Упркос томе што су поједини политичари сада видљивији, већу пажњу јавности су привукли неки глумци него представници опозиције, наводи Цвијетин Миливојевић
Протести „Србија против насиља”, који се више недеља
одржавају у Србији, нису много утицали на односе у опозицији. За сада су
политичке несугласице и лидерске сујете, чини се, стављене по страни, али је
питање колико ће то трајати, поготово када крене изборна „грозница”. Највише
политичке користи имају представници зелених, који су постали видљивији грађанима,
сматрају саговорници „Политике”. Истовремено, ова политичка дешавања чини се да
би пре могла да доведу до смене, не у Влади Србије, већ у опозиционој Народној
странци, где Мирослав Алексић добија све већу подршку унутар партије, наспрам
лидера Вука Јеремића.
Пре неколико дана одржан је осми протестни скуп у Београду,
када је од почетка маја, више десетина хиљада људи изашло на улице градова у
Србији како би изразили негодовање због пораста насиља, поготово после два
масовна убиства на територији главног града у само два дана. Прозападна
опозиција критикује власт да је годинама доприносила стварању амбијента у
друштву који је довео до пораста насиља, што председник Србије Александар Вучић
и његови сарадници одлучно демантују и узвраћају да је управо опозиција та која
позива на насиље и да је „злоупотребила трагедије у политичке сврхе”.
Председник републике је више пута позвао овај део опозиције који стоји иза
протеста на разговор, што она одбија, а наговестио је и могуће одржавање
ванредних парламентарних избора.
Опозиција пак на изборе за сада не пристаје и тражи најпре
испуњење свих захтева протеста, што Вучић категорички одбија. „Ниједан захтев
се не тиче права и положаја наше деце, наставника или било које друштвене групе
осим њих политичара и једног тајкуна. То видите кроз сваки захтев”, каже Вучић.
Пре неколико дана председник је за ТВ Пинк о протестима „Србија против насиља”
рекао да је нудио разговоре које они нису хтели „јер сматрају да је разговор и
компромис ружна реч”.
„Ту кампању против мене води један тајкун, чији су интереси
тобож повређени и који је желео да буде власник Србије и упрегао је све
политичке снаге. И они су његове слуге, и леви и десни, и никакве разлике између
њих нема. Нема разлике између Ђиласа и Обрадовића. На свим скуповима су заједно
и договориће се о свему”, навео је Вучић. Према његовим речима, један је
„покондирена тиква” и желео би да га доживе као урбаног, а никада неће, док би
други волео да не буде издајник или корумпиран, што не иде лако. „Разумем да
постоји значајан део људи у Србији који то подржава и спреман сам да са њима
разговарам, али не и са онима који већину људи који долазе на друге митинге
називају говедима и овцама, а да се нису за то извинили. То је рекао један
глумац. Зато је кренула реакција посланика па сам морао да реагујем”, казао је
Вучић.
Добри познаваоци опозиционих прилика наводе да би ове
партије морале мало да ресетују ствари и да своју активност не везују само за
активност на седницама Скупштине Србије. Уместо тврдоглавог инсистирања на
захтевима, има доста начина да остану активна опозиција, и да својим поступцима
не дестимулишу људе на протестима. Тако је власт у неколико наврата слала
одређене сигнале да би могло да се „разговара о РЕМ-у”, али да преговори нису
фонтана жеља. Компромис је могућ, али ако до њега не дође, велика је
вероватноћа да ће овај део опозиције сам себе поразити, као и на прошлим
београдским изборима када је целокупна опозиција имала 70.000 више гласова од
СНС-а и СПС-а, али не и већину у Скупштини Београда.
Након свега, могло би да се закључи да протести на улицама у
више градова нису много променили политичку сцену у Србији. Изузимајући ретке
политичаре млађе генерације, према оценама аналитичара, реч је о особама које
су већ биле на власти и којима, осим жеље да смене власт СНС-а и СПС-а, ипак
мањкају политичке идеје и стратегија за решавање озбиљних проблема, као што је
рецимо косметски. Политички аналитичар Дејан Вук Станковић каже, на основу
интуиције, да од оних странака и лидера које су стале иза протеста, највећу
корист имају Зелено-леви фронт, „Морамо” и Александар Јовановић Ћута јер су
постали видљивији и вероватно популарнији. За „Политику” каже да је питање
какви су односи унутар овог дела опозиције, јер се до сада није профилисао
ниједан лидер.
„Председник Странке слободе и правде Драган Ђилас је остао
невидљив иако је он сенка протеста у политичком, медијском и финансијском
смислу. Лидер Народне странке Вук Јеремић се није снашао, Демократска странка
је ту бледуњаво наступила. Највише би, по свему судећи, из свега могли да
профитирају Радомир Лазовић, Небојша Зеленовић, Добрица Веселиновић и Биљана
Стојковић, али је тај напредак, гледајући целокупну политичку сцену, скромног
карактера, ако се узме њихов рејтинг. Најистакнутија политичка фигура тих
протеста су грађани који шетају, док су политичке партије у другом плану.
Штавише, оне нису успеле да артикулишу одговарајући аргумент против државне пропаганде,
која тврди да је протест чиста злоупотреба насиља у школи у центру Београда и
масакра који се догодио у Младеновцу”, каже Дејан Вук Станковић.
А политиколог
Цвијетин Миливојевић каже да је техничку организацију протеста изнео део
опозиције који себе назива проевропски и за наш лист наводи да од политичара
који су на уличним догађањима и на седници Скупштине Србије која прати протесте
највидљивији Радомир Лазовић, Мирослав Алексић и Срђан Миливојевић, а донекле и
Мариника Тепић. „То није први ешалон лидера опозиције, али су они несумњиво
највидљивији у смислу јавности. Не треба никако занемарити трећи ниво протеста
– то су грађани. Упркос томе што су неки политичари сада видљивији, ови
протести су специфични јер се грађани држе изворних захтева од којих не
одступају. Већу пажњу јавности су, ипак, привукли неки глумци него представници
опозиције”, наводи Миливојевић. Наводи да га сада протести подсећају на оне од
пре тридесетак година на Теразијама, када је одржана тзв. плишана револуција,
где су се наметнули неки глумци, а људи из ове бранше незаобилазна су карика и
ових протеста.
На питање како су ови
протести утицали на односе у опозицији, Миливојевић наводи да то није јавно
видљиво, али да не верује да њихови односи нису идеални. Каже да је опозиција
„жив организам” и да је ту било и биће ривалства и да ће после свих протеста
уследити избори и да ту нема много сентименталности. „Тада ће свако желети да
заузме што боље стартне позиције. Чини ми се да сада нема оног што је било
раније уобичајено, а то је да се врло брзо унутар саме опозиције која учествује
у протестима, поведе ’мали опозициони рат’. Не примећује се нетрпељивост према
рецимо Лазовићу, који се намеће и нема те острашћености и подметања ноге”, каже
Миливојевић.
Последњих дана у делу јавности се тумачи и да би протести у
Београду могли да доведу до промена, али не у Влади Србије, већ у опозиционој
Народној странци Вука Јеремића. Дејан Вук Станковић каже да то није искључено,
јер је Јеремић заокупљен судским саслушањима која се дешавају око Хантера
Бајдена, где се и он спомиње. „Никада Вук Јеремић није имао талената за
комуникацију са народним масама, док је Мирослав Алексић неупоредиво живахнији
и активнији од Јеремића. Он делује као нека врста човека из народа и побуњеног
трибуна, али објективно и он има изразита политичка ограничења”, каже
Станковић.
На питање да ли ће протести у Београду готово проћи поред
Драгана Ђиласа, који је годинама био градоначелник у престоници, Дејан Вук
Станковић каже да Ђилас има велико „искуство”, али да сумња у његов политички
таленат. Поготово не за политичку комуникацију и за избор политичке поруке у
правом тренутку. „Ђилас има изузетно јак утицај на један део медија, али је
његов политички програм недовољно прихватљив за шире народне масе. Тако ССП
може да паразитира на негативном ставу који има један део грађана према Вучићу
и то је све. Реч је о потрошеном кадру који има имиџ корумпираног политичара и
шта год да уради, он је ’закуцан’ за тих неколико процената колико има. Све с
Мариником Тепић и политичким ветераном Борком Стефановићем”, оцењује Дејан Вук
Станковић.
Потребне две листе –
проевропска и национална
У неким градовима су се ујединили политички одбори партија
које подржавају протесте, па се поставља и питање да ли је могуће да дође до
укрупњавања опозиционе политичке сцене. Дејан Вук Станковић каже да тако нешто
не очекује. „Реч је о инстант уједињењима до којих је дошло због жеље да
побољшају своје изборне шансе на локалним изборима”, сматра Дејан Вук
Станковић.
С њим се слаже и
Цвијетин Миливојевић, који сличан сценарио на могућим ванредним парламентарним
изборима не види и каже да је о томе још рано говорити. „Опозиција треба да
изађе на две листе, једну коју би чиниле проевропске опозиције, а друга
националне. На локалу нема разлога да се говори о великим темама као што су
санкције Русији или косовски проблем. Теме су ту локалне, а не геополитичке”,
каже Миливојевић.
(www.politika.rs, „Политика“, Дејан Спаловић,
27.6.2023)
Нема коментара:
Постави коментар