EURACTIV ANALIZA: Koga u ovom trenutku više podržava Zapad - Beograd ili Prištinu?

Politički analitičari Cvijetin Milivojević i Đorđe Vukadinović analizirali su za EURACTIV najnovije događaje na severu KiM i dali odgovore na pitanje: koga u ovom trenutku više podržava Zapad-Beograd ili Prištinu?

Nakon poslednjih dešavanja na severu Kosova i Metohije, u delu strane i domaće javnosti, a naročito, kod prištinskih zvaničnika, javilo se pitanje šta znači izostanak reakcije Zapada na hapšenje tri policajca kao i poruke međunarodne zajednice upućene Prištini - o sankcijama koje im prete ukoliko ne budu radili na deeskalaciji sukoba.

Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, u obraćanju uživo je naveo da premijer privremenih prištinskih institucija Aljbin Kurti ima otvorenu podršku Zapada. Analitičari za EURACTIV komentarišu stav Zapada prema Beogradu i Prištini, kao i moguće promene stava građana prema procesu evrointegracija.

Cvijetin Milivojević, politički analitičar, za EURACTIV, rekao je da je u pitanju utisak koji vara.

“Zapad koji se, bez mandata Saveta bezbednosti UN, samonametnuo da odlučuje o budućem statusu Kosova nije ni ceo NATO ni cela EU (pet država članica ne priznaje nezavisnost Kosova), već su to, u konkretnom slučaju, SAD, Nemačka i Francuska koje sada pritiskaju Beograd i Prištinu da prihvate nekakav nemačko-francuski plan. Podsećam vas da je, prema Rezoluciji UN iz septembra 2010, Savez bezbednosti poverio Evropskoj uniji, ne, dakle, Americi, Nemačkoj i Francuskoj, mandat posredovanja, ali ne arbitriranja. U Rezoluciji doslovno piše: „Generalna skupština UN pozdravlja spremnost EU da olakša dijalog između strana”, istakao je Milivojević i dodao:

“Sada na prvi pogled izgleda da te tri zemlje, odnosno najjača među njima, podržava ‘srpsku stranu’, ali to nije tačno. SAD ne podržava teritorijalni integritet i državnopravni suverenitet Srbije na prostoru Kosova i Metohije, već, naprotiv, ozbiljno pritiska većinu članica EU koje ne priznaju kosovsku nezavisnost. Vašington, iz svojih spoljnopolitičkih razloga, samo požuruje Prištinu da formira Zajednicu srpskih opština koja je, inače, prema Briselskom sporazumu, trebalo da bude formirana još 2014. godine; kao što zahteva i nove lokalne izbore na severu Kosova, ali, naravno, prema zakonima ‘Republike’ Kosovo“, podvlači za EURACTIV Milivojević.

Đorđe Vukadinović, politički analitičar, u razgovoru za EURACTIV, rekao je da ovo pitanje ne vidi kao "otvorenu podršku Zapada Srbiji", već pre prestanak dugogodišnje prakse bezrezervne zapadne podrške Prištini.

“U svakom slučaju, jeste reč o promeni, ali ostaje dilema koliko je ona trajna i duboka. Lično, ne bih precenjivao domet tog zaokreta, iako za njegov nastanak vidim najmanje dva različita, ali međusobno povezana razloga. Prvi razlog jeste nesumnjiva iritiranost i gotovo frustracija zapadnih političkih krugova Aljbinom Kurtijem, njegovom tvrdoglavošću, avanturizmom i spremnošću da zarad ostvarenja svojih političkih ciljeva - konkretno, izazivanja sukoba između Srba i NATO snaga - dovede u opasnost kako zapadne interese, tako i živote UNMIK-ovog osoblja i vojnika na Kosovu. A to je, naročito ovo poslednje, crvena linija koja pali alarme u zapadnim prestonicama. Drugi razlog je evidentna namera barem nekih zapadnih krugova, a, čini se, naročito, Vašingtona, da ponekim gestovima i nekom vrstom ‘ofanzive šarma’ čvršće veže zvanični Beograd za sebe i dodatno ga odvoji od Rusije. A pomenuta iritiranost Kurtijevom svojeglavošću ovom drugom dodatno ide na ruku. Ipak, čini mi se da je ovde ipak više reč o promeni regionalne taktike, nego nekom suštinskom zaokretu”, pojasnio je Vukadinović.

Na pitanje da li pretnja međunarodne zajednice Kosovu sankcijama udaljava Srbiju od Rusije, Cvijetin Milivojević kaže da bi Srbija trebalo da vodi racionalnu spoljnu politiku, a ne da se ravna na osnovu emocije većine građana prema Moskvi na jednoj, ili ‘goluba na grani’ koga Zapad kao nudi Srbiji od početka raspada bivše SFRJ.

“Ako je spoljnopolitički interes SAD i kolektivnog Zapada da zaustavi, kako to oni kažu, ‘maligni ruski uticaj’ u ovom delu Balkana, to, u globalnoj konstelaciji snaga i odnosa tri najmoćnije sile sveta, ne mora da bude i srpski interes. Srbija je, kao što znate, podržala sve rezolucije UN o osudi ruske agresije na nezavisnu Ukrajinu, ali, istovremeno, odbija da uvede sankcije Ruskoj Federaciji. I to je prava mera stvari. Jer, primera radi, Savet Evrope, nedavno, ni kao šalu nije prihvatio da se deklaracija o zaštiti teritorijalnog integriteta ne odnosi samo na Ukrajinu i Moldaviju, već na sve zemlje, dakle i na Srbiju. Više je nego jasno da će se rusko-ukrajinski rat završiti nekakvim dogovorom Rusije i SAD, kao što će i o definitivnom statusu Kosova, u konačnici, odlučivati Vašington i Moskva, a ne Beograd i Priština. Zato je interes Beograda da ima partnerske odnose i sa Zapadom, i sa Rusijom i Kinom”, smatra Milivojević.

S druge strane, Đorđe Vukadinović smatra da se neko veće distanciranje od Rusije ne može očekivati.

“Iako joj nije formalno uvela sankcije, Srbija se od početka rata u Ukrajini nizom gestova prilično distancirala od Rusije. Neko mnogo veće distanciranje u ovom trenutku nije realno očekivati, pre svega, zbog pro-ruskog raspoloženja srpskog javnog mnjenja. Ali svakako da bi, dugoročno i srednjoročno gledano, izlazak u susret barem nekim interesima Srbije i Srba od strane Zapada mogao delimično pospešiti to udaljavanje”, kaže Vukadinović.

Da li se javno mnjenje približava EU?

“Ogromna većina građana je proevropski opredeljena, oni su za to da se u Srbiju uvedu evropske vrednosti, ali ne selektivno, nego sve. Niti jedna od 27 članica EU, dakle nijedna, čak ni Kipar, nije ušla u EU uz uslov da se prethodno odrekne ni pedlja svoje teritorije, samo se od Srbije to zahteva. Zato i imamo činjenicu da se između 80 i 85 odsto građana Srbije izjašnjava da, ako je uslov za ulazak u EU, odricanje od Kosova i Metohije, oni nisu za ulazak u EU. Predsednik Aleksandar Vučić bi, verovatno, kao i u vezi sa mnogim drugim pitanjima, pokušao da propagandom ‘preumi’ javno mnenje, ‘ubedi’ građane u nešto drugo, da ispred sebe nema tako jedinstven stav ogromne većine građana”, kaže Milivojević za naš portal i podvlači primer Sjedinjenih Američih Država.

“Tužno je da Vašington koji je, na ovom prostoru, istinski kompromisnim mirovnim rešenjima i projektima, umeo da smiri i mnogo krvavije sukobe od onih koji su bili na Kosovu, sada to neće da uradi. Ne zaboravite, Dejtonski mirovni sporazum iz 1995, koji je zaustavio rat u BiH i doveo do toga da, za 28 godina mira u BiH nije zabeležen nijedan ozbiljan međunacionalni sukob – delo je američkih diplomatskih arhitekata. Taj je sporazum uspeo zato što je bio istinski kompromis koji niti jednom od tri konstitutivna naroda koji su ratovali svaki sa svakim, nije doveo u status apsolutnog pobednika i apsolutno poraženog, pa su se svi osetili i pomalo pobednici i pomalo gubitnici”, smatra on.

Milivojević ističe i da Predlog plana za Kosovo koji je trenutno na zapadnom stolu Srbiju dovodi u poziciju nekoga ko je izgubio nekakav rat, pa sad treba da bude kažnjena otimanjem dela svoje teritorije. Zapad bi morao da vodi računa o tome da Srbiju 1999. nije pobedila “nekakva UČK“, već je na nju agresiju izvršio NATO, bez odluke Saveta bezbednosti UN.

Đorđe Vukadinović navodi da je cilj vlasti “držanje javnosti u nekom stanju trajne političke konfuzije”, ali smatra da bi pomenuti gestovi dobre volje sa strane Zapada “pridigli prilično usahli entuzijazam građana Srbije po pitanju evrointegracija”.

“Ali nije realno očekivati neku promenu ili ublažavanje izrazito negativnog stava srpske javnosti u pogledu kosovske nezavisnosti i planova koji sa tom nezavisnošću računaju ili je podrazumevaju.”

Cvijetin Milivojević za EURACTIV napominje da je nesporno da je, statistički gledano, Evropska unija, najveći spoljnotrgovinski partner Srbiji. Top pet uvoznih partnera Srbije su u protekloj godini bile Kina, Nemačka, Rusija, Italija i Mađarska, dakle, tri članice EU, a prvih pet izvoznih partnera Nemačka, BiH, Italija, Mađarska i Rumunija, četiri članice EU, s tim da je Srbija jedino u BiH više izvezla nego što je uvezla.

“EU je najveći trgovinski partner Srbije, 60 odsto robne razmene Srbija ostvaruje sa EU, a prema podacima za 2021. godinu 85 odsto uvoza iz EU bilo je pokriveno srpskim izvozom. Dosta lošija je pozicija Srbije u ekonomskoj saradnji sa SAD. U 2018. godini, na primer, ukupna spoljnotrgovinska razmena Srbije i SAD je iznosila 733,6 miliona dolara, što je za 31 odsto bilo više u odnosu prethodnu godinu, ali je srpska strana te godine zabeležila deficit od čak 202,6 miliona”, kaže on i zaključuje:

“Kada imate u vidu ove parametre, jasno je da je životni interes Srbije da – čak kada bi se, u najgorem rešenju, zaustavio srpski put koji vodi ulasku u EU – ima najtešnje ekonomske odnose sa EU, ali i SAD. Kao što je interes Srbije da nastavi poboljšanje svojih ekonomskih relacija sa Rusijom i Kinom. Ali, ako se sve vaga ekonomskim interesom, hajde da vidimo zašto, za skoro 13 godina otkako traje briselski dijalog Beograda i Prištine, zapadni posrednici odbijaju da na dnevni red tog dijalog stave pitanje imovine, svojine države Srbije, građana Srbije, javnih, državnih i društvenih preduzeća, Srpske pravoslavne crkve i drugih verskih zajednice na Kosovu i Metohiji? Zašto to kolektivni Zapad koji, kao jednu od svojih najviših vrednosti, neguje pitanje svojine, odnosno imovine, beži od otvaranja te teme kada je Kosovo na dnevnom redu”, pitao je Milivojević u zaključku svoje analize za naš portal. (www.euractiv.rs, euractiv.mondo.rs, Milena Antonijević, 19.6.2023)