"U državi je u toku još jedna živa polemika u sferi filozofije koja se odnosi na koncepte “jedno se deli na dva” i “dva se spajaju u jedan”. Ova rasprava je borba između onih koji su za i onih koji su protiv materijalističke dijalektike, borba između dva poimanja sveta: proleterskog i buržoaskog. Oni koji tvrde da je “jedno se deli na dva” temeljni zakon sveta stavljaju se na stranu materijalističke dijalektike; oni koji tvrde kako je temeljni zakon prirode “dva se spajaju u jedno” protiv su materijalističke dijalektike. Obe strane povukle su među sobom jasnu liniju razgraničenja koristeći dijametralno suprotne argumente. Ova rasprava odražava, na polu ideologije, oštru i složenu klasnu borbu koja se odvija u Kini i u svetu.” (“Crvena zastava”, 21.9.1964, Peking; časopis čiji su teorijski napisi odražavali političko i ideološko stanovište Komunističke partije Kine i njenog vođe)
. . .
Ako bih se vratio svom omiljenom hobiju – brojanju koliko je
puta, o nečemu važnome, predsednik svih građana Srbije javno slagao sve svoje
građane (obećanje o ostavci na mesto predsednika stranke ispunio je, recimo,
tek posle šest i po godina, iz 26. puta!) – došao bih do računice da je, samo
od početka 2025, najmanje 35 puta obznanjivao, najavljivao i odjavljivao,
provocirao ili začikavao javnost potencijalnim terminima vanrednih
parlamentarnih, ali i predsedničkih, izbora.
Srpski baron Minhauzen je, dakle, u svom izbornom “Pinokio
kalendaru”, izukrštavao svece i tropare, “crvena slova” i blagdane, godine
Zelene zmije i Vatrenog konja – od Nikoljdana i Đurđevdanka, preko Vidovdana i Svetog
Petra i Pavla, do Velike i Male Gospojine, pa “jope” do Svetoga Nikole, “u
oktobru, biće u novembru; u novembru, biće u decembru”...
Samo od Nove godine, Institucija Predsednika Srbije zborila
je ovako:
Na Božić, Bože mi oprosti, reče: Vanredni parlamentarni u
oktobru, „biće“, u novembru ili decembru; 26. 1: “Realno“ očekivati izbore između
oktobra i decembra; 6. 2: Vanredni parlamentarni izbori do kraja 2026; 1. 3: Parlamentarni
sigurno do kraja godine, a za predsedničke “će vidimo”; 31. 3: Izbori do kraja
godine, možda i ranije, „do Vidovdana“, tj. 28. juna; 4. 4: Najavio da će se
kandidovati (na vanrednim parlamentarnim) za premijera „samo ako bez njega SNS
ne može da pobedi“ većinsku Srbiju; 14. 4: Izbori možda do 10. jula ili od
septembra do kraja godine; 20. 4: „Do Đurđevdana će se otprilike znati kada će
biti izbori“; 30. 4: Izbori će biti održani do kraja godine, a možda i do
Vidovdana; za Prvi maj: Izbori će biti ili 12. jula ili u periodu od oktobra do
kraja novembra; 2. 5: Kazao da ne isključuje mogućnost da izbori budu u julu,
kao ni do kraja novembra; uoči Svetoga Đorđa: Najavio da će odluka o
raspisivanju izbora „biti doneta u narednih desetak dana“; 9. 5: Slagao da su
izbori na dohvat ruke, “bilo za dva ili pet meseci, svejedno je”; 21. 5: Pošto
je postalo jasno da izbora neće biti u junu, rekao je da će biti krajem septembra
ili do polovine novembra; 30. 5: Zakleo se glavnoj Dvorskoj TV laži i paralaži
da će izbori biti održani ove godine; 14. 6: „Na izbore idemo u naredna tri ili
četiri meseca“; 20. 6: „Jedni (neznano koji?) izbori će biti u oktobru ili
novembru“; 27. 6: Na stranačkom mitingu, na platou između En-De-Ća i zdanja
Narodne skupštine Srbije, govorio fanovima o svojim “poslednjim danima i
poslednjim nedeljama kao predsednik“, a oni mu uzvratili transparentom „Vučić –
doživotni premijer“; 29. 6: Najavio da će „u roku od nekoliko nedelja“ (to bi
značilo najkasnije do kraja jula) podneti ostavku i da će uslediti prevremeni
predsednički i parlamentarni izbori, ali nije dao čak ni okviran datum; 8. 7.
2026: Veli da očekuje izbore u oktobru ili novembru, s tim da će,
najverovatnije, prvo da budu parlamentarni, pa predsednički; 10. 7. 2026:
Izjavio da će, nekoliko dana nakon što raspiše parlamentarne izbore, podneti
ostavku na mesto predsednika Republike, jer „mora ovde u svojstvu predsednika
Republike da raspiše parlamentarne izbore, a onda će proći neki dani i onda će
podneti ostavku“, što znači da će parlamentarni “biti mesec ili dva pre
predsedničkih”; 20. 7: Kaže da će izbori biti veoma brzo raspisani, najavljuje
ostavku Vlade, pa svoju naknadnu ostavku („15 dana posle toga“), kao i
kandidaturu za premijera, jer, kao, “neće da bude premijer bez izbora”; 23. 7:
Izjavio je da će “pre kraja godine” biti održani parlamentarni izbori – u
oktobru ili novembru, dok će izbori za šefa države biti nešto kasnije: „Ne mogu
sam to da učinim. Pošto vlada obavesti parlament, ja raspisujem izbore“; 24 –
25. 7: Rekao da očekuje izbore u oktobru ili novembru, uz napomenu da će
svakako biti do kraja godine; 26.7: Konstatovao da, ako su oktobru
parlamentarni izbori, „to je stvar rokova“, onda će predsednički da budu krajem
decembra ili u januaru ili u februaru 2027...
. . .
Dok na jednoj strani laže o datumu izbora i, kupujući vreme zloupotrebom
institucija državne prisile, tužilaštava i pravosuđa, pokušava da u korenu
saseče “neočekivanu silu koja se iznenada pojavila” 2024. i preti da stvarno,
jednom za svagda, “reši stvar”, na drugoj strani se, ne pitajući za cenu koju
ionako neće platiti on koji se lažno predstavlja imenom “Srbija” i prezimenom “Pobeđuje”,
već svi građani ove zemlje – besramno, po svetu, ulaguje i velikima i malima,
svima onima koji su spremni da podrže njegovu 14-godišnju “stabilokratiju”.
A, za to vreme, od mog prošlog teksta na ovu temu (Simulacija
života ili „Srbija pobeđuje na svim frontovima“, 22.6.2026), autokratija s
odlikama plutarhije u Srbiji lepo uznapredovala.
Ćacistan, to “Galsko selo” i najslobodnije mesto u Evropi, postalo
je toliko neosvojiva tvrđava, bastion toliki da se zbog njega, evo drugu godinu
zaredom, promocija novih oficira Vojske Srbije, voljom vrhovnog komandanta u
ratu i miru, izmešta sa platoa ispred zdanja Narodne skupštine u kasarnu.
Iz Vlade je, usred letnjih ferija i u predvečerje nekakvih
izbora, kao neka vrsta osvete nastavnicima, učenicima, školama iI đačkim roditeljima
koji su digli glas protiv sistemske korupcije, parlamentu pod državnim udarom hitno
najavljen Predlog izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Parlamentarna skupština Saveta Evrope je, u rezoluciji o
Srbiji, izrazila zabrinutost zbog izbora, zbog stanja medija i zbog “moguće
upotrebe soničnog oružja protiv građana”. Rezolucija Evropskog parlamenta je
konstatovala stagnaciju u oblasti pravosuđa, borbe protiv korupcije, slobode
medija, upozorila na kampanju zastrašivanja studenata, novinara i aktivista u
Srbiji... U međuvremenu je, preko Ledenog “Ajmo, aplauza” ministra vanjskog, iz
Vošingtona stigao aber o navodnom nastavku “strateškog dijaloga” (valjda onog
započetog pre šest godina koji je rezultovao Poglavičinom molbom Trampu da
zamoli Netanjahua da prizna Kosovo?) sa Sjedinjenim evroskeptičnim, pardon
Američkim Državama, ali i, kratkoročno, topla preporuka Evropske komisije, uz ekspresno
“crveno svetlo” čak osam zemalja Antiruske, pardon, Evropske unije...
U istom danu, predsednik svih građana Srbije je, između dve
šatre, negde u Srbiji, svoje političke rivale nazvao „čoporom bez ideje, plana
i programa”, a ministar “Ajmo, aplauza”, tokom službene posete SAD-u, srpske studente
krstio Amerikancima bliskim terminom – “teroristi”.
Šestorci novosadskih studenata u egzilu koje Interpol, na
sramotu srpske policije, nije želeo da kao “političke disidente”, stavi na
poternicu, u izgnanstvu se pridružio najnoviji “rušilac države i ustavnog
poretka”, novinar Radić.
Parlament pod državnim udarom “zna za jadac”, pa se dosetio
da “autentičnim tumačenjem” ostavki četvoro izabranih članova Saveta REM-a pokuša
da kupi briselski lilihip, ali osim što smo, uz smokvin list opoziciju u
parlamentu dobili i nezavisni ekspertski paravan u REM-u, nikakve vajde nema,
pa će, ako izbora uopšte bude, oni biti održani pod sadašnjim medijskim
neuslovima.
Onda se Poglavnik dosetio da “pomoću Skupštine” protumači “autentičnu
volju” građana, tako što je svojim pritiskačima tastera u parlamentu naredio da
mu, još na neko vreme, sačuvaju Macutovu vladu, e da bi Macut Poglavici lično pričuvao
premijersko mesto, za zlu ne trebalo, i bez izbora.
Dok jedan običan Poglavičin brzoglasni poziv sa terena Malom
Doktoru Haznedarbaši (glavnom dvorskom rizničaru), i ovoga “varljivog leta”,
rešava problem 200 metara makadama, 100 metara asfalta, nedostajuće krave
muzare ili “tri hiljade za gospođu, dve hiljade za gospodina” - dotle se
Poglavičine bostandžibaše (komandanti padišahove garde) javno ruže, međusobno
tuže, ćorcima raspucavaju, ali sve više i stvarno upucavaju, ali uz jaku veru
da će milost, pomilovanje i abolicija od strane gospodara biti večni kao što jesu
svih ovih 14 zlatnih godina: “Ne dam Gašića, ne dam Malog, ne dam ovog , ne dam
onog...”
Pre tačno jedne decenije, kao premijer, vikao je na obali
jezera: “Ne dam Gazivode, evo ne dam, mogu sutra da me smene. Ubijte me, evo,
ne dam!”
Potkraj 2022, tokom sastanka sa predstavnicima Srba sa KiM,
organizovanom u Raški, jer na osnovu sporazuma koji je on lično dogovorio sa
Prištinom, bez dozvole prištinskih vlasti nije smeo da uđe na KiM, zakleo se da
„niko više neće moći Srbe da lovi kao zečeve”.
Pre neku nedelju, u istu ravan, kao da je reč o istom
scenariju, stavio je odvajanje Crne Gore i Kosova, legitimišući time svoje četrnaestogodišnje
odricanje od Kosova i Metohije.
Dok “Aco, Srbine” cupka i podvriskuje ispod belih čadora putujućeg cirkusa “Ujedinjena
Srbija”, Srbima na KiM ruše kuće i vikendice, preoravaju drumove i eksproprišu imanja.
Sve im je dao, bambadava - čak nije ni čestito prodao.
U još jednom povijesnom, ovaj put uočividovdanskom govoru,
27. juna, Poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice je, dok su partijske zastave vijorile
ispred njega, praveći hladovinu slobodarskom paralimilitarnom Ćacistanu – “Zastavu
visoko” (“Die Fahne hoch”), falilo je samo ono “Redovi čvrsto zbijeni...” iz marša
Horsta Vesela – najavio da će, kao građanin (!?), stati na čelo stranačke liste
pod imenom “Ujedinjena Srbija” (?!), skromno apostrofirajući svoju istorijsku
misiju: “Stajao sam čvrst kao stena i uspravan kao jablan!“
Ne bih da mračim, ali “javlja mi” se sve veća represija što
datum izbora bude bliži!
. . .
Sve ostalo, pre i posle toga, nastavak je, već uveliko
poodmakle, „operacije Ermachigunggesetz“ u Srbiji.
U knjizi „Pod bičem kukastog krsta“ (IP Rad, Beograd, 1956),
znameniti lord Rasel (“Raselov sud”), ovako sumira šta su, od 1933. do 1939, tj.
od ozvaničenja “Operacije Ermächtigungsgesetz”, Nemci učinili samim pravim (ne
jedino nearijevcima) Nemcima u Nemačkoj:
“Ukidanje slobode govora zajedno sa slobodom štampe, kontrola sudstva,
konfiskacija imovine, ograničenje prava miroljubivog udruživanja, cenzura
pisama i telegrama, prisluškivanje telefonskih razgovora, ukidanje radničkih
sindikata i militarizacija radne snage, uskraćivanje verskih slbooda – to su
stege kojima tiranin drži u potčinjenosti svoje podanike.“
U praksi, na planu paramilitarnog organizovanje
Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP), formirane su
nacističke partijske paravojne grupe Schutzstaffeln (SS), bezbednosna služba Sicherheitdinst
(SD), politička policija Geheime Staatspolizei (Gestapo), paramilitarni
inkubator budućih SS-ovaca Hitler Jugend, u kome su fanatični omladinci
podvrgavani intenzivnom pogramu nacističke propagande, a tako drilovani, regrutovani
najpre u patrolnu službu (Streifendienst), a odatle u Wafen SS i Algemeine SS.
Na terenu “zakonodavstva”, poslednjeg dana februara 1933,
posle “Paljenja Rajhstaga”, a na osnovu predsedničkog „Dekreta za slučaj
nužde“, uveden je institut “zaštitnog zatvora” (Schutzhaft) kao zakonska mera
kojom je svako onaj ko je pokazivao i najmanji znak opozicionog delovanja prema
režimu mogao da bude poslat na „urazumljivanje“ iza rešetaka.
Tim Dekretom rajhspredsednika za zaštitu naroda i države
(„Dekret paljevine Rajhstaga“) praktično su ukinute građanske slobode, mnoga
ovlašćenja rajhspredsednika preneta su na Hitlerovu vladu – što se smatralo prvim
činom nacističkog „glajhšaltovanja“ (Gleichschaltung – ideja apsolutnog nasilnog
ujednačavanja politike i društva), kojim je Nemačka nasilnim putem postala
navodno “Ujedinjena Nemačka”.
Nakon što su na ponovljenim izborima, 5. marta 1933, nacisti
sa koalicionim partnerima osvojili 52 odsto glasova (oni sami tek 44 odsto),
već 23. marta, predsednik fon Hindenburg je blagosiljao donošenje Zakona o
vanrednom ovlašćenju (Ermächtigungsgesetz; Gesetz zur Behebung der Not von Volk
und Reich), kojim je kancelaru Hitleru dato pravo da donosi zakone bez parlamenta,
čime je legalizovano uvođenje diktature.
Osim svih onih akata i aktivnosti koje je novopečeni
diktator realizovao po slovu “Zakona o prenosu ovlašćenja”, a koje sam uredno
beležio u prethodnim tekstovima, vredan pomena u našem kontekstu je i Zakon o
obnovi državne službe u Nemačkoj, od 7. aprila 1933, kojim se pravo na državne
“pozicije” (učitelji, profesori, sudije itd) uskraćuje ne samo,
podrazumevajućim, Jevrejima nego i – svim političkim protivnicima nacista. Usledilo
je ritualno spaljivanje 25.000 knjiga suprotnih nacističkoj ideologiji, između
ostalog i knjige Hajnriha Hajnea „Almansor“, u kojoj je pesnik zapisao da „tamo
gde spaljuju knjige, na kraju će spaljivati i ljude“, a sve to u organizaciji
“Nemačkog studentskog društva”, na trgu Opernplac, pred Rajhstagom, 10. maja
1933. Naime, po uzoru na 95 teza Martina
Lutera iz 1517, na nemačkim univerzitetima je istaknuto “Dvanaest teza protiv
nenemačkog duha”. Ovu nacionalnu „akciju protiv nenemačkog duha“, čiji je
vrhunac bilo „čišćenje književnosti vatrom”, okupljenima na Opernplacu dr Jozef
Gebels je sažeo u parolu „ne - moralnoj dekadenciji i iskvarenosti“ i poručio
da “budući nemački čovek neće biti samo čovek knjige, već i čovek karaktera”. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com,
31.7.2026)
Нема коментара:
Постави коментар