Insajder debata: Možda su bojkotom građani zbunjeni u Beogradu, u ostatku Srbije nije takav slučaj

Ova kampanja za izbore lokalnih organa vlasti je bila sve, a najmanje kampanja za lokalne izbore, jer su u njoj visoka politika, nacionalna pitanja i država preuzele primat nad lokalnim temama – saglasni su sagovornici Insajder debate u analizi kampanje i aktivnosti njenih učesnika.

"U Nišu ima najviše prostora da opozicija nešto napravi, u Novom Sadu takođe, ali ostaje pitanje kolika će biti izlaznost jer je deo ljudi prezasićen izborima, razočaran podelama u okviru opozicije i bojkotom koji negde nije bojkot, a negde jeste. Specifičnost Novog Sada je u tome što ima ujedinjenu opoziciju sa najvećim brojem stranaka, a lakše je bilo ujediniti se u Nišu nego u Novom Sadu gde su te razlike među partijama mnogo više izražene“, ocenjuje Vladimir Pejić, direktor agencije Faktor plus.

S druge strane, Bojan Klačar iz CESID-a navodi i da bi izlaznost 2. juna bila niža nego u decembru i da nije došlo do podele opozicije.

"Mi smo radili istraživanje koje je pokazalo da taj ogroman zamajac iz decembra jeste oslabio. U decembru je izašlo skoro 940.000 ljudi na izbore u Beogradu, to je skoro 80 posto, što je među ’top 3’ izlaznosti u Beogradu. Takođe, kampanja bojkota će napraviti neki efekat, dovešće prosto do pada u izlaznosti, posebno što se u toj kampanji nalazi i Nova DSS koja će sa sobom povući jedan deo desno rojentisanih birača“, kaže izvršni direktor CESIDa.

"Opozicija nije nametnula ni jednu lokalnu temu, ništa sa čime može da ’targetira’ Niš, Novi Sad tu i tamo, ali Beograd – ništa. Asolutno ništa. Oni su ušli u jednu vrstu retoričke zamke koje je nabacio Šapić, kao i onoga hoće li mrtav Tito biti išutiran iz Kuće cveća u Kumrovec. I niko nije pitao – ljudi moji, pa svaki strani turista koji dođe u Beograd prvo ide da vidi Kuću cveća, koliko iz toga nama novca dolazi?“, navodi politikolog Cvijetin Milivojević kao jedan od primera. Kao propust opozicije vidi i propuštanje da se poentira i na temi decentralizacije.

"Šta fali Nišu? Zašto nešto od svega planiranog za širenje EXPO nije otišlo u Niš? Nije Beograd Srbija, to je bila tema za opoziciju, prilika koju su propustili“, kaže Milivojević.

Vladimir Pejić iz agencije "Faktor plus“ navodi da je propuštena prilika i da se u opozicionim redovima postigne konsenzus o tome kakvi bi trebalo da budu lokalni izbori, a ne da se pravi "besmislena referendumska atmosfera“.

"Ja nisam ni pristalica lokalnih šerifa. Ljudi koji poznaju problematiku lokalnih sredina, ali mi smo i godinama unazad imali lokalne šerife od kojih je svaki bio ’neki mali Vučić’. Suština je da oni koji su loše radili za to nikada nisu podneli odgovornost. Visok stepen autokratije i mini-autokratskog društva, s jedne strane, a s druge pojedini pod zaštitom određene partije. A trebalo bi da se ponašaju po zakonu, a ako su ga kršili da odgovaraju“, kaže Pejić.

"Stavljanje državnih pitanja u fokus kampanje ima opravdanje i teorijski i praktično, ali bi bilo dobro da je razlika vidljiva između nacionalnih i lokalnih tema“, ocenio je izvršni direktor CESID-a Bojan Klačar. Međutim, kao neku vrstu opravdanja on navodi i činjenicu da su ovo "tek drugi lokalni izbori u poslednjih 34 godine koji su odvojeni od nacionalnih izbora“.

"Odluka SNS da lista nosi ime Aleksandra Vučića je sa taktičke strane korisna po tu partiju, ali prema onome što CESID vidi (radom na terenu i istraživanjima) – izvan Beograda postoji značajnija lokalna dinamika nego u Beogradu, na primer – na lokalnom nivou veoma retko postoji tema bojkota ili debata da li izaći ili ne“, navodi Klačar.

Suština je u nameri vlasti da nikada ne razdvoji lokalne izbore od predsedničkih ili parlamentarnih, kaže Cvijetin Milivojević, naglašavajući koliko je ta praksa drugačija od onoga što je praksa u okruženju, ali i većini evropskih zemalja.

"To je pokušaj da vam zagade ono što je praznik demokratije – da birate čoveka koga znate, od koga očekujete da reši vaš problem, čoveka koga viđate u vašoj lokalnoj zajednici, a ne fiktivne gradonačelnike“, smatra Milivojević podsećajući da je u više od 80 opština izborna lista takva kao da je Vučić kandidat za sva gradonačelnička mesta ili mesta za odbornika.

Ovi izbori neće definisati novog lidera opozicije, smatra Klačar.

"Opozicija će dobiti novog političkog aktera to je Savo Manojlović, koji će i prema istraživanjima i kvotama u kladionicama, na izborima će, izvesno, napraviti jedan pristojan rezultat. Neće biti novog lidera, ali će opozicija biti profilisana u tri bloka posle izbora – oni koji su učestvovali u bojkotu, oni okupljeni oko grupacije ’Biramo borbu’ i Savo Manojlović, plus Nova DSS kao stranka desnog centra. Ukoliko ’Biramo borbu’ napravi lošiji rezultat, neka vrsta pobednika u tom slučaju će se videti u SSP-u i onima koji su bojkotovali“, procenjuje on.

Sagovornici debate izlaz vide u promeni izbornog sistema, ako do toga, kako kažu, ikada dođe. (Izvor: Insajder, www.insajder.net, TV Insajder, „Insajder debata“, voditeljka Suzana Trninić, 30.5.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=R8hzyy5kd6g&pp=ygVmSW5zYWpkZXIgZGViYXRhOiBNb8W-ZGEgc3UgYm9qa290b20gZ3JhxJFhbmkgemJ1bmplbmkgdSBCZW9ncmFkdSwgdSBvc3RhdGt1IFNyYmlqZSBuaWplIHRha2F2IHNsdcSNYWog

Како су Србија и Хрватска „извршиле агресију“ на Србе и Хрвате у БиХ

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Дакле, биће да је, међу онима који су се упуштали у пројекцију исхода и последица гласања у Генералној скупштини Организације Уједињених нација (ОУН), најбољи прогнозер био управо онај што је и најстручнији за питања холокауста и геноцида, директор Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф који је, много пре „Пирове победе“ предлагача, коспонзора, али и противника ове иницијативе, оценио да су „УН најгоре место за гласање о резолуцији о Сребреници јер је реч о политичком гласању, а не историјској анализи.“

После гласања са чудним правилима за једно тако осетљиво питање („за“ је могла да се изјасни и само једна једина од 193 чланица УН, а да сви остали буду уздржани, па да резултат опет буде тумачен као „резолуција је усвојена“), дефинитивно је покопан аксиом да се у Сребреници и само и једино у Сребреници, на васцелој кугли земаљској, догодио злочин геноцида и да нити један други погром у 20. веку, па чак ни онај у коме је Немачка у Другом светског рату проузроковала смрт 27 милиона људи, није заслужио да, бар са историјском доцњом, буде квалификован као геноцид. Осим сребреничког масовног злочина, не рачунајући Туце и Хуте у Руанди, геноцидом је оквалификован још једино турски погром над Јерменима, поткрај Првог светског рата.

Ах, да: аксиом је претпостављена „истина“ која се нема шта доказивати. Дефиниција му потиче из традиционалне логике и означава – пропозицију која се не доказује и нема потребе да се било чиме поткрепљује, већ се за њу, без провере, сматра да је тачна, а „истинитост“ аксиома се подразумева и служи као почетна тачка за сваку даљу дедукцију и инференцију.

.   .   .

Кад смо већ код геноцида као једне од могућих последица претходне агресије или бомбардовања суверених земаља, Амбасада Народне Републике Кине у Руској Федерацији је, у фебруару 2022, упозорила да „никада не сме да се заборави ко представља праву претњу миру у свету“.

Следи списак држава (у којима живи трећина човечанства) које су, од окончања Другог светског рата до данас, бомбардовале Сједињене Америчке Државе: Кина и Кореја (Корејски рат, 1950-1953), Гватемала (1954), Индонезија (1958), Куба (1959-1961), Гватемала (1960), Конго (1964), Лаос (1964-1973), Вијетнам (1961-1973), Камбоџа (1969-1970), Гватемала (1967-1969), Гренада (1983), Либан (1983. и 1884, бомбардовање територија Либана и Сирије), Либија (1986), Ел Салвадор (1980), Никарагва (1980), Иран (1987), Панама (1989), Ирак (1991, Заливски рат), Кувајт (1991), Сомалија (1993), Босна и Херцеговина (Република Српска 1994-1995), Судан (1998), Авганистан (1998), СР Југославија (Србија, 1999; бомбардована и зграда амбасаде Кине у Београду), Јемен (2002), Ирак (1991-2003. године, заједно америчке и британске трупе), Авганистан (2001-2015), Ирак (2003-2015), Пакистан (2017-2015), Сомалија (2007-2008, те 2011), Јемен (2009. и 2011), Либија (2011. и 2015), Сирија (2014-2015)…

Од 248 оружана конфликта у 153 региона широм света, у периоду од 1945. до 2001. године, укупно 201 или 81 одсто, иницирале су САД – саопштило је тада кинеско велепосланство у Москви.

Подсећања ради, међународно право, још од Нирнбершког процеса, препознаје „злочин против мира“. Члан 6. Статута Међународног војног трибунала у Нирнбергу дефинисао га је као „планирање, припремање, започињање или вођење агресорског рата или рата којим се крше међународни уговори, споразуми или гарантије, или учествовање у неком заједничком плану или завери за извршење ма ког од горе наведених дела“.

УН су, Резолуцијом Генералне скупштине 3314 из 1974. године, побројале више могућих примера „злочина против мира“. Рецимо: „инвазија или напад оружаних снага једне државе на територију друге државе или свака војна окупација, макар и привремена (као у случају насилног уласка трупа НАТО на територију Косова и Метохије, у јуну 1999, прим.Ц.М), која произађе из такве инвазије или напада, или анексија територије или дела територије друге државе употребом силе“. Па: „бомбардовање територије неке државе од стране оружаних снага друге државе...“; „радња једне државе која своју територију стави на располагање другој држави да би је ова искористила за извршење акта агресије против треће државе“ (што су чиниле поједине земље НАТО-а у време агресије на СРЈ, 1999) итд.

.   .   .

Онај  народ који је једнострано прогласио своју државну независност у административним (унутрашњим) републичким границама и употребио силу да је оствари, крив је за грађански рат на просторима бивше СФРЈ – сведочио је, пред Спољнополитичким одбором Представничког дома америчког Конгреса (12. јануара 1995), амерички државни секретар из доба окончања „Хладног рата“ Џејмс Бејкер, означивши успут, као починиоце те повреде међународног права која је узроковала рат у бившој СФРЈ, ни мање ни више, него – Словенију и Хрватску.

У једном интервју који је дао 2023. године, Џејмс Бејкер је подсетио и да су све тадашње европске државе, па и СФРЈ, „потписале Хелсиншке споразуме, у којима пише да границе не могу да се мењају, осим кроз преговоре“, због чега је, у то време, и председник Џорш Буш (старији), тада више пута поновио да „САД неће подржати сецесију и да не желе унилатералне потезе“.

 

После Буша, и Европски парламент је био недвосмислен: 9. јула 1991. усвојио је Резолуцију о неподржавању једностраних аката сецесије.

Бејкер је објаснио позицију САД у време распада СФРЈ, те 1991: „Моје сећање је овакво: Америка је управо била завршила преговоре о мирољубивом крају Хладног рата. Имали смо уједињену Немачку, а то нико није очекивао да ће се догодити, уједињену у миру и слободи, и као члана НАТО, и средили смо ствари са ничим изазваном агресијом Садама Хусеина на Кувајт. Тако да, Сједињене Државе су имале много тога на уму у то време, а Европљанима је било потребно лидерство, био им је потребан лидер у решавању проблема на територији бивше Југославије. САД су драге воље обезбедиле Европи лидерство које су тражили, они су то прихватили, али никад нису били потпуно уједињени око тога. Сви су се повукли са својих првобитних позиција. Британци и Французи су подржавали Србију, Немачка је подржавала Хрватску…“

Међутим, Немачка (опет) и Ватикан, 23. децембра 1991, признају независност Хрватске и Словеније, иако је била донета Декларације Европске заједнице (ЕЗ; претеча данашње ЕУ) која је говорила, додуше, о могућем признању, али тек почетком наредне године, и то, „након што се претходно испуне неопходни услови“…

Дакле, Немачка.

Бугарска је признала БиХ као независну државу још у јануару 1992, дакле, чак месец и по пре него што је уопште и одржан, макар и крњи, референдум о независности који ће се десити тек 1. марта!? Почетком фебруара признање БиХ стигло је и из Турске, 7. априла учинила је то, управо тог дана и сама, од Запада нетом „призната“, Хрватска, сутрадан су то „одрадиле“ и Француска, Аустрија и САД.

Али, барем према подацима са сајта Министарства иностраних послова БиХ, прва земља ЕЗ која је, 6. априла 1992 (симболике ради, на датум када је Хитлерова Немачка, без објаве рата, извршила агресију на Краљевину Југославију, бомбардујући Београд који је био проглашен за „отворени град“), као следећи корак у растурању СФРЈ, признала БХ-независност била је, погађате – тек уједињена Немачка!?

Сувише случајности на малом простору.

.   .   .

Бошњачки члан Председништва БиХ  и хиперангажовани лобиста за Резолуцију Денис Бећировић израчунао је то овако: „Боснa и Херцеговинa je победила и ту победу немогуће je оспорити – 84 гласа за истину и БиХ и само 19 гласова за негаторе геноцида у Сребреници!“

Други лобиста за Резолуцију, Хрват и Србин по пореклу, а бошњачким гласовима изабрани, хрватски представник (носилац ратног ордена „Златни љиљан“) у Председништву БиХ Жељко Комшић имао је сличну рачуницу у вези с резолуцијом о „сребреничкој књизи мртвих“ и тезу о „победи грађанске БиХ“.

Математика овдашњег „врховног команданта мира, стабилости и сарадње на Западном Балкану“ је егзактнија, али и доста компликованија: Од 193 чланица ОУН, „само“ 84 је притиснуло дугме „за“ Резолуцију, а „чак“ 109 земаља то није учинило, пошто се у оне „против“ не рачунају само оне државе које су заиста биле против (њих 19), већ и уздржане (њих 69) и оне које нису гласале (19) и две које нису имале право гласа. Даље, иако је свих 57 чланица Организације исламских земаља, на претходном самиту, подржало резолуцију, на крају, 10 њих (од укупно 22 које су, истовремено, и чланице Арапске лиге) биле су „уздржане“. Па, земље које нису гласале „за“ обухватају више од две трећине светске популације, итд, итд…

Један од најутицајнијих сарајевских новинара Сенад Хаџифејзовић (иначе, мој колега из култне редакције Омладинског програма Радио Сарајева, из средине осамдесетих година прошлог века), узбуркао је духове унутар бошњачке политичке елите, критикујући, због коначног резултата гласања, свеукупни ефекат мисије амбасадора БиХ при УН Златка Лагумџије, као и твораца и коспонзора Резолуције о Сребреници.

Хаџифејзовић их је упитао – какав вам је то успех: „... 84 гласа за резолуцију је мало. Мало је то гласова за велики, највећи злочин, геноцид. Деветнаест гласова против је много, 68 држава суздржано, то је превише, 21 држава није гласала, такође, превише. Од 193 земље 109 није било „за“ резолуцију, 84 јесте. И какав је то успех? Геноцид у Сребреници, као и у Руанди, тражи консензус, један глас читавога света. И чиме себе хвали Лагумџија? Чак ни велика Америка, Канада, Аустралија, чак ни читава ЕУ, чак ни читава Организација исламских земаља нису успеле да скупе више од 84 гласа, а Лагумџија се хвали да је то он. Чак 38 коспонзора и то најважнијих, најснажнијих држава једва је успело да излобира, убеди и то месецима још само додатних 46 земаља, а он се хвали“, поручио је Хаџифејзовић.

А на страну – додајем ја - то што су и Лагумџија, и министар дипломатије БиХ Конаковић, и Бећировић и Комшић, деловали противзаконито и противуставно, дакле, без мандата Председништва БиХ које је једино власно да доноси овако стратешке одлуке које се тичу не само заједничке БХ-дипломатије него имају и директне реперкусије на унутрашњополитичке односе три конститутивна народа у БиХ.

.   .   .

Чија је уопште победа, па била она и Пирова, у вези са „Резолуцијом о Међународном дану комеморације и сећања на геноцид у Сребреници“?

Међународни суд правде у Хагу је, 2007, по тужби политичког Сарајева (представници Срба као једног од три конститутивна народа у БиХ су, иначе, били против такве тужбе), пресудио да „Србија (и Црна Гора) није одговорна за геноцид у Сребреницу, али је одговорна зато што га није спречила“.

Деценију касније, Жалбено веће оног другог Хашког трибунала (ад хок суд за бившу Југославију, кога контролишу САД) je потврдило да је „Хрватска, односно њено тадашње руководство, починило агресију на БиХ, да је постојао међународни оружани сукоб у БиХ и стање окупације, да је постојао хрватски удружени злочиначки подухват, с циљем етничког чишћења делова БиХ“.

Замислите како ли се могу осећати Срби или Хрвати, као припадници два од укупно три конститутивна народа у БиХ, када им, без пардона, неко импутира да су део „агресорског (геноцидног) народа“ или да су њихови сународници из Србије и Хрватске извршили агресију на независну БиХ, односно - да овај стереотип, а умногоме и аксиом уврежен у западном делу међународне заједнице, доведемо до апсурда – да су Срби из Србије извршили агресију на Србе из БиХ, а Хрвати из Хрватске на Хрвате у БиХ?!

Замислите да сте Хрват или Србин, да живите у БиХ, да сте држављанин БиХ, а да читате следећу вест, објављену 9. маја 2024, на Међународни дан победе над фашизмом, у сервису државне (ентитетске, ФБиХ) новинске агенције, а у коме се слави „правоверност“ само једне од три (поред Војске Републике Српске и Хрватског вијећа обране) националне војске, а аболира свака одговорност само једне од три ратне стране у грађанском рату у БиХ: „Данас се обиљежава Дан Златних љиљана: Додијељени за најсмјелије, најхрабрије и најтактичније ратне подухвате.

Златним љиљаном су укупно одликоване 1.733 особе. Дан Златних љиљана у Босни и Херцеговини обиљежава се на данашњи дан, 9. маја. Златни љиљан је војно одликовање Армије Републике Босне и Херцеговине за вријеме агресије на ову државу. Додијељен је припадницима оружаних снага који су се нарочито истакли у оружаном супротстављању агресору, допринијели проширењу слободних дијелова Републике, извршили више слободних дјела у којима је дошла до изражаја њихова лична храброст и пожртвовање, при чему су агресору нанесени знатни губици у људству и материјалним средствима. Златним љиљаном су укупно одликоване 1.733 особе.“

А „агресори“ су, да буде јасније, Срби и Хрвати, односно Србија и Хрватска…

Док год разноразни међународни мешетари, под маском лажне емпатије за страдалну БиХ и „бриге“ за њену „евроатлантску будућност“, буду некоме од три конститутивна народа наметали нешто друго од онога што су они, у Дејтонском и Париском мировном споразуму, прихватили као болни компромис, нема среће за БиХ. Јер „срећа“ једног не може се градити преко супремације, невоље или несреће другог или трећег народа.  

Свако ко жели добро БиХ, у БиХ мора да потхрањује и охрабрује оно што спаја, па макар то, за почетак, било и сасвим симболично, а не да силом утерује оно што раздваја Бошњаке, Србе и Хрвате.

Довољно би било да Срби и Хрвати у БиХ, осим за Србију или Хрватску, почну да, макар под „Б“, навијају и за фудбалску репрезентацију БиХ, а Бошњаци да престану да навијају против Србије или Хрватске, и да та „БХ-репка“, осим у Зеници и Сарајеву, своје међународне утакмице коначно почне да игра и на стадионима у Републици Српској и Западнохерцеговачком или Херцеговачко-неретванском кантону ФБиХ. (Извор: Правда, www.pravda.rs, 30.5.2024)

Istorijat (ne)uspeha bojkota izbora: Pet slučajeva od 1997. do danas

Da li bojkot izbora mudra strateška odluka ili potez očajnika? U modernoj višestranačkoj Srbiji, zabeleženo je pet slučajeva bojkota izbora.

Prvi put, decembra 1997. godine, deo opozicije (Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije i Građanski savez Srbije) nije učestvovao u izbornoj trci. Drugi i treći slučaj vezan je za predsedničke izbore početkom milenijuma - Vojislav Koštunica je dva puta 2002. godine pirovo pobedio Miroljuba Labusa i Vojislava Šešelja. Zbog tadašnjeg važećeg zakona da na predsedničke izbore mora da izađe više od 50 odsto upisanih birača, već u prvom krugu pali su i po treći put predsednički izbori 2003. godine.

Najsvežiji zabeležen slučaj bio je 21. juna 2020. godine, kada je opozicija, zbog izbornih uslova, ovim političkim činom pokušala da izvrši pritisak na vlast. Tom prilikom deo opozicije bojkotovao je republičke i lokalne izbore. Ove godine, deo opozicije okupljen oko Stranke slobode i pravde i Novog DSS-a, propušta lokalne izbore u Beogradu i u beogradskim opštinama.

Koliko su bili uspešni bojkoti izbora, za Insajder pričaju analitičar Cvijetin Milivojević i Veran Stančetić, profesor Fakulteta političkih nauka.

“Najspecifičniji bojkot parlamentarnih i predsedničkih izbora je onaj iz decembra 1997. godine. On se dešava nakon uspeha opozicije na lokalnim izborima 1996. godine, kada je tadašnja vladajuća partija Socijalistička partija Srbije izgubila 40 gradova i opština u Srbiji. Opozicija je imala dobru startnu poziciju. Međutim, zbog sukoba unutar tadašnje koalicije Zajedno, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije, posle smene Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika, odlučuju da bojkotuju izbore”, podseća Milivojević.

Vlast menjala zakone pred izbore

Raspisivanju redovnih parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji prethodio je izbor Slobodana Miloševića na mesto predsednika Savezne Republike Jugoslavije.

Očekivalo se da koalicija "Zajedno" na krilima pobede na lokalnim izborima 1996. i masovne podrške građana iskazane u višemesečnim demonstracijama ugrozi Miloševićevu vlast i na republičkom nivou. Međutim, jedinstvo najvećih opozicionih partija nije bilo dugog daha, pa je početkom leta došlo do raspada koalicije.

Ni izbori 1997. godine nisu mogli da prođu bez izmena izbornog zakonodavstva u samo predvečerje glasanja, pa je tako vladajuća većina odlučila da broj izbornih jedinica podigne sa devet na 29.

Žestoko protivljenje opozicionih partija izmenama zakona nije urodilo plodom, pa je deo opozicije predvođen Demokratskom strankom odlučio da bojkotuje izbore raspisane za 21. septembar. Odluku o bojkotu donelo je dvanaest političkih partija.

Na izbore je izašlo oko 4,1 milion građana (izlaznost 57,47 odsto), što je za nepunih 200.000 birača manje nego na prethodnom parlamentarnim izborima, na kojem su stranke koje su ovog puta bojkotovale izbore osvojile više od 700.000 glasova.

Koalicija okupljena oko Socijalističke partije Srbije ponovo je pobedila na izborima, ali je osvojila oko 150.000 glasova manje nego socijalisti samostalno na izborima održanim četiri godine ranije. Sa 110 poslaničkih mesta koalicija SPS-JUL-ND nije mogla da formira vladu, pa je su ključevi formiranja nove vlade bili u rukama Srpske radikalne stranke (82 mandata), dok je SPO sa 45 poslanika ostao u opoziciji.

“Najveći gubitnici su bili građani Srbije koji glasaju za opoziciju. Jer oni su glasom za tadašnju opoziciju koja je izašla na izbore, a i oni koji su odlučili da bojkotuju izbore, zapravo produžili vlast SPS-u. Sve to malo liči na ovaj sadašnji trenutak, kada je deo opozicije pojurio da izađe na izbore pre nego su je završen dijalog opozicije i vlasti oko izbornih uslova”, rekao je Milivojević.

Sagovornik Insajdera osvrnuo se na izjave tadašnjih lidera opozicije, i ono što se desilo posle izbora.

“Vuk Drašković je tada rekao da su izborni uslovi desetostruko bolji nego što su bili na prethodnim izborima, kao i da su kukavice oni koji na takve izbore iz opozicije ne žele da izađu. S druge strane, Zoran Đinđić je na pitanje, da li je bojkot izbora dobro rešenje, rekao da je to bila teška odluka, ali jednako teška odluka je izlazak na izbore. Štete ima i u jednom i drugom izboru. On priznaje da su obe strane grešile i da je najbolje bilo da su imali jedinstvenu odluku, jer tek onda bi imali neki dobar efekat za opoziciju”, zaključuje Milivojević.

Na biralištima je u decembru 2000. godine parlament je izgledao sasvim drugačije - stranke koje su 1997. godine bojkotovale izbore, bile su okosnica DOS-a koji je tada osvojio čak 176 od 250 mandata.

Propali predsednički izbori

Predsednički izbori 2002. godine propali su dva puta (oba puta pirovi pobednik je bio Vojislav Koštunica).

Prvi put, 13. oktobra 2002. godine, koalicija stranaka okupljena oko Demokratske stranke je izvela tihi bojkot u drugom krugu glasanja, jer je bila svesna da njen kandidat Miroljub Labus ne može da pobedi Vojislava Koštunicu. Kako u drugom krugu nije glasalo po tadašnjem izbornom zakonu neophodnih 50 odsto upisanih birača, ovi izbori su proglašeni neuspelim i izborni postupak ponovljen. A politički manevar tada vladajuće DS se pokazao kao delotvoran za tu partiju.

Sličan manevar demokrate su uradile i dva meseca kasnije, pa je Koštunica ostao praznih ruku, iako je i ovaj put dobio najviše glasova građana Srbije.

Godinu dana kasnije, predsedničke izbore je bojkotovala DSS, G17+, SPO i SPS. Na ove izbore je izašlo samo 38,8 odsto birača, pa Tomislav Nikolić i Dragoljub Mićunović nisu ni dočekali drugi krug.

Efekat bojkota iz 2020.

Bojkot izbora koji su održani 21. juna 2020. godine, za vreme najžešćeg korona karantina, nije dobio očekivan spoljni pritisak na vlast u Srbiji. Opozicija je ostala kratkih rukava, a SNS je dobio rekordan broj poslanika u parlamentu 188, dok je na lokalu zagospodario u gotovo svakoj opštini i gradu.

Predstojeće beogradske izbore 2. juna, deo opozicije - Srbija Centar (SRCE), Stranka slobode i pravde (SSP) i pokret Zajedno, zajedno sa koalicijom NADA, odnosno Novi DSS i Pokret obnove kraljevine Srbije (POKS), odlučio je da bojkotuje glasanje u Beogradu.

“Ne mislim da je dobra strategija bojkot lokalnih izbora u sadašnjim okolnostima iz nekoliko razloga. Istina, mi ne živimo u konsolidovanoj i stabilnoj demokratiji, vrlo su upitni izborni uslovi i okolnosti u kojima se oni odvijaju. Tu sigurno ima argumenata u prilog bojkota, mada mislim da su u sadašnjim konkretnim okolnostima, ako govorimo o lokalnim izborima, ti argumenti, ipak, malobrojniji u odnosu na opciju izlaska na izbore. Bojkot bi imao smisla da su sve opozicione političke stranke stale iza te odluke”, za Insajder navodi Veran Stančetić, profesor Fakulteta političkih nauka.

Stančetić ukazuje, da mi ne treba da imamo tu prevelika očekivanja u smislu fer i poštenih izbora.

“Na našu žalost, od uvođenja višestranačkog parlamentarizma, na prste jedne ruke možemo izbrojati neke fer i poštene izbore. Ishitrena je odluka da se bojkotuju izbori u Beogradu, gde je opozicija i po ovakvim uslovima imala veći broj glasova, na izborima održanim 17. decembra prošle godine”, navodi Stančetić.

Prema njegovim rečima, pitanje Beograda nije samo lokalna vlast, već je to i polazna tačka, prvi korak ka promeni vlasti na republičkom nivou.

“Udružena opozicija je trebala na ovim, predstojećim izborima da poentira. Imala je solidnu šansu da preuzme većinu odbornika. Ovako, moj utisak je da je sadašnjoj vladajućoj koaliciji, pre svega dominantnoj Srpskoj naprednoj stranci, olakšan put da sačuva pozicije i naredne četiri godine upravlja njim", zaključio je Stančetić.

Stančetić navodi da vlast može očekivati neku vrstu pritiska spolja, pre svega Evropske unije, ali i drugih organizacija koje vode računa o feri poštenim izborima.

Međutim, sagovornik Insajdera ukazuje da zbog trenutne međunarodne, globalne situacije, Evropska unija ima mnogo veće probleme nego što je regularnost izbora u Srbiji i bojkot dela opozicije.

Globalne teme progutale lokalne probleme

Cvijetin Milivojević ukazuje na potrebu da se razdvoje lokalni od republičkih izbora. Da se oni, kao i u svim drugim državama održavaju sa dve godine razmaka.

“Teme na lokalnim izborima su životne, tu nema mesta visokoj politici, državnim i nacionalnim pitanjima. Na građanima je da biraju ljude u svojim lokalnim sredinama koji mogu da reše njihove konkretne životne, komunalne i druge socijalne probleme. Lokalni izbori nemaju i ne treba da imaju veze sa nacionalnim i državnim temama”, navodi Milivojević.

Prema njegovim rečima, u Srbiji, ova i bivše vlasti namerno sakrivaju lokalne izbore i pokrivaju ih nekim velikim izborima.

“Sada imamo paradoksalnu situaciju, da će se sve liste vladajuće koalicije, na lokalnim izborima zvati Aleksandar Vučić, a ne po imenu nekog lokalnog kandidata za predsednika opštine ili gradonačelnika. Lokalni izbori nemaju prioritet, i na neki način su potpuno bačeni u zapećak. Ide se na inerciju, da jednu vlast na svim nivoima vlasti, od državnog nivoa, do opštinskih vlasti, čini jedna te ista koalicija”, zaključuje Milivojević. (Izvor: Insajder, www.insajder.net. 28.5.2024)

"Mirno razdruživanje" i opomene iz Srbije

Da li će Milorad Dodik ponovo prolongirati ideju o izlasku Republike Srpske iz BiH

Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik najavio je da bi do kraja juna Federaciji BiH trebalo da bude poslat prijedlog o mirnom razdruživanju.

Na Dodikovu inicijativu o razdruživanju ekspresno su reagovali brojni zvaničnici iz FBiH, ali i ambasada najmoćnijih zapadnih zemalja, SAD i EU, koji su navedeni prijedlog lidera SNSD ne samo osudili i odbacili, već i zaprijetili da u tom slučaju ne bi došlo do nestanka BiH, već bi, kako su naveli, u pitanje bilo dovedeno samo postojanje Republike Srpske.

Da li se Dodik ponovo “zatrčao” s idejom o samostalnosti Republike Srpske koju je, inače, počeo najavljivati još od 2014. godine, nije poznato, ali je simptomatično to što je predsjednica Narodne skupštine Srbije i jedna od najbližih saradnica Aleksandra Vučića, Ana Brnabić, nedavno pokušala da “spusti loptu”, naglašavajući da s odlukama o narednim potezima “treba sačekati”.

– Mi ćemo biti uz naš narod u BiH. Hajde da vidimo, da pustimo u narednih par dana šta će se dešavati i kako će se dalje ko pozicionirati – poručila je Brnabićeva.

“Nije vrijeme”

Da li se Dodik prethodno konsultovao sa zvaničnim Beogradom kada je najavio mirno razdruživanje, te da li će lider SNSD, kao i mnogo puta ranije, tu ideju ostaviti za neka “bolja” vremena, pitali smo za mišljenje analitičare i dobre poznavaoce ovdašnjih političkih prilika.

Politički analitičar Tanja Topić tako smatra da je Dodiku prilično sužen manevarski prostor iz prostog razloga što je, kako kaže, kao jedinu snažnu podršku za svoje poteze mogao da računa na Srbiju i njen politički vrh.

– Ono što je zanimljivo jeste to da se odnos Srbije u međuvremenu evoluirao i promijenio. Naime, nakon najave o donošenju rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN imali smo vrlo jasan stav političkog vrha Srbije da će poštovati svaku odluku koju donese političko rukovodstvo Republike Srpske. Sada smo došli do toga da se iz Beograda blago sugeriše kako je potrebno promišljanje i razmatranje oko toga šta je pametno uraditi, a stiže i ona “fantastična” poruka kako još “nije vrijeme” – kaže Topićeva za Srpskainfo.

Zbog toga, dodaje ona, proces mirnog razlaza opet će se “rasplinuti u određenom vremenskom procjepu”.

– Javnosti će se to pokušati predstaviti kao nešto za šta je potrebno vrijeme – smatra Topićeva.

Strategija Slovenije

S druge strane, direktor PR agencije “Pragma” iz Beograda, Cvijetin Milivojević, za Srpskainfo tvrdi da aktuelna vlast u Beogradu već dugo ne predstavlja glavni spoljnopolitički oslonac vlastima u Banjaluci.

– Još ranije sam govorio da glavni oslonac Republici Srpskoj, nažalost, nije Srbija kojoj se na čelu nalazi Vučić, već je to prije svega Moskva, donekle i Peking. Vezivanje sudbine za Rusiju i Kinu u ovom trenutku možda nije idealno, ali je to iznuđeno rješenje – ocjenjuje Milivojević.

On smatra da Dodik, kada govori o tome kako će u narednih mjesec dana tražiti dogovor o mirnom razdruživanju u BiH, pretjerano i ne računa da će ga zbog toga neko iz Beograda “pomilovati po kosi”. Takođe, Milivojević tvrdi da se Dodik, naglašavajući termin “mirno razdruživanje”, opredijelio za pametniju strategiju u odnosu na ranije prijetnje otcjepljenja Srpske od BiH.

– Slovenci su krajem 80-ih godina prošlog vijeka u Jugoslaviji nametnuli retoriku razdruživanja, a ona znači da se nešto sklopilo od nečega i da je svako nešto unio u zajednicu. Razdruživanje šalje poruku nečega što je mirno, gdje nema rata i Slovenci su insistirali na tome, za razliku od, na primjer, Hrvatske, koja je koristila opasnije termine poput otcjepljenja i tome slično. U tom smislu Dodikovu izjavu vidim kao nešto novo, što koristi posljednjih nekoliko mjeseci – kaže Milivojević.

Na naše pitanje koliko je to što predsjednik Srpske najavljuje i traži realno, te da li zaista vjeruje u mogućnost “mirnog razdruživanja”, Milivojević odgovara da “svaka strategija podrazumijeva postojanje maksimalističkih i minimalističkih ciljeva”.

– Između toga imate ono što je optimum. To znači da prijetite maksimumom kako bi dobili optimum. Kandidovanjem ovakve teme Dodik ide na varijantu nečega što je optimum, a to je podešavanje BiH u perspektivi kao zajedničke države s jasnim spoljnim granicama, ali na nivou onog što je izvorni Dejtonski mirovni sporazum dao u nadležnost konstitutivnim narodima i entitetima – zaključuje Milivojević. (www.srpskainfo.com i EruoBlic, Banjaluka, Boris Knežević, 28.5.2024)

Vučić u UN: Patetika, izborna kampanja i pogubni srpski patriotizam

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je odabrao konfrontacioni kurs i videćemo kakve ćemo cene zbog toga plaćati, kaže za „Vreme“ spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić. Politikolog Cvijetin Milivojević dodaje da je glasanje o rezoluciji o Srebrenici vlast iskoristila za izbornu kampanju, za šta smatra da je indirektni krivac opozicija

Rezolucija o Srebrenici izglasana je juče na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Za rezoluciju su glasale 84 članice UN, 19 je bilo protiv, dok je 68 država bilo uzdržano.

Nakon glasanja, srpski zvaničnici su proglasili „pobedu Vučića“, jer je usvajanje rezolucije glasom podržala manjina od 43 odsto zemalja članica Ujedinjenih nacija.

Sve propraćeno ogromnom količinom patetike

Spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić kaže za „Vreme“ da reakcije srpskih vlasti nakon izglasavanja rezolucije nisu iznenađujuće.

„Vođena je takva kampanja, tokom koje je Srbija bila u vanrednom stanju, gde se samo pričalo o Srebrenici, a očigledno su izbori potisnuti u drugi plan. Tokom tog vanrednog stanja Vučić je nagoveštavao da ne može da spreči izglasavanje rezolucije i potencirao je na igri brojeva uzdržanih, da bi onda faktički proglasio Srbiju i sebe za moralnog pobednika čitave procedure i glasanja u UN“, ističe Jakšić i dodaje da za to nema osnova.

„To je pre svega ignorisanje faktografije. Zbog toga i postoje tri vrste glasova: za, protiv i uzdržani. Vi ne možete da glasove uzdržanih tumačite kao glasove protiv. Ali to je jedini način da bi se ova Pirova pobeda nekako proglasila“, kaže analitičar.

Jakšić je komentarisao i ponašanje predsednika Srbije u Njujorku.

„Sve je propraćeno sa ogromnom količinom patetike. Dakle, ovo zamotavanje u zastavu a pre toga dramsko huktanje u zastavu je potpuno van svakog dostojanstva, bez obzira da li dobijate ili gubite“.

Podsećanje na vreme Miloševića

Sagovornik „Vremena“ smatra da bi celokupan proces mogao da ostavi trajnije posledice, pre svega po region, a zatim i šire.

„Vučić je doveo Srbiju u poziciju da se, maltene, kao u vreme Miloševića divi nekom Nauruu, a da se svađa sa Nemačkom koja je glavni ekonomski partner.

Nakon izglasavanja rezolucije, kolona vozila okićena srpskim zastavama prošla je centrom Beograda.

„Ovo se dešava pred najavljeni sabor. Ta količina pogubnog srpskog patriotizma koja je uneta u javni život povodom rezolucije o Srebrenici neodoljivo podseća na vremena uoči ratova i sukoba u vremenu Miloševića. Ne verujem da će sada biti ratova zato što nema spremnosti na drugim stranama, ali su odnosi pokvareni. Pokvareni su odnosi sa Bosnom i Hercegovinom, ali su, potpuno bespotrebno, ozbiljno narušeni odnosi i sa Crnom Gorom“, naglašava Jakšić.

Kako kaže, Crna Gora je Srbiji pružila ruku i učinila dobar gest podnevši amandman kako bi se raščistila sumnja oko kolektivne i individualne odgovornosti. „ A onda vi napadnete Podgoricu da su izdajnici i da vam zabadaju nož u leđa. Vučić je odabrao konfrontacioni kurs i videćemo koje ćemo cene zbog toga plaćati“, zaključuje Jakšić.

Kampanju za lokalne izbore obeležila geopolitička pitanja

Politikolog Cvijetin Milivojević kaže za „Vreme“ da je proces u vezi sa glasanjem o rezoluciji o Srebrenici vlast iskoristila za izbornu kampanju, a da se to moglo i očekivati.

„Vučiću se sve namestilo. I to da će čitava kampanja za lokalne izbore biti natkriljena geopolitičkim, nacionalnim i državnim temama. Da li je to slučajno, ili je njegova procena bila da baš u ovom trenutku treba raspisati izbore jer je očekivao šta će se dešavati. Šta god da je slučaj, ako uz to dodate permanentnu kampanju koja se vodi u vezi sa kandidaturom Kosova za Savet Evrope, to svakako ide na ruku vladajućoj koaliciji“, kaže Milivojević.

On smatra da je indirektan krivac za nametanje ovakvih tema opozicija, za koju kaže da je „ponovo progutala mamac“, te da ćemo na predstojećim lokalnim izborima imati referendumsku kampanju – izjašnjavaće se „za“ i „protiv“ Vučića. „A onaj ko organizuje referendum uvek pobeđuje“, ističe politikolog.

„Opozicija to prihvata, umesto da zahteva da se jednom za svagda lokalni izbori odvoje od predsedničkih, parlamentarnih izbora ili referenduma. To nije ništa neobično, to je pozitivna vrednost koja nam dolazi iz svih zemalja EU i zemalja u okruženju. Ako su izbori samo lokalni, onda ovakve teme koje Vučić forsira ne mogu da natkrile lokalne izbore“, objašnjava Milivojević i dodaje da je logično da će se, ako se dozvoli da Vučić bude nosilac liste i da se po njemu nazivaju liste u svim gradovima i opštinama, on svojom temom i funkcionerskom kampanjom sa pozicije predsednika svih građana Srbije baviti lokalom.

Opozicija bode prstom u oko i svoje birače

Milivojević ističe da je kolona na ulicama Beograda okićena zastavama Srbije bila poruka vlasti namenjena biračkom telu.

„Ali, na žalost po opoziciju, i njenom biračkom telu. Ljudi koji na lokalu glasaju za opoziciju ne moraju da budu protiv Vučićevog načina vođenja spoljne politike. Ljuti glasač opozicije na lokalu ima pravo da kaže – da, ali ja se ne slažem sa izglasavanjem ove rezolucije. Opozicija mora to da shvati“, ukazuje analitičar, te dodaje da se izlasavanje rezolucije nije završilo „pobedom“ ni jedne ni druge strane, već da se, u najboljem slučaju, radi o statusu kvo.

„To nikome neće doneti dobro. Vidim da je deo opozicije odmah počeo da kroz šalu komentariše dešavanja od juče. Time što se oni na neki način inate s Vučićem i pričaju kako on zloupotrebljava srpsku zastavu, oni indirektno bodu prstom u oko i svoje birače koji smatraju da je obaveza predsednika Srbije ili ministra spoljnih poslova da se bori protiv nekakve izjave, deklaracije ili rezolucije koja na neki način može da donese štetu Srbiji“, kaže Milivojević i naglašava da opozicione stranke moraju da se ponašaju pametnije.

„Opozicija mora da bude mnoogo senzibilnija i da shvati da ne može da kritikuje sve i svašta na isti način“, zaključuje Milivojević. (www.vreme.com, portal, Tijana Stanić, 24.5.2024)

Молебан за добар дан на Ист риверу

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Најрелевантнији живи стручњак за тумачење холокауста и геноцида, директор Центра „Симон Визентал“, Ефраим Зуроф рече пре неки дан: „У Сребреници се није десио геноцид. Надам се да резолуција неће бити усвојена. Уједињене нације су најгоре место за гласање о том питању јер је реч о политичком гласању, а не историјској анализи.“

Недељу дана пре тога, Aрхиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком и патријарху српском, сходно (не)споразуму који је Врховник српски, 2013, утаначио са вођама „Републике Косово“, додуше, није дозвољен улазак на КиМ, па и „одлазак кући“, у троиповековно седиште српских патријараха у Пећкој патријаршији, али му то није засметало да - као што је црква Самодрежа кнеза Лазара и његове јунаке причешћем испратила на Газиместан – данашњег световног вожда, у „одлучни бој“, церемонијално испрати из Храма светог Саве на Врачару.

Иначе, за љубопитљиве, да поновим, духовни пастир никако није исто што и државни званичник (а приштински и београдски званичници, међусобно и реципрочно, једни од других, траже и дају, добијају или не дозволе за улазак на КиМ или у „УжаС“), али се, ето, наш патријарх солидарисао са световним свевладаром Србије, па, ето, и он „преко Петковићеве канцеларије“ тражио дозволу, није је добио, па ни он није ушао на КиМ.

.   .   .

Недељно пре подне, дан уочи молебана, а пре лета у „кукавичије гнездо“, Врховник се, да не дангуби, појавио на „репризи репризе дочека Васкрса“, код ружичасте Џеј-Џеј. Ја поверовао, причаће се о резолуцији о геноцидности или, макар, о кандидатури „Републике Косова“ у Савет Европе.

А она, пре него што јој је, од силног шера, „забагов'о“ таблет, успела је да на националној фреквенцији која користи јавни ресурс свих грађана – прочита и следећа, пригодно припремљена јој, питања, председнику свих грађана, а о ривалима његове странке на предстојећим локалним изборима: „Др Драган Милић из Ниша је ротаријанац и признаје независно Косово...“, на шта се АВ „наставио“ са: „Не бих о њима мада бих имао свашта да кажем... ићи ћу у Ниш последњег дана кампање...“

„Мени је неспојиво да Несторовић иде са Савом Манојловићем, а иде..“, констатује даље она, а АВ одговара: „После прошлих  избора неко није водио рачуна о држави и ширим националним интересима и зато опет, без потребе, имамо изборе у Београду...“

Али, она, канда, није ни разумела, ако је и слушала АВ-ов одговор, па је отишла корак даље: „Несторовић је завршио на листи која је за независно Косово!?“, а АВ је, за њега, преблаго, приметио да је „(Несторовић) био недоговоран после београдских избора“.

На крају, водитељка позната по кованици „противјевреј-стафорд“ (у преводу на српски: протојереј-ставрофор) није могла да одоли, а да се не овери код Врховника лично: „Ја сам поносна што сте Ви наш председник“, а на његово „замериће Вам неки“, она је одважно одбрусила: „Нека, ја сам храбра!“

.   .   .

Независно од исхода гласања у Генералној, очекујем да ће, ако држи до сопствене речи, колико данас, из Њујорка - осим подразумевајућег дана сећања на жртве израелског геноцида над Палестинцима у Гази / Хамасовог геноцида над Јеврејима у кибуцима око Газе - наш Врховник да најави иницијативе за проглашење дана сећања на геноцид над стрељаним ђацима у Крагујевцу, над српским цивилима у Краљеву, у Јајинцима, на жртве геноцида над Србима у „НДХ“, од корићанских и других херцеговачких јама, до Јасеновца, Јадовна и других усташких логора смрти за српску децу, нејач и жене...

А да можда, ипак, изненадимо „коспонзоре“ отуда одакле најмање очекују? Ако је успело Јерменима да парламенте најмоћнијих земаља света, читав век касније, убеде да осуде геноцид турске државе над њима – зашто и Србија не би пошла од 1914?

Предлог број један: „Међународни дан промишљања и сећања на геноцид који су, за време окупације 1914. године, над српском децом, женама и нејачи у Мачви починиле аустроугарска и немачка војска“.

Више него довољно документације о томе оставио је швајцарски Немац Арчибалд Рајс (“Coment, Riport upon the Atrotices comitted by the Austro-Hungarian Army during the first Invasion of Serbia”, London, 1916) и многи други.

На насловној страни књиге Бранислава Станковића „Страдање Шапца и Мачве у Великом рату за време прве окупације 1914“ (Прометеј, 2021) налази се фотографија вешања мачванске сељанке, Милице из куће Максимовића, мајке четворо деце. На задњој корици је слика лешева побијених мајки са децом. Обе су, 1914. у Мачви, уснимили сами злочинци, да се „ратним подвизима“ похвале својим породицама којима су слали разгледнице и војничке дописнице са сликама „својих руку дела“. Фотографије су језиве: десет сељанки у српским ношњама разапето на крст и обешено, док су испред њих постројени за сликање АУ-војници; ту је и слика лешева српских сељака које су Аустријанци побили 2. августа 1914. у селу Грушић; отворена заједничка гробница код Шабачке цркве са лешевима око 150 српских цивила; повешани цивили у Лешници, у воћњаку Николе Трифуновића; слика масакриране деце у околини Шапца и жене Солдатовића (78 година), убијене и унакажене у Баставу; слике силованих и масакрираних жена у Криваји, рушевина куће Милутиновића у Прњавору у којој је спаљено стотину деце и жена...

Око 60 цивила, претходно заточених у шабачкој цркви, искасапљено је бајонетима, „да би се уштедела муниција“, у цркви, иза олтара, АУ-официри су силовали заробљене девојке... У Прњавору, писао је Рајс, „Бука Пушкаревић и Гаја Алановић запаљени су на гумну, пошто су претходно исечени на парампарчад. Анђа Јосић и ћерка Маринка Јовановића у силоване. Павле Блажић је испечен на ражњу као јагње. У кући Пере Попадића један мађарски војник скинуо се го и силовао жене и децу.“ Испред унапред ископане раке дуге 20 и широке три метра, стрељано је, 19.8.1914. године, 109 становника, између 15 и 80 година.

Арчибалд Рајс истиче страхоте које су задесиле село Брезјак, где су, на различите начине, у само једном дану, 3. августа 1914, Аустријанци убили 54 особе: „Већини је извађена утроба помоћу сабљи сечива ширине 5 цм, дужине сечива 46 цм. Аница Јездић, стара 32 године, очи ископане, нос и уши одсечени. Симо Јездић, стар 14 година, одсечени су му нос и уши. Јелка Донић, стара 13 година, одсечени су јој нос и уши. Цветко Павловић, ископане су му очи. Смиљана Васиљевић, стара 48 година, очи ископане. Миросаву Васиљевић, стару 21 годину, силовало је око 40 војника, потом су јој исечени генитални органи, а коса гурнута у вагину. На крају су јој извадили утробу. Јоца Милошевић, стар 90 година, исекли су му кожу на каишеве. Милосав Обрадовић, стар 18 година, одсекли су му нос и уши и ископали очи. Драгољуб Илић, стар 18 година, одсекли су му нос и уши. Милева Јокић, стара 17 година, силовали су је, а потом убили. Станица Шакић, стара 24 године, неколико пута су је силовали, а затим изболи бајонетом. ...“

И тако даље, и све страшније од страшнијег. Око две хиљаде српских цивила, углавном жена и деце, коришћено је као „живи зид“, морали су да иду испред АУ-војника док су они пуцали изнад глава талаца, проверавајући тако има ли негде испред српске војске.

Од тог августа 1914, када су АУ-трупе прешле Саву, с намером да Мачву и Београд анектирају и, наместо српског становништва, населе Немце и Мађаре, у Мачви је именом и презименом, током Великог рата, идентификовано око 10.000 убијених.

Предлог број два: „Међународни дан промишљања и сећања на геноцид који су од 1914. до 1918, над Србима у данашњој Босни и Херцеговини починиле аустроугарска и немачка војска и хрватско-муслиманске формације шуцкора“.

Владимир Ћоровић, у књизи „Црна књига патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата“ (прво издање, Београд – Сарајево, 1920. године) пише, поред осталог, о аустроугарском концентрационом логору за Србе у Добоју, у који је, од 1915. до 1917, допремљено 46.000 Срба (половина се није никада вратила кући), од тога 16.996 српских жена и деце из БиХ. Преживели су депортовани даље, на своје „последње одредиште“ у логоре Арад, Шопроњек, Нежидер, Туроњ, Талерсдорф, Плетерницу и друге, широм АУ-монархије. За само пола године интернације 1914/1915, у логору Арад преминуло је или убијено око 2.000 Срба. Постојали су и логори и затвори у Жегру код Бихаћа, у Тузли и другим местима по БиХ.

АУ-војска је, за собом остављала и трагове свог иживљавања. Убице и злочинци су се, као и у Мачви, радо сликали поред својих жртава, Срба из БиХ. Тако и данас, као „сведоке историје“, имамо слике херцеговачких сељака који висе на вешалима, слике стрељања Срба поред једне железничке пруге у БиХ, а фото-објектив је забележио и одвођење требињског свештеника Видака Парежанина на вешање, председника општине из Скакавца обешеног у сарајевском логору, вешање свештеника Петра Лазаревића у Тузли, злодела шуцкора („причувне“ формације Хрвата и муслимана при АУ-војсци) над српским живљем...

Ћоровић је, дакле, још пре 104 године забележио и ове примере систематског истребљења Срба: Код „железна моста“у Фочи, држани су као таоци, а потом стрељани или избодени, „најугледнији Срби, поп Јосиф Кочовић, поп Владимир Поповић, поп Василије Кандић, Нико и Милан Хаџивуковић, Никола Мазија“...  „У Корану је стрељано 27 људи и две жене, сви из села Граба трновске општине“... Шуцкори су, касније, на Корану убили и жене Милку Чукило, Љубицу Терзић, Милку Каравдију, Мару Симатовић, Ђуку Бјелореп, као и свештеника Ристу Чечара, Крсту Павића, Стјепана Симића, Перу Каравдију, Перу Пантића, Ристу Ћосића; на Палама: Јову Клачара, Ристу Чукила, Лазу Јурука, Перу Кусмука, Милета Кусума са два мала сина, 100-годишњег Ђорђу Клачара...

Из Сребренице и околних села убијени су: Ђоко Максић, Радован Никчевић, Коста Митровић, Цвјетко Стојановић, браћа Ристо, Тано и Митар Николић, обешени су Ђука Новаковић, Филип Акшамовић, Перо Јовановић, Глигор Андрић, Раде Миладиновић, Перо Ранковић и његова два брата, студент Универзитета у Лозани је жив спаљен; Ристо Остојић, његова жена и син, мртва с дететом нађена је Госпава Недељковић, Јања Будова је заклана и тако даље... У Фочи је 14. августа 1914. стрељано и повешано 126 Срба...

Само током августа 1914, у требињском котару, од Автовца, преко Вучја до Коњског и Заграђа, обешено је – забележена су имена - више од 100 Срба, и тако даље и тако даље. Од 1914. до 1917. у БиХ је, под различитим околностима, умрло 100.986, највише српске, деце испод 10 година...

И трећи предлог: „Међународни дан промишљања и сећања на геноцид који је од 1914. до 1918. године, над Србима у данашњој Србији и Северној Македонији починила бугарска војска“.

Арчибалд Рајс у својој монографији „Аутро-бугаро-немачке повреде ратних закона и правила; дописи једног практичара – криминалисте са српског маћедонског фронта“ (Државна штампарија Краљевине Србије, Крф, 1918), бележи бројне и масовне злочине које је, на подручју данашње југоисточне Србије, као и некадашњег дела Краљевине Србије који се звао Јужна Србија (Маћедоније) починила бугарска војска. Само један карактеристичан, међу бројним документованим, примерима које Рајс наводи: У крајевима око Велеса, Прилепа и у Поречу укупан број поубијаних, до 20. јануара 1916, прелази 2.000, а од њих је већина жене и деца. Па, набраја број поубијаних за поједина села: Оморани 18, Теово 8 (од тога 2 жене: Марија Никуша Стојановића и Софија Пана Арсића), Мокрени 12, Богумили 95 (75 жена и деце), Гостиражна 65 (55 жена и деце), Стровије 80 (65 жена и деце, а само у једној кући попа Илије Зижића 9 лица), Долгавац 280 (260 жена и деце), Брод 250 (већина убијених жена, па чак и девојчице испод 10 година биле су силоване) и тако даље и тако даље... 

.   .   .

А да би се кренуло тако, Врховник треба, најпре, да се извини грађанима своје земље и властитом народу. Јер, ни деценију и по од агресије НАТО пакта на Србију, баш он је Герхарда Фрица Курта Шредера, као „мечку Божану“, шетао од митинга до митинга СНС-а; Ентонија Тонија Блера је ангажовао као специјалног саветника за, ма што то значило, „delivery units” (јединице за испоруку), све наводно бамбадава; а Вилијаму Билу Клинтону је, у име Србије, подржао (зли језици тврде, и донирао) губитничку председничку кампању за Госпођу, а против Трампа... А на питање зашто је то учинио, одговорио је: „Зато што сам паметан!“

То су исти они Клинтон, Блер и Шредер којима је, као министар ратне пропаганде, 1999, поручивао да ће одговарати у новом Нирнбергу.

Јер, међу предводницима НАТО агресије, истицали су се, баш оваквим редом: Блер, Клинтон и Шредер. Те три земље и данас су предлагачи и спонзори резолуције против које ће наш Врховник данас водити, да цитирам почившег патријарха Иринеја, „лавовску борбу.“

- Вечерас су ваздушне снаге НАТО почеле ударе на војне циљеве у Југославији. Ово ће учинити крај ужасним кршењима људских права и хуманитарној катастрофи на Косову. Југословенска тајна полиција водила је терор против етничких Албанаца на Косову. Ми желимо мир на Косову чак и ако морамо да користимо војна средства да бисмо га постигли – зборио је, 24. марта 1999, канцелар Шредер.

- Предузимамо ову акцију из једног врло једноставног разлога - да оштетимо српске снаге у довољној мери да спречимо Милошевића да настави своје подло угњетавање косовских Албанаца. Већ 400 стотина хиљада људи је расељено. Преко 250 хиљада остаје без кућа. Само прошле недеље, 25 хиљада људи је протерано из својих домова. – говорио је тада британски премијер Блер.

Да подсетимо и шта, о улози Врховникових „пријатеља“ у отимању Косова и Србије, успут бележи некадашњи ратни извештач британског Скај њуза Тим Маршал, у својој књизи „Игра сенки; петооктобарска смена власти у Србији“ (Б92 - Самиздат, 2002):

... „Председник Клинтон је направио велику брљотину кад је 23. марта предусретљиво саопштио југословенској политичкој и војној елити: „Не брините, неће бити рата на тлу. Само се ви, момци, држите колико год можете.“ Рекао је отприлике следеће: „Американци, не брините, нећу послати америчке копнене снаге да ратују у земљи за коју већина вас никада није ни чула да постоји“. Београду је то повратило самопоуздање. „Кад се десило да неко добије рат само уз помоћ ваздушних снага?“, питали су. „Сетите се само Американаца у Вијетнаму, Руса у Авганистану, половине светских земаља у Ираку.“

Војни врхови у свим земљама НАТО-а колективно су дубоко уздахнули. Клинтон је због унутрашње политике одустао од главног војног средства, претње копненим ратом.

Британски премијер Блер је био међу онима који су били пренеражени. Амерички Стејт департмент је проценио да ће рат трајати три дана, али он се развукао већ на други месец, и Блер је схватио да је Клинтонова изјава огромна грешка које су се сви плашили. Иницирао је да се претња копненим ратом поново активира и да се припреми тешко наоружање у случају да до њеног остварења дође...“

Наш Врховник их је, упркос томе, све до данас, у нотесу водио под „П“, као „пријатеље“, а то своје „свепријатељовање“ кориговаће тек након данашњег гласања о резолуцији о „дану сећања на геноцид у Сребреници“, од када ће свет почети да дели на (праве) „пријатеље“ и (обичне) „партнере“. Па да, коначно, дочекамо и то чудо невиђено.

.   .   .

Мени је, на пример, за разлику од Врховникове опчињености Ангелом Меркел, и 2017. било јасно да Србија у свету има „пријатеље“, макар они били и „из интереса“, али и искрене непријатеље које, у најбољем случају, може да сматра за „партнере“. 

Својевремено сам, у јесен 2017, на предлог уредника „Данаса“, а под притиском једногласне „пријатељске сугестије“ немачке амбасаде и српског државног врховништва, после осам и по година колумновања, споразумно, прихватио „шут карту“ из тог листа.

Зато што сам у колумни „Гомила сећања“ („Данас“, 17.10.2017) написао: „Ишчекивах, залуду, скоро две недеље, да се неко, у име службеног Београда, огласи гледе покушаја велепосланика Дитмана да, у свечарском штимунгу немачког велепосланства, у присуству одабраних Србаља, са све Врховником као најдражим гостом, преко тврдње да се "Србија и Немачка заједно суочавају са тешким поглављима историје и прошлости", српском народу ували "штафету геноцидности". Ћутање је исто што и одобравање, из чега закључујем да су овдашњи зателебесани фанови Ангеле Меркел клекнули и, у име убрзања евроинтеграција, прихватили и ту нечасну "титулу кошампиона злочина у савременој историји" (да нам наши "протестантски узори" убудуће не буду сами) од великог немачког народа, а тиме и колективну кривицу на све нас....“

Нешто слично поновио сам и у следећој колумни „Служење народу“ („Данас“, 31.10.2017), а када сам то учинио и трећи пут „Врховниче, од овога нема вајде!“ (8.11.2024), запечатио сам своју колумнистичку „каријеру“ у том листу. Додуше, ту сам отишао корак даље: „Пет је недеља већ откако нас је екселенција Дитман, сврстао, раме уз раме, са својим великим народом, у дисциплини колективне катарзе, несебично поредећи српску улогу у пракси геноцида са епским размерама немачког доприноса истој теми - а да се, према Немцима, традиционално улизички расположени, наш Врховник није огласио. Да протестује или, можда, захвали, ако се осећа почаствованим...“ Што сам додатно поткрепио неким историјским примерима улизиштва из суседства (текст прокламације независне и слободне Хрватске, од 10. травња 1941): „У споразуму са вољом владе Reicha и побједничке њемачке војске, а по налогу усташког Поглавника, Вође хрватског народа дра Анте Павелића, проглашујем данас независну и слободну хрватску државу на цјелокупном њезином етнографском и хисторијском подручју.“ И „хедлајном“ из „Хрватског листа“ (12.4.1941): „Проглас муслиманским Хрватима: Данас у 12 сати посјетио је генерала Славка Кватерника Исмет ефендија Муфтић, који је изразио највеће весеље Хрвата-муслимана, што је поглавник уз помоћ Алаха и савезничких сила створио хрватску државу... Др Павелић се држи гесла оца домовине дра Анте Старчевића да су муслимани најчишћи Хрвати...".  .  .  .

Можда су предлагачи резолуције из Немачке и Руанде, држава доказаних у геноцидима, као и осталих четрдесетак спонзора и коспонзора (међу којима су и осведочени пионири геноцида, од данашњих САД до некадашњих колонијалних силеџија попут Велике Британије или Белгије), предлажући ову резолуцију с циљем да своју нечисту савест и кривицу пребаце на друге, несвесно учинили добру ствар за ову државу и овај народ. Збиља, да ли би икада неко овде озбиљно помињао оно што су Срби преживели током 20. века, да није било ове резолуције? A што се гласања на Генералној скупштини тиче, наши су се „репрезентативци“ толико извештили у спуштању критеријума „шта је успех“ да, по најновијем, испада да је успех и ако „за“ гласа мање од 100 чланица УН. Да ли је баш? (Извор: Правда, www.pravda.rs, 23.5.2024)

Da li su lokalni izbori ”ogledni primer bogatstva demokratije”? (VIDEO)

Lokalni izbori trebalo bi da pokažu svu snagu glasa građana. Zakon daje velika ovlašćenja lokalnoj samoupravi. Ipak, činjenica je da su lokalne vlasti uglavnom zavisile od republike, a lokalni lideri od stranačkih centrala. Iako se na lokalu sve bolje vidi - ko radi u interesu zajednice, a ko koristi pozicije za lično bogaćenje - građani uglavnom glasaju za one čiju politiku podržavaju na republičkom nivou.

Onaj ko osvoji vlast na lokalu ima veliku moć - od raspolaganja lokalnim budžetom i imovinom do kontrole, imenovanja i zapošljavanja u lokalnim javnim preduzećima i ustanovama. U nadležnosti lokala su komunalne delatnosti poput vodovoda i kanalizacije, lokalni putevi i prevoz.

Iako su jasne granice nadležnosti, na lokalnim izborima dominiraju državne teme. U skladu sa tim i građani odlučuju kome će dati glas, a oni se uglavnom odlučuju u odnosu na politiku stranačkih centrala i vodećih ličnosti, umesto onih koji se zaista bore za njihov glas.

Učestalost izbora je još jedan faktor koji unosi zabunu. Zanimljivo je da su od 2000-te godine, lokalni izbori održavani na svake četiri godine. 2022-ge opozicija bojkotuje izbore i na lokalu, pa se naredne godine lokalni izbori, praktično, prvi put održavaju vanredno.

Činjenica je međutim da uprkos značaju lokalne vlasti za građane, lokalni izbori nikada nisu bili ono što bi trebalo da budu.

”Kod nas su sve vlasti od 90. na ovamo, a ova trenutna najviše, insistirali na poništavanju i degradaciji institucije lokalnih izbora. Lokalni izbori su jedna vrsta bogatstva demokratije. Dakle, to treba da bude taj ogledni primer. Da vi vidite ljude koji identifikuju lokalni problem, a onda izgrađuju poverenje kod građana da su baš oni koji mogu rešiti taj problem. I ako ga ne reše, onda raportiraju građanima zašto nisu rešili i ako građani smatruju da to nije opravdano to što nije rešeno, onda sledeći put neće dobiti podršku građana”, objašnjava politikolog Cvijetin Milivojević.

O tome koliko su važni lokalni izbori govori i to što najviši pravni akt države predviđa da građani imaju pravo na lokalnu samoupravu. Po Ustavu, to pravo ostvaruju preko slobodno izabranih predstavnika. Zato pravo na ulicu, trotoar, kanalizaciju… - ne bi trebalo da zavisi od predsednika države, već isključivo od lokalne vlasti. (www.insajder.net, TV Insajder, 21.5.2024)

https://insajder.net/teme/da-li-su-lokalni-izbori-ogledni-primer-bogatstva-demokratije-video

Srbija: Izbori za studentske parlamente i odsjaj visoke politike

Iznošenje kutija sa glasovima, blokada glasanja, ubacivanje glasačkih listića i šamari.

Ovo nisu slike sa biračkog mesta za lokalne ili parlamentarne izbore u Srbiji, već sa drugog kruga glasanja za studentski parlament na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu koji su prekinuti pošto su zbog koškanja reagovali i policija i hitna pomoć.

Na izborima je učestvovala samo lista Savez studenata, zbog čega je neformalna grupa Studenti protiv autoritarne vlasti (STAV) blokirala glasanje.

Savez studenata predvodi Ivana Macak, predsednica Studentskog parlamenta i prva na listi Ruske stranke na lokalnim izborima u Novom Sadu.

Ona je bila i među studentima koji su tražili smenu profesora Dinka Gruhonjića zbog navodnog govora mržnje u montiranom video snimku, što su zdušno kritikovali i predstavnici vlasti u Srbiji iz redova naprednjaka.

Ovo prožimanje visoke politike i glasanja na kojima bi trebalo da se biraju predstavnici koji će se boriti za niže školarine, bolju hranu u menzama i viši kvalitet obrazovanja deo je šireg problema u društvu, ocenjuje marketinški stručnjak Cvijetin Milivojević.

„Jedna od karakteristika tehnologije upravljanja ove vlasti je to da pokušava da vlada na svim nivoima, u svim organizacijama, po horizontali i vertikali.

„Naprednjaci ništa ne prepuštaju slučaju, te je postalo pravilo da lokalni izbori budu pod okriljem pokrajinskih, parlamentarnih ili predsedničkih, samo da bi se glasalo za ime predsednika Aleksandra Vučića", kaže Milivojević za BBC na srpskom.

To on vidi i u žustroj borbi SNS za savete mesnih zajednica kao da je „smak sveta", ali i u neformalnom postavljanju čelnika u fudbalskim i košarkaškim klubovima Zvezdi, Partizanu, sportskim savezima ili u nevladinom sektoru.

„Zagađivači iz vrha vlasti namerno žele da svaku temu zagade visokom politikom, a onda one koji su kritičari i opozicija, po pravilu, predstave kao rušitelje institucija ili države, na šta se opozicija upeca", ističe Milivojević.

Kroz tu vizuru gleda i na dešavanja na fakultetima, gde se ne samo obrazuju, već i pripremaju novi birači.

Šta se dešavalo u Novom Sadu?

Predstavnici studentske organizacije STAV blokirali su u utorak glasanje na fakultetu, jer po pravilniku, da bi se kandidovali, moraju da prikupe podršku 10 odsto - oko 500 studenata, koji će popuniti obrasce, dati indekse na uvid i to sve overiti za pet radnih dana.

To je „fizički nemoguće", kaže Lazar Dinić iz ove organizacije.

U zategnutoj atmosferi, došlo je i do fizičkih obračuna: kada je izneta kutija sa glasovima, Dinića je ošamario jedan od članova izborne komisije i član SNS Aleksandar Gajić, prenose mediji.

Udarena je i Ivana Macak, koja nije bila dostupna za razgovor, a na njen broj se javila žena koja se predstavila kao njena majka i poručila da „nemaju komentar".

I iz dekanata Filozofskog fakulteta su za BBC na srpskom rekli da ne mogu da komentarišu izbore za studentski parlament i da je najbolje razgovarati sa studentima.

„Sve je počelo kada su blokadama fakulteta zbog profesora Gruhonjića, kada su oni (Macak i ostali) pričali u ime svih, predstavljajući se kao predstavnici studenata.

„A većina tih ljudi je politički aktivna na raznim listama", kaže Dinić.

Šta je bilo na FPN-u u Beogradu?

Mesec dana ranije, bili su burni i izbori za studentski parlament na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Pavle Cicvarić, student FPN-a i jedan od lidera studenata tokom protesta 2023, smatra da je to sve lančana reakcija od prošle godine, kada su učestvovali u protestima posle nasilja i organizovali blokade ulica.

„Sad je manje pažnja na samim ulicama, jer protesti više ne postoje, te su ekipe studenata otišle svaka na svoju stranu", kaže Cicvarić.

On je zbog govora na antivladinim protestima došao na udar zvaničnika iz redova Srpske napredne stranke.

Na izborima na FPN-u, početkom aprila su učestvovale dve koalicije - uslovno rečeno vladajuća, jer je prethodne dve godine bila jedina u parlamentu i druga, konkurentska, koju je podržao Cicvarić i koja je odnela pobedu.

„To je bio slučaj na velikom broju fakulteta: da na izborima učestvuje samo po jedna lista, što nema veze s demokratijom.

„Kad se tome doda da mi studiramo Fakultet političkih nauka, zapitamo se kako nas uče o demokratiji i pluralizmu, a ne umemo to da sprovedemo u našoj 'životnoj sredini'", kaže Cicvarić.

Iako su mediji njihove protivnike u toj političkoj trci nazivali „mali SNS", Cicvarić dodaje da je to teško tvrditi bez dokaza, ali da je postojao sličan obrazac ponašanja prema neistomišljenicima.

„Način kako se vodi, odnosno ne vodi dijalog, i kako se ophodi prema neistomišljenicima, ista retorika postoji i na fakultetu, čuli smo sve one čuvene etikete 'domaći izdajnik i strani plaćenik'", ističe Cicvarić.

Lazar Dinić ukazuje i na drugi problem: u prošlom izbornom ciklusu na njihovom fakultetu, izbori su se ponavljali pet puta, jer nije bilo dovoljne izlaznosti, a kolege nisu motivisane da glasaju.

„Studenti generalno ne znaju da se to dešava, evo sad prvi put vidimo da se preko našeg Instagrama informišu, a jako je bitno ko će da te predstavlja i reaguje na poskupljenje školarina, plaćanja ispita ili uslove u menzi", kaže novosadski student četvrte godine na smeru kulturologija.

Studentske organizacije nemaju presudan uticaj na upravljanje fakultetima, ali učestvuju u nekim organima uprave.

„Nažalost, tu ima puno politike s obe strane, i ovi koji su bliži nekim opozicionim opcijama, i ovi koji se ponašaju kao mačevi odbrane vlasti", kaže Cvijetin Milivojević.

Nije nova pojava

Nije retko da se politika preslikava na studentska zbivanja na Balkanu.

Tako je bilo i u vreme kada su dvadesetih godina 20. veka jugoslovenski komunisti između dva svetska rata tražili bolje uslove za studiranje ili 1968. kada su protestovali zbog sve većih socijalnih razlika i raskošnog života crvene buržoazije, oličene u komunističkim liderima.

Nekada su bili i nacionalno obojeni, poput protesta Albanaca 1981. kada su velike demonstracije na kojima je traženo da tadašnja autonomna pokrajina Kosovo postane republika - započele u menzi, a zatim nasilno ugušene.

Dan kada je Srbija bila na ivici građanskog rata

I posle raspada Jugoslavije, tokom 1996. i 1997. usled krađe lokalnih izbora u vreme vlasti Slobodana Miloševića, na antirežimskim protestima u Beogradu su masovno učestvovali studenti.

Tada je svaka stranka opozicije formirala sopstvene studentske klubove, a vlast je pojačavala prisustvo svojih pristalica, podseća Milivojević.

„Posle 5. oktobra i promene vlasti, studenti su se više bavili studentskim pravima, menzama, domovima, a onda se posle 2012. i pokušaja ove vlasti da direktno stranački upravlja školama u ovoj zemlji, stvorio kontrapunkt, poput pokreta 1 od 5 miliona", dodaje Milivojević.

Ipak, takvim preplitanjem se, kaže, „mešaju babe i žabe", jer bi među studentima trebalo da se biraju predstavnici od kojih će svi imati koristi, bez obzira na političku opciju. (www.bbc.com, RAdio BBC na rpskom, portal, Nataša Anđelković, 22.5.2024)

Cvijetin Milivojević - Sastanak u Kotoru menja sve!?

Cvijetin Milivojević, politikolog, analizira postizbornu scenu u Srbiji. (youtube TV kanal Balkanska ostrica, 20.5.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=M8lXTP7fwVc

Опозициони „Меџлис евет-ефендија“ и Пећка патријаршија без патријарха

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Ајвор Робертс, британски амбасадор у Београду из друге половине деведесетих година 20. века, са нашим тадашњим Вождом састајао се у четрдесетак наврата, дакле, тек нешто мало мање пута но што је актуелни амерички велепосланик Кристофер Хил, за сада, постројавао нашег данашњег Врховника. Међутим, из оног времена, остало је упамћено и то да му је Милошевић једанпут скресао у лице: „Ако сте овде да бисте представљали своју владу, онда сте добродошли. Али, ако сте овде да бисте се мешали у послове наше земље, онда нисте!“

Ако ми прошле јесени нисте веровали, до сада сте се сигурно уверили ко је то и Врховнику и опозицији, поткрај лета, наложио да се ванредни парламентарни и ванредни локални избори у Београду имају – к'о нигде у ЕУ ни у нашем комшилуку – одржати, под морање, баш у истом дану, по кратком поступку, до краја 2023.

Погађате и ко је то, усред здања највишег представничког и законодавног тела ове земље, лично постројавајући представнике српске власти и парламентарне опозиције, „погурао дијалог“ о испуњавању „света три захтева“ опорбе уочи предстојећих локалних избора. Погађате онда и ко је наложио нашему Врховнику да „попусти“ таман толико да изгледа да је попустио управо таман онолико да би убедио део опозиције да изађе на ове изборе. „Јавља вам се“ онда и ко је наредио „излазачима“ из опозиције да јуришом похрле на изборе, без обзира што изборни услови нису ни близу фер, демократских и равноправних. Јер, нема толико лоших изборних услова под којима „излазећи“ део наше традиционалне опозиције не би изашао на изборе.

Онда вам је више него јасно и то да Врховник српски Његовој екселенцији Хилу, чак ни у шали, никада неће рећи оно што је Милошевић одбрусио сер Робертсу.

.  .  .

Прво мазохистички пристану да се Врховникова Тајница сурово поигра с њима, па им предложи да сами предложе закон којим ће се уредити право и неправо гласања за оне који, из „туристичких“ и других разлога, пријављују пребивалишта онамо где има некаквих избора, а одјављују се из места „одонамо“ где избора нема ни на видику. Онда опозициони законописци смисле ингениозну идеју да забране (и то ретроактивно!) да на својим новим адресама, 2. јуна, гласају сви они који су променили пребивалиште у последњих 11 месеци. Због чега би сваки грађанин који није „професионална гласачка птица селица“, а коме би његово уставно право да гласа било ускраћено, већ 3. јуна, могао да покрене иницијативу за оцену уставности оваквог закона и да тако сруши легалитет целог изборног процеса.

Прво им „падну“листе на неким (бео)градским општинама, због њихове грешке, па се жале, прете да ће, „до петка ако им се не дигну листе“, да одустану од изласка на изборе, а онда истог дана као велику победу дижу у небеса тај свој тал са влашћу: као, ето, присилили смо их да нам ипак „пусте“листе...

Пошто се, пре тога, ти исти „излазачи“ офирају како су, наводно, са Врховниковим капућехајама постигли „џентлменски договор“ да се закона који су сами писали, а са СНС већином изгласали, не мора држати баш „као пијан плота“ ако се неки од њих и кандидују у општини у којој немају 11 месеци пребивалиште (активно бирачко право), али тај закон мора да важи за грађане који имају само пасивно бирачко право, тј. гласају...

Због чега их, са друге стране, зачикавају и сеире над њиховим аутоголовима, дојучерашње колеге и саборци из „проевропске“ коалиције, а данашњи бојкоташи из принципа. А да запетљанција буде већа, док се у Београду гледају „преко нишана“, ти исти „излазачи“ и „бојкоташи“, у неким другим градовима (Нови Сад, на пример) и општинама излазе на једној изборној листи?!

Из репертоара Вукових поскочица (https://pravda.rs/2024/5/9/cvijetin-milivojevic-srpski-politicki-crven-ban/) наш народ има једну баш примерену: „Ј... луд збуњеног.“ С тим што су овде грађани, а посебно симпатизери опозиције, ти који су у оба трпна придевска стања укључив и „трпни“ глагол.

Зато је чак је и Иницијатива (јавних личности) „Проглас“ поручила да, овај пут, нема морално право да, „у условима када у Србији нема слободних и поштених избора“, позива грађане на изборе, али да то није ни позив на бојкот, већ је једино имало смисла борити се до краја за изборне услове, да до бојкота не дође. Због тога је изостала и GOTV (get out the vote; „изађи и гласај“) антирежимска кампања позивања грађана да масовно изађу на изборе, што је, прошлога децембра, на бирачка места извело и немали број дотадашњих апстинената. 

.   .   .

Опозиција је, махом, прогутала мамац о локалним (пазите: локалним!) изборима као некаквом референдуму „за и против“ Вучића, а то се, кроз „упутство за разумевање“ које подастире његова пропаганда, чита као: за и против Србије, за и против српског народа, за и против Српске, за и против проглашавања Срба геноцидним, за и против останка КиМ унутар Србије...

Чекајте, мало. Не рече ли одважно наш председник пред кинеским председником: „Тајван је Кина и – тачка!“ Пријало је то сигурно Си Ђи Пингу; а и Вучићеви бирачи су, безбели, били поносни на свог лидера...

Али, пусти пусту Кину! Због чега, макар, национална, ако већ ова друга неће или не сме, опозиција не приупита председника Србије: Зашто не рече „КиМ је Србија и – тачка“? Зашто не смеш то да изговориш и то неким конкретним потезом овериш?

Стварно, како су то, на пример, вођама националне парламентарне опозиције минимални услови („црвене линије“) за излазак на локалне изборе у Београду скоро исти као и „бојкоташима“ из бивше коалиције „Србија против насиља“, а није им, рецимо, услов свих услова да, претходно, председница Народне скупштине распише и – изборе на КиМ?!

Нека Врховника, нека и даље ћути, а ћутаће и крити од грађана чији је председник све и о свему што је учинио противно интересу овог народа све дотле док га управо његови бирачи не „провале“.

Али, зашто опозиција (а од 13 потврђених изборних листа у Београду, бар пет њих нису провизорне, сателитске, већ их опозициони гласачи перципирају као истинску опозицију) ћути када „архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком и патријарху српском“, косовска (привремена) администрација, поново забрањује улазак у КиМ и одлазак на Свети архијерејски сабор, у престони манастир СПЦ, Пећку патријаршију?

Не би то била подршка садашњем патријарху лично, већ порука да опозиција не види Цркву као канал за духовну контролу над бирачким телом, као што то чини садашња власт.

Зашто се, макар национална (а у нормалном свету то би радила цела опозиција, али и владајуће партије, без обзира на идеологију) није огласила ни 2018, ни 2020, када се на Сабору СПЦ озбиљно расправљало о идеји да се, у склопу промена Устава СПЦ, промени и име Цркве у: „Српска православна црква – Пећка патријаршија“? Јер, Српска православна црква – Патријаршија у Београду устројена је тек 1920. године.

Да разлучимо, најпре, како се то, по којим и чијим законима, световним или духовним, највишим црквеним великодостојницима СПЦ забрањује улазак на територију на којој су најстарији хришћански православни манастири и вишевековно седиште исте те цркве? Ко је крив за то? Да ли само и увек „неки тамо Курти“ или кривице има  и до ове власти и до самог руководства Цркве?

Зашто пуна титула поглавара СПЦ гласи „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски“ и зашто је атрибут „пећки“ на првом месту?

Пећка патријаршија чува свештени трон у који се ритуално уводе српски архиепископи и патријарси, она је столећима била духовно, али и културно средиште српске државе, један од најважнијих елемената идентитета српске државе и народа.

Пећка патријаршија је (пре самопроглашења независности Косова!) уписана у листу светске културне баштине и под заштитом је Унескоа.

За владавине цара Душана црква је из ранга архиепископије подигнута на ниво патријаршије, пошто је претходно, 1346. године, из Жиче, у цркву Светих Апостола у Пећи премештено седиште српске архиепископије.

Пећка патријаршија је потрајала до пада Српске деспотовине, 1459, и смрти патријарха Арсенија Другог, 1463, када је била укинута, а њено подручје потчињено Охридској архиепископији. Обновљена је 1557, а Макарије Соколовић је постао први патријарх обновљене патријаршије.

Пећка патријаршија је потрајала до 1776, када су, после аустријскоо-турског рата, Срби из ових области кренули у велики сеобу под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића.

Дакле, пуних 330 година главно седиште српске патријаршије било је у Пећи!

Зато је, после поновног успостављања јединства Српске православне цркве 1920, обновљена и традиција устоличења у пећки трон.

И, какве све ово везе има са локалним изборима које Врховникова Тајница (исто као и њени претходници на месту спикера српског собрања: др Небојша Стефановић, мр Маја Гојковић, Ивица Дачић, др Слободан Орлић) не желе или не смеју (иако их Устав Србије на то обавезује!) од некога моћнијег од себе да распишу локалне изборе и на Косову и Метохији? Макар, за почетак, у оних 10 општина са српском већином које би требало да чине некакву „Заједницу српских општина“...

Замислите да патријарх српски, уместо у београдској заветрини близу световног двора на Андрићевом венцу (успут, могао би неколико месеци годишње да управља и из Сремскокарловачке митрополије, где је, такође, деценијама било најважније српско црквено седиште), на трону српских патријараха столује у Пећи.

Колико би то значило српском народу на КиМ?!

И, колико би љутих заговорника одсецања СПЦ од њене суштине, идентитета и историје, а то су (после необјашњивог одустајања чак и од неспорно српских манастира у Македонији), пре и изнад свега, српски манастири и остали споменици културне баштине на КиМ – макар, за тренутак, ретерирало у својим намерама? Српског патријарха који столује у Пећи, на челу Цркве, која има још турске тапије на хиљаде и хиљаде хектара земљишта на КиМ, тешко да би неко могао да „отцепи“ од Србије.

Ако већ неће или не сме да то учини „сапотписник“ Првог бриселског споразума, тадашњи ППВ, а данашњи Врховник српски, ево идеје за опозицију да му, на примеру укидања слободе кретања патријарху српском, разбуца и Први и Други (француско-немачки план) бриселски, са све Охридским споразумом. И да и на томе, она, опозиција поентира у кампањи са локалне изборе.

Дакле, разумемо да су Врховник и Доглавник му Дачић, у априлу 2013, парафом на бриселску капиталуцију, за себе саме, као државне званичнике, преузели обавезу да, ако некад пожеле да пређу на територију „срца Србије“, морају да за то траже специјалну дозволу од Харадинаја, Тачија, Куртија, даље упиши сам...

Јер, тамо пише да ће „стране обавестити једна другу о посетама својих званичника“.

Е, сад, који геније је предложио, а који прихватио да се у „државне званичнике“ сврстају и црквени прваци? Бог би га знао. Наиме, Врховник и Доглавник му су парафирали и то да „прву групу званичника чине председник, премијер, заменици премијера, председник Скупштине и министри унутрашњих послова, спољних послова и одбране“,  а „другу групу чине сви други министри, потпредседници Скупштине, директори канцеларија Владе и безбедносних агенција, председници Уставног и Врховног суда, јавни тужилац, као и сва друга лица која имају физичко обезбеђење, примера ради верски поглавари“.

Што би значило да верски поглавар (било чији, било које вере), ако нема физичко обезбеђење, може слободно, као сваки други грађанин да прелази административну границу између „Републике Косова“ и овога што смо, до 1989, из милоште звали „УжаС“, тј. „ужа Србија“.

А ја верујем да неко ко је чувар трона првог српског архиепископа Светог Саве може и без обезбеђења међу народ, међу Србе, али и њихове комшије Албанце. Па, и да на трону пећких патријараха, али у Пећи, а не само у Београду, остане онолико дуго колико је то од помоћи и утехе преосталом српском православном народу на КиМ.

И можда тако, два и по века после Чарнојевића, личним примером, поведе велику сеобу Србаља, али у супротном, овај пут, у смеру Пећке патријаршије.

Ето опозицији оболелој од вишка опортунизма понека конструктивна идеја како да покуша да доака режимском дволичњаштву.

Иначе, ако не искористи ове две недеље за неки искорак у кампањи, после 2. липња, оно што преостане од опозиције могло би се свести на „Меџлис евет-ефендија“ који је је, 1876, покушавајући да избегне притисак тадашњих западних сила и царске Русије, као имитацију парламента, оформио Мидхат-паша.

Наравоученије: „Меџлис евет-ефендија“ се може превести као „Веће аминаша“. „Евет-ефендија“ је, такорећи, климоглавац по професији. Његово је, као сваком полтрону, да увек климоглави, амина и потврђује све што главни каже, да му се диви, да га хвали и одушевљава се сваком његовом речју и делом. А Мидхат-паша је протеран из Отоманске империје пре него се тај „парламент“ и састао. (извор: Правда, www.pravda.rs, 16.5.2024)