Izlazak na izbore glava na panju

Izlazak na izbore pod ovakvim izbornim uslovima, na osnovu iskustva koje imamo sa sedam godina sadašnje vlasti, značio bi konačnu smrt opozicije, i to onog njenog dela koji ja zovem prava opozicija. A prava opozicija za mene u ovom trenutku jeste ona koja ima hrabrosti, snage, volje i želje da kritikuje antiustavne poteze, odnosno antiustavno delovanje predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Bilo da ih kritikuje s leva ili sa desna, bilo da je reč o njegovim potezima u oblasti unutrašnje ili spoljne politike, ekonomiji, kulturi ili prosveti, kao što sada imamo slučaj, da se navodno student generacije Pravnog fakulteta sprda sa rektorkom najstarijeg državnog univerziteta u Srbiji, kaže u razgovoru za „Beogradski glas“ Cvijetin Milivojević, politikolog i direktor agencije „Pragma“.

Da li je politika biznis?

Zašto Vučićevo delovanje smatrate antiustavnim?

Zato što je on u svojoj ličnosti ujedinio sve funkcije izvršne, ali i zakonodavne i sudske vlasti. On je formalno predsednik Republike, sa osam ceremonijalnih nadležnosti, a u stvarnosti je predsednik Vlade, ministar svih najvažnijih resora, a usput je i gradonačelnik Beograda i predsednik svih opština u Srbiji jer se na svim lokalnim izborima kandiduje sa jednom porukom – Aleksandar Vučić, zato što volimo Medveđu, Preševo, Sentu itd. On kao zakonodavna vlast odlučuje o tome hoće li ili neće Skupština na dnevni red staviti neki zakon i hoće li ga usvojiti i u kojoj formi. On se zapravo u ime Ustavnog suda Srbije, koji šest godina ne sme da se izjasni o inicijativama za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma, izjašnjava kada kaže da je ovaj sporazum samo politički dokument. Zamislite politički dokument koji vam uzima 17 odsto teritorije! Na kraju je i sudska vlast. On je na poligrafu ispitivao krivicu raznoraznih, od Milana Radojičića do Nikole Petrovića, ko je već sve išao na poligraf. I sam je išao na poligraf. On sam i čita rezultate poligrafa i kada on kaže da je neko nevin, nevin je. Kada on kaže da neko nije plagirao doktorat, nije ga plagirao. Ako neko ne primećuje takvu vrstu brutalnog, antiustavnog delovanja, taj za mene nije opozicija. Odnosno, nije prava opozicija. A normalno je da ima i drugih vrsta opozicija i da se one drugačije ponašaju i razmišljaju.

Koje su to druge vrste opozicije?

Potpuno je legitimno da u parlamentu imamo tzv. konstruktivnu opoziciju, koja šićari i razmišlja da ako veći deo opozicije bojkotuje izbore, onda je veća šansa da oni pređu cenzus. I takvih ima i sa leva i sa desna. Imamo i radikale, ali i tzv. građaniste, odnosno građanske ekstremiste, dakle Ligu socijaldemokrata Vojvodine, Čedu Jovanovića itd. Takvih naravno ima i van parlamenta. Imamo i drugu vrstu opozicije koja taktizira i tzv. dirigovanu opoziciju, satelite koje je stvorio Vučić, odnosno njegova stranka. Ali kada govorimo o pravoj opoziciji, ona pod ovakvim izbornim uslovima ne sme da izađe na izbore, osim ako ne želi da stavi glavu na panj, tj. da prihvati da odigra ulogu sparing partnera Vučiću i da bude – ne pobeđena i ponižena nego ubijena. Jer ona posle toga neće postojati.

Neki pak misle da se ne zna šta je gore – da li da izađu na izbore ili da ne izađu?

E to je opet falš teza. Nema tu šta da bude gore. Je l’ ulazite u parlament da biste zaradili?! Ta priča da politička stranka ne može da živi ako nije u parlamentu je suluda priča. Šta, očekujete da uđete u parlament da biste dobijali pare od države na osnovu zakona o finansiranju stranaka? Pa čekaj, onda je politika biznis, onda priznaju da žele da se bave politikom kao biznisom. Onda ne smeju da govore o tome da politika treba da bude nešto drugo, borba za bolji život, za bolju državu, ako su nacionalisti za bolji život srpskog naroda, a ne borba za biznis. Ta ograda bogami ogoljuje opoziciju, taj ko tako kaže ogoljuje svoj boravak u politici. Znamo mi da je većina ljudi koja je aktivno ušla u politiku ušla da bi prečicom došla do nekakve moći, materijalne ili neke druge. Ali može se živeti i kao vanparlamentarna opozicija – ako postoji ideja, cilj, program, iskrena želja da se učini nešto dobro.

Opozicija progutala udicu

Pojavila se i ideja o odlaganju izbora, Evropa počinje da igra aktivniju ulogu. Šta očekujete da će se događati u bližoj budućnosti, vezano za izbore?

Ideja s pomeranjem izbora nije loša. Ili druga opcija – uvaži zahteve pa ćemo izaći na izbore – ima još relativno dovoljno vremena. Ali gledajte sada novi spin – izbori ne mogu da se pomere jer to su redovni izbori. To nije tačno. Imate opciju vanrednog stanja. Ono se ne uvodi samo kada je rat ili kada su poplave, ima i drugih razloga. Ima i još nešto za čim je Vučić do sada više puta posezao u Skupštini, a to je leks specijalis. Za „Beograd na vodi“, za koridore. Pa može i za izbore. Ako ima dobre volje, naravno. Ali, po mom mišljenju, Vučić i dalje misli da će još dobar deo opozicije da se pokoleba i da uzađe na izbore. Zato on razvlači. Kupovina vremena je i dolazak Mekalistera iz Evropskog parlamenta. Deo opozicije je pupčanom vrpcom vezan za sve što dolazi iz Brisela, EU i Evropskog parlamenta, pa će poslušati njegov glas, a glas Mekalistera je vrlo jasan. Njemu su neophodni izbori na koje će izaći opozicija da bi Vučiću pribavio alibi za odluku o Kosovu. Prema tome, on želi da pomogne Vučiću, da natera taj deo opozicije da izađe. E sad, koliko će opozicija biti čvrsta u tome, videćemo.

Može li se tu očekivati neka trgovina?

Za ove glavne što su targetirani, ne verujem. Ne verujem da bi smeli sebi to da dopuste jer bi to bio početak njihovog kraja. Govorim o četiri, pet stranaka koje su jasno postavile zahteve bez kojih neće izaći na izbore. Ne znam kako bi objasnili građanima da se predomisle. Drugo, ima tu još jedna važna stvar. Kada su 2018. godine bili beogradski izbori, i tada je bila priča o bojkotu, ali su svi potrčali i izašli na njih i prošli ko bos po trnju. Većina nije prešla ni cenzus, čak ni Demokratska stranka. Još jedna takva greška – i to im je kraj. Ko će ih od građana ozbiljno gledati ako prekrše dogovor o bojkotu? Onda su se stvarno sahranili.

Mnogi se pitaju zašto naprednjacima ne odgovara bojkot, iako im on praktično olakšava put do pobede na izborima.

Ne odgovara im jer se zadatak koji su dobili, a zove se rešavanje kosovskog problema, privodi kraju, a Evropska unija i Vašington ne priznaju samo Vučićevu dobru volju kod potpisivanja rešenja, kakvo god ono da bude. Njima to nije dovoljno. Oni očekuju opštegrađanski konsenzus o tom pitanju, a on je vidljiv jedino kroz izbore. Ako imate činjenicu da najvažnije stranke opozicije bojkotuju te izbore, bez obzira na ubedljivu pobedu Vučića, koja je izvesna na takvim izborima i bez obzira na izlazak, vi nemate mandat da se odričete dela svoje teritorije. Druga mogućnost Vučiću je da raspiše referendum, ali onda bi se proveo još gore. Prema tome, nema on puno manevarskog prostora i zato traži situaciju da što više opozicije izađe na te izbore, neka statira, neka bude bilo šta, samo da bi se stvorio privid demokratije u Srbiji. To on u ovom trenutku traži.

Imaju li uopšte smisla razgovori koje vode opozicija i vlast? Može li se, s obzirom na dosadašnje iskustvo, ljudima iz vlasti išta verovati i da li su njihove namere išta drugo osim kupovina vremena i navlačenje na tanak led?

Ima svrhe razgovarati, jer svaki pomak, svako popuštanje jeste dobro. Ali nema svrhe progutati udicu. To je ključno. Ja sam prvog dana kada su počeli razgovori na Fakultetu političkih nauka rekao da je opozicija progutala udicu i da je faktički ispalo da je Vučić osnovni zahtev opozicije ispunio. Jer šta je bio osnovni zahtev opozicije za vreme građanskih protesta? Uspostavljanje dijaloga vlasti i opozicije o iznalaženju fer i ravnopravnih uslova za izbore. Vučić je to pristankom na dijalog ispunio. Dakle, to što je opozicija postavila falš zahtev kao glavni, to je problem. Ipak, treba i vredi razgovarati. Čak i ove promene koje SNS nudi, iako su smešno male i kozmetičke, nisu sasvim za potcenjivanje.

Ustavni sud – šta je to?

Kako ocenjujete druge zahteve opozicije na tim razgovorima?

Među njima ima i smešnih zahteva, ali ima i dobrih. Najtužnije u svemu je to što je dobar deo onoga što se traži već regulisan našim zakonima i tu nema šta da se traži. Samo da se poštuje zakon. Ali u tom slučaju adresa može da bude samo Vučić, kao vrhovni tužilac i vrhovni sudija u Srbiji ili ljudi koji formalno vode Državno veće tužilaca, Ustavni sud Srbije. Onda su oni sagovornici, a nije ni dr Nebojša Stefanović, ni advokat Vladimir Đukanović, ni inženjer Vladimir Orlić. Na drugoj strani, ovo što oni sada na neki način priznaju da krše zakon već sedam i po godina, koliko su na vlasti, i to je dobra stvar, dobra poruka ne samo za građane Srbije nego i za međunarodnu zajednicu na neki način. Naime, Vlada Srbije je nedavno donela neverovatan zaključak – to je za galeriju apsurda, za Riplija – da preporučuje članovima Vlade i drugim javnim funkcionerima da poštuju zakon. Ona time priznaje da sedam i po godina ne poštuje zakone, pogotovu kada je reč o izborima. Da ih je baš briga za zakone. Prema tome, zakoni nisu loši, oni su, čak bih rekao, i dobri. Ali kada bi svaka institucija radila svoj posao. (www.beogradski-glas.rs, ceo tekst u štampanom izdanju "Beogradskog glasa", Radenka Marković, 4.10.2019)