Šta znači obeležavanje šest meseci demonstracija 1 do 5 miliona?

Organizatori protesta treba da uče na svojim greškama i da izbegavaju da najavljuju „velike stvari“, već da građanima upute poruku kako da deluju u predstojeća dva letnja meseca, kako se protesti ne bi ugasili do septembra – smatraju sagovornici Danasa, koji komentarišu najavu protesta „od Subotice do Gračanice“ za osmi jun, te naznaku da će tog datuma biti saopšteni „dalji koraci koji će ugroziti već ozbiljno načetu vlast“.

Doktorand FPN-a Boban Stojanović smatra da je dobro što su organizatori odlučili da obeleže šest meseci od napada na Borka Stefanovića, to jest od početka protesta, ali da najave ne bi trebalo da budu u toj meri pompezne. On pretpostavlja da je najava o okupljanjima širom Srbije tog datuma utemeljena na potvrdama lokalnih organizatora da će uspeti da izvedu ljude na ulice.

– Samim tim što su najavili okupljanja „od Subotice do Gračanice“, organizatori su preuzeli teret da tog dana ne sme da se dogodi fijasko, naročito jer idemo u susret letu. Nadam se da su dobro promislili, da se ne bi dogodilo da protesti budu održani u pet gradova, sa veoma malim brojem ljudi – kaže Stojanović.

On ukazuje da je šteta što organizatori nisu naučili na sopstvenim greškama da ne treba najavljivati „velike stvari“, jer prema njegovom mišljenju, nijedan od tih protesta u datom trenutku ne može da donese nešto „veliko“. Stojanović navodi da ostaje da se vidi šta su organizatori pripremili za osmi jun i šta će biti naredni koraci. On se nada da će tog datuma građani imati prilike da čuju neki plan.

Cvijetin Milivojević, politikolog, koji komentariše najave organizatora da će osmog juna biti saopšteni „dalji koraci koji će ugroziti već ozbiljno načetu vlast“, ocenjuje da je reč o „političkom zatrčavanju“ i bespotrebnom oročavanju datuma uz velika obećanja. On veruje da su oni koji su ranije na protestima izricali „velika obećanja“ i tada bili svesni da od toga što govore neće biti ništa.

– Za ovih šest meseci građanski protesti su faktički doveli do jedne vrste konsenzusa i opstao je jedan veliki politički zahtev; veliki pre svega za opoziciju, a za građane manje-više. Radi se o zahtevu za uspostavljanjem dijaloga između vlasti i opozicije u kontekstu obezbeđivanja fer izbornih uslova. Dalje se nije trebalo zatrčavati sa nekim viškom političkih zahteva – smatra Milivojević.

Po njegovom mišljenju, trebalo je forsirati građanske zahteve koji su karakteristični za svaku lokalnu zajednicu ponaosob. Milivojević ističe da su organizatori upravo zbog manjka tih lokalnih, čisto građanskih zahteva, došli u situaciju da proteste „spasavaju“ iznuđenim performansima i insceniranim događajima koji se smišljaju na licu mesta.

– To nije dobro ukoliko se računa na masovnost protesta. S druge strane, neke stvari ne idu u prilog masovnosti u ovom momentu, jer je uveliko proleće, što podrazumeva da su ljudi zauzeti, u rasponu od poljoprivrednih radova pa do ispita na fakultetima. Dakle, ne može se očekivati da oni ponovo budu masovni kao u što su bili zimus. Ipak, opozicija treba da porazmisli kako da napravi „most“ između početka juna i početka septembra, za kada se može očekivati neka vrsta „nove energije“ u tim protestima – objašnjava Milivojević i dodaje da bi organizatori osmog juna trebali građanima da upute poruku kako da deluju u predstojeća dva letnja meseca, kako se protesti ne bi ugasili do septembra. (Miloš D. Miljković, "Danas", www.danas.rs, 30.5.2019)

Kvazidijalozi i kriptoargumenti

Popriličan količinom i siromašan kakvoćom, referat Ledenog Đurića koji je Vrhovnik iščitao - usvojen je, ali ni blizu (očekivanoj) dvotrećinskoj većini.

Neki novi mandat za naše briselske pregovarače, eventualnu novu "rezoluciju o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji", niko ni pomenuo nije.

Dakle, važi stara, datirana sa 13. siječnjom 2013.

Pa, da vidimo šta smo u njoj imali i još imamo - pošto ona ne samo da i dalje važi, nego i - OBAVEZUJE ovoga što se u sve meša:

"Svako rešenje, bilo opšteg ili nekog posebnog pitanja, o privremenom, prelaznom ili konačnom statusu KiM, o položaju Srba u Pokrajini ili o zaštiti srpskog verskog i kulturnog nasleđa mora da bude u skladu sa Ustavom Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244"!

Pa: Srbija ne priznaje i nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova!

Pa: Svako prenošenje nadležnosti sa Srbije na Prištinu (je) mora(lo) da bude potvrđeno ustavnim zakonom Srbije i da bude u skladu sa Ustavom, zakonima i drugim propisima Srbije.

Pa: Srbija nije spremna da čini ustupke koji bi mogli da dovedu do ugrožavanja njenih državnih i nacionalnih interesa.

A plan? Kakav plan - strašan plan... Vrhovnikov "neviđeni plan" za Kosovo i Metohiju - ostao je i dalje za sve nas, obične smrtnike, pardon, građane Srbije, osim za građanina Tačija i komesarku Mogerini - "neviđen"!

Vrhovnik je obavio oba zadatka.

Istestirao je, po nalogu svojih vanjskih suflera i prijatelja, SVOJU, a NJIHOVU IDEJU za odustajanje NJEGOVE SRBIJE od dobrog dela, najvećeg dela, celog, skroz na skroz i još dva brda više (izaberi sam...) NAŠEG Kosova i Metohije

I udarnički nastavio da širi paniku, seje fatalistički defetizam, a građane zemlje čiji je predsednik PLAŠI IZVESNIM RATOM AKO NA NEVIĐENO NE PRIHVATE ONO ŠTO ON JESTE DA NIJE PREDLOŽIO, ALI SVI TO ZNAJU ŠTA JE JER SE "PRAVE BLESAVI", a "CEO SVET JE ZA TO"! U prevodu: ceo svet, navodno, hoće da nam zauvek otme Kosovo i Metohiju, ali on, kao, SAM PROTIV SVIH, goloruk, pa još sa "crnim figurama", hrabro stao na branik otadžbine...

I, šta ste shvatili iz svega? Vrhovnik se, iz čina u čin, premenjuva: malo Čada Čada, malo Vojvoda, malo, opet, Vojvoda, pa ponovo Čada Čada, a sve vreme piplmetrom meri prolazna vremena...

"Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole": elem, prosečan sluđeni konzument otrovnih srpskih TV sadržaja ukapirao je da, dok je naš natprirodni Vrhovnik jedan celi bogovetni skupštinski dan i drugi do popodneva trpeo, niti pio, niti jeo, ni toalet, povazdan, po vlastitom priznanju, nije pohodio - a sve zbog svetog KiM - onaj jedan se švrćkao po Njujorku, drugi pazarivao apartmane po Londonu, treći fašistički nasrtao na nevine bejzbol palice i tome slično.

Stvarno, ima li Vrhovnikov mazohistički put po "neviđenoj trasi" - alternativu?

Naravno da ima, to veli logika i zna svako dete, jer samo je smrt, na koncu, neumitna i nema alternativu.

Dakle, imovina države Srbije, srpskih preduzeća, građana Srbije, Srpske pravoslavne crkve i ostalih verskih zajednica, u jednom SVA SRPSKA IMOVINA na Kosovu i Metohiji, pitanje je svih pitanja, početak i kraj bilo kakvih razgovora o Kosovu, za to nije neophodan prevodilac - zapadni "posrednici" taj "jezik svojine" najbolje na svetu razumeju! To je i prva tema budućeg, potencijalno obnovljenog, dijaloga. Pristajanje na dalju igru zamene teza i besmislenih tema značilo bi KONAČNI PORAZ i DOBROVOLJNU PREDAJU KOSOVA OKUPATORU.

Drugo, neophodan je NOVI FORMAT oktroisanog briselskog dijaloga, tj. uvođenje PREGOVORA, jer od početka "briselskog dijaloga" naši "pregovarači pregovaraju" po formuli "jedan protiv dvoje"! EU ima samo pozajmljen mandat za arbitriranje između Beograda i Prištine - ta tema je u izvornoj nadležnosti UN. Nema bilo kakvog razgovora (a ja se nadam da Vrhovnik nije prihvatio da ima status pregovarača u ime zemlje koja je kapitulirala), sve dok se ne obezbedi da "na jednog njihovog" (predstavnik zemlje koja je priznala Kosovo) mora da ide "jedan naš" (predstavnik države koja priznaje teritorijalnu celovitost Srbije, sa Kosovom unutar nje!). Dakle, najpre, uz trenutnu predstavnicu Italije koja priznaje otcepljenje Kosova, mora da ide predstavnik neke od pet zemalja Evropske unije koje to ne priznaju! Ako se uključuje Vašington, onda to, sa druge strane, mora da bude Moskva ili Peking! Ako već (oružjem na strani kosovskih Albanaca) "posreduje" okupator NATO, onda druga strana koja se pita o budućnosti Kosova mora da bude, na primer, Vatikan koji ne priznaje Kosovo itd.

Prethodni uslov jeste zahtev NATO-u da, sa teritorije vojnoneutralne Srbije, HITNO I TRAJNO, UKLONI SVOJU BAZU u okolini nemanjićkog Uroševca, a ukoliko to Vašington odbije, onda je država Srbije obavezna da, shodno proklamovanoj vojnoj neutralnosti, uputi poziv Rusiji da i ona izgradi jednu vojnu bazu na teritoriji Srbije.

E, sad, Vrhovnik će promptno da mi odgovori: Svet nam ne bi ni jedan od ovih  zahteva prihvatio?

Spreman da me nakon ovoga što ću reći , Vrhovnik diskvalifikuje svojom omiljenom pljuvkom ("kad si tako pametan, što se ne kandiduješ na izborima, pa pobediš?") - pitam, dakle: A jesmo li (i šta smo, ako kojim slučajem, ipak, jesmo) od ovoga tražili, zahtevali i od koga smo, ako uopšte jesmo, a verujem da nismo? Jer, Vrhovniče, SVET nije samo Berlin, eventualno Vašington i Brisel - svet je i DVE TREĆINE ČOVEČANSTVA koje PRIZNAJE TERITORIJALNU CELOVITOST SRBIJE!

Da, tačno je, najveće investicije dolaze sa Zapada i, slažem se, poglavito iz Nemačke! Zato Vi, po cenu da Vam otimaju 17 ODSTO TERITORIJE SRBIJE koja nije ni moja ni Vaša dedovina, NE SMETE DA IM SE ZAMERITE! Da, tačno je da otuda dolaze, ali - dolaze zahvaljujući NEVEROVATNIM DRŽAVNIM SUBVENCIJAMA koje plaćamo svi mi, građani Srbije, subvencijama o kojima domaći mali i srednji preduzetnici MOGU SAMO DA SANJAJU! A priznaćete KABLOVE SMO ZNALI DA NAMOTAVAMO i mnogo pre nego što ste Vi otkrili Veberovu "Protestantsku etiku" i Angelu Merkel... Ako ne verujete, pitajte Vašeg koalicionog partnera Palmu iz eks-Svetozareva, onog što je, kad Vas je ono, 2008, sa sadašnjim Vašim Doglavnikom izdao i "preveo žedna preko vode", otkrio da se Kosovo "ne maže na leba" i "ne sipa u traktore"...

Vađenje na to kako Vrhovnik i njegovi "ništa nisu predali", jer su oni, Bože moj, sve nevini i prepodobni, i "samo poštuju ranije preuzete međunarodne obaveze Srbije koje je potpisala prethodna, vlast žutog ološa" više ozbiljno ne mogu da brani ni "vikari" sa naprednjačkih "Budućnost Srbije" mitinga. Pošto, neće biti da je baš tako: Upravo ovaj, Vrhovnikov, Državni Vrh je, za sedam godina svoje vladavine, UKINUO (PARALELNE) INSTITUCIJE DRŽAVE SRBIJE NA KIM (sudstvo, policiju itd), NATERAO SRBE SA KIM DA UČESTVUJU NA IZBORIMA KOJE RASPISUJE KOSOVSKA "DRŽAVA", UVEO CARINE, OZVANIČIO GRANIČNE PRELAZE, DAO KOSOVU MEĐUNARODNI TELEFONSKI BROJ, PUSTIO KOSOVO U MEĐUNARODNI OLIMPIJSKI KOMITET, UEFA, FIFA itd, o otćutao FORMIRANJE VOJSKE KOSOVA! (https://cvijetinmilivojevic.blogspot.com/2019/05/normal-0-false-false-false_22.html)

Zato sad pogledajmo antipod i naučimo nešto iz ovog primera - sa koliko se poštovanja prema ustavu svoje NATO države, ophodi npr. predsednik "Republike Kosovo" Hašim Tači?! To je predsednik koji, UPRKOS PREUZETOJ MEĐUNARODNOJ OBAVEZI, ne dozvoljava formiranje tzv. Zajednice srpskih opština jer ona, prosto, "NIJE U SKLADU SA USTAVOM REPUBLIKE KOSOVO". To je predsednik koji je juče, na obeležavanju bitke na Paštriku, rekao da je ta bitka značila, pazite sad, KONAČNU POBEDU ALBANACA PROTIV SRBIJE i imala VELIKI ODJEK ZA SVE NAS I ZA NAŠE SAVETNIKE! To je predsednik koji, jasno i nedvosmisleno, kaže da su ALBANCI NEPRAVEDNO PODELJENI, da sada SVOJOM VOLJOM TREBA DA SE UJEDINE i da KOSOVO I ALBANIJA ŽIVE ZAJEDNO, BEZ GRANICA! Kao i da ni to nije sve, već da moraju da NASTAVE NAPORE ZA PRISAJEDINJENJE PREŠEVA, MEDVEĐE I BUJANOVCA KOSOVU, što će se ostvariti BEZ DOVOĐENJA U PITANJE BILO KOG MILIMETRA KOSOVA, JEZERA GAZIVODE I TREPČE!

Da li je naš Državni Vrh KONAČNO OBAVEŠTEN DA I REPUBLIKA SRBIJA, milenijum starija od Tačijeve države, IMA SVOJ USTAV?

Dakle, posle Vrhovnikove simultanke sa sopstvenim sparing partnerima u Narodnoj skupštini, pred našim "pregovaračima" koji su, navodno, "osnažili svoj pregovarački mandat", jesu i dalje dva putića: (i formalna) kapitulacija države Srbiji na Kosovu i Metohiji, a sve zarad nekih imaginarnih, "viših ciljeva", kao što su tzv. "evrointegracije" ili izlazak (ili opstruisanje) iz ovih i ovako vođenih pregovora. Ali, i paralelna, ozbiljna diplomatska ofanziva u pravcu pronalaženja novih formi i modaliteta PRAVOG DIJALOGA o Kosovu. Za šta bi, umesto evidentnog kopanja sve dubljeg rova i POKUŠAJA RAZGRANIČENJA sa tri četvrtine građana Srbije koji ih ne podržavaju, vlast morala (ne samo da pristane nego da) i - SAMA INICIRA OPŠTEDRUŠTVENI DIJALOG u zemlji. (objavljeno na cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Vukadinović i Milivojević: Vučić prorok ili širi paniku

Policijsku akciju Rosu na severu Kosova i hapšenje više od deset Srba građani će videti kao i sve drugo što im se servira – da je predsednik Aleksandar Vučić bio prorok, rekao je u Novom danu narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Analitičar Cvijetin Milivojević dodaje da je predsednik širio paniku govoreći o napadima Albanaca.

"Vučić je najavio i rekao da ako ne bude kompromisa pitanje je dana kada će biti napada. To su objavile sve naslovne strane. Sa druge strane saopšteno je da je akcija protiv švercera. Istina je negde na sredini... Da li je Vučić znao za akciju ili nije, mada je Priština na različite načine najavljivala, ovo se ne može smatrate napadom ili Olujom, kako neki programi predstavljaju stvari", rekao je Vukadinović.

Upitan da li je akcija na Severu bila dogovorena sa vlastima u Beogradu, analitičar Cvijetin Milivojević kaže da ga ništa ne bi iznenadilo i dodaje da se ne slaže sa Vukadinovićem da je predednik dobar prorok, podsećajući da su prorežimski mediji najavljivali akciju za juče i da su za jedan dan omanuli.

"Akcija je prizivana kao nešto čime su se građani plašili ako neprihvatite njegov neviđeni plan, koji je ostao neviđeni plan. To je širenje panike - ako ne bude prihvaćeno to što ja predlažem, desiće vam se to što će se desite. To je užasno, zakonom zabranjenm i podleže krivičnoj odgovornosti", ističe Milivojević.

On dodaje da predsednik sve vreme govori da postoje dve mogućnosti normalizacija - onako kako to svet želi, u smislu da Srbija da prizna Kosovo, a drugo je kompromis, to jest razgraničenje koje niko nije prihvatio.

"A gde je treće? Predsednik Srbije nije predsednik Kosova, nije se zakleo na Ustavu Kosova. Treće je ono što piše u Ustavu", kaže Milivojević.

Prema njegovim rečima, nije tačno ni da je ceo svet za to da Srbija prizna Kosovo, već naprotiv - dve trećine sveta je protiv.

"Predsedniku je verovatno izletelo, pojednostavio je i rekao da je svet za njega Brisel, jer Brisel vodi pregovore. On time samom sebi i svima nama sužava manevarski prostor. I kaže svet je Brisel, bolje rečeno svet je Nemačka i Francuska, a ovo van tog anije svet. Možemo da prihvatimo da svet to hoće ili da odemo u rat. On preti građanima Srbije", što je takođe krivično delo, ocenjuje gost Novog dana.

(TV N1, www.rs.n1info.com, 28.5.2019, https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=2&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwif86jWi77iAhWhlYsKHcRrBEcQFjABegQIAhAB&url=http%3A%2F%2Frs.n1info.com%2FVesti%2Fa487210%2FCvijetin-MIlivojevic-i-Djordje-Vukadinovic-o-sednici-o-Kosovu.html&usg=AOvVaw3vbgIkLgQV1YmE3sAo9Y9O

MOSTOVI & IZBORI

                                                     

Novu knjigu Cvijetina Milivojevića "MOSTOVI & IZBORI; političko kolumniciranje u Srbiji 2009 - 2018", po ceni od 699 dinara, možete nabaviti u Agenciji "Pragma", Beograd. Telefon: 011/3234-439. E-mail: office@pragma.rs.

Mostovi i izbori u doba intelektualne kolaboracije i duhovnog kvislinštva

Biblioterapija, Pisac - gost bloga

Sredinom januara iz štampe je izašla knjiga Mostovi i izbori – političko kolumniciranje u Srbiji 2009-2018., drugi deo, po autorim rečima “ izrazito subjektivne, najnovije istorije političkog pluralizma u Srbiji.“ Knjiga predstavlja izbor među više od šest stotina kolumni koje je autor Cvijetin Milivojević objavljivao tokom poslednje decenije u dnevnim listovima Danas, Politika i Naše novine. Upravo tim povodom razgovarali smo sa autorom, poznatim srpskim novinarom, trostrukim dobitnikom nagrade „Borivoje Mirković“, prvim dobitnikom novinarske nagrade „Stanislav Staša Marinković“ i prvim dobitnikom nagrade UNS „Bogdan Tirnanić“ za najbolju kolumnu ili komentar u Srbiji.

Bez pravih povoda ovakvi tekstovi ne bi bili pisani. Šta je, kad su ove kolumne, objedinjene u knjizi “Mostovi i izbori” u pitanju, dobar povod? Onaj koji pobudi vaše interesovanje, koji je društveno relevantan, ili …?

– Motiv da uopšte uplovim u, evo već, dvoipodecenijsko „kolumniciranje“ krije se u krhotinama onoga što se zove „hronični novinarski svrab“ iz mog prošlog, žurnalističkog dela života. Kako ono bi: jednom novinar – uvek, makar, novinar?! A svaka moja pojedinačna kolumna imala je svoj poseban povod, pa, uz svu opasnost da preteram – i svoj individualan život! Svaka je neka priča za sebe. Nekada se povod dugo krčkao u meni, ali vrlo je često on bio i jednokratna inspiracija, pa čak i gola improvizacija. Naravno, trudio sam se, koliko je to bilo moguće, da propratim i sveukupni život oko nas, da ne uzletim u samodovoljnost, da se baš ne odrodim od svakodnevice.

Konfuzija vrednosti potkopava opstanak i snagu javne reči  u javnom prostoru. Do onoga što Vi kažete, odnosno napišete mnogi, ipak drže.  Da li je to bio cilj i misija koju ste sebi zadali kad ste počeli s kolumnama na temu političkog višestranačja u Srbiji?

–  Ovo što se rečnikom savremenog žurnalizma danas zove kolumnom, počeo sam, sticajem okolnosti, da ispisujem, još pre 24 godine, u, jednom pa drugom, „Blicu“, nastavio u „Demokratiji“, jedno vreme ispisivao u „Glasu javnosti“ itd. U knjizi „Mostovi i izbori“, među više od 600 kolumni koje sam objavljivao u protekloj deceniji, probrao sam, ali ne vodeći se isključivo kriterijumom kvaliteta nego trudeći se da pokrijem što više, u tom periodu, relevantih političkih i društvenih mena i događaja, najviše kolumni iz „Danasa“, „Politike“ i „Naših novina“. Moglo bi se reći da je ovde reč i o jednoj, isuviše ličnoj, dakle, subjektivnoj istoriji političkog pluralizma u Srbiji. I to je neki „mulen ruž“ sa mojom prethodnom knjigom, „Na prvu loptu“, koja, kao kompilacija čistih novinarskih formi iz vremena od 1990. do 2000, dok sam se profesionalno bavio novinarstvom, i tzv. stručnih tekstova i iskaza koji pomalo naginju ka komunikologiji, pokriva prvih 18 godina tog višestranačja, tj. vreme do njegovog punoletstva. Ja nigde i nikada nisam tvrdio da sam u pravu. Znam da sam, vrlo često, bio u krivu, jer me je ponekad vodila i emocija – nema čoveka apsolutno hladnog i nepristrasnog. Nisam bio automatizovani rob činjenica, ali sam se, za svaku svoju tezu, za svaki stav, trudio da podastrem dovoljno argumenata. A na čitaocu je bilo da sudi. Meni je oduvek bila važna povratna reakcija, to „merenje efekata“ izgovorene ili napisane reči. Polemiku sam oduvek prizivao i priželjkivao, jer sam se držao saveta pokojnog profesora Lukača da mudar polemičar, u prilog svojoj tezi, uvek u rezervi ima bar još tri puta više dodatnih argumenata nego što ih otkrije u svom prvom tekstu.

Nisam političar, niti bestseler pisac

Autentičnost je na manjoj ceni nego uklapanje u trenutno poželjne trendove. Vi ste ipak izabrali autentičnost, po cenu mnogih drugih benefita koje uklapanje omogućava.  Da li  vam je stalo da vaše reči dopru do što više čitalaca ili ste unapred okrenuti užoj ciljnoj grupi?

– Ovo je vreme novih kanala manipulisanih komunikacija. Polemika u kojoj se „rat“ vodi argumentima, a suprotna strana, u najmanju ruku, poštuje – više ne stanuje ovde. Nema više džentlmenstva. Raznorazni forumaši, provokatori, botovi i slični parantelektualni „zečevi“, zaklonjeni u komforno okrilje anonimnosti, mogu da vas razvlače, vređaju, urnišu. Jer, vi ste, vašim potpisom, ispod nekog stava, zapravo, stali na vetrometinu, kao savršena meta streljačkom stroju onih koji vas vrebaju iz okolnog žbuna, ostruge ili šumarka. Znate, meni javno iznošenje i argumentovanje stavova iz oblasti koje razumem, nije profesija od koje živim, publicitet mi nije opsesija, nisam priključen na TV ekran kao na infuziju. Takođe, nisam političar da bih se borio za što više i više birača. Naravno, imponuje mi da deo ljudi razume ono o čemu govorim ili pišem, da dele neke moje poglede. Ali, ja nisam „bestseler pisac“ niti „bloger“ ili „jutjuber“ koji broji, prebrojava ili dodaje broj „pregleda“. Niti donosim dodatni tiraž medijima u kojima se pojavljujem. Što je još gore, neki od tih medija od mene mogu imati samo štete, pošto, uglavnom, sve to radim „uz vetar“.

Imate li utisak  kao da se od kritičara i uopšte stvaralaca ne očekuju važne reči u javnom prostoru. Kako  vi, kao postojani, sada već  višedecenijski kolumnista, gledate na ovaj trend?

– Sveopšta, vrednosna, civilizacijska, ali i egzistencijalna beda na ovim prostorima, teraju ljude na bolne kompromise. Na kompromise u kojima se, zarad pukog preživljavanja, žrtvuje identitet, samosvojnost, samopoštovanje. Previše je intelektualne kolaboracije, duhovnog kvislinštva, previše ljudskog kapitulanstva radi, ponižavajuće bednih, sinekura.

Kako ste  odoleli izazovima pristajanja uz nekog ili nešto, kojih je izvesno bilo?

– Znate, diplomirao sam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na odseku za novinarstvo, kao jedan od prvih stipendista Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka Srbije; u vreme studiranja, bio sam prvi trostruki dobitnik novinarske nagrade „Borivoje Mirković“. Pre toga, kao dvadesetogodišnjak, bio sam član prve redakcije Informativnog programa Omladinskog radija Sarajevo, najslušanijeg programa tih godina u onoj Jugoslaviji… I to je sve bilo pre ovih ratova na prostoru bivše SFRJ. Tako gledano, moja startna pozicija nije ličila na startnu poziciju nekoga ko će, i u 54. godini, raditi da bi preživljavao. Ali, u svemu lošem, ima i nešto lepo: i dan-dan, ničega od onog što sam napisao i izgovorio, čak i u najgora vremena devedesetih godina prošlog veka, nemam razloga da se stidim. A najveću satisfakciju za sve to, ja koji sam, tih devedesetih, radio u najhrabrijim antiratnim medijima, dobio sam od glasnogovornika parole „sto za jednoga“, dakle, prvog „preumljenika“ Srbije, koji me je, pre neku godinu, nazvao – „nacošem“…

Mapa SFRJ  na kojoj je Alija Izetbegović ispisao „BiH za Jugoslaviju!“

Bili ste svedok i učesnik mnogih značajnih događaja, susretali ste mnoge  VIP ličnosti, a u Vašoj arhivi su svedočanstva o neobičnim,  povodljivim i nedoslednim promenama delovanja na javnoj sceni mnogih čija su delovanja oblikovala naše živote. Šta biste izdvojili kao najupečatljivije iz Vaših sećanja?

– Već pomenuh jedan slučaj… Razgovarao sam sa većinom albanskih lidera s Kosova, iz Rugovine faze, u stanu pokojnog Bakalija, upoznao njegove preparirane međede, „ratne“ trofeje iz lova sa Titom. Jedini, crno na belo, imam potpis rahmetli Alije Izetbegovića ispod mape SFRJ, na kojoj mi je, nekoliko meseci pre rata, svojom rukom, ispisao rečenicu „BiH za Jugoslaviju!“ Od pokojnog Đinđića, kao uspomenu na period „Demokratije“ koju sam uređivao u vreme građanskih protsta 1996/97, imam autogram na „Pasošu šetača“. U „vunena vremena“, kao naivni novinar, bio sam u Vukovaru, ali i Širokom Brijegu, na Palama, ali i Mostaru, u Prištini i nemanjićkim dvorima u Donjem i Gornjem Nerodimlju… A fasciniran sam licemerjem enormnog broja političara i drugih javnih ličnosti, sa svih strana bivše SFRJ, i enormnom količinom njihove bestidnosti, prevrtljivosti i bezosećajnosti na surove posledice njihovih politika na obične ljude. Taj svet odrođenih političkih elita koje su, verbalno, najveći „branioci“ svojih nacija, a u stvarnosti, veći deo njih, više empatije ima za svoje formalne prokužene „neprijatelje“, nego za sopstveni narod i građane.

Verujete li da će snaga nepotkupljive, nepodmitljive, čvrste u svojoj postojanosti  utemeljenoj “samo” na argumentima, javne reči  preživeti i, možda, ipak uticati više nego što je to danas moguće?

– Nisam preterani optimista. Da bi se to desilo, neophodno je, pre svega, zakonski omeđiti najveće deizinformativno bojno polje – internet i sve njegove kanale, računajući i društvene mreže – i tu moraju da važe propisi kao i za tradicionalna informativna opštila. Nasilje putem medija, računam u to i internet kao multimedijalni medij, mora da se tretira jednako kao i svako drugo nasilje. Drugo, ako govorimo o novinarstvu, tu je neophodno konačno uvesti institut licenciranja. Ne može se tako ozbiljnim poslom koji direktno utiče na zdravlje građana, a može da ugrožava i same živote, baviti ko god to zaželi, svako ko ne uspe da se ostvari u nekoj drugoj profesiji. Treće, zakoni koji postoje – moraju se sprovoditi. Način na koji ova vlast tretira javnost i medije kao jednu grupu kreatora te javnosti, pokazuje da lepo napisani zakoni koji čame čekajući u prašini, nisu dovoljni. Nekada su nas uveravali da treba još malo da se strpimo u socijalizumu, jer nas, uskoro, čeka komunistički raj. Onda smo utopistički poverovali u utopiju o totalnom, tj. građanskom informisanju, u kome novinari i mediji kao posrednici neće biti ni potrebni. A, u stvarnosti, ispalo je da je odbrana javne reči spala na nekoliko desetina „boraca sa vetrenjačama“, dok i oni, konačno, ne odlože svoja donkihotovska koplja u trnje… Priznajem, loš sam prognozer: kada sam upisivao fakultet (koji sam želeo i sanjao, a nisam ga upisivao iz nužde!), nisam ovako zamišljao „slobodu koja će umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“.

Da li se oni koji čitaju Vaše kolumne, posle knjiga “Na prvu loptu” i ove “Mostovi i izbori” koja je upravo izašla iz štampe, mogu nadati i trećem tomu kojim biste zaokružili Vaše praćenje političkog višestranačja u Srbiji?

- Pošto dosta često javno govorim, pišem, dajem izjave, oglašavam se o temama koje se tiču javne komunikacije u najširem smislu reči – upravo sabiram i selektujem deo tog materijala iz prethodnih 20 godina. To bi se dalo složiti kao neki pokušaj inkluzivnog pristupa teoriji komunikacija, pošto je reč malim, da ne budem pretenciozan, studijama slučaja koje bi mogle da utru put od posebnog ka opštem zaključivanju. Za sada mi se nameću tri poglavlja neke potencijalne knjige. Dva bi se bavila manipulativnim (tržišnim i političkim), a jedno medijskim (tzv. informativnim, čistim) komuniciranjem. (www.salonknjiga.rs, 29.1.2019, razgovarala: Stana Šehalić, https://salonknjiga.rs/mostovi-i-izbori-u-dobu-intelektualne-kolaboracije-i-duhovnog-kvislinstva/

Dobro jutro, Državni Vrše - otkud, sad pa, Kosovo "najvažnija tema!?

Vrhovnik se juče, iznebuha, dosetio: Znam za jadac - Kosovo i Metohija je danas najvažnija tema!

Otkud sad pa to kad su, koliko do prekjuče, njegovo Visoko Klimoglavstvo, plus on personalno, evo uskoro će sedam godina, silom indoktrinirali Srbiju i svo Srblje da je "Kosovo na začelju prioriteta građana Srbije"?
Setite se samo vučićoistraživača, od Cesida Blagojevića ("Kosovo nije u agendi prioriteta") do Stratedžika Bogosavljevića ("Kosovo je užasno eksplozivna tema koja nije prioritet, nizak standard i nezaposlenost su prioriteti"); preko Palme koji je udarnički kliktao da se "Kosovo ne sipa u traktor" i Tajnice za koju je "prioritet digitalizacija, a ne Kosovo", preko onih koji su seirili kako se "Kosovo ne jede"... Pa. do samog Vrhovnika koji je, brzinom kazaljke sekundare, principijelno, jer "samo se magarci (tj. ludi i blesavi Srbi) ne menjaju, ispaljivao maksime za Riplija: te, "mir je prioritet"; te, "članstvo u EU je prioritet", te, "afirmacija saradnje i stabilnosti je prioritet", te, "prioritet je otvaranje fabrika i novih radnih mesta",  pa, čak i - "sporazum o Kosovu je prioritet".

Jedino nikada nije rekao ono na šta ga, kao predsednika Republike, Ustav Srbije (i Miroslavljevo Jevanđelje, na koje se, takođe, ničim izazvan, zakleo) obavezuje: U ovom istorijskom trenutku prioritet svih prioriteta je NEPIZNAVANJE OKUPACIJE 17 ODSTO DRŽAVNE TERITORIJE, TJ. ODBRANA KOSOVA I METOHIJE U SASTAVU SRBIJE.

Kada su, u prestonom knjaževskom gradu Kragujevcu, 1934. godine, osnivane "Novine serbske", Knjaz Miloš je od njihovog urednika Dimitrija Davidovića zahtevao da objavljuje samo "službene" vesti i prevode iz strane štampe, i to samo one koje dozvoli "Knjažeska kancelarija". Da bi ga, već 14. marta 1835, za svaki slučaj, ponovo preventivno opomenuo: "Ja sam vam i pre kazao, i sad vam opet kažem, ne stavljajte u Novine ni rječice dok vam ja na to dozvolenije ne dam."

Zašto li je baš sad, naš današnji vrhovni cenzor, odlučio da u, sebi potčinjene ili priklonjene, medije, iz doskorašnjeg svesrpskog orvelovskog mraka kada su Kosovo i Metohija u pitanju - blagoizvoleo izvući i "pripustiti" ovu temu?

Tamo negde, sredinom devedesetih godina prošloga veka, dok sam, sa kolegom Canijem, po Kosovu i Beogradu (pod idealističkom parolom: "Samo da rata ne bude"), prikupljao građu za knjigu "Kosmet ili Kosova", ostalo mi je urezano u pamćenju insistiranje pokojnog Đinđića na teoriji tzv. državnog razloga. "Raison d' etat", što bi rekli Francuzi, ili "Staatsreson", kako to zovu "Đindićevi Nemci". On je tada verovao da će Kosovo zauvek ostati deo Srbije, jer državni razlog, tj. srpski nacionalni i državni interes određuje da je KiM ono što "država Srbija želi da postigne ili sačuva s obzirom na druge države", to je ta stalna crta srpske državne politike koja stoji izvan bilo kakvih unutrašnjopolitičkih slaganja ili neslaganja. Četiri godine pre NATO agresije na Srbiju, Đinđić je verovao da se nezavisnost, u tadašnjem svetu, mogla dobiti jedino mačem, pa je čak mislio da Kosovo, na planu autonomije, ne može dobiti čak ni onoliko koliko su, u tom trenutku, imali Srbi u Krajini. Nije računao da će za interes kosovskih Albanaca u rat protiv Srbije ući cela, a jedina vojna alijansa u svetu!

Naš aktuelni Vrhovnik koji je, sebično, svoj "neviđeni plan za Kosovo", svih sedam godina svoje vladavine, najradije delio sam sa sobom i, tek pokatkad, mrvice davao na uvid svojim najboljim prijateljima Mogerinijevoj i Tačiju, izgleda da nema više kuda nazad. Došao je uza zid. Oni kojima je, biće, obećao da će "premantati" Srbiju, sa "Protestantskom etikom i duhom kapitalizma" pod miškom, i obaviti njeno ekspresno "preumljenje" u evromazohizam i samoponištvanje - nemaju više strpljenja.

Zato se naš predsednik dosetio teorije državnog razloga. Sada bi, kao Kalimero, u Narodnoj skupštini, da se isplače na ramenima onih koje, evo još uvek, zove fašistima, lopovima, lažovima, prevarantima, izdajnicima i tome slično.

Pa, kad je već "maca došla na vratanca", jedini mogući odgovor onog dela opozicije koji je u šestomesečnom bojkotu rada u parlamentarnom plenumu bio bi ZAHTEV SA SAZIVANJEM VANREDNE SEDNICE PARLAMENTA sa samo jednom tačkom dnevnog reda: RASPRAVA O ODGOVORNOSTI ZA KRŠENJE REZOLUCIJE NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE O OSNOVNIM PRINCIPIMA ZA POLITIČKE RAZGOVORE SA PRIVREMENIM INSTITUCIJAMA SAMOUPRAVE NA KOSOVU I METOHIJI, od 13. januara 2013. godine.

To bi bio najjasniji odgovor opozicije (ne sumnjam da bi se ovakvoj inicijativi pridružio ne samo deo parlamentarne opozicije koja nije u bojkotu, nego čak i deo poslanika vladajuće koalicije!) na pokušaj režima da narodne poslanike koji kažu da neće doći na "Majinu sednicu o Kosovu", 27. maja, uhvati u "mišolovku" i još jednom ih, kroz TV trovačnice sa nacionalnom frekvencijom, "pohuje" i žigoše kao najveće izdajnike od nesrećnog Vuka Brankovića do danas! Time bi se loptica vratila preko mrežice sazivačima te "nameštaljke sednice" (citat: moja malenkost), a građanima Srbije pokazala doslednost većeg dela opozicije u odbrani ustavno-pravnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

Zaboravnima za podsećanje: Od dana usvajanja ove rezolucije koja je definisala mandat našim pregovaračima, Vrhovnikov Državni Vrh je UKINUO (PARALELNE) INSTITUCIJE DRŽAVE SRBIJE NA KIM (sudstvo, policiju itd), NATERAO SRBE SA KIM DA UČESTVUJU NA IZBORIMA KOJE RASPISUJE KOSOVSKA "DRŽAVA", UVEO CARINE, OZVANIČIO GRANIČNE PRELAZE, DAO KOSOVU MEĐUNARODNI TELEFONSKI BROJ, PUSTIO KOSOVO U MEĐUNARODNI OLIMPIJSKI KOMITET, UEFA, FIFA itd. I, najvažnije: NAŠ REŽIM JE OTĆUTAO FORMIRANJE VOJSKE KOSOVA!

A Rezolucija od 13.1.2013. je izričita: "Svako rešenje, bilo opšteg ili nekog posebnog pitanja, o privremenom, prelaznom ili konačnom statusu KiM, o položaju Srba u Pokrajini ili o zaštiti srpskog verskog i kulturnog nasleža mora da bude u skladu sa Ustavom Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244"!

Rezolucija je više nego jasna u stavu da Srbija NE PRIZNAJE I NIKADA NEĆE PRIZNATI JEDNOSTRANO PROGLAŠENU NEZAVISNOST KOSOVA, tako da se svaka izjava nekih naših pregovarača, tipa "Srbija bez kompromisa neće prihvatiti članstvo Kosova u UN" i slično, ne može biti ništa drugo nego - OZBILJNO KRŠENJE REZOLUCIJE, ODNOSNO NJIHOVIH PREGOVARAČKIH MANDATA.

Svako prenošenje nadležnosti sa Srbije na Prištinu MORALO JE DA BUDE POTVRĐENO USTAVNIM ZAKONOM SRBIJE, i da bude U SKLADU SA USTAVOM, ZAKONIMA I DRUGIM PROPISIMA SRBIJE.

Rezolucijom se izričito naglašava da Srbija NIJE SPREMNA DA ČINI USTUPKE KOJI BI MOGLI DA DOVEDU DO UGROŽAVANJA NJENIH DRŽAVNIH I NACIONALNIH INTERESA.

U tekstu usvojene rezolucije koju je potpisao predsednik Narodne skupštine (tada samo) mr Nebojša Stefanović, piše da je za implementaciju sporazuma i dogovora sa privremenim organima vlasti u Prištini ovlašćena Vlada Srbije (a ne predsednik Republike!), kao i da su rezolucija i njome utvrđeni pravac, smernice i ciljevi državne politike OBAVEZUJUĆI za sve države organe i organizacije.

Vidljivo je, takođe, da, za ovih šest godina trajanja briselskog "dijaloga", IMOVINSKO PITANJE (zaštita imovine države Srbije, srpskih preduzeća, Srpske pravoslavne crkve i građana Srbije na KiM) nije čak ni stavljeno na dnevni red, iako to rezolucija Skupštine Srbije striktno nalaže našim pregovaračima! Ko je kriv za to? Zašto se pristajalo na pregovore o svemu drugome osim o onome u čemu bi nas čak i taj deo tzv. međunarodne zajednice koji arbitrira briselskim razgovorima (pitaj: zapadni sponzori i čuvari "kosovske države") odlično razumeo - o pitanju, na Zapadu, svete svojine?!

Ili, ako ova rezolucija već naglašava da Kosovo i Metohija kao tema zahteva "neophodnost kontinuiranog i usaglašenog delovanja koje zahteva višegeneracijsku privrženost" - čemu onda žurba sa nekakvim "brzim rešenjem"? Zašto se oni koji smatraju da je svako mirno rešenje koje nije ishitreno, pa čak i "zamrznut konflikt" na određeno vreme, bolje od dobrovoljne predaje 17 odsto teritorije Srbije - sačekuju rafalnom paljbom iz svih Vrhovnikovih propagandnih oružja i diskvalifikuju kao, Bože im oprosti, ne znaju šta govore - nekakvi "neprijatelji i rušitelji države"? Koje države - Republike Srbije ili "Republjik e Kosova"?

Dakle, "od izvora dva putića" ima onaj koji se u sve meša: Kapitulacija na Kosovu i Metohiji ili izlazak iz ovih i ovako vođenih pregovora.

Ovo drugo ne bi, naravno, značilo i "zbogom dijalogu", već povlačenje iz pregovora sve dok u njih ne budu uključeni i predstavnici dve trećine čovečanstva, dakle onih država koje ne priznaju jedinu NATO državu u Evropi. Za početak, dijalog mora da se vrati u UN i u njega, osim Brisela, treba da uđe i Vašington, kao ktitor "Republjik e Kosova", ali i Moskva i Peking koji priznaju teritorijalnu celovitost Srbije. A, zašto ne i Vatikan koji ne priznaje nezavisnost "izborenu" NATO projektilima, a beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, već pola godine, takvu želju Svete Stolice, na šta, osim samo jednog ministra u Vladi Srbije, niko iz vlasti ne reaguje?

Jer, nezavisno od osetljivih ekumenskih pitanja, niko Vatikanu ne može osporiti pravo da srpsko-pravoslavnu versku i kulturnu baštinu smatra i svehrišćanskom. Kao jedna od najstarijih na svetu, vatikanska diplomatija ima bogato iskustvo u očuvanju verskih i kulturnih spomenika, ali je, doduše indirektno, pokazala i političke rezultate posredujući, pre 23 godine, između Miloševića i Rugove na temu prosvetne autonomije za kosovske Albance.

Ukoliko neko odavde zaista nije hronični mazohista, pa više voli briselske "dva na jednog" razgovore, prijateljski ispružene ruke Moskve, Vatikana ili Pekinga mora što pre da prihvati. (objavljeno na cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Cvijetin Milivojević, politikolog, o pisanju medija bliskih vlasti: Pregovarači su odavno morali da se pojave u Skupštini

Nadam se da će sada zapljuvati gospodina Vučića, gospođu Gojković i gospodina Drecuna jer su me poslušali i složili se sa mnom u onome o čemu sam govorio. Ispada to tako, kaže za Danas politikolog, komentarišući pisanje medija koji podržavaju vlast, da su njegove izjave kontradiktorne.

Naime, Milivojević je nazvan „karijernim Đilasovim analitičarem, kolumnistom Danasa, najnetiražnijeg dnevnog lista u istoriji, velikim stručnjakom, pod navodnicima, i navedene su njegove dve izjave.

U jednoj, datoj, kako se navodi, „uglednoj“ Đilasovoj i Šolakovoj televiziji N1″, on odlazak predsednika države u Skupštinu Srbije na zakazanu sednicu o Kosovu karakteriše kao nameštaljku. U drugoj, datoj nekoliko dana ranije, Milivojević o obraćanju predsednika države na Saboru SPC, kaže da bi bilo primerenije da se predsednik Vučić pojavio u parlamentu, a ne na Saboru SPC“.

Pozvali smo Milivojevića i pitali šta zapravo misli o odlasku predsednika na Sabor i u parlament i kako komentariše pisanje medija bliskih vlasti o njemu na ovaj način. On navodi da ono što on misli o predsednikovom odlasku na Sabor i u parlament misli svaki normalan čovek. Kako dodaje, oni koji to pišu su u nedosluhu sa materijalnim činjenicama.

– Prvo, izjavu koja je njima povod nisam dao za N1 nego za Betu. Drugo, dve moje slike koje prate tu izjavicu su sa N1. Taj prilog nema veze sa gostovanjem na N1 u Presingu koje oni pominju usput. Treće, Dragana Đilasa sam, iako sam mator čovek, upoznao tek u leto 2018. Mi smo otprilike vršnjaci ali se nismo upoznali do tada. To da li sam Đilasov analitičar ili ne, najpre znaju ljudi koji me čitaju i koji me poznaju, a koliko sam Đilasov analitičar pokazuje i knjiga koju sam objavio i koja ima dosta kolumni iz Danasa, Politike i drugih listova za koje sam pisao kada je Đilas bio na vlasti, pa je najviše kritičkih tekstova bilo upravo o Đilasu. Četvrti nedosluh sa istinom je pokušaj da se iz dve moje izjave, koje se potpuno prirodno nastavljaju jedna na drugu, pokaže kako su one kontrapunkti – objašnjava on.

Prema njegovim rečima, na dan kada je predsednik došao pred vladike on je rekao da je primerenije, ali i ne samo primerenije, nego da je njegova zakonska obaveza, koja traje šest i po godina, da nakon pregovora u Briselu, koji su počeli na osnovu Rezolucije Skupštine Srbije, donete pre šest i po godina, obaveštava parlament.

– Niti jednom tadašnji prvi potpredsednik vlade, niti tadašnji premijer Dačić, pa potom Vučić kao premijer, pa Vučić kao predsednik države, nije došao da izvesti Skupštinu Srbije kako on to ispunjava mandat na osnovu kojeg je pregovarao. A imao je vrlo ograničen mandat. U toj rezoluciji lepo piše da sve što se tiče ustavnog i pravnog sistema suvereniteta, odnosno teritorijalnog integriteta, što nadilazi političke i druge stvari, ne može da bude agenda pregovora. A piše i da sve što se tiče eventualnog ustupanja i prenosa nadležnosti na lokalne organe vlasti u Prištini, odnosno na Kosovo, mora biti odmah dovedeno u sklad sa zakonima Srbije donošenjem ustavnog zakona koji prati Ustav Srbije. Ivica Dačić i Aleksandar Vučić su nekoliko meseci posle te rezolucije ušli u nešto što pregovaračima u ime DS nije padalo na pamet. Oni su legitimisali ne administrativne prelaze nego granične prelaze. Oni su legitimisali ne uvođenje taksi, nego uvođenje carina. Oni su ukinuli takozvane srpske paralelne institucije na Kosovu. Oni su naterali Srbe na Kosovu da izađu na prve izbore po kosovskom izbornom sistemu 2013. Za vreme „žutog ološa“ ti izbori su održavani tako što je predsednik Skupštine Srbije raspisivao lokalne izbore u srpskim opštinama na KiM. Mnogo je stvari zbog kojih su Dačić i Vučič kao pregovarači morali da se pojave u Skupštini – ukazuje Milivojević. (L. Valtner, "Danas" i www.danas.rs, 21.5.2019)