Ćacistan – svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je slučajna

 

"A šta je u subotu, ima neka utakmica ili šta?", odgovorio je kontrapitanjem, otuda iz predalekog Uzbekistana, z.p. Taškent, poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice na upit jedne, Najužem Državnom Ulizištvu (NDU) bliske, novinarke „šta očekuje u subotu“.

Pa se odjednom prisetio o čemu je reč i, kao iz rukava, „istresao istinu“ svom, hiljadama kilometara udaljenom, srpskom plemenu: „Biće mnogo veći skup u Novom Sadu desetak dana kasnije, desetak, 12 dana kasnije, tako da ne znam ko baš čeka tako skupove i ne znam šta misli. Stvarno ne znam šta očekujete? Vi stvarno mislite da mogu da izazovu promenu vlasti, time što će da tuku nekoga na ulici, da razbijaju zgrade ili ne znam šta? Stvarno verujete u to? Nikada nije bilo realno, a sada ponajmanje. Pogledajte dobro brojeve, gledajte dobro šta ljudi u Srbiji misle, pa će vam biti jasno koliko to nije moguće... A, sa druge strane, imaće mnogo veliko razočaranje. Oni pričaju o 160.000, koliko sam video u izveštajima službi, ljudi. Pa jeste, kao što je bilo 500.000 ljudi na onom mitingu u Beogradu. To je kao s decom da pričate, kada mali Đokica umisli nešto i to je to“.

Poglavičina proročka vidovitost odnosila se na komemoraciju koju, povodom godišnjice smrti šesnaestoro ljudi ispod srušene nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i 12 meseci otkako Poglavarstvo na čelu s Njim sapliće, iz straha od obelodanjivanja Njegove uloge u svemu tome, antiustavno i protivzakonito sapliće, opstruiše i sve čini da spreči nezavisnu i sveobuhvatnu istragu slučaja „Nadstrešnica“.   

Čini to koncem listopada kada, obično, lišće pada, a ne Vlada, dok studenti pešače i prepešačuju Srbiju uzduž i popreko, od Petrovca (na Mlavi) do Petrovaradina, od Miloševe prestonice u srcu Šumadije do “srpske Atine”, od Novoga do Novoga (Sada i Pazara); u trenutku kada, prema “omnibus istaživanjima” koje je Poglavica lično realizovao i protumačio, studentska lista “strmoglavo pada” (zasad je na devet odsto sa tendencijom daljeg pada), dok On i Njegovi vrtoglavo rastu (već su prevalili 49 odsto, sa tendencijom ka 101 odsto podrške “pristojne Srbije”)! Radi to u trenutku kada mu njegovi zapadni mentori iz Evropske narodne partije, preko Evropskog parlamenta, izglasavaju najneprijatniju Rezoluciju o stanju u Srbiji u poslednjih 13 godina, a za koje, te iste evroposlanike, dojučerašnje “partnere i prijatelje”, On sada tvrdi da su “patološki lažovi”,, “lažovi sa dna kace” i da im je “srednje ime laž”... Čini to u momentu kad mu se banjalučki Mali Hijavata, izgleda nepovratno, odmetnuo i premetnuo Rusima i Amerikancima...

Kad smo već kod Amerikanaca - dok čekamo avaz iz “Bele kuće”, hoće li nam priznati formalno raskantavanje s Rusima u NIS-u i osloboditi nas, kao Malog Hijavatu, sankcija – nije nepoučno podsetiti se kako se ono, nakon višemesečnog poricanja svoje krivice za “aferu Votergejt”, verbalno samoišibao Ričard Nikson (u govoru od 30. aprila 1973), najavljujući ostavku na funkciju predsednika Sjedinjenih Država: “Sve do marta ove godine verovao sam da su poricanja istinita i da su optužbe za umešanost članova osoblja Bele kuće lažne. Izjave koje sam davao u to vreme i izjave mog sekretara za štampu date u moje ime zasnivale su se na informacijama kojima smo raspolagali u vreme davanja tih izjava. No, zatim su stigle nove informacije koje su me ubedile da postoji stvarna mogućnost da su neke od tih optužbi tačne i nagoveštavale su da je bilo pokušaja da se činjenice sakriju od javnosti, od vas, i od mene… U svakoj organizaciji čovek na vrhu mora da ponese odgovornost. Toj odgovornosti, prema tome, mesto je ovde, u ovom  kabinetu. Ja je prihvatam. Moramo očuvati integritet Bele kuće. I taj integritet mora biti stvaran, a ne  prividan. Ne sme biti izbeljivanja istine u Beloj kući.”

I, poenta, 9. avgusta 1974, kada je podneo ostavku zato što je okaljao sebe, ali i “uzvišeni položaj predsednika SAD”: “Ova administracija uradila je i ponešto pogrešno, a čovek na vrhu uvek snosi odgovornost i ja to nikad nisam izbegavao.”

Ono što je naš Poglavica, 6. marta ove godine, nazivao “spontanim okupljanjem studenata koji samo žele da uče”, pre neki dan, isti taj Poglavica definisao je kao “prijavljeni politički skup” koji jeste da traje blizu osam meseci, ali su ga, veli, uredno, sa rokom trajanja do ispunjenja njihovih (i Njegovih, koje je On postavio samome sebi) zahteva, prijavili glavni gosti sa nedavnog obeležavanja slave Svete Petke u centrali Es-en-esa, student Miloš Pavlović iz Doboja i svršeni, valjda, student Darko Glišić iz Uba.

Ovaj drugi to je krstio kao – “mala oaza slobode”, dok je Poglavica lično, za ovaj paramilitarni bivak u Dvorskom parku Obrenovića i Karađorđevića i onaj red vigvama ispred, pa red “bijelih čadora Age-Hasanage, što se bijele u gori zelenoj”, ima još senzitivnije epitete: “najslobodnije mesto u srcu Evrope”, “klica slobode”, “simbol otpora kao u onom stripu od Obeliksu i Asteriksu”... Dok je, suprotno tome, prema državnom Poglavici, “najveće zlo svinjac u rektoratu, svinjac na fakultetima”.

Jedan sudija Ustavnog suda Srbije svrhu opstojanja ovog “zabranjenog grada”, “za dok bude potrebno”, vidi, čak, u – “razlozima nacionalne bezbednosti”.

Pucnjavu u šatorskom rezervatu „Ćacistan“, kao i navodni fakat da „pojedini mediji to relativizuju“, Poglavica ceni kao dokaz da je „u toku ozbiljan hibridni rat protiv države", pa je, i bez istrage, presudio da je to, uprkos prvotnom stavu tužilaštva da je u pitanju „ubistvo u pokušaju i izazivanje opšte opasnosti“ – „teroristički čin“, kao i da je „terorista – blokader“!

Bahato je potvrdio da mu je do Ustava i zakona stalo kao do „lanjskog snega“, tako što je, i u ovom slučaju, kao i na primeru novosadske tragedije, u uniformi Vrhovnog Nenadležnika, preuzeo ulogu i policajca i tužioca i sudije, pravdavajući tako fakat da je on lično prikazao snimak hapšenja i iskaz osumnjičenog, oborenog na zemlju i vezanog lisicama, navodno zato da „mediji ne bi izvestili da je u pitanju međusobni sukob ljudi koji su boravili u šatorima“.

Ministar zdravlja (onaj što ga Poglavica “nije dao”, nakon pogibije sedmoro ljudi u udesu helikoptera 2015. godine) je, od prve tvrdnje da je ranjeni u izuzetno teškom stanju, posle samo neki sat, već, iz prve ruke, sipao “eksklluzivu” da mu je ranjenik rekao da “da poruči svim građanima Srbije da je on mirno sedeo u šatoru, da je izražavao svoju volju na prijavljenom mestu i da se borio protiv blokada, da ne bude blokada, da radi Srbija, da nema nasilja, svega onoga što je bilo”.

Nije, naravno, izostalo ni Poglavičino slikanje sa ranjenim čovekom u šok-sobi, kao sa onim nesrećnim žandarmom što ga je kolega udario pendrekom u oko, a on nakon Poglavičine vizite u bolnici, morao da menja prvobitni iskaz i, unatoč desetinama video snimaka, tvrdio da ga je napao – neki student?!

A samo veče pre toga, Poglavici se, kao starozavetnom proroku Jeremiji pad Jerusalima i i propast Judejskog carstva, na rođendanskoj žurci Es-en-esa u Zrenjaninu, javio ili privideo nekakav takav “teroristički čin”: "Ne smeta im desetine i stotine fakulteta i škola koje neko blokira. Ne smeta im što deca ne idu u školu, baš kao u Gazi što ne idu u školu ili što nisu išli u školu. Smeta im jedan mali park. Samo im to smeta. Smeta im jer taj park je bio klica otpora, taj park je bio malo mesto u srcu Srbije odakle je otpor krenuo, otpor okupaciji, otpor rušenju Srbije. I taj simbol otpora i danas postoji, taj simbol snage Srbije koju ne mogu da sruše. A sve su hteli da sruše, ama baš sve. I danas hoće, pošto, ljudi, ja to odlično razumem".

Poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice, po Ustavu i predsednik svih građana Srbije, naročito je, i u slučaju „Ćacistana“, kao i inače tokom svog trodecenijskog političkog bitisanja, osetljiv na „laži i teorije zavere“, pa ga je iznervirala i insinuacija da bi možda i neko oko Njega mogao da stoji iza paljevine vigvama Ćacistana: „Da bih stekao političku korist, ja sam želeo da ranim nekoga od naših ljudi? Jeste li vi oboleli svi? Koja je to teška bolest koja je ophrvala blokaderski pokret i njihove predstavnike. Nit znam ko je ovaj čovek i nisam ja slikao dva minuta ranije. Ja sam naknadno saznao jer sam davao intervju za jedne nemačke novine. Poslednji sam u zemlji saznao, a da li sam predviđao sve ovo? Da, jesam. Nadam se da je ovo kraj, da neće nekog da ubiju. I nikad oni nisu bili napadnuti, uvek su oni napadali, jer im je neko rekao da napadaju i da je to poželjno“.

U to ime, Poglavica se požalio kako „ne može da obuzda bes onih koji su protiv blokada“ (iako fizičkih blokada na fakultetima više skoro da i nema, prim.C. M):

„Ja sam sada osetio, osvetnički duh je zavladao kod ljudi koji drugačije misle od blokadera. To je takav bes kakav u poslednja dva sata nisam osetio ne pamtim od kad. Molim te ljude da to sebi izbrišu iz glave i upozoravam sve ljude da osveta u Srbiji neće biti dozvoljena nikome. A za te koji su usred glasanja slučajno naišli i pre nego što se bilo šta desilo baš to slikaju, kao da je to najlepši impresionistički pejzaž Monea. Ili su neki možda to znali, ja nažalost nisam jer bih to sprečio. Ili su se nadali da će samo neko da zapali šator, pa se iznenadili da je neko izvadio pištolj i pucao u čoveka. Sve će istraga da pokaže. Ko će sad da objasni maloj Andrei da joj je otac upucan samo zato što je želeo da ona završi studije i da će ona sad morati da radi sa srednjom stručnom spremom, a ostalo joj je četiri ili pet ispita do kraja, a baš taj fakultet je bio izrazito blokaderski“.

Radi predupređenja svih mogućih insinuacija, hajde da se podsetimo „Paljenja Rajhstaga“ (der Reichstagsbrand), odnosno podmetanja požara u zgradu nemačkog državnog parlamenta u Berlinu, 27. februara 1933, odnosno nedelju dana pre parlamentarnih izbora koji su održani 5. marta. Uhapšen je i optužen izvesni komunista Marijus van der Lube, ali taj zločin nikada nije dokazan.

Nacisti su tvrdili da je „paljenje Rajhstaga“ bio pokušaj „obojene revolucije“, „komunističke zavere“, tj. komunističkog ustanka, pa su taj povod iskoristili da uhapse četiri hiljade ljudi, najviše članova komunističke partije i zabrane njihovu štampu.

Dan nakon požara, kancelar Hitler je od predsednika Hindenburga iznudio Dekret o požaru u Rajhstagu, tj. Odredbu o zaštiti naroda i države kojom su suspendovama osnovna građanska prava i slobode.

Nacionalsocijalisti su osvojili relativnu većinu, a Zakon o posebnim ovlašćenjima koji je Hitleru omogućio da vlada preko dekreta usvojen je bez problema 23. marta 1933, čime je kancelar efektivno, sve po zakonu, postao diktator!? U sledeća tri meseca zabranjene su sve političke partije, otpočeo je progon Hitlerovih političkih protivnika i slobodnomislećih ljudi, pa su Nemačku pored ostalih, napustili Ajnštajn, Breht, porodice Tomasa i Hajnriha Mana, Erih Marija Remark...

Sve ovo, naravno, samo je opomena, šta nikako ne bi smelo nigde, pa ni kod nas, da se ponovi. Neka istoriografima ostane zadatak da istražuju ko je zapalio Rajhstag, ko je (i po čijem nalogu) palio Narodnu skupštinu 5. oktobra 2000. i ko je (ako je) stajao iza individualnog čina u Ćacistanu, takoreći na stepenicama zdanja parlamenta Srbije.

Za sada imamo jednu nepoznanicu manje: „Student nije zapalio žito“! Ali, istovremeno, već dva i po meseca čekamo na odgovor: Ko je iz vrha vlasti smislio i s kojim ciljem plasirao brutalnu optužbu da je jedan student (ime i prezime poznati javnosti) pokušao da „spali žive ljude“ u prostorijama novosadskog odbora Es-ne-esa?

I još jedna bitna stvar. Umesto da ubeđuju navodne „hibridne ratnike“ kako Poglavici i Njegovima podmeću nekakav „nacizam“, „fašizam“ i slično, neka se NDU upita ko je to, ako ne Poglavica lično, mladost i budućnost ove zemlje, dakle, studente, svih ovih 12 meseci, nazivao „ustašama“, „fašistima“, „nacistima“, „teroristima“, „zlikovcima“ i tome slično.

A kad je o sličnosti naprednjačke i one (od pre Drugog svetskog rata) nacističke propagande reč, neka se NDU zapita kako im se to dogodilo da im, čak i jevrejski (da Bog sačuva) savetnici permanentno, evo više od pola decenije, „podmeću“ propagandne kampanje poput „original falsifikata“ nemačkih nacista od između 1920. i 1939. godine.     

Pošto su im već, u međuvremenu, zaokružili pun krug: od kampanje “Unseren Kindern – die Zukunft durch A.H”, preko “pelcera” faznog uzgajanja “lojalista” i parapolicije unutar stranačke strukture, poput SA i SS, koje su uzrastale od nekolicine “zaštitara”, telohranitelja, “lojalista”, preko Schutz- i Sturmabteilung (SA) do Schutzstaffel (SS) - do, evo, kič kopije Führerbunker, u vidu Ćacistana… Onaj tamo, u Berlinu, bio je je, za zlu ne trebalo, smišljen za sudnji, kreiran kao Firerova poslednja linija odbrane. Nalazio se tik do Hitlerove kancelarije (Reichskanzlei), uz ulicu Voßstraße, odmah do ukrštanja sa Wilhelmstraße, ulicom u kojoj je bio smešten veliki deo nemačkih vladinih zgrada. U Wilhelmstraße je bilo ministarstvo propagande (Goebbels) i ministarstvo avijacije (Göring), a ceo taj kvart nazivao se Regierungsvirtel (vladina četvrt).

Previše, vrlo svesno preuzetih, a napadnih sličnosti i asocijacija. A da se sve te potencijalne sumnje i insinuacije na onu poruku sa filmske špice (“svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je slučajna”) odagnaju, dovoljan je samo jedan Poglavičin, makar kao Niksonov u iznudici, govor.

... Pisao sam ovo nekoliko dana pošto se, u našem nekadašnjem najbližem okruženju, danas Deželi, dogodio sasvim drugačiji primer shvatanja lične, političke i moralne odgovornosti. Naime, ministarka pravde i ministar unutrašnjih poslova Slovenije podneli su - uz obrazloženje da žele da „doprinesu smirivanju situacije i da svako mora da razmisli o svojoj odgovornosti“ - ostavke, nakon smrti 48-godišnjeg muškarca, kojeg je ispred lokala u Novom Mestu pretukao pripadnik romske manjine.

Ah, da, da ne zaboravim: Američki “Votergejt” je, u odnosu na Poglavičinu osmogodišnju 24/7/365, protivustavnu okupaciju sve tri grane vlasti i svih bitnih institucija u njima, bio dečja igra, benigna šala mala. Nikson je, naime, ostao bez predsedničke funkcije samo (?) zato što je on ili neko iz njegove republikanske administracije naredio, pa potom prikrivao upad u sedište Nacionalnog odbora Demokratske sranke u vašingtonskom poslovno-stambenom kompleksu “Votergejt”, tokom predsedničke kampanje 1972. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 31.10.2025)

Cvijetin Milivojević i Branimir Nešić: nove pojedinosti o padu nastrešnice u Novom Sadu

Promocija knjige „DESTRUKCIJA REKONSTRUKCIJE – Poglavica koji je porazio sopstveni narod 2023 – 2025, Beogradski sajam, Međunarodni sajam knjiga, sala „Petar Kočić“, 28.10.2025.

(Srbin info – kanal Centar, www.srbin.info, Dejan Petar Zlatanović, 29.10.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=0r9RnFeP7Ok

„ŠUMOVI“ između Beograda i Banjaluke: Da li je Dodik OKRENUO LEĐA Vučiću

Vidim da sam i u Banjaluci postao kriv, ne znam baš zbog čega, ali valjda je to tako potrebno. Meni Banjaluka nikada i nizašta neće da bude kriva. I u tome je razlika.

Ovo je na nedavnoj konferenciji za medije izjavio predsjednik Srbije, Aleksandar Vučić, čime je na posredan način potvrdio da je u posljednje vrijeme došlo do ozbiljnih „šumova“ na relaciji Beograd-Banjaluka.

Inače, prve spekulacije da u odnosima između predsjednika Srbije i Milorada Dodika ne „cvjetaju ruže“ otkako je vječiti lider SNSD „okrenuo ploču“, poništio sve „sporne“ zakone u Narodnoj skupštini Republike Srpske, odustao od referenduma i počeo da odaje hvalospjeve Amerikancima, pojavile su se u izjavama bivšeg ministra u Vladi Srbije i senatora Republike Srpske, Aleksandra Vulina, kao i još nekih sadašnjih i bivših visokih funkcionera vlasti u Srbiji.

Tako je, na primjer, na Vulinovo nedavno poređenje politike vlasti u Srpskoj sa „debelim crijevom“ juče oštro reagovao visoki funkcioner SNSD, Miroslav Milovanović, koji je na društvenim mrežama aktuelnog senatora Srpske nazvao “pi..om”.

Da li je i koliko drastična promjena političkog kursa Milorada Dodika narušila njegove odnose s Beogradom, pitali smo za mišljenje dobre poznavaoce političkih prilika s obje strane Drine.

Stručnjak za međunarodne odnose iz Beograda, Srećko Đukić, za Srpskainfo kaže da će, prema njegovom mišljenju, „šumovi“ na relaciji Milorad Dodik-Aleksandar Vučić još više da se pojačaju u budućnosti.

– Očigledno je da su odnosi Beograda i Banjaluke ušli u slijepu ulicu i tek predstoji razjašnjenje i objašnjenje zašto je do toga došlo, odnosno, kako je u cijeloj toj situaciji Beograd, odnosno Vučić, ostao izigran. Tu tek predstoji obračun između Vučića i Dodika – predviđa Đukić.

Konačni obračun se, prema njegovim riječima, može očekivati zbog toga što Milorad Dodik, kako navodi, nastavlja sve svoje aktivnosti, ali se pritom uopšte ne obazire na Srbiju i Vučića.

– On (Dodik) ih prosto ignoriše, a znamo koliko su Vučić i Srbija donedavno bili u centru Dodikove pažnje. To će još neko vrijeme potrajati, ali bićemo svjedoci na javnoj sceni šta će jedan i drugi reći i zašto je do toga došlo – kaže Đukić za naš portal.

Ako neko, dodaje on, nije zaslužio da se prema njemu Dodik tako odnosi, onda je to sigurno aktuelni predsjednik Srbije.

– Vučić je dotirao Republiku Srpsku i svaku opštinu je pomagao. To je Srbiju godišnje koštalo oko 50 miliona evra. Ovaj aktuelni sukob je posljedica jedne neprincipijelne politike koja se vodila u Banjaluci – kako prema Sarajevu, tako i prema Beogradu i međunarodnoj zajednici. Kada je nosilac te neprincipijelne politike došao u poziciju da ga takva politika lično pogodi, onda je on spreman da proda i rođenog brata – ističe Đukić.

Politički analitičar i direktor PR agencije „Pragma“ iz Beograda, Cvijetin Milivojević, s druge strane, ne smatra da su aktuelni „šumovi“ između Beograda i Banjaluke „pravi“ sukobi jer, kako navodi, tu se ne bi radilo o sukobu ravnopravnih takmaca.

– Vučić je izdvajao neka sredstva za ekonomsku pomoć Republici Srpskoj, ali je on to stalno potencirao. Postojali su neki premijeri i predsjednici Srbije i prije Vučića, a njihova obaveza prema Ustavu Srbije jeste da pomažu Srbima u regionu. Podsjećam da je Vojislav Koštunica, u vrijeme kad je bio premijer, kupio Telekom Srpske za 100 odsto veću cijenu od one koju je ponudio Dojče Telekom. To je bio pokušaj da se pomogne budžet Republike Srpske – ističe Milivojević.

On tvrdi da je želja aktuelnog predsjednika Srbije da uzurpira skoro svaku inicijativu rukovodstva Republike Srpske, da je on tumači i njome trguje s predstavnicima najmoćnijih zapadnih zemalja.

– Posljednji primjer dogodio se u ljeto 2024, kada je je Ana Brnabić, po Vučićevom nalogu, doletjela u Banjaluku i saopštila da nema ništa od platforme o razdruživanju Republike Srpske od BiH. To je, po mom mišljenju, otjeralo Dodika u zagrljaj Kremlju. Ne zato što je Dodik nekakav rusofil. Kao što znate, on je bio više anglofil, ali njega je iznudica natjerala na drugu stranu – smatra Milivojević.

S druge strane, tvrdi on, Dodikova „nestrateška diplomatija“ otvorila je lideru SNSD neka vrata u SAD i on je, navodi Milivojević, počeo da izlazi u susret američkim željama u BiH.

– Za to je dobio neku vrstu kontrausluge i pretpostavljam da je to ono što je pogodilo Vučića. Takođe, ne smijemo zaboraviti ni pretjerano poltronisanje Dodika prema Vučiću i njegovoj stranci, čime je on u posljednjih nekoliko godina doveo u pitanje odnos Srba iz Srbije prema Srbima u Republici Srpskoj – zaključuje Milivojević. (srpskainfo.com, EuroBlic, Banja Luka, Boris Knežević, 30.10.2025)

Сајамски попусти на књиге Цвијетина Миливојевића

 

поводом изласка нове књиге Цвијетина Миливојевића - „ДЕСТРУКЦИЈА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ – Поглавица који је поразио сопствени народ“ (Catena mundi, Београд, октобар 2025) -

одобравамо велики попуст на књиге овог аутора:

На једном месту, 35 година политичког плурализма у Србији - у шестокњижју (шест књига) Цвијетина Миливојевића:

1. "НА ПРВУ ЛОПТУ - политичко комуницирање у Србији 1990-2007" (цена: 499 дин)

2. "МОСТОВИ И ИЗБОРИ - политичко колумницирање у Србији 2008 - 2018" (499 дин)

3. "ДУХОВНА КОЛАБОРАЦИЈА" (399 дин)

4. „НУЛТА 2020 ТАЧКА - тридесета зима вишестраначја“  (399 дин)

5. “ВУЧЈЕ ВРЕМЕ – 2021 - 2022: од обожавања до обожења, од подрепљења до преумљења“ (599 дин)

и 6. – најновија: „ДЕСТРУКЦИЈА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ – Поглавица који је поразио сопствени народ“ (сајамска цена: 900 дин).

 

Додатни попусти за још неке књиге (буквари, азбучници, приручници из области: новинарства, односа с јавношћу, политичке комуникације, пропаганде, политике):

1. Књига "ГЛОБАЛНО ПОТЕМКИНОВО СЕЛО - медијски рат од 1990 - 1995" (издање 1996; аутор Цвијетин Миливојевић / цена 399 дин)

2. Књига "НОВИНАР - ВАШ ПРИЈАТЕЉ; приручник за успешне односе с медијима" (издање 2003; аутор Цвијетин Миливојевић / цена 699 дин)

 

Књиге се могу наручити поузећем или набавити лично у Агенцији „Прагма", office@pragma.rs, тел. +381 11 3234 439, Теразије 3А, Београд.

"Zašto postoji kamp ispred Skupštine?!" - Cvijetin i Petrov u žestokoj raspravi pred kamerama!

Kandidati za Savet REM-a: Proces u kome učestvujemo odstupa od zakonskog okvira; Četiri ključna faktora mogu da odluče "najvažnije izbore u istoriji Srbije"; Starović: Priznanje Kosova nije uslov za članstvo u EU.

🌅 Emisija: JUTRO NA BLIC

🕖 Emituje se: Radnim danima u 07:00

🎙️ Voditelji: Maja Nikolić i Danilo Mašojević

🗣️ Tema: Analiza jutra

🎓 Gosti: Vladan Petrov, redovni profesor na Pravnom fakultetu i Cvijetin Milivojević, politikolog. (Blic TV, blic.rs, 28.10.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=_vj523HnWmw

Цвијетин Миливојевић, Деструкција реконструкције, Код Бране #160

У новој, 160. епизоди подкаста Код Бране, гост је новинар и политиколог Цвијетин Миливојевић, а повод за разговор његова је нова књига „Деструкција реконструкције”, у издању Catena mundi.

Миливојевић, човек са више од три деценије искуства у праћењу политичке сцене, износи оштру дијагнозу друштва у коме – како каже – „системска деструкција носи име реконструкције”. Говори о Србији у којој је свака реформа постала привид, у којој се државне институције урушавају под теретом корупције и импровизације, а лаж и пропаганда постају обрасци власти.

Од трагедије настрадалих испод настрешнице у Новом Саду, која је, по његовим речима, постала симбол системске нестручности и безакоња, до примера „државе у држави” – Београда на води, Линглонга или „Ђациленда” – Миливојевић разобличава механизме једног режима који је власт претворио у самодовољни спектакл.

У разговору с Бранимиром Нешићем, аутор открива како је политичка пропаганда постала начин преживљавања власти, зашто је страх био темељ последњих тринаест година и зашто се тек после „новосадске трагедије” појавио први знак буђења грађана.

📖 Књига „Деструкција реконструкције” биће представљена на Београдском сајму књига у уторак, 28. октобра у 16 часова, у сали „Борислав Пекић”, а гледаоци подкаста имају прилику да је међу првима наруче – потписану. (catenamundi.rs, поткаст „Код Бране“, аутор Бранимир Нешић, 27.10.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=6KybTSJG3yg

Opozicija, studenti i “Proglas”: Da li će biti zajedničkog nastupa?

Veliki deo opozicije u početku je gotovo bezrezervno pratio poteze studenata, iako je studentski pokret od samog starta jasno poručio da je nestranački i da ne želi da bude deo političkih kalkulacija. Pozivi opozicionih lidera studentima da zajednički deluju protiv vlasti za sada nisu dali rezultate.

Predstavnici opozicije tvrde da rade na svim frontovima kako bi se njihov glas čuo, dok studenti insistiraju na nezavisnosti i konkretnim zahtevima — među kojima je i raspisivanje vanrednih izbora.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević smatra da opozicija propušta ključni trenutak da se poveže s građanima i podrži njihove zahteve. Umesto toga, deo opozicije, kaže on, ulazi u teorije zavere i optužuje studente da im oduzimaju politički prostor.

Pitanje odnosa opozicije i građanskih inicijativa dodatno se komplikuje pojavom pokreta Proglas, koji je imao važnu ulogu u mobilizaciji građana pred prethodne izbore. Jedan od njegovih inicijatora, profesor Miodrag Jovanović, navodi za Insajder da Proglas nikada nije imao političke ambicije, već isključivo društvenu misiju — da poveže različite slojeve društva u borbi protiv, kako kaže, „naopakog sistema“. (www.insajder.net, TV Insajder, Stefan Goranović, 23.10.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=qqvOzif873U

Kavčić i Milivojević: Gasna kriza, Vučić između Brisela, Trampa i ulice | U reketu sa Teškim centrom

U drugoj epizodi podkasta „U reketu sa Teškim centrom“, Nenad Zorić razgovara sa prof. dr Alekom Kavčićem i Cvijetinom Milivojevićem o energetici, gasu, međunarodnim pritiscima, praznoj opoziciji i rastu studentskog pokreta.

Ključne teme:

Gasni aranžmani Srbije i EU

„Energetska panika“ i reakcija vlasti

Tramp i Vučić – početak zahlađenja

Amerika se vraća, Evropa ćuti

Dejton, BiH i povratak američkog interesa

Korupcija i infrastrukturni skandali (“nastrešnica”)

Opozicija bez potpisa – kriza legitimiteta

Studentski pokret kao nova snaga

Doktor nauka bez plagijata – simbol nove liste

Tajm-kodovi i tematski vodič:

00:00 – Uvod i pregled tema episode; 02:30 – Gasni aranžmani Srbije i EU; 06:50 – „Energetska panika“ i reakcija vlasti; 12:10 – Tramp i Vučić: početak zahlađenja; 17:40 – Američka politika i povratak na Balkan; 22:00 – Dejtonski sporazum i američki model stabilnosti; 28:45 – Evropska unija: rezolucije bez efekta; 34:30 – Litijum, korupcija i politička ekonomija Srbije; 40:10 – Opozicija bez potpisa i kriza parlamenta; 46:00 – Studentski pokret i 1. Novembar; 52:15 – Doktor nauka bez plagijata – simbol nove liste; 56:30 – Obrazovanje, Fondacija “Prosvetitelj” i kraj episode (produkcija Albatros News, “U reketu sa Teškim centrom”, podcast, 24.10.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=vcCnMStfKjU&pp=ygUNYWxiYXRyb3MgbmV3cw%3D%3D

OTVARANJE BRZE PRUGE BEOGRAD – SUBOTICA: „Simbolički prikaz sloma aktuelnog režima“

3. oktobra 2025. godine otvorena je brza pruga Beograd–Subotica. Svečano ju je otvorio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, zajedno sa domaćim i stranim zvaničnicima. Samo dva dana ranije, srpski studenti obeležili su 11 meseci od pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, događaja koji je potresao društvo i pokrenuo talas promena.

Iako za ovu tragediju i dalje nemamo odgovorne, vlast se trudi da „idemo dalje“, otvaranjem infrastrukturnih projekata koji su, kako struka navodi, nedovršeni.

Zato se postavlja pitanje, da li je otvaranje ove pruge infrastrukturni događaj ili politički performans i da li je to pokušaj relativizacije i zaborava tragedije u Novom Sadu?

Prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, „ovo je još jedan u nizu neverovatno naprednih infrastrukturnih projekata koji su neophodni kako bi Srbija išla napred“. U govoru je nabrajao sve važne infrastrukturne projekte, pozdravio mađarski narod, a pre samog početka govora pozvao je „jedanaest blokadera“ da prekinu sa zviždanjem i da, kako je naveo, „čuju nešto pametno“.

Pruga je otvorena, ali građani Srbije i dalje nisu dobili odgovore na brojna pitanja koja postavljaju od trenutka kada je pala nadstrešnica u Novom Sadu – samo jedanaest meseci pre ove svečane ceremonije.

Cvijetin Milivojević kaže za ZOOMER da je neobično što se ova pruga otvara ovako brzo, podsećajući na brojne probleme sa samom prugom, kao i sa usputnim stanicama.

Neobično je da se to tako hitno i sa takvom žurbom radi, samo da bi se uradilo pre godišnjice od tragedije koja se desila na železničkoj stanici u Novom Sadu. Ono što je takođe važno je da je to urađeno bez upotrebnih dozvola. Nadzor je konstatovao da najmanje pet usputnih stanica nije bezbedno, upozoravao je na odrone nasipa koji nose prugu.

Podsetio je i da se ovakva situacija već desila, te da je na deonici puta od Pakovraća do Požege postojao problem sa dva tunela, gde se struka ignorisala, a pitao se samo jedan čovek.

„Prosto je neverovatno da mi imamo reprizu onoga što smo gledali kada su se otvarali tuneli na deonici puta od Pakovraća do Požege. Umesto nadzora i tehničkog prijema, glavna institucija je rekla ‘Može to, to je bezbedno, izgleda lepo’, a ta glavna institucija je zapravo predsednik republike uz večitog v. d. direktora Puteva Srbije gospodina Drobnjaka. Moram vas podsetiti na tu neverovatnu rečenicu ‘Pa šta ako se pomera 0,01 mm dnevno’, koju je rekao gospodin Drobnjak. Ako mi to izračunamo, to su centimetri na godišnjem nivou.“ – objašnjava Milivojević.

Dodao je i da su svi ovi projekti samo način da se ljudima zatvore usta. „Potreba je da se faktički zatvore usta onima koji protestvuju već 11 i po meseci, tražeći odgovornost za tragediju koja se desila u Novom Sadu. Prosto je to kao da neko tim ljudima stavlja prst u oko i kao da poručuje: ‘Šta nas briga što vi protestvujete, mi nastavljamo po starom’, a posledica te politike je upravo tragedija koja se desila u Novom Sadu.“ – dodaje Milivojević.

Branka Dragović Savić, glavna i odgovorna urednica portala Autonomija, ističe za ZOOMER da je ovaj događaj još jedan u nizu koji jasno pokazuje slom vlasti.

„Otvaranje pruge Beograd–Subotica, bez obzira na pompeznost tabloidne propagande, zapravo je simbolički prikaz sloma aktuelnog režima koji traje od urušavanja nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici. Nikakva propaganda ne može prikriti nepoverenje građana i strah državnih zvaničnika od gubitka vlasti.“, navodi Dragović Savić.

Podseća da je završetak ovog projekta bio planiran za prošlu godinu, ali da je to bilo onemogućeno zbog dešavanja u državi.

Ta pruga je trebalo da bude otvorena još u novembru prošle godine, ali je studentska pobuna to onemogućila. Njeno puštanje u saobraćaj gotovo godinu dana kasnije samo potvrđuje da je ta pobuna bila neophodna.

Dodaje da ovakvi događaji više ne funkcionišu kao pre. „Takvi skupovi su do sada prolazili jer su bili podmazani besplatnim ulaznicama, sitnim dnevnicama i sendvičima za statiste, kao i različitim sinekurama i poslovima. Ali, režim više niko u zemlji ne doživljava kao stvarnu vlast od početka studentske pobune. To će potvrditi prvi izbori.“

Na pitanje da li je otvaranje pruge još jedan spektakl za javnost, ona odgovara da jeste, ali da je sad već postao parodija. „Pre je to pokušaj spektakla za javnost, koji je zapravo postao parodija parodije političkog marketinga vladajuće partije.“ – kaže Dragović Savić.

Iako su, prema mišljenju naših sagovornika, ovakvi događaji postali parodija i „prst u oko“ javnosti u Srbiji, bitno je naglasiti da je plan da ova pruga bude spojena sa Mađarskom i da ide do Budimpešte.

Na pitanje da li će Evropa dozvoliti da se naša i mađarska pruga spoje, uzimajući u obzir evropske standarde i upozorenja struke, Cvijetin Milivojević je odgovorio skeptično.

„Ne sumnjam da će sve biti u redu kada dođe do spajanja pruga, ali mene brine šta će biti do tada, s obzirom na probleme sa prugom, a ne vidim ni da su Mađari nešto posebno ažurni po pitanju izgradnje svog dela.“ – objašnjava Milivojević.

O tragediji u Novom Sadu gotovo i da se ne govori, iako se bliži godišnjica. I dalje nemamo odgovornih, televizije sa nacionalnom frekvencijom ne prenose komemorativne skupove, dok se otvaranje železnice koja, kako kaže struka, nije ispravna, prenosi u celosti. Na pitanje da li postoji uticaj toga što se o tragediji ne govori, urednica Autonomije rekla je za ZOOMER da nema uticaja.

„To što se ćuti o tragediji, neće poništiti ono što se desilo. U Trećem rajhu, na primer, tadašnji mediji uopšte nisu izveštavali o koncentracionim logorima, ali ih na kraju ipak nisu mogli sakriti.“ – poredi Dragović Savić.

Iako se, po Branki Dragović Savić, neće sakriti ono što se desilo, u poslednjoj poseti Ursule fon der Lajen nije bilo reči o padu nadstrešnice, kao ni o tome da i dalje, nakon skoro godinu dana, nemamo odgovornih.

Na pitanje da li Evropa svojim ćutanjem podržava predsednika u kreiranju „kvazi-normale“, Cvijetin Milivojević je rekao da to tako izgleda na prvi pogled, ali je podsetio da postoji deo priče koji smo mi skrajnuli.

„Projekat te pruge je trebalo da košta četristo miliona evra, dakle tri puta manje. Evropska unija je nudila kredit, čak i neka bespovratna sredstva, ali je neko doneo političku odluku da se ipak zadužimo kod Kine za 1,2 milijarde evra, jer da smo uzeli kredit od Evropske unije, ona bi mogla da radi unutrašnju kontrolu korupcije.“ – podseća on.

Evropska unija, kao i istok, podržavaju stabilokratiju u Srbiji, odnosno ‘ako ode ova vlast, odlazi i Srbija’, ali mi se ipak čini da deo sistema Evropske unije radi na ovom problemu korupcije u Srbiji, jer tu ipak ima traga evropskog novca.

Dodaje da je predsednica evropske komisije, Ursula fon der Lajen ipak zažmurila na problem sa železnicom u svojoj poslednjoj poseti, jer ova pruga još uvek nije deo njihovog sistema.

„Ja mislim da njih to ne zanima sve dok ta pruga ne postane deo njihovog sistema železnice Evropske unije, a biće od onog momenta kad Mađari odrade svoj deo posla. Tog momenta to postaje neka vrsta prioriteta i onda ovakva vrsta ‘papazjanije’, improvizacije i vrhovnog arhitekte, kakve sada prolaze u Srbiji, ne bi mogle da prolaze.“ – ističe Milivojević.

Dodaje da ipak misli da je Evropska unija shvatila poruku.

„Shvatila je onu glavnu poruku – protesti su počeli upravo zato što se nenadležna institucija bavi svim i svačim. Nenadležna institucija je slagala, lagala je stotine hiljada Novosađana, kao i goste tog grada, da je nadstrešnica rekonstruisana. Međutim, građani su, ustajući protiv toga, začeprkali nešto mnogo opasnije za ovaj režim, a to je vrh koruptivne piramide.“ – dodaje Milivojević.

Protesti i dalje traju, odgovornih idalje nema, a predsednik i dalje otvara infrastrukturne projekte. Iako je pruga Beograd-subotica puštena u promet, naši sagovornici smatraju da su ovakvi vidovi političkog marketinga ipak iza nas, ali da svakako postoje drugi problemi sa kojima je neophodno suočiti se.

(www.zoomer.rs, portal, Milica Dokmanović, 25.10.2025)

Cvijetin Milivojević za MH: Obesmišljavanje referenduma je opasno za Srpsku

Najveći ustupak Milorad Dodik je napravio povlačenjem sa mesta predsednika Republike Srpske. Drugi ustupak koji je napravio, pretpostavljam da bi udovoljio Amerikancima, jeste postavljanje Ane Trišić Babić za vršioca dužnosti predsednika Republike Srpske. Jasno je da je ona jedan od favorita SAD.

Ovo u razgovoru za MojuHercegovinu kaže srpski politikolog i novinar Cvijetin Milivojević i dodaje kako imenovanje Ane Trišić Babić može da se tumači i kao Dodikova pobjeda, jer nismo vidjeli da je zapravo data šansa nekom političaru iz Republike Srpske kojem je naklonjena Velika Britanija.

Kako komentarišete posljednje odluke Narodne skupštine Republike Srpske? Da li je to poraz ili nova pobjeda politike Milorada Dodika?

Na prvi pogled jasno je da je to jedna vrsta pokoravanja takozvanom visokom predstavniku koga sve ove godine vlast Republike Srpske ne priznaje. To jeste jedna vrsta pokoravanja i diktatu političkog dela Sarajeva. I to jeste jedna vrsta pokoravanja delu međunarodne zajednice.

A na drugi pogled?

Na drugoj strani, ovo je jedan diplomatski potez u iznudici. Dakle, tas na vagi je imao dve strane. Na jednoj su sankcije najbližim saradnicima i Dodiku lično i mogućnost delomičnog izopštavanja Republike Srpske, barem od strane zapadnog dela međunarodne zajednice. A na drugoj strani ste imali situaciju u kojoj morate, po Lenjinovom principu, da idete korak napred, a dva koraka nazad.

Šta to znači?

Vlast u Republici Srpskoj je morala da ustukne i da poništi zakone koje je Narodna skupština Republike Srpske suvereno donela. Za deo tih zakona glasala je ne samo vlast, nego i opozicija. To jeste diplomatski potez u iznudici. Meni se čini da većina građana Republike Srpske ne gleda sa simpatijama na takve poteze vlasti. Čak ni oni koji su birači SNSD-a i vladajuće koalicije. Smatram to jednom „malom kapitulacijom“. Ali opet treba videti šta je sada Republika Srpske na političkom okviru.

Šta je? Da li je ovim više dobila ili izgubila?

Nije sporno da Republika Srpske u ovom trenutku ima apsolutnu podršku Rusije i delomičnu podršku Kine koja je bitna zato što je to drugi glas sa pravom veta u Savetu bezbednosti. Što se tiče zemalja EU u ovom trenutku vidljiva je podrška samo Mađarske i, naravno, Izraela.

A kakav je sada odnos SAD prema Republici Srpskoj?

Namerno sam preskočio Sjedinjene Države. Vlast Republike Srpske se sve ovo vreme – i na prvim izborima na kojima je pobedio Tramp, potom na drugim na kojima je izgubio, pa ponovo na ovim na kojima je Tramp opet pobedio – ponašala kao navijač u unutrašnjopolitičkoj situaciji u Sjedinjenim Državama. I sada smatra da na neki način to treba kapitalizovati.

Da li je način za kapitalizaciju toga pravi?

Nisam baš siguran da jeste. Mislim da tu više ima rukopisa lobista koje je Republika Srpska angažovala u Sjedinjenim Državama. Oni su uradili nešto za pare koje su dobili. Da li je to maksimum koji su mogli izvući? Mislim da nije. Ali, Dodik se vratio u centar interesovanja SAD, a bio je potpuno izolovan i na njihovoj „crnoj listi“. Amerikanci se u prethodnom periodu nisu baš mnogo zanimali za Bosnu i Hercegovinu.

Još nisu imenovali ambasadore u Sarajevu i u Beogradu. Sve ove velike krize u svetu, od rata u Ukrajini do sukoba Izraela i Palestine, završiće na kraju ili uz prisustvo Sjedinjenih Država ili za stolom za kojim će sedeti s jedne strane Moskva, a sa druge strane Vašington. Evropske unije tu, čini mi se, neće biti.

Možda je ohrabrenje za Republiku Srpsku i to što će ponovim povratkom SAD na taj teren faktički manje biti prostora za mešetaranje nekih drugih manjih sila u svetu. Tu, pre svega, mislim na Veliku Britaniju koja je iskoristila odsustvo Amerikanca i pokušala da nameće neke standarde, ali i na Nemce koji traže svoju šansu u BiH preko svog bivšeg ministra poljoprivrede koji je danas visoki predstavnik.

Da li su imenovanje Ane Trišić Babić za v.d. predsjednika Republike Srpske i povlačenje cijelog seta zakona samo dio šireg paketa ustupaka koje Dodik mora da napravi?

Ako smem da napravim jednu vrstu paralele, rekao bih da me sve podseća na onaj skup na Jalti 1943. godine, bar kada je reč o Bosni i Hercegovini. Tada je upravo sredinom Bosne i Hercegovine išla jedna vrsta neformalne podele sfere uticaja između Sovjetskog saveza i Zapada. U tom smislu reči mene ovo što je sada na terenu podseća na to. Imamo zacementiranu jednu vrstu mentorstva Rusije nad Republikom Srpskom, nesporno mentorstvo Turske nad onim delom Federacije BiH gde Bošnjaci postavljaju većinu i prisutstvo Amerikanaca u kantonima sa hrvatskom većinom.

Koji su dalje ustupci koje Dodik mora da napravi? Ako ih, naravno, ima?

Ovo jesu dramatični ustupci, ali ako ti ustupci vode ka izvornom Dejtonskom mirovnom sporazumu, onda to nije strašno. Mi smo zaboravili da je Dejtonski mirovni sporazum čedo američke spoljne politike. Pokojni Ričard Holbruk i njegovi saradnici su autori tog sporazuma. Taj sporazum je zapravo rađen uz veliku prisustvo tadašnje Rusije. To, dakle, može da bude i dobra stvar. E sad – ko će tumačiti taj tekst Dejtona? To ostaje da se vidi. U svakom slučaju vidimo da to više neće tumačiti Šmit i britanski ambasador. Čini mi se da sve ide ka tome.

Kako će Amerikanci tumačiti Dejton? Na pogodniji ili manje pogodan način za Federaciju BiH ili za Republiku Srpsku? To je već drugo pitanje. Mislim da Dodik smatra da je on veći prijatelj Trampu od lidera FBiH i on igra na tu kartu. Nisam potpuno siguran da je to tačno, ali vidimo da on insistira na tome. Te vrste ustupaka, dakle, imaju smisla. One izgledaju bolno i izgledaju ponižavajuće za institucije Republike Srpske. Tu se otvara taj treći i po meni najozbiljniji problem za Republiku Srpsku.

Na šta mislite?

Dodikova stranka je donela zakone koje je potom poništila. Progutali su i tu žabu. I to je jedan u nizu primera degradacije institucija Republike Srpske. Dodikova stranka sada učestvuje na izborima, a tvrdili su da to nikada neće uraditi. Čak su doneli i zakon da će biti neprijatelj svako ko izađe na izbore. Sve to je derogiranje institucija Republike Srpske. Ali moram da postavim jedno veoma, veoma važno pitanje: šta će biti sa referendumom? Dodik je već dva puta, koliko sam razumeo, pomerao termin referenduma: prvi put sa 25. oktobra na 23. novembar kada se održavaju i prevremeni izbori za predsednika Srpske, a potom sa 23. novembra na 9. januar.

Sad već nagađamo da li je odustajanje od referenduma u paketu ustupaka koje Dodik mora da napravi. To bi bila još jedna opasna stvar, jer je institut referenduma ustavno pravo Republike Srpske. Ukoliko i taj institut bude obesmišljen, onda to ne bi bilo dobro za budućnost Republike Srpske i njen pregovarački kapacitet kada ponovo na stolu bude „čitanje“ onoga šta zapravo piše u Dejtonskom sporazumu.

Kako komentarišete riječi Aleksandra Vulina nakon posebne sjednice parlamenta Srpske? On je ovo ponašanje Dodikove vlasti nazvao velikim srpskim porazom. Da li je to poruka zvaničnog Beograda?

Više bi sreće za Republiku Srpsku bilo da je Dodik malo manje slušao Aleksandra Vučića, a zatim i tog senatora Republike Srpske Vulina koji je Vučićeva desna ruka i to kao specijalac za odnose sa Rusijom. Prošlog ili pretprošlog leta na dnevni red Narodne skupštine Republike Srpske uvršćena je platforma ili deklaracija o razdruživanju za koju je Dodik rekao da je rađena na principu onoga što su radili Slovenci 1990. godine. Bio je to predlog za razgovor o tome šta je čija nadležnost.

A onda je usred tog dana u Banju Luku sletila Ana Brnabić. Ne znam da li je već bila predsednica Skupštine Srbije ili ne, ali je mrtva ladna saopštila Dodiku odluku Aleksandra Vučića da se to makne sa dnevnog reda. Dodik je tom odlukom unizio Republiku Srpsku. A unizio je i Narodnu skupštinu Republike Srpske.

Dodik je često prihvatao da zbog Vučića i njegovih političkih poena na Zapadu pravi ustupke. Tamo gde je Republika Srpska zaista imala neko pravo koje joj pripada, Vučić ga je pritiskao da odustane od toga zapravo da bi on pokupio poneki poen kod dela tadašnjih zapadnih partnera. Da je bilo manje toga slušanja, bilo bi i malo više sreće za Dodika lično, a bogami i za Republiku Srpsku. Dodik suviše banalno razume poziciju vlasti Republike Srpske. Ona mora uvek biti bliska vlastima u Srbiji, ali nikako tako da od Dodika pravi poltrona Borisa Tadića, a zatim poltrona Aleksandra Vučića. To nije dobra poruka za Republiku Srpsku i obesmišljava instituciju predsednika Republike Srpske.

Očekujete li da prijevremeni izbori za predsjednika Republike Srpske budu održani i ima li opozicija u Republici Srpskoj ikakve šanse na tim izborima?

Ko god bude izabran od dvojice kandidata – to ništa neće promeniti. Čak ponekad razmišljam da bi iz ugla Milorada Dodika bilo bolje da njegov kandidat izgubi. Jer u tom slučaju on dobija opciju da zadrži Anu Trišić Babić kao v.d. predsednika Republike Srpske. A ona je američki čovek. To je više nego nesporno. Mislim da Amerikance ne bi puno zabolela glava ako bi Branko Blanuša bio pobednik izbora.

Amerikanci nisu previše aplaudirali odluci Kristijana Šmita da se Dodik izbaci iz fotelje. Ne odluci CIK-a, ne odluci Suda BiH, nego baš Šmitovoj odluci da se Dodik izbaci iz fotelja i da se pokuša instalirati neko drugi. Rusi će poštovati Dodikovu odluku, ma kakva ona bila. Da sam pristalica opozicije u Republici Srpskoj, ne bih se radovao Blanušinoj pobedi. Čak mi se čini da je malo i nefer od vodećih stranaka opozicije što su Blanušu – koji je očigledno politički nepotrošen i ima neku vrstu stručnog autoriteta – tek tako potrošili.

Niko od njih nije smeo da ide na „crtu“ SNSD-u i da izađe na te izbore. Ako su već insistirali i tražili te izbore i aplaudirali Šmitu zbog tih izbora, onda su trebali da skupe hrabrost i da idu u tu bitku. Ako pobedi Siniša Karan, to će tek biti fantastična stvar za Dodika. To će onda biti trovlašće Milorada Dodika: Dodik će i dalje samoga sebe titulisati kao predsednika, Ana Trišić Babić ostaje njegov i američki izbor za vršioca dužnosti, dok bi eventualni pobednik na „Šmitovim“ izborima takođe bio njegov izbor Siniša Karan.

Kakva je to onda situacija? Kakva je to politika? Može li Republika Srpska tako da funkcioniše?

Dodik će ostati lider SNSD-a i to je, kako stvari sada stoje, najvažnija funkcija u Republici Srpskoj. Da li će se moći kandidovati za predsjednika Vlade s te pozicije? Ne bi me uopšte iznenadilo takvo tumačenje. Da je Dodik presuđen zbog kriminala, verovatno bi mnogi građani Srpske reagovali drugačije. Jasno je da je ovo političko suđenje i da je to politička presuda. Oni koji su bili arhitekte operacije uklanjanja Dodika zapravo su radili sve suprotno onome što bi neko normalno radio u takvoj situaciji.

Prevremeni izbori su nebitni. Dodik bi iz tih izbora mogao da izađe ojačan. On bi mogao da kaže: Ja sam i dalje predsednik, moja saradnica je vršilac dužnosti, a moj kadar je izabran i po Šmitovim pravilima. To je potpuno besmislena situacija. A zamislite da pobedi gospodin Blanuša? Koju bi on operativnu vlast imao? Pomalo je neljudski to što su ga lideri opozicije isturili u prvi plan.

Da li Šmit završava svoj mandat visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini i da li bi on mogao biti posljednji visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini?

Da li će biti poslednji visoki predstavnik zavisiće od Trampa i Putina. Šmit nema mandat, tako da ga ne mogu ni produžiti. Situacija je besmislena. (www.mojahercegovina.com, portal, Trebinje, 24.10.2025)

„Деконструкција реконструкције“ – нова књига Цвијетина Миливојевића

                                                 

Шеста је ово књига – како аутор каже у предговору - његовог „дубоко необјективног, значи, субјективног животописа једног, сада већ, по годинама, зрелог, а у стварности недозрелог, тридесетпетогодишњака крштеног као српски политички плурализам“.

Књизи „ДЕСТРУКЦИЈА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ; Поглавица који је поразио сопствени народ 2023 – 2025“ (Catena mundi, октобар 2025) претходило је „Вучје време 2021 – 2022: од обожавања до обожења, од подрепљења до преумљења“. Њему: „Нулта 2020 тачка“. Њој: „Духовна колаборација“. А њој: „Мостови и избори – политичко колумницирање у Србији; 2009 - 2018“. А њима: „На прву лопту – политичко комуницирање у Србији; 1990 - 2008“.

Све у свему, а сабрано у шестокњижју: три и по деценије реинкарнираног вишестраначја; хроника рађања, одрастања, сазревања, првих трагова поболевања, али и, сада потпуно очигледних, знакова одумирања и могућег нестајања демократског политичког разногласја.

Свака сличност са називом књиге „Како сам победио обојену револуцију“ коју је написао и, за Видовдан 2025, ваљда, објавио поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице је – тврди Цвијетин Миливојевић - случајна.

Из приказа са сајта издавачке куће catenamundi.rs:

Политика у доба симулације

Књига Деструкција реконструкције Цвијетина Миливојевића је документ и оптужница једног времена. То је хроника политичке стварности Србије у којој је власт постала представа, а демократија празна форма без садржаја.

Аутор, познати политички аналитичар и новинар са више од три деценије искуства, анализира механизме моћи, пропаганду и манипулацију којима је уништена јавна свест. Његови текстови, настали у последњим годинама, пружају прецизну и аргументовану слику друштва које се помирило са сопственом деструкцијом.

Разарање система изнутра

Миливојевић уводи термин „деструкција реконструкције“ као метафору за процес у којем власт симулира промену да би избегла стварну обнову. Свака реконструкција владе постаје нова фаза распада система, док грађани остају заробљени у бескрајном циклусу обећања и разочарања.

Политички живот Србије описан је као театар моћи у којем институције постоје само као сценографија. Парламент је претворен у протоколарни декор, а избори у ритуал којим се потврђује већ одлучено. У том систему, све се руши да би изгледало да се нешто гради.

Медијска машинерија и култ вође

Посебно место у књизи има анализа медија као инструмента политичке контроле. Миливојевић показује како су медији изгубили своју критичку функцију и постали продужена рука власти.

Телевизијски студији су замена за парламент, насловне стране за политичке програме, а „ексклузивни интервјуи“ за једносмерну пропаганду.

Кроз бројне примере аутор документује технике „спиновања“, злоупотребе анкета, намерног прећуткивања и фабриковања стварности. Вест више није информација, већ политички производ.

Друштво као жртва самозаваравања

Књига указује да се деструкција не дешава само у врху власти, већ и унутар самог друштва. Србија је, каже Миливојевић, постала земља која свесно пристаје на обману.

Грађани више не траже истину, већ потврду сопствених предрасуда. Уместо јавног дијалога, наметнут је монолог власти. Уместо аргумената — празне фразе.

Аутор подсећа да је ћутање постало најчешћи вид политичког учешћа, а равнодушност најјачи облик подршке систему.

Од Орвела до Домановића

Миливојевић често повезује српску политичку стварност са делима Џорџа Орвела и Радоја Домановића. Србија је описана као комбинација „Океаније“ и „Страдије“ – земља апсурда у којој грађани знају да су преварени, али ипак учествују у лажи.

Кроз иронију, сатиру и оштру аргументацију, аутор разобличава механизме власти који се одржавају производњом страха, култом личности и контролом јавног дискурса.

Између истине и колективне амнезије

Кроз целу књигу провејава мисао Александра Солжењицина: „Наш пут је – ни у чему свесно не подржавати лаж.“

Миливојевић позива читаоца да преузме личну одговорност и да престане да учествује у колективној самообмани. Истина, ма колико непријатна, постаје једини начин друштвене обнове.

Књига тиме прелази границу политичке анализе и постаје морални позив на отпор – отпор према лажи, страху и добровољном ропству у коме живимо.

Политички реализам и грађанска храброст

Деструкција реконструкције није памфлет, већ студија о друштву које је изгубило равнотежу између државе и грађана. Миливојевић писањем подсећа да критика власти није непријатељство, већ основ демократије.

Сваки његов текст је покушај да се јавни простор врати истини, а грађани подстакну на мисао, сумњу и реакцију.

Štampu su prelistavali Cvijetin Milivojević i Vladimir Gajić

Sve dnevno-političke aktuelnosti iz zemlje i iz dnevne štampe komentarišu politikolog Cvijetin Milivojević i predsenik Narodne stranke Vladimir Gajić (euronews.rs, TV euronews Serbia, emisija „Euronews jutro“, 21.10.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=0uHhoTCQ49E

Zašto je Dodik prethodnih dana povukao poteze koje je tražio Vašington?

PRISTAO NA "IGRU KOMPROMISA SA AMERIKOM" Zašto je Dodik prethodnih dana "progutao velike žabe": Želi nagodbu sa Trampom i opstanak Srpske kao "države u državi"

Analitičari postavljaju pitanje šta će se dogoditi ako na izborima 23. novembra pobedi Siniša Karan iza kojeg stoji Dodikov SNSD

Kako kažu, Dodik želi da udovolji administraciji Donalda Trampa kako bi očuvao Dejtonski sporazum i položaj Republike Srpske kao "države u državi"

Milorad Dodik, predsednik SNSD-a, pristao je na "igru kompromisa sa Amerikom" pošto je Narodna skupština RS izabrala Anu Trišić Babić za v.d. predsednicu Republike Srpske i povukla šest zakona koje je prethodno Ustavni sud poništio, ocenjuju analitičari. Kako kažu, to je jedina politika koja može da pogoduje i Dodiku i Republici Srpskoj da ostane "država u državi".

Poslednji potezi Banjaluke izazvali su različite reakcije. Dodik je posle svega poručio da ostaje da radi svoj posao i da Sarajevo nije uspelo da ga "gleda sa strane" dok s druge strane, zvaničnici iz glavnog grada BiH tvrde da se parlament Republike Srpske "pokorio".

Milivojević: Dodik nije imao veliki manevarski prostor

Cvijetin Milivojević, politikolog, kaže za "Blic" da Dodikova diplomatija nije "dobrovoljno izabrana".

- Dodik zna da jedini partner koji ga neće pustiti niz vodu je Moskva. Dodik nije imao velikog manevarskog prostora zbog čega mu se politika svodi na "kreni, stani pa dva koraka unazad" - ocenjuje Milivojević.

Kako kaže, poslednji potezi Dodika i Republike Srpske liče na "rukopis nove američke diplomatije".

- Amerika već dve godine nema ambasadora u BiH zbog čega je glavnu ulogu preuzeo Kristijan Šmit. Ne treba zaboraviti da Dodik nije krio izuzetnu ljubav prema Trampu. Zbog toga ovi potezi Dodika, kao što je izbor v.d. predsednice Republike Srpske na mesec dana i poništavanje šest zakona neustavnih po Ustavu BiH, predstavljaju ispunjavanje američkih želja. Dodik je požurio da udovolji Americi, a zauzvrat skinute su sankcije za četiri njegovih saradnika kao znak dobre volje - navodi Milivojević.

Dodaje da Dodikovi zahtevi nisu mnogo veliki.

- Dodik traži samo da se poštuje Dejtonski sporazum koji je u osnovi američki proizvod. On se ponaša kao ruski i mađarski štićenik, a od ranije je poznat i kao političar koji se oslanja na jevrejsku državu. Sada želi nagodbu sa Trampovom administracijom koja bi odgovarala i njemu lično, ali i Republici Srpskoj koja bi ostala "država u državi" u BiH ako bi se i dalje poštovao Dejtonski sporazum - analizira Milivojević.

"Šta će biti nakon izbora 23. novembra?"

Postavlja i pitanje šta će biti nakon prevremenih predsedničkih izbora u Republici Srpskoj 23. novembra?

- Da li će predsednik biti Branko Blanuša ili Siniša Karan ili možda Ana Trišić Babić ili Dodik? Dodik je zatražio i od Ustavnog suda da se izjasni da li predsednik Republike Srpske ima pravo da se smeni, a da o tome ne odlučuju građani odnosno da li je to što piše u Ustavu BiH, u Ustavu Republike Srpske i Dejtonskom sporazumu oborivo jer o tome odlučuje Kristijan Šmit. Dodik pothranjuje tu priču i verovatno mu odgovara dvovlašće i trovlašće jer iza Karana i Trišić Babić stoji njegova SNSD - ocenjuje Milivojević.

"Dodik progutao nekoliko velikih žaba"

Kako kaže, Dodik je do sada već progutao nekoliko velikih žaba.

- Najavljivao je prvo referendum u Republici Srpskoj 25. oktobra, pa 23. novembra da bi sad spomenuo 9. januar kao novi datum. Takođe, parlament u Republici Srpskoj izglasao je prestanak šest zakona koje je nedavno doneo. Dodik svaki napad na sebe predstavlja kao napad na Republiku Srpsku i to mu je sad, kao što sam rekao, jedini mogući put - navodi Milivojević.

Dodaje, da su svi u BiH svesni da izbori 23. novembra nisu bitni i da su "kupovina vremena".

- Svi znaju da su sledeće godine važniji izbori što pokazuje i to da opozicija ne izlazi na te izbore sa najjačim kandidatom, a to je Draško Stanivuković - zaključuje Milivojević. (www.blic.rs, Blic, Marko Tašković, 21.10.2025)

Cvijetin Milivojević: Vučić pothranjuje razdore na liniji studenti – opozicija

Beograd – Računica Aleksandra Vučića i režima je jasna: da na budućim vanrednim parlamentarnim izborima lista koju će predvoditi ostvari (makar) za nijansu bolji rezultat od suparničke (očekivane studentsko-narodne) liste, a da opoziciju odvoji od studenata i drži što rascepkanijom, naglašava Cvijetin Milivojević.

Srpski politikolog i novinar objašnjava za portal “Simptom” da su takva Vučićeva nastojanja krajnje očekivana budući da, kako kaže, sva relevantna istraživanja javnog mnjenja – i ona prezentovana nedavno – pokazuju da u jedinstvenoj sveopozicionoj priči (studenti + opozicija) i referendumskoj atmosferi, te sledstveno tome nastupu na jednoj listi, režim “gotovo da nema šta da traži”.

“Da budemo načisto, i u slučaju da studentska lista nastupi na jednoj, a sva opozicija na drugoj, nema dileme o rezultatu izbora, sudeći po istraživanjima. Čak ni u slučaju da opozicija izađe u najviše dve kolone, npr. jednoj proevropskoj, drugoj konzervativno-nacionalnoj, ni tad ne bi trebalo da bude sporan rezultat izbora. Ipak, kako su međusobice unutar opozicije već same po sebi izražene, a nijedna od pomenutih varijanata ne izgleda, barem u ovom momentu, kao mnogo realna, ni nastojanja režima da te antagonizme učini i većim i da na izborima nastupi svako ponaosob ne treba da čude”, pojašnjava Milivojević, inače direktor marketinške agencije Pragma.

Prema njegovim rečima, u jednom takvom, po vlast idealnom scenariju, veliki deo glasova tzv. opozicionog kolača ostao bi ispod cenzusa i završio u jednom bunaru, omogućivši možda i ponovnu većinu režimu.

“To je ta igranka koju gledamo i nije prvi put… Sve će se pojačavati i ići u tom pravcu u periodu koji je pred nama i kako bude tekla kampanja, od dirigovanih istraživanja preko poruka koje se budu slale. Opozicija će biti ohrabrivana da nastupi što razjedinjenije na izborima…”, predviđa politikolog.

Milivojević je i inače kritičan prema izvesnim potezima parlamentarne opozicije, pre svega u pogledu njene pasivnosti u zakonodavnom domu kada je posredi koordinacija sa studentima i pobunjenom javnošću.

Kako kaže, na zahtev studenata u blokadi još od maja da se napuste zasedanja parlamenta i bojkotuju sednice (ne i da se vrate mandati), te tako ospori legitimitet vlasti, opozicija je ostala “gluvonema”.

“Studenti su u maju ispostavili zahtev za vanrednim parlamentarnim izborima, a mi do dan-danas još nismo čuli da je ijedan poslanik opozicije potpisao takav zahtev. Prema tome, jasno je da je opozicija odlučila da ne sledi studentski zahtev. Ponašanje srpske parlamentarne opozicije vidim kao neprincipijelno i pomalo zavereničko prema studentskoj listi. Na jedan dečji, ljubomoran način nastupaju i može se reći da nije prepoznat glas građana (u protestima)”, ocenio je Milivojević, pritom izdvajajući Demokratsku stranku i Ekološki ustanak kao “dobre primere političkih subjekata”.

Oni su, smatra sagovornik, nastupili veoma odgovorno sa stavom da će, “ako studenti to zatraže, prihvatiti i da ne izađu na naredne izbore”. (Uz njih, podsetimo, stoje i vanparlamentarni SDS, pokret Kreni-Promeni, kao i Srpski pokret Dveri na istom stanovištu, praktično bezuslovne podrške studentskoj listi.)

“Svi ostali na stvari očigledno gledaju na jedan vrlo lukrativan način.”

Na pitanje o studentskoj listi, tj. koliko će studenti na svojim plećima uspeti da zadrže pritisak serviran svakodnevno sa raznih (pre svega režimskih) strana, da se njihova lista predoči javnosti, a da se oni izjasne o važnim državnim i nacionalnim temama (KiM, RS, sankcije Rusiji, pitanje kvalifikacije zločina u Srebrenici, odnosa prema Srbima u regionu itd.), Milivojević kaže da svi oni koji bi da ih isteraju načistac po tim pitanjima nisu nimalo dobronamerni, postavljajući kontrapitanje “zašto bi studenti žurili i ranili sa time?”.

“Studenti nemaju obavezu ni prema kome da izlaze sa imenima i prezimenima svojih kandidata za narodne poslanike, kamoli da odgovaraju na pitanja o velikim nacionalnim temama. Jesu li raspisani izbori? Nisu. Je l’ opozicija izašla sa svojim kandidatima? Nije. Je l’ izašla vlast? Nije. Zašto bi to jedini radili studenti?

“Kada je o programu reč, kako sam razumeo, studentski pokret je već izašao sa stavom da je za njih validan Ustav Srbije i preambula kada je u pitanju Kosovo i Metohija. To je apsolutno dovoljno. Što se tiče odnosa sa Srbima izvan Srbije, pre svega u Bosni i Hercegovini (Republici Srpskoj) i Crnoj Gori, i tu je Ustav jasan, kao i Zakon o državljanstvu”, kaže politikolog, napominjući da su pravila takva da “svako ko ima 18 godina, a prihvata Srbiju kao svoju državu, iako u njoj ne živi, ima pravo na srpsko državljanstvo”.

Međutim, dodaje on, upravo onaj ko poteže velike nacionalne teme i tzv. državotvorni korpus pitanja, i preko svojih medija traži od studenata da se izjasne, maksimalno je kontaminirao sve te procese.

“Pitam, koliko ljudi iz RS ima državljanstvo Srbije? Pa onoliko koliko to pasuje predsedniku države, tj. onoliko koliko Aleksandar Vučić odluči da mu je za svake izbore potrebno! Upravo je on taj koji državljanstvo koristi kao sredstvo ucene za te ljude, po principu ‘dobićeš državljanstvo ali ćeš doći npr. da glasaš na lokalnim izborima iz Mrkonjić Grada u Rači Kragujevačkoj’… Vučić je taj koji na taj način pravi svađu između dva dela istog, srpskog naroda. Stoga, ponavljam, studenti nikome i ni za šta nisu dužni, pogotovo ne nekome ko osvedočeno pravi razdore u zemlji i narodu”, zaključio je Cvijetin Milivojević. (www.simptom.rs, portal, Simptom/M. M, 17.10.2025)

Vučiću stigla poruka! | Cvijetin Milivojević otkrio: Studenti stavili pred enigmu i Putina i EU!

 

(youtube kanal SRBIN info - kanal Centar, www.srbin.info, voditelj Dejan Petar Zlatanović, 14.10.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=2M23Vl2aKKY&pp=ygURc3JiaW4gaW5mbyBjZW50YXI%3D

Iza reči ‘obojena revolucija’ krije se strah od naroda.“ | U reketu sa Teškim centrom

U prvoj epizodi podkasta „U reketu sa Teškim centrom“, profesorka Vanja Bajović, analitičar Cvijetin Milivojević i voditelj Nenad Zorić razgovaraju o pojmu „obojene revolucije“, njegovom političkom značenju i zloupotrebi u savremenoj Srbiji.

Govore o tome kako se narativi o „stranim plaćenicima“ koriste za prikrivanje korupcije i urušavanja institucija, o granicama moći vlasti, pravnim i ustavnim zloupotrebama, ali i o ulozi građana i studentskog pokreta u buđenju društva.

Ključne teme:

• Politička manipulacija pojmom „obojena revolucija“

• Korupcija i urušavanje pravne države

• Studentski pokret i građansko buđenje

• Zarobljene institucije i ustavni problemi

• Opozicija i pitanje jedinstva

• Uloga medija i pravna neodgovornost

● Razgovarali: Vanja Bajović, Cvijetin Milivojević i Nenad Zorić

■ Snimljeno u studiju: Albatros News, oktobar 2025.

◆ Premijera: petak, 10. oktobar 2025. u 20:00

◇ Produkcija: Albatros News (podcast Albatros news, „U reketu sa teškim centrom“, 10.10.2025)

https://www.youtube.com/watch?v=XIUphjQwY1g&pp=ygUiY3ZpamV0aW4gbWlsaXZvamV2aWMgdmFuamEgYmFqb3ZpYw%3D%3D

Opozicija puna mašte ukras je Poglavičine bašte

Knjigu “Destrukcija rekonstrukcije” (izdanje: Catena mundi, oktobar 2025) završio sam podsećanjem na tri Njutnova zakona.

Prvi: Telo ostaje u stanju mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja dok ga neka spoljna sila ne primora da ga promeni.

Drugi: Ubrzanje tela je direktno proporcionalno rezultanti sila koje na njega deluju, a obrnuto proporcionalno njegovoj masi.

I treći - zakon akcije i reakcije – obelodanjen još 1867, a koji mi najneposrednije “živimo” u Srbiji 2025: Na svaku akciju (silu) uvek postoji jednaka i suprotna reakcija (kontra-sila), odnosno svaka akcija izaziva jednaku i suprotnu reakciju.

U tom tekstu pod naslovom “Preobraženje ili kako je Poglavica porazio sopstveni narod” išla je i konstatacija: “Na Preobraženje gledano, Poglavičnim rečnikom kazano: Država je pobedila – jer su njena deca, njena budućnost, prebijena ili u zatvoru, a ako nisu, isterana su na ulice. Država je pobedila tako što je Poglavica porazio sopstveni narod.”

Gledajući danas paravan opoziciju u Poglavičinom parlamentu kako udarnički legitimiše aktuelnu vlast, pomislih da bi adekvatan naslov ove kolumne, daleko bilo, mogao da bude: “Sveti Jovan Bogoslov ili kako je Poglavica, uz saučestvovanje većeg dela opozicije, pokušao da razori mladost i budućnost ove zemlje”...

Jer, danas je praznik svetog apostola i omiljenog Hristovog učenika Jovana Bogoslova, a verovanje je da na ovaj dan seljaci treba da odmaraju svoju stoku, žene da ne diraju ni pletivo, ni makaze, ni igle da ne bi miševi izgrizli rublje, dok u mnogim krajevima, u ove dane počinju, svadbe koje traju po tri dana.

A opozicija, baš kao da se, u pravom svadbarskom rahatluku, uživela u ulogu dece iz Ršumove pesmice: “Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna mašte, deca su ukras sveta”... S tim da je opozicija, ovde i ovih dana, ukras (Poglavičine) Narodne skupštine u stanju državnog udara.

Međutim, može biti da u još jednom grmu leži zec. Jer, sve do ranog popodneva “živi bili nismo”,  sve cupkajući od slatke neizvesnosti, šta će nam to danas Poglavica da saopšti u najvanrednijem od svih vanrednih obraćanja ove nedelje; nagađajući da će na sva neprijatna pitanja kojih, naravno, neće ni da bude odgovarati u stilu nekih svojih prethodnika “gde ste našli sad to da me pitate kad Hilandar gori”, kad mi jaran Erdoan prodaje dronove vojsci nezavisnog Kosova, kad su uvedene sankcije NIS-u, kad će za koji dan izbori na KiM, sad kad smo konačno otkrili da za smrt 16 ljudi ispod nadstrešnice nisu krivi korupcija i donosioci političkih odluka već onaj diverzant Bačulov, a vama je, izrodi nijedni, sad do nekakvih vanrednih parlamentarnih izbora, sada kada nam je najbitnija “stabilokratija” kojom su me, za vjek’ vjekova, miropomazali moji zapadni prijatelji, sad kad sam napadnut ja, što znači, država i narod; nije fer da to radite sada kada mi se gase moje preskupo plaćene kontrablokade, kada ne možemo više, zbog vas takvih i takvih, na miru da sazidamo ni novi red grudobran čadora Age Hasanage, u našem večitom paravojnom bivaku ispred Dvorskog, tj. mog porodičnog parka...

A ispalo je da mu je, u najvanrednijem od svih vanrednih obraćanja, bilo najvažnije da konstatuje kako američke sankcije NIS-u nipošto nisu usmerene protiv, ne daj Bože, Najvišeg Državnog Rukovodstva (NDR), e da slučajno neka “ovčica usput ne zanese” i ne pomisli da su Ameri njega lično pustili niz vodu.

Zato je u sankcije NIS-u udrobio svašta još ponešto – od toga kako su nas “blokaderi (čitaj: studenti koji u vreme prvog gasnog aranžmana sa Rusima bili tek prohodali) ostavili bez gasovoda” do izričite tvrdnje da su CRTA (i opet, “blokaderi”) direktno upleteni u “izvođenje obojene revolucije”.

Na kraju je, reklo bi se namerno, otkrio i stvarne razloge privremene kolaboracije sa “proevropski konstruktivnom opozicijom”, pozivajući svoju Tajnicu koja je 25. novembra prošle godine izvršila državni udar, a i dalje je “zadužena” za dogovaranje sa EU da im, “ispuni sve iz reformske agende, sve što im padne na pamet, i biračke spiskove i preporuke ODIR-a, jer mi, tj. on lično, nemamo strah od narodne volje, pa ćemo najkasnije za godinu i nešto videti kakva je narodna volja”. Naravno, time je i tu opoziciju, na jednoj strani, posramio pred opozicionim biračkim telom, a na drugoj strani joj, utehe radi, poručio da može da nakrivi šešir još najmanje godinu dana što se njenih poslaničkih mandata tiče.

E, ovde valja podsetiti da je i do prošlih, takođe vanrednih parlamentarnih izbora iz decembra 2023, takođe došlo nenadano, na osnovu “usluga dobre volje”, doduše tada ne evropskih nego američkog ambasadora, tako što su predstavnici dela opozicije koji su organizovali proteste "Srbija protiv nasilja", predali zahtev u kojem su od Poglavice tražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih i beogradskih izbora.

Bilo je to kucanje na otvorena vrata, pošto je isti nalog i jednim i drugima – opoziciji da zatraži, a Poglavici da im udovolji i raspiše izbore - prethodno stigao iz američke ambasade. Podrazumevalo se da do bilo kakvog poboljšanja izbornih uslova nije došlo, jer to opozicija, ruku na srce, nije ozbiljno ni iskala.

Iako, bar prema Ustavu, najviše predstavničko, zakonodavno i ustavnotvorno telo, Narodna skupština kojoj je, i nakon državnog udara koji je, 25. novembra, izvela predsednica parlamenta i nakon što su studenti, 5. maja, zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, veći deo parlamentarne opozicije nastavio da daje legitimitet - postala je običan paravan za svakodnevno poništavanje Ustava, najviših zakona i najvažnijih institucija iz sve tri grane vlasti.

Svojim saučestvovanjem na prvoj sednici jesenjeg zasedanja Skupštine, “konstruktivna opozicija”, legitimisala je i dva, u najmanju ruku, sporna zakona – onog koji se tiče “Ekspo 2027” i onog o legalizaciji objekata.

Ovo izigravanje većinske volje antivučićevskog biračkog tela, “konstruktivni opozicionari” obično brane velikim rečima, moćnim parolama, najvišim “evropskim” interesima.  Vele, “zato da se ne bi zaustavile ili da bi se otkočile naše evropske integracije“. Neki od participatora u legitimisanju nelegalnog i nelegitimnog saziva parlamenta, opravdavali su to time da su tu “zbog građana, jer je to jedino mesto gde mogu da čuju šta se zaista događa u Srbiji”. Drugi, da je isključivi razlog njihovog učešća “obraćanje ljudima koji nemaju svakog dana šansu da čuju drugačije mišljenje, da vide da postoji alternativa i da stvarnost nije onako ružičasta kako je predstavnici vlasti predstavljaju“. Treći, zato da bi “pred građanima koji prate skupštinu demaskirali laži koje plasiraju“. Četvrti, zato što misle da “ne mogu sada da se povuku, jer su dobili mandat od građana”.

Kao da do tog dela opozicije ne dopire poziv narodne bune.

Da ne govorimo o tome da je ono što se u parlamentu dogodilo 25. novembra bio školski i teorijski primer klasičnog državnog udara. To je ona situacija u kojoj najviši državni zvaničnik ili neka najviša državna institucija poništava, uzurpira i okupira prava, obaveze i ovlašćenja neke druge institucije, bilo zakonodavne, bilo izvršne, bilo sudske vlasti. Toga dana, u samo tri i po minuta, Poglavičina Tajnica “objedinila” je raspravu u načelu i po amandmanima, na budžet koji je najvažniji zakon koji jedna skupština donosi u toku jedne godine. U toj “raspravi” nijedan od narodnih poslanika, koji je bio prijavljen za raspravu, nije dobio reč. Sve se svelo na nekoliko Tajničinih usklika i rukomlata – “ne damo Srbiju”, “Srbija, Srbija”, “usvojićemo budžet”, “Aco Srbine” i dizanje, pa bacanje na pod srpske zastave.

Skoro godinu potom, opozicija koja učestvuje u radu parlamenta pod državnim udarom i u trenutku kada je Srbija u narodnoj bunu, zapravo, izigrava Poglavičin „smokvin list“.

Samo što ovde nije reč o skrivanju seksualne, nego neke druge, mnogo neukusnije, neprikladnije i neugodnije, golotinje od Evine i Adamove. Pravilnije rečeno – sramote. Kao što je vlasnik “Ružičanstvene imperije”, kad god su mu demonstranti pripretili bacanjem svežih jaja na njegov nelegalni objekat, on svoju medijsku sramotu štitio “odevaući” celu zgradu u nacionalnu zastavu, tako paravan opozicija služi Poglavici kao pozitivan ogled i ugled pred našim EU mentorima. Po principu, ponovo radi – opozicioni, pa još i proevropski – bioskop.

Tvrde da “građani od njih to očekuju”, iako ogromna većina građana koji su glasali za parlamentarnu opziciju na izborima u decembru 2023. godine, upravo traži suprotno - da svi opozicioni poslanici, imenom i prezimenom, zatraže ono što su studenti već zatražili, a to je raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. I da, u međuvremenu, ti proklamovani opozicionar, ne učestvuju u radu odbora i skupštinskog plenuma, ali i da zvanično ne vraćaju poslaničke mandate.

Iz Ekološkog ustanka koji, uz Demokratsku stranku, jedini delimično žrtvuje svoj komoditet bojkotujući rad skupštinskog plenuma i resornih odbora, kao razlog za to navode da je parlament „mesto gde hara kleptomanije, mesto izvora najvećeg kriminala i rušenja svega što se zovu institucije“.

A studenti i građani u pobuni, ionako, niti su od parlamentarne opozicije tražili da vrati poslaničke mandate već samo da izbojkotuju rad skupštinskih tela, niti su opoziciji zabranili da izađe na buduće izbore, već su samo zahtevali da, pošto prethodno opozicioni poslanici potpišu zahtev za raspisivanje vanrednih izbora, opozicija na te izbore izađe na jednoj ili, maksimalno, dve liste, a ne da rascepkana odigra još jednu utakmicu u korist Poglavice i njegovih plutokrata, a dojučerašnjih gologuzana.

Zato opozicija, što pre, treba da bude isterana na čistac: ili da posluša glas svojih birača sa prethodnih izbora i glas aktuelne većinske antivučićevske Srbije ili da pošteno prizna da joj nije do izbora, makar do isteka punog mandata sadašnjeg parlamentarnog saziva, pošto dobar deo poslanika tzv. opozicije može samo da sanja da to i sutra (p)ostane.

Nastavi li se ovaj cirkus sa parlamentom i u njemu, to će značiti samo jedno – da opozicija svesno pristaje da bude fingirani fikus normalnosti, privid lažne demokratije pred “opservatorima” iz EU i paravan nepostojećeg legitimiteta Narodnoj skupštini Srbije i susednom joj Ćacilendu.

Jer, prethodnih dana, opozicione “konstruktiviste” su, naizmenično, malo prenaglašeno hvalili, a malo ih licemerno sažaljevali (“vi ste bivši, vi ćete uskoro samo preko TV-a gledati skupštinu i promenu vlasti, ako do nje dođe, vas student neće”) Poglavičina Tajnica i Vođa Naprednih Jezičkih Patrola, a to može da znači samo jedno.

Da samoproglašeni Vrhovni paravojni zapovednik Ćacistana i ostalih okupiranih bantustana Srbije, te opozicione poslanike, među kojima je i puno časnih ljudi, namerava da iskoristi za razbijanje energije studentskih protesta i otupljivanje narodne bune. Da, nakon toga, deo njih upregne u svoja kola, a ostatak odbaci kao upotrebljenu papirnatu maramicu. A posle toga, te froncle opozicionih ostataka ni Dunav ni Sava ne mogu da operu, a nekmoli busanje u prsa junačka kako su oni tamo njima, u parlamentu, eto, u brk skresali da je SNS “političko krilo organizovane kriminalne grupe koja vlada Srbijom”. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 9.10.2025)

Da li je opozicija trebalo da učestvuje na sednici ovakve Skupštine? Ovo su njihovi odgovori

Skupština Srbije u utorak je započela jesenje zasedanje, a na dnevnom redu su dva vrlo sporna zakona - zakon i izmena koji se tiču Ekspo 2027 i Predlog zakona o legalizaciji objekata. Sednica se održava uz bojkot jednog dela opozicije. A šta je sa onim delom opozicije koja je odlučila da učestvuje u radu parlamenta, uprkos dešavanjima u Srbiji u poslednjih 11 meseci? Ponovo su na meti kritika. Može li se svima udovoljiti? Nije tajna da se opoziciji čas osporava što bojkotuju, čas što učestvuju. Gledano iz tog ugla, nije zahvalno govoriti o tome da li opozicija treba da učestvuje u skupštinskim zasedanjima ili ne. Ipak, s druge strane, postavlja se pitanje - šta se postiže učešćem u radu republičkog parlamenta kada se nijedan predlog zakona, niti amandman koji opozicioni poslanici predlažu, već godinama gotovo nikad ne usvoje.

Od šefova poslaničkih grupa koji učestvuju u skupštinskom zasedanju pokušali smo da saznamo da li je početak jesenjeg rada parlamenta ispunio njihova očekivanja, te kako komentarišu ponašanje poslanika vlasti, kao i da li cela opozicija može da se usaglasi u vezi sa zahtevom za raspisivanje izbora.

Tepić: U skupštini smo zbog građana, ne zbog SNS-a

Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde, kaže za Nova.rs da SSP od dana kada su održani prošli izbori traži nove, jer su prethodni bili pokradeni i podeća da je zbog toga pet poslanika štrajkovalo glađu.

„Naš zahtev su bili izmenjeni izborni uslovi, jer smo svesni da Aleksandar Vučić ima mašineriju kojom uvek može da ukrade izbore — što je, uostalom, konstatovao i Evropski parlament u svojoj Rezoluciji. Svi naši predlozi, poput prelazne tehničke vlade, išli su u pravcu stvaranja uslova za fer izbore“, objašnjava Tepić i dodaje:

„Danas smo u Skupštini ne zbog SNS-a, već zbog građana, jer je to jedino mesto gde mogu da čuju šta se zaista događa u Srbiji. Nacionalne frekvencije ne govore istinu o stvarnosti, a ko nema SBB može da čuje samo stavove vlasti. Verujemo da je važno da građani vide zbog čega su predlozi vlasti štetni, i Skupština je jedina prilika da to čuju, makar neki od njih“.

Tepić navodi da su besmislene optužbe da opozicija svojim prisustvom u Skupštini daje legitimitet vlasti, jer kako kaže, SNS je i bez prisustva opozicije prošli put usvojio na desetine zakona.

„Podsećam da je opozicija već probala sve metode: izlazak iz Skupštine, bojkot izbora, prekidanje sednica… Što se tiče ponašanja SNS-a i SPS-a, mi tu torturu trpimo već 13 godina, kao i svi građani. Ali to ne znači da treba da prestanemo da se borimo. SNS-u legitimitet ne daje niti oduzima opozicija sedeći u Skupštini, već građani — verovanjem ili neverovanjem u njihov režim. A građani u taj režim više ne veruju“, podvlači Tepić.

Grbović: Cilj pokazati ljudima da stvarnost nije onako ružičasta kako je predstavnici vlasti predstavljaju

Pavle Grbović, lider Pokreta slobodnih građana, ističe da od poslanika vlasti nije očekivao ništa novo, te da PSG učestvuje na sednicama zbog obraćanja ljudima koji nemaju svakog dana šansu da čuju drugačije mišljenje.

„Isključivi razlog našeg učešća na sednicama jeste obraćanje ljudima koji nemaju svakog dana šansu da čuju drugačije mišljenje, jer imamo televizije sa nacionalnim frekvencijama koje ignorišu stvarnost. Ti ljudi su juče i danas mogli da čuju drugačije mišljenje, da vide da postoji alternativa i da stvarnost nije onako ružičasta kako je predstavnici vlasti predstavljaju“, kaže Grbović.

Komentarišući to što se opozicija opet kritikuje zbog učešća u radu parlamenta, naš sagovornik pita – da nije bilo bolje i pristojnije dok su Šešelj, Vučić i Radeta bili opozicija?

„Neće biti mnogo bolje ni kad izgube vlast, samo što više neće biti Rističevića, Atlagića i Jovanova, ali će doći neki novi radikalski izdanci. Borba za demokratiju u Srbiji predstavlja neprekidnu borbu protiv radiklaštine, uvek i na svakom mestu. Tako da je ta argumentacija kako ne treba učestvovati sa njima u bilo čemu možda moralno superiorna, ali je na svaki drugi način pogubna i neefikasna“.

On naglašava i da je PSG podržao raspisivanje izbora, te podseća da su i na jučerašnjoj sednici tražili raspisivanje izbora na svim nivoima.

Lazović: Zeleno-levi front speman da se na svakom koraku suprotstavi SNS

Radomir Lazović za Novu ističe da je potpuno jasno da je glavni fokus i glavna borba za smenu vlasti na protestima, ali da dok traju protesti i dok je pažnja građana opravdano okrenuta tom vidu borbe, da u Narodnoj skupštini režim gura svoje korupcionaške projekte i izmene zakona.

„Koje će nas sve mnogo koštati, bukvalno milijarde. Ne vidim ni jedan razlog zašto bi mi na to ćutali i dozvolili im da danima lažu i obmanjuju građane bez otpora i bez kritike ovih katastrofalnih zakona. Ponašanje SNS-a je očekivano. Oni od argumenata beže, odgovore nemaju, ponašaju se prostački, ali nismo mi tu da njima nešto objašnjavamo, nismo tu da komuniciramo sa režimskim pajacima, nego da pred građanima koji prate skupštinu demaskiramo laži koje plasiraju“, kaže on.

Dodaje da je Zeleno-levi front speman da se na svakom koraku suprotstavi Srpskoj naprednoj stranci.

„I skupština i protesti i motivisanje međunarodne podrške i pravna borba. Zeleno-levi front je bukvalno na svakom protestu, pola odbornika nam je hapšeno i vode se postupci protiv njih, organizovali smo veliku međunarodnu inicijativu u Briselu i Strazburu za osudu represije vlasti i podršku građanima. Naš pravni tim brani ljude koji su na udaru režima širom zemlje. Stvarno poštujemo ako je nekome potrebno da se fokusira na samo jedan vid delovanja, ili smatra da je samo taj vid važan, ali mi smo spremni na svakom koraku da se suprotstavimo SNS-u“, podvlači Lazović i dodaje da su izbori glavno i najhitnije pitanje.

„Čini se da će oni bežati od izbora što više mogu, kako zbog toga što im pada podrška, tako i zbog toga što žele da završe velike koruptivne poslove, poput EXPO, kroz koje izvlače ogromna sredstva i dodatno nas zadužuju. Smatramo da je pitanje raspisivanja izbora hitno i da nikako ne bi smeli da dopustimo da se Vučić izvuče i da izbegne pritisak nezadovoljstva građana koje je ogromno. Zato mislim da je važno da svi koji se nalaze na istoj strani borbe protiv režima, i političke partije, i studenti, i aktivisti i organizacije civilnog društva, koordinišu napore da bi se što pre raspisali izbori“, ističe Lazović.

Aleksić: Ne možemo sada da se povučemo, dobili smo mandat od građana

Miroslav Aleksić za Novu kaže da je Narodni pokret Srbije u svakom trenutku spreman da razgovara sa svima kako bi se pronašao najbolji način borbe protiv zajedničkog protivnika, odnosno protiv uzurpatorske vlasti.

„Naravno da ne očekujemo da će ljudi koji su uzurpirali vlast dozvoliti da Narodna skupština izgleda onako kako bi trebalo i da se tamo zaista vodi argumentovana i smislena rasprava. Međutim, bez obzira na to, mi ne možemo da se sklonimo i da im ostavimo taj prostor da rade šta hoće. Ja ne vidim u ovom trenutku kako bi neučestvovanje u radu Narodne skupštine doprinelo zajedničkoj borbi koja se vodi prethodnih 11 meseci i kako bi sprečilo ovu vlast da donosi štetne zakone ili kako bi ih nateralo da raspišu izbore. I onda kada smo se kandidovali na poslednjim izborima da budemo glas naroda u institucijama, znali smo sa kim imamo posla i protiv koga se borimo. Zato mislim da ne možemo sada da se povučemo, jer smo dobili mandat od građana“, objašnjava lider Narodnog pokreta Srbije.

On dodaje da opozicija mora biti spremna da predlaže rešenja i zakone, i da govori o onim temama o čemu inače građani Srbije nemaju priliku da slušaju na javnom servisu.

„Većina građana Srbije jednostavno nema nijednu drugu priliku da čuje šta se sve dešava u našoj zemlji u prethodnih 13 godina. A naš zadatak jeste da priđemo svakom građaninu i da stojimo uz sve građane. Stava smo da se to radi na sve raspoložive načine i svaka aktivnost koja tome doprinosi je dobra. Dakle, to znači i kroz institucije, ali i na terenu kroz direktan kontakt sa građanima. Narodni pokret Srbije ima skoro 150 odbora i povereništava širom zemlje i budite uvereni da nam je direktan kontakt sa ljudima na prvom mestu i na tome vredno rade svi naši ljudi, pa i svi odbornici i narodni poslanici“, dodaje on.

Kada je reč o zahtevu za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, Aleksić naglašava da su sa tim zahtevom izašli još na Glavnom odboru stranke u aprilu ove godine, a da je formalan zahtev uputila predsedniku Republike Srbije poslanička grupa Narodni pokret Srbije-Novo lice Srbije u junu.

„Još uvek nismo dobili nikakav odgovor, iako je pre toga Aleksandar Vučić nekoliko puta govorio da nije dobio nikakav zahtev za izbore i rado ih je nudio sve dok zahtev nije stigao. A sada se ućutao, što dovoljno govori“, smatra Aleksić.

„Opozicija izigrava ‘smokvin list'“

S druge strane, politikolog Cvijetin Milivojević stava je da je Narodna skupština Republike Srbije od 25. novembra prošle godine, kada je usvojen budžet Republike Srbije – pod državnim udarom i da opozicija koja učestvuje u radu parlamenta izigrava „smokvin list“.

„Ono što se desilo toga dana je školski i teorijski primer šta je državni udar. To je ona situacija u kojoj najviši državni zvaničnik, ili neka najviša državna institucija poništava pravo i obaveze i uzurpira prava i obaveze neke druge institucije, bilo zakonadavne, bilo izvršne, bilo sudske vlasti. U tom danu, u trajanju od tri i po minuta, trajala je objedinjena rasprava u načelu i amandmanima, na budžet koji je najvažniji zakon koji jedna skupština donosi u toku jedne godine. U toj raspravi nijedan od narodnih poslanika, koji je bio prijavljen za raspravu, nije dobio reč. Ta rasprava se svela na nekoliko usklika Ane Brnabić – ne damo Srbiju, Srbija, Srbija, usvojićemo budžet, Aco Srbine i dizanje srpske zastave u vazduh. Nakon ta tri i po minuta, Ana Brnabić je simbolički bacila zastavu na pod pored sebe. Tog dana skupština je, kao najviše zakonadavno i predstavničko telo – poništena“, kaže Milivojević i podseća da se tada nekoliko lidera opozicije složilo da je reč o državnom udaru.

„Nešto manje od godinu dana je prošlo od tad, a šta se dešavalo. Najveći deo parlamentarne opozicije izigrava smokvin list. To vam je, kao što znate, u Bibliji ono što krije nečiju sramotu. Ta sramota je sramota Aleksandra Vučića i vlasti u Srbiji, a najveći deo parlamentarne opozicije u Srbiji je spreman da izigrava ulogu smokvinog lista. Oni to brane velikim rečima, velikim parolama, zato da ne bi zaustavili evropske integracije“, kaže Milivojević.

On dodaje da opozicija učestvuje u radu parlamenta, obrazlažući to rečima – da građani od njih to očekuju.

„Ja sam slobodan da kažem, na osnovu istraživanja i na osnovu svog velikog životnog i praktičnog iskustva, da ogromna većina građana koji su glasali za parlamentarnu opziciju na izborima u decembru 2023. godine, upravo traži suprotno. Najveći deo tih građana traži, još od 5. maja, da opozicija, mislim na parlamentarnu opoziciju, zatraži ono što su studenti već zatražili, a to je raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora“, naglašava sagovornik Nove.

Dodaje da osim poslanika Demokratske stranke i Ekološkog pokreta, niti jedna politička stranka iz redova opozicije, nije spremna da žrtvuje svoj komoditet i svoje poslaničke mandate.

„A zarad onoga što je u ovom trenutku većinski stav, većinske Srbije, a to je traženje parlamentarnih izbora“, kaže Milivojević i ističe da nisu ni studenti, niti građani, tražili od opozicije da vrate poslaničke mandate.

„Niti da time onemoguće sebi finansiranje, nego da ne učestvuju na plenarnim sednicama, koje gledamo danas i juče, i odborima skupštine Srbije i da time daju legitimitet nečemu što ne postoji. Jer u Srbiji nema Narodne skupštine, nema višepartizma, nema podele vlasti na tri grane, što je ustavna kategorija. Čak i unutar izvršne vlasti imamo apsolutnog autokratu, koji je potpuno okupirao sve poluge, sve institucije izvršenog dela vlasti, a usput je okupirao i zakonodavnu i sudsku i sve to opoziciji ne smeta, da ona saučestvuje u fingiranju privida demokratije u Srbiji“, smatra Milivojević.

„Ne vidim nikakav smisao tog manevra“

Profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu Bojan Pajtić, kaže za Novu da je legitimna odluka dela opozicionih stranaka da učestvuju u skupštinskoj sednici, te da nije korektno zbog toga ih nazivati ‘izdajnicama’, ali da on lično ne razume taj manevar.

„I ne razumem razloge zbog kojih oni učestvuju u toj farsi, praktično dajući legitimitet vladajućoj većini, koja je izabrana suprotno zakonu. U ovim okolnostima, učestvovanje u stvaranju privida normalnosti odgovara samo režimu. Očekivalo bi se da je opozicija postavila bar neki zahtev za učestvovanje u radu parlamenta. Primera radi, uklanjanje ćacilenda. Danas praktično ispred parlamneta postoji, ne samo nelegalna naseobina, već naseobina kojima ima elemente paravojne grupacije, u njoj se nalaze naoružani kriminalci. Parlament zaseda gotovo u atmosferi Jakobinske diktature, kada su poslanici pod pretnjom oružjem gllasali za određene predloge zakona, plašeći se giljotine. U ovim i ovakvim uslovima, učešće opozicije u sednicama parlamenta, po mom mišljenu, nije samo loš i obeshrabrujući signal za glasače opozicije, već i za međunarodnu javnost, koju već 11 meseci, i studenti i profesori i intelektualci, konačno i poslanici Evropske unije, obaveštavaju da u ovoj zemlji vlada diktatura, da je praktično došao trenutak kada ne postoji ni vladavina prava ni podela vlasti“.

Ističe da je zahtev za raspisivanje izbora, pored uklanjanja Ćacelienda, trebalo da bude uslov da opozicija uopšte uđe u parlament.

„Jedanaest meseci od zločina u Novom Sadu, ničija odgovornost nije utvrđena, sednice parlamenta se koriste za širenje teorija zavere, koje su po svojoj imbecilnosti neprevaziđene, ali istovremno nam govore o nameri režima da zabašulji odgovornost i da praktično krivce za 16 mrtvih ljudi i jednu teško povređenu ženu, oslobode odgovornosti. A opozicija svojim prisustvom praktično daje legitimitet jednom takvom nastojanju. Dakle, legitimno je to što je opozicija u skupštini, ali istovremeno, ponavljam, ne vidim nikakv smisao tog manevra“, kaže Pajtić i dodaje:

„Poslednja istraživanja javnog menjenja govore da se dve trećine građana informiše sa društvenih mreža, a ne iz medija, a pogotovu je mali broj onih koji gledaju skupštinska zasedanja. U tom smislu, ne vidim da opozicione stranke ispunjavaju ni svoju obavezu prema građanima, niti učestvuju u nekom manveru koji je u interesu njima, kao političkim organizacijama“, zaključuje Pajtić. (www.nova.rs, portal, Milica Božinović, 8.10.2025)