Koliko je puta Vučić obećao da odlazi sa čela stranke? A i dalje je tu…

I ove godine predsednik Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić najavio je da odlazi sa čela stranke i to već svi dobro znaju nije prvi put, međutim, funkciju prvog čoveka SNS, za razliku od Tomislava Nikolića, Vučić nikako da napusti. Ovog puta uz najavu napuštanja pozicije šefa naprednjaka, ide i najava formiranja novog pokreta.

Znači od 27 .maja vi više nećete biti predsednik Srpske napredne stranke?

„Tako bi trebalo, pa od Vidovdana da krenem u formiranje pokreta, pa da vidimo“, rekao je nedavno Aleksandar Vučić.

I tako lider naprednjaka najavljuje već šest godina, otkad je postao predsednik Srbije prvi put.

„To je 24. put i uvek je govorio o konkretnom datumu kada će otići“, podseća politički analitičar Cvijetin Milivojević.

Kako izgleda kada predsednik daje to obećanje da odlazi sa čela stranke.

„Od 27. maja neću više biti predsednik SNS“: Vučić još ne zna ko će ga zameniti

Dakle ove godine nećete biti predsednik stranke?

„Pomerila nam je sve korona i izbore, ali ćemo svakako to ove godine da završimo“.

„Predsednik sam SNS-a još neko vreme, verujem da je to maksimalno još godinu dana do sledećeg kongresa, odnosno skupštine SNS-a“.

„Ali to svakako sledi“.

Mogu da Vas pitam i koje godine?

„Ove godine, to sam već rekao više puta… E sad oko meseca zavisi od drugih ideja koje sad postoje“, govorio je Vučić.

Dok se Vučić odluči koje će godine i kog meseca otići sa čela stranke, svi naprednjaci zaboravili su i na Statut partije, po kome se predsednik bira na četiri godine. Poslednji put najjača stranka vlasti svog lidera birala je 2016. godine, što znači da je i Vučiću pre tri godine istekao mandat, ali to nikome ne smeta.

„Apsolutno raspoloženje u stranci je da Aleksandar Vučić nastavi da vodi stranku, mi ne vidimo razloga i objašenje zašto to ne bi bilo u narednom periodu i zašto bismo mi menjali nekog ko dobro vodi stranku i sa kim stranka pobeđuje i ostvaruje dobre rezultate“, rekao je funkcioner naprednjaka Miloš Vučević.

Jedan, može se reći minimalan razlog za promenu na čelu vladajuće stranke, jeste Ustav

„Kao što je on terao Tomislava Nikolića da ispoštuje član 115 Ustava, što je on i uradio, tako sada njega njegovi najbliži saradnici teraju da nastavi da krši Ustav Ako kršite Ustav u članu 115 i nećete da se povučete sa čela stranke, kako vi možete da se pozivate na ist taj Ustav za nešto drugo, na primer da je Kosovo deo Srbije“, pita Cvijetin Milivojević.

I dok u SNS-u posle 11 godina vladavine ne čitaju Ustav, ali i ne poštuju svoj Statut, neki koji su u tu stranku došli iz drugih partija, najavljuju trku za novog prvog naprednjaka.

„Ako je predsednik Vučić stvarno odlučio da se povuče s mesta predsednika, ja razmišljam da se kandidujem za predsednika stranke. Na skupštini bi, u tom slučaju, trebalo da bude nekoliko kandidata za predsednika i da članstvo odluči ko će voditi stranku u narednom periodu“, rekao je član Glavnog odbora SNS Dragan Šormaz.

Predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić za 27. maj ove godine najavio je Skupštinu stranke, na kojoj bi se biralo novo rukovodstvo, ako do tada opet, naravno, nešto ne iskrsne. (www.rs.n1info.com, TV N1, autor Žaklina Tatalović, 28.4.2023)

https://n1info.rs/vesti/koliko-je-puta-vucic-obecao-da-odlazi-sa-cela-stranke-a-i-dalje-je-tu/

Код Бране 089 Цвијетин Миливојевић: Вучје време

 

Код Бране 089 Цвијетин Миливојевић: Вучје време / Kod Brane 089 Cvijetin Milivojević: Vučje vreme

Нову књигу Цвијетина Миливојевића наручите ОВДЕ: https://catenamundi.rs/shop/vucje-vre...

Брана је са Цвијетином разговарао на бројне теме:

- Ко крши Устав Републике Србије?

- Шта мисли о француско-немачком плану?

- Да ли Александар Вучић купује време и за кога?

- Ко стоји иза протеста у Француској?

- Да ли се успоставља нови биполарни поредак у свету?

- Каква је позиција Србије и како да преживимо вучје време и на глобалном и на унутрашњем плану? (podcast "Kod Brane", www.catenamundi.rs, voditelj Brana Nešić, 26.4.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=xqbpb4QpnsQ

S kojim političkim bagažom Zorana Mihajlović odlazi iz SNS?

Opoziciona budućnost Zorane Mihajlović, koja je juče posle 13 godina otišla iz SNS, zavisi od toga koliko će biti oštra i konkretna u kritici svoje bivše stranke i politike koju zastupa vlada, a pre svega prema Aleksandru Vučiću, koji je personifikacija SNS. Iako nema potencijala za osnivanje svoje partije, ona ima mogućnost da se opoziciono angažuje, smatraju sagovonici Danasa komentarišući političku budućnost dojučerašnje članice naprednjaka.

S obzirom na to da se može pretpostaviti da će ona nastaviti da bude politički aktivna, postavlja se pitanje s kakvim bagažom odlazi od naprendjaka i hoće li joj on biti teret ili olakšica.

Cvijetin Milivojević, politikolog, za Danas kaže da Mihajlović realno nema politički kapacitet i harizmu da pravi svoju političku stranku jer nije ni gradila kapacitet političarke u pravom smislu reči.

– Ona je bila u najvećem delu javnosti prepoznata kao neki stručnjak, ali i pre svega kao neko ko je ekonomski lobista. Deo njenih protivnika u dojučerašnjoj stranci je nazivao američkim lobistom. Ne mislim da je to baš tako, već da je bila ekonomski lobista. Jedno vreme, pogotovo u fazi G17 političke karijere, nije to ni krila – navodi on.

Prema njegovim rečima, logično pitanje je na koji deo političkih aktivista koji su bili u nekim strankama može da računa i na koji deo birača.

– Na one koji su bili u G17, u SNS, u opozicji, građanskoj ili nacionalnoj? Ne, to je potrošena priča. Ona je bila jedino u strankama vlasti. Započela je javni život kao šef kabineta Miroljuba Labusa dok je bio potpredsednik vlade iz redova G17. I zatim u SNS, u kojoj je bila do sada, osim dve godine pre dolaska naprednjaka na vlast, ali kada je bilo jasno da će biti. Nije bila neko ko se borio na ulici kao neki ljudi dvedesetih ili dvehiljaditih godina za svoju političku poziciju. To je jedna vrsta kabinetskog političara. Želim joj svaku sreću naravno – kaže Milivojević.

Ne možete biti stručnjak baš za sve oblasti

On dodaje da mu je čudan način na koji javno pokazuje nezadovoljstvao činjenicom da nije ostala u vladi, a vodila je sedam ili osam resora za vreme vlasti naprednjaka, budući da je od 2012. u kontinuitetu ministarka sa više spojenih resora.

– Ne možete biti stručnjak baš za sedam osam oblasti. Ipak, deluje da je ministar sa nekim znanjem i koji nema kupljenu školu – smatra on.

Prema njegovim rečima, mora biti svesna da je bila deo vlada koje nisu bile isključivo srpske nego uvek vlade kompromisa u kojima se prepoznavao rukopis velikih, Vašingtona, Moskve i dela EU, pre svega Nemačke ili Britanije, i da je u toj raspodeli karata delovala kao stručnjak za neke ekonomske oblasti i bila prepoznata kao američki čovek.

Kako nastavlja, u situaciji kada je Vučić hteo da pokaže kako je raskrstio sa stranim interesima, uklonio je s njom i ljude koji su bili prepoznati kao zaštitinici ruskog interesa.

– Za moj ukus, s obzirom na veliko životno i političko iskustvo, reagovala je pomalo ishitreno i naivno. Pokazala je da joj je jedino bitno da bude ministar a ne da radi nešto na dobro građana. Čim prvi put nisam ministar, ne valja ni Vučić ni stranka, a bila si deo te stranke i, boga mi, jako kooperativna i operativna kada je vređana opozicja i iživljavalo se nad građanima i učestvovalo na nedemokratskim izborima. Nije bila glas demokratije niti evropskih vrednosti na koje se retroaktvno poziva. Kako se za to zalažete kad ste u vladi i ne smeta vam da crpite kapacitet iz nedemokratskih izbora – pita se Milivojević.

Na konstatciju da ona kaže da je bila skrajnuta i napadana u vladi, odgovara opet pitanjem kako neko može biti skrajnut a ušao je u pet vlada.

Gde je tu princip?

A na njene reči da je govorila da neće u poslednju vladu, Milivojević navodi primer bivše ministarke Jadranke Joksimović koja je, prema njegovom sudu, iz principijelnih razloga odbila da uđe u vladu uz obrazloženje da joj, ako nije dobro obavljala dužnost ministarke za EU, nije potrebna utešna varijanta.

– Takav stav cenim. Zorana Mihajlović je rekla Vučiću „ne“ i „doviđenja“ tek kad nije bila u izboru za vladu. Da biste gradili političku karijeru, a bili ste u vlasti, građani moraju da prepoznaju da ste stalno bili u opoziciji toj vlasti. Pa da ste sad iz principijelnih razloga izašli a ne zato što više niste ministar – ukazuje on.

Upitan da li misli da je u javnosti prevagnulo mišljenje da je iz stranke otišla zbog ministarskog mesta u odnosu na njeno oponiranje unutar vlade koje, ipak, nije bilo tako retko, Milivojević odgovara da sa principima nema nikakve veze ako kažete da ste za opciju „Evropa po svaku cenu“, a sedite u stranci u kojoj ogroman broj glasača Vučića ne vidi kao evropejca nego radikala.

– Nema veze ni sa ideologijom. Šta je ideologija SNS? Očigledno je ona znala, pa je bila toliko dugo – navodi on.

I Ivana Petronijević, novinarka i analitičarka Demostata, za Danas navodi da je MIhajlović od 2012. bila na ministarskoj funkciji i da je onog trenutka kada je izgubila funkciju u Vladi počela u javnosti da pokazuje nezadovoljstvo, a potom i napustila stranku.

– Mihailović je neko koga u SNS nisu doživljavali kao „domaću” i nije imala snažnu podršku u bazi i u članstvu. Za njenih poslednjih deset godina, što u Ministarstvu energetike, što u Ministarstvu infrastrukture, lično za nju se ne mogu vezati veći uspesi – sve uspehe koji se tiču infrastrukture i pozitivnih projekata Aleksandar Vučić je prigrabio za sebe. Što nije slučaj i kada je reč o neuspesima, poput EPS-a – ukazuje ona.

Od čega zavisi njena opoziciona budućnost

Kako dodaje, vreme će pokazati da li će i kome Mihailović naneti štetu ili doneti korist, opoziciji ili vlasti.

– Naime, biračko telo SNS u ogromnoj većini nije proevropski orijentisano i nije na liniji koju ona zastupa. Njena opoziciona budućnost zavisi od toga koliko će biti oštra i konkretna u kritici svoje bivše stranke i politike koju zastupa vlada, da li će se osvrtati na teme koje su za građane najbitnije, među kojima su korupcija, socijalna i ekonomska pitanja, životni standard – skreće pažnju Petronijević.

Kako ističe, pre svega, njen opozicioni volumen zavisiće od toga koliko će oštrica njene kritike biti usmerena lično ka Aleksandru Vučiću, koji je personifikacija SNS.

– Mihailović ima potencijal da se opoziciono angažuje, a ostaje da vidimo da li će se učlaniti u neku opozicionu stranku ili će formirati svoju. Ostaje da vidimo i da li će neko od njenih sada već bivših kolega iz SNS krenuti za njom – zaključuje Petronijević. (www.danas.rs, Danas, L. Valtner, 27.4.2023)

Još jedno povlačenje Vučića

Još jedno povlačenje Vučića... – Cvijetin Milivojević i Bojan Bilbija (TV Nova S, emisija “Medju nama”, voditeljka Maja Nikolić, 26.4.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=bHwbGQmbsG4&pp=ygVMSm_FoSBqZWRubyBwb3ZsYcSNZW5qZSBWdcSNacSHYS4uLiDigJMgQ3ZpamV0aW4gTWlsaXZvamV2acSHIGkgQm9qYW4gQmlsYmlqYQ%3D%3D

Milivojević: Vučić uzurpira nadležnosti koje mu ne pripadaju, on nije ni francuski, a ni američki predsednik

Politikolog Cvijetin Milivojević istakao je večeras da predsednik Srbije Aleksandar Vučić uzurpira nadležnosti koje mu ne pripadaju po Ustavu Srbije.

„Nije sporno da je Vučićev rejting ogroman i da ima veliki uticaj kod birača, ja govorim o uzurpaciji nadležnosti koje mu ne pripadaju. On (Vučić) je predsednik vlade, on je ministar svih najvažnijih ministarstava, on se pita ko će biti izabran za predsednika Fudbalskog saveza Srbije, on se pitao i ko treba da budu kandidati za patrijarha“, rekao je Milivojević u emisiji „Među nama“ na TV Nova i dodao da to nije „dobro za državu u budućnosti“.

On je istakao da je Vučić kao predsednik Republike ograničen na osam ustavnih nadležnosti.

„Vučić nije izabran kao američki predsednik, koji je istovremeno i predsednik vlade, on nije ni francuski predsednik, gde je vlada pomoćni organ predsedniku“, rekao je Milivojević.

Dodao je da po Ustavu Srbije i zakonu, Vlada Srbije vodi unutrašnju i spoljnu politiku.

„Ona vlada, prema tome ako vam je malo nadležnostim vi ne možete da to nadoknadite time što ćete biti izabrani za predsednika Republike, a onda uzimati nadležnosti vlade“, rekao je on.

Komentarišući brojne Vučićeve najave da će otići sa čela SNS-a, Milivojević je naveo da svaki put kada to Vučić najavi „krene brutalna kampanja gde se predsednik Skupštine Srbije Vladimir Orlić i predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić pojavljuju kao promoteri poziva Aleksandru Vučiću da krši Ustav“, naveo je on i dodao da oni to rade iz „svojih sitnih partijskih interesa“.

Novinar i urednik političke rubrike „Politike“ Bojan Bilbija rekao je da ne zna da li će se Vučić stvarno povući sa čela SNS.

„Ta stranka neće ni izbliza biti tako jaka bez njega“, ocenio je Bilbija.

„Ja lično ne znam šta će biti i mislim da on ne treba da napusti čelo stranke jer je ta partija jača sa njim na vrhu“, rekao je on.

Dodao je i da bi Vučićevo napuštanje izazvalo velike promene.

https://nova.rs/emisije/milivojevic-vucic-uzurpira-nadleznosti-koje-mu-ne-pripadaju-on-nije-ni-francuski-a-ni-americki-predsednik/

Мандат више поделе брише

МОЖЕ ЛИ СЕ УЈЕДИНИТИ ШАРОЛИКА ОПОЗИЦИЈА

Упркос заједничкој жељи да свргну владајућу коалицију, опозиционари су свесни да би после избора тешко успели да саставе стабилну извршну власт

Већи део опозиције би се радо, без обзира на политичке и идеолошке разлике, међусобно ујединио, формирао власт и тако послао СНС у опозицију – само уколико би после могућих ванредних парламентарних избора имао 126 посланика у Скупштини Србије. Размимоилажења о актуелним политичким и државним питањима брзо би била стављена по страни, јер функције и моћ, коју власт нуди, много је јачи лепак од чврстог заступања политичких ставова.

Упркос томе што су жеље велике, а то је рушење власти владајуће коалиције, опозиционари су свесни да би после избора тешко успели да саставе стабилну извршну власт. У том случају би они који су за тзв. признање реалности и прихватање Косова за независну државу и они који би да економски развој баце под ноге, тврдећи да бране националне интересе, били принуђени на болне компромисе. Управо због тога, чини се да би неки у опозиционим редовима, ипак, били спремнији да направе споразум са СНС-ом. У сваком случају ниједна опозициона партија готово је извесно није спремна да се после таквих избора направи концентрациона влада која би организовала нове изборе. Зато се тај део опозиције нада да ће успети да убеди Александра Вучића да се, како наводе, врати на националну стазу, док други део очекује наставак европских интеграција.

После београдских избора, када се спекулисало да би све партије опозиције могле да имају више одборника него СНС и СПС састале су се и на речима изразиле спремност да направе власт. Када су пребројани гласови, утврђено је да владајућа коалиција има већину, па је овај могући сценарио пао у воду. Тему обједињавања опозиције, прошле недеље поново је покренуо политиколог Бобан Стојановић који је на свом твитер налогу написао: „Што се опозиције тиче, имам само по једно питање за сваку од страна, да ми отприлике све буде јасно. У хипотетичкој ситуацији да на неким наредним изборима опозиција (сви који нису власт тренутно) има већину. Да ли они из опозиције који подржавају француско-немачки споразум праве владу са остатком опозиције који су противници споразума или са Вучићем? Или пропуштају прилику и иде се опет на изборе.”

Питао је и „да ли опозиционари који су против споразума, у том случају праве владу са остатком опозиције која подржава споразум или одустају од владе са њима, пропушта се шанса и иде се на нове изборе? Или можда и они праве владу са Вучићем”. На питање шта он конкретно мисли да би урадила опозиција, Бобан Стојановић каже за „Политику” да се искрено нада би направила коалицију да смени власт и да има добар пример из Црне Горе.

„Имају добар пример из региона како би то требало да се уради, али мислим да је наша опозиција последњих годину дана ископала ровове између себе. Да већину тема експлоатишу између себе, а не у односу на власт не схватајући да се ниједан део опозиције неће питати ни о чему док не крену да сарађују. Не би ме изненадило уколико би неко, чак уколико би имао већину, одлучио да направи власт с СНС-ом. У овом тренутку су томе ближи они који подржавају европски предлог о КиМ, него они други, који су раније оптуживани да су Вучићева продужена рука”, каже Бобан Стојановић. Додаје да они морају да раде на томе да смањују политичке разлике између себе, јер је сулудо, уколико било који део опозиције мисли да би без остатка опозиције могао да смени власт.

Маркетиншки стручњак Небојша Крстић каже да је у последњих десетак година на опозиционој сцени дефинисан облик политичког фолклора или друштвене игре под називом „удруживање опозиције”. За наш лист каже да се с једне стране то дешава, јер се у редовима опозиционих странака, покрета и група грађана стално јављају нова лица, свежи аматери и дилетанти спремни да утабавају погрешне путеве својих неуспешних претходника. С друге стране, додаје, постоји и читав низ медија који себи стављају ореол „независности, а који упорно намећу тему удруживања чиме поспешују ово ритуално губљење времена које поједе пола сваке кампање”.

„Постизборно удруживање било је на тапету далеко мањи број пута, али само зато што изборни резултати нису остављали могућност за то. Сем код последњих београдских избора када је збрајањем гласова свих међусобно идејно супротстављених странака давало могућност стварања минималне већине. То ће се десити и следећи пут. Ако добијени гласови створе шансу за формирање већине, удружиће се и про НАТО-снаге и они који би да хапсе ’НАТО издајнике’. Сложиће се ’бранитељи косовског завета’ и они који желе да се Србија ’што пре ослободи косовског баласта’. Све ово је већ виђено после избора 2022. па није нереална спекулација очекивати репризу. Могућност поделе изборног плена јача је од ’патриотских завета’, ’уговора с народом’ и свих предизборних обећања која у себи, поред лепих жеља, садрже идеологију и хвалисање о доследности и непоколебљивости”, закључује Небојша Крстић.

Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић каже да је принципијелно врло важно, да би се неки унутрашњи политички односи у Србији мењали, да власт направи корак. За „Политику” каже да се локални избори нигде у Европи, али ни у окружењу не одржавају када и парламентарни, а код нас је то мантра у последњих неколико деценија. Додаје да рачунају, ако се одржавају истовремено парламентарни са локалним, да ће лакше добити те изборе.

„Већи део опозиције не тражи ванредне парламентарне изборе, а власт нема потребу да их организује, јер има стабилну већину. Ту видим једино Вучићево обећање Ђиласу да ће бити организовани ванредни београдски избори. Ранији парламентарни избори били би могући једино уколико би то значило одлагање примене европског споразума о КиМ, али их не очекујем до краја године. Када до њих дође, не постоји ни са једне стране довољан фронт у опозицији, с једне стране, оних који сматрају да је Вучић највеће зло, као што ни из угла власти не постоји довољно јак фронт који мисли да је цела опозиција зло. Ту се већ ствари преламају на питању свих питања, о евентуалном одрицању од Космета и евентуалном његовом уласку у УН. Ми ту имамо поделу, не на власт и опозицију, већ да ли је неко за ову или ону опцију. Чак и унутар најјаче партије у владајућој коалицији имате оних који мисле супротно оном што је став већине људи и који гласају за ту странку. Не постоји та врста равнања да ли је неко власт или опозиција”, каже Цвијетин Миливојевић.

Лидерске сујете су препрека за договор

Извршни директор Цесида Бојан Клачар каже да колико год да је реч о хипотетичком питању, преговори око те владе не би текли тако брзо као што се чини јер односи у опозицији нису на том нивоу да би се та сарадња лако остварила. За „Политику” каже да не би био сигуран да би опозиција пронашла договор за формирање владајуће већине имајући у виду структуру странака и односе између појединих лидера. То би могло да доведе до нових парламентарних избора.

  „Мислим да би тај процес ишао веома тешко и да би Србија ушла у неку врсту политичке кризе у том случају и да би се отворило пуно различитих преговарачких фронтова. Врло вероватно би се отворила могућност за неке различите коалиције или чак за некакву врсту препакивања народних посланика или излазака из посланичких клубова. Не бих гарантовао да би освајање више посланичких места за садашњу опозицију био сигнал да се она договори око парламентарне већине чак и у случају да можда има и више од два мандата од СНС-а и СПС-а”, каже Бојан Клачар.

Наводи два крупна разлога – то су пре свега међусобни односи и лидерске сујете. Подсећа на историју тих односа, као и да су неки људи били у истој партији и да је било озбиљних сукоба. „Ако говоримо о програмском и идеолошком смислу различитих политика, поједине партије из опозиције су ближе неким партијама из власти него из остатка опозиције. Управо због тога, та већина не би била извесна и вероватно би ушла у политичку кризу и правили би се другачији политички договори него што сада изгледа. Можда би се направила нека већина где би део опозиционих странака ушао у коалицију или подржао СНС и СПС, или би садашња владајућа коалиција подржала неку нову коалицију коју би чиниле неке партије из садашње опозиције”, наводи Бојан Клачар.

Народни покрет и политичке гатаре

Лидер СНС-а Александар Вучић најавио је за јун формирање народног покрета и како примећује Цвијетин Миливојевић да се од тада и у делу опозиције поједини политичари играју гатара. „Део националне опозиције сматра ако се Вучић врати на националну стазу да је боље са Вучићем него са оним другим делом опозиције који је за ЕУ по сваку цену. С друге стране и тај део опозиције сматра да ако је Вучић који мало иде ка ЕУ, а уз то се помало одриче КиМ је боље решење од другог дела опозиције”, наводи Миливојевић.

На питање како су то могли да се, бар начелно договоре, после београдских избора, Миливојевић каже да је то трајало док лидер највеће опозиционе Странке слободе и правде Драган Ђилас није отишао на разговоре у са председником СНС-а Александром Вучићем. „Касније се могло чути да је до тог разговора дошло јер се Ђилас плашио да ће онај други део тзв. патриотске опозиције претрчати код Вучића. Време је показало да је делимично био у праву јер је неколико одборника прешло на страну власти. Вероватно би се нешто слично догодило са проевропским партијама да је Вучић одлучио да безрезервно подржи планове из Брисела. И тада би одборници имали изговор да су то урадили, јер се СНС држи европске агенде”, каже Цвијетин Миливојевић. (www.politika.rs, лист Политика, Дејан Спаловић, 24.4.2023)

Dodikov hod po političkoj provaliji koji preti da napravi tektonske promene u regionu

Poslanici Narodne Skupštine Republike Srpske spremaju se da potpišu zajedničku izjavu oko načina tretiranja državne imovine, što je bila i tema sastanka koji je u petak sazvao predsednik RS Milorad Dodik. Ova izjava izazvala je burne reakcije na nivou Federacije Bosne i Hercegovine, ali i regiona, jer se u njoj pominje samostalnost imovine Republike Srpske, izlazak sudija iz Ustavnog suda BiH, pa čak i fomiranje posebne organizacione jedinice unutar MUP-a koja će vršiti nadgledanje granice između entiteta i federacije.

Šta piše u izjavi

U nacrtu izjave, poslanici su konstatovali da traže sazivanje posebne sednice Narodne skupštine Republike Srpske na kojoj bi se donela odluka o postupcima organa entiteta i njenih predstavnika u državnim institucijama. Potpisnici se u tački tri pozivaju na Dejtonski sporazum i Aneks 2 po kojem „BiH ne poseduje teritoriju nego samo spoljnu granicu“. U nacrtu izjave političari iz Republike Srpske se obavezuju da predlože Parlamentarnoj skupštini BiH usvajanje Zakona o prestanku mandata stranih sudija i izboru domaćih sudija u Ustavnom sudu BiH.

Tako bi izjava mogla da dovede do situacije u kojoj se sudijama Ustavnog suda BiH iz Republike Srpske nalaže da obustave rad u toj instituciji sve dok se ne usvoji Zakon o Ustavnom sudu BiH.

Kako su tamošnji mediji ocenili, tačka koja je izazvala najviše zabrinutosti, je ona u kojoj se pominju granice između federacije i entiteta.

Naime, u izjavi piše da se „MUP Republike Srpske obavezuje da formira posebnu organizacionu jedinicu unutar MUP-a koje će vršiti nadgledanje granice između entiteta“. Takođe je navedeno da će Republika Srpska posebnom odlukom Narodne skupštine ukinuti nadležnosti Suda BiH i Tužilaštva.

„Ukoliko se nastavi antidejtonsko delovanje Ustavnog suda BiH i političkih predstavnika iz FBiH prema RS, entitet će ponuditi FBiH potpisivanje sporazuma o mirnom razdruživanju“, navedeno je u izjavi koju su potpisali poslanici.

Burne reakcije

Nijedna od ukupno 20 tačaka izjave nije pravno obavezujuća, jer zapravo svaku tu odluku zasebno mora da izglasa parlament Republike Srpske, ali je izjava svejedno izazvala burne reakcije zvaničnika Federacije Bosne i Hercegovine.

Tako je član Predsedništva Bosne i Hercegovine Denis Bećirović uputio oštru poruku Dodiku.

„Moram reći, kada je reč o najnovijim potezima Milorada Dodika, da mu javno poručujem da se ne igra sa vatrom. Njegovi separatistički potezi mogu ugroziti mirovni proces. On već duže vremena postaje, pre svega bezbednosni, a ne politički problem, to moraju shvatiti ljudi na Zapadu“, poručio je Bećirović.

Hrvatski član Predsedništva Željko Komšić kaže da je Dodik svestan činjenice da je Republika Srpska u dugovima, zbog čega i želi da odvoji BiH od imovine tog entiteta.

„Ovaj put vrši pritisak, misleći da će mu se izaći u susret i upustiti u pregovore oko državne imovine – to je ono što ga žulja, što mu treba, nedostaje mu novca, Evropska unija je RS uskratila velika sredstva. Ovim nastupom želi da isposluje pregovore, a da onda malo smiri retoriku. Time će se pomaći jednu stepenicu više ka konačnom cilju. Nemam nikakvih dilema da misli da otcepi deo Bosne i Hercegovine i čak ga pripojiti Srbiji“, rekao je Komšić.

Igra toplo – hladno

Politička analitičarka iz Banjaluke Tanja Topić rekla je za naš list da su najnoviji potezi Milorada Dodika „igra toplo-hladno“ čiji je cilj stvaranje tenzija.

„Imali smo i inicijative za referendum za odvajanje Republike Srpske. Ovo sada je igra ‘toplo – hladno’, gde se stalno situacija dovodi do same ivice, odnosno stalno se krećemo po političkoj provaliji gde se uvek insistira i kaže da imamo spremljene dokumente i da ćemo se odvojiti, a onda se kaže da tražimo samostalnost Republike Srpke, ali unutar BiH i onda se stvara tenzija da se stvori nezavisna Republika Srpska, ali to je očigledno politički projekat za budućnost“, smatra Topić.

Ona dodaje da joj nije jasno zbog čega je tema „državne imovine“ ponovo centar priče.

„Otkud ponovno izbijanje te priče, pogotovo nakon najave tih optimističnih tonova nakon oktobarskih izbora kada su nas ubeđivali da su u Bosni i Hercegovini počeli da duvaju novi vetrovi. Zašto se zaoštrava situacija oko stvari koja je prisutna i za koju je svima jasno da ne može da se reši zbog izostanka političke volje među političkim akterima unutar Bosne i Hercegovine. Poslednje što je bilo jeste da su zakoni o korišćenju državne imovine odlukom Ustavnog suda Bosne i Hercegovine tema koja treba da se reši u Parlamentu BiH donošenjem zakona kojim bi se regulisalo pitanje državne imovine, dakle, to je stalna tema oko koje ne postoji politička saglasnost“, kaže Topić.

Sa druge strane, politički analitičar iz Beograda Cvijetin Milivojević smatra da ova izjava ne poziva na odvajanje RS od BiH, već da je u pitanju reakcija na postupke „bošnjačkog rukovodstva iz Sarajeva“ i „britanskog i američkog ambasadora u Sarajevu“.

„Dodik je na sastanku izgovorio rečenicu da, ako neko pokuša, što se odnosilo isključivo na Ustavni sud, deo bošnjačkog rukovodstva iz Sarajeva i na britanskog i američkog ambasadora u Sarajevu, da otme državnu imovinu od Republike Srpske, tad će biti pokrenuto i pitanje njene samostalnosti“, kaže Milivojević.

Opšti stav da Republika Srpska preti otcepljenjem je, prema njegovim rečima, postalo jedna vrsta mantre.

„Šta god Republika Srpska, tj. njeno rukovodstvo potegne kao zahtev za primenu onoga što piše u Ustavu Bosne i Hercegovine i u Dejtonskom sporazumu, a ne ono što bi hteo deo međunarodne zajednice, istog minuta, faktički iz političkog Sarajeva i iz nekoliko ambasada u Sarajevu, kreće priča kako Republika Srpska želi da se otcepi od BiH, a sad niko nije pominjao otcepljenje“, kazao je on. (www.nova.rs, dnevni list Nova, Jelena Spasojević, 24.4.2023)

Cvijetin Milivojević: Skupština Srbije da raspiše lokalne izbore na Kosovu i Metohiji

Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je da bi nakon jučerašnjeg bojkota izbora na severu Kosova, predsednik Skupštine Srbije morao da raspiše lokalne izbore na Kosovu i Metohiji.

Milivojević je agenciji Beta kazao danas da su se odnosi Beograda i Prištine vratili na stanje pre potpisivanja prvog Briselskog sporazuma i da je ustavna i zakonska obaveza predsednika Skupštine Srbije da raspiše lokalne izbore na Kosovu.

"Uspešan bojkot lokalnih izbora na severu Kosova mogao bi da bude pobeda politike Srbije i srpskog naroda jedino ako bi već danas predsednik Skupštine Srbije (Vladimir Orlić) raspisao lokalne izbore na Kosovu i Metohiji", rekao je Milivojević. Podsetio je da je poslednji put lokalne izbore na Kosovu pre 11 godina raspisala tadašnja predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović.

Po njegovim rečima, samo bi takvim raspisavanjem izbora, mogla da se zatvori "crna rupa" nastala neizlaskom Srba na jučerašnje izbore u četiri opštine na severu Kosova.

"Samo organizovanjem izbora na kojima bi učestvovala srpska zajednica moglo bi da se spreči instaliranje Albanaca na pozicijama predsednika opština u sredinama gde Albanaca zapravo i nema", objasnio je politikolog.

Ukoliko predsednik Skupštine Srbije, dodao je, ne raspiše lokalne izbore na Kosovu i Metohiji, protiv njega bi trebalo pokrenuti krivičnu odgovornost zbog ne izvršenja ustavnih i zakonskih obaveza.

"Albanska zajednica je od juna 1990. godine celu deceniju održavala paralelne izbore za lokalne skupštine i Skupštinu Kosova i to nikada srpske vlasti nisu sprečavale", naveo je on.

Podsetio je da je nakon potpisivanja prvog Briselskog sporazuma vlast Aleksandra Vučića i Ivice Dačića raspustila legalne i legitimne vlasti u opštinama sa srpskom većinom na Kosovu.

"Ako srpske vlasti ne raspišu lokalne izbore na Kosovu i Metohiji, ishod jučerašnjih izbora će biti poraz za srpsku zajednicu i srpsku politiku, iako će Beograd pokušati da sve to predstavi kao svoju veliku pobedu. Beograd će sada pokušati da izvrši pritisak na međunarodnu zajednicu da se odmah krene u formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO), ali na tehničkom nivou to će biti veliki problem", rekao je Milivojević.

Istakao je da je neophodno za formiranje ZSO da to iniciraju opštine sa srpskom većinom.

"Sada, nakon ishoda izbora na severu Kosova, to mogu učiniti samo srpske opštine južno od Ibra. Nove vlasti u opštinama na severu Kosova sigurno neće podržati formiranje ZSO", objasnio je Milivojević.

Centralna izborna komisija Kosova saopštila je da je na vanrednim lokalnim izborima u Severnoj Mitrovici, Zubinom Potoku, Zvečanu i Leposaviću izašlo 1.567 građana od preko 45.000 koji su imali pravo glasa.

Politički predstavnici srpskog naroda su bojkotovali izbore, a najviše glasova su dobili kandidati albanskih stranaka Samopredeljenje i Demokratske partije Kosova, koji će biti gradonačelnici opština sa srpskom većinom.

Po nalogu Beograda i Srpske liste, Srbi sa severa Kosova su početkom novembra prošle godine napustili sve kosovske institucije, iako su ih upravo vlasti iz Beograda nakon potpisivanja Briselskog sporazuma (2013) primorale da se integrišu u kosovski sistem. (www.beta.rs, 24.4.2023)

Цвијетин Миливојевић: Од 2008 године Црна Гора не признаје територијални интегритет Србије

 

Излагање Цвијетина Миливојевића, политиколога и стручњака за односе са јавношћу, на конференцији за медије Института за политичко умрежавање, одржаној 21.04.23. у Медија центру у Београду, чија тема је била "Црна Гора након Мила Ђукановића, Изазови и перспективе". (www.in4s.net, 23.4.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=NQoKFHk5kwA

Ожиљци и опомене: Цвијетин Миливојевић, политиколог

Опис: Цвијетин Миливојевић, политиколог

Господин Миливојевић говори о “зачараном” кругу српске политике: новим изборима, Заједници српских општина, преосталим атрибутима српске државности на Косову…

О црногорским прошлим а и предстојећим изборима разговарали смо у светлу показаног јединства победника августовских избора и њиховом позиционирању уочи Парламентарних избора у јуну.

Посебно је важна анализа цењеног саговорника о српско-црногорским односима на трагу признања и могућег отпризнавања државе Косово од стране Црне Горе. (www.svetigora.com, Радио Светигора МЦП СПЦ, aутор Спиридон Булатовић, 22.4.2023)

https://svetigora.com/oziljci-i-opomene-cvijetin-milivojevic-politikolog/

Рестарт и увођење реципроцитета – пут ка оздрављењу односа Србије и Црне Горе

„Млад, лијеп и паметан“ коначно је отерао, ваљда у политичку прошлост, последњег и најдуговечнијег од тројице „младих, лијепих и паметних“ који су на власт у Црној Гори, поткрај осамдесетих година прошлог века, дошли управо на таласу српског националног самоосвешћења...

Прва изјава новоизабраног председника Црне Горе (ЦГ) након избора свела се на следеће изричитости, иако нити једна од тема није у домену надлежности председника Републике него Владе ЦГ:

 „Црна Гора снажно, 100 одсто, води спољну политику ЕУ и тако ће и остати, што је посебно важно сада, када је у питању агресија на Украјину. Не постоји нико у Европи, а у ЦГ очигледно, ко може да подржи инвазију једне земље на другу суверену земљу.“

„Није реално да се очекује отпризнавање (независности) Косова и то је ствар која је врло јасна. Одлука о признавању Косова од стране ЦГ неће бити повучена.“ (Али, и: „Подржавамо све што се договоре Београд и Приштина.“ Као и: „ЦГ жели да буде добар сусед који ће промовисати добросуседске односе.“)

„Моја прва посета биће Бриселу (а не Београду, прим. Ц.М). Потпуно је природно да ће уследити моја посета Србији након позива председника Србије.“

„ЦГ жели да буде добар сусед који ће промовисати добросуседске односе. Желим најбоље могуће односе са Србијом, као и другим суседним државама. Верујем у будућност свих земаља Западног Балкана у ЕУ и мислим да ЦГ сигурно може бити прва која ће ући.“

Где су се ту уденули односи између некадашња „два ока у глави“?

....

Само 12 дана после проглашења независности ЦГ, 2006. године, (Коштуничина) Влада Србије донела је одлуку о признању Републике ЦГ, као и закључак да се црногорским држављанима који имају пријављено пребивалиште у Србији, омогући пријем и у држављанство Србије, тј. двојно држављанство. Одлучено је и да студенти и држављани Црне Горе у Србији имају, као и до тада, иста права као и држављани Србије.

Био је то више него видљив знак добре воље из Београда.

...

Актуелни Закон о црногорском држављанству прописује да се црногорско држављанство стиче  пореклом, рођењем на територији ЦГ, пријемом или по међународним уговорима и споразумима.

Али, ЦГ - уз несувисло образложење да је то зато што ЦГ има велику дијаспору, а превелики број грађана и Србије и ЦГ води порекло, има послове и некретнине у обе земље - не дозвољава својим држављанима да имају двојно држављанство са Србијом, осим у случајевима када је оно стечено пре осамостаљења  2006. године!?

Истински разлог за овакав дискриминаторски потез према грађанима пореклом из ЦГ којима живе у Србији, црногорски званичници више и не скривају. Уколико би, кажу, сви ти људи гласали на изборима у ЦГ, исход таквих избора могао би да буде другачији од резултата за који је гласало 550.000 људи који заиста живе у ЦГ!

Кад је реч о неким другим, повлашћеним грађанима и држављанима земаља Западне Европе, Америке итд, такође пореклом из ЦГ, они могу да гласају (а могли су да гласају и на референдуму о осамостаљењу 2006!) у ЦГ, шта више, они су чак и позитивно дискриминисани као „сигурни гласови“, па су се неретко организовали и специјални бесплатни летови за те повлашћенике, само да би се довукли на гласачка места у ЦГ.

Тиме су, очигледно, угрожена права искључиво српске заједнице, а колатерална штета на протеклим председничким изорима био је несуђени председнички кандидат „Европе сад“ Милојко Спајић (Милатовић пре Милатовића) чија је кандидатура одбијена због поседовања (двојног) српског држављанства и пребивалишта у Србији.

Да не спомињемо то да постоје хиљаде грађана другог реда који и по три деценије живе и раде у ЦГ, тамо су засновали породице, а не могу да добију ЦГ држављанство јер је негде „процењено“ да ће њихов глас ићи странкама које су просрпски оријентисане.

Овде се мора подсетити да је и Закон о референдуму о независности ЦГ, из 2006, садржавао дискриминаторске одредбе према Црногорцима и Србима из ЦГ који су живели у Србији.

Право изјашњавања на референдуму где је опција „за независност“ победила са само 0,5 одсто гласова разлике имали су грађани који су имали бирачко право у ЦГ. А то су били само они који су „имали стални боравак (пребивалиште) у ЦГ најмање 24 месеца од дана одржавања избора уколико се ради о изборима за посланике, односно 12 месеци, када су у питању локални избори“. Ту је фамозна Венецијанска комисија заправо унапред пресудила резултат референдума ставом који је протумачен као „европско Свето писмо“ да би „број лица који би изменама ове уредбе био уписан у бирачки списак био значајан у односу на постојеће бирачког тело“!

Непосредно након што је, одмах након проглашења независности ЦГ, РС признала свог новог суседа, званични Београд је предложио да двојно држављанство добију сви грађани две државе који то желе, без одрицања од српског или црногорског.

Међутим, ондашњи министар унутрашњих послова ЦГ Јусуф Каламперовић је изразио бојазан да би његова земља у том случају могла да има више од 50 одсто грађана са двојним држављанством.

И, од тада се није макло даље од почетка.

...

Деветог октобра 2008. из Подгорице је саопштено да је Влада ЦГ, „усклађено са Владом Македоније“, једногласно одлучила да призна „независну суверену државу Косово“ и да са Приштином успостави пуне дипломатске односе.

Учињено је то у тренутку када је, према признању једног од потоњих ЦГ премијера Душка Марковића - више од 85 одсто грађана Црне Горе било против признања, али су они на власти, како су се хвалили, „имали визију“ и ипак признали самопроглашену независност Косова!

С обзиром да је и 2017, када је ЦГ, одлуком Владе, улазила у Северноатлантску војну алијансу, чак и према НАТО-у наклоњеним истраживачима, само 40 одсто грађана ЦГ било за то, јасно је да је црногорски режим и тада „имао визију“ дириговану из једног западног центра моћи.

...

Објављујући одлуку Владе ЦГ да признаје независност Косова министар иностраних послова Милан Роћен је рекао да је то у складу са Уставом ЦГ и да очекује да ће се Косово развијати у складу са највишим међународним стандардима: ". Ова одлука донета је у складу са Уставом у надлежношћу Владе да одлучује о признању других држава. Одлука Владе ЦГ полази од спремности Косова исказане у скупштинској Декларацији о независности, да у потпуности имплементира обавезе из свеобухватног плана специјалног изасланика УН за решење статуса Косова и да се развија као мултиетничко, демократско друштво, да штити права свих заједница и промовише њихово учешће у политичком и процесу доношења одлука. Исто тако, да поштује Повељу УН, Хелсиншки завршни акт и да сарађује са Међународним трибуналом за бившу Југославију у Хагу, да развија добросуседске односе, укључујући пријатељске односе и сарадњу са Србијом у циљу помирења".

Други део образложења био је лош лицемернији:

"Одлука о независности Косова се темељи на заштити и промовисању националних и државних интереса ЦГ, на линији убрзања процеса европских и евроатлантских интеграција и кључних приоритета за развој добросуседских односа и регионалне сарадње и јачање стабилности и безбедности региона. Косово је политичка реалност. Пре објављивања одлуке о признању независности Косова лидери опозиционих странака су разговарали са премијером Милом Ђукановићем и покушали да га убеде да не чини тај корак, међутим у томе нису успели.“

...

Када се две државе међусобно признају, оне у ствари једна другој признају територијални интегритет.

Од октобра 2008. године, ЦГ де факто и де јуре не признаје територијални интегритет Србије. До 2020. и промене извршне власти у ЦГ, „вађење“ из ЦГ ишло је, по правилу, на рачун „диктатора“, Господара Црне Горе и Брда.

А шта даље?

...

Када је бивши руски председник Дмитриј Медведев, 2008, потписао указе о признању независности Абхазије и Јужне Осетије, Грузија је то оценила као „акт анексије своје територије“.

Ове две отцепљене области Грузије, као независне државе, после су признали и Никарагва, Венецуела, Науру, Вануату, Тувалу, Сирија, али много пре њих – и бивша Република Српска Крајина! Куриозитета ради, у указу о признању који је, у одсуству председника РСК Милана Мартића, потписао председник Скупштине РСК, писало је да РСК Абхазију и Јужну Осетију – „признаје у њиховим етничким и историјским границама“.

И Црна Гора је Косово признала у некаквим његовим „историјским и етничким границама“. И, истог тренутка, отпризнала је „недељивост територије“, односно територијални интегритет Србије на 15 одсто њене територије.

Територијални интегритет је, иначе, принцип међународног права према коме суверене државе уживају право на неповредивост властитих граница, односно по коме државе не би требало да подржавају сецесионистичке покрете или промовишу промене граница других држава. Једнострана промена граница се сматра чином агресије, а државе треба да се уздржавају од признавања независности тако створених државноправних ентитета.

...

Оквирни тзв. немачко-француско-амерички  споразум за Косово који је, наводно, званични Београд усмено прихватио, заснива се – веровали или не – на принципу „неповредивости граница и поштовања територијалног интегритета и суверенитета“  између Србије и њене отцепљене покрајине коју не признаје три четвртине човечанства и убедљива већина чланица Уједињених нација!

Само у неколико последњих месеци, највиши званичници Србије, у сусретима са представницима више  држава (Грчка, Кипар, Украјина, Азербејџан, Гвинеја Бисао, Индија, Грузија, Мароко...), понављали су, заједно са својим иностраним саговорницима, управо приврженост „међусобној подршци очувању територијалног интегритета и суверенитета“ наше и тих земаља, а све „у складу са међународним правом и актима Уједињених нација“.

Подсећања ради, начело неповредивости граница је заживело као стандард у међународном праву након Другог светског рата, ради спречавања сепаратистичких спорова као повода за избијање нових сукоба.

Међусобно поштовање територијалног интегритета, доведено је у питање крајем 20. века када је „колективни Запад“ почео да не само промовише него и примењује  концепт тзв. превентивне хуманитарне интервенције, уз изговор да је дугорочно спречавање масовног, стварног или лажног, кршења људских права важније од очувања суверенитета и територијалног интегритета неке државе. Уосталом, тиме је Вашингтон образложио и испропагирао и једнострано проглашену независност Косова.

...

Да ли је онда супротно међународном праву мешање Црне Горе у унутрашње ствари суверене Србије, тим пре што је ЦГ, у међувремену, гласала за пријем Косова (са све српским културно-историјским и верским споменицима, иако је митрополити црногорско-приморски егзарх пећког трона!) у Унеско, па се још са Косовом и међудржавно разграничавала посред територије Републике Србије?

Да ли је противуставно осмогодишње ћутање овог режима о чињеници да трећина грађана ЦГ који се изјашњавају као Срби – уз опаску да више од половине укупног становништва пописује српски као свој матерњи језик, док су чак три четвртине верника и српске и црногорске националности управо верници СПЦ – не да нису конститутиван народ јер то у „грађанској ЦГ“ није ни могуће, него немају права ни оних националних мањина које у ЦГ не броје више од неколико стотина грађана?

...

Не може се заборавити ни то да је управо војска Краљевине Црне Горе, са химном краља Николе „Онамо, 'намо, за брда она“ као визијом, у ослободилачким балканским ратовима, 1912. и 1913, ослободила већи део Метохије.

Као награда, Црној Гори и Брдима су, (тек) после балканских ратова припали и Мојковац, Беране, Бијело Поље, Рожаје, Пљевља, Плав, Гусиње, Пећ и Ђаковица. За трећину је тада проширена њена територија, па су тада део ЦГ постали и Малесија, део Новопазарског санџака и Метохије до Бијелог Дрима, тако да је, први пут у новом веку, успостављена и територијална веза између Црне Горе и Србије.

...

Како онда у пракси (читај: дипломатском реципроцитету) помирити факат да је, по члану 8 Устава, „територија Републике Србије јединствена и недељива“ са чињеницом да је ЦГ, даном признања Косова као независне државе, престала да подржава недељивост територијалног интегритета РС?

Тим пре што и Устав ЦГ, осим што чланом 2, одређује да је „носилац суверености грађанин који има црногорско држављанство“, већ у члану 3 каже да је „територија ЦГ јединствена и неотуђива“!

Што наводи на закључак да онда, према тумачењу црногорске официјелне политике, територија Србије, ипак, није недељива и неотуђива, па на њеној територији можете да признајете некакве самопроглашене државе?

Зато,  после промене владајуће гарнитуре у Подгорици, међусобни односи Србије и Црне Горе у будућности треба да буду лишени вишка емоција. Било негативних, било позитивних.

Наши међудржавни односи зрели су за радикалан рестарт.

Па, да се онда рационално пресаберемо, и овде у Србији и тамо у Црној Гори, да видимо шта нам је даље чинити.

Реципроцитет подразумева узајамност, узајамни однос, противуслугу, по принципу „колико и како они нама, толико и тако ми њима“. Било да је реч узајамном давању или ускраћивању неких права. Или обавеза.

У међународним односима, спољној политици, реципроцитет је начело по коме се другој држави не може одредити одређена повластица без одговарајуће повластице ове државе првој.

Практично, дипломатски реципроцитет је онај вид узајамности који се заснива на међународним уговорима (двостраним и вишестраним) и владиним декларацијама.

...

Да видимо шта на тему заштите права Срба изван Србије каже Устав Србије  који, у члану 1, Републику Србију дефинише као „државу српског народа и свих грађана који у њој живе“? У члану 13, пак, пише да „РС штити права и интересе својих држављана у иностранству“, односно „развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом.“

На другој страни, члан 13 Устава ЦГ вели да, иако је ЦГ „грађанска држава“, њен службени језик се не зове некаквим „грађанским“, већ национално одређеним, црногорским. А даље пише да су „у службеној употреби и српски, босански, албански и хрватски језик“, што сугерише да су Бошњаци, Албанци, Хрвати, али и Срби, ипак некакве националне мањине. Иако Срби чине око трећине становништва, а српским језиком тврди да говори више од половине грађана ЦГ!

Та недефинисаност статуса српског националног корпуса који није конститутиван, а није позитивно дискриминисан ни као национална мањина, последица је тенденциозно конструисане уставноправне папазјаније којом се, досадашњи режим у ЦГ, једновремено „бранио“ од сопствених грађана Срба у ЦГ, али и држављана ЦГ који живе Србији, а којих има више него у самој ЦГ.

Ни у Закону о избору одборника и посланика ЦГ нигде се не образлаже како то и зашто ЦГ држављани из западноевропских и прекоокеанских земаља, нпр, могу да гласају, иако, поред двојног држављанства, имају и дупла пребивалишта, а људи рођени у ЦГ, а који живе у Србији, нпр, не могу, и нису могли ни на референдуму о независности, ваљда зато што се проценило да такви нису довољно „црногорски оријентисани“!?

А нема ни одговора на питање зашто ЦГ има споразуме о двојном држављанству са многим земљама, а са Србијом, као да је кужна, и даље нема?

...

Многи су заборавили да је, на пример, Хрватска, признањем Косова, довела у питање опстојност споразума о нормализацији односа са СР Југославијом (чији правни континуитет носи Србија) из 1996. Слично су учинили и Словенија и (Северна) Македонија. А све те земље заједно, уз припадајућу им Црну Гору, тиме су рашиле и покопале и Бадинтеров (европски) крој из 1992. према коме је бивша СФРЈ раздружена на (само) шест нових држава, у чему није било ни „К“ од некаквог независног Косова.

Да ли онда овде има простора за практичну примену принципа реципроцитета у међудржавним односима РС и ЦГ? Ето, нпр, када би Цуци, Васојевићи, црногорски Санџак или Малесија са Тузима, апроксимативно, прогласили независност, да ли би реципрочно било у реду да то Србија призна као „политичку реалност“? Поготово, ако би се те или неке друге, потенцијално отцепљене територије данашње ЦГ обавезале да оне, реципрочно доброј вољи Србије, не би признале независност Косова...?

...

Након парламентарних избора 11. јуна, на потезу ће бити нова извршна власт у ЦГ.

А до тада? Нетом изабрани председник Јаков Милатовић је, са члановима породице, прославио је Васкрс у храму Српске православне цркве у Подгорици и тиме „ послао поруку да неће реметити поредак православне цркве на простору ЦГ“. Претходно је личним примером објаснио ко је, шта је, одакле је и за шта је, истичући да је на референдуму 2006, он гласао за независност, а његов отац за останак ЦГ у државној заједници са Србијом. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 21.4.2023)

Већи цензус укрупњава српску партијску сцену

Пре три године праг је спуштен на три одсто, а све чешће, у политичким кулоарима, али и у неким партијама власти и опозиције, могу се чути захтеви да се врати на пет процената

Опозиционе партије, бар званично, немају ништа против да се поново врати цензус од пет одсто. Већина лидера је уверена у своје политичке вештине и да би њихове партије могле самостално да освоје минимум 150.000 гласова, колико је најмање потребно да би се прескочио изборни праг, а сада је потребно 90.000 гласача. Неки од њих очекују да после нових избора буду друга политичка снага у Скупштини Србије. Враћање цензуса засад није централно питање у српском изборном систему, али ако би дошло до тога, на изборима бисмо сигурно имали више коалиција или би дошло до укрупњавања политичких станака. Готово је извесно да би неке партије које сада имају посланике после нових избора остале испод цензуса.

Пре три године праг је спуштен на три одсто, а све чешће, у политичким кулоарима, али и у неким партијама власти и опозиције, могу се чути захтеви да се врати на пет процената.

Мотиви за ове наводе су различити, од тога да се неки надају да ће поједине политичке партије остати изван републичког парламента, док други наводе да је главни циљ укрупњавање политичке сцене.

Ипак, разлог за бригу имају странке које су специфичног профила, а које су на прошлогодишњим изборима једва прешле, и то овај умањени цензус. Последњи који је најавио да ће поднети захтев да се изборни цензус врати на пет одсто је Драган Марковић Палма, лидер Јединствене Србије, коалиционог партнера Социјалистичке партије Србије.

„Они који су добили три одсто и они који су се удруживали, посвађали су се и пре него што су ушли у Скупштину Србије. Због њих Србија касни са уласком у ЕУ, јер увек им нешто фали”, каже Марковић најављујући да би ову иницијативу могао ускоро да поднесе Скупштини Србије. Уколико власт одлучи да врати цензус, онда је логично да то уради најмање шест месеци пре избора јер, ако би то урадили у времену после тога, могло би се протумачити и као врста притиска.

Миленко Јованов, шеф посланичког клуба СНС-а у Скупштини Србије, каже да велики број грађана тражи повећање цензуса јер, како каже за „Политику”, бројне опозиционе странке сматрају недостојним да седе у скупштини. Наводи да је то последица чињенице да су видели њихов насилнички карактер, али и што су се уверили у потпуно одсуство сваке политике код њих. „Ипак, управо је цензус од три одсто омогућио да грађани виде о каквим се дилетантима ради. Да су остали ван парламента, можда би некоме и даље деловали озбиљно. Овако, све се показало. И у претходном периоду ми из СНС-а смо били отворени за разговор и усвајали смо све иоле смислене предлоге који се односе на изборе. Тако ће бити и убудуће и не видим зашто се не би разговарало и о теми изборног прага”, наводи Миленко Јованов.

Политички аналитичар Дејан Вук Станковић подржава идеју да се врати цензус и за „Политику” каже да праг за појединачне партије за улазак у Скупштину Србије треба да износи пет одсто, а за коалиције да буде седам или осам процената. „Време је да дође до рационализације бројева и актера који учествују у политичком животу и време је да се коначно искристалишу политичке опције које су на сцени. Рецимо, на десници имамо нарцисизам малих разлика. Ту се налази пет или шест политичких партија које имају мање-више исте поруке, а представљају се као патриоте. Зашто бисмо имали идентичне ставове код толико партија када можемо да имамо једну велику партију деснице? Исто важи и за проевропски блок. Ту се налазе странке које се разликују по томе ко им је лидер, а политичке поруке су им исте”, каже Дејан Вук Станковић.

И политички аналитичар Бранко Радун сматра да је потребно да се врати цензус од пет одсто за партије које самостално иду на изборе, док би за коалицију две партије увео цензус од седам одсто, а три и више партија – десет одсто.

„Уобичајено је да постоји цензус од пет одсто, а то што је смањен на три одсто пре три године, изузетак је од правила. Власт је из неког разлога хтела да неке мање опозиционе странке уђу у парламент, али ипак, потребно је да се уозбиљи политичка сцена. Није природно да на изборима учествује двадесетак изборних листа, а у рецимо једној Аустрији могу да се изброје на прсте две руке. Потребно је повећати цензус да би се стабилизовала политичка сцена”, каже за наш лист Радун.

На питање да ли ће власт повећати изборни цензус, Радун наводи да је то тешко проценити да ли ће власт повећати цензус, неки су за, неки свој негативни одговор правдају чињеницом да ће скоро избори и да је то требало раније уредити. То је враћање у нормалу, као и природни цензус за мањине, што је коректно и има своју оправданост.

Дејан Вук Станковић наводи да с новим народним покретом који најављује СНС треба да буде једна другачија форма организовања и да дође до неке фузије и спајања већих партија. Ако је место у парламенту теже достижно и ако је потребно да се освоји више гласова, посланици странака ће више ценити то место у парламенту.

„Тежиће ка томе да имају што квалитетније заступнике и да имају што чистији однос с народом. Овако када имамо цензус од три посто, велике шансе имају мале партије, које су махом, привремене у демократском поретку. Много више се воде својим краткорочним партијским интересима него што мисле на демократије, грађане и државу. Када цензус буде био виши, теже ће се улазити у парламент и самим тим ће то место имати већу вредност како за грађане, тако и за саме посланике”, каже Станковић.

Управо зато што је неизвесно да ли ће на новим изборима моћи да прескоче цензус, те мале партије треба да иду у правцу фузионисања и стварања што је могуће мање мањих актера који би имали што већу политичку снагу. Да ли ће они то да прихвате или неће, друго је питање, али они сами знају где их води политички бојкот или тврдоглавост и авантуризам да изађу самостално на изборе. Чињеница је, такође, да би евентуално враћање цензуса на пет одсто највише погодовало највећим партијама, пре свега СНС-у као водећој странци, али и другима. Због подизања лествице за улазак у парламент у опасности би биле мање партије, а нарочито деснице које су на последњим изборима биле око цензуса.

Оне као одговор најављују уједињење, а лидер Двери Бошко Обрадовић очекује да би коалиције четири десничарске партије могле да освоје чак 15 процената.

„Не давимо Београд”, а по новом Зелено-леви фронт на последњим изборима је успео да прође смањени цензус и сада има посланике у републичком парламенту. Народни посланик Зелено-левог фронта Радомир Лазовић за наш лист тврди да уживају подршку „свакако изнад оба ова цензуса”, али сматрају да није добро да се правила мењају од избора до избора. „За нас као друштво било би боље да направимо измене које спречавају крађу избора, кораке који воде слободи медија или спречавању функционерске кампање”, каже Радомир Лазовић.

Политиколог Цвијетин Миливојевић каже да претходно спуштање цензуса није била последица договора власти и опозиције, него ствар процене власти да је потребно да се појави више странака на изборима, а како каже за „Политику”, цензус од три одсто је примамљив мамац. Наводи да је већина поверовала да ће проћи три одсто, а од малих странака је прешла само Шапићева странка. „Тврдим да је цензус од три одсто неозбиљан, као што мислим и да је цензус од пет одсто неозбиљан ако се гледа и на коалиције, двочлане или трочлане и странке које излазе саме на изборе. Треба увести степенасти цензус, да рецимо три одсто важи за странке које излазе саме на изборе, двочлане – четири одсто, трочлане – пет одсто, а вишечлане седам одсто. Искуство нам говори да на леђима једне велике странке обично паразитира шест-седам партија, разноразних удружења, слободномислећих појединаца”, каже Миливојевић.

Сматра да још није извесно да ће се власт одлучити да промени цензус и да ће тактизирати и уколико поново буде било најаве бојкота, онда очекује да ће остати цензус од три одсто, и то за све, без обзира на то да ли излазе самостално или у коалицији.

„Не видим разлога да ће ускоро доћи до избора и има времена да се та одлука промени. Ова идеја није мрска ни делу опозиције јер није фер према грађанима да нека странка која је статистичка грешка и која не може сама да пређе ни 0,1 одсто има чак и посланички клуб. Таквих странака има не само на страни опозиције већ и позиције. Рецимо, на листи СНС-а се ’шлепа’ десетак странака и када уђу у парламент, сви се представљају као председници некаквих странака за које нико никада није чуо нити су те партије икада самостално излазиле на изборе. Они ни у сновима не би прешли цензус”, истиче Миливојевић.

Миливојевић: Већински систем је праведнији

Цвијетин Миливојевић сматра да је уместо чистог пропорционалног, где је цела Србија једна изборна јединица, праведнији већински систем.

Подсећа да се тако гласало на првим парламентарним изборима, а да је после тога опозиција тражила да се уведе пропорционални систем, што опозицији није донео победу те 1992. године. „Мислим да је већински изборни систем много праведнији, јер уколико неко не освоји у првом кругу више од 50 одсто гласова, иде се у други изборни круг и постоји могућност да се формира коалиција која ће подржати једног или другог кандидата. Тај изборни систем је праведнији јер странка нема ексклузивно право да делегира некога да буде или не буде посланик зависно од тога да ли је близак врху те политичке странке”, оцењује Миливојевић.

Наводи да би вероватно прелазак на већински систем био прерадикалан и за почетак би био прихватљивији комбиновани пропорционални систем који сада постоји у Босни и Херцеговини. Део посланика се бира на основу броја гласова који они на својој посланичкој листи добију – гласач гласа за изборну листу, али и за неког посланика на тој изборној листи. Па ви можете да будете 250. на тој листи, али ако добијете највише гласова, сигурно ћете бити посланик, без обзира на то да ли вас је ваша странка потценила и ставила негде другде”, закључује Цвијетин Миливојевић. („Политика“, Дејан Спаловић, 20.3.2023)

PADAVIČAR ... (C.Milivojević, Lucic inserti, youtube kanal)

PADAVIČAR ... (C.Milivojević)

Lucic Inserti (youtube kanal, voditelj Dejan Lučić, 20.4.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=6et7QeHRH_o

Trivić, Dodik, Stanivuković – Na koga sada igra Vučić u Republici Srpskoj?

U političkoj javnosti Srbije i Republike Srpske spekuliše se o tome da je Aleksandar Vučić i ljudi bliski Srpskoj naprednoj stranci počeli podršku pre svega da daju Jeleni Trivić, opozicionoj političarki koja je ušla formiranje opcije čije ime neodoljivo podseća na Vučićev Narodni pokret za državu – Narodni front.

Naši sagovornici ukazuju da je predsednik Srbije oduvek igrao na dve strane, te da su, i pored susreta za Veliki Petak odnosi Dodika i Vučića zahladneli.

Građani Republike Srpke prošle godine birali su novo rukovodstvo – predsednika Republike Srpske, srpskog člana Predsedništva BiH, kao i poslanike u Narodnoj Skupštini Republike Srpske.

Opozicija je stala iza Mirka Šarovića za člana Predsedništva i Jelene Trivić za predsednicu Republike Srpske. Oba kandidata izgubila su trku – Šarović od Željke Cvijanović, Trivić od Dodika.

Trivić izborne rezultate i dalje ne prihvata, te ni Dodika za predsednika, jer su izbori, kaže, pokradeni.

Nakon izbora krenule su optužbe usmerene prema partijskom kolegi Drašku Stanivuković, uzdanici Partije demokratskog progresa (PDP) i gradonačelniku Banja Luke, da je u „simbiozi“ sa predsednikom SNSD-a, odnosno da je izdao opozicione birače. Do sukoba je došlo i sa rukovodstvom PDP-a, a nekoliko meseci nakon izbornog dana – Trivić izlazi iz stranke čiji je bila deo i ulazi u osnivanje nove opcije – Narodni front.

I tokom kampanje, pa i nakon nje ovu političarku pratile su priče kako uživa podršku zvaničnog Beograda.

Draško Stanivuković i Jelena Trivić uz trećeg poslanika rodom iz Trebinja, predsednika Liste za pravdu i red, Nebojšu Vukanovića predstavljali su okosnicu opozicionog delovanja protekle četiri godine. Danas Vukanović kritikuje Stanivukovića, takođe zbog navodne „simbioze“, koju banjalučki gradonačelnik demantuje, a podržava Trivić.

Trivićkin pokret – imenjak i prezimenjak Vučićevog pokreta za državu

Gostujući u emisiji „Mat“ na banjalučkoj BN televiziji pre mesec dana, Trivić je ničim izazvana počela da brani Alekandra Vučića od Milorada Dodika, odnosno od rečenica dekana Fakulteta bezbjednosnih nauka iz Banja Luke Predraga Ćeranića tokom tribine održane u Beogradu – „Srpska se brani i u Srbiji“, kojoj je prisustvovao i sam Dodik.

Ćeranića je zbog obraćanja u kome je upitao zašto Vučić u Briselu nije tražio da na stolu, kad je na njemu već Kosovo, bude i Republika Srpska, odnosno da se ta dva problema zajedno rešavaju, optužila za „perfidno udaranje po Vučića“, a sve, kako smatra, po nalogu Milorada Dodika – za nju je Ćeranić „Dodikov megafon“.

Nebojša Vukanović kaže da je očit zaokret u odnosu Trivić prema Vučiću.

„Mislim da ona ima neke kontakte sa ljudima koji su poreklom iz RS, a bliski su Vučiću, pa onda to radi pod njihovim uticajem. Očit je zaokret, 2013. gospođa Tivić je pisala Vučiću da ne djeli srpski narod, kao što je to radio u kampanji 2018. godine, kada je i pričao o britancima. Odakle taj zaokret, moraćete da pitate nju“, kaže on.

Jelena Trivić na pozive i poruke našeg novinara do objavljivanja ovog teksta nije odgovorila.

Vučić između podrške Trivić i Velikog petka sa Dodikom

Vukanović, i danas poslanik u NSRS, dodaje da Vučić nikada otvoreno neće ići protiv Dodika, ali i da je evidentno da Trivić određene konekcije sa Vučićevim režimom ima.

„Već sam ponovio u bezrboj navrata proteklih 12 godina, da opozicija u RS treba da se uzda u se i u svoje kljuse, a ne u nečiju pomoć sa strane, bilo da se radi o Vučiću, međunarodnoj zajednici… I Vučić i stranci uvek igraju na onog ko je na vlasti, to je sada Dodik“, navodi Vukanović.

Politikolog Cvijetin Milivojević navodi da netrpeljivost Vučića prema Dodiku postoji još od onda kada je, navodi, Dodik shvatio da „Vučić onog trenutka kada je odlučio da prihvati ono što je prihvatio 2013 u vezi sa Kosovom, će još lakše da se odrekne RS“.

„To sad više nije ni tajno, Dodik je više garancija za opstanak Srpske počeo da traži u Moskvi, poslednje dve godine u Pekingu. Iako postoji sporazum o paralelnim vezama, pa bi time trebalo to da traži od Srbije, kao potpisnika Dejtonskog sporazuma. Stranci često traže od Vučića da smiri Dodika, a njemu to često ne uspeva iako bi on to rado nekad uradio. Na neki način Dodik mu se otgnuo kontroli“, kaže on.

Susret za Veliki petak Milivojević vidi kao plod pragmatičnog Vučićevog osećanja.

„Dodik je simbol RS, računa se da u Srbiji postoji skoro 2.000.000 birača koji su direktno ili indirektno sa one strane Drine, na koje Dodik može imati uticaj pozivima da se glasa ili ne glasa za Vučića i SNS. To je njegov verovatno opravdan strah. Ta relacija kod njih funkcionišu na nivou onoga što se kod Nesvrstanih zvalo „miroljubiva aktivna koegzistencija“ – ne vole se puno, ali to funkcioniše barem u pojavnosti, kao nešto što traje“, ukazuje ovaj politikolog.

Njegov kolega iz Banja Luke, novinar i predsednik udruženja „ReStart“ Stefan Blagić kaže da je već primetno da odnosi između predsednika Srbije i Republike Srpske nisu na zavidnom nivou.

„Javnost je već mogla da primijeti da odnosi između Predsjednika Srbije i Predsjednika Srpske nisu na zavidnom nivou već neko vrijeme, ali institucionalni odnosi postoje, što se moglo vidjeti i po prethodnom sastanku Dodika i Vučića.

Blagić dodaje da ne treba zanemariti činjenicu da je Vučić „ultrapragmatičan političar“, te da do sledećih izbora ima još mnogo vremena, pa ga ne bi čudilo ni da zaigra na obe karte.

„Dovoljno je samo da Dodik promijeni retoriku i da sa strancima okrene novi list, jer je upravo ratoborna i potencijalno opasna Dodikova retorika postala i „kamen oko vrata“ Aleksandru Vučiću. Odavno je jasno da Dodik ne pomaže miru i stabilnosti na ovim prostorima“, kaže on.

Upitna ranija podrška Vučića Dodiku

Naš sagovornik dodaje da je Vučić davao podršku Dodiku pred svake izbore još od 2014. godine.

„Igrao je Vučić važnu, ako ne i presudnu ulogu da Dodik ostane na vlasti, govorio je ono što je Dodiku odgovaralo – da postoje neki stranci, britanski agenti, koji hoće da hapse. Suštinski uvek je radio u korist Dodika, sem na poslednjim izborima kada se Vučić ponašao nekako neutralno, što je za pohvalu“, kaže on.

Vukanović sumnja da će neko iz Dodikove opozicije imati podršku zvaničnog Beograda, a spekulacije oko Trivić gleda više kao na dizanje fame i davanja na značaju njenom novoosnovanom pokretu, nego na suštinsku podršku.

„Za više detalja trebate pitati nju. Po meni nikako nije dobro da se oslanja ni na jedan centar moći izvan Republike Srpske“, poručuje Vukanović.

Raniju podršku Vučića Dodiku, Milivojević vidi kao upitnu.

„Dodika je sa Borisom Tadićem vezivalo i prijateljstvo koje nije bilo samo političko partnerstvo, a Dodik i Vučić nikada nisu bili prijatelji. Dodik je na stranačkim mitinzima DS-a vrlo jasno govorio protiv Nikolića i Vučića, i pozivao birače da glasaju za Tadića“, podseća Milivojević.

Ovaj politikolog napominje i da lider SNSD-a nikada nije direktno podržao Vučića, iako je izlaskom na parlamentarne i beogradske izbore u Srbiji, na šta ima pravo s obzirom na dvojno državljanstvo koje poseduje, davao indirektnu poruku biračima u Srbiji koji su poreklom „s druge strane Drine“ da glasaju za SNS i Vučića. Napominje i da je na tim izborima glasala i Trivić, te da je i ona time dala podršku Vučiću.

Oni su glasali na izborima 2022. godine, a do Beograda su potegnuli kako bi iskoristili pravo glasa za predsedničke, parlamentarne i beogradske izbore.

„Vučić još od parlamentarnih izbora 2014. je radio na obe vodenice, i na vlast i na opoziciju. Čak su neki propagandni magovi Vučićevi još 2014. nudili besplatne usluge i Dodiku i koaliciji oko SDS-a, najveće opozicione stranke”, kaže Milivojević.

Izbori 2022. i postavljenje Dodikovog oponenta za Vučićevog savetnika

Ranije spekulacije potvrdilo je privođenje dvojice istaknutih članova Srpske napredne stranke u Republici Srpskoj uz optužbe za pomoganje Dodikove opozicije.

Vlada Mandić i Adam Šukalo, članovi Glavnog odbora SNS-a, nakon pretresa i zadržavanja vozila članove Glavnog odbora SNS-a, pušteni su bez objašnjenja zašto su privedeni, pisali su mediji.

Privođenje je izazvalo negodovanje opozicije u Srpskoj, pa i same Trivić, koji su o Mandiću i Šukalu govorili kao o prijateljima Republike Srpske.

Mandić je i ranije privođen tokom kampanje za lokalne izbore u Nikšiću prošle godine ovaj funkcioner SNS-a priveden je na saslušanje sa još devet osoba zbog sumnje da su zbog sumnje da su unosili novac u Crnu Goru za potrebe kupovine glasova u Nikšiću, objavila je tada podgorička Pobjeda.

Šukalo je nedavno postavljen na mesto savetnika predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Zadužen je za regionalna pitanja.

Šukalo – opozicionar u RS, vlast u Srbiji

Adam Šukalo je 2004. i 2012. biran za odbornik Skupštine opštine Gradiška, a od 2010. do 2013. bio je predsednik Srpske napredne stranke u RS. Nakon sukoba unutar stranke, Šukalo osniva Naprednu stranku. Postaje poslanik u Skupštini Republike Srpske 2014. u koaliciji NS, Demokratskim narodnim savezom i Srpskom radikalnom strankom dr Vojislav Šešelj. Nekoliko meseci je proveo u koaliciji sa Dodikovom strankom, da bi onda prešao u poslanički klub opozicionog PDP-a. Na izborima 2018. godine bio je kandidat PDP-a za predstavnički dom Parlamentarne skupštine u Sarajevu, ali ne dobija mandat, i onda dolazi u Srbiju i postaje narodni poslanik u Skupštini Srbije sa liste SNS, u kojoj je i član Glavnog odbora. Raniej te 2018. bio je uz grupaciju „Pravda za Davida“ koja je organizovala proteste u Banja Luci kojima se tražila istina oko smrti mladića Davida Dragićevića.

Dok Vukanović kaže da je Vučić zauzeo netralnu poziciju, Milivojević pak smatra da se predsednik SNS direktno umešao protiv Dodika, slanjem ovih članova Glavnog odbora.

„Ti izbori su bili specifični jer mi se činilo da Vučić nije imao nameru da potpuno uruši Dodika, ali je želeo da ga ozbiljno potkopa. On je faktički navijao da Dodik izgubi predsedničke izbore, ali da SNSD zadrži vlast, i tako da kontroliše i Trivić i Vladu Republike Srpske, gde bi Dodik imao glavni uticaj, ali ne bi bio predsednik Republike“, smatra Milivojević.

Postavljenje Šukala ovaj politikolog vidi kao poruku Dodiku, ali s obzirom da Šukalo nema preteranog uticaja u RS – specijalni efekat, smatra, nije postignut.

Blagić smatra da je ovaj potez potvrdio spekulacije o bliskosti Trivić i Vučića.

Vukanović, upitan za ova privođenja, kaže da u tom delu kampanje nije učestvovao i da direktnih dokaza o tome što se pisalo on nema, ali da je očito konekcija sa SNS-om bilo. Govoreći o postavljenju Šukala, on pre svega ističe njegova preletanja u Srpskoj, pa prelazak u Beograd i Vučićevu stranku, te kaže da on verovatno ima konekcije sa PDP-om i Stanivukovićem, kao i sa trivić.

“Da li će im to biti od pomoći? Ne znam, meni je bitno da ja nemam nikakve konekcije nisa Beogradom ni sa patrijarhom, da ne zavisim od njih. Tuđe krstove ne mogu da nosim“, kaže Vukanović.

Gde je tu Draško?

Milivojević podseća da je Stanivuković odmah zatim pobede nad SNSD-om u Banja Luci bio specijalni gost prilikom otvaranja spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu, a optužbe za „simbiozu“ komentariše kao neosnovane.

„Stanivuković kao i gradonačelnik Bijeljine, jesu gradonačelnici koji dolaze iz opozicije, ali nemaju većinu u skupštinama gradova. Jedini način da se opstane je ovo što radi Stanivuković. Pokazuje konstruktivnost time što prečesto ne napada Dodika znajući da će mu blokirati funkcionisanje grada. Prenebegava se da je Trivić u Banja Luci dobila više glasova od Dodika, što znači da je Stanivuković dobro odradio kampanju za Trivić. Tu postoji lična sujeta, oboje su bili potpredsednici PDP-a i smatrani su budućim predsednicima umesto sadašnjeg rukovodstva… Mislim i da animozitet koji je Trivić pokazivala prema Stanivukoviću je zasnovan na manjku argumentacije“, mišljenja je politikolog. (www.danas.rs, Danas, Vojin Radovanović, 20.4.2023)