INTERVJU - VREMEPLOV
Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima
bivše SFRJ, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od
kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na
ovim prostorima.
Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom
sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno
publikovani. Do sada, na ovom mestu, objavljeni intervjui: dr Dragiša Buca
Pavlović (iz 1990. godine), Radmilo Kljajić (iz 1990)…
„Студент“ (лист београдских студената), 27.4.1990.
Радмило Кљајић, бивши
„гекаовац“
ЗАШТО ЋУТЕ ДОБРИ ЉУДИ
Судбина генерације „шездесетосмаша“. У
Градски комитет путем телефона. Први сукоби са Душаном Митевићем. Две струје у
ГК-у.Како су напредовали браниоци Титовог дела и лика. Да ли је Тита требало
бранити управо од бранилаца? Како су „Војко и Савле“ залутали у „Политику“. Ко
завађа југословенске народе? Да ли у „Политици“постоје спискови неподобних?
Камелеони по Кљајићу. Ценим Слободана Милошевића, али не и неке његове сеизе.
Ко је зарадио на комунистичкој каријери?
Рођен је у херцеговачком кршу кад су топови последњег рата већ добрано били утихнули, научио, каже, да „кроз живот корача, јер тамо у завичају Дучића и Шантића, само змије пузе, а и оне кад се уздигну, отровно уједају“.
Написао три књиге (четврту припрема), а пре тога завршио студије на Факултету политичких наука (међународни смер) и одслушао трећи степен на Правном.
Воли да игра шах јер су му „фигуре стално на столу испод кога су забрањени потези“. Некад се (15 месеци) бавио „високом политиком“.
Био новинар, па извршни секретар (задужен за информисање) у Градском комитету СК Београда. Потом више није могао да буде новинар...
Радмило Кљајић, „сарадник економске пропаганде, сектор маркетинга, организације и развоја“ у Новинском предузећу „Политика“, први пут у јавности после две и по године и први пут у редакцији „Студента“ после 18 година.
КЉАЈИЋ: Не желим да злослутим, али први пут су моје невоље започеле управо са „Студентом“, 1972. Године. У то време сам био представник студената ФПН-а у руководству студентске организације Београда. Била је то последња високополитизована генерација на Универзитету. (После тога Савез студената је укинут, а највише заслуга за то имали су представници Градског комитета, на челу са Софијом Мишић.)
СТУДЕНТ: Који су то, конкретно, били амандмани?
КЉАЈИЋ: Они који су дефинисали Југославију и нову улогу република у њој. Сматрао сам да федерална заједница тиме престаје да постоји, а СФРЈ се претвара у „савет стараца“. Имао сам примедбе на Кардељеве „атрибуте“ за све претходне уставе – сви су они били „најдемократскији“ и „водили су у светлију будућност“ итд. Критиковао сам и то што су исти људи радили све уставе од рата наовамо. После забране „Студента“ почиње и прогон студената и неких професора Правног факултета, карактеристичан по срамном држању неких њихових колега са Права и ФПН-а. Ти су се људи потом обогатили пишући оде том Уставу, неки на њему и докторирали, а данас га нападају.
КЉАЈИЋ: До укидања Савеза студената био сам потпредседник Студентске организације Србије. Моја генерација је имала пех да јој ставе прирепак „шездесетосмаши“ иако сам ја тек крајем те године постао бруцош. Зато су нам правили мало проблема и при запошљавању, али сам 1973. ипак примљен у „Политику“, где сам прошао све степенице, од новинара, уредника, члана Колегијума, коментатора. Био сам и председник омладине, синдиката, те партијски секретар у „Политици“, а онда изабран за извршног секретара ГК-а.
КЉАЈИЋ: Из неких својих разлога хтео сам да идем из „Политике“, а некако у то време био сам изабран и за делегата 10. конгреса СКС. На једној од седница ЦК СКС Александар Бакочевић, дотадашњи директор „Политике“, питао ме да ли заиста намеравам да идем из „Политике“. Ни сам нисам био сигуран, али ме он ипак упутио да се јавим председнику ГК-а Слободану Милошевићу. Јавио сам му се телефоном и он ми је рекао да се на мене рачуна за неку од функција у ГК-у. Већ сутрадан моје је име освануло у новинама на списку људи предложених за функције у ГК-у. Иако сам на овакав начин дошао на листу, између више кандидата, добио сам највећи број гласова на седници, што сам схватио и као признање за моју професију. Али, сигурно је да су и тада били демократски избори, многи од пропалих студената и лоших „политичара“ не би били изабрани на функције на којима се и данас налазе. Било је то, једноставно, кадрирање у затвореним групама.
СТУДЕНТ: Када, заправо, почињу прва размимоилажења у ГК-у и шта се налазило у њиховој позадини?
КЉАЈИЋ: Спорови почињу практично од самих избора. Већина нас били смо један тим, а опструкцију је представљала група људи око Душана Митевића. Морам напоменути да су се против Митевићевог избора у ГК изјасниле партијске организације НИН-а, ТАНЈУГ-а, као и партијска организација „Политике“ чији сам секретар био ја. Тражили смо да се то и јавно саопшти на изборној конференцији, али то није учињено. Извршни секретар за информисање (ја) и члан Председништва задужен за идеологију (Митевић) били су од почетка два света. Први сукоб избија код избора идеолошке комисије. Мој предлог је био да се изаберу најспособнији људи са БУ – Владимир Гоати, Силвано Болчић, Ратко Нешковић. Међутим, људи из Универзитетског комитета, Радош Смиљковић и Јагош Пурић, ставили су примедбу на овај предлог , ваљда зато што су предложени кандидати неподобни за ту комисију у Београду иако су подобни за целу Југославију. (Драгиша) Павловић је расправу закључио тако што је рекао да ћемо тражити писмено мишљење од УК, али како такво мишљење нико није могао дати, они су изабрани у комисију. Спречен је, ипак, избор Болчића за председника комисије. Све се, подсећам, збива на почетку избора, у мају 1985. Код формирања комисије за информисање предлагао сам да председник буде Слава Ђукић, али је и он, по мишљењу неких чланова Председништва, био неподобан. Спорови су непрестано тињали, посебно на идејним – и координацијама око штампе у ГК-у и ССРН Србије. На једној страни непрестано су били Васа Милинчевић, Момчило Баљак, Миленко Вучетић, Иван Стојановић и ја, док су на другој страни били Владимир Штамбук, Ратомир Вицо, Драгољуб Пајић, Воја Мићовић, Живорад Миновић, Душан Митевић и Снежана Алексић, док се Миленко Марковић увек налазио некако у центру. Било је спорова око писања у штампи, често се расправљало и о одговорности и смењивању главних уредника. Сматрали смо да, ако некога треба смењивати, потребно је најпре видети ко долази уместо њих – бољи или гори. Инсистирали смо на томе да о штампи не треба да суде форуми већ новинари у редакцијама и да форуми не могу да се баве новинарима, већ главним уредницима који су им одговорни. Расцеп је, дакле, био неминован, а сви ми који смо заступали „умереније“ ставове отишли смо из политике.
КЉАЈИЋ: За време мог мандата, због јавно изнетих ставова, нисам нападнут ни у једном гласилу. Наравно, оспоравали су ме на затвореним састанцима. Једну „прозивку“ у то време доживео сам у југословенском издању „Комуниста“ због познате полемике са Томиславом Марчинком. Тиме сам постао „сумњив“ партијским друговима, бившим новинарима који, чим би ушли у политику, почели би да граде каријеру на „одстрелу“ штампе. (Мислим, конкретно, на Миновића, Митевића, Пајића, Кржавца, Слободана Јовановића.) Било је чак и инсинуација да ја стојим иза писања омладинске штампе иако ни у једну редакцију, за време мандата, нисам ушао. Тек кад је почео сукоб УК-а и „Студента“, упознао сам тадашњег главног уредника Вишића. Нашли смо се заједно пред партијском комисијом. Била је то прва од три партијске комисије које ће ми бити формиране. „Одговарао“ сам због изјаве дате „Вечерњим новостима“, 15. маја 1987. Заступао сам тада тезу коју сам изнео и на састанку у УК-у, да се младим људима не требају сећи главе већ је потребно сести и разговарати са њима. Преживео сам жестоке критике јер је тада владало мишљење (а и данас влада) да, ако Митевић тврди да је нешто сумњиво, тако треба и да буде. Изјавом у „Новостима“ око познате насловне стране „Студента“ дошао сам на списак „сумњивих“, иако са тог списка никога нисам познавао. Занимљиво је, иначе, да је тада на партијском састанку у „Политици“ јавно речено како Тита треба одбранити управо од Митевића...
КЉАЈИЋ: И седамдесетих година, кад се говорило о Уставу, такође сам био на „другој“ страни. Данас је та страна доминантна у Србији. Са Марчинком сам тада полемисао поводом тзв. аутономашке политике у Војводини, био сам против ње, иако је тај термин некад имао и своју позитивну улогу. Знате ону народну „Петао који први кукуриче заврши у лонцу“...
СТУДЕНТ: О приспећу хумореске „Војко и Савле“ у редакцију „Политике“ јавности је понуђено најмање 5-6 верзија. По једној сте је доставили Ви, по другој са тим немате везе... Пошто је необична судбина једне обичне хумореске, у једном дубљем контексту, колико важна – толико и даље енигматична, да ли бисте нам помогли у њеном одгонетању?
КЉАЈИЋ: Тек уочи 8. седнице Миновић се „присетио“ да је хумореска стигла до њега уз моју помоћ, иако је она објављена још у јануару. До тада је „курир“ био неко други (у првој верзији и један професор са БУ). На јавним партијским састанцима у „Политици“ Миновић је увек негирао да ја имам било какве везе с њеним објављивањем, а на затвореним (у форумима Републике,, где ја нисам ио присутан) је говорио другачије. Моје име се у везу са њом почиње доводити тек пред „велики обрачун у Србији“. На статутарној комисији ЦК СКС чак је Миновић тврдио да сам „Војка и Савла“ најавио телефоном, а донео је курир ГК-а, иако сам ја тога дана био на координацији у Социјалистичком савезу Србије на коме су билли многи бивши, а и садшњи функционери. На крају се није могло доћи ни до „курира ГК-а“ јер је „непостојећи“, као и аутор хумореске. У праву је Мирко Ђекић када је написао да ће Ж.М. ући у историју јер је дозволио да непостојећа личност нападне постојећу. Миновић је, иначе, имао изјаву за сваки форум, за сваку политику, а то му је иначе и животни „кредо“ опстанка на функцијама. Копија хумореске је сачувана и поседују је многи људи у „Политици“, а када се она објави видеће се и да је редигована (графолози могу утврдити и чијим рукописом), чиме падау у воду и тврдње двојице људи из ГК-а, Згоњанина и томића, да су е пре објављивања видели код мене откуцану и потписану.
КЉАЈИЋ: Навео сам неколико примера из „Дуге“, „Политике“, „Политике експрес“ и „Интервјуа“ и приговорио им да сувише лако суде и пресуђују људима, да не мере речи. На тој седници нико није оспорио моје наводе, спорно је било једино што сам поменуо конкретне редакције. Погрешио сам, изгледа, што нисам говорио уопштено, тада вероватно не бих осетио никакве последице. Иначе, моје уводно излагање било је написано у складу са ставовима ЦК СКС и СК СКЈ о штампи, а на основу анализа дошао сам до закључка да новине од објекта постају субјект наших подела. Волео бих да тада нисам био у праву, али ми је време дало за право.
СТУДЕНТ: Кад смо већ код наших подела, мислите ли да Југославија, оптерећена свакојаким национализмима и балканским локализмима, има шансе да спаси Косово, али и себе као заједницу?
КЉАЈИЋ: Национализам је рак-рана која убија оно најбоље у једном народу, уводи га у провинцијализам и изолационизам. Колико је национализам опасан сумрак и људи и идеја, најбоље је објаснио Мирко Ковач у својој „Европској трулежи“. Ја јесам Србина, али то није моја заслуга нити предност над припадником другог народа, већ чињеница за коју не видим разлога да је истичем или наглашавам. Косово је управо опхрвано национализмом, а будућност ће имати тек кад престане да буде митска земља и за Србе и за Албанце, кад припадне свима који на њему живе, кад се људи почну делити по радним, а не националним критеријумима. Овакво какво је данас, Косово нема будућност, али и сви ми заједно с њим. Косово се мора укомпоновати и у Србију и у Југославију, а предуслов за то је да у Југославији победе снаге разума, а не мрака. Верујем тиму Анте Марковића јер тренутно једини СИВ нуди југословенску опцију. Будућности се надам, али све више у њу сумњам. У Југославију верујем јер другу домовину немам, а не бих желео ни да је тражим.
КЉАЈИЋ: Коментар су сам за себе, слика и реч са многих острашћених скупова у земљи. Прво беше реч, ватрена и неодмерена: „Ухапсите онога“, „Доле овај“, „Доле онај“, „Смрт“, „Убићемо га“, „Даћемо им отровне сендвиче“ итд. Потом су дошли транспаренти са сличним порукама, а на крају су остале само мотке и завађени југословенски народи. Човек се националистом не рађа, околности га таквим чине. Наша политика и политичари нимало нису невини у томе. Зар и Туђман није настао на таквим порукама и политици? Мостове међу људима и народима лако је порушити, тешко их је саградити. Зато је ваљда Иво Андрић и постао једини наш нобеловац, а он је на крају свих својих приповедака и романа градио мостове.
КЉАЈИЋ: И воље и амбиције и даље имам. Али, одлуком директора „Политике“ мени е забрањено да пишем у свим издањима моје новинске куће. Иако је Раднички савет упорно тражио да ми се дозволи право на рад, а такву одлуку је прошле године донео и Суд удруженог рада Србије – директор то није испоштовао. Никакве писане забране, иначе, нисам добио, а чак и када сам одлазио из ГК-а речено ми је да, упркос свему, не смеју бити доведени у питање моја егзистенција и мој статус. За „Недјељу“ сам се одлучио јер је то лист из републике којој највише одговара југословенска опција. Ипак су због тога опет почели да ми пришивају етикете плаћеника, издајника и сл. Занимљиво је да су се исти људи који ми данас оспоравају право на бављење професијом, 1985, написали праву оду о мом раду додељујући ми годишњу награду „Политике“. Живорад Миновић је био и тада, Радмило Кљајић је такође ту, а ко се променио нека читаоци просуде сами. Уосталом, уочи овог интервјуа добио сам решење од Миновића да се распоређујем на радно место за које је предвиђена средња стручна спрема. Сатисфакција ми је да се налазим на једном сјајном списку „неподобних“ новинара „Политике“, новинара који изједначавају једноумље и безумље, који одбијају да учествују у медијском рату на задате теме.
КЉАЈИЋ: То су људи на које директор више не рачуна (што је мени тим речима и саопштено). На списку, којим се, разврставањем у „платне разреде“, дисквалификују, између осталих, и: коментатори НИН-а Милан Милошевић, Света Спасојевић, Милош Васић, Стеван Никшић, Зоран Јеличић, Боро Кривокапић, Александар Тијанић; из „Политике“ Бисерка Матић, Бранка Каљевић, Властимир Стефановић, Верица Рупар, Владимир Стевановић итд. Црних листи нема, али изгледа постоје „црне овце“ које су неподобне и то међу људима који су се први залагали за демократију у Србији. Мирко Ђекић, бивши уредник НИН-а и саветник директора, иако сам није био непосредно угрожен, дао је отказ у знак солидарности са овим новинарима. То што се сада догађа у „Политици“ атак је на професију, али и демократију која пролази кроз порођајне муке у Србији, па и на руководство Србије које стално тврди нико у Србији није угрожен због деликта мишљења или зато што је припадник друге нације. Али, шта се онда догађа са нама који смо такође Срби, али од оне врсте која на раменима носи своју главу и у њој своје мишљење?
КЉАЈИЋ: Први пут јавно говорим после две и по године. У Србији се данас отворено може говорити, свако и о свему, нападати Тита и сл. Међутим, за партијске „дисиденте“ изгледа да то правило не важи. Ја сам лично сведен на грађанина другог реда, иако никада нисам прихватао те категорије о „пораженим“ и „победничким“ снагама са Осме седнице. И зашто бих?Нисам се борио за власт, ни у чему се темељно нисам разликовао (уставна решења, питање Косова) од наводних „победника“. Разлика је била једино у методама како стићи до тог циља. Сматрао сам да циљ има сврхе само ако се до њега долази са што више пријатеља, а што мање непријатеља.
КЉАЈИЋ: Другог јула 1987. објавио сам коментар у „Борби“ под насловом „Кад памет касни“ и тај је коментар негативни предзнак добио тек у октобру. У тексту сам бранио право новинара да сами суде о својој професији, истичући да форуми нису посисали сву памет овог света. Осећајући да ми се „стеже омча око врата“, послужио сам се лукавством и цео коментар „посудио“ из партијских докумената, Програма СКЈ и конгресних резолуција. Он је ипак проглашен антипартијским, што је врхунац ироније. Зато је и „Борби“ залепљена етикета. Након тога, тајну оптужницу против мене (у септембру) писало је неколико радних група. Прву су чинили Радмила Анђелковић, Драгољуб Пајић, Света Стојаков и Добрица Цветковић. Тајна оптужница, никад обелодањена, тужи ме да сам био моћни човек који је дириговао о“Борбом“, „Политиком“, Телевизијом. После тога, главну оптужницу саставила је радна група у саставу Зоран Тодоровић, Слободан Јовановић, Зоран Јовичић, инжењер из „Минела“ и неки неуропсихијатар Букелић. Замерено ми је на четири крунске ствари: изјави поводом „случаја Студент“, коментару у „Борби“, збивању око хумореске и говора на ГК-у који је потом забрањен за јавност. Уз све то, легла је, наравно, и позната комунистичка оцена – да сам несамокритичан. Десиле су се још две занимљиве ствари око тог говора на ГК-у: генерал Светозар Оро који ми је честитао на говору, био је издиференциран из ГК-а.
КЉАЈИЋ: Нисам веровао Добрици Ћосићу који је писао о унутарпартијским обрачунима све док то нисам осетио на својој кожи. Из трећег телевизијског „Дневника“ сазнао сам да сам искључен из СК и то после дводневне затворене седнице Председништва ЦК СК Србије. Све остало била је формалност и људско понижење. Јавно сам нападан, а могућност јавне одбране била ми је ускраћена. Једину људску и моралну сатисфакцију доживео сам на партијском састанку у „Политици“ када су сви говорници, осим двојице, одбили да учествују у кампањи против мене...
КЉАЈИЋ: Сви осим Петра Јанковића и Владе Мандића. Јанковић је умешан у објављивање хумореске, али је после тога, такође, потписао петицију за утврђивање Миновићеве одговорности. Међутим, након промене мишљења, постао је и Миновићев помоћник, сад је и партијски секретар и председник Радничког савета, иако је некад изјављивао да је „поносан што је служио под Вукојем Булатовићем“. Влада Мандић је сматрао да треба прихватити ставове ГК-а, а после утврдити моју одговорност. Иначе, тај затворени састанак познат је и по изјавии Зорана Тодоровића да Кљајић није саслушаван пред радног групом, нити му је телефон прислушкиван, док је Јовановић саопштио да материјал за Кљајића износи 1700 страна. Мој одговор је био: Ако је то тачно, колико ће тек страна, једног дана, имати материјал о људима који су мени судили на такав начин, мада им то никада не бих пожелео.
КЉАЈИЋ: Многи усправни Срби данас страдају од тих „новокомпонованих“ Срба, камелеона који су успешно „флертовали“ са сваком политиком. Пре три године ти су људи изненада „открили“ своје српство. Подсетићу само да је Миновић окренуо леђа и Никезићу и Перовићки и Дражи Марковићу, после Осме седнице, и Стамболићу...
СТУДЕНТ: Шта је за Вас Осма седница – преломна или историјска, како је то забележила српска, или злогласна, стаљинистичка чистка и повратак у 19. век, како је писала словеначка штампа, или, ипак, нешто треће?
КЉАЈИЋ: Кад данас читам закључке 8. седнице, видим да је у њима нагласак на економском и политичком развоју модерне демократске Србије. Међутим, то није ни први ни последњи пут да је папир једно, а живот друго. Нити сам учествовао у њеном раду нити се о њој изјашњавао, а ипак сам сврстан у њене противнике. Ви сте ме први питали за мишљење о Осмој седници! После 8. седнице стављен сам у политичку и радну изолацију, али ипак ту седницу не сврставам ни у једну крајност јер иза крајности обично стоје страсти, а не аргументи. Да ли је нешто историјско, то не процењују учесници тога догађаја. Што се тиче 8. седнице у контексту покретања питања Косова „са мртве тачке“, подсетићу да је ту активност управо ГК започео, а ЦК СКС само преузео наше закључке. Око тога и није било спора.
КЉАЈИЋ: Задржавам право на критичку дистанцу, вреднујући њега према делима, а не речима. Начин одабира сарадника убрајам му у минусе. Многи од тих људи не би имали шансу на демократским изборима. Милошевић је имао шансу да око себе окупи способне људе, али то, не знам из којих разлога, није учинио. Ти сеизи око њега стварају вештачки култ од кога нико нема користи, па ни он. То више говори о провинцијализму људи око њега него о самом Милошевићу. Сваки човек има врлине и мане, па и о њему треба разговарати у тим категоријама, без глорификација, јер је демократија за Србију једина шанса.
КЉАЈИЋ: Не видим странку која нуди озбиљну југословенску опцију. Нема адекватних програма, поједини њихови лидери понашају се слично људима које критикују, с тим што се барем свађају јавно... Само позивање на демократску традицију у Србији, нема ефекта, тако да тек очекујем формирање неког „демократског форума“ чији би ослонац била средња генерација паметних људи каквих Србија има.
КЉАЈИЋ: Од комунизма – то да ова земља први пут у историји 45 година не ратује, а надам се да га комунисти неће ни изазвати, мада су подлегли националним утицајима. Од политичке каријере нисам, срећом, добио ништа јер би ми и то сад натоварили, али сам сигурно изгубио много зато што сам се сукобио са људима из врха комунистичких листа. Али, није ми жао... Мишљење може преко ноћи променити само онај ко га није ни имао и те људе који га мењају прихватићу само ако се одрекну и својих вила и аутомобила које су на комунизму зарадили.
Рођен је у херцеговачком кршу кад су топови последњег рата већ добрано били утихнули, научио, каже, да „кроз живот корача, јер тамо у завичају Дучића и Шантића, само змије пузе, а и оне кад се уздигну, отровно уједају“.
Написао три књиге (четврту припрема), а пре тога завршио студије на Факултету политичких наука (међународни смер) и одслушао трећи степен на Правном.
Воли да игра шах јер су му „фигуре стално на столу испод кога су забрањени потези“. Некад се (15 месеци) бавио „високом политиком“.
Био новинар, па извршни секретар (задужен за информисање) у Градском комитету СК Београда. Потом више није могао да буде новинар...
Радмило Кљајић, „сарадник економске пропаганде, сектор маркетинга, организације и развоја“ у Новинском предузећу „Политика“, први пут у јавности после две и по године и први пут у редакцији „Студента“ после 18 година.
КЉАЈИЋ: Не желим да злослутим, али први пут су моје невоље започеле управо са „Студентом“, 1972. Године. У то време сам био представник студената ФПН-а у руководству студентске организације Београда. Била је то последња високополитизована генерација на Универзитету. (После тога Савез студената је укинут, а највише заслуга за то имали су представници Градског комитета, на челу са Софијом Мишић.)
СТУДЕНТ: Који су то, конкретно, били амандмани?
КЉАЈИЋ: Они који су дефинисали Југославију и нову улогу република у њој. Сматрао сам да федерална заједница тиме престаје да постоји, а СФРЈ се претвара у „савет стараца“. Имао сам примедбе на Кардељеве „атрибуте“ за све претходне уставе – сви су они били „најдемократскији“ и „водили су у светлију будућност“ итд. Критиковао сам и то што су исти људи радили све уставе од рата наовамо. После забране „Студента“ почиње и прогон студената и неких професора Правног факултета, карактеристичан по срамном држању неких њихових колега са Права и ФПН-а. Ти су се људи потом обогатили пишући оде том Уставу, неки на њему и докторирали, а данас га нападају.
КЉАЈИЋ: До укидања Савеза студената био сам потпредседник Студентске организације Србије. Моја генерација је имала пех да јој ставе прирепак „шездесетосмаши“ иако сам ја тек крајем те године постао бруцош. Зато су нам правили мало проблема и при запошљавању, али сам 1973. ипак примљен у „Политику“, где сам прошао све степенице, од новинара, уредника, члана Колегијума, коментатора. Био сам и председник омладине, синдиката, те партијски секретар у „Политици“, а онда изабран за извршног секретара ГК-а.
КЉАЈИЋ: Из неких својих разлога хтео сам да идем из „Политике“, а некако у то време био сам изабран и за делегата 10. конгреса СКС. На једној од седница ЦК СКС Александар Бакочевић, дотадашњи директор „Политике“, питао ме да ли заиста намеравам да идем из „Политике“. Ни сам нисам био сигуран, али ме он ипак упутио да се јавим председнику ГК-а Слободану Милошевићу. Јавио сам му се телефоном и он ми је рекао да се на мене рачуна за неку од функција у ГК-у. Већ сутрадан моје је име освануло у новинама на списку људи предложених за функције у ГК-у. Иако сам на овакав начин дошао на листу, између више кандидата, добио сам највећи број гласова на седници, што сам схватио и као признање за моју професију. Али, сигурно је да су и тада били демократски избори, многи од пропалих студената и лоших „политичара“ не би били изабрани на функције на којима се и данас налазе. Било је то, једноставно, кадрирање у затвореним групама.
СТУДЕНТ: Када, заправо, почињу прва размимоилажења у ГК-у и шта се налазило у њиховој позадини?
КЉАЈИЋ: Спорови почињу практично од самих избора. Већина нас били смо један тим, а опструкцију је представљала група људи око Душана Митевића. Морам напоменути да су се против Митевићевог избора у ГК изјасниле партијске организације НИН-а, ТАНЈУГ-а, као и партијска организација „Политике“ чији сам секретар био ја. Тражили смо да се то и јавно саопшти на изборној конференцији, али то није учињено. Извршни секретар за информисање (ја) и члан Председништва задужен за идеологију (Митевић) били су од почетка два света. Први сукоб избија код избора идеолошке комисије. Мој предлог је био да се изаберу најспособнији људи са БУ – Владимир Гоати, Силвано Болчић, Ратко Нешковић. Међутим, људи из Универзитетског комитета, Радош Смиљковић и Јагош Пурић, ставили су примедбу на овај предлог , ваљда зато што су предложени кандидати неподобни за ту комисију у Београду иако су подобни за целу Југославију. (Драгиша) Павловић је расправу закључио тако што је рекао да ћемо тражити писмено мишљење од УК, али како такво мишљење нико није могао дати, они су изабрани у комисију. Спречен је, ипак, избор Болчића за председника комисије. Све се, подсећам, збива на почетку избора, у мају 1985. Код формирања комисије за информисање предлагао сам да председник буде Слава Ђукић, али је и он, по мишљењу неких чланова Председништва, био неподобан. Спорови су непрестано тињали, посебно на идејним – и координацијама око штампе у ГК-у и ССРН Србије. На једној страни непрестано су били Васа Милинчевић, Момчило Баљак, Миленко Вучетић, Иван Стојановић и ја, док су на другој страни били Владимир Штамбук, Ратомир Вицо, Драгољуб Пајић, Воја Мићовић, Живорад Миновић, Душан Митевић и Снежана Алексић, док се Миленко Марковић увек налазио некако у центру. Било је спорова око писања у штампи, често се расправљало и о одговорности и смењивању главних уредника. Сматрали смо да, ако некога треба смењивати, потребно је најпре видети ко долази уместо њих – бољи или гори. Инсистирали смо на томе да о штампи не треба да суде форуми већ новинари у редакцијама и да форуми не могу да се баве новинарима, већ главним уредницима који су им одговорни. Расцеп је, дакле, био неминован, а сви ми који смо заступали „умереније“ ставове отишли смо из политике.
КЉАЈИЋ: За време мог мандата, због јавно изнетих ставова, нисам нападнут ни у једном гласилу. Наравно, оспоравали су ме на затвореним састанцима. Једну „прозивку“ у то време доживео сам у југословенском издању „Комуниста“ због познате полемике са Томиславом Марчинком. Тиме сам постао „сумњив“ партијским друговима, бившим новинарима који, чим би ушли у политику, почели би да граде каријеру на „одстрелу“ штампе. (Мислим, конкретно, на Миновића, Митевића, Пајића, Кржавца, Слободана Јовановића.) Било је чак и инсинуација да ја стојим иза писања омладинске штампе иако ни у једну редакцију, за време мандата, нисам ушао. Тек кад је почео сукоб УК-а и „Студента“, упознао сам тадашњег главног уредника Вишића. Нашли смо се заједно пред партијском комисијом. Била је то прва од три партијске комисије које ће ми бити формиране. „Одговарао“ сам због изјаве дате „Вечерњим новостима“, 15. маја 1987. Заступао сам тада тезу коју сам изнео и на састанку у УК-у, да се младим људима не требају сећи главе већ је потребно сести и разговарати са њима. Преживео сам жестоке критике јер је тада владало мишљење (а и данас влада) да, ако Митевић тврди да је нешто сумњиво, тако треба и да буде. Изјавом у „Новостима“ око познате насловне стране „Студента“ дошао сам на списак „сумњивих“, иако са тог списка никога нисам познавао. Занимљиво је, иначе, да је тада на партијском састанку у „Политици“ јавно речено како Тита треба одбранити управо од Митевића...
КЉАЈИЋ: И седамдесетих година, кад се говорило о Уставу, такође сам био на „другој“ страни. Данас је та страна доминантна у Србији. Са Марчинком сам тада полемисао поводом тзв. аутономашке политике у Војводини, био сам против ње, иако је тај термин некад имао и своју позитивну улогу. Знате ону народну „Петао који први кукуриче заврши у лонцу“...
СТУДЕНТ: О приспећу хумореске „Војко и Савле“ у редакцију „Политике“ јавности је понуђено најмање 5-6 верзија. По једној сте је доставили Ви, по другој са тим немате везе... Пошто је необична судбина једне обичне хумореске, у једном дубљем контексту, колико важна – толико и даље енигматична, да ли бисте нам помогли у њеном одгонетању?
КЉАЈИЋ: Тек уочи 8. седнице Миновић се „присетио“ да је хумореска стигла до њега уз моју помоћ, иако је она објављена још у јануару. До тада је „курир“ био неко други (у првој верзији и један професор са БУ). На јавним партијским састанцима у „Политици“ Миновић је увек негирао да ја имам било какве везе с њеним објављивањем, а на затвореним (у форумима Републике,, где ја нисам ио присутан) је говорио другачије. Моје име се у везу са њом почиње доводити тек пред „велики обрачун у Србији“. На статутарној комисији ЦК СКС чак је Миновић тврдио да сам „Војка и Савла“ најавио телефоном, а донео је курир ГК-а, иако сам ја тога дана био на координацији у Социјалистичком савезу Србије на коме су билли многи бивши, а и садшњи функционери. На крају се није могло доћи ни до „курира ГК-а“ јер је „непостојећи“, као и аутор хумореске. У праву је Мирко Ђекић када је написао да ће Ж.М. ући у историју јер је дозволио да непостојећа личност нападне постојећу. Миновић је, иначе, имао изјаву за сваки форум, за сваку политику, а то му је иначе и животни „кредо“ опстанка на функцијама. Копија хумореске је сачувана и поседују је многи људи у „Политици“, а када се она објави видеће се и да је редигована (графолози могу утврдити и чијим рукописом), чиме падау у воду и тврдње двојице људи из ГК-а, Згоњанина и томића, да су е пре објављивања видели код мене откуцану и потписану.
КЉАЈИЋ: Навео сам неколико примера из „Дуге“, „Политике“, „Политике експрес“ и „Интервјуа“ и приговорио им да сувише лако суде и пресуђују људима, да не мере речи. На тој седници нико није оспорио моје наводе, спорно је било једино што сам поменуо конкретне редакције. Погрешио сам, изгледа, што нисам говорио уопштено, тада вероватно не бих осетио никакве последице. Иначе, моје уводно излагање било је написано у складу са ставовима ЦК СКС и СК СКЈ о штампи, а на основу анализа дошао сам до закључка да новине од објекта постају субјект наших подела. Волео бих да тада нисам био у праву, али ми је време дало за право.
СТУДЕНТ: Кад смо већ код наших подела, мислите ли да Југославија, оптерећена свакојаким национализмима и балканским локализмима, има шансе да спаси Косово, али и себе као заједницу?
КЉАЈИЋ: Национализам је рак-рана која убија оно најбоље у једном народу, уводи га у провинцијализам и изолационизам. Колико је национализам опасан сумрак и људи и идеја, најбоље је објаснио Мирко Ковач у својој „Европској трулежи“. Ја јесам Србина, али то није моја заслуга нити предност над припадником другог народа, већ чињеница за коју не видим разлога да је истичем или наглашавам. Косово је управо опхрвано национализмом, а будућност ће имати тек кад престане да буде митска земља и за Србе и за Албанце, кад припадне свима који на њему живе, кад се људи почну делити по радним, а не националним критеријумима. Овакво какво је данас, Косово нема будућност, али и сви ми заједно с њим. Косово се мора укомпоновати и у Србију и у Југославију, а предуслов за то је да у Југославији победе снаге разума, а не мрака. Верујем тиму Анте Марковића јер тренутно једини СИВ нуди југословенску опцију. Будућности се надам, али све више у њу сумњам. У Југославију верујем јер другу домовину немам, а не бих желео ни да је тражим.
КЉАЈИЋ: Коментар су сам за себе, слика и реч са многих острашћених скупова у земљи. Прво беше реч, ватрена и неодмерена: „Ухапсите онога“, „Доле овај“, „Доле онај“, „Смрт“, „Убићемо га“, „Даћемо им отровне сендвиче“ итд. Потом су дошли транспаренти са сличним порукама, а на крају су остале само мотке и завађени југословенски народи. Човек се националистом не рађа, околности га таквим чине. Наша политика и политичари нимало нису невини у томе. Зар и Туђман није настао на таквим порукама и политици? Мостове међу људима и народима лако је порушити, тешко их је саградити. Зато је ваљда Иво Андрић и постао једини наш нобеловац, а он је на крају свих својих приповедака и романа градио мостове.
КЉАЈИЋ: И воље и амбиције и даље имам. Али, одлуком директора „Политике“ мени е забрањено да пишем у свим издањима моје новинске куће. Иако је Раднички савет упорно тражио да ми се дозволи право на рад, а такву одлуку је прошле године донео и Суд удруженог рада Србије – директор то није испоштовао. Никакве писане забране, иначе, нисам добио, а чак и када сам одлазио из ГК-а речено ми је да, упркос свему, не смеју бити доведени у питање моја егзистенција и мој статус. За „Недјељу“ сам се одлучио јер је то лист из републике којој највише одговара југословенска опција. Ипак су због тога опет почели да ми пришивају етикете плаћеника, издајника и сл. Занимљиво је да су се исти људи који ми данас оспоравају право на бављење професијом, 1985, написали праву оду о мом раду додељујући ми годишњу награду „Политике“. Живорад Миновић је био и тада, Радмило Кљајић је такође ту, а ко се променио нека читаоци просуде сами. Уосталом, уочи овог интервјуа добио сам решење од Миновића да се распоређујем на радно место за које је предвиђена средња стручна спрема. Сатисфакција ми је да се налазим на једном сјајном списку „неподобних“ новинара „Политике“, новинара који изједначавају једноумље и безумље, који одбијају да учествују у медијском рату на задате теме.
КЉАЈИЋ: То су људи на које директор више не рачуна (што је мени тим речима и саопштено). На списку, којим се, разврставањем у „платне разреде“, дисквалификују, између осталих, и: коментатори НИН-а Милан Милошевић, Света Спасојевић, Милош Васић, Стеван Никшић, Зоран Јеличић, Боро Кривокапић, Александар Тијанић; из „Политике“ Бисерка Матић, Бранка Каљевић, Властимир Стефановић, Верица Рупар, Владимир Стевановић итд. Црних листи нема, али изгледа постоје „црне овце“ које су неподобне и то међу људима који су се први залагали за демократију у Србији. Мирко Ђекић, бивши уредник НИН-а и саветник директора, иако сам није био непосредно угрожен, дао је отказ у знак солидарности са овим новинарима. То што се сада догађа у „Политици“ атак је на професију, али и демократију која пролази кроз порођајне муке у Србији, па и на руководство Србије које стално тврди нико у Србији није угрожен због деликта мишљења или зато што је припадник друге нације. Али, шта се онда догађа са нама који смо такође Срби, али од оне врсте која на раменима носи своју главу и у њој своје мишљење?
КЉАЈИЋ: Први пут јавно говорим после две и по године. У Србији се данас отворено може говорити, свако и о свему, нападати Тита и сл. Међутим, за партијске „дисиденте“ изгледа да то правило не важи. Ја сам лично сведен на грађанина другог реда, иако никада нисам прихватао те категорије о „пораженим“ и „победничким“ снагама са Осме седнице. И зашто бих?Нисам се борио за власт, ни у чему се темељно нисам разликовао (уставна решења, питање Косова) од наводних „победника“. Разлика је била једино у методама како стићи до тог циља. Сматрао сам да циљ има сврхе само ако се до њега долази са што више пријатеља, а што мање непријатеља.
КЉАЈИЋ: Другог јула 1987. објавио сам коментар у „Борби“ под насловом „Кад памет касни“ и тај је коментар негативни предзнак добио тек у октобру. У тексту сам бранио право новинара да сами суде о својој професији, истичући да форуми нису посисали сву памет овог света. Осећајући да ми се „стеже омча око врата“, послужио сам се лукавством и цео коментар „посудио“ из партијских докумената, Програма СКЈ и конгресних резолуција. Он је ипак проглашен антипартијским, што је врхунац ироније. Зато је и „Борби“ залепљена етикета. Након тога, тајну оптужницу против мене (у септембру) писало је неколико радних група. Прву су чинили Радмила Анђелковић, Драгољуб Пајић, Света Стојаков и Добрица Цветковић. Тајна оптужница, никад обелодањена, тужи ме да сам био моћни човек који је дириговао о“Борбом“, „Политиком“, Телевизијом. После тога, главну оптужницу саставила је радна група у саставу Зоран Тодоровић, Слободан Јовановић, Зоран Јовичић, инжењер из „Минела“ и неки неуропсихијатар Букелић. Замерено ми је на четири крунске ствари: изјави поводом „случаја Студент“, коментару у „Борби“, збивању око хумореске и говора на ГК-у који је потом забрањен за јавност. Уз све то, легла је, наравно, и позната комунистичка оцена – да сам несамокритичан. Десиле су се још две занимљиве ствари око тог говора на ГК-у: генерал Светозар Оро који ми је честитао на говору, био је издиференциран из ГК-а.
КЉАЈИЋ: Нисам веровао Добрици Ћосићу који је писао о унутарпартијским обрачунима све док то нисам осетио на својој кожи. Из трећег телевизијског „Дневника“ сазнао сам да сам искључен из СК и то после дводневне затворене седнице Председништва ЦК СК Србије. Све остало била је формалност и људско понижење. Јавно сам нападан, а могућност јавне одбране била ми је ускраћена. Једину људску и моралну сатисфакцију доживео сам на партијском састанку у „Политици“ када су сви говорници, осим двојице, одбили да учествују у кампањи против мене...
КЉАЈИЋ: Сви осим Петра Јанковића и Владе Мандића. Јанковић је умешан у објављивање хумореске, али је после тога, такође, потписао петицију за утврђивање Миновићеве одговорности. Међутим, након промене мишљења, постао је и Миновићев помоћник, сад је и партијски секретар и председник Радничког савета, иако је некад изјављивао да је „поносан што је служио под Вукојем Булатовићем“. Влада Мандић је сматрао да треба прихватити ставове ГК-а, а после утврдити моју одговорност. Иначе, тај затворени састанак познат је и по изјавии Зорана Тодоровића да Кљајић није саслушаван пред радног групом, нити му је телефон прислушкиван, док је Јовановић саопштио да материјал за Кљајића износи 1700 страна. Мој одговор је био: Ако је то тачно, колико ће тек страна, једног дана, имати материјал о људима који су мени судили на такав начин, мада им то никада не бих пожелео.
КЉАЈИЋ: Многи усправни Срби данас страдају од тих „новокомпонованих“ Срба, камелеона који су успешно „флертовали“ са сваком политиком. Пре три године ти су људи изненада „открили“ своје српство. Подсетићу само да је Миновић окренуо леђа и Никезићу и Перовићки и Дражи Марковићу, после Осме седнице, и Стамболићу...
СТУДЕНТ: Шта је за Вас Осма седница – преломна или историјска, како је то забележила српска, или злогласна, стаљинистичка чистка и повратак у 19. век, како је писала словеначка штампа, или, ипак, нешто треће?
КЉАЈИЋ: Кад данас читам закључке 8. седнице, видим да је у њима нагласак на економском и политичком развоју модерне демократске Србије. Међутим, то није ни први ни последњи пут да је папир једно, а живот друго. Нити сам учествовао у њеном раду нити се о њој изјашњавао, а ипак сам сврстан у њене противнике. Ви сте ме први питали за мишљење о Осмој седници! После 8. седнице стављен сам у политичку и радну изолацију, али ипак ту седницу не сврставам ни у једну крајност јер иза крајности обично стоје страсти, а не аргументи. Да ли је нешто историјско, то не процењују учесници тога догађаја. Што се тиче 8. седнице у контексту покретања питања Косова „са мртве тачке“, подсетићу да је ту активност управо ГК започео, а ЦК СКС само преузео наше закључке. Око тога и није било спора.
КЉАЈИЋ: Задржавам право на критичку дистанцу, вреднујући њега према делима, а не речима. Начин одабира сарадника убрајам му у минусе. Многи од тих људи не би имали шансу на демократским изборима. Милошевић је имао шансу да око себе окупи способне људе, али то, не знам из којих разлога, није учинио. Ти сеизи око њега стварају вештачки култ од кога нико нема користи, па ни он. То више говори о провинцијализму људи око њега него о самом Милошевићу. Сваки човек има врлине и мане, па и о њему треба разговарати у тим категоријама, без глорификација, јер је демократија за Србију једина шанса.
КЉАЈИЋ: Не видим странку која нуди озбиљну југословенску опцију. Нема адекватних програма, поједини њихови лидери понашају се слично људима које критикују, с тим што се барем свађају јавно... Само позивање на демократску традицију у Србији, нема ефекта, тако да тек очекујем формирање неког „демократског форума“ чији би ослонац била средња генерација паметних људи каквих Србија има.
КЉАЈИЋ: Од комунизма – то да ова земља први пут у историји 45 година не ратује, а надам се да га комунисти неће ни изазвати, мада су подлегли националним утицајима. Од политичке каријере нисам, срећом, добио ништа јер би ми и то сад натоварили, али сам сигурно изгубио много зато што сам се сукобио са људима из врха комунистичких листа. Али, није ми жао... Мишљење може преко ноћи променити само онај ко га није ни имао и те људе који га мењају прихватићу само ако се одрекну и својих вила и аутомобила које су на комунизму зарадили.
Разговор водио: Цвијетин
Миливојевић
Нема коментара:
Постави коментар