уторак, 16. фебруар 2021.

Вељко Губерина: Председник за деведесет другу (1990)

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić (1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić (1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina (1990)...

"Студент", Београд, 1.11.1990.

Вељко Губерина, вођа Народне радикалне странке:

Председник за деведесет другу

Од избеглице са Кордуна и зидарског калфе до  првог браниоца осуђених на смрт и најпознатијег радикала. – О Словенцима, Македонцима и Хрватима. – О Владимиру Шексу и војевању српских „геџа“ за хрватску ствар. – Шта се збива у опозицији пред изборе?

Родио се у Вргинмосту у, како то сам воли да каже, срцу Кордуна, пред почетак последње светске војне живео у Карловцу где је завршио и српско-православну основну школу и започео школовање у тамошњој гимназији. Пред усташама побегао са породицом у Србију и у Јагодини окончао своје гимназијско школовање. Тамо је било и пуно избеглица из Словеније што ће за будућег најпознатијег браниоца оптужених за крвне деликте бити чињеница од пресудног значаја.
Јер, да не беше тих обичних људских пријатељстава из великог рата, можда би још увек господин Вељко Губерина зарађивао свој хлеб опслужујући малтером мајсторе – зидаре.
ГУБЕРИНА: Како сам потицао из радикалске, дакле, „реакционарне“ породице, за мене су била затворена врата београдских факултета. Сем тога, 1945. Године нисам припадао УСАОЈ-у већ сам био у групи младића који су носили „Демократију“ Милана Грола и често због тога добијали и батине. Пошто сам био неискусан и нисам схватио да је наступио посве „необичан“ систем, а нисам ни викао „Ја сам твој, ти си мој, љубичице бела“, изведен сам пре „народни“ суд и осуђен на четири године као „вођа групе младића“, а за „дела против народа и државе“. Одробијао сам две године у Митровици и Нишу, а по изласку физичким радом издржавао себе, мајку и оца који је, такође, био у затвору, све док ми моје колеге из гимназије, Словенци, нису јавили да за упис на Правни факултет у Љубљани није потребна потврда да сам био на прузи Брчко – Бановићи. Дипломирао сам 1951. године...
Сви путеви воде у политику
СТУДЕНТ: ... И по други пут сте кренули у освајање главног града?
ГУБЕРИНА: Опет заобилазним путем, овај пут преко Скопља. Видео сам да од бављења политиком нема ништа, па сам се определио за адвокатуру јер у том послу човек не одговара никоме осим својој савести и управи прихода. У Скопљу сам положио адвокатуру јер се тамо мање чекало на тај испит него у Београду. Веровао сам у себе и зато сам се усудио да у престоници отворим адвокатску канцеларију иако нисам био Београђанин, нисам ни рођен у Србији, нисам био ни из правничке фамилије. И мада је моја породица била трговачка и врло богата, када смо побели из Хрватске, усташе су нам готово све опљачкале, а оно мало што је остало конфисковала је нова власт. Отац је у међувремену умро у затвору, а ја сам опет почињао из почетка, као када сам као избеглица спавао на моја три сандука и као, када сам био проказан у ослобођеном Београду, опет спавао на истим тим сандуцима.
СТУДЕНТ: А адвокатски почетак Вељка Губерине описан је као једна од 20 најлепших одбрана у књизи „Реч има одбрана“. Четрдесет и двојицу оптужених спасили сте од смртне казне. Претпостављам да родбина жртава није баш благонаклоно гледала на Ваше залагање за одбрану оптужених?
ГУБЕРИНА: Етика мога позива налаже ми да прихватим све случајеве. Не могу да побегнем од савести. У својој каријери браниоца имао сам осам егзекуција и ноћима сам се преиспитивао да ли сам баш све учинио да до смртне казне не дође. Против сам сваког насиља, члан сам и лондонског „Емнести интернешела“. Знате, и за најмонструознији злочин није крив једино убица, ту и друштво треба да преиспита шта је учинило да до убиства не дође. Међутим, добијао сам и претећа писма, као ово на пример („Припрема се група људи да те убије и да ти примиш метак 7,65 мм као што је добио убијени“) или ово („Највећем зликовцу Вељку Губерини, већи си зликовац од убице кад имаш сажаљења према њему који је побио моју породицу“).
СТУДЕНТ: Бранили сте и убице турског амбасадора у Београду?
ГУБЕРИНА: Да, то је мој последњи случај који са оним првим, „случајем воза 116“, где сам после петогодишњег процеса успео да потпуно ослободим младића оптуженог за крађу и убиство у возу – чини један велики професионални круг. Међутим, у свој дневник који водим од четрдесет прве, увек сам уписивао да ако бих завршио као адвокат, не бих остварио све што сам у животу желео. Желео сам, наиме, да се опет бавим политиком.
Опстаће Југославија
СТУДЕНТ: Политика је изгледа адвокатима у крви. Један други познати адвокат који је, у међувремену, дубоко загазио у политичке воде, тврди, у последњем броју „Студента“, да сте управо Ви били изричито против његовог пријема у Адвокатску комору Београда. Реч је о Владимиру Шексу...?
ГУБЕРИНА: Јесам, био сам против, јер тај исти Шекс,  када је био осијечки тужилац, гонио је људе по партијским линијама и задацима, а почетком седамдесетих претворио се у једног од носилаца маспока у Хрватској. Тада су урлали „Србе на врбе“, „Срби, пливаћете Савом“, а ја као избеглица из Хрватске не бих такво идеологији дозволио не само да се упише у комору него ни да живи на територији ове републике. Ни његова средина, Хрватска, није га тада примила. Ја сам живео у Хрватској, ја још имам пријатеља у Хрватској, ја који сам поносан на сво српство, васпитаван сам да волим ту Хрватску. И четрдесет пете, пошто је породица моје мајке била поклана у глинској цркви, рекао сам да то нису сви Хрвати урадили већ изроди. Поносан  сам на своје српство, али и југословенство. Зато и јесам у Радикалној странци која је увек имала југословенску опцију, која није међу онима који би све до Дрине и Земуна или до Ријеке. Мој Војнић и Вргинмост не могу бити у великој Србији, али зато мој Војнић и Вргинмост и желе да буду у Југославији, а да чувају свој српски идентитет, да сачувају оно што су имали и у Аустро-Угарској. Ако се српски народ изборио да с ћирилицом и српским заставама учествује и на заседању ЗАВНОХ-а, како то да му садашња власт у Хрватској у којој је и Шекс, ускраћује та права?
СТУДЕНТ: Да ли мислите да жеље о Југославији неће остати само пусти „радикалски сан“?
ГУБЕРИНА: Југославија ће да опстане. Зашто? Ови што сад хоће конфедерацију, хоће да им Срби чувају границе. Али, ако желите самосталност, ево вам је па је сами браните. Само, знајте да је Италија закључила мировни уговор са Југославијом и не са Словенијом и Хрватском. Нестане ли Југославије, нестаће и мировног уговора и Италијани са пуно права могу тражити своје територије. Па, људи моји, Словенци и Хрвати нису до слободе дошли помоћу својих солдата већ су искористили пропаст Аустро-Угарске и долазак српске војске. Ми радикали смо наследили ту југословенску опцију, бићемо последњи који ћемо је се и одрећи, али ако неко позива на самоопредељење до отцепљења, онда ће и радикали рећи да српски народ има право на самоопредељење до отцепљења. Нека се, на пример, живаљ у 13 компактних српских општина у Хрватској изјасни хоће ли да живи у „Ендехазији“ или ће се припојити Србима преко Уне. Мислим да сам компетентан да говорим о томе јер сам рођен у Хрватској, студирао у Словенији, полагао адвокатуру у Скопљу, а никада нисам био „великосрбин“, иако ме и за то оптужуу. Више се не може понови 1941, када сам бежао из Хрватске да спасим главу, сада сам спремна да се вратим тамо да спашавам главе онима који су тамо остали.
Милошевићева празна обећања
СТУДЕНТ: Присилне миграције на овим просторима нису искључиво српска коб. Било их је, непосредно после другог светског рата, и у западнијим деловима Југославије...
ГУБЕРИНА: Наравно, пазите, ја сам сачувао многа пријатељства у Словенији. Нека ми Кучан и Пучник дозволе да одржим један говор тамо, а ја ћу их позвати да дођу овде да кажу шта имају... Просечног Словенца, малог грађанина, политика никад није занимала, а ни данас није индоктриниран тај обични грађанин патолошког мржњом према „јужњацима“. Ту су мржњу донели неки који су добар део живота провели напољу, па неким од њих ни деца не знају словеначки. Ми чак имамо један свој радикалски одбор у Словенији који чине млади интелектуалци Словенци, југословенски оријентисани. Сигуран сам да би Словенци хтели да чују општељудску, општедемократску, за све људе добре воље разумљиву реч, па макар је изговорио и један Србин. Срби никад ничег ружног Словенцима нису направили, већ су послали свог геџу у војној униформи до Трста, а тај геџа дошао је и до Јулијске крајине – а, молим Вас лепо, када су то Словенци имали Јулијску крајину? И, јесу ли и они хитали нама на Кајмакчалан? А сад њихово руководство оспорава Косово и Метохију Србији, где никада није постојала шиптарска држава, а ми дошли да ослобађамо што никад није било њихово. Сад питам и господина Шекса – кад је Истра била у вашим рукама? Кад у је српски геџа ослободио, а, ево, и данас поручује да ће се залагати да остане у саставу Хрватске. Шта би било да ми примамо италијанске избеглице из Истре и Јулијске крајине који траже повратак на своја историјска огњишта, где су вековима живели? Они су протерали Италијане, а ми нисмо успели да протерамо Шиптаре који су се населили за време окупације.
СТУДЕНТ: Нису криви само Словенци и Хрвати.
ГУБЕРИНА: Ми смо једина земља у којој још важе акти које је донео окупатор, јер нисмо имали Кардеља и Бакарића већ издајице којима је било стало само до фотеље. Ми адвокати смо подржали Милошевића кад је обећао правну сигурност грађанима на Косову, али ни он то није испунио. Зашто није реаговао и искористио тренутак када су Кучан, Смоле и онај са брковима говорили о „интересу словеначког народа“? Могао је и он да каже „мене интересује интерес српског народа“, па нека и нама Уставни суд даје правне „препоруке“ да не кршимо Устав.
СТУДЕНТ: Може ли Србија сачувати Косово мирним путем?
ГУБЕРИНА: Сигурно да може. Ја бих Косову вратио мир онако како га је Митеран вратио на Корзици или како то Фелипе Гонзалес ради у Баскији – „преговараћемо са онима који вичу Корзика, Баскија, ако пре тога признају суверенитет Француске и Шпаније“. Међутим, господин Милошевић дозвољава да слободно делују Ругова и остали који вичу да су Срби окупатори на Косову. Правна држава за одбрану свог суверенитета има право да примени и насиље против оних који разбијају земљу. Е, то садашња власт не сме да уради, јер би одмах испало да су то комунистички методи јер то примењује гарнитура која на власт није дошла путем вишепартијских избора. А кад опозиција дође на власт имаће пуно право да каже – или ћете признати државу која вам омогућава да имате сва права која вам по међународним нормама за националне мањине припадају или су вам врата отворена.
СТУДЕНТ: Народна радикална странка залаже се у свом програму и за поштовање права Срба у Мађарској, Румунији и Албанији. Вероватно да као адвокат имате и неки конкретнији пример о непоштовању тих права у суседним земљама?
Страначки сукоби – наставак проклетства
ГУБЕРИНА: Да не улазим у поједине случајеве, довољно је истаћи ову небулозну конструкцију о положају Срба у Мађарској. Кажу наши званичници да је тамо „дивно“ уређено питање српске националне мањине. Па, наравно, кад их је тамо остало само 3-5 хиљада. Знате како су живели Срби у Румунији под Чаушескуом, а 56.000 наших Румуна има и свој лист и слично. Сувишно је и говорити шта се дешава у Албанији. Зашто? Од 1945 је владала завера ватиканско-ћесаровско-бечко-коминтерновске ујдурме против српског бића. Зато  смо ми тражили права за Хрвате и Словенце у Аустрији, а Словенац никада није викао за права Срба у Румунији и Албанији. Гледајте, 50.000 Бугара код нас има своје новине, а шта је тамо? А сад, у овој општој завери против Србије, и Македонија званично иступа против ње. Можда би им било боље да су остали у Бугарској или Грчкој? Треба да буду захвални српском војнику што је, борећи се против Турака, ослободио и њих. Где је дошао опанак српског војника, ту је граница Македоније. У супротном, где би била Македонија – њу не познаје ни социјализам ни капитализам?
СТУДЕНТ: Замерате Македонцима и то што нису подржали предлог да се 1. децембар 1918. слави као државни празник?
ГУБЕРИНА: Чак и комунистички СССР умео је да с поносом говори о Петру Великом или Катарини Великој. Наша историја не почиње од „прве офанзиве“, већ и од Колубаре, Цера, 1804, од Немањића или од седмог века. Логично је да је Југославија створена 1918. Није, ваљда, у Титовом Јајцу?
СТУДЕНТ: Не, него у Београду где се налази и Меморијални центар „Јосип Броз Тито“, додуше, тврде опозиционари – само до вишестраначких избора...
ГУБЕРИНА: Ко га жели, нек' га носи. Ако га нико не жели – а нико га не жели – зна се закон у овом друштву,људи се сахрањују у гробљима, а не по авлијама. Или, нека преселе Меморијални центар у Загорје, ако им је потребан.
СТУДЕНТ: Слаже ли се српска опозиција око још чега осим око Тита и комуниста?
ГУБЕРИНА: Наш народ је лепо рекао: „Са сваким против онога против кога се борим“. Тако смо и ми у једном фер-плеј контакту. Једино што је слично међу нама јесте заједничка жеља да оборимо комунисте. То је довољно. Не можемо да будемо слични ја који сам четрдесет пете ишао у затвор зато што сам био Србин и људи који су ме водили у затвор, иако сам срећан што и ти људи данас цитирају законе о људским правима. Ето, дођоше најзад и они на она начела на којима смо ја и моји истомишљеници били још у млађим данима.
СТУДЕНТ: Обичан свет много занима шта се то збива на „тајним вечерама“ српских опозиционих партија...
ГУБЕРИНА: Као четрнаестогодишњак сам чуо изреку „Два Србина – три партије“, а после као адвокат и пословицу „Да Радојици цркне крава“. Знате и ону причу кад син ослепи оца. То је наставак проклетства над српским народом да нам нико није добар. Кад неко стане на пут, више му није добар онај ко је прокрчио тај пут, нема оног респекта, поштовања као у сваком цивилизованом друштву. То су резултати тих „тајних вечера“, неки који су тамо били већ данас не смеју да ме погледају у очи.
Време ради за радикале
СТУДЕНТ: Међусобна трвења међу странкама, али и унутар појединих партија, нису мимоишла ни Народну радикалну странку. После расцепа на самом почетку, још у марту, и поделе јединствених радикала на Народну и Стару радикалну странку, „послушност“  руководству НРС отказао је и део Радикалске омладине, заједно са неким месним одборима. Са седнице Главног одбора појавила су се разна званична, полузванична и незванична саопштења. Где је истина?
ГУБЕРИНА: Веродостојан је једино коминике Главног одбора. Састанку је од укупно 108 чланова одбора, присуствовало  њих 91, а 26 бунтовника који су желели да ускрате поверење председнику и Председништву, напустило је седницу. Заказују сада и неке „земаљске конференције“, што је нестатутаран и узурпаторски потез, с обзиром да је 65 чланова Главног одбора било уз мене. После њиховог скупа заказаћемо опет Главни одбор, а што се мене тиче – може да ме смени једино Конгрес.
СТУДЕНТ: Да ли је и овај расцеп последица разлаза са Турлаковим и Стевановићем из марта? Постоје ли несугласице и око „права на очинство“ странци која је основана 1881, а наставила свој рад, после 45 година, 1990?
ГУБЕРИНА: У другом „очинству“ суделовали су Ђура Мијатовић и Душан Николић, последњи чланови Главног одбора из 1945. године, као и група ентузијаста и чланова радикалских породица. Вељко Губерина је ушао у странку са епитетом познатог адвоката, па су медији почели да везују странку за моје име. Зато и долази до сукоба са Турлаковим и Стевановићем. Напали су ме преко медија и тако се огрешили о статут. Међутим, велика моја грешка је што још тада нисам тужио Турлакова кад је ударио на мој морални интегритет. Пошто ми је Главни одбор то забранио, и неки други анимозни, непријатељски расположени људи искористили су то да ме поново нападну. Али, сада ћу задовољење наћи на суду.
СТУДЕНТ: Тужили сте „првог омладинца“ НРС Ненада Стефановића?
ГУБЕРИНА: Шта ће рећи људи? Ако не реагујем, помислиће да тај Губерина који нема длаке на језику, не може себе да заштити. Нећу више да будем само бранилац, хоћу мало и тужилац да будем. Губерина нема никаквих података да буде проскрибован у јавности. Није то успело ни полицији. Корпора деликти! Тражим доказ! Прихватам оно што је рекао велики Дизраељи у британском парламенту – „Са џентлменом џентлмен више, са барабом бараба више“. И ми Кордунаши можемо да будемо фајтери. Могу и ја некога да тужим нешто, али ми то моје образовање  и култура не би дозволили.
СТУДЕНТ: Да ли је истина да сте, као што тврди Милан Младеновић, на место председника Извршног одбора довели Вашег човека?
ГУБЕРИНА: Не, шта више... Младеновић није добио потребну већину да би био изабран на то место, па је накнадно, између два кандидата, на место вршиоца дужности изабран Јанко Дучић. Нисам ваљда требао да мењам одлуку гласача?!
СТУДЕНТ: Може ли странка Николе Пашића запосести бар половину посланичких клупа које је држала у своја златна времена?
ГУБЕРИНА: На овим првим вишестраначких изборима после толико година, ниједна опозициона странка не може да победи, може само удружена опозиција да победи. Радикалима треба још нека година да бисмо обухватили све српске просторе. Ми смо одувек били уз народ, а село уз нас. На другим и трећим изборима освојићемо власт. Реално би било да радикали уведу Србију и Југославију у 21. век, као што је Србија и у 20. век ушла са радикалима.
СТУДЕНТ: Хоће ли адвокат Вељко Губерина бити председнички кандидат на предстојећим изборима у Србији?
ГУБЕРИНА: Такве планове вежем тек за 1992. Годину. Сада не. Сад ми је први циљ да опет пустимо корење на свим српским просторима. Такво сам објашњење дао и принцу Александру Карађорђевићу, 25. јула у Вашингтону, када је дошао да ме поздрави као представника оне странке која је 1903. Довела његовог прадеду Петра Првог Ослободиоца на престо. Он зна да је у сарадњи радикала и династије Карађорђевић Србија доживела процват своје демократичности. Период од 1903. до 1914. био је најсјајнији период у историји српског народа.
Кад обухватимо сав српски живаљ, тада ћу знати да је време да рефлектирам на даље.
Разговор водио: Цвијетин Миливојевић

Нема коментара:

Постави коментар