Ako moram da kažem koje od dva zla je manje za Srbiju, onda
je to svakako tamo gde je čist račun, duga ljubav, a to je opcija vlade Aljbina
Kurtija, ocenio je u razgovoru za KoSSev politički analitičar, novinar i
vlasnik agencije za odnose s javnošću „Pragma“ Cvijetin Milivojević.
„To što je neko verbalni radikal, to ništa ne znači ukoliko
on to negativno nije pokazao, pre svega, tokom ratnih zbivanja“, navodi dok ga,
sa druge strane, „fascinira apriori stav“ srpskih vlasti da su Haradinaj i Tači
poželjnija opcija iako je predsednik Vučić taj koji ih je nazvao „ratnim
zločincima“.
Smatra da se otišlo predaleko u zakulisnim razgovorima
između ove trojke o nečemu što nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, dok
se, istovremeno, iz Prištine odbija sve što se proceni da nije u skladu sa
kosovskim ustavom. Beograd je inertan i po
propuštenim šansama da insistira na ispunjenju Rezolucije 1244 i novim
predlozima za kompromis.
Britkog jezika i sa konkretnim stavom da je teritorija
Kosova i Metohije okupirana od strane SAD preko NATO saveza i Bondstila, ulogu
SAD-a kao presudnu, sa druge strane, pohvaljuje u postizanju Dejtonskog
sporazuma koji vidi kao istinski kompromis, istovremeno podsećajući tokom
razgovora i na ustav države u kojoj živi, ali i međunarodno pravo.
Juče je izabrana nova
vlada u Prištini. Njen centralni formalni deo je LDK, bez Samoopredeljenja u
njoj. Kako Vam to izgleda iz Beograda?
- Ova vlada u koju Srpska lista ulazi sa LDK je, uslovno
rečeno, neka vlada kontinuiteta sa onim što je bila politička situacija na
Kosovu još pre 1999. godine. To je faktički politička opcija koja je nastavak
sa onim što je personifikovao Ibrahim Rugova, kao osnivač LDK, još krajem 80-ih
godina prošlog veka. To ističem jer je ta opcija još pre NATO bombardovanja
bila spremna na neku vrstu razgovora (sa zvaničnim Beogradom prim.red.).
Ne zaboravite da je Ibrahim Rugova, uprkos formalnom
nepriznavanju institucija Republike Srbije, to jest, tadašnje Jugoslavije na
prostoru Kosova, zapravo prihvatao razne vrste pregovora, razgovora o
konkretnim temama, uz posredovanje međunarodne zajednice. Ja se odmah setim ’96
i Sv. Euđidia kao nevladine organizacije iza koje je stajao Vatikan, koja je
posredovala u vraćanju Albanaca u škole i na fakultete i faktički je Rugova u
jednom trenutku i prihvatio taj sporazum. Ima još takvih pokušaja.
Prema tome, na neki način je ovo opcija koja je bliža
srpskom uhu, gledano barem iz Beograda, verovatno i Srbima sa Kosova, nego
opcija sa Kurtijem. Ipak, ostavljajući po strani tu priču i posmatrajući
racionalno, možemo da govorimo o nečem drugom: Ako je ovo vlada koju kontroliše
samo LDK i ako je to LDK iz vremena Rugove, a ja mislim da nije, onda bih imao
razumevanje za to, ali ako na drugoj strani znate da ovu vladu kontroliše deo
onoga što se naziva ratna opcija, a to je pre svega predsednik Kosova, gospodin
Tači, onda se ne bih radovao toj vladi.
Zašto?
- Naročito zato što na jednoj strani imate jednog verbalnog
radikala kao što je gospodin Aljbin Kurti, ali verbalnog radikala koji nije
uprljao svoje ruke tokom ratnih zbivanja. Mene je fascinirao taj apriori stav
iz Beograda, iz vlasti, kako je nama Srbima poželjnija opcija Haradinaj i Tači,
nego, na primer, gospodin Kurti – zbog njegovih, navodno radikalnih, ciljeva.
Meni to nije bilo jasno i pre, dok je gospodin Kurti bio premijer i, evo, neće
mi biti jasno ni nakon ovoga – zašto je nama to bila bolja opcija.
Zašto postavljam ovo pitanje? Zato što sudim da ono što su
mediji u Prištini pre svega, jer beogradski mediji to vrlo stidljivo pišu jer
ne smeju, pisali – da se otišlo
predaleko u nekoj vrsti zakulisnih razgovora između gospodina Vučića i gospode
Tačija i delimično gospodina Haradinaja – da je zapravo u pitanju nešto što,
pre svega, nije bilo u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Mislite na tzv.
dogovor o granicama?
- Tako je. Zašto ovo govorim? Pokušavam da pratim i da
razumem šta se događa i u Prištini i u Beogradu, primećujem jednu inerciju.
Dakle, sve što nije u skladu sa ustavom „Republike Kosovo“, to ne može da
prođe. Evo, kao primer uzmite Briselski sporazum iz 2013 – bez obzira na to što
je albanska strana prihvatila sporazum i u njemu Zajednicu srpskih opština,
retroaktivno se utvrdi u Prištini da to nije u skladu sa ustavom Kosova; dakle
tog Kosova koje ne priznaje Beograd, ni
polovina članica UN, itd. Sa druge strane, sve što nije u skladu sa Ustavom
Republike Srbije može da prođe i očekuje se da prođe i vrlo često i prođe jer
zvanični Beograd zažmuri na jedno, ili na oba oka na ono što nije u skladu sa
njegovim ustavom, a to je i sam Prvi briselski sporazum.
Činjenica je da su tadašnji predsednik Republike gospodin
Nikolić i tadašnji ministar pravde u vladi Vučić - Dačić, gospodin Selaković,
zahtevali iz pozicije svojih državnih funkcija da Ustavni sud Srbije ne sme da
raspravlja, čak ni da ocenjuje inicijativu o oceni ustavnosti usklađenosti
Briselskog sporazuma sa Ustavom Republike Srbije. Pokazalo se ne samo da to
nije običan „politički“ sporazum, već da je to međudržavni sporazum,
međunarodni sporazum, ali i to da ova vlast nije dozvolila ni da se raspravlja
o tome.
Lajčak napravio gaf
Video sam
prekjučerašnju izjavu gospodina Lajčaka gde on žuri da se nastave razgovori o
Kosovu i kaže da mu je bitno da se formira nova vlada na Kosovu, ali „možemo i
pre izbora u Srbiji“. Šta to treba da znači? On uopšte ne dovodi u pitanje
mogućnost da će se promeniti politika u Srbiji. On ima kooperativnog Vučića
koji već pristaje da, protivno Ustavu Srbije, dogovara nešto i on može odmah da
nastavi razgovor. Njemu je bitno da na Kosovu ima legitimitet nove vlasti, a za
Vučića nije bitno, Vučić će biti, Vučić ostaje. U pitanju je neverovatan ispad
koji je napravio gospodin Lajčak, da li je to namerno, ili je nenameran
diplomatski gaf, ne znam, iako o Lajčaku ne mislim ništa loše, naprotiv. Radi
se o pristojnom diplomati sa velikim iskustvom na Balkanu.
Dakle, mene plaši to da li se mi sada vraćamo u to stanje
pre Kurtija, dakle, u kome neko u ime zvaničnog Beograda, bez mandata građana
Srbije, zadire u ono što se zove urušavanje Ustava Srbije, a uporno, ni na
jednim izborima od 2012. do danas, ne sme ni da pomene to pitanje jer zna da bi
se proveo kao bos po trnju ako bi na primer rekao da je nama važniji ulazak u
EU, makar i bez Kosova, od pokušaja očuvanja Kosova u Srbiji. U tom slučaju,
mislim da to ne bi trebalo da bude nešto čemu Srbi treba u ovom trenutku da se
raduju.
Predsednik Vučić je
juče rekao da će se sasvim sigurno pitati građani Srbije…
…A koje pitanje on može da postavi? Prvo predsednik
Republike Srbije ima samo osam ustavnih nadležnosti. Niti jedna mu ni u
skrivenim primislima ne dozvoljava mogućnost skraćivanja, tj. odricanja od dela
teritorije Srbije u kvantitetu od 15 do 17 odsto.
Može li da formuliše
pitanje na (eventualnom) referendumu tako da nema eksplicitnog spominjanja
priznanja i podele?
- Da li znate ijedan primer u svetu, uzmite primere
demokratskih zemalja na zapadu, „nedemokratskih“ na istoku, dajte mi jedan
primer u svetu gde je predsednik nezavisne suverene zemlje predložio sopstvenim
građanima da organizuju referendum i da se odreknu dela vlastite teritorije?!
To se nigde ne čini osim pod prisilom, pretnjom bombardovanjem, agresijom ili
ako si lično ucenjen. Toga nema u političkoj
praksi, a u političkoj teoriji, ustav je zacementirao stanje Kosova u
preambuli u kojoj se kaže da je to nedeljivi i neodvojivi deo Srbije. Ima druga
mogućnost, da se inicira referendum, ali onaj ko otvara pitanje referenduma s
ciljem da se eventualno odrekne Kosova, taj zapravo navija za odricanje od
Kosova. Takođe, nije moguće otvoriti taj deo ustava u kome je preambula o
Kosovu, to se može jedino na referendumu. Dakle, ne kao neki delovi ustava, gde
možete dvotrećinskom većinom izglasati promene.
Dakle, da li na
referendumu može da se to pitanje o eventualnoj podeli formuliše kao na primer:
Da li podržavate postizanje sporazuma sa albanskim narodom u AP KiM radi
utvrđivanja bolje budućnosti građana Srbije?
- Pa, možete vi postaviti i pitanje „Da li vi zaista mislite
da Srbija jeste do Tokija“, ali je to pitanje koje nikoga ne obavezuje. Moram
vas upozoriti na još nešto. Urušavanje teritorijalnog integriteta i
državno-pravnog suvereniteta Srbije je kažnjivo za svakog građanina Srbije, a
posebno za nekog ko ima mandat građana Srbije da vodi tu državu. Ali, ima nešto
drugo. Gospodin Vučić nikada ne bi došao do podrške od 77 odsto koliko je
osvojio u Doljevcu i tih 97% koliko je
osvojio na Severu Kosova, to jest njegova Srpska lista, da je makar u naznakama
rekao da je njegova ideja da prizna nezavisno Kosovo ili da ga ne prizna, ali
da ga de fakto prizna, de jure možda ne i da zauzvrat, kao utešnu nagradu,
zameni skoro istu površinu teritorije centralne Srbije, čitavo Preševo i deo
Bujanovca za nešto malo više kilometara kvadratnih na Severu Kosova koji ionako
kontrolišu Srbi jer su tamo apsolutna većina.
Da li to onda znači
da bi mogao da uradi ponovo isto?
- Ne bi. Onog trenutka kada bi on to dao kao svoju ideju, a
to je ideja o kojoj se razgovaralo između gospodina Tačija, nekih međunarodnih
posrednika i gospodina Vučića, tog trenutka Aleksandar Vučić bi urušio dve
trećine svoje podrške. Ne pobeđuje on sa takvom većinom na izborima u Srbiji
zato što kandiduje evropsku ideju, ne pobeđuje on zato što je kandidovao da mu
je važnija EU od Kosova. Ne, upravo suprotno.
SNS je u predizbornoj
kampanji 2012. kao lajtmotiv imala obećanje da će poništiti do tada postignute
briselske sporazume. Ne da ih nisu poništili, već su, štaviše, uradili
suprotno. Da li i sada može da se dogodi da Aleksandar Vučić na jedan način
formuliše predizborne poruke, a da događaji budu drugačiji: Ja nikada neću
priznati nezavisno Kosovo, ja nikada neću podeliti tu teritoriju, jedino sa
mnom imaćete garanciju da se to nikada neće desiti?
- On neće reći to. On beži od teme Kosova, on nikad sam to
ne kaže. Ako ga pitaju, tek tada on to kaže. Ali, onog trenutka kada bude kazao
ili učinio suprotno, kada bi, recimo, obnarodovao, evo uoči ovih izbora 21.
juna, da je za ulazak u EU spreman da se odrekne Kosova, on bi izgubio podršku
čak i svojih dosadašnjih birača, proveo bi se kao bos po trnju. Dve trećine
njegovog glasačkog tela su bivši glasači SRS ili SPS iz vremena Slobodana
Miloševića, dakle, nacionalno vrlo osvešćeni Srbi – i upravo oni koji smatraju da
je gospodin Vučić jedini i pravi ozbiljni garant opstanka Kosova u Srbiji.
Dakle, jesam li Vas
dobro razumela, ukoliko se izbori budu održali 21. juna, ne postoji nikakva
opasnost da će Aleksandar Vučić u kampanji imati ove teme?
- Naravno da ne postoji. Naravno da ih on neće kandidovati.
Bilo bi to tragikomično. Pa, vidite, on upravo zbog tih birača ovih dana pumpa
„patriotske mišiće“, veli da se dobro zna da je Kosovo u okviru, međunarodno
priznatih, granica Srbije.
Da li onda
isključujete mogućnost da on raspiše referendum kojim bi se, bez obzira na to
kako bi pitanje bilo formulisano, dobio odgovor na pitanje da li građani Srbije
podržavaju bilo podelu Kosova, bilo potvrđivanje odricanja od KiM-a i da li bi
onda se sve prenelo na skupštinu u kojoj će sedeti očigledno, uz vladajuće
stranke i opozicija, makar ona bila samo formalna?
- To bi onda bio klasičan državni udar, u izvedbi
predsednika Republike! To bi, znači bilo, najbrutalnije kršenje Ustava
Republike Srbije, na delu, putem pokušaja urušavanja terirorijalnog integriteta
i ustavnopravnog suvereniteta zemlje. Drugo, više je nego jasno da će novi
saziv Narodne skupštine, zbog činjenice da veći deo prave opozicije bojkotuje
parlamentarne izbore, imati status oktroisanog parlamenta, a ne mandat za jednu
takvu odluku koja bi se ticala najvažnijeg elementa državnog identiteta Srbije.
Šta bi po Srbiju bio
bolji interes – da ostane ova vlada, čak i pod snažnim uticajem Tačija s
obzirom na ocenu koja preovlađuje u javnosti da je to vlada Hašima Tačija i da
ona vrlo uspešno sarađuje sa zvaničnim Beogradom i Srpskom listom kao što su to
činili proteklih osam godina, ili da to bude nova Kurtijeva vlada s obzirom na
to da se predviđa i to da bi Kurti mogao ubrzo da izazove nove izbore i pobedi
na njima sa mnogo većim procentom nego do sada?
- Ako moram da kažem koje od dva zla je manje za Srbiju,
onda je to svakako tamo gde je čist račun, duga ljubav. Zar ne primećujete da
su se Kurtija jednako uplašili i Hašim Tači u Prištini i Vučić u Beogradu? Šta
ja iz toga mogu da zaključim? Pri tom, mene ne zanima zašto je to uradio Tači.
Mene zanima zašto je to uradio Vučić. Zašto se plaši Kurtija, a istovremeno
bira koaliciju sa, sada citiram njega, „ratnim zločincima“. On kaže da su ratni
zločinci Tači i Haradinaj, ne tvrdimo vi ili ja, on to kaže, a sa druge strane,
između Kurtija i ratnih zločinaca, on bira ratne zločince. Šta mislite, zašto
on to radi?
Zašto?
- Jedan od tih razloga može biti da su se oni nekome važnom
obećali. Ja mogu samo reći šta ja očekujem od predsednika Republike Srbije,
ukoliko on zaista želi da bude predsednik Srbije. Ne pravi se pakt – i sad ću
upotrebiti vrlo grubu reč možda za vaše uvo, za mene nije gruba reč jer
apsolutno odgovara definiciji onoga što je međunarodno pravo reklo – ne pravi
se pakt sa okupatorom dela teritorije sopstvene zemlje. Kad kažem okupator, ne
mislim – albanski narod, daleko bilo.
Mislim na, pre svega, Vašington kao faktički komandu NATO pakta koja je
izvršila okupaciju 17 odsto teritorije i plus sve pokušala da „zacementira“
nasilnim formiranjem američke vojne baze kod Uroševca, ne pitajući suverenu
državu Srbiju da li sme da napravi vojnu bazu na njenoj teritoriji. Dakle, ne
možeš kao predsednik Republike Srbije da paktiraš sa okupatorom. To se zove, u
političkoj teoriji i praksi, kvislinštvo.
Imali smo, tokom Drugog svetskog rata, primere i našeg
đenerala Nedića i kvislinga u Norveškoj i maršala Patena u Francuskoj itd. U
međuvremenu se deo okupatora presvukao i oni su sada KFOR ili EULEX, što nije
važno, ali je ostala američka vojna baza kao simbol i dokaz da je reč o
američkoj okupaciji Kosova i Metohije. Savez pravite sa onim ko ima želju da
vam pomogne da vratite stanje pre okupacije i agresije ili makar neće da vam
odmogne u toj vašoj, sa aspekta međunarodnog prava, legitimnoj težnji.
Govorim vam samo ono što su formulacije iz međunarodnog
prava. Postoje sile u Savetu bezbednosti koje imaju pravo veta i stoje na
poziciji odbrane teritorijalnog suvereniteta i integriteta Srbije, postoji deo
EU koji ne priznaje Kosovo kao posebnu državu i ima zemalja koje su na neki
način neutralne, dakle, vagaju od situacije do situacije, zavisno od svojih
trenutnih interesa. Dakle, ne praviš sada veliki pakt sa okupatorom da bi možda
sebe kandidovao za Nobela zato što si odustao od 17 odsto teritorije svoje
države.
Formalno SAD ne
pretenduju da budu autor sporazuma, već da se o tome dogovore isključivo Beograd i Priština. Takođe se uloga SAD ocenjuje kao
presudna za postizanje Dejtonskog sporazuma i treće, sa ulaskom NATO na Kosovo
se saglasila srpska vojna komanda potpisivanjem Kumanovskog sporazuma.
- Kada je reč o Dejtonu, SAD nisu bile samo garant, one su
bile i konstruktor sporazuma, a inženjer sporazuma je bio pokojni Ričard
Holbruk. On je čak pripremio i tekst sporazuma. Dakle, Amerikanci su tu u punom
zamahu bili u priči, a Dejtonski sporazum je najbolji primer u bližoj istoriji
za to kako nesporazumi mogu da se reše na bazi onog što se zove istinski
kompromis. Suština kompromisa je da svaka strana dobije nešto i da nijedna
strana nije apsolutni dobitnik ni apsolutni gubitnik.
Pa to upravo govori
predsednik Vučić kada spominje dogovor?
- Reći ću vam suštinsku razliku Dejtonskog sporazuma u
odnosu na Briselski sporazum: Dejtonski sporazum je pomirio tri volje i tri
zahteva tri konstitutivna naroda u BiH. Prvo, Srbi su bili za opstanak BiH u
Jugoslaviji, Hrvati su bili za izlazak BiH iz Jugoslavije i njeno vezivanje
delimično za Hrvatsku. A Muslimani su bili za novu nezavisnu unitarnu državu
BiH jer su oni bili nova većina u njoj. Oni su bežali iz Jugoslavije, gde su
Srbi bili većina, da bi napravili državu u kojoj će oni biti većina. I kada
imate tri krajnosti u kojoj Srbi traže otcepljenje Republike Srpske iz BiH i
formiranje nezavisne države i njeno pripajanje Srbiji, Hrvati žele republiku
Herceg Bosnu koja će se, u jednom trenutku, pripojiti Hrvatskoj, a Muslimani
(danas, Bošnjaci) žele nezavisnu građansku državu pod svojom nacionalnom
dominacijom, između te tri krajnosti, Holbruk i Amerikanci su ponudili sporazum
koji je svima dao nešto – Muslimanima viziju nedeljive nezavisne BiH, Srbima
Republiku Srpsku kao državu u državi, a Hrvatima jednu vrstu kantonalne
autonomije unutar entiteta Federacije BiH. To je kompromis.
Kad gospodin Vučić kaže kompromis, kompromis svakako nije u
tome da Srbi dobiju Leposavić, Zubin Potok i deo dela Kosovske Mitrovice, a da
zauzvrat daju budućem nezavisnom Kosovu čak i deo centralne Srbije! On
očigledno ne razume šta je kompromis ili ga je neko naterao da pokuša da ono
što ni on ne razume, da objasni nama kako je to genijalno. Dakle, to su
budalaštine, neću reći nešto drugo da ne bi bilo još gore. Nijedan predsednik
bilo koje republike i države to ne bi dozvolio nikad sebi. To nije kompromis.
Uvek sam za američku verziju
sporazuma – uz Dejtonski kao primer kompromisa
Ja protiv tog
termina nemam ništa (pravno-obavezujući sporazum, prim.red.). Obavezujući
sporazum bi mogao da glasi ovako: Kosovo će biti najšira autonomija unutar
Srbije. To je obavezujući sporazum i za Beograd i za Prištinu, ali obavezujući
sporazum o kojem vi govorite je, pre svega, obavezujući sporazum koji dolazi iz
Berlina i u kome se, na ovaj ili onaj način, zahteva od Srbije da je okupirani
deo Srbije koji je nastao nakon agresije 24 zemlje članice NATO-a, protivno
odluci SB UN i nakon instaliranja američke vojne baze protivno volji suverene
države Srbije na teritoriji Kosova, od Srbije zahteva da to, de jure ili de
fakto – prizna kao novu državu izvan granica Srbije! E sada, to defaktno stanje
Beograd zvanični treba da prizna.
Ili, američka verzija obavezujućeg sporazuma bi onda mogla da glasi?
Ja tu verziju
nisam video. Vidim da se Vučić oduševljava time što mu Amerikanci dozvoljavaju
makar da priča o razmeni teritorija. Dakle, menjam svoje za svoje. Nama Vučić
kaže – to je super, Amerikanci su na našoj
strani i oni prihvataju da mi menjamo svoje za svoje. To nije kompromis.
Ako hoćemo američki model kompromisa, ja sam uvek za to. Imati Dejtonski
sporazum kao primer. Koliko je on dobar, iako su ga sve tri strane u BiH
kritikovale, pokazuje činjenica da mi skoro 25 godina na prstejedne ruke možemo
da zabeležimo međunacionalne incidente i to posle onako groznog krvavog rata,
koji je bio mnogo grozniji od onog na Kosovu.
Ne zaboravite da je sporazum donešen nakon
rata u kojem srpska vojska nije bila pobeđena, i da niste imali primer ukidanja
građanskih i kolektivnih sloboda jednog naroda. Pri tom je ceo slučaj bio pod
lupom međunarodne javnosti kako se to desilo na Kosovu?
- Ali, ni jedna strana u BiH nije ni pobedila! Takođe moram
reći, a vi znate da sam ja zakleti antimiloševićevac, ni srpska vojska na
Kosovu nije pobeđena. A ako govorimo o ukidanju građanskih i kolektivnih
sloboda jednog naroda, ne znam na koji narod i koji period mislite. Ako, pak,
mislite na zločine počinjene nad pripadnicima albanskog naroda, za svaki zločin
mora da se pronađe krivac i svaki zločinac treba da bude procesuiran. Ali,
licemerno je da NATO svoju agresiju na Srbiju, 1999, definiše kao mirovnu
misiju radi zaustavljanja „zločina srpske strane nad Albancima“, kada je, prema
podacima istog tog NATO-a, tri puta više žrtava, i među Albancima i među
Srbima, bilo u periodu tzv. NATO intervencije, od druge polovine marta do
početka juna 1999, nego pre toga, tokom 1998. i početkom 1999.
Ali ste rekli da je
teritorija okupirana…
- …Tako je, to je razlika. Bosna i Hercegovina nije
okupirana od strane NATO pakta, pre svega, pa samim tim ni od strane Amerike.
Potpisan je
vojnokumanovski sporazum, dakle srpska se vojska saglasila sa dolaskom NATO-a,
odnosno potvrdili su okupaciju?
- Tako je… Uz sve manjkavosti Kumanovskog sporazuma, tamo
nigde predstavnici Srbije nisu dali saglasnost da se na teritoriji 17 odsto
Srbije formira, faktički, jedina NATO država na svetu. Saglasnost srpske strane
na demilitarizaciju Kosmeta, tj. povlačenje srpskih trupa, ne može da se
prevodi, kao što to patroni kosovske nezavisnosti pokušavaju – kao pristanak
Srbije na novu militarizaciju Kosmeta, sada od strane NATO-a i nekakve nove
albanske vojske.
Koliko je realno
postići kompromis o kojem Vi govorite? Na koji način bi Srbija ili međunarodna
zajednica mogli da ubede Albance da je to kompromis a da to ne bude pritisak na
njih? Kako mislite da se postigne kompromis a da Albanci sporazum sa takvim
sadržajem ne shvate kao vraćanje procesa unazad i poricanje onoga što vide kao
(svoju) nezavisnost?
- Vraća se na početno stanje. Vi znate kako to funkcioniše u
međunarodnom pravu. Vreme okupacije se ne računa sa pozicije međunarodnog
prava. Ono je uvek silom. Ne računa se kontinuitet, mada bih ja voleo da se
računa zbog nekih drugih stvari. Kontinuitet današnje Hrvatske, članice EU,
tako bi se povukao sa onim periodom od ’41 do ’45. kada je postojala genocidna
NDH pod nemačkim patronatom. Ali, to se ne računa. Neko je silom uveo neko
stanje, nakon vojne agresije NATO-a, usledila je NATO okupacija 17 odsto
teritorije države Srbije. Početno stanje je ’99. Izgleda neostvarivo zato što
mi ne želimo to ni da pokušamo. Zašto se na Kosovo nije vratilo 999
uniformisanih predstavnika države Srbije, a to ne mora da bude vojska? Znate
šta kaže predsednik Vučić? Zato što Amerikaci to ne bi dozvolili. A kada si ti
to zvanično zatražio u UN koje su i donele Rezoluciju 1244? Pa nisam, jer ne bi
prošlo – odgovara skrušeno naš predsednik. E, tako se ne bori protiv okupatora.
Šta je onda ozbiljan
sporazum i ozbiljan kompromis?
- Kompromis je Dejtonski sporazum i sjajno je što su baš
Amerikanci stali iza toga. I još jedna važna stvar. Povraćaj imovine,
imovinskih prava, u Bosni i Hercegovini je završen. A čak ni u Hrvatskoj koja
je članica EU – nije. Dakle, ko god je hteo da povrati svoje imovinsko pravo,
nebitno od toga kako se zvao i kome narodu pripada, uspeo je, dovršen je
proces. To je sporazum koji se zove – pravi kompromis.
Krah sa pitanjem
imovine
Od 2013. godine i
Briselskog sporazuma, naši pregovarači, a mislim samo na Vučića jer je on tu
jedini u kontinuitetu, ne samo da nisu uspeli, nego nisu ni kandidovali pitanje
svih pitanja na Kosovu, a to je imovina građana Srba, Albanaca, nije važno,
imovina građana, imovina države Srbije na Kosovu i imovina SPC, imovina
preduzeća. Nisu. Nego onako, međunarodni „posrednici“ su, na parčiće, pomalo
izvlačili sve, uz dozvolu Beograda. Kao što čitam sada da se raduju u Crkvi jer
će im se vratiti imovina od 24 ha zemljišta oko manastira Dečani, ali hajde da
vidimo stvarno šta je imovina manastira Visoki Dečani. Hajde da vidimo kolika
je stvarna imovina SPC pre nacionalizacije i konfiskacije i potonje uzurpacije.
Beograd je prihvatio i priču sa energetikom i
sa telekomunikacijama itd., a pitanje imovine nije nikad postavljeno na dnevni
red, iako je Srbije, u smislu tapija, sve manje na Kosovu. Neću da verujem da
neko, sa naše strane, nije to uradio iz
nekih njemu vrlo poznatih, egoističnih razloga. Prema tome, nemoj da mi se
branite kako nešto ne bi prošlo, već stavite sve to u agendu pregovora i za to,
na međunarodnom planu, tražite pomoć od onih koji hoće da nam pomognu, a ne od
onih za koje, bolje od mene, znate da hoće samo da nam odmognu.
Da li onda možete da
zamislite situaciju u kojoj bi SAD mogle da podrže sporazum čiji bi nacrt
stigao iz Beograda koji bi podsetio na sadržaj odredbi Rezolucije 1244 ili
isključujete takvu mogućnost?
- Kod nas predsednik Vučić uvek polazi od toga da je nešto
nemoguće. Postoje razne mogućnosti. Evo, na primer, stanje kondominijuma. Imate
dve suverene države koje nadgledaju jednu teritoriju, iako ja to ne bih voleo,
ali bi rešenje moglo da bude i teritorija pod dvojnom vlašću, dve suverene
države itd, imate svakavih primera. Imate, distrikt Brčko u BiH koji je
zajednička svojima Republike Srpske i Federacije BiH. Postoje razne mogućnosti,
ali o njima, za početak, treba da se razgovara, a ne da Beograd, u startu,
prihvata da pregovara isključivo po scenariju jedan protiv dvojice, u kome su,
i Priština i tzv. nepristrasni međunarodni posrednik, na jednoj, a Srbija na
drugoj strani. Meni nije krivo kada sa zapada stigne poruka o nemogućnosti
otvaranja takvih tema, već to što kod nas vlast odgovara na moguće predloge sa
„a vi hoćete rat“. Pa, valjda je istina
da vi koji hoćete silom da priznate nešto što je silom oteto – hoćete rat.
Da li ste ikada od
devedesetih pa naovamo, kod bilo koje srpske vlade prepoznali ikakav napor i
pokušaj da se dođe do istinskog sporazuma i razumevanja sa Albancima?
- Ne, ali ‘ajde – moram da kažem da je tu bilo nekih ideja.
Mislim da se ona vlada Košunica - Tadić, u kohabitaciji nakon proglašenja
nezavisnosti Kosova, nije snašla najbolje. Mislim da je tu trebalo povlačiti
mnogo drastičnije poteze, za državu važne, ali sama ideja o tome da postoje
nivoi na kojima se moće naći najmanji zajednički sadržalac, odnosno faktički
-da se zaštiti ono što je realni interes srpskog naroda na Kosovu, da se
zaštiti preostali srpski narod na KiM, srpska crkva i srpska imovina – bio je
pravac kojim je trebalo ići.
U čemu onda vidite
mogućnost pomirenja Srba i Albanaca?
- Evo, na pitanju imovine ta osnovna životna tema koja tišti
i Srbe i Albance i sve druge građane, najpre treba da bude otvorena, jer i
Albanci imaju svoje motive, jer je i njima možda uzupirano nešto od toga, da
vidimo. U političkom smislu reči, hajde da vidimo šta je najmanji zajednički
sadržilac stremljenja srpskog i albanskog naroda. Evropska unija, recimo, jeste
taj zajednički san (dok ulazak u NATO ili neku drugu vojnu alijansu nije), to
je ono što spaja. Možda, na tom tragu može da se traži neko, dugoročno održivo,
rešenje.
Albanci će uvek reći
da je njihova teritorija okupirana i kandidovaće temu ratnih zločina kao temu
koja ih najviše boli?
- I ja bih voleo da se izbaci na dnevni red, javno i
sveobuhvatno, tema ratnih zločina. Na mnogim mestima, evo čak i u UN, kao
stereotip ide priča da je 20.000 Albanki silovano. Uporedio sam izveštaje i dva
fonda koje kontroliše Soros – FHP Srbije i FHP Kosova. Sve skupa, kada
prikupite podatke, to je ispod 10.000 poginulih na Kosovu – i Srba i Albanaca i
vojnika i paravojnika i civila. Ja bih to voleo da se otvori, a to je i dužnost
onih koji predstavljaju Beograd i Prištinu.
Ako je neko činio ratne zločine, kako god se zvao, apsolutno treba da odgovara.
Tu nema dvoumljenja. Niko ne sme da bude zaštićen.
Tako je, Albanci su u pravu kada kažu da je njihova
teritorija okupirana – u tome se slažemo: okupatori su oni koji su se trajno
nastanili u „Bondstilu“, pokraj Uroševca. Albanci na KiM, njihovi zvaničnici
poštuju svoj ustav i neće čak da formiraju ni „Zajednicu srpskih opština“, što
im je obaveza prema Briselskom sporazumu, jer, vele, to nije u skladu sa
njihovim ustavom. Tu ih podupiru i njihovi zapadni mentori. Srbima, pak, nisu
Albanci krivi za činjenicu da zvanični Beograd
prihvata sve ono što mu je, Ustavom Srbije, zabranjeno – pa se naš sadašnji
predsednik čak i sprda sa Ustavom Srbije, savetujući svoje kritičare da „uzmu
Koštuničin ustav pod mišku i odu s njim na Kosovo“.
Hvala što se govorili
za KoSSev. (www.koSSev.info, portal iy Kosovske Mitrovice, autor intervjua
Tatjana Lazarević, 4. jun 2020)
Нема коментара:
Постави коментар