среда, 3. фебруар 2021.

Хоклизација окупације

Стеван Сремац: „Кад Србин хоће да буде напредан, он прихвати мишљење својих непријатеља.“

Замислите једну овакву „ангажовано-проактивну“ , као, новинарску вест: „ Лист судетских (дакле, после 1945, из Чехословачке протераних, прим. Ц.М) Немаца у Аустрији „Wegwarte” донео је прошле године чланак у коме је, поред осталог, навео да су Јевреји намерно износили да је број убијених Јeвреја за време рата већи од стварног да би из тога „правили послове“, и томе сличне тврдње. Писац чланка је, због сумње на неонацистичку делатност, затворен, а лист чији је главни уредник бивши судетски посланик, забрањен је. На суђењу је после шест месеци писац наведеног чланка ослобођен, али је његов захтев да му се исплати отштета што је био у затвору, одбијен.“
Ово није никаква журналистичка „патка“, већ изистински текст, пренет из „Билтена Савеза јеврејских општина Југославије“ (Београд, издање за август-септембар 1958), као један у низу свакодневних примера да нико, па ни елита народа који је поднео катаклизмично разарање  у протеклом веку, није имуна на успостављање „двоструких стандарда“ када је реч о жртвама из сопственог  и(или) жртава из редова неких других национа.
Није грађанима Србије крив режим „Државе Израиља“, што, прагматично, од пре неки дан, могуће и из разлога преиспитивања властите националне савести, одобрава глобално цементирање новосковане теореме по којој су, заправо, (превасходно муслимански) Албанци и Јевреји (а не више Јевреји и Срби, као што је то, пре неку годину, устврдио госпон Нетанијаху) миленијумски  пријатељи у невољи и планетарне жртве, пар екселанс.
За то што је, „сном тврдијем“, српска јавност и следујушче јој српство и грађанство, преспавало ових пет месеци, од дана када је Врховник српски 17 одсто, не свог иметка, него територије Србије, уложио кладећи се на победу Доналда Трампа – крива је и српска опозиција, односно, прецизније, онај њен део који декламује песмицу о „Косову као срцу Србије“.
Дакле, овако: Врховник српски и онодањи премијер Косова испотписивали су, сваки за се – пред учитељем или, далеко му лепа кућа, иследником Трампом - свашта нешто што се зове „нормализација економских односа Србије (Београда) и Косова без звездице (Приштина)“. И у чему има и понешто доброга или, боље речено, све и не мора да буде лоше или да, баш баш, заболи.
Али, и у коме, после 14 таквих „мож да буде, а не мора да значи“ ставки, иде она под бројем 15, којом се Косово без звездице обавезује да ће „пристати да примени једногодишњи мораторијум на подношење захтева за чланство у међународним организацијама“, а Србија (исто без звездице, ето и нама утехе) ће „пристати на једногодишњи мораторијум на своју кампању за повлачење признања независности Косова“, али ће се, додатно, и – пази врага у сламнатом шеширу – „уздржати од формалног или неформалног захтева било којој нацији или међународној организацији да не призна Косово као независну државу“. Што је, у преводу значило, да ће Србија одустати од даље кампање отпризнавања Косова, која је као резултат, претходних година, донела повлачење признања од стране чак 18 држава и што је, у чему се слажу чак и најжешћи критичари овог режима, био највећи успех српске дипломатије!?
Међутим, Врховник српски који се, почетком прошлога рујна, сам, за све паре, пред минулим америчким председником (у то време и председничким кандидатом, што овој причи даје чудан крај), испрсио као „три у једном“ (и председник Владе, и министар иноземних дела, и церемонијални шеф државе), неовлашћено је - подсећам, без мандата, макар и октроисане Народне скупштине и, макар, и тзв. техничке владе - потписао и тачку 16! Којом, на српском писмену, Србија „пристаје“ да, поред осталог, „пребаци амбасаду у Јерусалим до 1. јула 2021“. Е, а за то што ће учинити оно што нити једна земља на свету (па, ни ЕУ у коју се заклињемо), сем речених САД, није учинила и за то што смо овим чином гурнули прст у око свим исламским земљама које нису признале Косово – нашему Врховнику визионару минули Трамп је, у засебној тачки 16 (у албанском писмену), обећао и „награду“, у виду реченице да „Косово и Израел пристају на међусобно признање“! Што се, тачно пет месеци касније, и официјелно потврдило. У дану, када се, Боже му опрости, Врховник – као Борис Први Лепи оне фебруарске вечери 2008. што је отперјао био у Букурешт – склонио у вински подрум доказаног пријатеља независног Косова Емануела Маркона.  
Пошто, видим, да чак и тзв. бојкот опозиција – о конструктивној, као фол, националној, да и не зборим – из разлога „вишег интереса“ (ради уфура у Њ.В. Дијалог, а сутра, по сваку цену, и на Изборе), накнадно легитимише изборну лакрдију од 21. јуна, признајуће њене октроисане последице као праве демократске резултате, дај да још једном ишчитамо, шта је, гледе Косова и Метохије и, следствено томе, неповредивости територијалног интегритета и државно-правног суверенитета Србије, у Устав уградио, биће, највећи непријатељ демократије, виделизма, напредности, европеисања и самопорицања, минули Космедаваспогледауочи Коштуница.
Ово, другарице и другови, грађанке и грађани, браћо Срби и сестре Српкиње, поред осталог, стоји у преамбули највишег правног акта ове државе: „... полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине КиМ следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на КиМ у свим унутрашњим и спољним политичким односима...“
Ово пише у одељку „Територија и граница“, члан 8 Устава: „Територија Републике Србије је јединствена и недељива. Граница Републике Србије је неповредива...“
Међу, укупно 17 надлежности Републике Србије, прва је, према члану 97, да Република Србија „уређује и обезбеђује сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност РС, њен  међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама.“
А на ово сте се, поштовани господине, легални и легитимни, председниче Републике Србије, заклели на Уставу (члан 114), а по Вашем властитом избору, и на Мирослављевом јеванђељу: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије РС, укључујући Косово и Метохију као њен саставни део...“
Доглавник на месту октроисаног спикера октроисаног парламента, познат по таутологизму „није дијалог фонтана жеља“ – ако му после завртања ушију, не опадне адреналин – има подршку сваког разумног грађанина ове земље за позив муслиманским земљама да, када Косово отвори ембахаду у (и муслиманском) светом граду Јерусалиму, повуку признање једине НАТО државе на свету!  Једнако као што заслужује и да се подржи његов став о неопходности најмање две палтформе за дијалог нелегалне власти и уличарске опозиције (посебно за оне који призивају посредовање странаца, а засебно за оне који то не желе), с  тим да он, као октроисани (од Врховника наметнути) шеф парламента, може једино да представља октроисану владајућу коалицију, али никако да буде посредник ни у једном од тих разговора.
Новом министру вањских послова мр Селаковићу, уместо што с јавношћу дели своју интиму (вели да „није срећан због поступка Израела“), било би целисходније да, на међународном и унутрашњеполитичком плану, покушава да „извади кестење из ватре“, тако што ће пребацити одговорност на онога који је, стављајући потпис на вашингтонско писмено, узурпирао овлашћења која му Уставом не припадају.  
Јер, свако другачије објашњење или адресовање кривице на Метју Палмера (о, ко се то нама досетио да помоћник помоћниковог заменика помоћника америчког државног секретара, „Шишко Менчетић“, ипак, није „велики пријатељ српског народа“?) или плашење мечке решетом у виду Макронових „иновативних решења за Косово“ јесте замазивање очију, лажа и паралажа.
Претужно је и државнички неодговорно да попечитељство дипломације Србије ћути на компарацију „јеврејских и косовских жртва“ и на гласно именовање „џелата у“ виду државе Србије, што се могло чути у Приштини на дан „размене признања“ једине јеврејске и још једне албанске државе на свету! И да се, уместо тиме, октроисани Врх Врхова државе Србије бави подривањем нове владајуће коалиције у Црној Гори или дехуманизацијом владика Српске православне цркве који не љубе руку световном Врховнику. Наместо да охрабри Цркву да, избор новог патријарха означи и враћање трона СПЦ у њено вековно седиште, у Пећку патријаршију, јер би то био и додатни аргумент у дијалогу о Косову – да Косово јесте окупирано, али никада, уз пристанак Србије, не може да буде иностранство. Наместо да охрабри и помогне нову власт у Црној Гори, уместо што део те власти, као на локалним изборима у Никшићу, соколи да удари на оне који неће да буду полтрони самопрокламованом Врховнику Србије и васколиког српства.
А шта сада рећи на оно „Догодине у Призрену“ и „Косово је српски Јерусалим“, што је, ево већ девет година, лажна платформа на којој Ес-ен-ес добија изборе? Да ли, после Врховникове „симултанке“, у Вашингтону, 4. септембра, и „последњег танга у Паризу“, од прекјуче, све ово од сада треба да разумемо као јеврејску или палестинску заклетву? Јер, Јерусалим је, гледано, из једног угла, и окупирани град. Да ли, у наставку примене вашингтонских писмена, треба да очекујемо нове усклике: „Косово је албански Јерусалим“?! Или ће наша октроисана, квазинационалистичка власт, коначно, скупити „херца“ да сада узвикне оно што је, по међународном праву, де факто и де иуре, тачно: Косово и Метохија је, од стране НАТО, окупирана територија Републике Србије!  
Јер, ово што се прекјуче догодило није опасно само због бројке (ваљда, 93. признање), зато што ће још једна држава (Израел) да призна Косово, већ и због тога што јеврејски лобији широм света озбиљно утичу на спољну политику многих држава. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Нема коментара:

Постави коментар