Našem narodu prijaju političari koji su glasniji, drčniji, koji vređaju, smatra
politikolog Cvijetin Milivojević, dok marketinški stručnjak Nebojša Krstić,
sasvim suprotno, tvrdi da su građani često imali više razumevanja, sluha i
simpatija upravo za one koji se čine manje vidljivim.
Krstić je u serijalu Kvaka 23 novinske agencije FoNet ocenio da takva percepcija nije „na prvu loptu“, jer na javnoj sceni preovlađuju oni koji su glasniji.
Prema njegovom viđenju, obično se ti ispadi, incidenti i ta groteskna upotreba pretnji više čuju, nego neka inteligentna, pametna reč, koja se izgubi u „košmaru svakodnevne bujice“. Ona ide i sa „društvenih mreža, sa internetskih portala, gde nema nikakvog zazora od bilo čega što se kaže“, ukazao je Krstić i predočio da u svemu tome ni mediji nisu potpuno nevini.
Kako je objasnio, „ako na naslovne strane stavljate probisvete i ludake, psihijatrijske slučajeve, vulgarne tipove i one koji propagiraju govor mržnje, time iskazujete i svoj politički, vrednosni, pa i kulturni, kulturološki stav, bez obzira da li ste za vlast ili opoziciju“.
Po Krstiću, problem je i u tome što u politiku ulaze ljudi koji su amateri, koji dolaze iz drugih profesija i koji ne razumeju posledice teških reči. To ilustruje primerom „popularnog i talentovanog glumca“ koji „misli da je ono što zabavlja njegovo društvo kada se okupe, prihvatljivo i u političkim vodama u koje je ušao“.
Za razliku od njega, Milivojević predviđa da je jedan deo mlađih birača čekao upravo takvu vrstu „anarholiberalnog prilaza“ kakav ima Sergej Trifunović.
On je i u „verbalnoj i u neverbalnoj komunikaciji drugačiji od komunikacije kakvu neguju drugi političari“, izjavio je Milivojević za FoNet.
Prema njegovom mišljenju, nije problem u političarima amaterima, ali problem jesu analitičari amateri, od kojih su neki aktivisti Srpske napredne stranke (SNS).
„Kao što ja nikada ne bih poželeo da se bavim zdravstvenom analizom, jer nažalost nisam lekar, tako ne očekujem da se neko ko je lekar, bavi analizom političke situacije, da bude politikolog ili komunikolog“, obrazložio je Milivojević. „Mislim, može time da se bavi, ali iz hobija“, rekao je on u razgovoru sa novinarkom Tamarom Skrozza i podsetio da i sam iz hobija igra fudbal, ali se ne predstavlja kao fudbaler.
Sagovornici FoNeta različito tumače i druge elemente koji utiču na javnu scenu i političku kulturu, pri čemu Krstić vidi parlament kao refleksiju društva, jer u njemu ne sede lordovi, već ljudi koji dolaze iz raznih društvenih slojeva.
Kako ukazuje, oni često ne shvataju ni svoju ulogu, ni posledice i težinu svojih reči, misleći da se jedino čuju uvreda, psovka i povišen ton.
Krstić, takođe, misli i da više intelektualaca, akademika i profesora univerziteta promovišu fizičko nasilje i traže krv na ulicama. Prema njegovim rečima, ni SANU, ni Beogradski univerzitet, nisu reagovali, opomenuli ih, niti su im skrenuli pažnju da to ne čine. Intelektualci moraju da upozoravaju na sve društvene devijacije i opasne pojave koje dolaze i od vlasti, i od opozicije, naglasio je Krstić.
Umesto toga, kako je ocednio, imamo intelektualce koji „Vučiću nalaze trun u oku, a balvan u svome ne vide“.
Zbog toga, on smatra da su intelektualci ozbiljno krivi za agresivni diskurs koji preovlađuje u društvu. „Oni bi trebalo da skalu kompasa drže ispravno, a ne da svoj politički stav pretvore u moralnu vertikalu“, rekao je Krstić.
„Ako ja mislim da bi trebalo da se bojkotuje, svako ko ne misli tako je prokletnik, izdajnik, đubre, Vučićev plaćenik, bot“, precizirao je on i konstatovao da takav stav propagiraju upravo intelektualci, što je neprihvatljivo.
Nasuprot tome, Milivojević ukazuje da je veliki broj intelektualaca pokazao da je spreman na političke kompromise. Kako kaže, oni su procenili da je za njihovu ličnu egzistenciju, ili egzistenciju institucija koje predstavljaju, neophodna „kolaboracija baš sa ovom vlašću“.
On parlament ne posmatra kao posebno problematičan, jer je, kako kaže, u politici dozvoljeno sve, pa i tuča u skupštini, i to ne samo srpskoj. „To je jedna vrsta performansa, pa je čak i iznošenje čistog ili prljavog veša namenjenog jednoj ministarki, na nivou nečega što je u vizuelnom smislu čak i dopadljivo delu glasača“, uveren je Milivojević.
On, međutim, pravu opasnost vidi u optuživanju i diskvalifikovanju političkih neistomišljenika, kao i činjenici da propaganda vladajuće stranke podseća na nešto već viđeno u prošlosti.
Kako je primetio, „frapantna je sličnost između propagande gospodina Vučića i propagande koja je vođena u Nemačkoj od početka tridesetih godina, pa do izbijanja Drugog svetskog rata“. „Dakle, u vreme kada je Nacionalsocijalistička partija dolazila na vlast i učvršćivala vlast. Jer, ona je, da se ne lažemo, na vlast došla na izborima“, zaključio je Milivojević. (FoNet, www.fonet.rs, 14. jun 2020)
Krstić je u serijalu Kvaka 23 novinske agencije FoNet ocenio da takva percepcija nije „na prvu loptu“, jer na javnoj sceni preovlađuju oni koji su glasniji.
Prema njegovom viđenju, obično se ti ispadi, incidenti i ta groteskna upotreba pretnji više čuju, nego neka inteligentna, pametna reč, koja se izgubi u „košmaru svakodnevne bujice“. Ona ide i sa „društvenih mreža, sa internetskih portala, gde nema nikakvog zazora od bilo čega što se kaže“, ukazao je Krstić i predočio da u svemu tome ni mediji nisu potpuno nevini.
Kako je objasnio, „ako na naslovne strane stavljate probisvete i ludake, psihijatrijske slučajeve, vulgarne tipove i one koji propagiraju govor mržnje, time iskazujete i svoj politički, vrednosni, pa i kulturni, kulturološki stav, bez obzira da li ste za vlast ili opoziciju“.
Po Krstiću, problem je i u tome što u politiku ulaze ljudi koji su amateri, koji dolaze iz drugih profesija i koji ne razumeju posledice teških reči. To ilustruje primerom „popularnog i talentovanog glumca“ koji „misli da je ono što zabavlja njegovo društvo kada se okupe, prihvatljivo i u političkim vodama u koje je ušao“.
Za razliku od njega, Milivojević predviđa da je jedan deo mlađih birača čekao upravo takvu vrstu „anarholiberalnog prilaza“ kakav ima Sergej Trifunović.
On je i u „verbalnoj i u neverbalnoj komunikaciji drugačiji od komunikacije kakvu neguju drugi političari“, izjavio je Milivojević za FoNet.
Prema njegovom mišljenju, nije problem u političarima amaterima, ali problem jesu analitičari amateri, od kojih su neki aktivisti Srpske napredne stranke (SNS).
„Kao što ja nikada ne bih poželeo da se bavim zdravstvenom analizom, jer nažalost nisam lekar, tako ne očekujem da se neko ko je lekar, bavi analizom političke situacije, da bude politikolog ili komunikolog“, obrazložio je Milivojević. „Mislim, može time da se bavi, ali iz hobija“, rekao je on u razgovoru sa novinarkom Tamarom Skrozza i podsetio da i sam iz hobija igra fudbal, ali se ne predstavlja kao fudbaler.
Sagovornici FoNeta različito tumače i druge elemente koji utiču na javnu scenu i političku kulturu, pri čemu Krstić vidi parlament kao refleksiju društva, jer u njemu ne sede lordovi, već ljudi koji dolaze iz raznih društvenih slojeva.
Kako ukazuje, oni često ne shvataju ni svoju ulogu, ni posledice i težinu svojih reči, misleći da se jedino čuju uvreda, psovka i povišen ton.
Krstić, takođe, misli i da više intelektualaca, akademika i profesora univerziteta promovišu fizičko nasilje i traže krv na ulicama. Prema njegovim rečima, ni SANU, ni Beogradski univerzitet, nisu reagovali, opomenuli ih, niti su im skrenuli pažnju da to ne čine. Intelektualci moraju da upozoravaju na sve društvene devijacije i opasne pojave koje dolaze i od vlasti, i od opozicije, naglasio je Krstić.
Umesto toga, kako je ocednio, imamo intelektualce koji „Vučiću nalaze trun u oku, a balvan u svome ne vide“.
Zbog toga, on smatra da su intelektualci ozbiljno krivi za agresivni diskurs koji preovlađuje u društvu. „Oni bi trebalo da skalu kompasa drže ispravno, a ne da svoj politički stav pretvore u moralnu vertikalu“, rekao je Krstić.
„Ako ja mislim da bi trebalo da se bojkotuje, svako ko ne misli tako je prokletnik, izdajnik, đubre, Vučićev plaćenik, bot“, precizirao je on i konstatovao da takav stav propagiraju upravo intelektualci, što je neprihvatljivo.
Nasuprot tome, Milivojević ukazuje da je veliki broj intelektualaca pokazao da je spreman na političke kompromise. Kako kaže, oni su procenili da je za njihovu ličnu egzistenciju, ili egzistenciju institucija koje predstavljaju, neophodna „kolaboracija baš sa ovom vlašću“.
On parlament ne posmatra kao posebno problematičan, jer je, kako kaže, u politici dozvoljeno sve, pa i tuča u skupštini, i to ne samo srpskoj. „To je jedna vrsta performansa, pa je čak i iznošenje čistog ili prljavog veša namenjenog jednoj ministarki, na nivou nečega što je u vizuelnom smislu čak i dopadljivo delu glasača“, uveren je Milivojević.
On, međutim, pravu opasnost vidi u optuživanju i diskvalifikovanju političkih neistomišljenika, kao i činjenici da propaganda vladajuće stranke podseća na nešto već viđeno u prošlosti.
Kako je primetio, „frapantna je sličnost između propagande gospodina Vučića i propagande koja je vođena u Nemačkoj od početka tridesetih godina, pa do izbijanja Drugog svetskog rata“. „Dakle, u vreme kada je Nacionalsocijalistička partija dolazila na vlast i učvršćivala vlast. Jer, ona je, da se ne lažemo, na vlast došla na izborima“, zaključio je Milivojević. (FoNet, www.fonet.rs, 14. jun 2020)
Нема коментара:
Постави коментар