Nova faza vladavine, obeležena pojačanim pritiscima, zahteva promene, ali pravog iznenađenja nema. Kadrovi se biraju sa poznatog spiska pouzdanih, a taktika je ista – jedno kažem, drugo radim i odugovlačim do maksimuma
Deo javnosti našao je skoro zabavni momenat u odluci
Aleksandra Vučića da za mandatara buduće vlade predloži Miloša Vučevića, svog
naslednika na poziciji predsednika Srpske napredne stranke i dosadašnjeg
ministra odbrane: reč je, kažu, o epilogu ljutog zakulisnog unutarstranačkog
rata. Što bi, zapravo, trebalo da znači da u toj organizaciji – ali i u državi
– nije baš sve potpuno pod kontrolom Aleksandra Vučića, kao što se obično čini.
Prema tom tumačenju, Vučević je, kao ministar odbrane s
uvidom u rad vojnih tajnih službi, „puštanjem“ u medije nepovoljnih
informacija, uspeo da eliminiše konkurente i obezbedi za sebe ustavno najjaču
funkciju u zemlji. Kao potencijalni kandidati za premijersku funkciju bili su,
navodno, viđeni Marko Đurić, dosadašnji ambasador Srbije u SAD, čiji je
povratak u zemlju Vučić najavio uz pominjanje „važne funkcije“ koja mu je
namenjena i Siniša Mali, glavni „ključar“ državne kase i Vučićev lični
prijatelj, s kojim provodi čak i slobodno vreme i o tome nas izveštava na
Instagramu.
Uspon mladog Đurića na premijersku funkciju, navodi pomenuta
škola mišljenja, sprečile su fotografije njegovog druženja sa Milanom
Radoičićem, nekadašnjim potpredsednikom Srpske liste, za kojim je raspisana
poternica Interpola i koji je pod sankcijama SAD zbog korupcije. Sinišu Malog,
tvrdi se, diskreditovali su snimci razgovora sa Nebojšom Šurlanom, tadašnjim
direktorom Građevinske direkcije Srbije, do pre nekoliko dana direktorom
Infrastruktura železnice, koji su pokazali da država novcem iz budžeta, ali i
skriveno, preko javnih preduzeća i ustanova čiji rad kontroliše, finansira ne
samo sportske klubove, nego i navijačke grupe.
Šta je sve Vučević
Vučiću
I u činjenici da će Vučević, odlukom Vučića da ga preusmeri
na novu funkciju, biti istovremeno i predsednik najveće stranke i predsednik
vlade, deo javnosti našao je razlog za zabavu: to bi mu, kažu, moglo doneti
priliku da uradi ono što je Vučić uradio Tomislavu Nikoliću – da ga pošalje u
političku penziju.
A možda nam, zapravo, baš taj detalj dokazuje suprotno: da
je Vučić toliko siguran u Vučevićevu lojalnost, da je bio spreman i da dozvoli
koncentraciju funkcija koja mu je dobro poznata. Jer, potpuno je neverovatno da
te činjenice nije bio svestan dok nas je, suprotno dobroj praksi, preko
Instagrama obaveštavao o imenu novog mandatara. Da nije opasnosti da nas zbog
toga optuže za „napad na porodicu“, ovde bismo citirali one koji tvrde da je
glavni Vučevićev adut blisko prijateljstvo sa Andrejem Vučićem – ali nećemo.
Ne vidim da će se
suštinski išta promeniti. Vlast će i dalje stanovati na Andrićevom vencu, iako
predsednik Srbije po Ustavu ima samo osam nadležnosti, kaže Cvijetin
Milivojević
Nema tu, zapravo,
nikakvog iznenađenja, samo se malo preraspoređuje poznati krug pouzdanih ljudi.
Plus, reč je o davno najavljenoj odluci, na šta podseća Cvijetin Milivojević,
direktor agencije Pragma: sam Vučić je, kaže, još nakon izbora 2022, rekao da
će vlada, koju je tada poverio Ani Brnabić, trajati dve godine, nakon čega će
premijer biti Vučević (koji je i tada, prema Vučićevim rečima, bio u najužem
izboru za mandatara).
Milivojević ne veruje
u tumačenja o Vučeviću kao veštom pobedniku u igrama moći – iako je, svakako,
budući premijer zadovoljan zbog medijskog tretmana partijskih kolega. „Siguran
sam da Siniša Mali nije bio kandidat za premijera u ovom izvlačenju“, kaže.
Misli i da je Marko Đurić verovatnije kandidat za poziciju ministra spoljnih
poslova, „mada je i na funkciji ambasadora u SAD bio neuspešan, osim ako mu
zadatak nije bio da pomogne da Amerika ubrza priču oko priznanja Kosova, i da
Izrael podrži Kosovo“. Đurić je, takođe, pominjan kao budući šef BIA, što se
takođe uklapa u Vučićevu najavu važne funkcije koja ga čeka.
Postoji i tumačenje prema kome je odluka da Vučević bude
premijer, nakon što je, u maju 2023, odlukom Vučića, izabran za predsednika
SNS, deo dugoročnog plana za očuvanje vlasti. Vučević bi, navodno, trebalo da
bude predsednički kandidat SNS-a 2027. godine, dok bi Vučić, kome Ustav ne
dozvoljava treći predsednički mandat, tada ponovo prešao na premijerski
položaj.
Politikolog Boban Stojanović, međutim, veruje da Vučević
nije odgovarajući profil za predsedničku trku: prema njegovoj prognozi, nakon
dve godine, rekonstrukcijom vlade ili na novim izborima, Vučić će pokušati da
napravi „osobu broj dva“, koja bi mogla da pobedi na predsedničkim izborima.
Mada ni to nije neophodno – do 2027. ima sasvim dovoljno vremena za, recimo,
promenu Ustava koja bi podrazumevala izbor predsednika u parlamentu. Mogući su
i drugi kreativni pristupi, ali ne moraju baš mediji da daju ideje za njih.
Lako je zamisliti
zaoštrenje retorike
Šta smo, onda, dobili odlukom o novom premijeru, osim
mogućnosti da se, u fazi ciljanog podizanja „nacionalne temperature“, u štampi
objavljuju naslovi o „Srbendi i bratu“ i eliminiše mogućnost priče o premijeru
sa „zapadnim vezama“? Možda nešto civilizovaniji rečnik od klasičnog
radikalskog koji je, vremenom, za potrebe premijerske funkcije, savladala Ana
Brnabić? Možda, ali ne i nužno – lako je zamisliti da Vučević pooštri retoriku,
baš kao što se bivša premijerka za potrebe razgovora s opozicijom o izbornim
uslovima, vratila u civilizovane norme ponašanja.
Kontinuitet deluje
logično: „Ne vidim da će se suštinski išta promeniti. Vlast će i dalje
stanovati na Andrićevom vencu, iako predsednik Srbije po Ustavu ima samo osam
nadležnosti“, kaže Milivojević.
Za očuvanje snage tog
centra moći, zapravo, od izbora jednog od poslušnih za poziciju čuvara
premijerske funkcije u ovom trenutku važnije je obezbediti pobedu na
predstojećim lokalnim izborima, i naročito, naći rešenje za problem manjka
glasova u Beogradu, zabeležen u poslednja dva izborna turnusa: naprednjaci su
2022. imali oko 70.000 glasova manje od opozicije, a godinu kasnije 90.000 –
106.000 manje (u zavisnosti od toga šta se tretira kao opozicioni glas).
Sama činjenica da je odluka o ponavljanju beogradskih izbora
doneta, mogla bi da deluje kao znak da je recept pronađen: jedan njegov deo
čini odluka o zajedničkoj listi SNS sa socijalistima i Zavetnicima, kako
nijedan glas ne bi bio izgubljen. Radikali se podrazumevaju – prema rečima
Vojislava Šešelja, koalicija stvorena za decembarske beogradske izbore, sada se
širi i na preostale lokalne izbore, osim u Sremskim Karlovcima i Bačkoj
Palanci.
Od izbora jednog od
poslušnih za poziciju čuvara premijerske funkcije, za SNS je važnije obezbediti
pobedu na predstojećim lokalnim izborima, i naročito, naći rešenje za problem
manjka glasova u Beogradu
Nejasno je, međutim, kako će tačno vlast pomiriti svoju
potrebu da, u vreme pojačanih spoljnih pritisaka, deluje demokratski,
demonstriranu u vidu razgovora sa opozicijom o izbornim uslovima, sa potrebom
da se izborni inženjering održi i unapredi (primer Male Krsne). I kako će u tu
računicu smestiti stav opozicije (Srbija protiv nasilja, koalicija NADA) o
nepristajanju na izbore bez ispunjenja tri minimalna uslova, saopštena na
sastanku u ponedeljak, a sve na osnovu dogovora sklopljenog i potpisanog sa ProGlasom.
Kampanja SNS-a već
poznata
Kad ovaj Radar bude na kioscima, biće poznate odluke koje
nisu bile saopštene u utorak, u vreme pripreme lista: da li će beogradski
izbori biti raspisani za 2. jun i kako će biti razrešen spor od ponedeljka
vezan za treći opozicioni zahtev, onaj o istovremenom održavanju beogradskih i
svih preostalih lokalnih izbora.
Prva dva uslova – o formiranju komisije koju bi činili
predstavnici vlasti i opozicije, ali i određene organizacije civilnog društva,
koja bi se bavila biračkim spiskom i nadgledanjem izbora, i drugi, kojim se
traži da javni servisi počnu profesionalno da izveštavaju, za vlast su
prihvatljiva, ali treći – nikako, tvrdila je Ana Brnabić u ponedeljak.
Odgovor opozicije sažeo je Miloš Jovanović, lider Novog
DSS-a, u rečenicu „ništa nije dogovoreno, dok sve ne bude dogovoreno“, mada ni
to nije sve – i ono što bude dogovoreno, nema garanciju da će biti ispunjeno.
Recimo, zahtev o profesionalnom izveštavanju medija moguće je vrlo rastegljivo
tumačiti čak i ako se (pogrešno, rekli bi novinari) operacionalizuje u vidu
pravila o dozvoljenoj minutaži posvećenoj predstavnicima različitih političkih
opcija.
I ono što bude
dogovoreno, nema garanciju da će biti ispunjeno. Recimo, zahtev o
profesionalnom izveštavanju medija moguće je vrlo rastegljivo tumačiti
U opoziciji, kako se može čuti, postoji svest o tome da
usvajanje zahteva, ako ga bude, može biti samo formalno, kao što postoji i
očekivanje da sledi novo odugovlačenje: čak i ako beogradski izbori budu
raspisani 3. aprila, sve do 18. aprila postoji prostor da oni, uz izvesne
zakonske promene, budu spojeni sa preostalim lokalnim.
Sve to znači da sledi period natezanja, tokom koga će vlast
nastaviti svoju već definisanu kampanju, sa Aleksandrom Šapićem kao kandidatom
i nacionalnim temama u prvom planu – što omogućava „kačenje“ na rejting
Aleksandra Vučića, koji će opet biti nosilac svih naprednjačkih lista. Savo
Đurđić, bivši sudija i član Visokog saveta sudstva, pobrojao je, recimo, bar
osam članova Ustava i zakona koji se time krše, ali – nebitno.
Opozicija, s druge strane, još ne počinje dogovore o načinu
izlaska na izbore. Trenutno se testira ideja o pravljenju velikog saveza, u
koji bi, osim sadašnjih koalicija SPN i NADA, bile uključene i SDS Borisa
Tadića i Dveri sa kolektivnim rukovodstvom. Kako trenutno izgleda, ideja Bobana
Stojanovića da opozicija podrži („da ga svi poljube“) izlazak Sava Manojlovića
na izbore (koji nije najavio takvu mogućnost) mogla bi doneti novu kakofoniju
na opozicionoj sceni, iako je njen smisao suprotan – da pojača motivaciju u
obeshrabrenim opozicionim redovima. (www.radar.rs,
nedeljnik Radar, Vera Didanović, 5.4.2024)
Нема коментара:
Постави коментар