У чему то опозиција греши у захтевима према власти – упитао
ме НИН, а ово су, судим властитим ушима и очима (а ко ми не верује, нека
прочита „Нулту 2020 тачку“, последњу књигу мог четворокњижног животописа три
деценије српског вишестраначја), могући лајтмотиви који и ону лакому, али и ову
обогаљену опозицију, како тренутно ствари стоје, руководе у све извеснију
колективну изгибељ.
Прво: „Пријатељу, ја сам престар да особно водим битку. Али, слушај овај савјет: ако каниш побиједити – не смијеш изгубити!“
Друго: „Сад је тренутак великих одлука! Боље живјети сто година као милијунаш него седам дана у биједи!“
И, треће: „Боље испасти будала него из влака!“ Мислим, напредног, Вучићевог, победничког...
Мним да раздвајање датума различитих нивоа избора, одвајање „високе политике“ од избора на локалу, као што је случај у демократским земљама, али и нашем најближем окружењу (БиХ, Црна Гора, С. Македонија), треба да буде „услов свих услова“ и претпитање свих питања. Мислио сам да тако мисли и скоро цела опозиција, али, откако су нам европарламентарци признали да је њима „од степена демократије у Србији“ много важније да Вучић стави потпис на „обавезујући споразум са Косовом“ и да га на том задатку није опортуно саплитати евентуалним бојкотом избора – више не знам шта да мислим.
А докле се у операционализацији опозиционе аланфордовске стратегије било стигло око Илиндана 2021? Дубоко грло из „Врховниковог Високог Подрепаштва“ (ВВП) безрезервно је дошапнуло пробраним режимским парамедијумима како ће се, у неком термину између наредног 20. ожујка и 3. травња, о истом трошку и у истом дану, исподешавати и редовни председнички и редовни београдски локални (али, и аранђеловачки и неготински и борски, приде) и ванредни парламентарни, „и Давидови и спахијски и царски“, пардон, и може бити још некоји избори, а што да не, и неки референдумчић или плебисцитчић, оли о уставним променама оли о Рио Тинтоу, приде...
Саопштено је то тоном без поговора, ма скоро као да је опозиција, и она која разговара „под странцима“ и она која преговара „без странаца“ (а обе, практично, „под“ октроисаним шефом октроисаног парламента), само то и желела и баш то и тражила, па јој, ето, председник Ес-ен-еса који је, за ову свечану прилику, обукао униформу „Врховног команданта“, услишио молбе и запевавања! Била је то, у Дачићевој интерпретацији, „рекапитулација претходних девет-десет сусрета власти и опозиције“ без присуства странаца, а углавном, и без присуства председника Републике који је формални посредник у овом дијалогу, али уз обавезно посредовање Дачића који, иначе, јесте и копредседник оног другог дијалога у коме европарламентарној делегацији „непристрасно“ командује функционер Европске народне партије, групације помајке Ес-ен-еса!
А коначно решење у дијалогу „под Вучићем“ само што није: најављено је за „најкасније до почетка септембра“. Истог оног рујна за чију је половину најављена нека позитивна „излазница“ и са оног другог колосека дијалога којим, заправо, диригује већ речени председник српског парламента. Истог оног парламента због чијег је нелегалног и нелегитимног избора Брисел и наредио „оном који не слуша наређења из иностранства“ да одржи нове, дакле ванредне, парламентарне изборе у року од годину и по!
Но, да се упростим.
Бојкот опозиција је победила на изборима на којима није ни учествовала. Али, та опозиција није успела да капитализује ту победу. Парадоксално, али бојкоташи су фактички признали законодавну и извршну власт која је резултат тих нелегалних и нелегитимних избора. Од те чињенице профитирала је и опозиција која је изашла на такве изборе и на њима се провела као боса по трњу, јер ћемо због успеха бојкота имати превремене парламентарне изборе.
Ванредни избори за посланике Народне скупштине су бриселски ферман проистекао из извештаја Европске комисије и Европског парламента, те нису никакав плод добре воље председника Републике који иако му је то, по члану 115 Устава Србије, забрањено, ипак, обавља другу јавну функцију, а успут и командује паравојском од 750.000 љутих паравојника који су у латентном рату са осталих 6.250.000 грађана Србије. Све то он то чини уз два уличарска образложења: да је тако исто Устав кршио и Тадић (што је, на жалост, тачно) и да председник странке није јавни функционер (што је ординарна лаж, јер се партије финансирају из буџета који пуне сви грађани Србије).
Да, можда сам баш ја кривац, јер сам први говорио да би најбоље било да дијалогом власти и опозиције посредује председник Републике који, по Уставу, одражава државно и јединство свих грађана Србије. Али, иза тога је следио други део моје реченице који сада, на несрећу, не пренебрегавају само режиму наклоњени јавни чимбеници, него и највећи део опозиције: „... да посредује председник Републике, пошто претходно поднесе оставку на место председника Ес-ен-еса, како је то, иначе, и он сам, од 2017. године наовамо, девет пута најављивао и орочавао се!“
Видим да већем делу опозиције ово очигледно не боде очи. Из чега закључујем да им не смета ни чињеница да се председник Републике, на прошлолетњим изборима практично кандидовао и за посланика у Народној, али и у војвођанској скуштини, да се кандидовао за одборника у 150 градова и општина, да су грађани масовно гласали за то да он, истовремено, буде и председник Владе и председник парламента и градоначелник свих градова и председник свих општина по Србији. Јер, људи су вољом Републичке изборне комисије имали прилику да гласају за нешто што се звало „Александар Вучић – за нашу децу“, јер никакве Ес-ен-ес није било на гласачким листићима. Реч је о довођењу у заблуду, о масовној превари, и то оној с предумишљајем, бирача у Србији. Да не понављам по стоти пут да је лењом мозгу и духу Вучићеве пропаганде, уместо да смисли нешто креативно, било лакше да избламира не само Вучића него и државу Србију, копирањем и крађом основне поруке из кампање немачких националсоцијалиста са избора 1936. године: „Unseren Kindern – die Zukunft durch AH” (За нашу децу – будућност уз помоћ АХ). И да са том праксом, без пардона, наставе и даље попут оног спикера крагујевачког парламента који је - у тренутку када је онај портпарол Мире Марковић и један од важнијих менаџера контрамитинга 24. децембра 1996. са кога су Милошевићеве присталице позване да се физички обрачунају са симпатизерима опозиције, најављивао кандидатуру Вучића за „председника Српског света“ – објавио слику са неког простопроширеног одбора Ес-ен-еса уз потпис: „Ein Volk, ein Reich, ein Führer“.
Опозиција је, пре изласка на шине и отпочињања дијалога на једном или другом колосеку, морала да инсистира на претквалификацијама. Да се одмах разјасни ко су стварни посредници, који су то критеријуми за (позивање и) учешће странака у тим дијалозима, да се јасно каже ко је тај ауторитет који поставља узусе, да се одговори на питање да ли шеф неке партије може, истовремено, да буде и неутрални посредник у дијалогу између своје партије и опозиције; ко ће судити и, на крају, пресудити у тој утакмици итд. итд. Јер, све би друго било срљање грлом у јагоде и гутање мамца, после кога нема више назад.
Опозицији се ни то није учинило посебно значајним питањем.
Примећујем да чак ни она тзв. бојкот опозиција више не разуме да слобода збора и говора и слобода медија не треба да буде привилегија опозиционих лидера, да њих што више припусте у разне емисије навлакуше, у ТВ „зорњаке“ и „ноћнике“, да буде мало више њих, а мало мање Вучића. Они и даље нису укапирали да приватне телевизије с националним фреквенцијама јесу приватна предузећа, али њихов тровачки посао којим се баве је јаван и погубан по јавно здравље грађана и да зато и ови парамедијуми морају да буду доведени у ред, као и РТС. Ја сам писао о потреби слободних и отворених медија и праву грађана да буду информисани, а не дезинформисани или пропагандно силовани, у периоду од 48 месеци или четири пута 365 дана између два изборна циклуса – опозицији је, видим, довољан и тај месец-два кампање, јер су убеђени да је Вучић зрео да падне као гњила крушка.
Колико се добар део опозиције већ упецао на напредњачку бућку, сведочи и количина бахатости с којом су се са Јавног медијског сервиса обратили учесницима оног дијалога „под Дачићем и Вучићем“. Они су се тамо у неком документу под насловом „План информативног програма РТС-а“ јавно хвале како су, с обзиром да Србија једина у Европи нема парламентарну већ само уличну опозицију, већ „решили“ питање партиципације политичких странака и појединаца у емисијама РТС-а“: „Уредници РТС користе два кључна критеријума за појављивање ванпарламентарне опозиције у емисијама Информативног програма – досадашњи значај у политичком животу Србије и актуелну снагу мерену релевантним истраживањима јавног мнења“! Та агенција која „релевантно мери“ рејтинге опозиције је – погађате – иста она агенција која ради недељна истраживања за потребе управо Ес-ен-еса! Ту Јавна кућа великодушно обећава и „повећање удела политичких садржаја и више ванпарламентарне опозиције у информативном програму“, у периоду од шест месеца пре избора, али и даље, о испуњавању њене примарне мисије, обавештавању грађана о стварном животу око њих - ни мукајета.
Увек је лакше оправдати излазак него неизлазак на изборе. У првом случају, увек се можете позвати на неко жртвовање, на неки „виши“ циљ или интерес, било какав да је. Када бојкотујете изборе, ви објективно сечете грану на којој седите, ускраћујете себи буџетска средства за рад странке, демотивишете активисте, „издајете“ бирачко тело.
Као што су, пре две године, неке чланице Савеза за промене пожуриле са објавом бојкота, стављајући тако пред свршен чин остатак опозиционих колега, тако је део тзв. бојкот опозиције овај пут похитао са најавом изласка на изборе, једне, друге, треће или, без задршке, на све. Ако је већ тако, зашто би се онда, размишљајте логиком режима, уопште излазило у сусрет захтевима опозиције, осим, евентуално, онима козметичким, који власт „не боле“?
Сума сумарум:
Нада која умире последња сугерише да би опозиција, упркос свим изборним неусловима, могла да, као знак добре воље, поразмисли о изласку на прве следеће изборе, на било ком нивоу, али једино под условом да локални буду одвојени од тзв. великих (парламентарни, председнички) и одржани до Нове године, јер би опорба тако на делу проверила шта је од режимских „уступака“ заиста спроведено, а у случају краха имала би џокер у виду могућности да бојкотује оне изборе који следе на пролеће.
Рацио, пак, каже да онима који преферирају промене остаје једино да се кладе на неке грађанске покрете или призивају неки „деус екс макина“ у облику неидентификованих летећих објеката инцидентално-акциденталног типа.
Иначе ће испасти да су у праву ови хајдуци и јатаци из „Ослобођења“, наследници просвећеног нихилизма (Н. Милошевић и К. Чавошки: „Нема тих изборних услова под којима ћемо ми, српски либерали, изаћи на изборе!“) који данас поручују да ће „избори бити слободни или их неће бити“. (NIN, www.nin.co.rs, 5.8.2021; cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 6.8.2021)
Прво: „Пријатељу, ја сам престар да особно водим битку. Али, слушај овај савјет: ако каниш побиједити – не смијеш изгубити!“
Друго: „Сад је тренутак великих одлука! Боље живјети сто година као милијунаш него седам дана у биједи!“
И, треће: „Боље испасти будала него из влака!“ Мислим, напредног, Вучићевог, победничког...
Мним да раздвајање датума различитих нивоа избора, одвајање „високе политике“ од избора на локалу, као што је случај у демократским земљама, али и нашем најближем окружењу (БиХ, Црна Гора, С. Македонија), треба да буде „услов свих услова“ и претпитање свих питања. Мислио сам да тако мисли и скоро цела опозиција, али, откако су нам европарламентарци признали да је њима „од степена демократије у Србији“ много важније да Вучић стави потпис на „обавезујући споразум са Косовом“ и да га на том задатку није опортуно саплитати евентуалним бојкотом избора – више не знам шта да мислим.
А докле се у операционализацији опозиционе аланфордовске стратегије било стигло око Илиндана 2021? Дубоко грло из „Врховниковог Високог Подрепаштва“ (ВВП) безрезервно је дошапнуло пробраним режимским парамедијумима како ће се, у неком термину између наредног 20. ожујка и 3. травња, о истом трошку и у истом дану, исподешавати и редовни председнички и редовни београдски локални (али, и аранђеловачки и неготински и борски, приде) и ванредни парламентарни, „и Давидови и спахијски и царски“, пардон, и може бити још некоји избори, а што да не, и неки референдумчић или плебисцитчић, оли о уставним променама оли о Рио Тинтоу, приде...
Саопштено је то тоном без поговора, ма скоро као да је опозиција, и она која разговара „под странцима“ и она која преговара „без странаца“ (а обе, практично, „под“ октроисаним шефом октроисаног парламента), само то и желела и баш то и тражила, па јој, ето, председник Ес-ен-еса који је, за ову свечану прилику, обукао униформу „Врховног команданта“, услишио молбе и запевавања! Била је то, у Дачићевој интерпретацији, „рекапитулација претходних девет-десет сусрета власти и опозиције“ без присуства странаца, а углавном, и без присуства председника Републике који је формални посредник у овом дијалогу, али уз обавезно посредовање Дачића који, иначе, јесте и копредседник оног другог дијалога у коме европарламентарној делегацији „непристрасно“ командује функционер Европске народне партије, групације помајке Ес-ен-еса!
А коначно решење у дијалогу „под Вучићем“ само што није: најављено је за „најкасније до почетка септембра“. Истог оног рујна за чију је половину најављена нека позитивна „излазница“ и са оног другог колосека дијалога којим, заправо, диригује већ речени председник српског парламента. Истог оног парламента због чијег је нелегалног и нелегитимног избора Брисел и наредио „оном који не слуша наређења из иностранства“ да одржи нове, дакле ванредне, парламентарне изборе у року од годину и по!
Но, да се упростим.
Бојкот опозиција је победила на изборима на којима није ни учествовала. Али, та опозиција није успела да капитализује ту победу. Парадоксално, али бојкоташи су фактички признали законодавну и извршну власт која је резултат тих нелегалних и нелегитимних избора. Од те чињенице профитирала је и опозиција која је изашла на такве изборе и на њима се провела као боса по трњу, јер ћемо због успеха бојкота имати превремене парламентарне изборе.
Ванредни избори за посланике Народне скупштине су бриселски ферман проистекао из извештаја Европске комисије и Европског парламента, те нису никакав плод добре воље председника Републике који иако му је то, по члану 115 Устава Србије, забрањено, ипак, обавља другу јавну функцију, а успут и командује паравојском од 750.000 љутих паравојника који су у латентном рату са осталих 6.250.000 грађана Србије. Све то он то чини уз два уличарска образложења: да је тако исто Устав кршио и Тадић (што је, на жалост, тачно) и да председник странке није јавни функционер (што је ординарна лаж, јер се партије финансирају из буџета који пуне сви грађани Србије).
Да, можда сам баш ја кривац, јер сам први говорио да би најбоље било да дијалогом власти и опозиције посредује председник Републике који, по Уставу, одражава државно и јединство свих грађана Србије. Али, иза тога је следио други део моје реченице који сада, на несрећу, не пренебрегавају само режиму наклоњени јавни чимбеници, него и највећи део опозиције: „... да посредује председник Републике, пошто претходно поднесе оставку на место председника Ес-ен-еса, како је то, иначе, и он сам, од 2017. године наовамо, девет пута најављивао и орочавао се!“
Видим да већем делу опозиције ово очигледно не боде очи. Из чега закључујем да им не смета ни чињеница да се председник Републике, на прошлолетњим изборима практично кандидовао и за посланика у Народној, али и у војвођанској скуштини, да се кандидовао за одборника у 150 градова и општина, да су грађани масовно гласали за то да он, истовремено, буде и председник Владе и председник парламента и градоначелник свих градова и председник свих општина по Србији. Јер, људи су вољом Републичке изборне комисије имали прилику да гласају за нешто што се звало „Александар Вучић – за нашу децу“, јер никакве Ес-ен-ес није било на гласачким листићима. Реч је о довођењу у заблуду, о масовној превари, и то оној с предумишљајем, бирача у Србији. Да не понављам по стоти пут да је лењом мозгу и духу Вучићеве пропаганде, уместо да смисли нешто креативно, било лакше да избламира не само Вучића него и државу Србију, копирањем и крађом основне поруке из кампање немачких националсоцијалиста са избора 1936. године: „Unseren Kindern – die Zukunft durch AH” (За нашу децу – будућност уз помоћ АХ). И да са том праксом, без пардона, наставе и даље попут оног спикера крагујевачког парламента који је - у тренутку када је онај портпарол Мире Марковић и један од важнијих менаџера контрамитинга 24. децембра 1996. са кога су Милошевићеве присталице позване да се физички обрачунају са симпатизерима опозиције, најављивао кандидатуру Вучића за „председника Српског света“ – објавио слику са неког простопроширеног одбора Ес-ен-еса уз потпис: „Ein Volk, ein Reich, ein Führer“.
Опозиција је, пре изласка на шине и отпочињања дијалога на једном или другом колосеку, морала да инсистира на претквалификацијама. Да се одмах разјасни ко су стварни посредници, који су то критеријуми за (позивање и) учешће странака у тим дијалозима, да се јасно каже ко је тај ауторитет који поставља узусе, да се одговори на питање да ли шеф неке партије може, истовремено, да буде и неутрални посредник у дијалогу између своје партије и опозиције; ко ће судити и, на крају, пресудити у тој утакмици итд. итд. Јер, све би друго било срљање грлом у јагоде и гутање мамца, после кога нема више назад.
Опозицији се ни то није учинило посебно значајним питањем.
Примећујем да чак ни она тзв. бојкот опозиција више не разуме да слобода збора и говора и слобода медија не треба да буде привилегија опозиционих лидера, да њих што више припусте у разне емисије навлакуше, у ТВ „зорњаке“ и „ноћнике“, да буде мало више њих, а мало мање Вучића. Они и даље нису укапирали да приватне телевизије с националним фреквенцијама јесу приватна предузећа, али њихов тровачки посао којим се баве је јаван и погубан по јавно здравље грађана и да зато и ови парамедијуми морају да буду доведени у ред, као и РТС. Ја сам писао о потреби слободних и отворених медија и праву грађана да буду информисани, а не дезинформисани или пропагандно силовани, у периоду од 48 месеци или четири пута 365 дана између два изборна циклуса – опозицији је, видим, довољан и тај месец-два кампање, јер су убеђени да је Вучић зрео да падне као гњила крушка.
Колико се добар део опозиције већ упецао на напредњачку бућку, сведочи и количина бахатости с којом су се са Јавног медијског сервиса обратили учесницима оног дијалога „под Дачићем и Вучићем“. Они су се тамо у неком документу под насловом „План информативног програма РТС-а“ јавно хвале како су, с обзиром да Србија једина у Европи нема парламентарну већ само уличну опозицију, већ „решили“ питање партиципације политичких странака и појединаца у емисијама РТС-а“: „Уредници РТС користе два кључна критеријума за појављивање ванпарламентарне опозиције у емисијама Информативног програма – досадашњи значај у политичком животу Србије и актуелну снагу мерену релевантним истраживањима јавног мнења“! Та агенција која „релевантно мери“ рејтинге опозиције је – погађате – иста она агенција која ради недељна истраживања за потребе управо Ес-ен-еса! Ту Јавна кућа великодушно обећава и „повећање удела политичких садржаја и више ванпарламентарне опозиције у информативном програму“, у периоду од шест месеца пре избора, али и даље, о испуњавању њене примарне мисије, обавештавању грађана о стварном животу око њих - ни мукајета.
Увек је лакше оправдати излазак него неизлазак на изборе. У првом случају, увек се можете позвати на неко жртвовање, на неки „виши“ циљ или интерес, било какав да је. Када бојкотујете изборе, ви објективно сечете грану на којој седите, ускраћујете себи буџетска средства за рад странке, демотивишете активисте, „издајете“ бирачко тело.
Као што су, пре две године, неке чланице Савеза за промене пожуриле са објавом бојкота, стављајући тако пред свршен чин остатак опозиционих колега, тако је део тзв. бојкот опозиције овај пут похитао са најавом изласка на изборе, једне, друге, треће или, без задршке, на све. Ако је већ тако, зашто би се онда, размишљајте логиком режима, уопште излазило у сусрет захтевима опозиције, осим, евентуално, онима козметичким, који власт „не боле“?
Сума сумарум:
Нада која умире последња сугерише да би опозиција, упркос свим изборним неусловима, могла да, као знак добре воље, поразмисли о изласку на прве следеће изборе, на било ком нивоу, али једино под условом да локални буду одвојени од тзв. великих (парламентарни, председнички) и одржани до Нове године, јер би опорба тако на делу проверила шта је од режимских „уступака“ заиста спроведено, а у случају краха имала би џокер у виду могућности да бојкотује оне изборе који следе на пролеће.
Рацио, пак, каже да онима који преферирају промене остаје једино да се кладе на неке грађанске покрете или призивају неки „деус екс макина“ у облику неидентификованих летећих објеката инцидентално-акциденталног типа.
Иначе ће испасти да су у праву ови хајдуци и јатаци из „Ослобођења“, наследници просвећеног нихилизма (Н. Милошевић и К. Чавошки: „Нема тих изборних услова под којима ћемо ми, српски либерали, изаћи на изборе!“) који данас поручују да ће „избори бити слободни или их неће бити“. (NIN, www.nin.co.rs, 5.8.2021; cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 6.8.2021)
Нема коментара:
Постави коментар