sporovima Beograda i Prištine EU i SAD su uglavnom pozivali obe strane na smirivanje tenzija. Ali nakon najnovijeg jednostranog poteza vlade Aljbina Kurtija, kada uprkos zahtevima Zapada nije odložila rok za preregistraciju vozila na RKS tablice, čini se da su EU i SAD u potpunosti kao krivca za novonastalu situaciju označili Prištinu.
Zbog toga već nedeljama pokušavaju Kurtija da privole da taj rok odloži. U takvim okolnostima Zapad Beogradu ne može da zameri ni izlazak svih Srba iz prištinskih institucija ni uslov za povratak Srba u institucije - a to je poštovanje Briselskog sporazuma i formiranje ZSO čiji je garant EU. (www.blic.rs, Blic, Marko Tašković, 22.11.2022)

(Ne)opravdana isključivost: Opozicija NEĆE NA RAZGOVORE s Dodikom

Pozivu novoizabranog predsjednika Republike Srpske Milorada Dodika svim parlamentarnim strankama da danas dođu na konsultacije oko formiranja nove Vlade Srpske, po svemu sudeći, neće se odazvati nijedna politička partija iz opozicije.
Svoj raniji stav oko bilo kakvih sastanaka ili pregovora s Dodikom prije par dana ponovio je lider liste “Za pravdu i red”, Nebojša Vukanović, koji je slikovito poručio da bi “prije ušao u koncentracioni logor nego u koncentracionu vladu” s aktuelnom vlašću u Srpskoj.
Na novinarsko pitanje da li će se odazvati na Dodikov poziv za razgovore o formiranju buduće Vlade Republike Srpske, Vukanović je takođe odgovorio odrečno.
– Mene su zvali iz skupštine da pitaju na koji mejl će mi poslati Dodikov poziv na konsultacije, što sam ja u startu odbio i rekao da me to ne interesuje, jer na sastanak kod uzurpatora ne idem. valjda je to svima jasno – poručio je Vukanović.
Misterija
Po svemu sudeći, termin za sastanak s čelnicima PDP u kabinetu novoizabranog predsjednika Srpske takođe će ostati upražnjen, budući da ni lider te opozicione stranke, Branislav Borenović, kako tvrdi, nema namjeru da o bilo čemu razgovara niti pregovara s Dodikom.
– Naš stav u vezi s tim je poznat – rekao je nedavno Borenović, ponavljajući ranije zaključke vrha njegove stranke o tome da lidera SNSD, kako su istakli, ne priznaju za legitimno izabranog predsjednika Republike Srpske.
Najveća misterija prethodnih dana postojala je oko toga da li će SDS prihvatiti Dodikov poziv na razgovore oko formiranja nove Vlade i izbora mandatara, budući da vršilac dužnosti predsjednika SDS, Milan Miličević, u prošlonedjeljnom intervjuu za Srpskainfo nije isključio mogućnost “odazivanja” SDS na sastanke koji su, kako je naveo, važni za Republiku Srpsku.
Iako je Miličević tada odbacio bilo kakvu mogućnost ulaska SDS u koncentracionu Vladu zajedno s SNSD i ostalim strankama iz vladajuće koalicije, on nije definitivno zatvorio vrata razgovorima između dva žestoko posvađana politička bloka u Srpskoj.
– SDS će uvijek braniti interese Republike Srpske i nacionalne interese srpskog naroda, i ne samo u Narodnoj skupštini, i ne samo u Republici Srpskoj, već na svakom mjestu gdje to treba i može, a posebno ćemo na tom putu tražiti oslonac u Srbiji. SDS će se odazvati na bilo koji sastanak važan za Republiku Srpsku, za njene građane i neće se libiti da svima u lice kaže svoj stav – poručio je Miličević.
Folklor
Međutim, govoreći nedavno o Dodikovom pozivu na sastanak u vezi formiranja nove izvršne vlasti, šef poslaničkog kluba SDS u Narodnoj skupštini Republike Srpske, Vukota Govedarica, rekao je da ta stranka “ne želi biti sastavni dio Dodikovog folklora koji se nastavlja”, a u kome su, prema njegovim riječima, učestvovali mnogi – od Kristijana Šmita do predsjednika CIK BiH, Suada Arnautovića.
– Ponižavajuće bi bilo poslije svega viđenog otići na te konsultacije, a da pri tome svi znamo da to nema nikakve veze s parlamentarnim konsultacijama. Lažni demokrata i lažni predsjednik može samo napraviti lažne i prividne konsultacije. Na takve konsultacije SDS neće ići – poručio je Govedarica.
Politički analitičar i direktor PR agencija “Pragma” iz Beograda, Cvijetin Milivojević, za Srpskainfo kaže da u kategoričnom odbijanju opozicije da o bilo čemu razgovara ili pregovara s Miloradom Dodikom jedino vidi “nastavak porinuća te političke opcije”.
– To posebno mislim kad govorimo o onom nacionalnom dijelu opozicije u Republici Srpskoj, a to je SDS. Moje mišljenje je da oni ne samo da su trebali prvi da se odazovu na Dodikov poziv, već da bi sam SDS trebalo da inicira takve stvari kao što su pregovori o koncentracionoj vladi, ali i da zahtijevaju da opozicija ima svoj udio u izvršnoj vlasti u Sarajevu, umjesto što ga odbijaju “na prvu loptu”. Jednostavno, ako imaju odgovornost prema građanima Republike Srpske, odnosno konkretno prema Srbima u Srpskoj, jer to su glasači SDS, ta stranka treba da traži ulazak u vlast, a ne da čekaju Dodikov poziv – smatra Milivojević.
Papci
On tvrdi da bi pozitivan odgovor na Dodikov poziv za razgovore o formiranju nove Vlade Republike Srpske trebalo da daju i PDP, kao i lider liste “Za pravdu i red”, Nebojša Vukanović.
– Kako sam razumio, Nebojša Vukanović i njegova grupacija predstavljaju nacionalnu političku opciju. Mislim da je Vukanovićeva predizborna priča, koja je predstavljala kombinaciju “akcionaštva” i predstava, dosegla zenit i da bi on sada morao pokazati da li ima smisla za politiku ili ne. Na izborima je Vukanovićeva lista dobila ozbiljan poslanički klub i on u ovom trenutku mora da prelomi kako dalje. Kad je riječ o PDP, zaista ne razumijem sve odnose u toj stranci. Oni se sad, vjerovatno, bave problemima unutar partije i mogu donekle da razumijem njihovu rezervisanost prema razgovorima s Dodikom jer imaju preče probleme. Međutim, moje mišljenje je i da bi PDP, kao odgovorna, prodržavna i proentitetska stranka, trebala da se odazove na Dodikov poziv za razgovor – kaže Milivojević.
On, takođe, predviđa da će u narednom periodu, ukoliko čelnici opozicije ostanu pri stavu da nema pregovora s Dodikom, u njihovim strankama nastaviti da se dešavaju “lomovi”, odnosno da će jedan broj njihovih sadašnjih poslanika i funkcionera preći u redove vladajućih.
– Vjerujem da će se desiti ono što se uvijek dešavalo poslije izbora u Republici Srpskoj, a to je da će dio pojedinaca iz opozicionih stranaka takođe željeti da se nađu na pobjedničkoj strani, i to je potpuno legitimno. Ne mora da bude simpatično, ali takve stvari viđamo ne samo u Republici Srpskoj i BiH, već i u zemljama regiona – kaže Milivojević.
DODIK: GUBITNIKE NIKO NE MOLI
Reagujući na najave iz opozicije, prvenstveno SDS, da s njim ne žele pregovore o bilo kojoj temi, Milorad Dodik je nedavno poručio da je SDS “gubitnička politička partija” i da ih “niko ne moli da budu dio šire koalicije”.
– Jedina velika politika danas je ovdje Republika Srpska. Dolazi teško vrijeme u kojem imate dva člana Predsjedništva koji će gomilati nove zahtjeve i odluke i ukoliko Narodna skupština ne bude ta koja će to sprečavati, onda Republika Srpska gubi. Ako oni hoće da budu dio tog gubitka, neka budu – rekao je Dodik. (www.srpskainfo.com, EuroBlic, Boris Knežević, 22.11.2022)

недеља, 20. новембар 2022.

Тиранија оксиморонштине „колективног Запада“

 "Одлучно одбацујемо и недвосмислено осуђујемо незакониту руску анексију украјинских региона. Намерним подривањем међународног поретка заснованог на правилима и очигледним кршењем основних права Украјине на независност, суверенитет и територијални интегритет, основних принципа садржаних у Повељи Уједињених нација (УН) и међународном праву, Русија доводи у опасност глобалну безбедности“, саопштио је недавно Европски савет који окупља шефове држава или влада 27 чланица Европске уније, од којих већина припадају и НАТО-у који је све то исто, 1999, учинио Србији и њеној покрајини Косову и Метохији!
"Путиново илегално отимање украјинске територије на основу лажних „референдума" и употребе силе је потпуно кршење међународног права. Русија и њени проксији су највећа претња миру и морају бити заустављени и даље санкционисани", недавно је просудила Вјоса Османи, председница Косова, исте оне територије која, после НАТО окупације тог дела Србије, никакав, па чак ни „лажни“ референдум није ни одржала, али им то није сметало да им Међународни суд правде проглашење независности од стране некакве „групе грађана“ уважи као скоро легално!  
Само из ове две изјаве се, на прву лопту, апропо Косова и Метохије намеће најмање пет-шест оксиморона који, као последица НАТО пропагандне „производње сагласности“ постају стереотипи „колективног Запада“ (КЗ).
Рецимо, како то отимање дела Србије (од стране НАТО окупатора) без референдума може да, по међународном праву, буде правно ваљано, а мењање граница референдумом да буде кршење? Кршење чега? Друго (кад већ помињеш право), како можеш да тумачиш међународно право ако представљаш структуру која је у колизији са њим, као што то чини Османи? Треће, стални Хашки трибунал уопште није одлучивао о (не)легалности косовске сецесије, јер у саветодавном мишљењу ни речју није потврђено "право косовских Албанаца на једнострано отцепљење од Србије", већ је Суд  изричито навео да се питањем државности Косова неће бавити.
Пето, тај суд је потврдио да декларацију о косовској независности нису донеле институције које су деловале под окриљем уставног оквира УНМИК-а, односно правног режима Резолуције 1244, што значи да су илегалне, јер нису у домену општег међународног права. Шесто, не може агресија НАТО на Србију, илегална, без одлуке Савета безбедности, као резултат, са становитша међународног права, резултовати настанком нове државе „Република Косово“...
Али, пошто је, као посебна врста антитезе или парадокса, оксиморон, буквално преведено, „оштроумна будалаштина“, односно стилска „фигура мисли“ која описује ирационална стања и у којој, као што говоре књишки примери, „мртвац“ може да буде „жив“, „будала – мудра“, а „хуља  света“, хајде да се позабавимо још неким примерима актуелне оксиморонштине у међународном праву и међународним односима, са последицама за све нас овде и одавде. На Западном Балкану. Ух, још један оксиморон који нам је наметнуо КЗ, само да се не би помињала часна имена бивше Југославије и Албаније.
Идемо даље: Званична Анкара је саопштила да – додуше, уз ограду да „подржава решење базирано на миру који се може постићи преговорима“ – одбацује одлуку Русије да анектира регије у Украјини Доњецк, Луганск, Херсон и Запорожје, уз подсећање да, ето, „није признала ни руску анексију Крима на нелегитимном референдуму 2014. године“, јер све то „представља кршење упостављених принципа међународног права“? Све то уз „снажну подршку територијалном интегритету, независности и суверенитету Украјине у свакој прилици“...
И то би било принципијелно да, рецимо, сам (ондашњи премијер) Ердоан, у октобру 2013, усред немањићког Призрена, у друштву албанског премијера Раме и (ондашњег) косовског премијера Тачија, није ускликнуо „Турска је Косово и Косово је Турска“. И да та земља није још 18. фебруара 2008. (већ сутрадан након илегалног проглашења независности) признала „Републику Косово“. И да, рецимо, садашњи турски председник није, претпрошлог лета, покренуо нову међународну кампању за даље признавање Косова. А то турско лицемерје има предисторију која траје од јула 1974, када је војска Републике Турске извршила инвазију на Кипар и, практично, анектирала трећину тог острва, проглашавајући на том простору „Турску Републику Северни Кипар“ коју признаје једино Република Турска.
Успут, Европска унија (ЕУ) је - и то је нови пример лицемерства колективног ЕУ и НАТО запада - целовити Кипар примила у ЕУ, иако је претходно прокламовала правило да нити једна земља са „нерешеним територијалним питањима“ не може да буде примљена у чланство ЕУ! И још један доказ контра заједничкој тези српског Врховника и КЗ-а да је задржавање “статуса кво“ боље од било каквог пребрзог сечења преко пања, заправо, „позив на рат“: Турска агресија на Кипар окончала се поделом острва тзв. зеленом линијом, тј. тампон зоном под контролом УН и од тада тамо – влада скоро педесетогодишњи мир.
Немачка амбасадорка у Србији Анке Конрад, позивајући Београд да уведе санкције Русији, негира да ова земља има двоструке стандарде према суверенитету Украјине и Србије, јер„овде говоримо о потпуно две различите ситуације". По њеном мишљењу, за разлику од „Русије која масовно крши Повељу УН“, на Косову је „ситуација 1998. и 1999. била потпуно другачија, јер се тамо развијала ужасна хуманитарна катастрофа уз масовно кршење људских права, па је НАТО операција била једини преостали пут".
На питање како од Србије може да се тражи да се одрекне Косова, а да је територијални интегритет  Украјине светиња, слична објашњења типа „једноставно, ми сматрамо другачије и то је то, без потребе макар да покуша да образложи било каквим аргументом зашто „не види аналогију између две ситуације", има и њен амерички колега у Београду Кристофер Хил: „„Ми не сматрамо да је ситуација на Косову, која је настала пре 23 године, у било којој мери слична оружаној агресији и копненој инвазији Русије, циљаним нападима на стамбене зграде у којима живе цивили, ми не видимо аналогију између две ситуације."
Чак и за појмове западне оксиморонштине трагикомично је, на пример, како су ЕУ и НАТО „протумачили“ резултате референдума 2018. у (тадашњој) Бившој Југословенској Републици Македонији, као „велику победу демократије“ и легалну и легитимну одлуку македонских грађана!? Наиме, на референдум који је директно одлучивао о идентитету те државе, изашло је тек нешто мало више од трећине грађана (36.79 одсто!), од којих се 91,37 одсто изјаснило „за“. Референдумско питање је гласило: „Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО, са прихватањем  споразума између Републике Македоније и Републике Грчке?“. Дакле, упркос скоро па плебицитарном македонском „не“, Македонија се, по грчком диктату, прекрстила у Северну Македонију, па још постала и чланицом НАТО-а, приде!?
КЗ је „заборавио“ и предисторију сукоба који је управо он најдиректније потпиривао – актуелног руско-украјинског рата. Наиме, 17. марта 1991, одржан је референдум о будућности Совјетског Савеза. Питање је било: „Сматрате ли неопходним очување СССР као обновљене федерације равноправних суверених република у којој ће бити у потпуности загарантована права и слободе појединца било које националности?“ Референдум су опструирале комунистичке власти совјетских република Литванија, Летонија, Естонија, Јерменија, Грузија (осим, тада већ отцепљених Абхазије и Јужне Осетије) и Молдавија (осим Придњестровља које се од Молдавије „одвојило“ годину раније и решило да „остане у СССР“). Сума сумарум: Излазност на референдуму у том већем делу СССР, била је 80 одсто, а у тих девет највећих република више од 80 процената изашлих било је за очување Совјетског Савеза! Таква плебисцитарна подршка грађана СССР није поколебала Запад у његовој накани да разбије ту државу...
Та релативизација народне воље малих народа и држава од стране КЗ, као да је отелотворена пракса „принципа довољног разлога“ немачког филозофа, математичара и физичар Готфрида Вилхелма Лајбница (1646-1716). Према коме се ни једна чињеница не може сматрати правом, ни једна поставка истинитом, уколико довољан број разлога не говори у прилог томе – а не у прилог нечег сасвим другог. Банализујмо ствар до краја: све што постоји мора имати довољан разлог зашто постоји, али има и случајева да ти разлози постоје, али нам није познато да постоје, но, свеједно – ако јачи каже да постоје (а „право“ и је увек на страни јачег), онда постоје, и – шлус!
Но, вратимо се догађајима на простору екс-Југославије. У Босни и Херцеговини је, 1. марта 1992, противно ондашњем Уставу (југословенске) Социјалистичке Републике БиХ, један конститутивни (уставотворан) народ прегласан, а КЗ је резултате тог референдума уважио као легитимне и легалне, и пожурио са међународним признањем БиХ, пре њеног унутрашњег преуређења у новоствореним условима! Некадашњи хрватски члан Председништва БиХ Крешимир Зубак (иначе, правник) својевремено је признао чињеницу да су се Бошњаци и Хрвати изјаснили на референдуму да прихватају БиХ као државу равноправних народа, а пошто су Срби, готово акламативно, бојкотовали тај референдум о независности БиХ, они су прихватањем Дејтонског мировног споразума, „полазећи од свог права на самоодређење, прихватили БиХ као своју државу, искључиво онакву каква је устројена у Дејтону“.
Конкретно, БиХ је, према Уставу из 1974, већ у члану 1, била дефинисана као: „Социјалистичка демократска држава и социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба и Хрвата, припадника других народа и народности који у њој живе, заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи и на суверености и равноправности народа БиХ и припадника других народа и народности који у њој живе. Социјалистичка Република БиХ је у саставу СФРЈ.“
Из чега је произилазило да Муслимани, Срби и Хрвати унутар БиХ имају суверен и једнакоправан статус. Тако је, чак и Хрватска заједница (па, Република) Херцег-Босна, која ће бити „угашена“ вашингтонским  муслиманско-хрватским споразумом из 1993, основана, крајем 1991, на темељу члана 275 Устава те СР БиХ и обухватала 30 БХ-општина са апсолутном или релативном хрватском већином.
Анекс 4 Општег  мировног споразума из Дејтона који је, заправо, Устав БиХ, у преамбули се изричито позива на Мeђународни пакт о грађанским и политичким правима, у коме пише да „сваки народ има право на самоопредељење“. Дакле, по том акту међународног права, народи БиХ имају право да одлучују о свом политичком положају, о друштвеном, економском, културном и другом развитку, што подразумева и да ти народи имају инструменте да могу да остваре та своја права.
Упркос томе, дволични КЗ данас заговара „дух, а не слово  Дејтонског споразума“. Што на делу значи да западни протектори БиХ желе силом да претворе у некакву криптограђанску државу, уз образложење да једино таква може „напред, ка цивилизованом свету“, иако се и само седиште ЕУ и НАТО налази управо у престоници једне конституално дубоко националне (фламанско-валонске, француско-холандско-немачке) конфедерације. Све на трагу некаквих покушаја стварања вештачке босанске нације, увођења јединственог „свебосанског (наместо српског и хрватског) језика“, и осталих симбола „босанске“ посебности у односу на Хрвате и Србе из БиХ, који датирају од уласка Аустро-Угарске у БиХ, осамдесетих година 19. века. Та врста „свебосанске грађанизације“ иде дотле да се, рецимо, „Повеља Кулина бана“, најстарији сачувани дипломатски документ писан ћирилицом на народном језику из Босне, из 1188, подастире као некакав акт ексклузивног, идентитетског националног бошњаштва, иако годину дана раније римски папа у писму дубровачком бискупу помиње нешто сасвим друго: „regnum Servilie, quod est Bosna“ (српска краљевина која је Босна).
Било како било, принцип конститутивности три народа је, макар у уставноправном смислу, преживео (и никада се није изгубио у темељним актима БиХ, од времена АВНОЈ-а и ЗАВНОБИХ-а, преко социјалистичких устава, до Анекса 4 Дејтонског споразума)  јер је био једини гарант опстанка те „мале Југославије“. Симптоматично је, међутим, да су најгласнији противници оваквог принципа, осим локалних „грађаниста“ (оних који су били против грађанске Југославије, у којој су Срби били најбројнији народ!), управо лицемерни представници КЗ-а.
Докле је ишла та лицемерна бахатост КЗ-а говори и податак да је Србија, која је већ била под међународним санкцијама, била натерана од КЗ-а да, мазохистички, 1993, и сама уведе санкције својим сународницима с леве обале Дрине! Једино тиме се може разумети логика ових који притискају Србију да санкционишу Русе: Ако сте, пре 30 година, могли да уводите санкције против самих себе, зашто то не бисте могли да урадите и, ипак, далекој Русији?!
А те 1992. експлодирала је западна оксиморонштина: Напре је, 30. маја 1992. године, СБ УН увео економске, а онда и тоталне, санкције тадашњој, само месец дана раније (27. априла) проглашеној, Савезној Републици Југославији. Разлог је био наводно мешање СРЈ у грађански рат у БиХ, који је почео 7. априла 1992, управо на дан када су ЕУ, па САД, признале независност БиХ која је проглашена противно вољи једног од три конститутивна народа!? Званично, повод за санкције била је оцена да није испоштована Резолуција 752, којом је тражено повлачење ЈНА са простора БиХ, иако је званични Београд тврдио да се, упркос нападима “Зелених беретки“ и „територијалаца“ БиХ на ЈНА у повлачењу (случајеви: масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву и масакр над „Тузланском колоном“), већ 19. маја ниједан војник са територије СРЈ није налазио на простору БиХ. Непосредан повод био је масакр цивила у реду за хлеб у улици Васе Мискина, у центру Сарајева, који се догодио 27. маја, за шта су, тада, оптужени Срби из БиХ.
А разлог за српско-српску блокаду на Дрини, 1993, било је одбијање Скупштине Републике Српске да прихвати тзв. Венс-Овенов мировни план за БиХ, који није предвиђао територијални континуитет 10 националних кантона у којима би живели припадници три конститутивна народа. Упркос притисцима самог Милошевића, па чак и грчког премијера Мицотакиса, посланици су тај план одбацили, а њихова одлука је потом потврђена и на народном референдуму. Цинични британски лорд Дејвид  Овен је тада, хвалећи Милошевићеву кооперативност, рекао да су „Срби пред тешким избором, јер ће морати да делују против сопствене браће у Босни“...
Иако тадашњи премијер Србије Никола Шаиновић данас тврди да је „одлука Београда била једина могућа после одлуке на Палама и да су санкције биле уведене само за руководство Републике Српске“, српско-српске санкције само су погодовале ратним профитерима с обе стране Дрине. Да то нису биле само козметичке санкције као „представа за Запад“, више пута се, извештавајући као новинар, са прелаза Мали Зворник, Лозница и Сремска Рача, уверио и аутор овог текста: Врло често су неки „правоверни“ гранични полицајци и цариници Србије, својим сународницима с оне стране Дрине, просипали сваку флашу горива или јестивог уља више, иако су се чак и западни војни посматрачи окретали да би пропустили ове несрећнике да пређу с „вишком“ намирница.
Гласноговорници западне оксиморонштине у Београду, а много их је и у самом врху власти, говоре о руском лицемерју а пропо компарирања анексије Крима и „суи генерис“ случаја Косово. О чему се ради? Москва је правдајући одлуку о припајању Крима и још четири области Украјине, тврдила да су тамошњи референдуми организовани уз стриктно поштовање принципа и норми међународног права, па је тако народ Донбаса и јужне Украјине „искористио своје легитимно право на самоопредељење“ у складу са Повељом УН, Међународним пактом о људским правима из 1966, Хелсиншким завршним актом КЕБС-а из 1975, али и мишљењем Међународног суда о Косову из 2010. којим је посредно сугерисано да једнострано проглашење независности једног дела државе не крши правила међународног права. Овај последњи случај, Руси истичу као пример лицемерја КЗ-а, јер на Косову, ето, није одржан чак ни референдум, а готово цео НАТО запад је пожурио да му призна независност.
На исту тему, пре осам година је, поводом  руског референдума о анексији Крима, тадашњи амерички председник Барак Обама изрекао апсолутну неистину како је „Косово напустило Србију пошто је организован референдум који није био ван оквира међународног права, већ уз пажљиву сарадњу са УН и косовским суседима“, док се, наводно, „ништа слично томе није десило на Криму“. Обама је био, али сасвим селективно , у праву: Демократски савез Косова покојног Ибрахима Ругове, збиља је организовао некакав албански референдум  о независности Косова, тј. независности и од, тада још постојеће, СФРЈ и од Србије, који су српске власти прогласиле илегалним.  Али, није то било после НАТО окупације 15 одсто територије Србије (читај: Косова и Метохије), 1999, већ од 26. до 30. септембра 1991. године.
С обзиром да је Дејтонски споразум који је зауставио крвави грађански рат у БиХ и поставио на ноге БиХ као државну заједницу три конститутивна народа и два ентитета, у којој, за 27 година мира, није забележен нити један (!) озбиљан међунационални инцидент, питање од милион долара је зашто амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил који је, иначе, био део Холбруковог тима који је конструисао тај споразум, некакав сличан компромис у коме нема ни апсолутних победника ни тоталних губитника не предложи и за будућност Косова и Метохије!?  Већ, уместо тога, Приштина и њени амерички и немачки ментори, скачу као опарени на помињање „Заједнице српских општина“ (ЗСО), наводно се плашећи „баука“ Републике Српске...? Што иде тако далеко да „спец. изасланик Владе Немачке за Западни Балкан“ Мануел Сарацин, теши своје „косовске пријатеље“ и прети да „стварање нове Републике Српске неће бити прихваћено, јер то никоме није у интересу“! А зашто се ЗСО не сме претворити у „бабарогу“ каква је Република Српска, одговара сам „објективни“ Сарацин: „Зато што то већина народа Косова, ниједан косовски политичар неће то прихватити!“ А шта Србија на то има да каже – нема везе.
Премного је таквих примера бахатог извргавања руглу међународног права.Та дволичност КЗ-а када је реч о грађанским и националним правима, државном суверенитету, одокативном процењивању онога што јесте, а што није легално и легитимно – најверодостојније одражава реплика милицајца Гаврила Милентијевића (глуми га Бранислав Лечић) из филма „Три карте за Холивуд“, која као да открива шта тај КЗ мисли о Србији: „Никакав сте ви народ! Нама не треба овакав народ! Направићемо ми други, бољи народ!...“
А онај помињани Лајбницов „довољан разлог“, у изведби КЗ-а, пре би се могао читати као Беконов (Френсис, 1561-1526, филозоф и државник) „савет судијама да увек дају предност државном разлогу у односу на право“!
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 21.11.2022)