Дејтонско БХ-празновање: Збогом Свети Дејтон, мерхаба Свети Јован ЗАВНОБиХ Милостиви!

Полиција Републике Српске забранила је, за 25. новембар, поводом 80. рођендана ЗАВНОБиХ-а, најављене скупове (САБНОР-а БиХ, на једној и Општинске борачке организације, на другој страни) у Мркоњић Граду и (странке СДП БиХ) у Бањалуци јер би, пошто је реч о организацијама „које имају различита програмска опредјељења“ – стоји у образложењу МУП-а РС – „постојала стварна опасност да би, њиховим одржавањем, била угрожена безбедност људи и имовине и да би дошло до озбиљне опасности од насиља или нарушавања јавног реда и мира у већем обиму“.

Босна и Херцеговина, иначе, нема закон о празницима, имају га ентитети Федерација БиХ и Република Српска.

Зашто мислим да власти Републике Српске, као и већина грађана тог ентитета, имају и те како разлога да, осим 21. новембра („Светог Дејтона“) који увек „пада“ на Аранђеловдан (да ли и то, као Дан Српске који „пада“ на Светог Стефана, 9. јануара, смета тзв. Високом представнику самозване међународне заједнице?), ако већ не слави као државни празник, обележава макар као „преславу“ и Светога Јована Милостивога, тј. 25. студени, тј. Дан државности БиХ који признаје само бошњачки део ФБиХ?

Чак и не улазећи у мотиве унитаристичкобосанске политике која је за своју „крсну славу“ узела хришћанског Јована Милостивога, а не, рецимо, неког богумилског „свеца“ (можда Дјед Растудије, својевремени поглавар босанских богумила, патарена, торбеша, бабуна, независан и од Папе и од Византије), јер се ексклузивно позива на богумилство – сувише је компликовано за разумевање некоме ко са БиХ нема пуно додирних тачака.

Централистичко Сарајево би да тзв. Дан државности БиХ слави у Бањалуци, децентралистичка Бањалука не да. А управо Срби, иако не славе вештачки „рођендан“ БиХ, баш као и Хрвати у ФБиХ, имају напретек разлога да свакога 25. новембра громогласно промовишу добар део онога што, у славу конститутивности три народа у БиХ, пише баш у документима Првог заседања ЗАВНОБиХ-а (Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине)  који су усвојени у Мркоњић Граду, 1943. године! Тим пре што то, несмотрено или недовољно промишљено, свакога 25. новембра од „дејтонског мира“, 1995, босански унитаристи дају „на извол'те“, па чак и натурају српским и хрватским заговорницима дејтонске, конфедерално- федералне, БиХ.

Комунистичка индоктринација после Другог светског рата урезивала је деценијама у свест тадашњих нараштаја да је актима ЗАВНОБИХ-а (Резолуција и Проглас народима БиХ) „истовремено изражена одлучност народа БиХ да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска, буде збратимљена заједница у којој ће бити осигурана пуна равноправност свих Срба, Муслимана и Хрвата“.

Али, баш те кључне одлуке ЗАВНОБИХ-а  - све осим оне да је БиХ безалтернативно део Југославије - уграђене су и у темељ Дејтонског мировног споразума. Остављајући по страни, идеолошку заслепљеност и комунистичку искључивост, суштина оба текста ЗАВНОБиХ-а је у наглашавању пуне равноправности, односно конститутивности сва три народа у БиХ.

Већ у уводном говору, на Првом заседању ЗАВНОБиХ-а у Варцар Вакуфу (Мркоњић Граду),  председник АВНОЈ-а др Иван Рибар је истакао да је „БиХ створила услове за остварење принципа народног самоодређења; да Срби, Хрвати и Муслимани Босне и Херцеговине створе своје представништво у заједници са осталим јединицама Федеративне Демократске Југославије у којој БиХ треба да узме оно место које јој припада.”

И два главна референта нагласили су управо ту магичну реч - равноправност.

Родољуб Чолаковић је рекао да је „народноослободилачки покрет у БиХ исто онолико хрватски, колико и српски и муслимански.” Док је Осман Карабеговић, говорећи о стању у БиХ под Аустријом, у старој Југославији и распиривању мржње, оценио да је БиХ „била у рукама народних зулумћара, ни српска, ни хрватска, ни муслиманска…”, али и да ће „Босанци и Херцеговци својим властитим снагама постати по први пут градитељи новог живота, а БиХ ће онда заиста бити једнако српска, као и хрватска и муслиманска.”

Од укупно шест тачака Резолуције ЗАВНОБИХ-а, та конституивност, односно сва три народа поименично се, наравно уз идеолошку искључивост према дотадашњем „реакционарном“ режиму - помињу чак у четири.

У првој се, поред осталог, каже да „народи Босне и Херцеговине, Срби, Муслимани и Хрвати, с мржњом и презиром одбацују Недића, Павелића и друге отворене слуге окупатора … усташке банде криве за небројене злочине над српским народом и најбољим синовима Муслимана и Хрвата …и банде Драже Михаиловића, криве за своје злочине над нашим народима, нарочито над Муслиманима и над најбољим синовима српског народа“.

У трећој, ЗАВНОБиХ констатује да све више „заведеног српског, хрватског и муслиманског становништва“ прилази НОП-у.

У петој тачки се изричито каже да „народи Босне и Херцеговине, кроз своје једино политичко представништво ЗАВНОБиХ, хоће да њихова земља која није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска него и српска и хрватска и муслиманска буде слободна и збратимљена БиХ, у којој ће бити осигурана пуна равноправност и једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата.” Међу најважнијим задацима истакнуто је да ЗАВНОБиХ „учвршћује братство народа Босне и Херцеговине“.

А у последњој тачки стоји да ће „Срби, Хрвати и Муслимани наставити заједничку борбу против окупатора до истеривања окупатора и његових помагача из наше земље и њиховог уништења“.

Четврта тачка упућује на неумитност заједничке будућности такве, „и српске, и муслиманске, и хрватске“ БиХ искључиво у оквиру Југославије. Ту стоји да „народи БиХ стварају у заједници са осталим народима Југославије нову демократску федеративну Југославију слободних и равноправних народа … извојевали су право да уреде своју земљу онако како то највише одговара вољи и интересима њих самих и свих народа Југославије. Народ Босне и Херцеговине данас представља једино ЗАВНОБиХ и АВНОЈ као врховно политичко веће …“

На овом заседању ЗАВНОБиХ усвојен је и „Проглас ЗАВНОБиХ-а народима БиХ” у коме се, између осталог, каже: „Ударен је темељ братској равноправној заједници свих народа Босне и Херцеговине … БиХ ће бити своја, то јесте и српска и муслиманска и хрватска (народа Босне и Херцеговине) … у великој демократској федеративној заједници народа Југославије равноправан члан са осталим земљама Југославије.”

Међутим, три дана касније у Јајцу, АВНОЈ је неуврштавањем шесте бакље у грб нове Југославије довео у питање одлуку ЗАВНОБИХ-а о равноправности сва три народа у БиХ.

Подсећања ради, и кроз главни документ са Другог заседања ЗАВНОБиХ-а (одржано је крајем јуна и почетком јула 1944, у Санском Мосту), у „Декларацији о правима грађана у БиХ“, даље је формално утемељивана равноправност три народа у БиХ. 

У тој декларацији, поред осталог, пише: "У пламену праведног ослободилачког рата искива се братство Срба, Муслимана и Хрвата, и тиме се удара сигуран темељ слободне и збратимљене БиХ, равноправне федералне јединице у Демократској федеративној Југославији. Први пут у историји Срби, Муслимани и Хрвати Босне и Херцеговине, уједињени у Народно-ослободилачком покрету, ступили су на исти пут, почели да изграђују свој заједнички дом, у чије су темеље узидане кости њихових најбољих синова. Први пут у историји они су постали ковачи своје судбине, чврсто решени да једном заувек сахране вијековну мрачну и тешку прошлост и да изграде државну заједницу у којој ће живети у равноправности, слободи, миру и благостању."

Из овог текста се намеће закључак да би босански унитаристи можда, ипак, требало више да славе датум овог Другог заседања ЗАБНОБиХ-а које је одржано у Санском Мосту јер одлуке Првог заседања више одговарају српским и хрватским (кон)федералистима.

Међутим, једнако је важно и предвечерје тог „25. новембра 1943.“ у Мркоњић Граду?

Комунистички (контра)револуционари су , вероватно хотећи да поштују одлуке свог Четвртог (Дрезденског) конгреса КПЈ (овог новембра је тачно 95 година од тада)  – ломили копља у вези са статусом БиХ у будућој социјалистичкој Југославији. Наиме, тај конгрес је „пресудио“ Југославији и још те 1928. КПЈ је позвала на самоопредељење и отцепљење „угњетених народа“ и „донела одлуку“ о стварању независних држава - Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док би мађарски и албански народ имали право да се одвоје, јер је закључено да је њихову земљу „анектирала српска буржоазија“.  Дакле, комунисти тада никаву БиХ нити Муслимане нису видели у својим „визијама“.

Елем, на Првом заседању АВНОЈ-а (Бихаћ, новембар 1942) најављено је да ће БиХ бити само аутономно подручје, мање више у својим историјским границама (практично, у границама под Аустро-Угарском из 1878, без Санџака). БХ-комунисти, пре свега Срби, све до пред крај следеће године, супростављали су се идеји да БиХ добије статус посебне јединице у Југославији, пошто то није имала ни до 1941. године, ни у Краљевини Југославије ни у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

На Заседању ЗАВНОБиХ-а у Мркоњић Граду, такође се оштро дискутовало о политичком статусу БиХ. Муслимани су желели аутономију БиХ, већина Срба се противила. Тако је и, после Првог заседања ЗАВНОБиХ-а и Другог заседања АВНОЈ-а (одржаних у размаку од само неколико дана, крајем новембра  1943. године), политички статус БиХ остао недефинисан: федерална јединица или само аутономна покрајина унутар Југославије?

Уместо тога, Резолуција Првог заседања ЗАВНОБиХ-а понудила је соломонско „решење“ национално-политичке припадности и статуса БиХ: „Данас Народи Босне и Херцеговине кроз своје једино политичко представништво, Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине, хоће да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска него и српска и муслиманска и хрватска буде слободна и збратимљена Босна и Херцеговина, у којој ће бити осигурана пуна равноправност и једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата. Народи Босне и Херцеговине суделоваће равноправно са осталим нашим народима у изградњи народне демократске федеративне Југославије.“

Избегнуто је помињање будућег политичког статуса БиХ. Само неколико дана после тога, на Другом заседању АВНОЈ-а, у оближњем Јајцу, одбачена је и идеја да су муслимани народ.

Друго заседање АВНОЈ-а обелоданиће да су Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора с Бококоторским заливом, Санџак и Македонија предвиђени као будуће федералне јединице. Босна и Херцеговина, Војводина и Косово (Космет) нису били споменути у овој изјави јер су њихови статуси у новој федеративној конструкцији били спорни, пре свега статус БиХ и Војводине јер су се ту суковљавали српски и хрватски интереси, с тим да је „српска ствар“, у том тренутку, стајала боље.

Ондашњи комунисти углавном су прихватали оцену да у БиХ живе само два народа, српски и хрватски, и да ће се босански муслимани временом утопити у Србе или Хрвате. Дилема је била да ли БиХ треба да функционише као аутономна покрајина Србије или Хрватске или да директно буде у надлежности југословенске федерације. Зато БиХ тада није ни додељен статус федералне јединице.

Наиме, совјетски модел државног уређења се базирао на чињеници да федералне јединице треба да буду устројене као националне републике, а етнички измешане историјске регије као аутономне покрајине или области прикључене појединим републикама.

Тек када су Тито и Кардељ схватили да ће БиХ, вероватније, постати аутономна јединица Србије (теже је било замислити у тадашњим политичко-историјским приликама, тада још постојеће геноцидне НДХ, да би се придружила Хрватској) одлучили су да БиХ постане посебна федерална јединица.

Та дилема је коначно разрешена тек на Другом заседању ЗАВНОБиХ-а у Санском Мосту 1944. године (30. јун – 2. јул 1944), када је БиХ проглашена федералном јединицом, равноправном с другим федералним јединицама (Војводина, Косово, Санџак и Бока которска нису доживеле исто признање).

На Уставотворној скупштини ФНРЈ-а, када је усвојен грб Југославије с пет буктиња као симболом пет народа (Срба, Хрвата, Словенаца, Црногораца и Македонаца), иако је било шест република – послата је порука да се Муслиманима не признаје да су народ, што ће се променити тек почетком седамдесетих година 20. века.

БиХ је била једина република у Другој Југославији која није имала свој матични народ, него два конститутивна народа: Србе и Хрвате. На попису из 1948. Муслимани су се могли изјаснити као Срби или Хрвати, од 1953. и као Југословени (или неопредељени), а назнака признања нације појавит ће се на попису 1961. када су се могли, у смислу етничко-верске припадности, могли уписати као Муслимани - етничка припадност.

Свако поштовање уставноправне поставке БиХ као заједнице три конститутивна народа које је потврђивано и кроз највише правне акте БиХ током постојања социјалистичке Југославије, силом је поништено оног тренутка када су политички представници два прегласали представнике трећег конститувног народа, расписујући, а потом и организујући референдум о независности БиХ, 1992. године, што је изазвало грађански рат у БиХ.

Јер, те 1992. године, два конститутивна народа прегласавањем су прогласили отцепљење БиХ од југословенске федерације, што је био и формални крај и АВНОЈ-а, али и ЗАВНОБиХ-а који данас као Дан државности, данашње „дејтонске“ БиХ, желе да прослављају, сада већ, само представници једног од три конститутивна народа.

Република Српска свој је државни благдан (и нерадни дан) имала на Аранђеловдан, тј. Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ, односно службеног признања и међународне потврде ентитета Република Српска.

На нивоу БиХ не постоје заједнички државни празници.

У време комунизма, 25. новембар је био Дан Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине (али, БиХ у саставу СФРЈ!) коме се данас у делу политички елите једног од три конститутивна народа покушава продужити живот и дати нови значај који он, као некадашњи симболички кохезиони фактор, више нема.

Јер, позивање на тај датум од пре осам деценија, као на „рођендан“ данашње БиХ, призива одмах и суштину „крштенице“ којом је, на крхотинама, тада још увек постојеће, међународно признате, Краљевине Југославије, распаљивано шест буктиња које ће се, након окончања социјалистичке (контрареволуције), стопити у нову југословенску комунистичку државу. А суштина и Резолуције и Прогласа које су изгласали комунистички делегати (без мандата грађана) на Првом заседању ЗАВНОБиХ-а заснивала се на одредници да „БиХ није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, већ је и једно, и друго, и треће“.

Званичници РС примећују да је „наметање“ 25. новембра као некаквог „Дана државности“, још један „покушај селективног гледања на историју, односно њено скрнављење“, јер „не иде“ обележавање једног празника или „празника“ (дан ЗАВНОБИХ-а) који је везан за некадашњу Југославију, а да се истовремено не обележава и датум одржавања Другог заседања АВНОЈ-а који је, само четири дана касније, исте 1943. године, одржан у Јајцу.

На другој страни, политичко Сарајево данас инсистира на континуитету „босанске државности“ која се тражи не само од ЗАВНОБиХ-а наовамо, него се враћа и на 1878 (прелазак из отоманске у аустроугарску окупацију), а све су гласнији и они који говоре о „миленијумском континуитету“. Иако је у Сарајеву преименована чак и улица која је носила име првог председавајућег ЗАВНОБиХ-а Војислава Кецмановића Ђеде. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 24.11.2023)

Milivojević: Kipar je primer kako Srbija treba da se ponaša kada je reč o Kosovu i Metohiji

Verujem da nam je zvanični Kipar iskreni prijatelj, partner a možda i primer kako Srbija treba da se ponaša kada je u pitanju Kosovu i Metohiji, izjavio je danas politikolog Cvijetin Milivojević povodom posete predsednika Kipra Nikosa Hristodulidisa i njegove izjave da je stav Kipra po pitanju poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije jasan, i da ne može da bude promenjen.

"Kipar je ušao u EU, iako ne kontroliše skoro jednu trećinu svoje teritorije. Tamo je samo proglašena turska Republika Kipar, koju priznaje samo Turska, ali uprkos tome EU je pokazala da je licemerna kada kaže da Srbija ne može ući u EU zajedno sa Kosovom kao delom svoje teritorije, jer je na primeru Kipra pokazala da je to moguće", rekao je on za Tanjug.

Milivojević napominje da se Kipar, kao članica EU, u EU tretira kao država koja pokriva celu svoju teritoriju, čak i jednu trećinu teritorije koju od 1974. godine ne kontroliše.

Dodaje da je Kipar jedna od pet zemalja koja ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, zbog čega smatra Kipar može Srbiji biti jedna vrsta lobiste unutar EU.

"Naravno da pozdravljam pospešenje razvijanja tih odnosa u svim društvenim delatnostima i temama kada je reč o Kipru", izjavio je politikolog.

Komentarišući dopis koji je direktor Kancelarije za KiM Petar Petković uputio Republičkoj izbornoj komisiji, u kom piše da na prostoru KiM nije moguće sprovesti glasanje na izborima za naredne poslanike, koji su zakazani za 17. decembar, Milivojević je rekao da je najveći problem činjenica da predsednik Narodne skupštine Srbije Vladimir Orlić nije ispunio svoju ustavnu i zakonsku obavezu i nije raspisao lokalne izbore u opštinama i gradovima i na KiM.

"To je ozbiljni prekršaj kršenja Ustava, jer ustav Srbije kaže da je teritorija Srbije nedeljiva. Odbijanjem da raspiše izbore u srpskim opštinama na Kosovu i Metohiji, predsednik Narodne skupštine verovatno nehotice, ili pod nekim pritiskom, je prekršio Ustav. Ja mislim da je to pitanje za srpske vlasti", objasnio je on.

Smatra da bi Petković trebalo da pojasni obrazloženje koje je dao zbog čega neće biti parlamentarnih izbora na KiM, zbog neprihvatljivog uslovljavanja Prištine i Aljbina Kurtija da Beograd prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, kako bi se videlo ko je i na koji način sprečio da dođe do održavanja parlamentarnih izbora za srpski parlament na teritoriji KiM.

"Da li je to pitanje za predstavnike međunarodne zajednice, verovatno jeste, ali da bismo pitali predstavnike međunarodne zajednice, mi moramo da dobijemo odgovor na pitanje da li je predsednik Narodne skupštine Srbije, i koga, kontaktirao iz takozvane međunarodne zajednice, i ko mu je i šta rekao, i ko mu je zabranio da raspiše lokalne izbore makar u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji ", rekao je Milivojević.

Govoreći o poseti generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga Beogradu, izjavio je da je normalno da Srbija, kao zemlja koja je članica Partnerstva za mir, ima takve odnose, koji, napominje on, ne bi smeli da štete njenoj vojnoj neutralnosti.

"Sa diplomatskog stanovišta, po meni, a i tako kaže neki diplomatski protokol, dato je previše na značaju toj poseti. Onaj crveni tepih je jedan simbol koji se državnicima suverenih država daje kao znak poštovanja, falila je samo i počasna garda. Mislim da Srbija nije trebala da ide tako daleko, slažem se da su svi razgovori koji su obavljeni bili korisni", poručio je on.

Imajući u vidu da je Srbija vojno neutralna zemlja, Milivojević je rekao da je obećanje će Srbija ponovo ući u vojne vežbe sa NATO-om neozbiljno, jer se, kako je objasnio, Srbija sama deklarisala da tokom ukrajinsko-ruskog sukoba, gde je NATO involviran, ona neće obavljati vojne vežbe ni sa NATO-om, kao ni sa ruskim vojnim snagama.

"Kontakt sa tom trenutno jedinom vojnom alijansom na svetu je neophodna, jer sve snage KFOR-a koje su formalno međunarodne snage UN zapravo čine pripadnici NATO-a, i nama je zbog sigurnosti Srba na KiM neophodno da imamo redovnu komunikaciju sa NATO-om", istakao je Milivojević. (www.tanjug.rs, RT Vojvodine, 23.11.2023)

https://www.tanjug.rs/video-gallery/373c744d-dab6-4ba8-a697-eac148244a5a?video-uid=1c6bdeb0-5ae8-4407-9234-3ea35640da0f

Cvijetin Milivojević: Kipar je primer kako Srbija treba da se ponaša kada je reč o KiM

 - Verujem da nam je zvanični Kipar iskreni prijatelj, partner a možda i primer kako Srbija treba da se ponaša kada je u pitanju KiM, izjavio je danas politikolog Cvijetin Milivojević povodom posete predsednika Kipra Nikosa Hristodulidisa i njegove izjave da je stav Kipra po pitanju poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije jasan, i da ne može da bude promenjen.

"Kipar je ušao u EU, iako ne kontroliše skoro jednu trećinu svoje teritorije. Tamo je samo proglašena turska Republika Kipar, koju priznaje samo Turska, ali uprkos tome EU je pokazala da je licemerna kada kaže da Srbija ne može ući u EU zajedno sa Kosovom kao delom svoje teritorije, jer je na primeru Kipra pokazala da je to moguće", rekao je on za Tanjug.

Milivojević napominje da se Kipar, kao članica EU, u EU tretira kao država koja pokriva celu svoju teritoriju, čak i jednu trećinu teritorije koju od 1974. godine ne kontroliše.

KOMPLETAN SADRŽAJ VESTI DOSTUPAN JE KORISNICIMA TANJUGOVIH SERVISA (www.tanjug.rs, 23.11.2023)

Kako budućnost Srbije vidi vlast, a kako opozicija? (Nebojša Krstić i Cvijetin Milivojević)

Sa kojim porukama i obećanjima stranke izlaze pred birače? Koje su se teme izdvojile kao udarne u jeku predizborne kampanje? Kako budućnost Srbije vidi vlast, a kako opozicija? O tome razgovaramo sa Nebojšom Krstićem i Cvijetinom Milivojevićem.

Ima li osnova za TUŽBU? ĐILAS TUŽIO CVIJETINA MILIVOJEVIĆA zbog CITIRANJA izveštaja GRADSKE IZBORNE KOMISIJE

Politikolog Cvijetin Milivojević otkrio je da ga je predsednik Stranke slobode i pravde (SSP) Dragan Đilas tužio!

On je objasnio da je razlog to što je citirao izveštaj Gradske izborne komisije Grada Beograda od 11. aprila u 15:05 časova na osnovu 99,49 odsto prebrojanih glasačkih mesta i birača, gde se kaže da je rezultat 55 prema 55, a nije 56 prema 54 za vlast, kao što je Đilas objasnio.

- Pitam se zašto ne tuži Gradsku izbornu komisiju, zato što je nakon razgovora sa Vučićem on izašao sa jednim vrlo nesuvisnim obrazloženjem i rekao je otprilike ovako: "Mene je gospodin Vučić ubedio da će on uzeti nekoga iz Zavetnika, i imaće većinu", ja kažem da je Đilas verovatno u pravu, ali postoji ono ali, da li je gospodin Đilas obavestio svoje glasače, ja sam među onima koji su glasali za tu listu na beogradskim izborima, da će i njegov potpredsednik stranke preći na tu stranu gospodina Vučića - rekao je on u emisiji "Uranak" na K1 televiziji.

Milivojević smatra da se opozicija i nije baš puno opametila, za šta je kao dokaz naveo činjenicu je da je opozicija tražila da se u istom danu održe izbori, a sada se bune zato što se lista zove imenom predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

- To nije u skladu sa zakonom o sprečavanju korupcije, odnosno sukob interesa, ali vi ste tražili. Nije Vučić sam raspisao te izbore, on je na vaš zahtev to uradio. Još su u tom zahtevu napisali da se izbori raspišu do Nove godine - naveo je on. (K 1 TV, www.k1info.rs, emisija „Uranak“, voditelj Drago Jovanović, 23.11.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=qA9TEJIzmMw&pp=ygUpY3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2aWMgaSBuZWJvanNhIGtyc3RpYyBrIDE%3D

Mamljenje birača sve skuplje za vladajuću partiju: U Vrbasu se dele televizori, trotineti, bela tehnika, pa čak i trimeri

Kampanja za predstojeće izbore polako doživljva krešendo pa su se lokalni funkcioneri i pre svih članovi Srpske napredne stranke, rastrčali po domaćinstvima. Ono što ove izbore i potkupljivanje glasača izdvaja od pređašnjih su dosta vredniji pokloni. Dele se LCD televizori, bela tehnika, trotineti, bicikli, popularne igračke za decu, pa čak i trimeri za košenje trave. Jedan od najboljih primera kako se krši niz zakona u ovoj zemlji je opština Vrbas.

Funkcioneri opštine, direktori javnih preduzeća, pa čak i članovi i sekretari mesnih zajednica, učestalo ovih dana obilaze kućne pragove i dele poklone po ovoj opštini.

Udruženje građana „Lokalna alternativa“ iz Vrbasa tako je saoštila da je pre svega u pitanju zloupotreba korisnika socijalne pomoći u stranačke svrhe.

– Kako kažu iz SNS u pitanju su „porodice slabijeg materijalnog stanja“ a pokloni su „obezbeđeni ličnim donacijama članova i simpatizera“ stranke koja svojim delovanjem podstiče sve slabije materijalno stanje svih građana Srbije. U ovim nečasim aktivnostima prednjače najviši lokalni funkcioneri počevši od predsednika opštine Predraga Rojevića, direktora JKP Komunalac Igora Škundrića, direktora PSS Ognjena Vasiljevića, direktora EPS Milana Glušca, zamenice predsednika Tijane Aleksić, ali su vrlo aktivno uključeni i članovi lokalnih mesnih odbora – navodi se u saopštenju.

Oni apeluju na predstavnike stranke na vlasti da prestanu sa ovakvim vidom političkih aktivnosti i „promocije“ jer ovim dodatno unižavaju svoje sugrađane kojima je potrebna socijalna pomoć i pokazuju da ne prezaju ni od čega kako bi opstali na vlasti.

Fejsbuk stranica SNS u Vrbasu redovno izveštava o aktivnostima vezanim za deljenja poklona.

„Članovi Glavnog odbora SNS Vrbas, zajedno sa aktivistima, obilazili su porodice sa decom, kao i porodice slabijeg materijalnog stanja. Tom prilikom, odneli su im prigodne poklone, trotinet i bicikl za najmlađe članove. Sav prihod za poklone je obezbeđen ličnim donacijama članova i simpatizera stranke“, piše u objavi na ovoj društvenoj mreži.

Jovan Radović iz Lokalne alternative kaže da, kako se izbori bliže, uticaj na birače, pre svega slabijeg materijalnog stanja, se pojačava.

– Radi se verovatno i o zloupotreni evidencije Centra za socijalni rad. Pitanje je i odakle novac za koji oni navode da su prikupili simpatizer, ali to je neproverivo. Prošle izbore je koliko smo čuli pored poklona, glas koštao oko 3000 dinara. Ali se čini da narod polako uviđa svoju grešku podrškom ovoj vladajućoj koaliciji, jer se sada ta loša politika odražava žestoko na standard građana i samim tim su izgleda i pokloni morali biti vredniji, da bi ljude ponovo nagovorili da glasaju za vladajuću partiju – rekao je Radović.

Kako ističe, najveći je problem što u korupciji učestvuju svi slojevi društva, čitav lanac, od glasača koji uzimaju nešto što se ne zna se kako je stečeno, da bi zadovoljili neke svoje sitne potrebe koje traju dan ili dva, a pošto se izbori završe na scenu stupaju političari i stranke koje nastavljaju da arče novac građana na već uhodane načine. Jedan, kako zaključuje, odmakao nivo propadanja društva.

Ravno Selo u vrbaškoj opštini poznato je po svojim nekadašnjim žiteljima poput glumca i reditelj Lazara Ristovskog koji je godinama glavni SNS agitator među kulturnim radnicima, ali i Dušanu Bajatoviću, direktor Srbijagasa i potpredsedniku Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Kada dođu izbori, ovde je kažu ludnica, svi žele da odnesu pre svega tu simboličnu pobedu.

Saša Mirković iz Lokalne alternative iz Ravnog Sela kaže da već dva meseca predstavnici Saveta MZ, kao i sekretar, inače članovi SNS-a, idu po određenim domaćinstvima te dele belu tehniku, trimere i razne druge pakete.

– Oni su izabrani na ove funkcije da predstavljaju sve meštane sela, a ne da prave odabir kod koga će da idu i da nagovaraju za koga da se glasa. To kao predstavnici mesnih zajednica ne mogu da rade. Ali to radi i predsednik opštine i svi njegovi zamenici i tako redom. Što je sramota. Pokloni su pred ove izbore skuplji. Zato što su ljudi izgleda počeli da razmišljaju svojom glavom. Neću da kažem da su svi spremni da glasaju protiv SNS, ali su se malo razbudili, primeti se razlika – kazao je Mirković.

Tužno je kako ističe, što građane dovode u tako loše finasijske situacije, pa ih posle iskorištavaju, ali kaže da prigodne poklone dobijaju i oni bogatiji u selu.

„Delili su neki dan Pertinijeve igračke, paket nije ispod 100 evra i to po domaćinstvima gde gazduju imućni ljudi, koji to svakako mogu da priušte svojoj deci. Sa druge strane, socijalno ugrožene porodice bukvalno ucenjuju. Surovo je to što rade“, dodao je Mirković.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević godinama savetuje biračima, da pošto je već očigledno da ne postoji dobra volja da se potkupljvanje spreči i to ne samo u poslednjih deset godina i ako smo svesni da je posredno novac za te poklone zapravo stigao iz zajedničkog budžeta, uzmu ponuđeno, ali da na kraju kada dođu na izborno mesto prosude dobro za koga će glasati.

– Vrlo lako je sprečiti korupciju tokom i pre izbornog procesa, ali ne postoji volja. I sada da neko iz principijelnih razloga, jer glasa za opoziciju, ne uzme poklon, to bi u ovim našim društvenim okolnostima bio mazohizam. Neka uzmu, pa i obećaju da će glasati za njih, ali neka ipak na kraju zaokruže broj po svom ubeđenju. Malo se šalim, ali mi inače imamo odličan Zakon o sprečavanju korupcije, članovi od 40 do 50 tiču se sukoba intersa javnih funkcinera, od predsednika republike Aleksandra Vučića koji se bez pardona stavlja na listu jedne od politickih stranaka iako je to zabranjeno, pa redom do predstavnika mesnih zajednica – rekao je Milivojević.

Veće potklupljivanje je kako objašnjava, deljenje 10.000 dinara deci, što je množeći njihov broj sa dva roditelja čak 2.400 000 potencijalno potkupljenih birača.

Smatra da je potkupljivanja od devedesetih uvek bilo, ali nikada ovako dramatično i vidljivo kao sada, jer je to postalo neka vrsta državne politike, da se pred izbore dele novci. Ipak i on primećuje da su Vučiću, kako godine odmiču, glasovi sve skuplji.

– Pretpostavljam da su stasale nove generacije glasača koje imaju malo veće prohteve, a možda postoji i konkurencija unutar vlasti. Sada nude jedni, pa će možda u Ravnom Selu doći neko iz druge vladajuće stranke sa svojim poklonima. Građane treba edukovati da to što su nešto uzeli ih ne obavezuje da glasaju za koga im se kaže, niti im iko išta može ako glasaju za druge – kazao je politički analitičar. (www.danas.rs, list Danas, A. Latas, 23.11.2023)

Vučić kao Milošević: Ovakve pretnje i zastrašivanje naroda slušali smo i pred slom bivšeg predsednika 2000.

Od izbora do izbora, od jedne krizne situacije do druge, predsednik Srbije Aleksandar Vučić koristi se rečenicama koje je neko drugi odavno izgovorio. Problematično je to što u poslednje vreme često pribegava izrazima koje veliki broj građana Srbije dobro pamti - rečima bivšeg predsednika Slobodana Miloševića. Poslednja Vučićeva pretnja da ukoliko SNS ne pobedi na decembarskim izborima postoji opasnost da ostanemo bez plata i penzija, neodoljivo podseća na reči koje je Milošević izgovorio 2000. godine, neposredno pre pada. I nije jedina…

Na miting Srpske napredne stranke koji je održan 12. novembra, u Smederevo je stigao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Da pruži podršku svojoj stranci u kampanji. Osim toga što je na ovaj način pokazao da nije predsednik svih građana, već samo za onih 700.000 “odabranih”, Vučić je pokušao da zastraši i uceni birače.

Predsednik je ovom prilikom rekao da 17. decembra glasamo za napredak ili za nazadovanje Srbije.

“Imate dva izbora – da glasate za Dragana Đilasa ili za listu „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, jer svi ti drugi su glas za njega. Svi će oni biti sa Đilasom! Nisu mi ljudi verovali kada sam to pričao, a sada vidite da je sve istina”, rekao je Vučić, zatim podsetio na neke projekte koji su u planu i onda krenuo sa zastrašivanjem.

“Ne dozvolite da vam uzmu posao i novac, ne smemo to da dozvolimo zbog mladih ljudi. Zato imamo i studentske kartice, rekordno nisku nezaposlenost, ali zato moramo još više da radimo. Za penzionere 30. novembra ide 20.000 dinara. 1. decembra 10.000 za korsinike socijalne pomoći. Od prvog januara još 14,8 posto povećanja penzija. Penzije moraju da prate plate, i bićete još zadovoljniji. I sve to možemo da izgubimo u jednom danu”, rekao je Vučić.

Sve to neodoljivo podseća na pretnje koje smo već čuli, da neće biti plata i penzija ukoliko on padne s vlasti, a izgovorio ih je Slobodan Milošević.

„Država, to sam ja“

Bivšeg predsednika Srbije, Vučić je citirao i u junu nakon protesta “Srbija protiv nasilja”, koji je u stranim medijima ocenjen kao najmasovniji od pada Slobodana Miloševića.

Tada se Vučić obratio građanima sa svog Instagram naloga i poručio:

„Ne ruše neki spolja Srbiju zbog Vučića, već ruše nekog Vučića zbog Srbije“.

Baš tako je i Milošević govorio 2000. godine, neposredno pre pada s vlasti.

„Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije”, rekao je on tada.

Bivši predsednik Demokratske stranke, profesor Bojan Pajtić, ovim povodom za Novu kaže da su svi autoritarni lideri slični.

“Oni izjednačavaju državu i sebe. Tako je od Luja 14. koji je govorio “država, to sam ja”, pa do danas. Vučić u ovom slučaju ponavlja floskule da će država bez njega da propadne, iako država zapravo propada pod njim. Jasno je da i on i SNS razumeju da pozitivna kampanja ne postiže nikakav efekat, jer judi vide kako žive, da su sve siromašniji, da je država pred sankcijama i da su mafija i državna klika isto. Zato se ide s pričom da posle njega može da bude još gore”, navodi Pajtić.

Ucenjivanje birača

Komentarišući pomenuto kopiranje rečenica, politikolog Cvijetin Milivojević za novine “Nova” kaže da je reč o moralnoj uceni glasača ove stranke.

“Na jednoj strani je pretnja – šta će biti posle mene – potop. Međutim, meni je mnogo simptomatičnije od ovih poruka o platama i penzijama, ona pretnja njegovom biračkom telu da će da se povuče s mesta predsednika države ukoliko opozicija pobedi na izborima. To je jedna moralna ucena birača i poruka da on nema nikakvu nameru da menja svoj način vladanja. On kaže nešto neverovatno. Iako nema nikakvog prava da se s pozicije predsednika države kandiduje ni na parlamentarnim, ni na beogradskim, ni na pokrajinskim, a ni na lokalnim izborima, on poručuje “ukoliko ne budete dobri i ne glasate za listu kojoj sam pozajmio ime, lik i delo, ja ću dati ostavku pa vi vidite šta ćete”, kaže Milivojević i dalje navodi da ako se izuzmu rečenice koje Vučić povremeno izgovara, ne vidi preteranu sličnost između njega i Miloševića.

“Jeste Milošević bio autokrata, ali on je dozvoljavao kakvu takvu autonomiju Skupštini, Vladi, pravosuđu… Nije se mešao na primer ni u rad Fudbalskog saveza, niti crtao gde će da se izgradi novi stadion…”, zaključuje Milivojević.

Vraćanje u devedesete

Stručnjak za politički marketing Igor Avžner kaže da je svima jasno da se vraćamo u devedesete godine.

“U politici nije uopšte čudno korišćenje reči koje su već izgovorene, reči nekih pametnih ljudi, naročito ako sam govornik u tom trenutku nema šta pametnije da kaže. Ono što jeste problematično jeste kontekst u kojem se nečije reči koriste. Na primer, ukoliko se uzme za slogan SNS rečenica koju je izgovorio Zoran Đinđić “Srbija ne sme da stane”, to je prilično loša konotacija kopiranja te rečenice. Ukoliko se koristi ono što bivši, ali i sadašnji Vučićev koalicioni partner SPS, odnosno Milošević, izgovara, to je politički isparvno jer je svima jasno da smo se vratili u devedesete. Samo se nadam da Vučić ne bi voleo da njegov kraj bude sličan Miloševićevom, ni politički ni bilo kakav drugi”, kaže Avžner za novine “Nova”.

Smatra i da je što se plata i penzija tiče, reč o Vučićevim prazim pretnjama.

“penzija mora da bude jer ti ljudi, koji su penzioneri svoje su penzije zaradili. Jedini put kad su im penzije uskraćivane, bilo je onda kad ih je Vučić oduzeo. Plate se takođe zarađuju, ne daje ih Vučić iz svog džepa. Zato su to prazne pretnje koje treba da homogenizuju njegovo biračko telo u narednom periodu. Ali mislim da i njegovo biračko telo polako, ali sigurno, počinje da sumnja u izgovoreno, jer ima mnogo stvari koje su u prošlim vremenima izgovorene, koje su se očekivale, a nisu se desile”, kaže Avžner i zaključuje:

“Ne mislim da Vučić bira ciljano Miloševićeve poruke, on bira poruke koje mu u tom trenutku odgovaraju, bilo da ih je pre njega izgovorio Milošević, Đinđić, Džeferson ili Putin. On je politički iskusan, ume da koristi stvari koje je negde čuo ili pročitao. U ovom slučaju, mislim da nije veza između njegove i Miloševićeve ideologije presudna za izbor rečenica”. (www.nova.rs, portal i novine Nova, Jelena Jelovac, 20.11.2023)

https://nova.rs/vesti/politika/vucic-kao-milosevic-ovakve-pretnje-i-zastrasivanje-naroda-slusali-smo-i-pred-slom-bivseg-predsednika-2000/

Milivojević o predizbornoj Srbiji: Vučićeva ucjena i atmosfera straha

 

Umesto što ‘tjera šegu’ sa Vučićevim jeftinim parizerom, ili se sprda sa ‘potkupljivim penzionerima’, opozicija bi morala da nađe, makar jednu tačku spajanja, kaže Cvijetin Milivojević.

Cvijetin Milivojević osnivač je i direktor respektabilne agencije za istraživanje javnog mnjenja Pragma, konsultovane i dokazivane u brojnim dosadašnjim proverama izborne volje birača u Srbiji i regionu. Iza sebe ima plodonosnu novinarsku karijeru (nagrađivani novinar dnevnika Borba i Naša borba, glavni urednik Demokratije). U intervjuu govori o predizbornoj Srbiji, prirodi vlasti, propustima i prilikama opozicije.

“Ništa se nije promenilo, štaviše, mnogo toga u pogledu izbornih uslova gore nego što je bilo na izborima 2020. i 2022. godine. Recimo, zajednički zaključak u prošlogodišnjem predizbornom dijalogu vlasti i opozicije bio je da se ti razgovori o poboljšanju izbornih uslova, pod patronatom predstavnika Evropskog parlamenta, nastave i uoči ovih izbora. Međutim, opozicija je besmislenim požurivanjem vanrednih parlamentarnih izbora, dala carte blanche Vučiću da i ove izbore organizuje pod istim, neregularnim i neravnopravnim, izbornim pravilima, pa čak mu je ‘poklonila’ i dodatni argument da se pred Evropskom unijom vadi na to kako je, prosto, zbog kratke izborne kampanje, i fizički neizvodljivo da se bilo šta menja na bolje u izbornoj regulativi i praksi”, kaže Milivojević.

Ranije su se, ali vidimo i ove godine, spiskovi u pojedinim izbornim jedinicama dopunjavali novim nepostojećim biračima? Postoji li mogućnost da se to spreči i kako to učiniti?

– To je druga negativna posledica zahteva opozicije – a Vučić je takav “zicer“ mogao samo da poželi – da se, zamislite sad, u istom danu, održe i vanredni beogradski, dakle lokalni, ali i vanredni parlamentarni, odnosno “veliki“ politički izbori. Nema zemlje u EU, niti bilo koje zemlje u najužem okruženju Srbije u kojoj se parlamentarni ili predsednički izbori održavaju istoga dana kada i lokalni.

Prosto zato što se na lokalu odlučuje u tome ko će najbrže, najkvalitetnije i najjeftinije izgraditi kanalizaciju, asfaltirati ulicu ili zakrpiti seoski put i ko je taj konkretan kandidat za predsednika opštine i gradonačelnika u kog građani imaju poverenja da će to i učiniti.

Ovako, opozicija je, osim u Beogradu, “prizvala“ za isti dan i prevremene lokalne izbore u još pola Srbije, dok će druga polovina Srbije, koja tog dana ne glasa na lokalu, bez pardona, jer to, nažalost, naše zakonodavstvo omogućava, da se privremeno odjavljuje iz svojih sela i gradova i privremeno, po diktatu vladajuće stranke, prijavljuje svoje boravište, ali i glasa u Beogradu i drugim mestima i time pojačava biračko telo vlasti. Kada, krajem proleća, budu lokalni izbori i u drugoj polovini Srbije, taj predizborni inženjering će biti nastavljen, seobom birača, samo u suprotnom smeru.

Često ste pred dosadašnje izbore u organizaciji Srpske napredne stranke pominjali izborni spisak.

– Posebna tema je činjenica da Srbija i danas nema uređen, transparentan, birački spisak za sve nivoe izbora, iako se izbori održavaju za samo mesec dana. Tako je Srbija redak primer u svetu, jer u njoj postoje i takvi biseri da, u nekim sredinama, postoji više birača nego punoletnih stanovnika, a neke opštine, pred same izbore, iznebuha, dupliraju broj birača.

Sprovodioci izbora, državni organi koji su uglavnom i ispostave vladajućeg SNS-a, redovno oštete opoziciju. Postoji li, zapravo, procent krađe koji ne može da se spreči?

– Klasična krađa na samim biračkim mestima je zanemarljiva u odnosu na razne “bugarske vozove“, direktno potkupljivanje glasača ili kupovinu, za relativno male pare, sigurnih glasova ispred biračkih mesta. Ali, prava prekrađa u punom kapacitetu nastaje onda kada se, u Republičkoj i lokalnim izbornim komisijama, u kojima liste vlasti, odnosno vlast, uvek imaju većinu, prostim preglasavanjem, odbacuju sve žalbe opozicije na izborne neregularnosti, a usvajaju zahtevi za ponavljanje glasanja na izbornim mestima na kojima je izvesno da opozicija ne može, a vlast može da popravi svoj izborni rezultat. Poslednji drastični primer je način na koji je, na nekoliko biračkih mesta u Beogradu, ponovljeno glasanje tako da se lista bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića i košarkaškog trenera Dušana Vujoševića ostavi ispod cenzusa, čime je formalnopravno oteta pobeda opoziciji u glavnom gradu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić svakodnevno krši Ustav učešćem u predizbornoj kampanji. Onim što je izgovorio u Smederevu, zastrašujući građane, te poistovetivši se sa državom i svodeći izbore na za i protiv sebe, kao da je prešao sve granice. Šta mislite o toj izjavi i možemo li da očekujemo nešto još opasnije?

– To je jedna besprizorna, psihološka i moralna ucena, pre svega, njegovih birača. Po principu, jeste da ja kao predsednik Republike ne mogu da budem kandidat na ovim izborima, na kojima se biraju poslanici i odbornici, ali ako ne glasate za stranku za koju ja, kao predsednik svih građana Srbije (!), agitujem, onda ću ja da vam napakostim, da se povučem i sa mesta predsednika države, jer ne bih da delim vlast sa izbornim pobednicima!?

Podsetiću samo na nekoliko ustavnopravnih odredbi koje krši predsednik Srbije. Predsednik Republike, po Ustavu, ne vodi unutrašnju i spoljnu politiku, već to čini Vlada. Predsednik Republike, po Ustavu, ne sme da obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost. Predsednik Republike ima samo osam, više-manje, ceremonijalnih nadležnosti (uručuje odlikovanja, unapređuje oficire, prima akreditivna pisma i slično), on nije nikakav “vrhovni komandant“, kako se lažno predstavlja, jer Srbija, na sreću nije u ratu… Ali, on se ponaša kao da je svevladar, samodržac, on je uzurpirao sve tri poluge vlasti – i zakonodavnu, i izvršnu, i sudsku.

Moj stav je da je opozicija, zbog svega ovoga, posle Vučićevog govora u Smederevu, trebalo da “zamrzne“ izbornu kampanju i tako upozori svet da u Srbiji neće biti regularnih izbora 17. decembra.

Blokada kuće poljoprivrednika iz Bavaništa Jovana Jovanova, jednog od organizatora protesta zemljoradnika, predstavlja ogoljeno nasilje. Dokle će takvi potezi režima ići? Da li je reč o zastrašivanju ili Vučić istinski podstiče sukob građana?

– Prema Ustavu, predsednik Republike “izražava državno jedinstvo“, dakle, on ne sme da deli građane po bilo kom osnovu, političkom, partijskom, nacionalnom, verskom i bilo kom drugom, a on to upravo čini. On deli građane na “svoje“ i “njihove“. Ne zaboravimo: on je, uoči prošlih izbora, tako podelio i poljoprivrednike koji su i tada protestovali, pa je “gongo“ delegaciji, “svojih“ paora Ana Brnabić, “u ime predsednika“, dala neka obećanja. Čak ni ona nisu ispunjena.

Stvara se atmosfera u kojoj se plasira teza da je čak i građanima koji su samo glasači Srpske napredne stranke, u slučaju pobede opozicije, ugrožena egzistencija?

– Iako i sam predsednik Republike često kaže da jedva čeka da završi i svoj drugi mandat i da ostane u svojoj zemlji da radi nešto drugo, da bude, valjda, košarkaški trener, pravnik ili nešto treće, on lično i njegova slugeranjska propaganda stvaraju atmosferu straha i kod sopstvenih simpatizera, da će, ako oni padnu s vlasti, nastupiti sveopšti linč, apokalipsa, potop, a “zla opozicija“, eto, njima, naprednjacima, neće dozvoliti čak ni da se potrpaju u “Nojevu barku“ i spasu se.

 

Kolika je u ovom trenutku podrška Evrope Vučićevom nedemokratskom i anticivilizacijskom ponašanju? Da li će Evropska unija nastaviti da ga podržava dok ne ispuni ono što je obećao (ako mislite da nešto jeste) i da li su ovi izbori njegova poslednja prilika da uhvati evropski priključak?

– EU i SAD će Vučića podržavati sve dok misle da je on, bez obzira na sve primedbe, ipak pouzdaniji i konstruktivniji pregovarač u procesu odricanja Srbije od toga da, makar na simbolični način, Kosovo ostane u njoj. U odnosu na neku potencijalnu novu vlast. Na drugoj strani, on je i Rusiji i Kini, iz njihovih geostrateških ili ekonomskih interesa, prvi favorit u Srbiji. Šta je briga Brisel, Berlin, Vašington, Moskvu ili Peking za nedostatak vladavine prava, za korupciju i organizovani kriminal ili slobodu medija, govora i zbora u Srbiji – sve dok Vučić, po onoj Blairovoj propagandnoj recepturi, “isporučuje (neke druge) rezultate“?

Ne zaboravite, Vučić je, neposredno uoči izbora 2012, po poslednji “befel“ ili “zeleno svetlo“ za preuzimanje vlasti, leteo upravo u Berlin i Moskvu.

Daleko je, dakle, Srbija od evropske integracije?

– Ne znam kako u ovom trenutku glasi to naše “Sezame, otvori se“ za napredovanje Srbije ka Evropskoj uniji. Pet zemalja EU ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, EU nema jedinstven stav u vezi sa tim, mislim da je neozbiljno tumačiti da je to “faktičko priznanje Kosova od strane Srbije“, jer, bez obzira na to što je taj stav izgovorila Nemica Ursula von der Leyen, ona je, ipak, samo briselska birokratkinja, a ne zajednički glas EU. Vučić upravo u tome i vidi svoju šansu i, sudeći po podršci kod birača u Srbiji, ali i razumevanju na koje nailazi na Zapadu, taj ples na tankoj žici, izgleda da mu, kako-tako, uspeva.

Besomučno se blati opozicija, režim joj pripisuje nameru da izazove haos ako izgubi izbore, dok, s druge strane, opozicija insistira na aferama i kao da nema predizbornu strategiju. Na čemu opozicija ne insistira, a mogla bi i morala?

– Umesto što “tera šegu“ sa Vučićevim jeftinim parizerom, ili se sprda sa “potkupljivim penzionerima“, opozicija bi morala da nađe, makar jednu tačku spajanja. Evo, recimo, da se usredsrede na korupciju i organizovani kriminal, o tome mogu baš dosta da nauče iz Vučićeve kampanje 2012, on je baš na tome došao, uzleteo, pa se, na kraju, i cementirao na vlasti. Mora tu da bude mnogo više odlučnosti, a ne reaktivnog delovanja na Vučićeve “udice“. Mogu da zaprete bojkotom izbora, povoda za to imaju dovoljno svakog dana. Zašto takozvana rodoljubna opozicija ne zapreti bojkotom, ako predsednik srpskog parlamenta ne raspiše lokalne izbore barem u srpskim opštinama na Kosovu, na šta je, po Ustavu Srbije, obavezan? Zašto proevropska opozicija koja podržava nemačko-francuski plan ne pripreti bojkotom ukoliko se Vučić hitno i dokumentovano ne izjasni da li je ili nije prihvatio ili potpisao, na primer, Ohridski sporazum?

Da li je, u tom kontekstu, predizborna agenda prilagođena ovako kratkoj kampanji?

– Kampanja je prekratka, izbori su došli iznenada i prebrzo, nema tu ni vremena, nažalost ni ideja, za nekakvu strategiju ili plan, već se sve svelo na dnevna reagovanja na Vučićeve mamce. Ovo nisu “referendumski izbori“, kao 2000, kada su se oba pola opozicije, svako sa svojim motivima, složili u jednom – vreme je da Slobodan Milošević ode. Ovde ima i mnogo šićardžijstva, dobar deo opozicije, zapravo, i ne očekuje promenu vlasti, nego im je cilj da nekako “prebace“ tri odsto i sledećih nekoliko godina zbrinu svoje finansijske brige pripadajućim novcem iz državnog budžeta.

A taj stranački egoizam nije tema koja će motivisati birače. Opozicija u ovoj kampanji ne razmišlja kako da zahvati iz Vučićevog rezervoara glasova, a bez toga nema pobede.

Da li je afektivno reagovanje Vučića i ključnih eksponenata SNS-a utemeljeno ili je reč o paranoji? Koliko je uistinu realna mogućnost da Vučić izgubi komad vlasti?

– Sve je kod Vučića naučeno ili priučeno, pa i ta takozvana afektivna reagovanja. Njega su dosta efikasno poučili kako da kontroliše agresivnog i besprizornog radikala u sebi. Tako ta povremena “iskakanja“ jesu samo poruke onom delu njegovog biračkog tela koji i dalje, pre svega, voli radikala u njemu, tim pre, što je sa, makar na lokalnim izbornim listama, ponovo, sada i formalno, i njegov coach Vojislav Šešelj. Otkako je na vlasti, Vučić pred svake izbore mobiliše svoje strančke i parastranačke strukture i birače, pričajući priče o tome kako je on najveća žrtva u istoriji, kako muči muke Isusove, kako su se ceo svet i cela domaća opozicija urotili protiv njega, kako je on sam nikad slabiji, kako će sigurno izgubiti izbore… I hajde ti sad, Srbine, kad je sve tako, ne izađi na izbore i ne glasaj za našeg mesiju?

Opozicija već računa da je osvojila Beograd, što na momente deluje neozbiljno i neutemeljeno. Da li je ta samouverenost opravdana, otkud ideja da će Vučić lako da prepusti finansijske tokove koji su vezani za glavni grad i da se odrekne prodaje beogradskog zemljišta od kojeg knjiži ogromnu količinu novca, time i moći?

– Građani Beograda su i na prethodnim izborima većinski glasali za promenu vlasti. Iako je osvojila 70.000 glasova više od dve liste vladajuće koalicije i iako je, na osnovu prebrojanih 99,49 odsto glasova (prema izveštaju Gradske izborne komisije), rezultat po broju odbornika bio nerešen (55:55), opozicija nije umela ili nije htela da sačuva tu svoju izbornu pobedu i pretoči je u formiranje, makar privremene, vlasti u Gradu Beogradu.

Umesto toga, lider, u tom trenutku, najjače opozicione partije Dragan Đilas otišao je na noge predsedniku najjače vladajuće partije i pristao na “truli kompromis“: da, ipak, Vučićeva koalicija formira privremenu vlast, a da vanredni beogradski izbori budu održani u roku od šest meseci, što se, naravno, nije dogodilo.

Da se beogradski izbori, kao što je obećano građanima, održavaju odvojeno od svih drugih, nemam dilemu da bi opozicija tada pobedila. Ovako, i beogradski i svi drugi lokalni i parlamentarni natkriljeni su imenom i prezimenom čoveka koji se nije kandidovao, ali njegov duh i lik lebde nad svima nama: „Srbija ne sme da stane!“ (www.balkans.aljazeera.net, portal, Bojan Tončić, 20.11.2023)

Predizborno zahuktavanje vlasti i opozicije - da li izbori u decembru imaju notu referenduma?

Ko priziva izborni haos - vlast ili opozicija? #EuronewsCentar

Tačno dve nedelje otkako su raspisani izbori za 17. decembar, i isto toliko smo u kampanji, iako je subjektivni osećaj kako to kažu meteorolozi, da iz kampanje nismo ni izlazili. Povišeni tonovi, optužbe, uvrede preselili su se iz parlamenta u stranačke skupove, posledično medije, ali i na letke, plakate, društvene mreže. Iako nisu predsednički izbori, glavne poruke vrte se oko predsednika Srbije, člana Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića. Na predizbornom skupu u Smederevu u nedelju rekao je da će mu biti čast da bude nosilac liste na predstojećim izborima i da će otići sa mesta predsednika ukoliko neko iz redova opozicije pobedi i dođe na funkciju predsednika Vlade. Zašto se stvara referendumska atmosfera, kako izgleda kampanja do sada i šta nas čeka u nastavku?

Gosti: Cvijetin Milivojević, politički analitičar i Nebojša Krstić, marketinški stručnjak

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je na predizbornom skupu Srpske napredne stranke u Smederevu da će mu biti čast da bude nosilac liste na predstojećim izborima i da će otići sa mesta predsednika ukoliko neko iz redova opozicije pobedi i dođe na funkciju predsednika Vlade.

Govoreći o svemu što je aktuelna vlast uradila u prethodnom periodu, Vučić je podsetio i na povećanje penzija koje će uslediti krajem novembra i početkom januara naredne godine, kao i na dodatnu pomoć korisnicima socijalne pomoći u decembru.

Sve ovo moglo, rekao je, bi biti izgubljeno u jednom danu, i to 17. decembra.

"Moguće je da oni budu predsednici Vlade. Pobede li na izborima, ja ću im dati mandat, ali ja više neću biti predsednik, jer ja više ništa ne mogu da uradim za građane Srbije posle toga i hoću da to ljudi u Srbiji dobro znaju. Ja da glumim predsednika da bih imao tašnu, mašnu i sekretaricu i da bi meni bilo lepo, a da narodu bude loše, pod ovima koji će zemlju da unište, ja to neću sebi da radim i ne želim da budem predsednik. Želim da budem predsednik koji želi da radi za narod, to je jedino što me zanima. I zato ljudi da znaju kada glasaju, da ne glasaju samo za listu poslanika već da glasaju i za svog predsednika, da glasaju za ili protiv mene, baš onako kako to oni kažu", poručio je Vučić na skupu u Smederevu.

Tako su predstojeći izbori dobili personalnu notu, a sagovornici Euronews Srbija drugačije tumače ovu poruku predsednika Srbije. Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da je govor predsednika Vučića u Smederevu "klasična zamena teza", ali i "govor moralne ucene građana".

"Kaže da ne može više ništa kao predsednik da uradi ako ne glasaju za njega. Tu je mali problem ustavno-pravne, ali i političke prirode. Prvo, predsednik Republike Srbije po Ustavu ima samo osam ustavnih nadležnosti što je on znao i 2017. kada je ubedio Tomislava Nikolića da ostavi 'tašnu-mašnu' i on postane nosilac 'tašne-mašne'. To je učinio i 2022, iako je znao da po Ustavu predsednik Republike ne vodi politiku - spoljnu i unutrašnju, nego to čini vlada", rekao je Milivojević u emisiji "Euronews centar" i dodao da se predsednik republike "ni 2017, ni 2022. nije kandidovao za autokratu, ni samodršca nego za predsednika sa samo osam ustavnih nadležnosti".

"To je govor moralne ucene ugrađana - ako volite mene, treba da glasate za Anu Brnabić ili za ljude u svih 65 opština i gradova koje ja predlažem. Zašto bi neko u Blacu glasao za nekoga koga predloži Aleksandar Vučić? Opet je ovo mešanje baba i žaba. Opozicija je progutala udicu, ne samo da je prihvatila nego i inicirala da se u istom danu održe izbori, doduše beogradski, a njemu je to bilo dovoljno da raspiše izbore u još 65 gradova i opština", smatra Milivojević.

S druge strane, marketinški stručnjak Nebojša Krstić kaže da se atmosfera da umesto glasanja idemo na referendum "za" i "protiv" Vučića stvorila prevashodno zahvaljujujći narativu opozicije i medija koji je podržavaju.

"Sve vreme su za temu imali Vučića, a drugoj strani je to došlo 'kao kec na deset'. Prihvatili su tu vrstu dijaloga i jedna je jedina tema - za i protiv Vučića. Ne postoji druga tema, sve koje se stidljivo pojavljuju su u iznudici. Ako ih i ima, ideja je da se sve vrati na temu Vučića i prema tome vrši vrsta segregacije čitave političke scene", smatra on.

Spasojević: Vučić kampanju učinio ličnijom

Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka smatra da je Vučić na ovaj način kampanju načinio ličnijom kao i da je ona zbog poruka koje pristižu od vlasti, ali i opozicije, dobila referendumski element u smislu da glasači treba da se odluče da li su za ili protiv njega. Sa druge strane sociolog Vladimir Vuletić navodi da je cilj opozicije da smeni SNS na čelu sa Vučićem kao i da je to jedina konkretna stvar koja ih je okupila, dok sa druge strane, Vučićevo obraćanje u Smederevu ocenjuje kao pokušaj SNS-a da motiviše birače da na ovim izborima izađu u što većem broju i tako joj obezbede sigurnu većinu u Parlamentu.

"Ovo nije prva Vučićeva izjava takve vrste. On je i uoči raspisivanja izbora govorio na takav način, ako ne baš i tim rečima. Ovo je sada način da se ojača stranka, da zalaganjem sopstvenog autoriteta Vučić obezbedi pobedu, ali i da SNS dođe u onu poziciju da dobije 50+1 glas, pa da SNS može sama da formira vladu. Ne žele da se stranka nađe u situaciji da uzima koalicione partnere, već da ih bira ukoliko to želi. Oni sada pokušavaju da se izbegne situacija u kojoj bi neko mogao da ucenjuje i uslovljava politiku Srbije u narednom periodu", smatra Vuletić.

Međutim, Spasojević podseća na činjenicu da je dosadašnja izborna prošlost pokazala da je Vučić popularniji od svoje stranke i njegovo aktivnije angažovanje pred izbore zapravo šalje poruku da Vučić kampanju želi da personalizuje.

"Cilj je da se glasači opredeljuju za i protiv Vučića, ali ne u odnosu na korektne programske pozicije. Linija personalizacije je ovde ključna. Birači se opredeljuju na osnovu onoga da li su za ili protiv Vučića, a ne na osnovu toga šta misle o Vučeviću, Ani Brnabić... To je neka vrsta kontinuiteta koji gledamo već duže vreme. Možda je sada samo malo veći intenzitet te personalizacije u poređenju sa prošlim izborima", smatra Spasojević.

Cilj je motivacija glasača

Komentarišući izjavu Vučića o tome kada kaže da ljudi treba da znaju da kada glasaju ne glasaju samo za listu poslanika, već i za svog predsednika, Vuletić kaže da je njegov cilj sada da motiviše glasače, ali dodaje da sve ovo daje izborima određenu referendumsku notu.

"Sa obe strane je situacija postavljena referendumski. Deluje mi da ljudi nisu preterano zainteresovani za ove izbore, a to je jednako problematično ne samo za opoziciju već i za vlast. Obe strane sada pokušavaju da dignu ljude i da koršćenjem te referendumske atmosfere motivišu birače da izađu da glasaju dža ili bu - za ili protiv Vučića", smatra Vuletić.

Spasojević ukazuje na činjenicu da je u decembru reč o parlamentarnim i lokalnim izborima, a ne o predsedničkim, pa on ovakvim izjavama pokušava da podigne ulog, i kako kaže, objasni svoje učešće u kampanji.

"Mi znamo da Ustav predsedniku ne daje neka posebna ovlašćenja i da stvari koje građani planiraju dobijaju zapravo od premijerke i Vlade. To nije slika koju Vučić hoće da projektuje. Takođe, on ne može da se kandiduje na narednim predsedničkim izborima, tako da su ovo, iz te perspektive, poslednji izbori u ovoj poziciji koju trenutno ima", kaže on.

"I u opoziciji jedan krug ljudi odlučuje o svemu"

Za Vuletića nije iznenađujuća činjenica da SNS i tokom ove kampanje Vučića gura u prvi plan, i pored ranije najave da će njegovo učešće biti ovog puta minimalno.

"Naravno da moć proističe iz partije. Naravno da je i Angela Merkel odlučivala o svemu i bez nje niste mogli ni jednu bitnu odluku da donesete. Suštinski je isto i kod nas. Pa vi i u opoziciji takođe jedan krug ljudi koji odlučuje o svemu. Ovi demokratski sistemi nisu oni o kojima razmišljamo kao da su iz antičkog doba. Moć leži u partiji, takav je sistem. Nema alternative", smatra Vuletić.

On smatra i da je Vučićeva uloga, po pitanju budućnosti SNS-a, ključna.

"On je ključna meta opozicije a i zato ga SNS ističe u prvi plan. Smatra se da ukoliko se obezglavi SNS, ukoliko Vučić izgubi poverenje građana, onda i cela arhitektura SNS-a pada", dodaje.

Opozicija se jedino slaže oko rušenja SNS-a

Sagovornici Euronews Srbija saglasni su oko toga da je cilj dela opozicije koji se ujedinio da vladajuću SNS skloni sa pozicije u kojoj se nalazi. Vuletić objašnjava da u ovom trenutku to jedini oko kojeg se oni zapravo i slažu.

"Kampanja je primarno negativna zato što je opozicija ujedinjena oko jednog cilja, dok sa druge strane nema tako mnogo zajedničkih tačaka oko kojih bi se sve te stranke složile. Tu je zaista reč o konglameratu levih stranaka. Teško da bi se one složile oko nekog dodatnog cilja. Jedan jedini cilj je srušiti Vučića a nakon toga ući u nekakvo takmičenje i borbu za preraspodelu moći koja je koncentrisana u vrhu SNS-a", kaže Vuletić.

Kako dodaje, opozicija se sada nalazi u riziku da pošto se udružila zajednički prima političke napade protivnika.

"Što se udružene opozicije tiče, oni sada preuzimaju rizik da ih suprotna strana gađa zajedno.  Vi onda kada se udružite preuzimate i dugovanja onih iz prošlosti i to je ono što vlast koristi. Naravno ima stranki gde dominiraju nova lica i politike. Kada bi išle samostalno one bi tu politiku afirmisale ali to ne bi bilo dovoljno da se ugrozi vlast. Mladi lideri su imali alternativno oko toga da li žele da afirmišu svoju politiku ili da se udružuju sa onima kojima je osnovni cilj da se sruši Vučić", rekao je.

Spasojević pak misli da kampanja ni kod vlasti, ali ni kod opozicije nije još uvek pokazala svoje pravo lice.

"Opozicija pokušava da se osloni na ono što su do sada radili. Desni blok insistira na spoljnopolitičkim pitanjima, BRIKS, pitanje KiM, dok deo Srbija protiv nasilja pokušava da se osloni na protestno nezadovoljstvo. Vidimo neku vrstu sinergije sa raznim incijtavama u civilnom društvu. Čini mi se da se kampanja nije zahuktala u punoj meri, tako da ćemo tek da vidimo pun sjaj kampanje, ali punu bedu ćemo videti dve - tri nedelje pred izbore. Tada će nam biti jasnije kako se kreće stanje u javnom mnjenju. Odnosno da li je došlo do neke značajnije promene i čemu mogu da se nadaju akteri", kaže on.

Upitan da li bi u slučaju da opozicija dobije većinu ne bi bila moguća kohabitacija poput one u slučaju Tadića i Koštunice, Spasojević kaže da ne može da zamisli nikavu saradnju vlasti i opozicije u ovom scenariju.

"To bi bila zaista neobična situacija, pre svega zato što SNS do sada nije susretao sa tim situacijama da mora da deli vlast. Mislim da bi bila vrlo napeta situacija da opozicija uzme samo Beograd, što je na neki način realno. Tako da ova situacija u kojoj bi opozicija uzela vlast na nacionalnom nivou bi bila zaista neobična i teško mogu da zamislim Vučića u situaciji kako je Milo Đukanović dve godine bio predsednik. Tako da ne bi me čudilo da onda dođe i do neke ostavke, ali mislim da to nije realan scenario, tako da možda i ne moramo previše da ga razmatramo", rekao je. (www.euronews.rs, TV Euronews Srbija, emisija “Euronews centar”, emisiju uređuje i vodi: Nemanja Milutinović, 15.11.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=WsGTOip-P3c

https://www.euronews.rs/srbija/politika/105084/predizborno-zahuktavanje-vlasti-i-opozicije-da-li-izbori-u-decembru-imaju-notu-referenduma/vest

Cvijetin Milivojević – Gradonačelnike bi trebalo da biraju građani, a ne da ih delegiraju stranke

Državotovorna koalicija, Dveri i Zavetnici, predstavila je svog kandidata za gradonačelnika Beograda - Ratka Ristića. Kako je rečeno na predstavljanju Ristić je patriota, dokazan stručnjak i profesionalac, koji je bio uvek sa narodom tamo gde se brane ugrožena osnovna ljudska prava i slobode, nema prljavu biografiju, a bori se jedinim oružjem – istinom. Lideri Dveri i Zavetnika rekli su da Ristić može da pomiri zavađene političke garniture u Beogradu i "razbije maglu u prestonici". Kakav rezultat bi na izborima u Beogradu mogao da ostvari Ristić pitali smo politikologa Cvijetina Milivojevića. (www.ktv.rs, KTV Zrenjanin, 10.11.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=uhudE3OCxro

Cvijetin Milivojević – Od koalicije SNS-SRS najviše će profitirati radikali

Predsednik Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj izjavio je da će SRS nastupiti sa SNS na beogradskim, opštinskim i gradskim izborima u unutrašnjosti Srbije. "Imao sam razgovore sa Aleksandrom Vučićem, Anom Brnabić i Darkom Glišićem i dogovorili smo se da SRS ide u koaliciju sa SNS na beogradskim izborima i na opštinskim i gradskim izborima u unutrašnjosti Srbije. Naši predstavnici će biti zastupljeni na kandidatskim listama i učestvovaćemo posle izbora u izvršnoj vlasti", rekao je Šešelj. On je objasnio da će Srpska radikalana stranka na republičkim i pokrajinskim izborima nastupiti samostalno, a na lokalnim sa naprednjacima, jer su im na tom nivou, kako je rekao, programi podudarni. Zajednički nastup radikala i naprednjaka na izborima prokomentarisao je politikolog Cvijetin Milivojević. (www.ktv.rs, KTV Zrenjanin, 3.11.2023)

https://m.youtube.com/watch?v=7ok0GjzKzmY&pp=ygUJI25hanZpxaFl

Зашто опозиција не „замрзне“ све предизборне активности због противзаконитог сукоба интереса „председника свих грађана Србије“ и имењака изборне листе СНС-а?

Жак Сегела (“Изборна вртоглавица“, Клио, 2009), човек који је радио изборне - махом председничке и покоју премијерску - кампање и за политичаре као што су Франсоа Митеран и Лионел Жоспен, Ехуд Барак, Александар Квашњевски, Јожеф Антал, Жељо Желев, Франц Враницки, али и Јанез Дрновшек и „лечио“ њихове предизборне дилеме, дакле, од Француске и Израела, преко Аустрије, до Пољске, Мађарске, Бугарске и Словеније, али и диљем планете – својим „пацијентима“ је „преписивао“ терапију са 10 обавезних „народних лекова“.

За први и десети лек препорука је да се, као аспирин, узимају и „без рецепта“, тј. и мимо неког специјалног изборног консалтинга.

Правило један: Гласа се за човека, а не за партију.

Јер, вели Сегела, јесте да тешко можете да будете изабрани без странке, али те страначке снаге могу и да остану по страни или, чак, тајне, јер једино се чује и громогласно одјекује глас шефа. Бирач има незадрживу потребу да – издигавши се одједном у својој изборној уобразиљи изнад свих осталих - материјализује своје снове и своја очекивања у само једној особи. И подсећа, да овај принцип траје од Александра Великог, Луја Четрнаестог и Наполеона до ере република.

А правило два каже: Гласа се за победника, а не за лузера.

Пошто се, закључује Сегела, чак и у демократији, власт најчешће губи, а много, много ређе добија. Као у оној , аутентично српској, анегдоти са Вуком Драшковићем и сељаком који му каже да ће гласати за њега – када овај буде на власти!

Можда управо ова Сегелина дијагноза даје један од одговора на питање зашто се садашњи Врховник Србије, формално демисионирани лидер најјаче владајуће странке и стварни узурпатор свих кључних државних институција, толико беспризорно гура и намеће и за партијски врх врхова једне једине странке, иако то он, по Уставу, као председник свих грађана, не би смео да буде!

У књигама „Духовна колаборација“, „Нулта 2020 тачка“ и „Вучје време“, већ сам се, делимично, бавио овим нонсенсом да човеку који се кандидовао (и два пута убедљиво побеђивао) на изборима за председника Републике који има осам, мање-више церемонијалних, овлашћења, када бива изабран на ту позицију, одједанпут та функција постане претесна као, за три броја мање, одело и онда, из „фундуса“ државних функција почиње да отима и друге одоре и униформе које не припадају њему, већ другим изабраним функционерима и намештеницима.

И у овој изборној кампањи, председник Републике који је, за шест година, 25 пута јавно орочавао своје повлачење са места председника највеће владајуће странке, па се 26. маја ове године, коначно и „деакумулирао“ – поново се анитуставно и противзаконито, односно партијски пристрасно понаша и делује, баш као и и све време откако је, 2017, први пут изабран за председника Републике.

Закон избору народних посланика, члан 59, каже: „Изборе расписује председник Републике".

И тим чином расписивања избора морало би и да се заврши било какво мешање председника Републике у процес избора посланика за српски парламент!

Осим што, наравно, као и било који други грађанин, и председник Републике има право да бира, али не и да буде биран, на пример, за народног посланика или одборника у некој од локалних скупштина. Јер, председник Републике – тако стоји у члану 1 Закона о председнику Републике – није ту да изражава некакво политичко, страначко или грађанско, не даје Боже, нејединство већ, напротив: „изражава државно јединство Републике Србије"!

Што је јасно свакоме ко уме да прочита 30 слова, дакле, свима осим оних који су намештени управо да бране тај Устав – нашим слепим и босоногим „сестрама кармелићанкама“ из Уставног суда...

Члан 67 Закона о избору народних посланика допушта да „назив коалиције или групе грађана може да садржи име и презиме физичког лица или назив правног лица ако се оно с тим сагласи у писменој форми“, али председник Републике, према члану 115 Устава Републике Србије, не може да „обавља другу јавну функцију или професионалну делатност", па ако се изборна листа на предстојећим (парламентарним и локалним) изборима на којима се он не кандидује, ипак назове његовим именом, то је, у најмању руку, превара грађана који мисле да је председник Републике, истовремено, и кандидат за народног посланика, одборника или, након окончаних избора, за премијера, министра, градоначелника или председника свих општина на којима листа с његовим именом победи!?

Следећи легалан „контакт" председника Републике са изборним процесом јесте тренутак када он, пошто га нека изборна листа убеди да има већину за предлагање мандатара, повери мандат за састав владе тој изборној листи! И, то је то!

Пратећи слово Устава, Закон о председнику Републике, у члану 9, прописује да председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност и да је „дужан да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција“.

Први акт коме би, даље, у овој изборној кампањи, морао да се „повинује“ јесте Закон о спречавању корупције. Ево неких симптоматичних чланова овог закона који уређују „сукоб интереса“, односно „основна правила о обављању јавне функције“.

Члан 40 каже да је „јавни функционер дужан да јавни интерес не подреди приватном“, али и да „не сме бити зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функцију зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице“ (читај: за странку чији је члан а, дефакто, још увек и предводник). Такође, „забрањено (му је) да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом (читај: СНС-у!) или наношења штете другом (читај: опозиционим странкама и изборним листама које учествују на изборима!), информације до којих дође на јавној функцији, ако нису доступне јавности“.

Хајде да видимо шта значи појам „сукоб интереса“. То је (члан 41 истог закона) „ситуација у којој јавни функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције“. Док је „приватни интерес било каква корист или погодност за јавног функционера или повезано лице (читај: политичку странку чији је председник Републике члан и чија изборна листа носи име „Александар Вучић – Србија не сме да стане“).

У члану 42 пише да је „јавни функционер (председник Републике) дужан да, приликом ступања на дужност и током вршења јавне функције, без одлагања, а најкасније у року од пет дана, писмено обавести непосредно претпостављеног и Агенцију о сумњи у постојање сукоба интереса или о сукобу интереса који он или са њим повезано лице (читај: СНС!) има“. Истовремено, обавеза је јавног функционера (Александра Вучића) „да прекине поступање у предмету (читај: изборна кампања његове странке у којој не само да учествује него је и предводи!) у којем постоји сумња у сукоб интереса“.

Следеће поглавље овог закона говори о „неспојивости послова са вршењем јавне функције“, где, рецимо, у члану 45 стоји да, ако се обављањем другог посла у време обављања јавне функције (читај: агитовање за једну изборну листу, иако би као председник Републике морао да буде непристрасан!), „угрожава непристрасно вршење јавне функције, Агенција за спречавање корупције доноси одлуку којом одређуе рок у којем је јавни функционер дужан да престане са обављањем тог посла, односно делатности“.

Председник Републике би, додуше, према члану 46, као јавни функционер могао, изузетно, да се бави „научноистраживачким радом, наставном, културно-уметничком, хуманитарном и спортском делатношћу, ако тиме не угрожава непристрасно вршење и углед јавне функције“, али учествовање председника свих грађана Србије у агитпропу једне политичке странке, сложили би се, надам се, и уставокршитељи из Уставног суда – није исто као да, на пример, председник Републике као будући школовани тренер, тренира неки кошаркашки клуб!

Члан 47 је недвосмилено изричит да јавни функционер „не сме да саветује правна и физичка лица (читај: СНС и изборну листу „Александар Вучић – Србија не сме да стане"!) о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази, осим ако је на то обавезан“.

И, сада, на први поглед рекло би се, „бинго“ за све оне „уставобраниоце“ који мојој маленкости и свима нама, наводним правним лаицима, избија аргументе апропо немогућности учешћа председника свих грађана у међустраначкој „борби на живот и смрт“ у дресу само једне од политичких партија...

У члану 50 („чланство и функција у политичком субјекту“), наиме, пише да „јавни функционер може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у њиховим активностима“, али у наставку овог става има и једно „али“ које тој „школи мишљења“ срећу квари: „... ако то не угрожава вршење јавне функције (питај: а да ли учешће у изборној кампањи партијске листе коју лично предводи угрожава његову функцију непристрасности према свим грађанима и да ли се тако одражава државно јединство?) и ако то није законом забрањено“!?

И даље, у следећем ставу, јасно као дан, пише: „Јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење јавних ресурса у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима, односно да бојкотују изборе, као и коришћење јавних ресурса за друге видове политичких активности, као што су рад са бирачима и чланством, организовање и одржавање скупова и промоција, израда и подела рекламног материјала, брошура, лифлета и публикација, политичко оглашавање, истраживање јавног мњења, медијске, маркетиншке и консултантске услуге и спровођење обука за страначке активности“.

Па, онда: „Јавни функционер не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера, за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење тих јавних скупова и сусрета за јавно представљање учесника у изборима и њихових изборних програма, позивање бирача да за њих гласају на одређеним изборима, односно да бојкотују изборе.“

А све то је, више него еклатантан, доказ сукоба интереса јавног функционера, председника Републике Србије Александра Вучића и имењака, називника, носиоца и предводника изборне листе „Александар Вучић – Србија не сме да стане“ која се такмичи на локалним и парламентарним изборима, а на којима „председник свих грађана Србије“ не може да се кандидује?!

Међу осталим правилима цитираног Жака Сегеле има и оно да гласач „гласа за себе, а не за кандидата“, као и „за спектакл, а не за баналност“, „за истинито, а не за лажно“, „за будућност, а на за прошлост“, „за идеју, а не за идеологију“, за „вредност, а не за функцију“, али и „за активно, а не за пасивно“.

Па, зато ако је већ илузорно очекивати да, у конкретном случају, Агенција за спречавање корупције, по службеној дужности, што јој је, иначе, законска обавеза, „покрене поступак одлучивања о постојању сукоба интереса“, право је питање зашто се, макар, остали учесници у изборној кампањи не понашају „активно, а не пасивно“ и иницирају одмах такав поступак са озбиљним „кецом у рукаву“ ако Агенција прибегне ћутању и нечињењу – да опозиционе листе промптно обуставе све изборне радње и „замрзну“ своју предизборну кампању? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 9.11.2023)

Прави угао: Цвијетин Миливојевић - 6.11.2023.

Гост: Цвијетин Миливојевић, политиколог

(www.rtv.rs, Радио-телевизија Војводине, емисија „Прави угао“, ауторка и водитељка Љубица Гојгић, 6.11.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=s1DgmC2CRfg

Cvijetin Milivojević: "Srbija ne sme da stane" je Vučićev odgovor liderima protesta!

 

Cvijetin Milivojević: "Srbija ne sme da stane" je Vučićev odgovor liderima protesta!

Emisija „Bez pardona“

Bez Cenzure - Zvanični kanal, #BezUstrucavanja (www.ktv.rs, KTV Zrenjanin, emisija „Bez pardona“, voditelj Danilo Vidaković, 3.11.2023)

https://www.youtube.com/watch?v=fdkvxtzLSvc

Cvijetin Milivojević: Od koalicije SNS - SRS najviše će profitirati radikali

Predsednik Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj izjavio je da će SRS nastupiti sa SNS na beogradskim, opštinskim i gradskim izborima u unutrašnjosti Srbije. "Imao sam razgovore sa Aleksandrom Vučićem, Anom Brnabić i Darkom Glišićem i dogovorili smo se da SRS ide u koaliciju sa SNS na beogradskim izborima i na opštinskim i gradskim izborima u unutrašnjosti Srbije. Naši predstavnici će biti zastupljeni na kandidatskim listama i učestvovaćemo posle izbora u izvršnoj vlasti", rekao je Šešelj. On je objasnio da će Srpska radikalana stranka na republičkim i pokrajinskim izborima nastupiti samostalno, a na lokalnim sa naprednjacima, jer su im na tom nivou, kako je rekao, programi podudarni.

Zajednički nastup radikala i naprednjaka na izborima prokomentarisao je politikolog Cvijetin Milivojević. (KTV Zrenjanin, 3.11.2023)

https://www.google.com/search?q=KTV+od+koalicije+SNS+i+SRS&sca_esv=579729357&source=hp&ei=1JRIZcSzIIzDi-gP0aqMsAk&iflsig=AO6bgOgAAAAAZUii5I5q53e_pcjPEtiJ2lUQtRkZbY8U&ved=0ahUKEwjE7d-H7K6CAxWM4QIHHVEVA5YQ4dUDCAo&uact=5&oq=KTV+od+koalicije+SNS+i+SRS&gs_lp=Egdnd3Mtd2l6IhpLVFYgb2Qga29hbGljaWplIFNOUyBpIFNSUzIFEAAYogQyBRAAGKIEMgUQABiiBEi-ngFQ8D1Y-40BcAR4AJABAJgBxwGgAbggqgEEMi4yN7gBA8gBAPgBAagCAMICCxAAGIAEGLEDGIMBwgILEC4YigUYsQMYgwHCAgsQLhiABBixAxiDAcICCBAAGIAEGLEDwgINEC4YigUYxwEY0QMYQ8ICBRAAGIAEwgILEC4YgAQYxwEYrwHCAgcQABgTGIAEwgIHEAAYDRiABMICBxAuGA0YgATCAgYQABgWGB7CAggQABgWGB4YCsICBxAhGKABGArCAgQQIRgVwgIFECEYoAE&sclient=gws-wiz#

Да ли ће др Владимир Орлић (попут др Небојше Стефановића, мр Маје Гојковић и Ивице Дачића) расписати локалне изборе на Косову и Метохији и зашто није и неће, и од кога се плаши да то учини?

Председник Народне скупштине Републике Србије расписује изборе за одборнике у року од два месеца од ступања на снагу одлуке о распуштању скупштине јединице локалне самоуправе – каже члан 86 Закона о локалној самоуправи.

Председник Народне скупштине је дужан да одлуку о расписивању нових избора за скупштину јединице локалне самоуправе донесе у року од месец дана, од дана кад је требало спровести изборе, односно конституисати скупштину јединице локалне самоуправе – пише у члану 87 истога закона.

Закон о територијалној организацији Републике Србије (члан 15), пак, вели да ће „председник Народне скупштине расписати изборе за одборнике скупштине нове општине у року од шест месеци од дана ступања на снагу закона којим је нова општина основана“. А да подсетимо, међу тим новим, а сада већ старим, косовскометохијским општинама је и шест оних јужно од Ибра, са српском већином: Грачаница, Партеш, Клокот, Ранилуг, Штрпце, Ново Брдо...

Последње локалне изборе на Косову и Метохији, по Уставу и законима Србије, за Ђурђевдан 2012. године расписала је тадашња председница српског парламента др Славица Ђукић Дејановић, уз нагласак да ће „у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, Влада Србије, у сарадњи са УНМИК-ом, предузети све неопходне радње у вези са изборима на територији Косова". Али, под притиском Немачке, пре свега, влада Тадић – Дачек, одустала је од тих избора, али су они, противно диктату из Београда, ипак одржани у Звечану и Зубином Потоку, где је истицао мандат локалним властима. Међутим, резултате тих избора који су одржани по законима Србије -  сада већ нова Влада (Дачек – Вучек) Србије није признала?!

Закон о локалној самоуправи Србије, иначе, прописује да „од дана расписивања избора до дана одржавања избора не може протећи мање од 45, ни више од 60 дана“.

Од дана када је данашња министарка просвете расписала те локалне изборе на КиМ, прошло је не максималних законских 60 дана, него чак 140 месеци или више од 11,5 година или, ако вам је лакше, 4.300 дана!?

Толико дуго су, наиме, државне институције Републике Србије, од председника парламента (др Небојша Стефановић, мр Маја Гојковић, Ивица Дачић, др Владимир Орлић), преко Владе до Уставног суда (дакле, све три гране власти: законодавна, извршна и судска), у перманентном процесу кршења Закона о територијалној организацији, Закона о локалним изборима и Закона о локалној самоуправи Србије.

О кршењу Устава Републике Србије да подробније и не зборим.

Тек, само да подсетим да у Уставу Србије, донетом на референдуму, 2006. године, дакле, годину и по пре самопроглашене независности Косова, већ у преамбули пише: „... полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима...“

Устав даље прописује у члану 8 (територија и граница) да је „територија Републике Србије  јединствена и недељива“, а „граница неповредива и мења се по поступку предвиђеном за промену Устава“.

Такође, у члану 182, осим да „Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија“, пише и то да ће се „суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохија уредити посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава“.

Што се, у ових 17 година од доношења новог Устава Србије, вољом бивших и садашњих српских власти, није догодило.

Чак напротив ! Не само да Статут АП Косова и Метохија (за разлику од Статута АП Војводина) није донет, не да од 2012. није било расписивања нових избора, већ је Влада Дачек - Вучек, дапаче, у рујну 2013, распустила, и до тада постојеће, сазиве локалних (српских) скупштина на Космету!

Пошто је, претходно, у априлу те године, двојац Дачек  – Вучек потписао тзв. Први (бриселски) споразум о принципима који регулишу нормализацију односа  (то је онај текст у коме се ни на једном месту, у 15 тачака, не помиње Србија!), а у коме, у тачки 11, црно на бело стоји да ће „општински избори у северним општинама бити организовани 2013. године, уз посредовање ОЕБС-а, у складу са косовским законом и међународним стандардима“.

Влада Србије је, наиме, на својој седници одржаној 10. септембра 2013, донела одлуку о распуштању четири скупштине општина на северу Косова, Косовска Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток, али истовремено формирала и „Управљачки тим за успостављање Заједнице српских општина“.

Шта је остало од српске локалне самоуправе на северу Космета, сведочимо протеклих годину дана, а целу деценију сведоци смо и међународне спрдње са фиктивном „ЗСО“ која је, после најновије посете Урсуле фон дер Лајен, и формално промовисана као монета за поткусуривање, односно утешна награда Врховниковом режиму за „дефакто признање“ независности Косова.

Својевремено се, 2013, само (тада још Коштуничина) Демократска странка Србије гласно супроставила одржавању локалних избора на КиМ „по законима Републике Косово“. Данас, мање-више, сви, па нажалост и твз. национална окупљања и остале опозиционе државотворне колоне, громогласно ћуте или, у свеопштем националном духоклонућу, само шапатом негодују, поводом нерасписивања локалних избора на 15 одсто територије Србије која се зове Аутономна покрајина Косово и Метохија.

Уместо да, макар из тог разлога – зато што актуелни режим, неспровођењем изборних закона Републике Србије на целој њеној, уставно недељивој, територији, шаље сигнал фон дер Лајеновој и сличнима да нам је важнији „голуб на грани“ звани ЕУ, од Косова и Метохије – позову грађане на бојкот локалних избора који ће се, 17. децембра, одржати у више од 60 градова и општина, али само у „ужој Србији“.

Приликом ступања на дужност, председник Републике, пред Народном скупштином положио је заклетву (Устав, члан 114) која гласи: "Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности."

Међутим, очигледно је да је, у овом тренутку, Врховник Србије и васцелог српства, иако заклет на Уставу Србије, па још, драговољно, и на Мирослављевом јеванђељу, више одан (или, можда, подређен?) „Светом бриселском споразуму“!

Шта нам је чинити?

Кад је српска војска стигла до Егејског мора, а Пашић изговорио ону чувену реченицу „спаса нам нема, пропасти нећемо“, он то, наводно, није рекао без основа, јер му је цар Николај обећао да ће све учинити да помогне Србима.

Својевремено сам,као млад новинар, баш у време Милошевићевог покушаја укидања неких атрибута државности Социјалистичке аутономне покрајине Косово (беше то још увек СФРЈ, додуше на издисају) и почетка формирања паралелних албанских институција на Космету, уздуж и попреко прешпартао „нашу јужну покрајину“.

Већина Албанаца је, током 1990. и 1991, напустила институције Србије и, тада постојеће, СФРЈ, албански делегати једностраначке комунистичке Скупштине Косова усвојили су и „Качанички устав“ самозване „Републике Косово“, 1991. организовали и паралелне изборе и референдуме, прогласили у оквиру тадашње СФРЈ своју републику коју нико у тадашњој Југославији и свету није признавао.

Али, Албанцима то није сметало – признавали су их они сами. 

У више наврата боравио сам тамо и средином деведесетих када је „паралелна албанска држава“ већ увелико, мирно и без превеликих трвења, кохабитирала са легалним институцијама државе Србије на КиМ.

Индоктринација за „националну ствар“, албански национализам и косовски сепаратизам је била масовна и савршено организована. Била је то форма пасивног отпора властима и институцијама Србије, у којој су косовски Албанци бојкотовали свако учешће у политичком и друштвеном животу Србије.

Дакле, Албанци су на КиМ, деведесетих година прошлог века, живели свој паралелни живот, имали свој паралелни свет, организовали своје паралелне образовне, здравствене, културне, спортске и друштвене институције, имали своју паралелну државу у живој држави Србији, имали своје паралелне безбедносне структуре и медије, њихова паралелна држава убирала је порез од сваког Албанца, на Косову, али и расејању.

Од државе Србије чији су грађани и држављани званично били, Албанци су узимали само оно што им је одговорало, а оно што није „пристајало“ њиховој „националној борби“, они су бојкотовали. Њихови тадашњи политички лидери признали су да је идеја „паралелног система“ и формирање слике о Албанцима као колективној „жртви великосрпске политике“ имала за циљ „да се освоје симпатије Запада“.

Не знам хоће ли и наредном конститутивном седницом будућег сазива српског парламента, као најстарији посланик, председавати професор Владета Јанковић, али ако буде, ево му бесплатне идеје како да, не каже, него учини „и спаси себи душу“: нека, уместо неког новог говора за историју, у том дану председавања, распише локалне изборе, макар у већински српским, општинама на Косову и Метохији. Па, да видимо ко би смео да поништи једну такву одлуку! (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)