Doživotne robije, monolozi i ko će u predsedničku trku?

Analiziramo najnovije potrese na političkoj sceni sa Sandom Rašković Ivić, Milošem Garićem i Cvijetinom Milivojevićem od drastičnih presuda Srbima za događaje u Banjskoj (doživotne robije i višedecenijske kazne), preko uloge međunarodne zajednice, pa sve do unutrašnjih tenzija u Srbiji.

Zašto glavni mediji ćute o presudama? Naši gosti ulaze u direktan sukob mišljenja o tome da li predsednik Vučić krši Ustav i gde prestaje diplomatija, a počinje propaganda?

U drugom delu fokus prebacujemo na unutrašnju politiku: predsedničke konsultacije, izborni tajming i moguće scenarije vlasti.

Da li su konsultacije stvarni politički proces ili kontrolisana proizvodnja sadržaja?

Ko su realni kandidati i da li vlast uopšte ima jakog kandidata na eventualnim predsedničkim izborima?

Poseban segment bavi se stanjem opozicije i pojavom studentskog pokreta kao novog faktora - između političke alternative i neartikulisanog nezadovoljstva.

Treći sloj razgovora otvara pitanje institucija: granice predsedničkih ovlašćenja, uloga Ustavnog suda i njegovo ćutanje, parlament kao formalnost bez debate, mediji kao produžena ruka politike.

Debata kulminira u suštinskom problemu: da li u Srbiji postoji dijalog ili samo monolog vlasti.

Chapter list

00:00 Uvod - Mediji i „zavera ćutanja“

05:40 Presude za Banjsku - zašto nisu glavna vest

27:10 Vojni vs diplomatski pristup - šta je realno

42:20 Predsedničke konsultacije - potencijalni predsednički kandidati

57:00 Opozicija: slabosti i fokus na Vučića

01:11:20 Ustavni sud i nerešena pitanja

01:20:30 Protesti, policija i javni red

01:25:10 Dijalog ili monolog u politici

Razgovarali: Sanda Rašković Ivić, Miloš Garić, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić.

(📺 Produkcija: Albatros News, podcast „U reketu sa Teškim centrom“, albatros.news, 29.4.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=rjZyteBOvAc

Da li trenutna situacija može da se poredi sa 2000. i 2012. kada se vlast menjala na predsedničkim izborima?

U iščekivanju raspisivanja izbora, povlačenje paralela između aktuelne političke situacije i ranijih ciklusa smene vlasti ostaju u žiži pažnje javnosti. Međutim, prema rečima naših sagovornika, trenutna situacija drastično se razlikuje od one kada je na predsedničim izborima 2000. i 2012. došlo do smene vlasti.

Lider Ekološkog ustanka Aleksandar Jovanović Ćuta je u gostovanju na N1 istakao da je današnja politička situacija u Srbiji znatno kompleksnija nego 2000. godine, jer je aktuelni režim uspeo da uspostavi dublju kontrolu nad svakodnevnim životom građana.

On je naglasio da Miloševićev aparat nije bio toliko tehnološki i medijski razvijen, dok današnja vlast koristi sofisticirane metode pritiska kako bi ugušila svaki bunt. Jovanović je poručio da se promena ne može očekivati isključivo kroz izborni proces bez masovne mobilizacije i jedinstva koje je krasilo Srbiju pred Peti oktobar, upozoravajući da je režim izvukao pouke iz prošlosti i da neće lako odustati od kontrole nad resursima.

S druge strane, sociolog Ivan Živkov je u „Utisku nedelje“ analizirao istorijske cikluse, navodeći da se vlast u Srbiji suštinski menja isključivo na predsedničkim izborima, kao što je bio slučaj 2000. i 2012. godine.

On je objasnio da je 2012. godine postojala određena doza institucionalnog pluralizma koja je omogućila mirnu smenu vlasti, dok danas živimo u sistemu „stabilokratije“ gde su institucije potpuno podređene jednoj partiji. Živkov je upozorio da klijentelistička mreža i medijski mrak danas čine izborne uslove neuporedivo lošijim nego u prethodnim decenijama, što od opozicije zahteva potpuno novi pristup mobilizaciji birača i odbrani rezultata.

Naši sagovornici poručuju da predsednik Srbije Aleksandar Vučić planira prelazak na funkciju premijera radi trajnog očuvanja moći uz prećutnu podršku Zapada, dok istovremeno upozoravaju na stratešku nesnađenost opozicije koja rizikuje marginalizaciju u okolnostima drastično drugačijim od onih iz 2000. ili 2012. godine.

Politikolog Cvijetin Milivojević kaže za Danas da se politička situacija danas u mnogome razlikuje od one iz 2000. i 2012. godine, iako su u oba ta slučaja tadašnji predsednici, Slobodan Milošević i Boris Tadić, svesno skratili svoje mandate verujući da će im spajanje parlamentarnih i predsedničkih izbora doneti korist.

Kako objašnjava, tehničke razlike su jasne, jer su 2000. godine održani savezni izbori, dok su 2012. godine spojeni sa republičkim. Dodaje da je osebno značajna komparacija sa 2000. godinom zbog ujedinjenja opozicije u DOS, koji je bio ideološki raznorodna „catch-all“ varijanta u koju su bili inkorporirani čak i bivši saradnici režima poput Nebojše Čovića ili generala Momčila Perišića.

Milivojević podseća da je tada najjača opoziciona stranka, Srpski pokret obnove, odbila je da bude deo tog fronta zbog precenjenog rejtinga, što je dovelo do njihovog izbornog poniženja i pada ispod cenzusa, dokazujući da na izborima gde se glasa „za“ ili „protiv“ to nije presudan faktor.

– U kontekstu eventualnih prevremenih predsedničkih izbora, takav potez bi Aleksandru Vučiću doneo efekat iznenađenja, jer bi na zahteve studenata i građana za parlamentarnim izborima on odgovorio predsedničkim trkom. Iako predsednik po Ustavu ima ceremonijalna ovlašćenja, Vučić je faktički svu vlast preneo na Andrićev venac, ali pošto više nema pravo na kandidaturu, svestan je da se njegovim odlaskom moć vraća u Nemanjinu ulicu. Tim potezom bi skinuo balast optužbi za konstantno kršenje Ustava i mogao bi da se bez zakonskih prepreka pojavi kao nosilac liste na parlamentarnim izborima, koristeći svoj lični rejting koji je znatno veći od stranačkog – objašnjava naš sagovornik, dodajući da bi ga i sadašnji skupštinski saziv mogao izabrati za premijera, čime bi parlamentarne izbore dočekao iz pozicije izvršne vlasti i vodio funkcionersku kampanju, ali ovog puta u zakonskim okvirima.

Prema njegovom mišljenju, malo je verovatno da će Vučić spojiti sve izbore u jedan dan jer na njegovoj strani trenutno ne postoji kandidat koji bi mogao da odnese pobedu u prvom predsedničkom krugu.

– U drugom krugu se po pravilu svi opozicioni glasači ujedinjuju, što bi za njega predstavljalo preveliki rizik od istovremenog gubitka i predsedničke i parlamentarne vlasti bez ikakvog političkog padobrana. Zbog toga je realnije očekivati ili odvojene izbore ili pokušaj opstrukcije davanja mandata nakon eventualnog poraza na parlamentarnim izborima – poručuje naš sagovornik.

Trenutnoj parlamentarnoj opoziciji, koju naziva „smokvin list“ opozicijom, Milivojević kaže da preti sudbina Srpskog pokreta obnove ukoliko ne prestane da guši studentsku listu i ne prestane da služi kao paravan demokratije za Evropsku uniju.

– Oni se olako odnose prema milion glasača koji su im dali poverenje, a koji će se u budućnosti verovatno okrenuti studentskoj listi. Umesto svakodnevnih pokušaja da zavade studentske plenume, opozicija treba da se urazumi, nastupi na jedinstvenoj listi i prihvati ulogu manjinskog partnera u budućoj vlasti. Građani očekuju jasne kandidate i konkretno delovanje, a ne unutrašnja lobiranja evrofanatika ili patriotske opozicije koja dodatno zbunjuje biračko telo – zaključuje.

Sociološkinja i nekadašnja političarka Vesna Pešić takođe poručuje da se današnja politička situacija u Srbiji suštinski razlikuje od one iz 2000. ili 2012. godine, jer se, kako kaže, “stvarna vlast uvek ruši preko predsedničkih izbora”, dodajući da je mišljenja da je potpuno pogrešno što je fokus studenata i opozicije isključivo na parlamentarnim izborima.

– Verujem da će Aleksandar Vučić odložiti sve izbore za iduću godinu, kada mu u maju ističe predsednički mandat, jer mu spajanje tih (izbornih) procesa najviše odgovara. Umesto da su se studenti od početka usprotivili njemu lično i tražili predsedničke izbore, oni su ušli u rizik parlamentarnih izbora koji su u našim uslovima uvek podložni manipulaciji i nameštanju. Postoji opravdana bojazan da bi on, u slučaju gubitka predsedničke funkcije, mogao postati predsednik vlade, što bi mu omogućilo da na vlasti ostane neograničeno dugo, jer na toj poziciji nema ustavnih ograničenja broja mandata. Ako povučemo paralelu sa Petim oktobrom, tadašnja vlast nije smenjena kroz parlament, već preko predsednika koji je držao svu moć, a tek nakon pada Miloševića održani su parlamentarni izbori na kojima je opozicija ostvarila ubedljivu pobedu – objašnjava naša sagovornica.

Ona ističe da vlast verovatno neće raspisati izbore ove godine iz razloga što Vučić ne želi da podnese ostavku pre nego što se završi projekat Expo, koji je planiran za proleće iduće godine, što se poklapa sa istekom njegovog mandata.

Strategija ubrzavanja parlamentarnih izbora je, prema njenoj oceni, ishitrena i opasna, naročito jer se studentima, koji su mesecima bili u blokadama, ne zna ni jasan politički program ni rukovodstvo.

– Njihova horizontalna organizacija zasnovana na plenumima je spora i neefikasna, a teorija politike nas uči, baš kao što je pisao Maks Veber, da ozbiljne politike nema bez lidera koji definiše pravac promena. Dok opozicione snage nemaju jasnu vertikalu, Vučić koristi svaki ustavni i zakonski prostor da dodatno učvrsti svoju poziciju, planirajući prelazak na mesto premijera odakle može nastaviti da vlada bez ograničenja – upozorava Pešić.

Kako navodi, poređenja sa prošlošću su dodatno otežana jer su se vremena drastično promenila i demokratske vrednosti više nisu prioritet međunarodne zajednice onako kako su bile pre dve decenije.

– Danas svetom vladaju isključivo ekonomski interesi i biznis, pa tako evropski lideri poput Makrona ili Fon der Lajen podržavaju autokrate koji im garantuju stabilnost i ostvarenje poslovnih ciljeva, bilo da je reč o kopanju litijuma, kupovini skupih rafala ili izgradnji infrastrukture. Vučić je kupio naklonost Zapada pre svega kroz rešavanje pitanja Kosova i Ohridski sporazum, čime je praktično predao srpske institucije na toj teritoriji, dok se u domaćem javnom mnenju i dalje održava privid suvereniteta kroz isprazne ustavne kategorije – objašnjava naša sagovornica.

Ona ističe da dodatni problem predstavlja i novi izborni inženjering kroz izmene izbornih zakona koje favorizuju fiktivne manjinske stranke, poput takozvane Ruske stranke, koje služe isključivo za oduzimanje glasova pravoj opoziciji i veštačko formiranje većine. Dodaje da međunarodni faktori svesno tolerišu ovakvu „stabilokratiju“ jer im je Balkan potreban kao mirno područje, bez obzira na nivo korupcije i medijske kontrole koji ovde vlada.

– Mi smo danas blokirani ne samo autokratskim režimom, već i nepostojanjem snažnih političkih aktera i organizovane opozicije kakvu smo imali devedesetih godina. Na kraju se postavlja suštinsko pitanje zašto naše društvo neprestano zaglavljuje u autokratijama, dok ostatak sveta, vođen isključivo interesima, nema nameru da nam pomogne u odbrani demokratskih vrednosti koje su nekada bile temelj međunarodne podrške promenama u Srbiji – zaključuje Pešić. (danas.rs, Danas, Lena Stevanović, 29.4.2026)

Cvijetin Milivojević: Vlast će izgubiti predsedničke izbore, niko ne može da pobedi kandidata opozicije i studentske liste u prvom krugu

Da li je Srbija već u izbornoj kampanji, iako izbori nisu raspisani, i kome bi eventualno glasanje u ovom trenutku odgovaralo - pitanja su koja se nameću dok vlast već više od godinu dana temu izbora drži u fokusu, bez jasnih odgovora o terminu i vrsti izbora. Politikolog Cvijetin Milivojević u emisiji Marker kaže da vlast svesno održava neizvesnost oko izbora, uz kontradiktorne poruke o njihovom terminu.

„Mi jedino danas znamo da ćemo oko Đurđevdana možda znati kada će biti izbori. Predsednik SNS-a Miloš Vučević rekao je da i on zna kada će biti izbori, ali da to ‘nije tema’, i da će o tome odlučiti predsednik Republike“, kaže Milivojević.

On, međutim, podseća da prema proceduri odluka o izborima ne zavisi od predsednika države.

„Takve odluke mogu da se donesu samo ako Vlada Srbije zatraži raspuštanje parlamenta, a predsednik to potvrdi – ne da sam odlučuje o tome kada će izbori biti“, navodi Milivojević.

Ipak, kako ocenjuje, politička praksa u Srbiji odstupa od formalnih pravila.

„Pošto mi imamo, rekao bih, kvazidemokratsko društvo, kod nas je sve moguće. Pa i to da se predsednik igra sa građanima, da ih zamajava pričom o izborima koji će biti – a možda i neće biti. A svi znamo da će o tome odlučiti lično, ne iz pozicije predsednika svih građana, već kao faktički neformalni lider Srpske napredne stranke“, kaže Milivojević.

Ističe da predsednik države ne treba da se bavi tim stvarima.

„Dakle, nije on taj koji treba to da raspisuje. On može da uradi jednu drugu stvar – da lično, kao predsednik Republike, podnese ostavku, skrati sebi mandat i tako uvede zemlju u predsedničke izbore“, kaže politikolog Cvijetin Milivojević.

On smatra da bi takav scenario vlasti mogao da odgovara, čak i u slučaju izbornog poraza.

„Čak i ako izgube predsedničke izbore, a Vučić se ne može ponovo kandidovati, vrlo je verovatno da će izgubiti vlast na tim izborima, njima ostaje ono što je mnogo važnije - izvršna vlast, dakle vlada i parlament“, navodi Milivojević.

U tom slučaju, dodaje, otvara se prostor za drugačije političko pozicioniranje predsednika.

„Kada se predsednik ‘kratkospoji’ sa predsedničke funkcije, on može, bez pardona, ovaj put zaista po zakonu i Ustavu, da bude prvo ime parlamentarne liste na izborima“, kaže Milivojević.

Kako ističe, postoji i dodatna mogućnost.

„Može, pre toga, da postane i premijer. Dakle, ovaj isti skupštinski saziv može da ga izabere za premijera, pa da parlamentarne izbore sačeka iz te pozicije i vodi, faktički, jednu ‘regularnu’, pod navodnicima, funkcionersku kampanju“, zaključuje Milivojević.

Govoreći o tajmingu izbora, Milivojević ocenjuje da je teško predvideti kada bi oni mogli da budu održani.

„Zaista ne znam šta je realno. Ovo je iz pozicije SNS-a ‘sigurica’. I ako izgube predsedničke izbore, a izgubiće ih, to tvrdim, jer nije se rodio u Srbiji neko ko može da pobedi kandidata studentske liste i opozicije u prvom krugu“, kaže politikolog Cvijetin Milivojević.

On procenjuje da nijedan kandidat vlasti ne bi mogao da pobedi već u prvom krugu.

„Ko god da bude kandidat SNS-a, Petrov, Milica Zavetnica, Ana Brnabić, Vučević, Ivica Dačić, niko od njih ne može pobediti u prvom krugu“, navodi Milivojević.

U drugom krugu, dodaje, očekuje objedinjavanje birača protiv kandidata vlasti.

„U drugom krugu jasno je da će se svi koji su glasali za druge kandidate ujediniti i glasati protiv njega. Prema tome, izvesno je da oni neće dobiti predsedničke izbore“, zaključuje Milivojević.

Govoreći o parlamentarnim izborima, postavlja se pitanje da li je uopšte moguće stvoriti takozvanu „referendumsku atmosferu“, o kojoj se govori u delu opozicije, ukoliko se protivnici vlasti na izbore budu pojavili u više kolona.

„Znate šta vidimo ovde - stalno se prave poređenja sa 2000. i 2012. godinom. Ako uzmemo 2000. kao primer, tada se u jednom trenutku govorilo da je najjača opoziciona stranka Srpski pokret obnove, koji je bio noseći deo DOS-ove koalicije u nastajanju, ali je, tražeći previše, na kraju izgubio sve“, kaže politikolog Cvijetin Milivojević.

On podseća da je SPO tada izašao iz zajedničkog fronta i ostao bez parlamentarnog statusa.

„Izašli su iz tog fronta i nisu prešli cenzus, iako su realno bili najjača opoziciona stranka. To je jedna pouka“, navodi Milivojević.

Druga, kako kaže, tiče se same prirode „referendumske“ kampanje.

„Kada pravite referendumsku atmosferu, cilj mora da bude jedan i isti. Svi delovi moraju da idu ka tom cilju“, ocenjuje Milivojević.

On ukazuje i na razlike između tadašnjeg DOS-a i današnje opozicije.

„DOS je bio ‘catch-all’ lista, mnogo širi format neo ovo što danas imamo. U njemu su bili i levica i desnica, ideološki raznorodne opcije, sindikati, ali i delovi Miloševićevog režima – što više liči na mađarski model“, kaže Milivojević.

„Ne zaboravite Nebojšu Čovića, generala Perišića, generala Vuka Obradovića, Dušana Mihajlovića i Novu demokratiju, koji su bili deo vladajuće koalicije. I nisu krili da je cilj smena režima “, dodaje Cvijetin Milivojević.

On ocenjuje da danas takva vrsta političkog jedinstva ne postoji.

„Mi ovde imamo mali problem. Ja nisam siguran da je svima u opoziciji cilj da se sruši vlast. Mislim da je nekima glavni cilj da ponovo uđu u parlament“, navodi Milivojević.

U tom kontekstu, ukazuje na sve izvesniji scenario izlaska opozicije u više kolona.

„Zato sada imamo taj scenario – tri kolone: jedna su studenti, druga pro-EU, i treća desnica“, kaže Milivojević.

Kako ocenjuje, u takvim okolnostima nema ni uslova za „referendumsku atmosferu“.

„Dakle, konstatujemo da nemamo referendumsku atmosferu, nažalost. Nemamo je zato što je već 5. maja prošle godine opozicija izdala tu ideju“, navodi on, uz napomenu da iz toga izuzima Demokratsku stranku i pokret Kreni-promeni.

Milivojević tvrdi da je ključni propust bio u odbijanju dela opozicije da radikalizuje političku borbu.

„Kako je izdala tu ideju? Tako što je odbila da iskreno i zdrušno izađe iz rada plenuma Skupštine i odbora. Tako se podržava ideja za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora“, kaže Milivojević.

On dodaje da se, uprkos tome, deo opozicije fokusirao na parlamentarni rad.

„Godinu dana slušamo kako je najveći interes parlamentarne opozicije da sedi u parlamentu, navodno iz nekih viših razloga, a paralelno se bave gušenjem studentske liste, koja je objektivno glavni akter na ovoj antivučićevskoj strani“, zaključuje Milivojević.

Na pitanje koliko je za takvu atmosferu važan lider poput Petera Mađara, odgovara da se tako nešto ne može dogoditi.

„To je nemoguće, jer je Mađar bio deo sistema. Ne vidim volju kod studentske liste da imaju bilo koga ko je bio deo sistema, niti iz vrha opozicije“, kaže politikolog Cvijetin Milivojević.

On ocenjuje da su studenti u drugačijoj poziciji u odnosu na političke aktere.

„Studenti su u lagodnoj situaciji. Oni mogu da naprave najveće istraživanje, uzorak od 500.000 ljudi koji su dali podršku, i da pitaju: evo deset kandidata, koga želite“, navodi Milivojević.

Kao primer navodi iskustvo iz Mađarske.

„Imali su predizbore i birali kandidata koji ima šansu da pobedi“, kaže Milivojević.

Dodaje i da pitanje kandidata u Srbiji još nije zatvoreno.

„Postoji kandidat koji nikada nije rekao da neće, nego da sada ne želi. Nisu studenti naivni“, ocenjuje Milivojević.

Govoreći o izlaznosti, upozorava da ona sama po sebi ne garantuje ishod.

„Veća izlaznost ne znači nužno pobedu opozicije, ali mladi koji ranije nisu izlazili sada će izaći i većinom glasati protiv vlasti“, zaključuje Milivojević. (Insajder TV, insajder.net, emisija “Marker”, voditelj Branko Veselinović, 28.4.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=7olgolMKaUI

Opozicija potpuno nespremna za izbore!

Razjedinjena i fragmentisana opozicija, kakvom se pokazuje, nema kapacitet da ozbiljnije ugrozi vlast, ocena je analitičara. Upozoravaju da neslaganja oko uloge studentskog pokreta i izostanak jedinstvene strategije dodatno slabe njene izborne šanse, te direktno idu u korist vlasti.

Iako se uveliko spekuliše sa potencijalnim terminom za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora, pa se čak pominju i letnji, opozicija je daleko od toga da ima predstavu kako bi na njih izašla. A ideja o jednom frontu naspram vladajuće koalicije sve je bleđa.

Profesor Fakulteta političkih nauka Časlav Koprivica za Direktno ocenjuje da ovakva opozicija nema šansu da ugrozi vlast.

- Gledajući sve, imam utisak da je proces drobljenja opozicije odavno počeo, što se vidi i po tim pretendentskim skupinama koje za sebe tvrde da su stranke. Naime, nekada smo uvek znali koje sve stranke postoje, a sada za deo njih uopšte i ne znamo ko su tačno. Kao da je dugo rađeno na tome da se obesmisli potpuno, ne samo opoziciona scena Srbije, već ideja opozicije, da bi se onda pojavilo i konstruisalo nešto što je mačka u vreći, a što su takozvani studenti. To istovremeno posredno ide u korist vlasti. I dalje mislim da ne mogu studenti da promene vlast, jer bez dobro organizovane opozicione strukture ili struktura, mislim da bi režim ponovo mogao da dobije izbore - smatra Koprivica.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević za Direktno ocenjuje da se ne ide u pravom smeru.

- Većina njih (stranke opozicije, prim. aut.) govori o tome da je najbolje, ako žele da pobede koaliciju Aleksandra Vučića, da imaju referendumsku atmosferu i potpuno se slažem s tim. Ali, njihova referendumska atmosfera podrazumeva da oni budu na studentsko-narodnoj listi. Studenti pak od početka to ne razumeju tako, oni su principijelni, kako nisu hteli predstavnike vlasti, tako neće ni predstavnike bivše vlasti, pa i ove nove opozicije. Kako studenti razumeju referendumsku atmosferu, i većina građana koja daje podršku studentsko građanskim zahtevima - isto tako kao i studenti. Ako je referendumska atmosfera, podrazumeva se da ima mnogo recepata, a najsvežiji je iz Mađarske - da sve opozicione stranke daju podršku studentskoj listi kao najjačem akteru i jedinom koji u poslednjih 14 godina ima šansu da ugrozi sadašnju vlast na izborima. To je referendumska atmosfera koja se pokazala kao dobitna kombinacija u Mađarskoj - ukazuje Milivojević.

Pojašnjava da su mnoge stranke opozicije u Mađarskoj koje su bile parlamentarne, odustale od izlaska na izbore da ne mute vodu.

- Od toga nema ništa, jer parlamentarne stranke opozicije od 5. maja prošle godine kada su studenti kandidovali parlamentarne izbore kao najdemokratski način za izlazak iz duboke društvene krize, nisu za tako nešto. Oni ponekad verbalno podrže nešto, ali delom nikako. Skoro godinu dana opozicija pomaže Vučiću da pokazuje privid demokratskog parlamentarizma. Oni saučestvuju u donošenju svih ovih zakona jer sede u parlamentu. A da su 5. maja prošle godine izašli iz parlamenta, da je bojkotovala njegov rad, imali bismo izbore još prošle godine jer bi postojao pritisak EU za tako nešto - navodi Milivojević.

Ukazuje da je sličnih skupova opozicije bilo i ranije, na koji je pozvano na desetine organizacija, ali bez dobre volje.

- Mislim da ovaj razgovor ima svrhe ukoliko su izašli sa jednim jedinstvenim stavom da će izaći kao jedna lista, pa bi tako sutra bili možda poželjan manjinski partner studentskoj listi kada se formira izvršna vlast. A jedino dokle se može tolerisati je da budu dve liste - jedna evrofanatična i druga okupljena oko tzv. patriotskih opozicionih stranaka. No, plašim se, s obzirom na prethodna iskustva, da bi bio problem formirati ta dva bloka, kao i da opozicija nema poštene namere kada je reč o studentskoj listi, pa je i deo opozicije "buši" pored vlasti. Sve u svemu, lepo je da se razgovara u opoziciji, ali stvari treba potpuno otvoriti - zaključio je Milivojević.

Podsetimo, na sastanak opozicije na koji je pozvao lider Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić, odazvali su se Stranka slobode i pravde, Zeleno-levi front, Ekološki ustanak, Stranka Srbija centar, Pokret slobodnih građana, Socijaldemokratska stranka, Pokret za decentralizaciju i Novo lice Srbije. S druge strane, za sastanak nisu bili zainteresovani Demokratska stranka, Pokret Kreni - promeni i Novi DSS.

(www.direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 24. 4. 2026)

“Evropa između globalizma i suverenizma – Brisel srušio Orbana”, RTRS, emisija “Pečat”, 23.4.2026.

Izjava C. Milivojevića:

-          Od 07 min 40 sec do 08 min 15 sec

-          Od 11 min 10 sec do 12 min 00 sec

(Radio-televizija Republike Srpske, rtrs.tv, emisija „Pečat“, novinar Anđelko Jandrić, 23.4.2026)

https://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=137129

Cvijetin Milivojević | PRAVI UGAO

 

Gost: Cvijetin Milivojević, politikolog

(RTV Vojvodine, emisija “Pravi ugao”,autorka i voditeljka: Ljubica Gojgić, 23.4.2026)

 

https://www.youtube.com/watch?v=hH7UynR9fgM

 

https://www.google.com/url?esrc=s&q=&rct=j&sa=U&url=https://media.rtv.rs/sr_lat/pravi-ugao/108714&ved=2ahUKEwjQ9re-_oWUAxXQ8bsIHQybBpAQFnoECAsQAg&usg=AOvVaw2KC6QNqfqM0JbPZ2bXwRbZ

Kampanja za otpriznavanje Kosova u CG - prazna priča ili politički zaokret?

Demokratska narodna partija Milana Kneževića pokreće kampanju za povlačenje priznanja Kosova u Crnoj Gori, uz najavu serije političkih inicijativa na lokalnom i državnom nivou. Analitičari ocenjuju da je reč o potezu sa jakom političkom simbolikom, ali i poručuju da bez jasne reakcije Srbije takve inicijative teško mogu imati konkretan efekat.

Knežević, koji je inicijator povlačenja priznanja, najavio je veliki skup u Podgorici 10. maja, na kojem će se govoriti upravo o toj temi. Kako tvrdi, 85 odsto građana Crne Gore ne podržava nezavisnost južne srpske pokrajine, te podseća da je bivši premijer Duško Marković svojevremeno izjavio da su morali da donesu takvu odluku pod pritiskom međunarodne zajednice.

- Smatramo da je sazrelo vreme nakon svih onih turbulencija koje smo imali u vladi Milojka Spajića da krenemo s rešavanjem ovih identitetskih i ideoloških pitanja koja su veoma važna i za srpski narod i za pravoslavni narod u Crnoj Gori. Zbog toga smo se i odlučili da pokrenemo ovu inicijativu - kazao je Knežević za RTS.

Najavio je da će inicijativa početi od Zete kao prve opštine koja će kroz glasanje odborničke većine već 12. maja doneti deklaraciju o povlačenju odluke o priznanju Kosova na teritoriji Zete. Očekuje, kaže, da će onda otpočeti niz sednica lokalnih samouprava na teritoriji Crne Gore, a onda kao poslanički klub najavio i podnošenje predloga rezolucije Skupštini Crne Gore.

- Tom rezolucijom bi se Vlada Crne Gore obavezala da povuče odluku o priznanju nezavisnosti Kosova - konstatovao je.

Vladislav Dajković, predsednik Slobodne Crne Gore, za Direktno ističe da je ova inicijativa DNP-a pre svega važna zato što konačno vraća jednu od ključnih nacionalnih tema u žižu javnosti.

- Jer, da budemo potpuno otvoreni, priznanje "Kosova" od strane tadašnje vlasti Mila Đukanovića bila je jedna od najvećih bruka u savremenoj istoriji Crne Gore. To nije bila odluka u interesu građana, već odluka režima koji je radio protiv većinske volje naroda i protiv istorijskih, državnih i duhovnih veza koje Crna Gora ima sa Srbijom i srpskim narodom - naglašava Dajković.

Zato je, kaže, dobro i zdravo za društvo da se ta tema ponovo otvara.

- Nije normalno da se o tako krupnim pitanjima ćuti, niti da se pod tepih gura nešto što očigledno nikada nije dobilo puni demokratski legitimitet. Međutim, ono što danas vidimo jeste potpuna politička nedoslednost aktuelne vlasti. Oni koji su došli na talasu promena i obećanja da će ispravljati nepravde prethodnog režima, danas ćute o jednoj od najvećih nepravdi. To jasno pokazuje da su im fotelje i "dobri odnosi sa stranim centrima moći" važniji od istine i pravde - kaže Dajković.

Napominje da, ako vlast zaista želi da pokaže da je drugačija od DPS-a, onda mora imati hrabrosti da otvara i rešava ovakva pitanja, a ne da beži od njih.

- Zato ovu inicijativu vidim kao važan prvi korak, ne samo ka eventualnom povlačenju priznanja, već ka vraćanju dostojanstva Crnoj Gori i njenim građanima - zaključuje Dajković.

S druge strane, politički analitičar Cvijetin Milivojević za Direktno kaže da je za ponovno uspostavljanje dobrih odnosa između Srbije i Crne Gore neophodna obostrana volja, uz poštovanje osnovnog diplomatskog principa reciprociteta.

- U diplomatiji je krunski princip reciprocitet - odnos dveju zemalja koje funkcionišu na osnovu interesa, "koliko ja tebi, toliko ti meni". Nažalost, sadašnja vlast u kontinuitetu od 14 godina, ali i prethodna za vreme koje je Crna Gora i priznala tzv. Kosovo, nisu učinile ništa da makar simbolički, diplomatskim putem upozore Crnu Goru da čin priznanja Kosova znači i nepriznavanje Srbije u njenim granicama. Kada je Crna Gora priznala Kosovo, ona je faktički prestala da priznaje Srbiju u njenom teritorijalnom integritetu - smatra Milivojević.

On dodaje da Srbija ne mora da povuče isti potez, ali da bi trebalo da pošalje jasnu političku poruku.

- Ne kažem da Srbija treba da uzvrati istom merom, ali bi morala da signalizira da bi mogla to da uradi. Crna Gora se, kao i Makedonija, odvojila bez ispaljenog metka, uz saglasnost Srbije, i ne vidim zašto takav potez nije praćen uzajamnim poštovanjem. Ako nas priznaju na 85 odsto teritorije, logično je da postoji neka vrsta reciprociteta. Nisam političar, pa da govorim o konkretnim potezima, ali poruka mora biti jasna - upozorava on.

Milivojević ocenjuje i da je dosadašnja politika Srbije primer nedoslednosti.

- To se može banalizovati do apsurda - recimo, u Severnoj Makedoniji postoji Zapadna Makedonija gde Albanci imaju apsolutnu većinu i gde su se u određenim periodima pojavljivale ideje o formiranju posebne državnosti. Slična situacija je i u Crnoj Gori, u oblasti Malesije, gde takođe živi većinsko albansko stanovništvo. Kada bi Srbija htela da odgovori istom merom, mogla bi, hipotetički, da povuče radikalne poteze i otvori pitanje autonomije tih područja, uz očekivanje da se zauzvrat izvrši pritisak na Prištinu ili Tiranu da promene stav prema Srbiji. Međutim, to je upravo primer banalizacije - pokazatelj koliko bi takav pristup bio neodgovoran i koliko zapravo naša diplomatija ne koristi ni mnogo umerenije, legitimne mehanizme koji joj stoje na raspolaganju – navodi Milivojević.

Na kraju ističe da fokus ne bi trebalo da bude na potezima političkih aktera u Crnoj Gori, već na reakciji Srbije.

- Ne gledam šta će raditi stranke srpskog bloka u Crnoj Gori, iako je to lepo mada je trebalo to od početka da rade. Ključno je kako reaguje Srbija, jer je princip reciprociteta temelj savremenih diplomatskih odnosa - zaključuje Milivojević.

Crna Gora priznala je nezavisnost tzv. Kosova oktobra 2008, a istog dana takvu odluku donela je i vlada Makedonije. (direktno.rs, portal, Ivana Žigić, 21.4.2026)

Srljamo u provaliju i totalni mrak, u junu ćemo znati sve! Cvijetin Milivojević

Ćacistan: Zabranjeni grad!

Mrdićevi zakoni su bili priprema za OVO

Prokletstva malih razlika

Politikolog Cvijetin Milivojević smatra da je EU dala Aleksandru Vučiću još malo vazduha pretnjom da će zamrznuti milijardu i po evra namenjenog za državne projekte. Venecijanska komisija tek treba da izvesti o situaciji u vezi s vladavinom prava, medijima i izborima. Ova halabuka donekle ide Vučiću

u prilog jer zbog angažovanja opozicije da Evropa pomogne, -optužuje ih da traže sankcije za sopstveni narod. Među prvima je zaključavanje kase EU.

Milivojeviću ovo nije najvažniji događaj ovog meseca, vec 13-godišnjica potpisivanja i ratifikovanja Briselskog sporazuma za sta su zasluzni svi, od Nikolića, Dačića, demokrata tada na celu s Đilasom.

[Bilo je reči i o razjedinjenoj patriotskoj opoziciji i eurofanatičnoj koja je jedinstvenija i o tome zašto bi treća lista opozicije radila direktno za Vučića. Objasnio je i tri faze u obesmišljavanju izborne volje građana, načine na koje se svakodnevno krši ustav i za koliko milijardi nas je EXPO u ovom trenutku zadužio. Bilo je reči i o "državama" unutar države Srbije, zapravo unutar Beograda. (podcast “Pravi odgovor”, novinar i voditelj Nada Grujić, 23.4.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=BG6Qv1FeIpE

Radomir Diklić i Cvijetin Milivojević za Naš portal: Novac EU „na ledu“ dok Srbija ne ispuni tri ključna uslova

Evropska komesarka za proširenje Marta Kos poručila je da su vladavina prava, slobodni izbori i medijske slobode nepremostivi uslovi za pristup Planu rasta. Sagovornici za Naš portal ocenjuju da je Brisel prešao sa politike „gledanja kroz prste“ na princip „uzmi ili ostavi“.

Evropska komesarka za proširenje Marta Kos potvrdila je juče u Briselu da će Srbija moći da računa na 1,5 milijardi evra iz Plana rasta za Zapadni Balkan tek onda kada u potpunosti primeni zaključke Venecijanske komisije o izmenama pravosudnih zakona, održi slobodne i poštene izbore, i osigura slobodu izražavanja i medija.

Iako su uslovi oštri, premijerka Srbije Ana Brnabić pokušava da zadrži optimističan ton. Ona je izjavila ranije da ne veruje da će Kos tražiti zamrzavanje fondova, ističući da „ne bi bilo fer da to učini pre nego što Venecijanska komisija iznese svoje konačno mišljenje“.

Potvrdila je da je Vlada prošle nedelje dobila nacrt mišljenja Venecijanske komisije na set izmena pravosudnih zakona, ocenivši ga kao „fer i balansiran“, dok se konačni odgovor Brisela očekuje u junu.

Analitičar Cvijetin Milivojević smatra da izlaganje Marte Kos ukazuje na širi, nepovoljan trend po region. Prema njegovim rečima, izveštaj koji je komesarka predstavila jasno pokazuje da zemlje kandidati nisu više prioritet za EU.

„Ona je faktički prenela trenutni stav evropske administracije da se sa Zapadnog Balkana ozbiljno računa samo na Crnu Goru. Odjednom je jedan od favorita postala Ukrajina, što je neobično s obzirom na to da je zemlja u ratnom stanju. Iz toga možemo zaključiti da niko drugi više nije prioritet za EU“, kaže Milivojević za Naš portal.

On ocenjuje da put ka evropskim fondovima više nije popločan opštim obećanjima, već konkretnim ultimatumima o zamrzavanju sredstava ukoliko se ne ispune uslovi.

„Da bi se sredstva odmrzla, neophodno je ispuniti tri uslova. U fokusu je reforma pravosuđa gde će Srbija, nakon izveštaja Venecijanske komisije, imati sužen manevarski prostor i mogućnost da kaže samo ‘uzmi ili ostavi’. To direktno podrazumeva obustavu primene takozvanih ‘Mrdićevih zakona’“, objašnjava Milivojević.

Poseban test za vlast biće odnos prema kritičkoj javnosti, ističući zahtev Brisela da se „stane sa operacijom faktički gašenja medija, koja je uveliko u toku“.

Sa ovim ocenama slaže se i nekadašnji ambasador u Francuskoj i predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, Radomir Diklić, koji ističe da Evropska komisija sada „pomno prati“ svaki korak Beograda.

„Ima sve manje prostora za bilo kakav „popust“. Kriterijumi za dobijanje milijardu i po evra pomoći trenutno nisu ispunjeni, a ta sredstva su ključna kako za nove investicije, tako i za osposobljavanje administracije“, navodi Diklić.

Posebnu pažnju javnosti privukao je i razgovor Marte Kos sa rektorom Vladanom Đokićem u Briselu. Diklić ocenjuje da taj susret nosi snažnu poruku podrške akademskoj zajednici koja je pod stalnim pritiscima.

„Evropska unija podržava autonomiju univerziteta jer su oni ti koji stvaraju elitu koja će sutra davati doprinos radu Unije kada Srbija u nju uđe“, ističe Diklić.

Komentarišući spekulacije o političkom angažmanu rektora, on naglašava da Đokić „nije ušao u politiku“, ali da je njegova pozicija interesantna Briselu upravo zbog uloge koju akademska zajednica ima u demokratskim procesima.

Sagovornici Našeg portala zaključuju da milijardu i po evra pomoći, koja bi trebala da bude usmerena delom u nove investicije, delom u osposobljavanje administracije, nije ništa novo, samo što je ton iz EU ovog puta zaoštren, a prvi test će biti izveštaj Venecijanske komisije. (nasportal.info, portal, Isidora Martać, 21.4.2026)

Godišnjica prvog Briselskog sporazuma: (Ne)povratne promene (ne)ustavnih odluka?

Pre trinaest godina, 19. aprila postignut je prvi Briselski sporazum. Tada ga je parafirao Ivica Dačić kao premijer Srbije, dok je prvi potpredsednik vlade bio Aleksandar Vučić.

Povodom 13. godišnjice Briselskog sporazuma Vučić, predsednik Srbije, je izjavio u intervjuu za Kosovo onlajn da 19. april 2013. godine nije bio lak dan, već dan pun kompromisa u gotovo nemogućim uslovima, ali da je taj dokument bio najmanje loše što se u tom trenutku moglo dobiti.

A, šta je pisalo u tom dokumentu?

Kao najvažnija obaveza za Prištinu navodila se formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) koja je trebalo da bude formirana još 2014. godine. Ona do dan danas ne postoji.

Srbija je tim sporazumom pristala na primer da se 2013. održe prvi lokalni izbori na Kosovu u skladu sa kosovskim zakonom i međunarodnim standardima, te da će sudske vlasti biti integrisane i funkcionisaće u okviru pravnog sistema Kosova.

Dalje, da će na Kosovu postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu Kosovska policija. “Sva policija na severu Kosova će biti integrisana u okvir Kosovske policije. Plate će isplaćivati samo Kosovska policija”, piše u sporazumu.

Dodatno da će članovima drugih srpskih bezbednosnih struktura biti ponuđena mesta u ekvivalentnim kosovskim strukturama i tako dalje.

Ipak, Vučić je u tom intervjuu poručio da bez obzira na “pritiske, Srbija neće prihvatiti i priznati kosovsku nezavisnost i da nema te vlade koja to može da učini u budućnosti”.

Realnost za kosovske Srbe danas je takva da zbog primene Zakona o strancima u svojim opštinama moraju da prijave privremena boravišta zato što su sa srpskim ličnim kartama na PU Kosovska Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i drugim gradovima na Kosovu stranci u svom dvorištu.

Od srpskih institucija ostala je škola i bolnica. A, pitanje njihove intergacije inteziviralo se pred primenu Zakona o strancima.

Vreme nakon 19. aprila 2013. godine

Politikolog, Cvijetin Milivojević za Alternativnu kaže da na Kosovu danas nemamo ništa od onoga što smo imali do 19. aprila 2013. godine.

“U onih 15 tačaka sporazuma ni na jednom mestu se ne pominje termin Srbija. Ona je proterana tim sporazumom sa Kosova i Metohije. Što je najtragičnije, taj sporazum je zajedničko nedelo tadašnje i sadašnje vlasti. Dakle, personalno potpisao ga je, odnosno parafirao tadašnji premijer Ivica Dačić uz sasluženije tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića. A, u Narodnoj skupštini Republike Srbije za glasanje za ratifikaciju tog sporazuma glasala je u tom trenutku najjača opoziciona stranka, Demokratska stranka, čiji je predsednik bio Dragan Đilas”, objašnjava Milivojević.

Podseća da je nakon usvajanja tog sporazuma obećan referendum o njemu, ali se on nije dogodio.

“Zajedničkim snagama su Dačić i Vučić slagali građane Srbije. Taj referendum ne samo da nije održan o prihvatanju ili neprihvatanju Briselskog sporazuma, nego su tadašnji predsednik Republike, gospodin Nikolić, i tadašnji ministar pravde, magistar Nikola Selaković, pisali ne molbu, nego rekao bih naređenje Ustavnom sudu Srbije da se on proglasi nenadležnim u ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma”, ukazuje naš sagovornik.

Ocenjuje da je ovaj potpisani sporazum neustavan, ali da se Ustavni sud Srbije tada proglasio nenadležnim.

“Oni su rekli da su nenadležni zato što je reč o običnom pravnom aktu, a ne o sporazumu koji izaziva međunarodnopravne reperkusije. Samo sedam dana posle toga Aleksandar Vučić je rekao da će Srbija preuzeti i primeniti sve međunarodnopravne obaveze koje je prihvatila Briselskim sporazumom. Dakle od tada to stanje traje punih 13 godina. Za 13 godina Srbije je sve manje na Kosovi i Metohiji, i u formalnom i u praktičnom smislu, a i Srba na Kosovu i Metohiji je sve manje”, pojasnio je Milivojević.

Formiranje ZSO kasni 12 godina

Vučić je u intervjuu za Kosovo onlajn rekao i da je uveren da Priština neće osnovati Zajednicu srpskih opština, te da očekuje da ga sada neki “poluprijatelji“ pozivaju na zajedničke sastanke sa predlogom da to ne bude ZSO, već nešto slično, i ponovo u kosovskom sistemu.

“U prvom Briselskom sporazumu je napisano da je jedina obaveza prištinskih vlasti formiranje ZSO. Ona je morala da bude formirana prema tom sporazumom do februara 2014. godine. Dakle, kasni 12 godina”, podseća Milivojević.

Dalje ukazuje da je obrazloženje za to to što su svi kosovski premijeri, odnosno svi pregovorači u Briselu govorili da to ne može da se učini zato što Ustav Kosova ne prepoznaje kategoriju zajednice opština sa etničkim predznakom.

“To je paradoks. Kosovo ima svoj Ustav od 2008. godine i svi njihovi predstavnici poštuju njegovo slovo. Republika Srbija odnosno Srbija, ima dvovekovnu Ustavnu istoriju. A, u Ustavu (iz 2006. godine prim. aut.) te zemlje piše u preambuli da je Kosovo i Metohija suštinska autonomija u okviru Republike Srbije”, priča naš sagovornik.

Dodaje da dolazi jedna generacija mladih ljudi odnosno studenski pokret, koji na pitanje šta je vaš program za Kosovo, vraćaju stvari upravo na nultu tačku – “naš program za Kosovo je ono što piše u preambuli Ustava Republike Srbije”.

A, u njoj piše da je “Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima”.

“Još uvek nije sve izgubljeno”

Nakon potpisivanja prvog Briselskog sporazuma usledilo je potpisivanje i/ili prihvatanje drugih – Briselski iz 2015. godine, Vašingtonski sporazum, francusko-nemački predlog, zaključno sa aneksom Ohridskog sporazuma 2023. godine.

“Predsednik naše Republike je, koliko sam ja informisan, bez mandata Vlade Republike Srbije prihvatio usmeno francusko-nemački plan. Navodno nije pisani. Uprkos tome što je usmeno prihvatio taj plan, on je posle toga prihvatio i plan o implementaciji njega, a to je Ohridski sporazum. Što će reći da je predsednik Republike prihvatio de facto stanje da je Kosovo nezavisna država”, ukazuje Milivojević.

Sagovornik Alternativne podseća na Bečku konvenciju o međunarodnom sporazumevanju i pojašnjava da svaka država može da istupi iz nekog međunarodnog sporazuma, a između ostalog pod dva uslova:

“Jedan uslov je ukoliko se utvrdi da osoba koja je prihvatila neki sporozum, recimo u našem slučaju predsednik Republike, među svojih osam ustavnih nadležnosti nema nijednu ustavnu nadležnost koja se tiče mogućnosti da on prihvata ili ne prihvata smanjenje teritorije Republike Srbije za 15 posto. Dakle, to je urađeno protivustavno”, naglašava Milivojević.

Dalje, sa stanovišta našeg prava ukazuje da se mora znati ko ima pravo da potpisuje međunarodne ugovore. “To je Vlada RS odnosno predstavnik Vlade kome je ona dala mandat. Koliko sam informisan Vlada RS nije dala mandat predsedniku Republike da on prihvati usmeno ili pismeno to što je potpisao. To je jedan argument koji ide u prilog tome da stvar nije izgubljena do kraja.”

A druga stvar, podseća Milivojević, nije ispunjena jedna jedina stvar koja je obaveza Prištine (formiranje ZSO prim. aut.).

“Prema Bečkoj konvenciji u međunarodnom sporazumevanju čije je Srbija član vi imate pravo da bez posledica izađete iz nekakvog sporazuma ako druga strana nije ispunila svoje obaveze. Kao što vidimo Srbija je ispunila ne samo ono što su obaveze prema Briselskom sporozumu, nego i više od toga, a kosovska strana nije ispunila jednu jednostavnu obavezu”, upozorava Milivojević.

Zaključuje da Vučić umesto što se bavi podsećanjem na to šta nije uradila kosovska strana, njega Milivojević podseća na Bečku konvenciju: “Zašto Srbija nije izašla iz prvog Briselskog sporazuma? To je pitanje za njega lično”. (portal alternativna.com, Kosovska Mitrovica, Milica Srejić, 20.4.2026)

Cvijetin Milivojević: Srpska opozicija da izvuče pouke iz mađarskih izbora! | "Bez pardona"

Cvijetin Milivojević, jedan od najčešćih Danilovih sagovornika u poslednje dve godine, nije bio gost emisije BEZ PARDONA od 31. jula 2025. godine. Početak razgovora u ovom izdanju emisije obeležio je osvrt na tu letnju epizodu, koja se okončala Danilovim simboličnim poklonom Cvijetinu, ali i uzvratni gest zahvalnosti u vidu Cvijetinovog poklona Danilu - dve njegove knjige, prvu i poslednju: ''Na prvu loptu'' i ''Destrukcija rekonstrukcije''. Razgovor se nastavlja Cvijetinovim podsećanjem na cenzuru pod kojom se već godinama nalazi na televizijama N1 i Nova S, kao i zvanično objašnjenje zbog čega je to tako: profesionalnu saradnju sa opštinom Čajetina i njenim predsednikom Milanom Stamatovićem. Kada je reč o medijima, podseća gledaoce na sporove koje vodi sa aktuelnim i nekadašnjim gradonačelnicima Beograda, a najavljuje i da će prvi put u životu tužiti pojedine tabloide i televizije zbog neistina koje su pisali i govorili o njemu. Uslediće deo emisije posvećen analizi parlamentarnih izbora u Mađarskoj. Cvijetin izvlači neke paralele između programa stranke Petra Mađara i studentskog pokreta u Srbiji, gde kao najvažniju sličnost vidi borbu protiv korupcije, a kao ključnu pouku činjenicu da se tamošnja opozicija povukla i podržala lidera stranke Tisza. (KTV Zrenjanin, emisija “Bez pardona”, zvanični youtube kanal “Bez cenzure”, bezcenzure.rs, voditelj Danilo Vidaković, 14.4.2026)

https://www.youtube.com/watch?v=5z8MhOyKRLg&pp=ygULYmV6IHBhcmRvbmE%3D

Da li će Vučić da raspiše „letnje izbore“ u slučaju mira na Bliskom istoku?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je rekao da „ako bude video da je kriza velika, ništa od letnjih izbora“, ali i da, „ako bude video da se sklapa mir, ne isključuje takvu mogućnost“.

Budući da je samo dan nakon ove Vučićeve izjave stao rat na Bliskom istoku, pitali smo analitičare da li će biti letnjih izbora. Posebno jer je pre dve večeri, Vučić rekao da izbori mogu da budu „do 10. jula“.

Cvijetin Milivojević i Dragomir Anđelković slažu se da Vučić ne meri da li će izbori biti kad daju spoljnopolitičke okolnosti, nego „kad njemu bude najviše odgovaralo“.

MILIVOJEVIĆ: „VUČIĆ NE MOŽE DA VRATI PODRŠKU KOJE JE IMAO 2023“

Politički analitičar Cvijetin Milivojević naveo je da će izbora biti kada predsednik bude ocenio da može da osvoji najviše glasova.

„Izbora će biti kada njemu istraživanja koja naručuje – on ima dnevne fokus grupe – kažu da je to taj zenit i da više ne može da dobije… On je već dugo u silaznoj putanji i njemu je maksimum koji može osvojiti na izborima 40%. Da je to tako, pokazali su i rezultati u ovih 10 opština gde je on imao apsolutnu većinu, apsolutnu podršku na pretprošlim izborima, a ovaj put je faktički došao u situaciju da u polovini od tih 10 opština, gde je bilo njegovo najjače biračko telo, građanska lista koju su podržavali studenti osvaja između 40 i 48,5% glasova“, rekao je.

Prema Milivojevićevim rečima, da su se izbori tog dana održali u velikom gradu, gde „on (predsednik), inače nema podršku, proveo bi se kao bos po trnju“.

„Zbog toga mi za sada ne vidimo izbore. Ako mu se kaže da će 28. juna dostići plafon podrške i da nema gore, može ići samo dramatično dole, on će raspisati i za Vidovdan. Ako mu kažu da to bude u toku leta, raspisaće on i leti. To što se on sinoć zaklinjao ’neće biti tokom leta’ i tako dalje… raspisaće on i tada. Ono što ja znam, njemu podrška pada i on ne može da vrati ni približno podršku koju je imao na parlamentarnim izborima u decembru 2023. godine“, naveo je.

„NJEGOVO JE DA POTPIŠE, NE DA RAZMIŠLJA HOĆE LI ILI NEĆE“

U ovom trenutku, kako smatra Milivojević, predsednik ne može da „uz svu silu i prisilu da skupi više od 40% glasova“.

„To nije dovoljno za pobedu. Dovoljno bi bilo kad bi uspeo da – i on to radi već godinu dana, nažalost, često uz pomoć dela opozicije – buši studentsku listu i da stvori jednu vrstu svađe, te da pred te izbore opozicija ide pocepana – da se pojavi što više lista. Onda bi sve te liste ostale ispod cenzusa. To je njemu jedina stvar kojom se on bavi, a ove priče mu dođu kao kamuflaža – eto, razmišljamo o izborima“, ocenio je.

Osvrnuvši sa na sinoćnje predsednikovo gostovanje na RTS, u kome je naveo da će nadležna institucija odlučiti o tome kad će izbora biti, Milivojević je napomenuo da „on nije nadležna institucija za raspisivanje izbora“.

„On je tu da potpiše raspisivanje izbora na zahtev Vlade, ako je reč o skraćivanju mandata. Vlada obrazloži predlog zbog čega treba da se raspusti Narodna skupština i njegovo je da potpiše, ne da razmišlja hoće li ili neće“, rekao je.

ANĐELKOVIĆ: „IĆI ĆE NA IZBORE TEK AKO USPE DA NAĐE NEKOG S KIM BI MOGAO DA SE DOGOVORI“

Dragomir Anđelković, politički analitičar, naveo je za Nedeljnik da je „jasno da njemu (predsedniku) izbori ne odgovaraju i da će gledati da ih što više odugovlači“.

„Ići će na izbore tek ako uspe da nađe nekoga u opoziciji, odnosno oko studentske liste, s kim bi mogao da se dogovori oko nekakvog modela smirivanja posle izbora, nekakve navodno ekspertske vlade gde bi on zadržao većinski uticaj. Ako uspe sa nekim da se dogovori oko nekog potencijalnog aranžmana posle izbora, on će onda ići na raspisivanje izbora. Ako ne, odugovlačiće i prebaciće ih za sledeću godinu.“

Anđelković je napomenuo da za sada, kako stvari stoje, nema „niti onoga s kim može da se dogovori, niti taj može da ima takvu snagu da obezbedi smirivanje narodnog nezadovoljstva“.

MILIVOJEVIĆ: „…DA IZBORNU KAMPANJU VODI IZ POZICIJE PREMIJERA“

Milivojević je naglasio da je predsednik „ne može izbeći april 2027. godine – predsedničke izbore koji moraju najkasnije do tada da se održe“.

„Naravno, ako tih izbora bude tada, ostajemo u prostoru od šest meseci da on iz funkcije predsednika Republike uskoči u funkciju premijera. Dakle, da ga isti ovaj skupštinski saziv izabere za premijera i da on izbornu kampanju za redovne parlamentarne izbore, koji bi bili u decembru 2027, vodi iz pozicije premijera, što je velika prednost u odnosu na konkurenciju. Jedan od razloga zašto on to radi, da se prethodno utroši kredit od 18 milijardi evra koji smo povukli i koji ne znam kako ćemo vratiti, od Ekspa“, objasnio je.

On želi da, dodao je Milivojević, njegova „plutokratija raspodeljuje između sebe novac za radove koje rade izvođači, investitori“.

„Najvažniji razlog je činjenica da njemu sva istraživanja koja on naručuje, a koja ne prezentuje – i vidite, ni godinu dana nismo imali nijedno istraživanje koje je naručila Srpska napredna stranka, a da je agencija koja je radila istraživanje, to publikovala – zato što rezultati ne idu u prilog Aleksandru Vučiću“, naglasio je.

ANĐELKOVIĆ: „SVI KOJI SU NEJEDINSTVENI, JEDINSTVENI SU U BORBI PROTOV NJEGA“

Za Vučića je dobra strana medalje, ocenio je Dragomir Anđelković, što su njegovi oponenti podeljeni.

„Ne postoji jedinstvo ni oko studentske liste, ne postoji jedinstvo ni između potencijalne studentske liste i opozicionih grupacija. Na strani njegovih oponenata je veliko nejedinstvo i to onda razbija front protiv njega. Da on ima crno-belu atmosferu, referendumsku, kao što je bio slučaj u Mađarskoj protiv Orbana, on sigurno gubi izbore. U ovim okolnostima svestan je da može nekako da ih napakuje“, pojasnio je.

Međutim, Anđelković je mišljenja da bi, istog dana kad bi „napakovao izbore, došlo do velikih demonstracija“.

„Svi oni koji su nejedinstveni, jedinstveni su kad se radi o borbi protiv njega. On se plaši izbora jer bi time oživeo protestnu energiju. Većinska Srbija bi krenula u demonstracije i zato on odlaže – ne može da dobije rasplet situacije na izborima. Zato se poigrava – kao ’hoće izbore’, pa razmišlja o raspisivanju zbog geopolitičkih okolnosti, stabilnosti zemlje, a radi se o tome da gleda da maksimalno rastegne stvari jer izborima ne bi dobio stabilnost“, pojasnio je Anđelković. (nedeljnik.rs, portal “Nedeljnika”, Milana Milošević, 15.4.2026)

Doviđenja autokratijo sa plutokratijom, dobar dan... (2)!

Bio jednom jedan državni sekretar u Ministarstvu pravde koji je još o Bogojavljenju te, po mnogome simptomatične, 2020. godine (korona, nelegalno vanredno stanje, bojkot izbori bez kampanje i izborna lista „Unseren Kinder – die Zukunft durch AV“), predlagao da se menja Ustav Srbije kako bi pravosuđe dobilo „eksternu kontrolu“, jer su „sudstvo i tužilaštvo postali neodgovorna grana vlasti i zatvoreni sistem koji vodi računa samo o sebi". U prilog svome predlogu naveo je primer Francuske u kojoj, kako je rekao, sudstvo i nije grana vlasti već „autoritet“, i gde sudije i tužioce postavlja predsednik države, pa se, eto, dosetio da bi i „predsednik Vučić mogao da postavlja sudije“.

Jerbo, ko šiša Ustav koji proklamuje načelo podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku?!

Bila i jedna poslanica Es-en-esa koja je, u Narodnoj skupštini Srbije, 2022, predložila „da damo mandat našem predsedniku da vlada doživotno“.

Ima i dan-danas jedna ministarka za javnu upravu i lokalnu samoupravu koja, uprkos izvršnoj sudskoj presudi i odavno isteklim zakonskim rokovima, ne dozvoljava nove izbore u Zaječaru, pošto nije sigurna da bi ih njena vladajuća koalicija dobila.

Ima jedan sudija Ustavnog suda Srbije koji javno smatra da, kada je reč o ingerencijama predsednika Republike, nije važno šta su po Ustavu njegova ovlašćenja, već koliko je glasova dobio na poslednjim izborima, te da je veći problem od kršenja načela podele vlasti to što su se „sudska vlast i tužilaštvo otrgnuli od izvršne i političke vlasti“.

Taj čovek koji, kao sudija izvestilac, već dve godine, u svojoj fioci, pod ključem, „drži izbornu volju građana“ sa izbora 2023, pre neki mesec je, kao nagradu za vlastito rušenje Ustava, dobio i funkciju predsednika tog „vrhovnog čuvara i kontrolora ustavnosti i zakonitosti“.

A parlament nam je, kao najviše ustavotvorno, zadonodavno i predstavničko telo, još od druge polovine novembra 2024, pod državnim udarom koji je izvršila Poglavičina Tajnica za specijalne operacije lično.

Dokle smo, u međuvremenu, stigli?

Vlada je, pre neku nedelju, pod okriljem javnog mraka, ukinula transparentnost procesa izrade i usvajanja zakona, uredbi, strategija i programa, tako što je izmenila uredbe o analizi efekata propisa i uredbe o metodologiji izrade dokumenata javnih politika. Paralelno je ukinula i funkcionalan sistem interne kontrole, važan za dokazivanje političke odgovornosti ministara za predlaganje, a Vlade i Narodne skupštine za usvajanje loših propisa i nesprovodivih strategija i programa.

Počela je, iza zaključanih vrata, nejavna (!?) „javna rasprava“ o Nacrtu izmena Zakona o unutrašnjim poslovima.

U danima kada se sa Filozofskog u Nišu „otcepljuju“ tri departmana da bi se priključili „Fakultetu za srpske studije“ u osnivanju; u nedeljama kada Crkva najavljuje formiranje „svog“ univerziteta, ministar za javna ulaganja, bez pardona, izvaljuje: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca, u kovčegu.“

A ministar za informisanje dodatno potpaljuje:  „Studenti (mladi) nisu svesni da tamo ona policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“...

Na Vaskrs po starom kalendaru pao „stariji brat“ Orban Viktor, a predsednica srpskog parlamenta pod državnim udarom zakazala  sednicu nelegalne i nelegitimne Skupštine...

Pa, da nastavimo onda tamo gde smo stali u tekstu “Da li je Srbija iz autokratije zakoračila u diktaturu?” (23.3.2026).

Tanka je “linija što spaja i razdvaja” samovladu od diktature. U oba slučaja reč je o koncentraciji vlasti u rukama jednog vođe i najužeg mu kruga upravljača, u našem primeru, plutokrata.

Razlika je samo u tome što u autokratiji još postoje, kakve – takve, formalne demokratske institucije (izbori, parlament, sudovi…), dok diktatorski režim sve manje robuje i samoj formi, tj. ne biva više ograničen nikakvim institucionalnim okvirima, poput ustava, zakona, običaja i sličnih “trivijalnosti”.

.   .   .

I nekadašnji autokrata Slobodan Milošević ozbiljno je, krajem devedesetih godina, doduše u vanrednim okolnostima, u vreme izbijanja prvih većih sukoba na Kosovu i Metohiji i, neposredno pre NATO agresije na Srbiju, ispipavao mogućnosti prelaska u diktaturu.   

Kao ledenu osvetu akademskoj zajednici zbog ključne uloge studenata u tromesečnim građanskim protestima, u zimu 1996/97, trojna koalicija SPS – SRS – JUL servirala je, potkraj maja 1998, rigidni Zakon o univerzitetima, poznat po nadimku „Šešeljev zakon“.

Cilj je bio potpuno ukidanje autonomije i odstranjivanje režimu „neposlušnih elemenata“ sa univerziteta, a „država“ je sebi uzurpirala pravo da ona odlučuje o stepenu akademske autonomije. Vlada je dobila ovlašćenje da, po svojoj volji i meri, postavlja članove upravljačkih struktura na univerzitetima, uključiv i rektore i dekane. Obračun sa slobodnomislećim nastavnicima odvijao se preko naturanja obaveze potpisivanja novih zakona o radu, pa je, zbog odbijanja da potpišu ovaj papir, samo sa Univerziteta u Beogradu izbačeno 200 nastavnika i saradnika, a mnogi su suspendovani. Fakultete su preplavili u crno odeveni naoružani likovi, policija i parapolicija, koji su zastrašivali, pretresali, pa čak i fizički maltretirali studente i nastavnike.

Ostaće upamćeno da je, u danu kada je zakon usvajan, tadašnji drugi čovek radikala, a potonji predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je da „nije završio fakultet zato što nije valjao (prethodni) Zakon o univerzitetu“.

Potom je, 20. oktobra 1998. godine, usvojen i jednako rigidan, „Šešelj – Vučićev“ Zakon o informisanju (prethodila mu je Vladina Uredba o cenzuri) čiji je cilj bio da se, drakonskim novčanim kaznama, finansijski iznure i ubiju mediji koji su se suprotstavljali režimu.

Strah od od ukidanja autonomije univerziteta, opet se probudio kada je nedavno obnarodovano da je Vlada na čijem je čelu profesor Medicinskog fakulteta Đuro Macut formirala Radnu grupu za visoko obrazovanje, sa dva zadatka: da analizira trenutni rad univerziteta i predloži nove oblike „održivog” finansiranja i da izradi Nacrt zakona o visokom obrazovanju, što je Rektorski kolegijum UB protumačio kao izvesno „finansiranje privatnih univerziteta iz budžeta, dolazak stranih univerziteta bez akreditacija, smene dekana i postavljanje uprava od strane vlasti”.

U međuvremenu, sa obrazloženjem da istražuje smrt studentkinje Milice Živković, policija je upala na Filološki fakultet i u Rektorat UB, i time i praktično narušila autonomiju univerziteta.

.   .   .

Našu vlast EU monitorinzi i dalje, svrstavaju  u „hibridne” ili “neliberalne” režime, u „autokratizovane sisteme“, u režime „kompetitivnog autoritarizma“ ili „spin diktature“, što bi značilo da nekakav privid političkog pluralizma postoji, da se izbori, doduše uz „nefer uslove“, održavaju, da i opozicija, kakva-takva, ne samo da učestvuje na izborima nego i u radu nelegalnog parlamenta, da nekakvi nejaki mediji egzistiraju, da ni represija nije dosegnula nivo „čistih“ diktatura...

Sve je, tako gledano, na tankoj žici između samodržavlja i diktature.

Hajde zato da se podsetimo kako su nemački naconalsocijalisti namaknuli čak dvotrećinsku većinu potrebnu za legalno i legitimno uvođenje diktature, tj. za izglasavanje Zakona o ovlašćenju („Zakon za otklanjanje patnje naroda i Rajha“; „Zakon o popravljanju stanja naroda i države“, „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“, skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“), iako su, samo tridesetak dana pre toga, imali tek relativnu većinu za izglasavanje svoje vlade.

O tome, u knjizi „Nastanak Trećeg Rajha“ (Penguin, 2005), Ričard Evans beleži: Nije da je bilo sasvim "bez otpora". Nacisti su na izborima, 5. marta 1933, osvojili samo 288 od 647 mandata (44 odsto), a uz podršku koalicionih partnera tek 52,52 odsto mesta, što je mnogo manje od potrebne supervećine od dve trećine za izmenu ustava. Zato su se nacisti oslonili na kombinaciju mita, pretnji i represije da bi, među opozicionim poslanicima, napabirčili dovoljno glasova za usvajanje Zakona o ovlašćenju. Glasanje je bilo 444-94, a 109 poslanika je bilo odsutno. Svi socijaldemokrati koji su bili prisutni glasali su protiv Zakona o ovlašćenju, dok su svi prisutni članovi drugih partija glasali za. Vođa SPD-a Oto Vels održao je tada čuveni govor, direktno se obraćajući kancelaru Hitleru: „Možete da uzmete naše živote i našu slobodu, ali ne i našu čast; mi smo bespomoćni, ali ne i bez časti!".

Što se tiče 109 odsutnih, svi osim dvojice bili su socijaldemokrati ili komunisti koji su bili pritvoreni prema Dekretu o požaru u Rajhstagu, koji je izdao predsednik Paul von Hindenburg nakon „Paljenja Rajhstaga“ i koji je suštinski poništio građanska i politička prava protivnika nacista. Iako su komunisti osvojili 81 mandat na izborima 5. marta, nije im bilo dozvoljeno da zauzmu ta mesta, većina njih bila je zatvorena, kao i 26 socijaldemokrata koji su bili u pritvoru ili u egzilu.

Odsutnost 109 poslanika, značilo je da Rajhstag nije imao potreban kvorum od 432 člana (dve trećine) za usvajanje ustavnih izmena, ali nacisti jednostavno nisu računali 81 mesto koje bi pripadalo komunistima, smanjujući prag na 378 i dajući im kvorum. Prema tom tumačenju, stoga im je bilo potrebno tek 359 glasova za usvajanje Zakona o ovlašćenju.

.  .  .

Predsednik fon Hindenburg je, 13. marta 1933, doneo uredbu o osnivanju Ministarstva Rajha za narodno prosvetljenje i propagandu. Novopostavljeni ministar dr Jozef Gebels (prethodno razočaran time što je izvisio za mesto ministra kulture i obrazovanja) je ovako objasnio svoj posao: „Ministarstvo ima zadatak da u Nemačkoj sprovede duhovnu mobilizaciju. Ono je na polju duha ono što je Ministarstvo odbrane na polju bezbednosti... duhovna mobilizacija je, takođe, neophodna, možda čak i neophodnija od materijalnog osposobljavanja naroda za odbranu.“ (Zoran S. Cvetković, „Gebels – gospodar istinite laži“, Agnosta, 2018)

Kancelar i novoustoličeni diktator Hitler je, 30. juna, shodno Zakonu o ovlašćenju, lično doneo Naredbu o zadacima tog ministarstva: „Ministarstvo Rajha za narodno prosvetljene i propagandu je nadležno za sve zadatke koji se tiču duhovnog uticanja na narod, promocije države, kulture i privrede, obaveštavanja domaće i inostrane javnosti o tome i upravljanja svim sredstvima i instalacijama koje služe toj svrsi.“

Nemačka kulturna politika propisana je i omeđena Hitlerovim „Majn kampfom“, nacionalsocijalistički ideal umetnosti se oslanjao na nemački klasicizam i romantizam; pored veličanja rastističke politike, najveći značaj dat je „tradicionalnoj nemačkoj porodici“ i njenim vrednostima, veličanju germanske mitologije i, stvarne i izmišljene, „nemačke prošlosti“, uz agresivno uspostavljanje i izgradnju kulta ličnosti Adolfa Hitlera.

Nacistička propaganda je uklanjala sve ono što nije bilo po njenim ideološkim merilima; bila je, uglavnom selektivno destruktivan, filter i cenzor u umetnosti i narodnom „prosvetljenju“. Ona je stvorila i termin „izopačene umetnosti“, u koju je svrstavano ono što nije odgovaralo nacionalsocijalističkim ideološkim obrascima. Već  8. aprila 1933, u Karlsrueu je održana prva propagandna izložba „nepoželjnih“ (!) umetničkih dela; prvo čuveno javno spaljivanje knjiga („pročišćenje nemačke kulture“) organizovano je 10. maja 1933, a u novembru 1936. ministar Gebels je zabranio umetničku kritiku.

(Pre tačno jedne decenije, propagandna služba Es-en-esa, organizovala je, u beogradskoj Galeriji „Progres“, izložbu „Necenzurisane laži“, na kojoj je „izvešala“ dve i po hiljade, proskribovanih, „nepoželjnih“ priloga i naslova u medijima, među kojima je visilo i desetak mojih „izopačenih“ radova.)

Pošto je u Trećem Rajhu sve moralo da „ide po zakonu“, ministar Gebels je, 29. marta 1939, doneo i Naredbu o zaštiti muzičkog kulturnog dobra, čime je ustanovljena centralna muzička cenzorska institucija pod nazivom „Muzička kontrola Rajha“.

Nacisti su ukinuli i akademske slobode, u okviru procesa "usaglašavanja" (Gleichschaltung) univerziteta sa nacističkom ideologijom. Usledilo je masovno otpuštanje jevrejskih i liberalnih profesora, nastavnicima i studentima "nearijevcima" i politički nepodobnima uskraćeno je pravo na rad i studiranje, studentske organizacije su stavljene pod apsolutnu kontrolu Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP). Došlo je do potpune nacifikacije nastavnog plana na fakultetima, uništeno je slobodno kritičko mišljenje, univerzitetske biblioteke su očišćene od "nenemačkog" duha, knjige su javno spaljivane, a vrhunski nemački univerziteti pretvarani u oruđe propagande i indoktrinacije za nacizam.

Hajnrih Himler, vođa Gestapoa, službe bezbednosti ili SS-a, paravojne organizacije koje je upravljala nemačkim logorima, kontrolisala profitabilnu mrežu preduzeća i štitila Firera lično, 1935. je osnovao elitni nacistički istraživački institut „Ahnenerbe“, što bi značilo „nešto nasleđeno od predaka“. Imao je dvostruki zadatak. Prvi je bio stvaranje mitova, korišćenjem naučnih i kvazinaučnih metoda, odnosno traganjem za novim dokazima o velikim dostignućima i impozantnim delima nemačkih predaka, ako treba, sve do starijeg kamenog doba (Heder Pringl: „Himlerov veliki plan“, Alnari, 2008). Drugi zadatak je bio da se ta „otkrića“ na adekvatan način predstave nemačkoj naučnoj i najširoj javnosti, objavljivanjem knjiga, organizovanjem naučnih savetovanja i muzejskih izložbi... Anenerbe je opremljen laboratorijama, bibliotekama, muzejskim radionicama i bogatim fondovima za istraživanje u inostranstvu. Do 1939, Anenerbe je na platnom spisku imao 137 nemačkih naučnika i istraživača i na desetine „pozadinskih“ radnika. Anenerbe je trebalo da pretvori nemačku nauku u „nauku pravilne političke orijentacije“.

.   .   .

Zanimljivo je da Hitler nije, 2020, izabran izabran za prvog predsednika NSDAP, već je to postao Anton Dreksler. Međutim, nakon toga, Hitler nije gubio vreme niti je „mesec dana tihovao“, već je, po ugledu na svog uzora Musolinija, zaključio da i on mora da postane vođa partije sa celokupnom vlašću u svojim rukama, kao i da se, ako je potrebno, i silom mora razračunati sa neistomišljenicima. Pokušao je unutarstranački puč koji se završio njegovim istupanjem iz stranke, ali su ga stranačke kolege „zamolile“ da se vrati u stranku i odmah biva izabran za neprikosnovenog vođu, već u leto 1921. (Nešto slično prvom predsedniku Es-en-esa T. Nikoliću, Dreksler je najpre imao status počasnog predsednika, ali ne i bilo kakvog uticaja u stranci, potom je izbivao iz NSDAP sve do 1933, posle čega je odlikovan prestižnim „Blutordenom“ i do smrti, 1942, povremeno je korišćen u nacističkoj propagandi.)

Hitler je unutar stranke formirao odred batinaša koji su činili bivši vojnici i oficiri bez posla i persektive, ali sa ratnim iskustvom u ratu ili u frajkorima (veterani, nemački dobrovoljci iz Velikog rata). Po ugledu na italijanske fašiste obukao ih je u smeđe uniforme i nazvao SA (Sturmabteilung; jurišni odred), čime je utro put unutarstranačkoj parapoliciji.

… Još nešto će vam zazvučati odnekud poznato. Vodeći nemački industrijalci i bankari sponzorisali su NSDAP i paramilitarne organizacije u njenom krilu, ali i plaćali sve druge aktivnosti i “nadoknađivali troškove” koji su bili direktno vezani za vladavinu nacionalsocijalista. Tako vlasnik moćnog koncerna “Krup”, Krup Bolen Halbah, već krajem maja 1933, obaveštava predsednika Rajhsbanke dr Šahta o nameri osnivanja “Fonda nemačke privrede Adolf Hitler” radi prikupljanja novčanih sredstava “koja će biti stavljena na raspolaganje Fireru i NSDAP-u”.

Osnivači i donatori fonda imali su jasne udvoričke i koruptivne namere, e da bi sebi obezbedili prednosti i privilegije kod kancelara – diktatora. Hitlerov tadašnji zamenik Rudolf Hes, u avgustu 1933, precizno objašnjava šta je svrha ovog fonda: “… da se, s jedne strane, rukovodstvu Rajha stave na raspolaganje novčana sredstva koja su neophodna SA, SS, Hitlerjugendu, političkim organizacijama itd, a s druge strane, da se preduzeća koja učestvuju u donacijama ne ometaju u njihovom radu na ponovnom podizanju nemačke privrede raznim divljim i unapred nepredvidivim prikupljanjem sredstava”. („Hitlerovi jahači apokalipse“, Zoran S. Cvetković, Agnosta, 2018)

Osim toga, deo donacija bio je usmeren ka “Štalhelmu” (udruženje ratnih veterana), deo je išao na školovanje i obuku članova  NSDAP  ili socijalnu brigu za pripadnike SA (od 900 hiljada njih, čak 500 hiljada je bilo nezaposleno), za troškove partijskih kongresa koji su svake godine održavani u Nirnbergu...

Kada ga je predsednik NSDAP, 1931, postavio za “šefa štaba SA”, Ernst Rem je stvorio moćnu paravojnu stranačku organizaciju koja će, sve do 1934, biti motor NSDAP. Definisao ju je kao “nacionalsocijalističku borbenu organizaciju koja postoji paralelno sa NSDAP” i potpuno je nezavisna, čak i od partije. Rem je zahtevao i da se regularna nemačka vojska, Rajsver, utopi u “revolucionarnu narodnu miliciju”, čiju bi okosnicu činila SA. U momentu kada je Hitler, 30 januara 1933, imenovan za kancelara, Rem je već komandovao armijom od blizu tri i po miliona SA-ovaca, od kojih je 900.000 činilo stalni, a ostatak rezervni sastav. 

Krajem juna 1934, Hitler optužuje Rema za pokušaj puča, usledile su masovne egzekusije vođstva SA, a “kalif umesto kalifa”, postaje SS (Schutzstaffel; zaštitni odred), na čelu sa “rajhslajterom” Hajnrihom Himlerom i od tada i formalno nastupa era stapanja partijskih struktura NSDAP sa državnim.  Inače, SS je, do 1934, bio (samo) partijski organ bezbednosti, ali o tome u nekoj od sledećih kolumni.

.   .   .

Član 112 Ustava Srbije propisuje da predsednik Republike „u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije“.

Predsednik Republike, prema članu 11 Zakona o odbrani, „komanduje Vojskom Srbije“, ali mu zato Zakon o Vojsci Srbije (član 17) koji je poslednji put menjan u decembru prošle godine, daje mnogo šira ovlašćenja da „odlučuje o upotrebi Vojske Srbije i komanduje Vojskom Srbije u miru i ratu“.

Pre četiri meseca to je dodatno zacementirano izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, kada je, između ostalog, u članu 19, dodato i da: „Načelnik Generalštaba Vojske Srbije komanduje Vojskom Srbije u skladu sa zakonom, (opet naglašeno, CM) odlukama predsednika Republike Srbije i aktima komandovanja.”.

Time je Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH), osim de facto, i de iure postao vrhovni komandant, iako to ni u jednom pravnom aktu ove zemlje ne piše. Ali, pošto čovek voli da ga tako oslovljavaju, a tako se, u poslednje vreme, i sam predstavlja, ni generalima mu i političkim evet efendijama takva etikecija ne pada teško.

LKSNDH se poverio da mu je vlasti dovoljno, jer je na njoj "više nego iko u Srbiji od uspostavljanja višestranačja", ali ga i te kako zanima borba za građane – nije on tu zbog sebe, hoće ga narod - kako ih neko "lažnim promenama ne bi vratio u prošlost". "Bude li me služila glava, ne budem li imao neke druge vrste problema, plašim se da će čekati da još mnogo njih u okruženju padne i da će uvek da se raduju, ali zaludu"...

Na jednoj strani, podiže autokratsku letvicu toliko visoko, da mu onda nije problem da je, pod spoljnim pritiskom, spusti, taman toliko da to izgleda razumno i konstruktivno, a opet efikasno za opstanak autokratije.

Fingira korak napred u susret evropskim zahtevima, “spreman da usvoji sve ODIHR preporuke”, koje se odnose na poboljšanje izbornih uslova, gotov da, ako to Venecijanska komisija naloži, poništi čak i zakone doktora Mrdića. Ali, za svaki slučaj, paramilitarističku paradržavu, Nezavisnu Državu Ćacistan (En-De-Ća), koju je kao njen nesporni osnivač i paravojni vrhovni komandant, pretprošlog ožujka, formirao na okupiranom delu teritorije Republike Srbije, tamo gde se nalaze zgrade najviših državnih institucija poput dvora Karađorđevića u kome stoluje predsednik Srbije i dvora Obrenovića u kome je tron gradonačelnika Beograda - ne kani raspuštati. Jer, “ako kaniš pobijediti – ne smiješ izgubiti.” (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 14.4.2026)

Избори су мера демократије

Професори Петричковић и Стојиљковић, уз аналитичара Миливојевића, за „Компас“ анализирају домете дијалога, кризу опозиционог деловања и излазак на биралишта као кључни механизам за излазак из дубоке друштвене подељености

Политичка ситуација у Србији је таква да, по свему судећи, некима одговара да се разговори не воде, док председник Александар Вучић упорно позива на дијалог и приближавање ставова око кључних питања која се тичу опстанка наше земље. Чак и у ратовима, на крају, зараћене стране седну за преговарачки сто, и  утолико је необичније што се у миру разговори одлажу.

У том контексту, позив председника Вучића политичким актерима на разговор о ванредним парламентарним изборима и о односу према ЕУ и поступању Србије у сложеним међународним околностима на безбедносном и енергетском плану, може се разумети као дијалошки искорак.

Под објашњењем да нису добили конкретан позив за дијалог, иако је то био јавни позив, редом су се изјаснили опозициони актери.

Истовремено су поручили да, чак и да су добили позив, не би се одазвали.

Консултације са странкама почеле су у петак и председник је од тада разговарао са представницима Покрета социјалиста, Савеза војвођанских Мађара и Странке правде и помирења, Партије уједињених пензионера, пољопривредника и пролетера Србије – „Солидарност и правда“, „Ми – глас из народа“, Социјалистичке партије Србије (СПС), Демократског савеза Хрвата у Војводини и Социјалдемократске партије Србије (СДПС).

Да ли због непремостивих разлика или страха од политичке цене коју би можда платили пред својим бирачким телом, представници парламентарне опозиције одлучили су да се не одазову Вучићевом позиву или да га сасвим игноришу, чиме је, чини се, пропуштена прилика за видљивошћу и бег са политичке маргине на коју су их гурнули проценти гласова потврђени на недавним локалним изборима.

О томе да ли је опозиција требало да одговори на Вучићев позив, разговарали смо са професорима Миланом Петричковићем и Зораном Стојиљковићем, као и са политикологом Цвијетином Миливијевићем.

ПРУЖЕНА РУКА

Професор Петричковић истиче да позив председника Вучића на конструктиван дијалог са свим политичким субјектима представља једну од најелементарнијих парадигми у демократским друштвима.

„То је заправо потврда мере демократских настојања које он доследно покушава да испоштује, упркос присутној искључивости и антагонизму са друге стране. У демократији је дијалог кључан, а овај позив на општи друштвени разговор је рука пружена упркос свим политичким нечасностима којима смо сведочили, а које често прелазе домен доброг укуса, политичке културе и морала.

Позив председника Вучића на дијалог је апсолутно државно одговоран чин и рука пружена преко политичких нечасности.

Ово је апсолутно државно одговоран чин и одличан пример како председник свих грађана делује као хомогенизујући фактор, без обзира на политичке разлике и поделе које највише потенцирају они који се декларативно залажу за дијалог, али од њега, као што смо сведочили, беже“, каже Петричковић.

Према његовим речима, уместо „нихилистичке искључивости“, овде је на делу покушај укључивања свих заинтересованих актера на политичкој сцени Србије у процес одлучивања.

„Сама идеја дијалога потврђује спремност на слушање различитих ставова како би се дошло до консензуса, што је у овим изазовним временима, где се преламају утицаји спољних и унутрашњих фактора, од пресудног значаја. Ово је зрео и политички утемељен став који нуди конкретну основу за превазилажење дубоке разједињености друштва, под условом да са друге стране коначно постоји адекватан одзив уместо континуиране саботаже“, истиче професор.

С друге стране, професор Стојиљковић у разговору за наш недељник тврди да председник Србије „није адреса“ за дијалог и да се на разговор не позива преко медија.

„За то је место парламент или нека институција коју је парламент направио. То укључује све кључне играче. На неки начин ту укључује и добијање става, о свему томе, од студентске листе која је очито, и по истраживањима и по овим резултатима локалних избора, кључна листа такозване политичке и шире друштвене опозиције. Истовремено, нудите причу о томе шта ће бити наша спољна оријентација, о чему је нека врста друштвеног консензуса морала да постоји пре деценију. Ти као хоћеш да понудиш дијалог, да би некоме рекао „ето видиш, ја им понудим дијалог, а они као неће“. Као што и са ове друге стране, вероватно постоје актери који немају шта да траже у дијалогу јер немају аргументе. И више им одговара да плачу над својом тужном судбином него да дођу у ситуацију да имају какве-такве услове под контролом па да се види колико су политички тешки“, сматра Стојиљковић.

Према мишљењу Миливојевића, позив на дијалог упућен са Андрићевог венца стигао је касно.

„Мислим да је председник мало закаснио с тим позивом. Требало је да тај позив на дијалог уследи после 5. маја прошле године, када је најјачи актер на овој, да кажемо, опозиционој страни, а ту мислим на студентски покрет, затражио расписивање ванредних парламентарних избора. Да је тада то Вучић учинио, вероватно би резултати тог дијалога били бољи и за обе стране и за грађане. Да је опозиција пристала да дође на тај дијалог под Вучићевим условима, то би значило да она пристаје на правила игре председника, што опет не би било добра порука њиховом бирачком телу“, поручује Миливојевић.

Он подвлачи да стање у ком живимо директно генерише насиље.

„Док ви докажете да нисте убица или лопужа, стиже вам и друга оптужба сличне врсте. И онда је немогуће оно што бисмо многи од нас, као нормални људи желели, без обзира да ли смо на једној или другој страни у политичким релацијама – а то је да имамо нормалну атмосферу у друштву. Те нормалне атмосфере у Србији већ дуго нема. Зато и тврдим да је то још један разлог зашто су нам потребни избори и стваран дијалог. Мислим да је најнормалније, најписменије и најдемократскије решење зарад парламентаризма да се иде на изборе“, поручује Миливојевић.

МИНИМАЛНИ КОНСЕНЗУС

Када је реч о разлозима политичке несарадње на српској политичкој сцени, они су вишеструки – од дубоких идеолошких разлика које онемогућавају чак и минималан консензус о кључним питањима, до страха политичких актера од реакције сопственог бирачког тела уколико уђу у дијалог са противницима.

Говорећи о опозицији, професор Петричковић каже да се прво морамо запитати ко заправо чини опозицију и можемо ли те политичке опције уопште више поимати као правог опонента власти.

„Ту видимо једну замућену ситуацију где се мешају политички активисти са студентима, правећи нејасне савезе и одступнице по потреби. Кључни проблем је што у том фронту немамо јасну политичку идеју ни платформу. Једина тачка спајања је идеја о рушењу власти без демократских избора, уз примену анархије и силе на улицама, што смо видели кроз нападе на институције и полицију, а што је у суштини напад на саму државу. Уместо корективног фактора и јасних решења за унутрашњу или спољну политику, видимо само празну форму и радикализам. То је политика заснована на мржњи и сатанизацији председника, без икаквих кадрова или инфраструктуре. Чак и на техничком нивоу, они показују потпуну неспремност, попут непознавања процедура при предаји изборних листа“, поручује Петричковић.

Посебно је забрињавајуће, сматра, што на плану виталних питања – од енергетске ситуације и односа према великим силама, па до питања Косова и Метохије и Републике Српске – ова групација не нуди апсолутно ништа.

„Штавише, примећујем инфилтрацију фактора који дају отворено антисрпске изјаве, заступајући аутономаштво, девастацију угледа Српске православне цркве и тезе о геноцидности сопственог народа. Реч је о подлом споју утицаја обавештајних служби, дела НВО сектора и радикалних медија који врше хибридно обликовање свести. Управо због тога што немају шта да понуде за преговарачким столом, они свесно избегавају рационалан дијалог и бирају пут обојене револуције“, мишљења је Петричковић.

Није касно за разговор око изборних услова, процедура и јасног договора о уласку у медијски простор

Према оцени Стојиљковића, појединим деловима и власти и опозиције одговара политика „која не води ничему осим одређеној врсти блокаде“.

„Рећи ћу вам нешто што сам давно разумео у тој теорији коалиција. Има нешто што се зове спољни вето играчи. Има и унутрашњих. У срећним, нормалним земљама, рецимо послодавачке велике уније имају корпоративни капитал, страни поготово, и имају некакав утицај. У нормалним земљама имају чак и синдикати какав-такав утицај. Да не говорим, рецимо, о цркви и верским заједницама. Поготово када се ради о спољним вето играчима, они су вам адресе на коју се позивају и једни и други. У том смислу наш народ воли да каже – што се свађају кад имају истог газду. Вето играчи су исто тако фактор који ће у великој мери одредити читаву ствар“, каже Стојиљковић.

Миливојевић пак тврди да делимичну кривицу што до сада није дошло до дијалога са властима дефинитивно сноси и опозиција.

„Посебно она парламентарна, која се, опет из неких својих разлога, а рекао бих помало егоистичних, уплашила ванредних парламентарних избора, односно њихових резултата. Као да је на неки начин све ово време некако ‘помагала’ власти да пролонгира те изборе, иако су они једини демократски начин изласка из ове врло озбиљне друштвене кризе која траје још од новембра 2024. године, а који очекују сви грађани без обзира за кога су опредељени. Имамо ситуацију где се с једне стране траже избори, а с друге стране се бежи од њих јер се чека повољан тренутак за сопствену странку, док друштвена криза траје“, наводи Миливојевић.

ПОЛИТИЧКО ОДМЕРАВАЊЕ

Након више од годину дана живота у константној политичкој и друштвеној тензији, понестаје аргумената онима који упорно одбијају дијалог са супротстављеном страном. Избори су, показало се у пракси, ефикасно средство решавања конфликта и одмеравања политичке снаге сваког актера.

Ову тезу потврдили су и недавно одржани локални избори у 10 општина.

Иако је власт остварила резултат „10:0“, представници такозваног студентског покрета, који поштено говорећи, претежно не чине студенти, видели су добар изборни резултат и за себе.

Стојиљковић се, међутим, пита „чему избори који ће бити крајње поларизовани, крајње неравноправни, у условима високих тензија, и чије резултате сутра једна страна неће признати“.

Према његовим речима, много важнија тема је „разговор око онога што су непосредни изборни услови“.

„Оно што је сада реално, у изборној години, јесте да се договоре процедуре, да се очисти бирачки списак, да нема те врсте сумње да се направи нека логика фер плеја. Да се неће довлачити гомила људи који формално можда имају право да гласају на националним изборима, али немају боравиште на неки довољно дуг период. И да се тако откони та врста сумње о ‘изборном туризму’. Нешто се мора договорити, а избори морају бити контролисани, надгледани, са пречишћеним бирачким списковима. Рачунам на то да, кад се једном добије власт, тешко очекивати да ће она потрајати четири године, већ да је за очекивати да ће се после извесног времена, након годину-две, направити неки нулти избори. Видим да се ни студентима нарочито не допада идејда да се узме ограничена власт док се почисте „штале“ корупције, па да се онда направе некакви избори“, указује пензионисани професор ФПН, уз напомену да се мора постићи некакав јасан договор уласка у медијски простор који може да буде прихватљив за све учеснике.

Миливојевић о датуму избора каже да су ванредни парламентарни избори једино „нормално и демократско решење за излазак из зачараног круга паралелних реалности у којима Србија данас живи“.

Парламентарна опозиција се егоистично уплашила избора и на неки начин помагала власти да их пролонгира

„Председник Србије је право и одлуку о датуму избора, на неки начин, монополисао, не за своју странку, него за себе лично. Постоји више критеријума када би могло доћи до избора. Прво, у априлу 2027. мора доћи до председничких избора, они се не могу прескочити. Кад дође до њих, већ се потпуно мења читава политичка ситуација. Не зато што је битна функција председника Републике по нашем Уставу, него зато што су овде грађани навикли на то да власт природно иде тамо где је Вучић. Како он више не може да буде кандидат за новог шефа државе, то му отвара један нови маневарски простор да га његова већина у садашњем скупштинском сазиву изабере за премијера. Видели смо већ најаве да СНС у том правцу већ размишља. Тако би фактички могао да из функције премијера сачека редовне парламентарне изборе. То њега ослобађа баласта, јер Вучић ово што сада ради на плану апсолутизације све три гране власти у својој личности, ради против закона. Кад постане премијер, он то више неће радити против закона“, тврди Миливојевић.

Он се осврнуо и на, како каже, други сценарио.

„Ако истраживања покажу да он неће имати више гласача на јесен или у зиму, него да их може изгубити, наравно да ће ићи на изборе 28. јуна. Сада су у питању игре малих бројки. До сада смо имали изборе где је разлика била толика да се победник легитимише одмах, чак и ако се прича о томе да је било изборне крађе. Међутим, сада је сваки глас важан. Треће, власт жели да на сваки начин Експо изгура пре избора“, наводи Миливојевић.

ПРОВЕРА ВОЉЕ НАРОДА

За професора Петричковића избори су увек најбоља мера демократије и једини начин да се, ван анархије, провери воља народа.

„Тренутно се процењује најадекватнији тренутак за њихово одржавање, а председник Вучић као искусни политичар превентивно поставља кораке како би избори били средство за релаксацију друштвених конфликата, а не извор нове нестабилности. Постоји стална опасност од такозване интернационализације проблема, где се избори користе као алатка за лажирање слике о недостатку демократије, с циљем да се изазове социјална турбуленција и дестабилизација Србије. Избори у току ове године били би прилика да се изађе из постојеће располућености која наноси штету националној безбедности и економији“, каже Петричковић.

Он наглашава да изборе треба посматрати и кроз призму великих државних пројеката, попут Експа, који, како додаје, императивно захтевају друштвену стабилност.

„Постојећа располућеност наноси подједнаку штету националној безбедности колико и духовном бићу народа. Посебна опасност вреба од хибридног деловања и претњи терористичким активностима, којима се кроз лажирање слике о стању демократије покушава изазвати хаос. Будућност нације директно зависи од спремности на помирење различитости, при чему је сваки позив на разговор пут ка спасу, док вођење монолога и инсистирање на анархији неизбежно воде у безнађе. Зато је заокруживање броја на листићу једини исправан начин да се, уз претходни дијалог, измери стварна политичка тежина сваке опције“, закључује професор ФПН. (srpskikompas.rs, недељник „Компас“, Горан Митровић, Михаило Пауновић, 9.4.2026)