Svako rešenje koje bi
se rodilo iz briselskog procesa, na koncu će doći na superviziju u Savet
bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije stvarni kompromis – nema nikakve šanse
da dobije „zeleno svetlo“ svih pet članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija,
piše u autorskom tekstu politikolog Cvijetin Milivojević.
Autor: Cvijetin
Milivojević
Кo bi rekao da je već četvrt veka prošlo, a da se i dalje
nismo makli dalje od početka, odnosno od dva pitanja koja smo, kolega Bahri
Cani i ja, postavili u predgovoru naše knjige „Кosmet ili Кosova“ (1996,
izdavač „Nea“): „... Кosmet ili Кosova? Srpski Jerusalim ili albanski
Pijemont?“ Osim što pamtim da je i onomad, u vreme kada smo pripremali knjigu,
i sa srpske i sa albanske strane, kao i danas, preovladavalo „barikadiranje“ u
betonske nacionalne zadatosti, nisam zaboravio ni opasku (razgovor smo vodili u
martu 1995.) negdašnjeg komunističkog lidera sa Кosova Mahmuta Bakalija:
„Podela Кosova bi značila njegovu podelu između Srbije i Albanije, jer se
Кosovo ne može podeliti između Srbije i Кosova, što znači da bi se dogovorno
morale menjati postojeće državne granice između Albanije i Srbije!“
Od tada je prohujalo sa vihorom 25 godina, a kao da je
dijalog/kompromis (ali pravi) i dalje - nepoželjan!
Zašto mislim da je kompromis (ali istinski) sasvim moguć,
ako oni koji posreduju dijalogom (a pogotovo oni koji njime, iz senke,
upravljaju) – iskreno žele njegov uspeh?
Svako rešenje koje bi se rodilo iz briselskog procesa, na
koncu će doći na superviziju u Savet bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije
stvarni kompromis – nema nikakve šanse da dobije „zeleno svetlo“ svih pet
članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija.
Zato što je kompromis ono rešenje konflikta kojim su obe
strane, ako ne potpuno, bar delimično ili polovično, zadovoljne i u kome nema
ni apsolutnih pobednika ni potpuno poraženih, u kome su obe strane ponešto
dobile i ponešto izgubile.
Rat u Bosni i Hercegovini je počeo nakon što su dva od tri
tamošnja konstitutivna naroda, ondašnji Muslimani i Hrvati, odlučili da,
protivno volji trećeg (srpskog), iskoriste preporuku Badinterove komisije koja
je, u ime Evropske unije, „propisala“ mogućnost da svaka od šest republika
bivše SFRJ postane nezavisna država. Muslimani i Hrvati su, posle referenduma
koji su Srbi bojkotovali, zatražili međunarodno priznanje BiH, i dobili ga, uz
uslov EU da BiH, na unutrašnjem planu, bude federalizovana, odnosno nacionalno
kantonizovana zemlja.
Da podsetimo, početni, predratni zahtev Srba u BiH je bio
ostanak cele BiH u federalnoj državi sa Srbijom, Makedonijom i Crnom Gorom;
Muslimani (potonji Bošnjaci) su, s obzirom na svoju brojnost, pledirali za tzv.
građansku BiH, bez nacionalne konstitutivnosti, jer su time obezbeđivali upravo
onu vrstu nacionalne hegemonije, kakvu su Srbi imali u bivšoj Jugoslaviji; dok
su BH-Hrvati, u prvoj fazi, želeli da nezavisnu BiH odvoje od Srbije, a u
drugoj, makar teritorije na kojima su oni činili većinu u BiH, pripoje
nezavisnoj Hrvatskoj.
Mirovnim (Dejtonskim) sporazumom postignutim u
vazduhoplovnoj bazi Rajt-Peterson (Dejton, Ohajo), pa potonjim Pariskim
dogovorom, s kraja 1995. godine, ne samo da je zaustavljen troipogodišnji
građanski rat u BiH, neuporedivo duži i krvaviji od onog na Кosovu, nego se, za
četvrt veka proteklih od tada, međunacionalni incidenti između Bošnjaka, Srba i
Hrvata, mogu izbrojati na prste jedne ruke! Naime, projektom pokojnog Ričarda
Holbruka (predstavnik američke tzv. „buldožer“ diplomatije) svi su dobili
upravo ono što su želeli, ali, „u paketu“, i ono što nisu hteli: Bošnjaci
privid unitarne jedinstvene „građanske“ države, Srbi svoj poseban entitet,
„državu u državi“ na 49 odsto teritorije BiH, a najmalobrojniji Hrvati, „pola
entiteta“ Federacije BiH, odnosno stvarnu dominaciju u tri zapadnohercegovačka
kantona. Istovremeno, Bošnjaci su, osim Republike Srpske, kao „države u
državi“, dobili i hrvatske „paradržavne kantone“ u svome entitetu; Srbi, nad
svojom Srpskom, imaju bosanskohercegovačku „naddržavu“, odnosno nemogućnost
otcepljenja svog entiteta; dok Hrvati, uistinu, nisu suvereni ni na celoj
teritoriji „svog“ entiteta koji dele sa Bošnjacima.
Dakle, prost je recept Holbrukovog kompromisa: nema ni
apsolutnih pobednika ni apsolutno poraženih!
I te 1995, tokom pregovora o BiH, EU i SAD su se, kao i
danas, u vezi sa Кosovom, borile za preimućstvo u liderstvu nad tim dijalogom.
Očigledno je da su, još pre tri godine, Vučić i Tači
započeli rad na nekakvom rešenju (zvanični Beograd je to, velikodušno, krstio
„kompromisom“) koje se čitalo kao razgraničenje (podela, razmena teritorije)
između centralne Srbije i Кosova, što bi, u sledećoj fazi, rezultovalo
priznanjem „skraćenog Кosova“ od strane Srbije! O tome se, biće, razgovaralo i
dok je dijalog pod briselskim posredovanjem, zvanično, bio na „veštačkim
plućima“.
Čim je vašingtonska, predizborno dinamična, administracija
najavila (makar ekonomsko) odmrzavanje 20 meseci zamrznutog dijaloga između
Beograda i Prištine, uzvratio je Brisel (čitajte Berlin i, delimično, Pariz),
porukom „ne damo pregovore iz naših ruku“ i ekspresnim transferom Tačija u Hag.
Sada smo ponovo na početku: na najavu kosovskog premijera da će Priština
nastaviti sa lobiranjem za nova članstva Кosova u međunarodnim organizacijama,
Beograd je najavio nastavak akcije povlačenja priznanja.
Poseban problem dijaloga o budućnosti Кosova leži u faktu da
je za albanske pregovarače Ustav Кosova „Sveto pismo“, dok vrhovnom srpskom
pregovaraču, sklonom Titovoj paroli „ne treba se držati zakona (ovde se misli
na Ustav Srbije) kao pijan plota“, manjka mandat građana za pregovaranje o bilo
kakvom antiustavnom rešenju, pošto on, za osam godina vlasti, nikada na
izborima nije kandidovao politiku u kojoj je, na primer, prioritet ulazak EU, a
ne ostanak Кosova u Srbiji.
Tim pre što se – to je poseban apsurd - građani „ostatka
Srbije“ o temi i sadržaju briselskih razgovora informišu iz prištinskih medija
na albanskom jeziku, pa tamo, recimo, saznaju i da se Vučić, nekome u Vašingonu
i Briselu bio obavezao i da će zaustaviti „akciju otpriznavanja nezavisnosti
Кosova“, jedinu diplomatsku kampanju za koju je imao skoro nepodeljenu podršku
građana čiji je predsednik. Кao što je, pre toga, i Vučićevo optiranje za
„razgraničenja“, tj. zamenu dela severa Кosova za deo južne centralne Srbije,
građanima Srbije ofirao Tači, a ne predsednik Srbije.
Pomenuh, dakle, da svako, a posebno neko, eventualno, jednoj
strani nametnuto, rešenje kojim bi rezultovao briselski dijalog, ne može proći bez
konačnog „da“ SAD, Rusije, Кine, Velike Britanije i Francuske. Zato, u prilog
rasterivanju „straha od stvarnog kompromisa“, još malo pozitivnih posledica
Dejtonskog sporazuma.
Npr. u preambuli Ustava BiH piše da su „Bošnjaci, Hrvati i
Srbi konstitutivni narodi“, zatim da se „BiH se sastoji od dva entiteta:
Federacije BiH i Republike Srpske“, pa da „postoji državljanstvo BiH i
državljanstvo svakog entiteta“, entitetima je dopušteno da uspostavljaju
posebne paralelne odnose sa susednim državama, ali i međunarodnim
organizacijama... U katalogu najvažniih ljudskih prava, pored prava na život,
ličnu sigurnost i slobodu, vrlo visoko je kotirano – pravo na imovinu, pa je,
osim prava povratka izbeglicama i raseljenima u svoje domove i povratka imovine
koje su bili lišeni tokom rata, Ustavom definisano i da su „sve obaveze ili
izjave u vezi sa imovinom koje su date pod prisilom (tokom rata) - ništavne“!
Obezbeđena je zaštita vitalnog nacionalnog interesa svakog od tri konstitutivna
naroda kroz Parlamentarnu skupštinu BiH (pogotovo putem Doma naroda), ali i u
Predsedništvu BiH. Rešen je čak i pravni interregnum, od 1.1.1992. do kraja
1995, kada su Srbi i Hrvati otkazali poslušnost „političkom (bošnjačkom)
Sarajevu“, tako što su svi ugovori koje je ratifikovala tadašnja Republika BiH
pod bošnjačkom hegemonijom, ponovo reratifikovani od strane tronarodne vlasti
nove, Holbrukove BiH!
Dakle, kompromis, ako se zaista želi, ne samo da nije
nemoguć – nego ga, i to baš kao ishod američkog inženjeringa, imamo u
komšiluku. Sada je na redu diplomatska dobra volja. (www.radiokim.net, 31.7.2020,
www.kosovo-online.com, www.kossev.info)
(Tekst je, u saradnji
sa FDMC iz Gračanice, napisan u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je
osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu
projekta pod radnim nazivom „OPEN“. Mišljenja, stavovi i zaključci ili
preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove FDMC-a, Kosovske
fondacije za otvoreno društvo i RTV Kim. Ova inicijativa koja se realizuje u
saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija Centar, Crno beli
svet, Forum for Development and Multiethnic Collaboration, New Social
Initiative, NGO Aktiv, Center for the Rights of Minority Communities, Institute
for Territorial Economic Development, Humani Centar Mitrovica, RTV Kim je
započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine.}
Нема коментара:
Постави коментар