Pukovnik ili politički pokojnik: Uticaj optužnice na budućnost Milorada Dodika

Nakon potvrđivanja optužnice, jedino je izvjesno da će Sud BiH suditi predsjedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku i v.d. direktora Službenog glasnika RS, Milošu Lukiću.

Svaki scenario nakon toga u ovom trenutku izgleda neizvjestan i nevjerovatan, ali sjetite se i da je samo prije dva mjeseca bilo nevjerovatno zamisliti da će Dodik u sudnicu kao optuženi.

Ironično, od svih mogućih optužbi koje su Dodiku i njegovim saradnicima opozicija, stranci i Sarajevo stavljali na teret, dešava se to da će on na sud zbog nepoštovanja odluka Kristijana Šmita.

Nijemca čiji mandat visokog predstavnika nije potvrdio Savjet bezbjednosti UN, koga ne priznaju Rusija, Kina i Republika Srpska, ali ga priznaju zapadne sile. I Srbija.

Sud BiH će suditi po nametnutim izmjenama Krivičnog zakona BiH, koji nije verifikovala Parlamentarna skupština BiH, a koji kaže da se nepoštovanje odluka visokog predstavnika može kazniti sa do pet godina zatvora. Dodik čak nije optužen ni za rušenje ustavnog poretka BiH, što je omiljena optužba na njegov račun u FBiH i na Zapadu.

Konkretno, on je potpisao ukaz o izmjeni zakona kojima se odluke OHR više ne objavljuju u Službenom glasniku RS, pa samim tim i ne poštuju. A Lukić je sve to objavio u Službenom glasniku RS, nakon što je nekoliko direktora prije njega pobjeglo glavom bez obzira.

Ipak, u centru priče je Dodik i pitanje kako bi ishod sudskog procesa – osuđujuća ili oslobađajuća presuda – mogao da utiče na njegovu političku budućnost.

Politikolog iz Beograda, Cvijetin Milivojević, smatra da bilo kakva presuda Suda BiH može da učvrsti bazu sigurnih glasova SNSD.

– Dakle, paradoks je da ovo može ojačati Dodika na njegovom terenu. Govorimo o unutarpolitičkoj borbi u RS i BiH. Vidimo da i jači dio opozicije u RS ne navija za osuđujuću presudu Dodiku iz razloga što smatra da bi to bila loša poruka Srpskoj. Naravno, imamo i neke u opoziciji koji netaktično, zaboravljajući da su i njihovi glasači vrlo nacionalno orijentisani, navijaju da Dodik bude osuđen – kaže Milivojević za Srpskainfo.

Kandidovanje na izborima

Međutim, dodaje on, ključna činjenica u ovoj priči jeste da Dodiku i Lukiću sude zbog nepoštovanja nečega što je nametnuo stranac koji sebe predstavlja visokim predstavnikom.

– Šmit i neki mediji govore o nekakvom visokom predstavniku međunarodne zajednice. Ne postoji nikakva institucija koja se zove međunarodna zajednica. Postoji nešto što je Organizacija UN, koja se sastoji od zemalja članica. Izvršni organ te organizacije, Savjet bezbjednosti, nije izabrao Šmita za visokog predstavnika. A, mi smo sada otišli korak dalje, raspravljamo o tome da li će neki akt koji je nametnuo taj čovjek proizvesti pravno dejstvo, odnosno kaznu za Dodika – ističe Milivojević.

Budući da u BiH ništa nije nemoguće, treba razmotriti i moguće posljedice drugačijeg ishoda – osuđujuće presude Dodiku, sa značajnom kaznom. U tom slučaju postavlja se pitanje njegove (ne)mogućnosti daljeg kandidovanja na izborima, ali i još mnogo toga, što je u ovom trenutku nevidljivo.

Milivojević tvrdi da takav scenario mogu da požele „samo oni koji zaista iz nekih svojih razloga ne žele dobro BiH“.

– Mogu garantovati da bi to bio siguran korak ka razbijanju BiH. To bi dalo dodatne argumente onom dijelu političke javnosti u Srpskoj koji inače smatra da RS treba da ide u pravcu odvajanja od BiH. Kako izvršiti eventualne sankcije Dodiku koje bi proistekle iz presude takvog tipa? To bi značilo tjeranje Dodika i kompletne RS. Meni ponekad liči da je ovo smislio neko ko zaista ne želi da se BiH na neki način stabilizuje, da sve tri strane naprave popis onog oko čega se slažu, a nije malo takvih stvari. Ne na silu. Pogrešna je strategija nametanje unitarne BiH – zaključuje Milivojević.

Pravnici uglavnom tvrde da je Dodik bliže oslobađajućoj, nego osuđujućoj presudi, ali samo pod uslovom da je u ovom procesu moguće odvojiti politiku od prava. A nije.

Pravo ili politika?

Miodrag Stojanović, iskusni advokat koji branio mnoge optužene pred Sudom BiH, podsjeća da se Dodiku sudi po osnovu člana izmijenjenog KZ BiH, a to je da ne poštuje odluke visokog predstavnika.

– Govorim apsolutno profesionalno. Prvo, on je predsjednik Republike. Zakon o neprihvatanju i neobjavljivanju odluka u Službenom glasniku RS nije donio on nego Narodna skupština, kao kolektivni organ. Zakonska i ustavna obaveza predsjednika jeste da potpiše ukaz o proglašenju zakona. On nije vidio u svemu tome ništa što bi bilo suprotno zakonima i Ustavu RS, zbog čega bi vratio zakon parlamentu. Gdje su elementi njegovog krivičnog djela? Kada to tako gledam, onda mislim da nema elementa krivičnog djela koje se njemu mogu staviti na teret, odnosno da u tom smislu nema dokaza da je počinio to krivično djelo – kaže Stojanović, uz ogradu da nije imao uvid u sudski spis i dokaze kojima Tužilaštvo BiH raspolaže.

Paralelno s tim, dodaje Stojanović, da je on taj koji brani Dodika, pred sudom bi rekao da smo „došli u situaciju da ovo više nije ni kolonijalno vrijeme“.

– Čovjek koji nije biran kako je to predviđeno Dejtonskim sporazumom i nema saglasnost SB UN, takav nametne zakon po kome svi moramo njega da slušamo. To je meni kao profesionalcu vrhunac gaženja naroda ove države i suvereniteta. Da li je ovo pravo ili politika? To će se vagati, ali ne možete to jedno od drugoga da odvojite. U odbrani se to mora reći. Ako imate sada trenutak potvrđene optužnice i 15 dana rok za prethodne prigovore, jedan od pet razloga za ulaganje prigovora jeste da djelo koje mu se stavlja na teret nije krivično djelo. Ćutanje bi značilo znak odobravanja. Prema tome, profesionalno mislim kako sam vam rekao, a odvojiti politiku od ovoga jednostavno nije moguće – zaključuje Stojanović.

Iz Suda BiH rekli su Srni da su „našli dovoljno dokaza“ za potvrđivanje optužnice protiv Dodika i Lukića, ali nisu naveli u čemu je pravno uporište za takav potez.

Potpredsjednica SNSD Željka Cvijanović izjavila je da ova stranka pruža apsolutnu podršku instituciji predsednika RS, ali i Miloradu Dodiku lično. Cvijanovićeva je istakla da je potvrđivanje optužnice protiv Dodika politički progon od neizabranih prema onima koje su demokratski izabrali građani Srpske.

Zamjenik predsjedavajućeg Savjeta ministara BiH, Staša Košarac, rekao je da su zaposleni spremni da napuste rad u zajedničkim institucijama BiH ukoliko budu nastavljene provokacije Kristijana Šmita.

– Sudski proces protiv predsjednika RS Milorada Dodika svi su okvalifikovali kao politički – izjavio je Košarac nakon sastanka predstavnika RS koji rade u institucijama BiH. (www.srpskainfo.com, EuroBlic, Banjaluka, Slobodan Popadić, 13.9.2023)

Amerika je upravo detonirala „srpsku opciju“ u Crnoj Gori i blokirala Vučićev uticaj na vlast u Podgorici

Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara i specijalni izaslanik SAD za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar izjavio je u intervjuu za "Glas Amerike" da je suštinski nedemokratski i neprihvatljivo da koalicija "Za budućnost Crne Gore" uđe u sastav 44. vlade jer smatra da bi oni bili više lojalni lideru strane zemlje, nego premijeru ili crnogorskim biračima. Mnogi su u ovoj izjavi prepoznali predsednika Srbije Aleksandra Vučića, pa se postavlja pitanje zbog čega dolazi do ovakve promene retorike, budući da su Eskobar i srpski lider do sada bili u vrlo prisnim javnim odnosima. Takođe, ovo je i prvi put da američki zvaničnik javno i naglas kaže da ZBCG predstavlja uticaj Beograda u Crnoj Gori. Sagovornici Nova.rs smatraju da je izvesno da je Eskobar govorio o Vučiću, kao i da dovodi u pitanje ulazak pomenute koalicije u vladu.

Naime, Eskobar je naveo da je problem to što jedna politička opcija, ZBCG, otvoreno priznaje uticaj Beograda na nju.

„Kažu da su spremni da prihvate bilo koju spoljnopolitičku odluku vlade, ako im Beograd to dozvoli. To je suštinski nedemokratski i neprihvatljivo – ideja da bi jedan deo koalicije kontrolisala strana vlada i da bi taj deo bio više lojalan lideru strane zemlje, a ne premijeru ili crnogorskim biračima“, ukazao je Eskobar.

Sagovornik  Nova.rs, politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da je više nego jasno da je „lider strane zemlje“ Vučić.

„Zaista ne mislim da sa tom grupacijom u Crnoj Gori bliže kontakte ima Boško Obradović, Voja Mihajlović, Miloš Jovanović, Milica Zavetnica, sa jedne, ili recimo Radomir Lazović, Vuk Jeremić, ili Biljana Stojković s druge strane“, rekao je Milivojević.

Sa druge strane, diplomata Srećko Đukić, smatra da se iz izjave Eskobara može zaključiti da je pored Vučića u opticaju i ruski predsednik Vladimir Putin, koji i te kako ima uticaja na ovo područje.

 „Ništa ne znači to što je on u izjavi pričao u jednini, jer vrednosti koje zastupa ZBCG su podudarne i sa politikom Vučića i sa politikom Putina. I to u mnogo većoj meri nego sa politikama i vrednostima Evropske unije (EU). Suštinski nema dvoumljenja da je mislio na one koji nisu za EU, a jasno je ko nije“, kazao je Đukić.

Takođe, za Đukića ova izjava nije iznenađujuća, budući da je javna tajna „na čijoj je strani“ nekadašnji Demokratski front (DF).

„Eskobar je samo markirao ono što je opšte poznato. Poznato je da je DF, srpski, prosrpski, ruski, proruski, beogradski i moskovski. On je samo još jednom skrenuo pažnju na tu činjenicu da je političko telo u Crnog Gori duboko podeljeno između crnogorskih centralista i političkih snaga koje imaju centre van Crne Gore“, kaže naš sagovornik.

Da je problem polarizacija smatra i Milivojević. Međutim, kako kaže, Eskobar je zaboravio da spomene druge, i te kako prisutne strane uticaje.

„Skroz sam saglasan sa ovim delom Eskobarove izjave za ZBCG, ali smatram da je morao da usledi i njen nastavak. Naime, mogao bih da nabrojim bar troje lidera iz regiona koji imaju bliske odnose sa drugim kandidatima koji bi mogli da uđu u vladu. Nisam siguran baš da im naređuju, ali jesam da imaju jako dobre odnose i da se njihov glas jako daleko čuje i prima među tim političarima“, rekao je analitičar i dodao da bi specijalni izaslanik trebalo da se zapita čiji glas sluša mandatar, ali i manjinske stranke koje će biti u sastavu vlade.

Zahlađenje odnosa Vučića i Eskobara

Inače, kako je ova izjava Eskobara glasno odjeknula u javnosti Crne Gore, mnogi smatraju da će dovesti do potpunog zatvaranja vrata za ulazak ZBCG u 44. vladu. To dalje dovodi do postavljanja pitanja – da li će ovo rezultirati zahlađenjem dosada korektnih odnosa Vučića i Eskobara. Mišljenja naših sagovornika u ovom slučaju su podeljena. Milivojević kaže da bi, ukoliko to toga dođe, to zapravo bila mnogo bolja opcija po našu zemlju.

 „Suštinski, u politici nema dobrih odnosa. Iskreno, mislim da je bolje po Srbiju da su njih dvojica u lošim odnosima. Zapravo, mnogo je bolje da su oni u gorim odnosima, a da se Sjedinjene Države i Srbija se međusobno uvažavaju, i da na posletku SAD ne budu navijač u dijalogu Beograda i Prištine. Ne volim kada se oni hvale da imaju mnogo dobre privatne odnose, jer onda znam da to ide preko leđa Srbije“, rekao je Milivojević.

Ipak, iskusni diplomata Đukić, smatra da izjava Eksobara neće promeniti apsolutno ništa, jer je „Vučić slušao i gore stvari“, ali i zbog toga što je Srbija samo deo sfere interesovanje Amerike, i ni na koji način ne može da utiče na njene odluke.

 „To neće uticati na odnose Eskobara i Vučića, on je izaslanik isuviše velike zemlje da bi Vučić mogao da se ljuti ili bude nezadovoljan izjavom. Uostalom, ovo nije prvi put da Vučić čuje od američkih zvaničnika slične izjave“, rekao je Đukić.

Da li će ZBCG u Vladu?

Izjava Eskobara još jednom je dovela u pitanje ulazak ZBCG u sastav nove Vlade Crne Gore. Zapadni zvaničnici i ranije su upozoravali da ZBCG „nije poželjan partner“, a takve izjave stizale su u najvećoj meri od ambasadorke Amerike u Crnoj Gori Džudi Rajzing Rajnke.

„To če pokazati naredni dani, biće previranja između političkih snaga koje deluju u Crnoj Gori. To nije ništa neobično, postizborna kombinatorika nije gotova sve dok se ne objavi konačni sastav Vlade. Mislim da se upravo zbog toga oteže i odugovlači ceo proces formiranja vlade“, zaključio je Đukić. (www.nova.rs, portal, list Nova, Ksenija Stojiljković, 14.9.2023)

Србија између Орвелове Океаније и Домановићеве Страдије

У претходној колумни „Наш пут је  - ни у чему свесно не подржавати лаж“ (19.7.2023) позајмио сам део Солжењициновог манифеста против насиља „Не живети у лажи“, од 12.2.1974. године: „Тако смо безнадежно рашчовечени да ћемо за данашње скромно намештење дати сва начела, душу своју, све напоре наших предака, све могућности за потомке – само да не пореметимо своје јадно битисање. У нама није преостало ни чврстине, ни поноса, ни срчаности. Чак се ни свеопште атомске смрти не бојимо, трећег светског рата се не бојимо (можда ћемо се у пукотини сакрити) – само се бојимо грађанске одважности! Само нам је до тога да се не одвојимо од стада, да не начинимо корак сами – и одједном останемо без белих векни, без гасног бојлера, без пријаве боравка у Москви....“

Уместо да од Врховника, у његовом 191. обраћању од почетка године, добијемо одговор на питање када ће испунити захтеве четворомесечних грађанских протеста и на које ћемо изборе и када, он нам је упаковану у амбалажи за „Бољи живот“, „Срећне људе“, „Породично благо“ или „Стижу долари“, прошлог петка, по ко зна који пут, репризирао једну од епизода из Орвелове „1984“.

И то ону у којој најпре „министар обиља“ (у фиктивној Орвеловој Океанији, која је у вечитом сукобу са Евроазијом и Истазијом) Тома Мона, на таласу игроказа „хлеба и игара“, тј. актуелних спортских постигнућа наших одбојкашица, тенисера, баскеташа и кошаркаша којих, наравно, не би било да нам није нашега Великога Брата, промптно најављује, па још хитрије отказује прес конференцију, јер му шоу краде Врховник лично.

Џорџ Орвел је то, 1948, у својој „1984“, записао овако: „Са телекрана над њиховим столом се разлеже трубни сигнал. Међутим, овог пута у питању није било обавештење о победи на фронту, него само саопштење Министарства обиља: „Пажња, другови! Имамо величанствене вести за вас. Примљени подаци о производњи свих врста робе широке потрошње показују да је животни стандард порастао ништа мање него двадесет одсто у односу на прошлу годину. Данас је у целој Океанији дошло до необузданих спонтаних манифестација: радници су изашли из својих фабрика и канцеларија и марширали улицама, машући заставама и кличући Великом Брату у знак захвалности за бољи, срећнији живот којим нас је обдарило његово мудро руководство. Ево сада неколико бројчаних података о порасту производње. У прехрамбеној индустрији...  Фраза „бољи, срећнији живот“ понови се неколико пута. Она је од недавно била постала веома омиљена у Министарству обиља.“

Пише даље Орвел: „Баснословни статистички подаци и даље су лили из телекрана. У поређењу са прошлом годином било је више хране, више одеће, више кућа, више намештаја, више лонаца, више горива, више бродова, више хеликоптера, више књига, више деце – више свега сем болести, злочина и лудила. Годину за годином, минут за минутом, све и свашта се пело вртоглавом брзином...“

Уместо одговора на питања када ће обећани београдски, када најављени парламентарни, када редовни општински и градски по Србији, а када покрајински избори у Војводини; када ће бити укинуте националне фреквенције ТВ тровачницама и када ће насиље бити протерано из јавног простора; када ће коначно отпочети државни обрачун са корупцијом и криминалом, громогласно најављен још 2012. године; или, зашто Србија контрира Кини, Русији и Републици Српској признајући Немца Шмита за „високог представника међународне заједнице“ у БиХ итд. итд – српски Велики Брат нам је, у монодрами под интригантним насловом „Дете ујело прасе“ одиграо први чин парадржавне представе„Боља цена – цена за народ“ најављујући снижење цена паризера, шампона за бебе, кромпира, јогурта, можебити и хемикалија за прање посуђа. Које ће потрајати, логично, до „ових“, ако их буде у децембру, или оних сигурних избора у касно пролеће којих, свакако, по слову закона, мора бити...

А кад је реч о вечитом српском питању са слава и парастоса („Шта ће бити с Косовом?“), е ту као одговор уводимо „бригу града Крадије и државе Страдије и подршку Страђанима који на југу страдају од ратоборног племена Анута“, из првих година 20. века, коју је Радоје Домановић исмејао у својој „Страдију“.  Елем, све се у Страдији том пригодом, пре 120 година, сводило и свело на сталешке „зборове“ који су свој народ који страда бранили и „одбранили“ тако што су усвајали резолуције типа: "Чиновници судске и полицијске струке окупљени на данашњем збору, дубоко потресени немилим догађајима који се свакодневно, нажалост, одигравају у јужним крајевима наше земље, због варварског понашања анутских чета, налазе се побуђени да донесу следећу резолуцију: 1. Дубоко сажаљевамо што је наш народ у тим крајевима снашла таква беда и несрећа; 2. Најоштрије осуђујемо дивље поступке Анута узвикујући: Доле с њима! 3. С гнушањем и презрењем констатујемо да су Анути некултуран народ, недостојан и пажње својих просвећених суседа.“

Када главни јунак ове сатиричне вивисекције Страдије / Србије, од пре 12 деценија, рођен у иностранству, у својој шездесетој години крене у потрагу за домовином свога оца, ратног заробљеника,  он у очевој отаџбини, а својој прапостојбини, затекне опчињеност сваким пишљивим странцем који крочи на страђанско / српско тло. Као и сваки странац уосталом, и наш странац повратник ногом отвара врата највиших страђанских државним институција и бива „с решпектом и понизношћу“ приман и код самих министара. Странци су у Страдији имали посебан положај.  Нашем странцу који је дошао у „витешку земљу својих предака“ одмах бивају нуђена конзулска, управничка и слична највиша намештења...

Тако је из прве руке, у кабинету министра војног, наш странац сазнао да се, осим већ поменутим „резолуцијама“, Страдија против анутских упада, бори и „мирисом измирне и тамјана, побожним књигама и редовним молитвама министровим; наредбом да се војници сваког дана заједнички, под командом, моле свевишњем Богу за спас наше драге нам и миле отаџбине, натопљене крвљу наших врлих предака“. А кад се на тај начин одбрани наш страдали народ на југу, министар је наредио да војници „три пута громогласно узвикну, уз јек труба и лупу добоша: 'Живела Страдија, доле с Анутима!“ А након тога ће неколико чета, са заставом, „промарширати победоносно кроз улице, уз громке ратоборне звуке музике, а војници морају корачати оштро, тако да им се при сваком кораку љушне мозак у глави“.

А у случају да упади анутских чета добију јаче размере, министар најављује и оштрије, али опет тактичне, мудре, смишљене мере: По целој земљи би се доносиле оштрије резолуције, па, ако и то не помогне, не губећи ни часа, покренули бисмо „родољубиви лист са искључиво патриотском тенденцијом, и у таквом једном листу осули бисмо читав низ оштрих, па чак и заједљивих чланака против Анута“. Али, то је само „не дај боже да већ, по несрећи и дотле дође!“

И све то зато што – „овде није главно одржати земљу, већ што дуже одржати кабинет, а ми хоћемо мирољубиву, побожну спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме“.  Уз то, војска има и друге обавезе важније од заштите Страђана од Анута: „свакога дана мора да чини свечаности и параде, производи осамдесет генерала дневно и да измишља некакве завере ради сузбијања опозиције“!

Домановић „Страдију“ отпочиње овако: „У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним поукама а морала није било, у свакој кући пун таван логика ал' памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу "велики народни родољуб".

Од министра полиције наш је јунак сазнао да „народ има све слободе, али их не употребљава“. Народ је, иначе, врло задовољан и срећан, боље се не да пожелети, јер је „за ово неколико дана било већ толико светковина и парада“, али у томе народном расположењу има нешто и министрове заслуге јер је успео да у устав унесе и ово: "Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с радошћу поздрављати многобројним депутацијама и депешама сваки важан догађај и сваки поступак владе."

У Страдији је наредба била таква да се „сви шкандали врше ту, пред очима полиције, јер где би г. шеф и остали чиновници кланцали по буџацима“, а у полицији су то просто објаснили: „Овако је лакше за нас, и прегледније. Заваде се двоје, и, ако хоће да се туку, дођу ту. Оне што су правили шкандале доле, на улици на ненадлежном месту, морамо казнити.“

У чекаоници министарства полиције чуо је, поред осталог, од једног доктора права да школован човек не само да неће одмах добити државну службу, већ школа, напротив, може само да му шкоди, зато што се не трпе школовани људи. Један, такође школован, морао је, да би добио службу, да донесе уверење да нема никакву школу. А други чиновник је био разочаран што још није добио класу, иако је подметнуо кривице за велеиздају петорице људи који припадају опозицији“, па је зато дошао код министра да га моли да га макар „о идућим изборима изабере народ за народног посланика“, јер буде изабран онај кога полиција хоће, а не онај кога народ бира.

Од министра иностраних односа кога је затекао како је „прилегао на диван да мало проспава“, чуо је да чита искључиво на нашем језику, јер „ други језик не воли и није хтео ниједан учити“. А није му се ни указивала потреба за знањем страног језика, пошто му то „нарочито на овом положају, то није потребно; а ако би искрсла таква прилика, лако је поручити стручњака са стране“. Што се односа са суседним земљама тиче, Страдији се, рече министар, „није ништа зла догодило, сем што су нам затворили на северу извоз свиња, а на југу упадају и пљачкају по нашим селима Анути из суседне земље, но то није ништа, то су ситнице“. А, хвала Богу, „појешће се и овде те свиње, још ће бити јевтиније; а најзад, шта би било кад не бисмо ни имали свиња“?!

Министар привреде земаљске се похвалио да је господарство у Страдији уредио тако што је у устав унео следећу тачку: "Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више." А онда је удесио и да свако село има добро уређену читаоницу, у којој сваки сељак, као војну обавезу, мора провести по два сата пре подне и поподне, да прво „утврди теорију, па ће после рад на пољу ићи лако“. Иначе, ту ће сељаци на располагању имати и „уџбенике за грчки и латински језик, учиће класичне језике, читати Омира, Тацита, Патеркула и вазда других лепих дела из класичне литературе“.

Од министра финансија је обавештен да је буџет Страдије преко осамдесет милиона, распоређен тако да „за бивше министре, који су сад било у пензији, било на расположењу, отпада тридесет милиона, за набављање ордења десет милиона, за народне свечаности пет милиона, за поверљиве владине издатке десет милиона, за тајну полицију пет милиона, за одржавање и утврђивање владе на своме положају пет милиона, на репрезентацију чланова владе пола милиона, за увођење штедње у народ пет милиона“. Очекује да ће сада, на сваки начин, поћи набоље, јер је већ исплаћен читав милион писцима књига о штедњи за народ. Сам министар је науман да помогне народу у том погледу, те је почео да пише дело: "Штедња у нашем народу у старом веку"; његов син пише књигу: "Утицај штедње на културни напредак у народу"; а ћерка му је до сада написала две приповетке, опет за народ, у којима се износи како ваља штедети, а сад пише и трећу: "Раскошна Љубица и штедљива Мица", у којој се  износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за великог богаташа, и увек се одликовала штедњом. "Ко штеди, томе и Бог помаже", поручује се прича.

На војску и остало чиновништво иде око четрдесет милиона, али то улази у редовни годишњи дефицит, а просвета спада – у непредвиђене издатке. Тај велики дефицит се не покрива већ то долази у дуг, а чим се накупи повише дефицита – објаснио је овај министар - ми закључимо зајам, па тако опет,  али , с друге стране, у неким буџетским партијама буде суфицита, па је тако министар, у интересу штедње, управо отпустио једнога служитеља и то  је већ уштеда од осам стотина динара годишње. Колики су, пак, државни приходи, министар рече да баш и не зна, али је „читао нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно“?

У Министарству просвете „радио је све сам овејани научник“. Ту се тек ради темељно и смотрено. Тако је на молбу директора једне гимназије чији наставници нису примили плату пола године, Главни просветни савет одговорио да се акт директора, најпре, има дотерати „у погледу граматичком, синтактичком и стилистичком“, па је, после три месеца, одокативно одлучено да се молба врати директору школе, да је преправи према стручним језичким примедбама и наново пошаље. 

Министар правде није био у земљи, отишао је у иностранство да проучава школе за глувонему децу, јер се влада носила озбиљном мишљу да у земљи Страдији оснује неколико таквих школа – „да би се тиме поправиле рђаве финансијске прилике у земљи“ (?!), а све зато што је министар просвете изјавио како „неће да има посла с којекаквим глуваћима међу чиновницима“.

Како је министар правде једино бринуо о тим школама, а послове министра правде преузео је министар војни, а дужност министра војног вршио је министар просвете, који је и иначе мрзео и књиге и школе, те је дужност његову као министра просвете вршила његова жена, а она је, као што сви знају, врло радо читала криминалне романе и радо јела сладолед с чоколадом“.

У Страдији је свако, свеједно да ли стар или млад, мушко или женско, био /била толико начичкан орденима, звездама и лентама да му се често од одликовања ни одело није видело. Један је одликован зато што је први приметио и констатовао да се реч „књига“ врло интересантно свршује на „а“, а почиње са „к“. Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари. Један чича добио је орден што је остарио и што није умро. Један је одликован што се обогатио за непуних пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари...

Сталне свечаности и параде биле су страђанска свакодневица.

Три дана су, рецимо, уз транспаренте са натписима "За Страдију све жртвујемо" и "Страдија нам је милија и од свиња!“, трајале народне светковине у част тога што је страђански велики државник и дипломата, који има великих и огромних заслуга за отаџбину, а и пресудни утицај на спољну и унутрашњу политику наше земље, имао јаку кијавицу која је излечена милошћу божјом и искреним заузимањем стручних лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да сву своју бригу и старање посвети на добро и срећу ове намучене земље, и да је поведе још бољој будућности.

Када је министар финансија, на пример, успешно оперисао велики жуљ на нози, примао је силне депутације чиновника, надлештава и грађана коју су долазили да му с радошћу честитају излечење жуља.

Али да се вратимо изборима које је, свако мало, најављивало ондашње, баш као и данашње поглаварство Страдије...

Главни јунак Домановићеве сатире закључио је да се „Народна скупштина Страдије“ зове „Народна“ по неком заосталом обичају, тј. инерцији јер посланике, у ствари, поставља министар полиције. Реч "избори" значи у оваквом случају „постављање посланика“ и води своје порекло још из патријархалног друштва, кад је народ збиља имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника.

Некад су се тако примитивно вршили избори, али је у модерној, цивилизованој Страдији та стара, глупа и дангубна процедура упроштена. Министар полиције узео је на се сву народну бригу, те он поставља, бира уместо народа, а народ не дангуби, не брине, и не мисли. Према свему овоме, природно је да се то зову слободни избори.Тако изабрани народни представници скупљају се у главни град Страдије да решавају и већају о разним питањима земаљским. Влада - разуме се, свака патриотска влада - и ту се побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на се сву дужност. Кад се искупе посланици, пре него што се почне рад, морају провести неколико дана у припремној школи, која се зове клуб. Ту се посланици припремају и вежбају како ће што боље одиграти своју улогу. Све то изгледа као припрема за представу у позоришту. Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди посланицима улоге - разуме се, према њиховим способностима. Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, "за" или "против".

Наш јунак се тако изненадио када је Влада, по хитном поступку, изнела на решавање закон о уређењу морске флоте, а још више се забезекнуо када је чуо да Страдија доноси тај закон иако, заправо, нема ама баш ниједан морски ратни брод.

„Допире ли Страдија до мора?“, упитао је и добио одговор: „Засад не. Али, наша се земља граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.“

Кад је оно у Страдији, као, пала влада, а иста Народна скупштина изабрала нову, на све стране, по улицама и меанама и приватним становима, разлегла се весела песма. Са свију страна Страдије долазиле су депутације да у име народа поздраве нову владу. Многи листови препуњени депешама и изјавама оданих грађана. Све су те изјаве и честитке налик једна на другу, готово рећи, разлика је само у именима и потписима.

Изјаве су обично овакве: "До данас сам био приврженик прошлог режима, али како сам се данас, доласком новог кабинета, потпуно уверио да је прошла влада радила на штету земље, и како је садашњи кабинет једини у стању да земљу поведе бољим путем и да оствари велике народне идеале, то изјављујем да ћу од данас свим силама потпомагати данашњу владу и да ћу свуда и на сваком месту осуђивати прошли злогласни режим, кога се гнушају сви поштени људи у земљи. (потпис)"

У већини новина свака нова влада буде на исти начин поздрављена као једина ваљана, а свака прошла осуђена и названа: издајничком, гадном, штетном, црном, гнусном. Па и изјаве и честитке исте, од истих људи, сваком новом кабинету, а и у депутацијама су стално исти људи.Чиновници нарочито журе с изјавама оданости свакој новој влади, сем ако који сме да противним поступком доведе у опасност свој положај и да рескира службу.

Сирота нова влада одмах је морала мислити, а томе занату министри у Страдији нису вични. Искрено да говоримо, неколико дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало и последње паре у државној каси, они су прекодан весела и ведра лица примали силне депутације из народа и држали дирљиве говоре о срећној будућности миле им и напаћене Страдије; а кад ноћ падне, онда се приређују сјајне и скупоцене гозбе, где се пије, пева и држе се родољубиве здравице. Али кад се државна каса потпуно испразни, почеше господа министри озбиљно мислити и договарати се шта да се предузме у тако очајном положају. За чиновнике је лако, они су и иначе навикнути да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није згорег да и глад јуначки трпе; лиферантима, предузимачима и сваком другом добром грађанину срећне Страдије лако је рећи да исплата њихових рачуна није ушла у овогодишњи државни буџет. Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише.

Све више и више стаде се говорити о том спасоносном зајму, новине све више и више пунише своје ступце расправљањем тога питања. На све стране, на сваком месту само се о томе говори, запиткује, нагађа. Министри трче час у ову, час у ону страну земљу, час један, час други, час по два-три заједно.

Док, једва једном, објавише владини листови (влада увек има по неколико листова, управо сваки министар свој лист - један или два) да је влада довела до краја преговоре о зајму са страном једном групом и да су резултати врло повољни. Исте те новине јавише да ће за два-три дана доћи у Страдију пуномоћник те банкарске групе, г. Хорије и потписати уговор.

Једног дана приспе страна лађа и почеше излазити путници. Од‌једном, маса света се пови ка лађи -  Хорије?

- Где је, камо га! - жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа; сваки хоће да приђе ближе. А један странац моли и запомаже да га пусте, јер има журна посла. Једва човек говори, стење управо, притиснут и згњечен радозналом светином. Полицајци су одмах разумели своју праву дужност и од‌јурише да о доласку његовом известе министра председника, остале чланове владе, председника општине, главара цркве, и остале великодостојнике земаљске.

И министри се доиста појавише са свима великодостојницима земље Страдије. Сви у свечаном руху, са свима лентама и силним орденима. Маса се расклони на две стране, и тако странац остаде сам у средини, с једне стране, а с друге се стране појавише министри, идући му у сусрет. Министри се зауставише на пристојној даљини, скидоше капе и приклонише се до земље. То исто уради и маса. Он изгледаше нешто збуњен, преплашен, а у исто време јако зачуђен, али се с места није мицао, стајао је непомично, као статуа.

Министар председник узе његов куфер у наручје, с неким страхопоштовањем, а министар финансија, опет, штап знаменитог човека. Понеше те ствари као какве светиње. Куфер је, разуме се, и био светиња, јер је у њему сигурно судбоносни уговор; управо, у том куферу беше, ни мање ни више, већ будућност, срећна будућност целе једне земље. Зато је, дакле, министар председник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије. Главар цркве, као човек Богом обдарен великим духом и умом, одмах је и сам увидео важност тог куфера, те са осталим првосвештеницима опкружи министра председника, и запеваше побожне песме.

Странац је, разуме се, одмах изабран за почасног председника министарства, за почасног председника општине, Академије наука, и свију могућих хуманих друштава и удружења у Страдије, а њих има сијасет, па чак и друштво за оснивање друштава. Све га вароши изабраше за свог почасног члана, сви га еснафи признаше за добротвора, а један пук војске у почаст његову прозва се "Силни пук Хоријев".

Већ два дана траје бурно весеље по целом граду. Свира музика, звона звоне, пуцају прангије, брује песме, расипа се пиће.Трећег дана, министри, иако мамурни од весеља, морадоше жртвовати одмор тела свог за срећу земље и народа, те се искупише у пуну седницу: да са Хоријем заврше преговоре о зајму и потпишу тај епохални уговор.

- Хоћете ли дуже остати овде? - пита га министар председник.

- Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати!

- Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи! - рече министар финансија.

- Сметњи? - рече странац уплашено.

- Да, држим да их неће бити!

- И ја се надам!

- Онда можемо одмах потписати уговор! - рече министар председник.

- Уговор?

- Да!

- Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а, пре свега, ја ћу Вам и сада и довек бити захвалан на оваквом дочеку. Искрено да Вам кажем, ја сам збуњен, још нисам довољно свестан шта је све са мном. Додуше, у овој сам земљи сад први пут, али нисам могао ни сањати да ћу као непознат ма где бити овако дочекан. Ја још држим да сањам.

- Потписали сте, дакле, уговор? - викнуше сви у један глас, одушевљено.

- Ево га! - рече странац, и извади из џепа табак хартије на коме је уговор и узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај обавезује да му лиферује толику и толику количину шљива за кување пекмеза, до тог и тог дана...

Шта се у једној цивилизованој и паметној земљи и могло друго учинити, већ да се странац, после таквог глупог уговора, протера из Страдије, тајно, а после три дана да владини листови донесу белешке: "Влада енергично ради на остварењу новог зајма, и сви су изгледи да ћемо још до краја овог месеца примити један део новаца."

Наравоученије оводањско:

„Страдију“ , као и све најбоље своје сатиричне приповетке, Домановић је написао у последњих неколико година (између 1898. и 1903) обреновићевског апсолутизма.

Страдија се окончава овако: „Свет се мало распитивао о Хорију, па престаде, а затим опет све по старом... Некако ми се допадаше општа хармонија у Страдији. Главар цркве је уман и духовит човек. Ко би се могао сетити да у најсудбоноснијем тренутку, кад се решава судбина земље, сетити да запева побожне песме над куфером оног пекмезара и тиме моћно припомогне трудољубивој влади у великим подвизима?“

Док Орвел, 1948. године, своју „1984“ закључује овако: „Било је одређено да се Новоговор прихвати тек 2050. године...“

Можда се баш Орвелу, још оно ономад, „јавио“ прави датум нашег „утапања“ у ЕУ или у нешто друго (баш та, а не 2030. година која је тренутно у оптицају и коју и сам Врховник назива „само лепим жељама“). А дотле? Можда се цео свет сведе на Орвелову фикцију и само три државе: Истазију, Евроазију (пошто се претходно Европа утопила у Русију) и Океанију, у коју су ушле САД (у које се, пре тога, утопила Велика Британија), Северна и Јужна Америка, Аустралија, југ Африке и Тихи океан.

До тада данашњој Страдији суђена је судбина Океаније.

Са све трима главним парола Партије: Рат је мир! Слобода је ропство! У незнању је моћ!

И редовним кампањама „Два минута мржње“ дневно и „Недеља мржње“ месечно које организују Министарство истине и Полиција мисли / зломисли... (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 12.9.2023)

Cvijetin Milivojević: Da li su izbori izlazna strategija za proteste opozicije?

 

Politički analitičar Cvijetin Milivojević gostovao je u emisiji "Među nama" na Novoj S, gde je govorio aktuelnim dešavanjima u Srbiji.

Prvo se osvrnuo na novo obraćanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

„Takozvana redovna/vanredna pres konferencija predsednika Vučića, 191 od početka godine ako je tačno brojanje „Crte“, osma u poslednjih nekoliko nedelja… Ako bih bio urednik naslov bi bio ‘Više pažnje raznim problemima, prečnik začaranog kruga ili dete ujelo prase’. Što znači da ništa nije rekao od onoga što su novinari većine medija pretpostavljali da će reći, a to je kada će biti izbori i koji će izbori biti. Ali je nastavio da nas sve građane i javnost drži u neizvesnosti, a u ‘slatkoj’ neizvesnosti pogotovo opoziciju, posebno onaj deo opozicije koji je već progutao udicu i rekao da će izaći na izbore bilo koji da budu“, rekao je Milivojević.

„Vučić jeste na početku protesta građanskih govorio o nužnosti političkog dijaloga, nudio je dijalog. Opozicija je bežala od toga misleći da će on pokleknuti i da će ispuniti ove zahteve sa građanskih protesta. Ja sam tada govorio ‘evo kompromis i međurešenje – nemojte odmah u politički dijalog, ali insistirajte na beogradskim izborima jer je to obećanje lidera najveće vladajuće partije i, u tom trenutku, najjače opozicione stranke. To obećanje su gospoda Vučić i Đilas izrekla u trenutku kada je prema brojanju Gradske izborne komisije rezultat bio 55 za vlast, 55 za opoziciju po broju odbornika“, rekao je Milivojević.

O čemu je još sagovornik govorio u emisiji, pogledajte u videu na početku teksta. (TV Nova S, www.nova.rs, voditelj Marko Novičić, 8.9.2023)

https://nova.rs/emisije/cvijetin-milivojevic-da-li-su-izbori-izlazna-strategija-za-proteste-opozicije/

Cvijetin Milivojević za N1: Vučićeve mere su predizborna priča i trajaće do kraja proleća

Verujem da će mere koje su danas najavljene i oročene do kraja decembra, kada nas, kako najavljuju, očekuju izbori, biti produžene do kraja proleća jer i tada treba da budu izbori, možda svi ili samo neki, rekao je za N1 politkolog Cvijetin Milivojević.

„Pa sve te najavljene mere učvršćuju biračko telo vladajuće stranke, a koje misli da je Aleksandar Vučić garant njihove socijalne egzistencije, bezbednosti i života. Međutim, postoji i deo birača koji nisu opredeljeni ni za Vučića, a ni za opoziciju i tu postoji mogućnost da se utiče na njih, da glasaju za vlast. Pazite, milion dece je već prijavljeno za novčanu pomoć, a to je najmanje poila miliona roditelja. Pa onda sada i penzioneri, koji će dobiti novac u novembru i početkom decembra. Jasno je da je reč o jednoj predizbornoj priči. Svaki građanin treba da koristi te benefite ali da ne zaboravi da je to novac svih nas, novac iz budžeta“, rekao je u Danu uživo Milivojević.

Komentarišući izjavu predsednika Srbije da ga čekaju razgovori u Briselu i da postoje problemi koje treba rešavati na Kosovu, Milivojević je rekao da će Vučićeva odluka o raspisivanju izbora samo imati veze sa „istraživanjem javnog mnjenja“.

„Ako je doneo odluku o izborima doneo je isključivo na osnovu istraživanja javnog mnjenja i to nema veze sa Kosovom. Pa ja Vas pitam, ko je povukao predsednike i odbornike iz 4 srpske opštine i hiljade policajaca sa severa Kosova, a da nije imao odgovor šta posle toga. Pa taj isti koji je pre 10 godina poništio srpske institucije na Kosovu i uterao Srbe sa severa u kosovske. Tako da, ta priča nema veze sa Kosovom već sa merenjem rejtinga. Fantastičan je posao on odradio sa pričom o izborima“, rekao je politikolog.

On je istakao i da se veći deo opozicije polakomio da bezrezevno kaže da će izaći na izbore, a da se ne zna ni kada ni na koje.

„Postoje tri bitne stvari. Lokalni i pokrajinski izbori su redovni i treba da budu održani na proleće. Drugo, Vučić je vladu oročio na dve godine, to je sam rekao. I treća stvar, obećano je da će za šest meseci od prethodnih beogradskih izbora biti ponovo raspisani izbori u glavnom gradu. I jedina priča koja je trebalo da bude nametnuta posle protesta „Srbija protiv nasilja“ je pre svega ta o beogradskim izborima. Da nema vanrednih parlamentarnih pre izbora u Beogradu i to bi bila  najbolja izlazna strategija iz protesta. Trebali su da iskoriste priliku kada ih je zvao na dijalog, da odu i traže samo izbore u Beogradu koji bi bili ravnopravni. Posle toga, kada bi videli da li je to ispoštovao ili nije mogli su ili ne da uđu u dijalog sa njim“, smatra Milivojević.

On kaže i da Aleksandar Vučić hoće da beogradske ili lokalne izbore „natkrili“ nekakvim velikim izboraim, a to mogu samo biti vanredni parlamentarni. (TV N1, www.rs.n1info.com, voditeljka Tanja Veselinović, 8.9.2023)

https://n1info.rs/vesti/cvijetin-milivojevic-za-n1-vuciceve-mere-su-preizborna-prica-i-trajace-do-kraja-proleca/

Malo vam je 190 obraćanja Vučića u 2023? Nema problema, danas stiže 191.

Samo u ovoj kalendarskoj godini, Vučić se sa malih ekrana obratio građanima 190 puta. Danas u 13 sati obratiće se i 191. put. Zbog čega? Tu informaciju medijima služba predsednika Vučića nije dostavila, ali se očekuje još jedan pretres dnevnopolitičkih, ekonomskih i društvenih događaja. Vučić time nastavlja da obara sve rekorde, imajući u vidu da sličan broj obraćanja imaju samo lideri u despotskim ili autoritarnim sistemima.

Prema podacima CRTE, predsednik Srbije se za osam meseci ove godine obratio direktno, putem televizija sa nacionalnom frekvencijom, više od 190 puta. Danas, nakon najverovatnije tempiranog termina za obraćanje nakon košarkaške utakmice reprezentacije Srbije, Vučić će se još jednom bratiti.

Najava najnovijeg obraćanja predsednika Srbije „o svim važnim pitanjima“ usledila je dva dana nakon što su opozicione partije uputile zahtev da se raspišu vanredni parlamentarni i beogradski izbori budući da zahtevi protesta „Srbija protiv nasilja“ još uvek nisu ispunjeni.

Osim toga, jedna od vodećih tema u državi je afera „Jovanjica“, te progon inspektora koji su otkrili ovu aferu. Konačno, nije nemoguće da će predsednik komentarisati i opstrukciju rada parlamenta od strane opozicije ili ekonomsku situaciju u državi, te novi rast plata u javnom sektoru i povećanje penzija.

Vučić će tako još jednom pred kamere, kako bi građanima prezentovao i obrazložio sve izazove i probleme sa kojima se suočavamo. Nekada je to putem Instagrama, a nekad i u prajm tajmu na „Ćirilici“ kod Milomira Marića na Hepi televiji. Danas, to će biti u zgradi Predsedništva Srbije.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević nema dilemu da se Vučić obraća prečesto u javnosti zbog sugestije njegovog „propagandnog štaba“.

 „Nisam lekar, ali mislim da postoji i nešto što se može nazvati bolest zavisnosti od svetala reflektora. Meni se odavno iskristalisala ta podela Vučićevih obraćanja, već sam uspeo u svojoj glavi da selekcionišem kako se obraća. Vi tu imate redovna, pa vanredna obraćanja, onda redovna vanredna, ili uključenja sa terena gde Vučić otvara puteve ili kada nam se obraća iz inostranstva preko dvorskih novinara. Očigledno tu postoji sistem“, objasnio je Milivojević za Novu.

On dodaje da je novo obraćanje tempirano, jer je planirano odmah posle košarkaške utakmice Srbije i Kanade.

 „Prva opcija je da ako pobedimo, da će se on pridružiti slavlju i na ehu toga poentirati, a ako izgubimo, onda je opet tu da nas uteši povećanjem penzija i minimalaca. Postoji sistem, ali rekao bih da je tu reč o bolesti zavisnosti svetala reflektora. Ponavljam za mene je ovo samo redovno vanredno obraćanje“, dodao je analitičar.

Milivojević je napravio i paralelu sa poznatim delom Džordža Orvela „1984“, gde se isto kao u svakodnevici u Srbiji govori o „basnoslovnim, statističkim podacima, koji liju iz teleekrana“.

„Stalno je bilo poređenja sa prošlom godinom: više hrane, kuća, nameštaja, lonaca, goriva, brodova ili helikoptera ili dece, svega je više, osim bolesti, zločina i ludila. Prema interpretaciji Velikog brata toga je jedino manje“, naglasio je Milivojević.

Sagovornik Nove tvrdi da se Vučić toliko često obraća u javnosti zbog sugestije svog „propagandnog štaba“.

„On nema PR štaba, on ima surov propagandni štab. Velika je tu razlika. Kod PR je cilj da se identitet pretvori u imidž, a ovde je reč o surovoj propagandi s ciljem da se suzbije konkurencija. Vučić je shvatio da zarobljavanjem medija sa nacionalnom frekvencijom i tabloida može da kontroliše situaciju“, zaključio je Milivojević.

Priprema za predizbornu kampanju ili kampanja koja nikada i ne prestaje?

Poslednjih nedelja predsednik Srbije intenzivnije je krenuo u obilazak Srbije. Otvara puteve, mostove, slika se sveštenstvom, šonglira loptu i sve to uz televizije ekipe i kamere koje ga neumorno prate. Deo analitičara to je ocenio kao kampanju za iduću izbori, koji će u najpesimitičnijem scenariju biti na proleće, a po svemu sudeći do kraja godine.

Sve to „miriše“ na pripremanje terena pred izlazak na birališta. Vučić neće biti kandidat, ali i istraživanja javnog mnjenja potvrđuju da je i dalje glavni „kec u rukavu“ vlasti jer njegova podrška umnogome nadilazi podršku koju imaju naprednjaci.

Otuda i njegova obraćanja postaju deo svakodnevnih aktivnosti koje realizuje pored predsedničkih nadležnosti. Vučić zbog toga svakoga dana popunjava vesti na dnevnicima i vestima u svim medijima, dok je po sada već ustaljenoj praksi, na televizija sa nacionalnom frekvencijom njegov naslov prva vest prilikom emitovanja informativnog programa.

Da kampanja u SNS nikada ne prestaje potvrdio i od nedavno novi lider stranke Miloš Vučević koji je rekao da je SNS u kampanji četiri godine, ali da je mesec dana pred izbore to samo intenzivnije. (www.nova.rs, Danilo Savić, 8.9.2023)

Ko je pobedio u skupštini?

Nakon dva dana nadvikivanja, vlast uspela da donese zakone, a opozicija da skrene pažnju na sebe: Izbori će pokazati ko je bio uspešniji u svojoj nameri

Nakon dvodnevnog zasedanja, ili bolje reći zviždanja i nadvikivanja u Skupštini Srbije, i vlast i opozicija su uradili ono što su hteli. Vlast je uspela da donese zakone i usvoji rebalans budžeta i pored haotične atmosfere zbog pokušaja dela opozicije da blokira parlament. S druge strane, opozicija je zviždanjem uspela da skrene pažnju na svoje zahteve za vanrednim izborima kojih će najverovatnije biti do kraja godine. Analitičari ocenjuju posle svega u skupštini da nema pobednika ni gubitnika i da će izbori pokazati ko je pobedio, a ko izgubio.

Deo opozicije je pokušao da blokira sednicu skupštine u utorak i sredu

Vladajuća koalicija u nezapamćenim uslovima u novijoj istoriji srpskog parlamentarizma donela je praktično bez rasprave 25 važnih odluka, a opozicija će, po svemu sudeći, dobiti izbore do kraja godine, što je bio razlog zbog kojeg je pokušala da blokira parlament. Naizgled, čini se win-win situacija i za jedne i za druge? Ili možda nije?

"Svako se obraćao svojim biračima"

Cvijetin Milivojević, politički analitičar, ističe za "Blic" da u utorak i sredu u skupštini nisu pobedili ni vlast ni opozicija.

- Svako se obraćao svojim biračima. Sve i da se opozicija ponašala po poslovniku i učestvovala u raspravi sa amandmanima glasači vladajuće koalicije bi bili uvereni da je vlast najzaslužnija za podizanje plata i penzija i pomoć roditeljima sa decom - analizira Milivojević.

Cvijetin Milivojević smatra da su se i vlast i opozicija obraćali svojim biračima u skupštini

Kako kaže, opozicija je pokušajem blokade "zakovala" glasove svojih birača.

- Ipak, da bi opozicija mogla da pobedi na izborima ona mora da se obrati i glasačima SNS-a i da ih svojim idejama i akcijama natera da se pokolebaju i promene stav - poručuje Milivojević.

"Blokada bila netaktična u trenutku donošenja rebalansa budžeta"

Naš sagovornik dodaje da "nije sporno da je opozicija pokušajima blokade na vrlo dobar način skrenula pažnju na neispunjene zahteve na protestima".

-Ali, mislim da je ta blokada bila netaktična u trenutku kada je na dnevnom redu rebalans budžeta i povećanje penzija i plata jer je vlast to iskoristila za slanje populističkih poruka. S druge strane, vlast kada je čula za blokadu skupštine, mogla je da zakaže konsultacije sa šefovima poslaničkih grupa, a ne silom da usvaja rebalans budžeta bez ikakve rasprave. Vlast je mogla i prvog dana odmah da prekine sednicu i pokuša da nađe rešenje - ocenjuje Milivojević.

I pored zviždanja i protestovanja poslanika dela opozicije vladajuća koalicija donela je 25 odluka u skupštini

Politički analitičar vidi još jedan mogući razlog za sve što se dogodilo u skupštini.

- Ako se sve to radilo zbog raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora onda sve ima smisla. Sličnu situaciju smo imali 1993. godine kada je vlada SPS-a ostala bez podrške radikala pa je Tomislav Nikolić držao govor da bi u jednom trenutku Slobodan Milošević presekao, raspisao vanredne izbore uz poruku da Srbija i Srbi zaslužuju pristojniji parlament - zaključuje Milivojević.

"Izraz ravnoteže moći ili nemoći"

Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka, poslednje događaje u skupštini definiše kao "izraz ravnoteže moći ili nemoći"

- Vlast je verovatno u određenoj prednosti jer joj odgovara da izbori budu što pre. Ako budu što pre imaće izbore u istim uslovima kao ranije i izbeći će bilo kakve promene u tom pogledu. Sa druge strane, na opoziciji je da pokaže da je relevantan činilac u kontroli izbora. Tvrdila je da to jeste i na prethodnim izborima pa se ispostavila i da nije bilo baš tako - ocenjuje za "Blic" Stojiljković.

Kako kaže, opozicija će biti na velikom testu na izborima.

- Ako stranke koje organizuju proteste ne izađu zajedno na izbore sigurno će biti velika razočaranost njihovih birača. Ulazimo u jedan period gde će se tačno videti ko kako stoji - navodi Stojiljković.

"Politička kultura pada sve niže"

Naš sagovornik primećuje i negativne strane ponašanja vlasti i opozicije u skupštini u utorak i sredu.

- Biračko telo opozicije pokušaje blokade verovatno delom vidi i kao očajnički potez da se ubrzaju procesi. S druge strane, uvrede koje su predstavnici vlasti uputili poslanicima opozicije ukazuju da nam politička kultura pada sve niže - zaključuje Stojiljković.

"Najveći gubitnik su građani"

Raša Nedeljkov, programski direktor CRTA, smatra da su posle svega što se dogodilo u skupštini najveći gubitnik građani.

- Parlament je odavno izgubio funkcionalnu ulogu kontrole vlasti. Ne postoji jasna podela na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast. Vladajuća koalicija bez rasprave je usvojila 25 važnih odluka. U suštini u skupštini je generisano nasilje, a kada se tako nešto dogodi najveća odgovornost je uvek na onima koji imaju većinu - analizira za "Blic" Nedeljkov.

Nedeljkov navodi da su najveći gubitnici građani zbog svega što se dešavalo u skupštini.

Kako kaže, postojala je mogućnost da se izbegnu neprijatne scene u skupštini.

- Predsednik Skupštine je morao, kada je video šta se dešava da prekine zasedanje, napravi pauzu i sazove kolegijum - navodi Nedeljkov. (www.blic.rs, Blic, Marko Tašković, 8.9.2023)