"A šta je u subotu, ima neka utakmica ili šta?", odgovorio je kontrapitanjem, otuda iz predalekog Uzbekistana, z.p. Taškent, poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice na upit jedne, Najužem Državnom Ulizištvu (NDU) bliske, novinarke „šta očekuje u subotu“.
Pa se
odjednom prisetio o čemu je reč i, kao iz rukava, „istresao istinu“ svom, hiljadama
kilometara udaljenom, srpskom plemenu: „Biće mnogo veći skup u Novom Sadu
desetak dana kasnije, desetak, 12 dana kasnije, tako da ne znam ko baš čeka
tako skupove i ne znam šta misli. Stvarno ne znam šta očekujete? Vi stvarno
mislite da mogu da izazovu promenu vlasti, time što će da tuku nekoga na ulici,
da razbijaju zgrade ili ne znam šta? Stvarno verujete u to? Nikada nije bilo
realno, a sada ponajmanje. Pogledajte dobro brojeve, gledajte dobro šta ljudi u
Srbiji misle, pa će vam biti jasno koliko to nije moguće... A, sa druge strane,
imaće mnogo veliko razočaranje. Oni pričaju o 160.000, koliko sam video u
izveštajima službi, ljudi. Pa jeste, kao što je bilo 500.000 ljudi na onom
mitingu u Beogradu. To je kao s decom da pričate, kada mali Đokica umisli nešto
i to je to“.
Poglavičina
proročka vidovitost odnosila se na komemoraciju koju, povodom godišnjice smrti
šesnaestoro ljudi ispod srušene nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom
Sadu i 12 meseci otkako Poglavarstvo na čelu s Njim sapliće, iz straha od
obelodanjivanja Njegove uloge u svemu tome, antiustavno i protivzakonito sapliće,
opstruiše i sve čini da spreči nezavisnu i sveobuhvatnu istragu slučaja „Nadstrešnica“.
Čini to koncem listopada kada, obično,
lišće pada, a ne Vlada, dok studenti pešače i prepešačuju Srbiju uzduž i
popreko, od Petrovca (na Mlavi) do Petrovaradina, od Miloševe prestonice u srcu
Šumadije do “srpske Atine”, od Novoga do Novoga (Sada i Pazara); u trenutku
kada, prema “omnibus istaživanjima” koje je Poglavica lično realizovao i
protumačio, studentska lista “strmoglavo pada” (zasad je na devet odsto sa
tendencijom daljeg pada), dok On i Njegovi vrtoglavo rastu (već su prevalili 49
odsto, sa tendencijom ka 101 odsto podrške “pristojne Srbije”)! Radi to u
trenutku kada mu njegovi zapadni mentori iz Evropske narodne partije, preko
Evropskog parlamenta, izglasavaju najneprijatniju Rezoluciju o stanju u Srbiji
u poslednjih 13 godina, a za koje, te iste evroposlanike, dojučerašnje “partnere
i prijatelje”, On sada tvrdi da su “patološki lažovi”,, “lažovi sa dna kace” i
da im je “srednje ime laž”... Čini to u momentu kad mu se banjalučki Mali
Hijavata, izgleda nepovratno, odmetnuo i premetnuo Rusima i Amerikancima...
Kad smo već kod Amerikanaca - dok čekamo
avaz iz “Bele kuće”, hoće li nam priznati formalno raskantavanje s Rusima u
NIS-u i osloboditi nas, kao Malog Hijavatu, sankcija – nije nepoučno podsetiti
se kako se ono, nakon višemesečnog poricanja svoje krivice za “aferu Votergejt”,
verbalno samoišibao Ričard Nikson (u govoru od 30. aprila 1973), najavljujući ostavku
na funkciju predsednika Sjedinjenih Država: “Sve do marta ove godine verovao
sam da su poricanja istinita i da su optužbe za umešanost članova osoblja Bele
kuće lažne. Izjave koje sam davao u to vreme i izjave mog sekretara za štampu
date u moje ime zasnivale su se na informacijama kojima smo raspolagali u vreme
davanja tih izjava. No, zatim su stigle nove informacije koje su me ubedile da
postoji stvarna mogućnost da su neke od tih optužbi tačne i nagoveštavale su da
je bilo pokušaja da se činjenice sakriju od javnosti, od vas, i od mene… U
svakoj organizaciji čovek na vrhu mora da ponese odgovornost. Toj odgovornosti,
prema tome, mesto je ovde, u ovom
kabinetu. Ja je prihvatam. Moramo očuvati integritet Bele kuće. I taj
integritet mora biti stvaran, a ne
prividan. Ne sme biti izbeljivanja istine u Beloj kući.”
I, poenta, 9. avgusta 1974, kada je podneo
ostavku zato što je okaljao sebe, ali i “uzvišeni položaj predsednika SAD”: “Ova
administracija uradila je i ponešto pogrešno, a čovek na vrhu uvek snosi
odgovornost i ja to nikad nisam izbegavao.”
Ono što je naš Poglavica, 6. marta ove
godine, nazivao “spontanim okupljanjem studenata koji samo žele da uče”, pre
neki dan, isti taj Poglavica definisao je kao “prijavljeni politički skup” koji
jeste da traje blizu osam meseci, ali su ga, veli, uredno, sa rokom trajanja do
ispunjenja njihovih (i Njegovih, koje je On postavio samome sebi) zahteva,
prijavili glavni gosti sa nedavnog obeležavanja slave Svete Petke u centrali
Es-en-esa, student Miloš Pavlović iz Doboja i svršeni, valjda, student Darko Glišić
iz Uba.
Ovaj drugi to je krstio kao – “mala oaza
slobode”, dok je Poglavica lično, za ovaj paramilitarni bivak u Dvorskom parku
Obrenovića i Karađorđevića i onaj red vigvama ispred, pa red “bijelih čadora
Age-Hasanage, što se bijele u gori zelenoj”, ima još senzitivnije epitete: “najslobodnije
mesto u srcu Evrope”, “klica slobode”, “simbol otpora kao u onom stripu od
Obeliksu i Asteriksu”... Dok je, suprotno tome, prema državnom Poglavici, “najveće
zlo svinjac u rektoratu, svinjac na fakultetima”.
Jedan sudija Ustavnog suda Srbije svrhu opstojanja
ovog “zabranjenog grada”, “za dok bude potrebno”, vidi, čak, u – “razlozima
nacionalne bezbednosti”.
Pucnjavu
u šatorskom rezervatu „Ćacistan“, kao i navodni fakat da „pojedini mediji to
relativizuju“, Poglavica ceni kao dokaz da je „u toku ozbiljan hibridni rat
protiv države", pa je, i bez istrage, presudio da je to, uprkos prvotnom
stavu tužilaštva da je u pitanju „ubistvo u pokušaju i izazivanje opšte
opasnosti“ – „teroristički čin“, kao i da je „terorista – blokader“!
Bahato
je potvrdio da mu je do Ustava i zakona stalo kao do „lanjskog snega“, tako što
je, i u ovom slučaju, kao i na primeru novosadske tragedije, u uniformi
Vrhovnog Nenadležnika, preuzeo ulogu i policajca i tužioca i sudije, pravdavajući
tako fakat da je on lično prikazao snimak hapšenja i iskaz osumnjičenog,
oborenog na zemlju i vezanog lisicama, navodno zato da „mediji ne bi izvestili
da je u pitanju međusobni sukob ljudi koji su boravili u šatorima“.
Ministar zdravlja (onaj što ga Poglavica “nije
dao”, nakon pogibije sedmoro ljudi u udesu helikoptera 2015. godine) je, od
prve tvrdnje da je ranjeni u izuzetno teškom stanju, posle samo neki sat, već,
iz prve ruke, sipao “eksklluzivu” da mu je ranjenik rekao da “da poruči svim
građanima Srbije da je on mirno sedeo u šatoru, da je izražavao svoju volju na
prijavljenom mestu i da se borio protiv blokada, da ne bude blokada, da radi
Srbija, da nema nasilja, svega onoga što je bilo”.
Nije, naravno, izostalo ni Poglavičino slikanje
sa ranjenim čovekom u šok-sobi, kao sa onim nesrećnim žandarmom što ga je
kolega udario pendrekom u oko, a on nakon Poglavičine vizite u bolnici, morao
da menja prvobitni iskaz i, unatoč desetinama video snimaka, tvrdio da ga je
napao – neki student?!
A samo veče pre toga, Poglavici se, kao
starozavetnom proroku Jeremiji pad Jerusalima i i propast Judejskog carstva, na
rođendanskoj žurci Es-en-esa u Zrenjaninu, javio ili privideo nekakav takav “teroristički
čin”: "Ne smeta im desetine i stotine fakulteta i škola koje neko blokira.
Ne smeta im što deca ne idu u školu, baš kao u Gazi što ne idu u školu ili što
nisu išli u školu. Smeta im jedan mali park. Samo im to smeta. Smeta im jer taj
park je bio klica otpora, taj park je bio malo mesto u srcu Srbije odakle je
otpor krenuo, otpor okupaciji, otpor rušenju Srbije. I taj simbol otpora i
danas postoji, taj simbol snage Srbije koju ne mogu da sruše. A sve su hteli da
sruše, ama baš sve. I danas hoće, pošto, ljudi, ja to odlično razumem".
Poglavica
Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice, po Ustavu i predsednik svih građana Srbije,
naročito je, i u slučaju „Ćacistana“, kao i inače tokom svog trodecenijskog političkog
bitisanja, osetljiv na „laži i teorije zavere“, pa ga je iznervirala i
insinuacija da bi možda i neko oko Njega mogao da stoji iza paljevine vigvama Ćacistana:
„Da bih stekao političku korist, ja sam želeo da ranim nekoga od naših ljudi?
Jeste li vi oboleli svi? Koja je to teška bolest koja je ophrvala blokaderski
pokret i njihove predstavnike. Nit znam ko je ovaj čovek i nisam ja slikao dva
minuta ranije. Ja sam naknadno saznao jer sam davao intervju za jedne nemačke
novine. Poslednji sam u zemlji saznao, a da li sam predviđao sve ovo? Da,
jesam. Nadam se da je ovo kraj, da neće nekog da ubiju. I nikad oni nisu bili
napadnuti, uvek su oni napadali, jer im je neko rekao da napadaju i da je to
poželjno“.
U to
ime, Poglavica se požalio kako „ne može da obuzda bes onih koji su protiv
blokada“ (iako fizičkih blokada na fakultetima više skoro da i nema, prim.C. M):
„Ja
sam sada osetio, osvetnički duh je zavladao kod ljudi koji drugačije misle od
blokadera. To je takav bes kakav u poslednja dva sata nisam osetio ne pamtim od
kad. Molim te ljude da to sebi izbrišu iz glave i upozoravam sve ljude da
osveta u Srbiji neće biti dozvoljena nikome. A za te koji su usred glasanja
slučajno naišli i pre nego što se bilo šta desilo baš to slikaju, kao da je to
najlepši impresionistički pejzaž Monea. Ili su neki možda to znali, ja nažalost
nisam jer bih to sprečio. Ili su se nadali da će samo neko da zapali šator, pa
se iznenadili da je neko izvadio pištolj i pucao u čoveka. Sve će istraga da
pokaže. Ko će sad da objasni maloj Andrei da joj je otac upucan samo zato što
je želeo da ona završi studije i da će ona sad morati da radi sa srednjom
stručnom spremom, a ostalo joj je četiri ili pet ispita do kraja, a baš taj
fakultet je bio izrazito blokaderski“.
Radi predupređenja
svih mogućih insinuacija, hajde da se podsetimo „Paljenja Rajhstaga“ (der
Reichstagsbrand), odnosno podmetanja požara u zgradu nemačkog državnog parlamenta
u Berlinu, 27. februara 1933, odnosno nedelju dana pre parlamentarnih izbora
koji su održani 5. marta. Uhapšen je i optužen izvesni komunista Marijus van
der Lube, ali taj zločin nikada nije dokazan.
Nacisti
su tvrdili da je „paljenje Rajhstaga“ bio pokušaj „obojene revolucije“, „komunističke
zavere“, tj. komunističkog ustanka, pa su taj povod iskoristili da uhapse četiri
hiljade ljudi, najviše članova komunističke partije i zabrane njihovu štampu.
Dan
nakon požara, kancelar Hitler je od predsednika Hindenburga iznudio Dekret o požaru
u Rajhstagu, tj. Odredbu o zaštiti naroda i države kojom su suspendovama osnovna
građanska prava i slobode.
Nacionalsocijalisti
su osvojili relativnu većinu, a Zakon o posebnim ovlašćenjima koji je Hitleru
omogućio da vlada preko dekreta usvojen je bez problema 23. marta 1933, čime je
kancelar efektivno, sve po zakonu, postao diktator!? U sledeća tri meseca
zabranjene su sve političke partije, otpočeo je progon Hitlerovih političkih
protivnika i slobodnomislećih ljudi, pa su Nemačku pored ostalih, napustili
Ajnštajn, Breht, porodice Tomasa i Hajnriha Mana, Erih Marija Remark...
Sve
ovo, naravno, samo je opomena, šta nikako ne bi smelo nigde, pa ni kod nas, da
se ponovi. Neka istoriografima ostane zadatak da istražuju ko je zapalio
Rajhstag, ko je (i po čijem nalogu) palio Narodnu skupštinu 5. oktobra 2000. i
ko je (ako je) stajao iza individualnog čina u Ćacistanu, takoreći na
stepenicama zdanja parlamenta Srbije.
Za
sada imamo jednu nepoznanicu manje: „Student nije zapalio žito“! Ali, istovremeno,
već dva i po meseca čekamo na odgovor: Ko je iz vrha vlasti smislio i s kojim
ciljem plasirao brutalnu optužbu da je jedan student (ime i prezime poznati
javnosti) pokušao da „spali žive ljude“ u prostorijama novosadskog odbora
Es-ne-esa?
I još
jedna bitna stvar. Umesto da ubeđuju navodne „hibridne ratnike“ kako Poglavici
i Njegovima podmeću nekakav „nacizam“, „fašizam“ i slično, neka se NDU upita ko
je to, ako ne Poglavica lično, mladost i budućnost ove zemlje, dakle, studente,
svih ovih 12 meseci, nazivao „ustašama“, „fašistima“, „nacistima“, „teroristima“,
„zlikovcima“ i tome slično.
A kad
je o sličnosti naprednjačke i one (od pre Drugog svetskog rata) nacističke propagande
reč, neka se NDU zapita kako im se to dogodilo da im, čak i jevrejski (da Bog
sačuva) savetnici permanentno, evo više od pola decenije, „podmeću“ propagandne
kampanje poput „original falsifikata“ nemačkih nacista od između 1920. i 1939.
godine.
Pošto su im već, u međuvremenu, zaokružili pun
krug: od kampanje “Unseren Kindern – die Zukunft durch A.H”, preko “pelcera” faznog
uzgajanja “lojalista” i parapolicije unutar stranačke strukture, poput SA i SS,
koje su uzrastale od nekolicine “zaštitara”, telohranitelja, “lojalista”, preko
Schutz- i Sturmabteilung (SA) do Schutzstaffel (SS) - do, evo, kič kopije Führerbunker,
u vidu Ćacistana… Onaj tamo, u Berlinu, bio je je, za zlu ne trebalo, smišljen
za sudnji, kreiran kao Firerova poslednja linija odbrane. Nalazio se tik do
Hitlerove kancelarije (Reichskanzlei), uz ulicu Voßstraße, odmah do ukrštanja sa
Wilhelmstraße, ulicom u kojoj je bio smešten veliki deo nemačkih vladinih
zgrada. U Wilhelmstraße je bilo ministarstvo propagande (Goebbels) i ministarstvo
avijacije (Göring), a ceo taj kvart nazivao se Regierungsvirtel (vladina
četvrt).
Previše, vrlo svesno preuzetih, a napadnih
sličnosti i asocijacija. A da se sve te potencijalne sumnje i insinuacije na
onu poruku sa filmske špice (“svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima
je slučajna”) odagnaju, dovoljan je samo jedan Poglavičin, makar kao Niksonov u
iznudici, govor.
... Pisao
sam ovo nekoliko dana pošto se, u našem nekadašnjem najbližem okruženju, danas
Deželi, dogodio sasvim drugačiji primer shvatanja lične, političke i moralne
odgovornosti. Naime, ministarka pravde i ministar unutrašnjih poslova Slovenije
podneli su - uz obrazloženje da žele da „doprinesu smirivanju situacije i da svako
mora da razmisli o svojoj odgovornosti“ - ostavke, nakon smrti 48-godišnjeg
muškarca, kojeg je ispred lokala u Novom Mestu pretukao pripadnik romske
manjine.
Ah,
da, da ne zaboravim: Američki “Votergejt” je, u odnosu
na Poglavičinu osmogodišnju 24/7/365, protivustavnu okupaciju sve tri grane
vlasti i svih bitnih institucija u njima, bio dečja igra, benigna šala mala.
Nikson je, naime, ostao bez predsedničke funkcije samo (?) zato što je on ili
neko iz njegove republikanske administracije naredio, pa potom prikrivao upad u
sedište Nacionalnog odbora Demokratske sranke u vašingtonskom
poslovno-stambenom kompleksu “Votergejt”, tokom predsedničke kampanje 1972. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com,
31.10.2025)
Нема коментара:
Постави коментар