Šta ostaje iza Amfilohija?

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa (RSE) vođena je polemika o političkom nasleđu nedavno preminulog mitropolita Srpske pravoslavne crkve (SPC) Amfilohija Radovića. Učesnici polemike bili su dva politička analitičara iz Beograda - Cvijetin Milivojević i Tomislav Marković. Polemisalo se o tome u kojoj meri je Amfilohije zaslužan za pad Mila Đukanovića i da li je njegov politički angažman na izborima doneo dobro Crnoj Gori, kakav je bio njegov odnos prema crnogorskoj naciji i državi, kakva je bila Amfilohijeva uloga u ratovima devedesetih godina i da li se razlikovala od delovanja velikodostojnika drugih vera, zašto je podržao Radovana Karadžića i Ratka Mladića, kakav je bio Amfilohijev stav prema srebreničkom genocidu, kao i o tome da li je u govoru na sahrani ubijenog Zorana Đinđića ponizio mrtvog premijera.
Omer Karabeg: Mitropolit Amfilohije je najveći deo života proveo u Crnoj Gori. On nije bio samo čelnik Srpske pravoslavne crkve u toj državi nego je imao i izuzetan politički uticaj. Šta je po vama njegovo političko nasleđe u Crnoj Gori?
Cvijetin Milivojević: Najsvežije političko nasleđe u Crnoj Gori je svakako pobeda opozicione koalicije na parlamentarnim izborima koje sasvim sigurno ne bi bilo bez njegovog, rekao bih, direktnog političkog angažmana. Ne zaboravite da je on prvi put u svom životu i glasao i tako poslao poruku biračima da se pojave na izborima.
Mitropolit Amfilohije je bio neka vrsta neformalnog čelnika jedne opozicione izborne koalicije ali i, da tako kažem, najmanji zajednički sadržitelj te i druge dve opozicione koalicije. Čelnici građanske koalicije URA i čelnici centrumaške koalicije oko gospodina Alekse Bečića išli na ključne dogovore upravo kod pokojnog Amfilohija koji je bio neka vrsta posrednika ili možda čak i garanta da će pobeda opozicije biti pretvorena u formiranje izvršne vlasti.
Tomislav Marković: Slažem da je Amfilohije imao ključni uticaj na izborima samo ne znam koliko je to bilo dobro. Meni se čini da se u svom dugom i jako radišnom životu Amfilohije uglavnom borio za ideolološke postavke koje su vrlo retrogradne, kao što su kleronacionalizam i mržnja prema zapadnoj civilizaciji. Proglašen je za homofoba godine kada je podržao nasilje na Paradi ponosa 2010. jer je izjednačio ljude koji su mirno šetali gradom na Paradi ponosa i one koji su ih napadali i demolirali grad. Muslimane je proglašavao za lažne ljude lažne vere i opravdavao je istragu poturica. Rehabilitovao je četništvo i Dražu Mihailovića. Dao je orden Vojislavu Šešelju zato što je navodno branio božju pravdu pred Haškim tribunalom, nudio je sklonište Radovanu Karadžiću, a za Miloševića je govorio da je sebe žrtvovao za srpstvo. Ne treba zaboraviti i njegov možda najradikalniji čin, a to je kanonizacija popa Milorada Vukojčića Mace koji je bio predvodnik crne trojke koja je ordinirala po Pljevljima tokom Drugog svetskog rata. Vukojčić je, između ostalog, ubio majku glumca Miše Janketića o čemu je Janketić vrlo potresno govorio na komemoraciji žrtvama četničkog pokolja u Vraniću. Kad se sve to sabere - a sve može da se dokumentuje silnim izjavama mitropolitovim - meni se čini da je njegovo nasleđe prilično negativno. Bez obzira što je bio jako obrazovan i načitan čovek koji je govorio mnoštvo jezika i što je učinio i neke dobre stvari - na primer, sačuvao je od paljenja džamiju u Beogradu.
Cvijetin Milivojević: Ja ne bih da kvalifikujem, jer ulaziti u kvalifikacije na crno beloj osnovi po meni je besmisleno. To što je gospodin Marković poređao, ja verujem da deo toga jesu činjenice, ali i ja bih mogao navesti jednako toliko činjenica koje sve to mogu dovesti u pitanje i onda treba da se nadgornjavamo.
Recimo, nije tačno da je pokojni mitropolit bio neka vrsta anticivilizacijske ili antievropske, antizapadne osobe. On je nekoliko godina živeo u Parizu, sedam godina u Grčkoj. Bio je jedan od ključnih ljudi Srpske pravoslavne crkve u kontaktima sa Vatikanom. Kad govorimo o onome što se dešavalo devedesetih godina na teritoriji bivše Jugoslavije, nije arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i egzarh pećkog trona, kako glasi njegova puna titula, spevao pesmu “Sa Lovćena vila kliče bićeš srpski Dubrovniče” nego neki koji i danas podržavaju odlazeću vlast u Crnoj Gori.
Ako govorimo o opsadi Dubrovnika, gospodin Milo Đukanović je tada bio predsednik vlade, on je faktički bio komandant. Ne bih ulazio u tu vrstu rasprave - koliko sam ja u pravu toliko je verovatno i gospodin Marković. Ono što je meni mnogo važnije je činjenica da se njegov odlazak sa životne scene desio u vreme kada se Crna Gora oslobodila vlasti čoveka koji je došao na krilima Antibirokratske revolucije kao pulen Slobodana Miloševića i vladao Crnom Gorom 33 godine u kontinuitetu. Dakle, desilo se čudo neviđeno da je opozicija na neki način isključivo zaslugom mitropolita Amfilohija došla u poziciju da svoju izbornu pobedu pretvori u vlast. To je jedan aspekt priče.
Drugi aspekt je ono što je gospodin Marković pomenuo, a na šta je nedavno podsetio i beogradski muftija Jusufspahić, a to je da je tokom demonstracija 2008. godine pokojni mitropolit lično stao ispred Bajrakli džamije i odbranio je od huligana. Uostalom, tokom litija Mitropolija crnogorsko-primorska imala je nepodeljenu podršku ostalih tradicionalnih verskih zajednica u Crnoj Gori - Katoličke nadbiskupije, ali i Islamske verske zajednice. Ako bismo vraćali priču na ružnu prošlost, mogli bismo da nađemo tu vrstu izjava, o kojima govori gospodin Marković, kod svih verskih poglavara i svetovnih vladara na teritoriji bivše Jugoslavije.
Mnogo više takvih izjava mogli bismo da nađemo kod nekih koji su na mnogo važnijim funkcijama počev od predsednika Srbije, pa do predsednika i premijera okolnih država koje su nekada činile bivšu Jugoslaviju.
Tomislav Marković: To što je Amfilohije živeo na Zapadu ne znači da nije protivnik Zapada. On je eksplicitno pričao o tome da moramo da se vratimo na našu jerusalimsko-carigradsku liniju i da ne možemo da usvajamo ono što je Zapad doneo. Što se tiče opsade Dubrovnika, tačno je da su Đukanović i Amfilohije bili na istoj liniji početkom devedesetih, kao što je bio i Vučić. Samo što je Đukanović u međuvremenu promenio agendu i okrenuo se na drugu stranu da bi se 2000. godine izvinio za Dubrovnik tadašnjem hrvatskom predsedniku Stipi Mesiću. Nakon toga Amfilohije je napao Đukanovića govoreći da niko ne može da se izvinjava zbog Jasenovca, Jadovna i genocida na Srbima. Amfilohije je tokom tri decenije ostao veran svojim stavovima iz devedesetih. A što se tiče pobede na izborima, nisam siguran da demokratija, koju donosi crkva kao jedna strogo hijerarhijski ustrojena institucija koja više podseća na vojsku nego na demokratsku ustanovu, može da donese sreću nekoj državi. Amfilohijevo nasleđe se vidi i po ljudima koje je doveo na vlast. Recimo, mandatar Zdravko Krivokapić poredi svoju vladu sa 12 apostola, govori o 12 ministara kao 12 apostola. Kaže da ga je tome naučio Amfilohije. Pomenuo bih i primer buduće ministarke kulture, prosvete i nauke koja je najstrašnije napala Borisa Dežulovića zbog jednog njegovog kritičkog teksta o litijama i odbrani srpskih svetinja. Gospođa Vesna Bratić, koja je inače veliki poštovalac Amfilohija, napisala je za Dežulovića da je đubre ustaško i da je magarac. Ona je to rekla za čoveka koji je napisao, ne na stotine, nego na hiljade tekstova protiv ustaša i nacionalizma u Hrvatskoj. To je isto kao kada biste rekli za Ivana Gorana Kovačića da je ustaša. Čini mi se da je Amfilohijevo nasleđe klerikalizam i nacionalizam. Nisam siguran da to nasleđe može da donese nešto pozitivno Crnoj Gori. Koliko vidim Crnogorci se sada ne osećaju baš dobro, a Bošnjaci su u Pljevljima svašta doživljavali u slavljeničkim danima i noćima. Ta vrsta nacionalizma koju je zagovarao Amfilohije ne donosi ništa dobro.
Cvijetin Milivojević: Kad pominjete Pljevlja, pokojni mitropolit je bio jedan od prvih koji je apelovao da se tamo smire tenzije. Kada govorite da se Milo Đukanović otarasio, kako vi to kažete, kleronacionalističke ili ne znam kakve pošasti, zaboravljate činjenicu da je mu je upravo Amfilohije Radović direktno pomogao u izbornoj kampanji za predsednika Crne Gore kada je Đukanović takoreći kroz iglene uši pobedio pokojnog Momira Bulatovića. Neka vrsta njihove političke koalicije potrajala je i u vreme kada je Crna Gora organizovala referendum o nezavisnosti. Pre neki dan je sam Đukanović u jednom intervjuu, mislim čak i u telegramu saučešća, rekao da duguje zahvalnost pokojnom mitropolitu Amfilohiju zato što je tada smirio političke tenzije, a mogao je da podigne strasti jer je rezultat referenduma bio vrlo tesan.
Do raskida među njima dolazi zapravo onog trenutka kada je Đukanović odlučio da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Vidim da Zdravku Krivokapiću spočitavate njegov crkveni rečnik, ali tabloidi, koji su pod kontrolom Aleksandra Vučića, Krivokapiću zameraju nedostatak onoga za šta vi kažete da ga kod njega ima previše, dakle, manjak srpstva i manjak odanosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Omer Karabeg: Mitropolit Amfilohije je ostavio velikog traga i u regionu. Kako biste vi ocenili njegovu ulogu devedesetih godina?
Tomislav Marković: Nije problem samo šta je Amfilohije radio u devedesetim godinama, on je do kraja života nastojao da sprovodi istu vrstu nacionalističke politike. On je u tome bio dosledan. Amfilohije je govorio da je Dubrovnik crnogorski grad, a kada su rezervisti napadali Dubrovnik bodrio ih je uz gusle. Da ne pominjemo njegove izjave od pre pet, šest godina kada je opravdavao istragu poturica govoreći da je strašno pobiti ljude, ali je još strašnija duhovna smrt koju oko sebe šire ti lažni ljudi s lažnom verom. Što se tiče sukoba između Amfilohija i Vučića, to je okršaj u porodici i ja se u to ne bih mešao. Amfilohije nije priznavao crnogorsku naciju, govorio da su Crnogorci komunistički nakot ili kopilad, da je crnogorska nacija izmišljena u Titovoj i Đilasovoj laboratoriji i da nikada nije postojao crnogorski narod. Da ne pričam o pohvalama majci Radovana Karadžića koja je za njega bila majka Jugovića. Radovana Karadžića je poredio sa Vukom Karadžićem koji spasava srpsku dušu, Za Srebrenicu je govorio da je to neka vrsta osvete. Kada je je Milošević izručen Haškom tribunalu, rekao je da je to strašno, da je najveća sramota što tom čoveku treba da sude za ratne zločine. Da ne pominjem da je Željka Ražnatovića Arkana ugostio u Cetinjskom manastiru. Nisu to pojedinačne izjave, to je dosledna ideologija koja traje sve vreme. Tu nema nikakvog odstupanja. Amfilohije je imao nekakvu sklonost prema ratnim zločincima, oni su mu bili jako simpatični - svi od Slobodana Miloševića preko Vojislava Šešelja i Radovana Karadžića do Biljane Plavšić koju je nazivao kosovskom devojkom, a to je žena koja je govorila da nije šteta ako pogine nekoliko miliona Srba ako će ostali da uživaju u plodovima borbe. Sve je to očigledno. A ove priče o njemu koje sada kruže posle njegove smrti - to spada u žanr hagiografije. Hagiografija, odnosno žitije, je književnost. Amfilohije o kojem se sada naveliko govori po medijima je književni lik, a ne realna ličnost. A kakav je on stvarno bio može da se pročita iz njegovih knjiga, intervjua, tekstova. Činjenica je da on nije doprineo nikakvom dobru dobru ni u regionu, ni u Crnoj Gori.
Omer Karabeg: Gospodine Milivojeviću, kako vi gledate na ulogu mitropolita Amfilohija u devedesetim godinama?
Cvijetin Milivojević: Kao na ulogu svih verskih poglavara na teritoriji bivše Jugoslavije. Ja zaista ne znam da li postoji ijedan verski poglavar od Srpske pravoslavne crkve preko Katoličke do Islamske verske zajednice koji se devedesetih godina nije ponašao kao klasični nacionalista. Kad govorimo jeziku koji su koristili naši verski poglavari, ne postoji nijedan kod koga se ne bi mogle da nađu rečenice poput Amfilohijevih koje je gospodin Marković vrlo prilježno prikupio. Ja sam pisao neke knjige o medijskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije i trudio sam se da skupim najgore, najmučnije izjave počev od srpskih preko onih koje smo čuli, ne samo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, nego i u Sloveniji. I tamo ste od najviših državnih funkcionera, pa i od nekih verskih prvaka, mogli čuti najgore izjave o drugim - o Srbima, Hrvatima ili pripadanicima neke druge nacije. Što se tiče crnogorske nacije, ne može se za pokojnog mitroplota reči da je nije priznavao, kao što vi tvrdite, gospodine Markoviću.
Koliko niste u pravu pokazuje podatak da je u Crnoj Gori mnogo veći broj pravoslavnih vernika koji poštuju Srpsku pravoslavnu crkvu nego onih koji se izjašnjavaju kao Srbi. Šta to govori? Da se i deo Crnogoraca zapravo oseća vernicima Srpske pravoslavne crkve. Zar bi to činili ako se oni u narodnosnom smislu osećaju Crnogorcima? Zašto nisu izabrali neku drugu crkvu? Kažete da je negirao državnost Crne Gore.
Malopre sam pomenuo da je sam gospodin Đukanović rekao da je mitropolit bio ključni činilac da Crna Gora, nakon vrlo tesnog rezultata na referendum 2006. godine, na miran način dođe do nezavisnosti. I konačno, on je sačuvao Mitropoliju crnogorsko-primorsku kao više nego autonomni deo Srpske pravoslavne crkve. Taj subjekt, koji se zove mitropolija, je vrlo vidljiv unutar Srpske pravoslavne crkve, ali i van nje u hrišćanskom svetu.
Omer Karabeg: Kakav je bio Amfilohijev odnos prema Karadžiću i Mladiću? On je Karadžiću nudio skrovište dok se on skrivao u Srbiji nakon što je Haški tribunal tražio njegovo izručenje.
Cvijetin Milivojević: Skrovište mu je nudio čak i Putin. Pre toga i Jeljcin. I mnogi drugi su mu nudili sklonište. Činjenica je da su u periodu pre nego što je Haški tribunal optužio Karadžića svi crkveni velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve u njemu videli neku vrstu nacionalnog pregaoca. To je nesporno. Karadžić je tada u Srbiji bio popularniji od Miloševića, pogotovo od trenutka kada je Milošević uveo blokadu na Drini. Tada je Karadžić dobio i oreol žrtve.
Oni tada nisu gledali na Karadžića kao na nekoga ko je optužen za ratne zločine. Ja nisam nigde pročitao da je Amfilohije Radović na bilo kom mestu podržao bilo koji konkretan zločin koji je počinila srpska ruka nad pripadnicima drugih naroda i vera. Toga nema. Da li je hteo da kanonizuje majku Radovana Karadžića? Pa čekajte, šta je u tom trenutku bila Demokratska partija socijalista u Crnoj Gori? Šta je bio DPS sve do 1998. godine? To je bila srpska nacionalna stranka. Kakva Demokratska partija socijalista. Ko je više srbovao u Crnoj Gori - Bulatović ili Đukanović? Naravno, Đukanović. Takva je tada bila situacija.
Možemo naružiti Amfilohija, nesporno je da je rekao mnogo toga što je naveo gospodin Marković. Ali da vidimo šta se u tom trenutku govorilo sa ove strane - u Srbiji i Crnoj Gori, a šta na drugom stranama.
Tomislav Marković: Crkva nije monolitna institucija tako da mi ne znamo da li su svi sveštenici Srpske pravoslavne crkve podržavali Karadžića. Ja bih rekao da neki nisu. Čini mi se da ga nije podržavao zagrebački mitropolit Jovan. Ne mogu se izjednačavati ni svi sveštenici Katoličke crkve. Za mene su istinski vernici i pravi predstavnici Katoličke crkve fra Drago Bojić, fra Ivan Šarčević, fra Petar Jeleč i mnogi drugi. Oni ne govore ono što govore ovi kod nas. Mnogo je veća odgovornost ljudi koji sede na episkopskim i mitropolitskim mestima, kao što je mnogo veća odgovornost predsednika, premijera i ministara nego običnih građana. Nije isto kada mitropolit Amfilohije i razni drugi episkopi podržavaju masovne ubice i ratne zločince i kada to čini neki običan čovek. Što se tiče Amfilohijevog odnosa prema Mladiću i Karađiću, znate šta, ako neko kaže da je Srebrenica neka vrsta osvete - to je opravdanje zločina. To se tako zove. Ne može nikako drugačije da se nazove. On je podržavao rat koji je bio pokolj kao što su govorili poslanici Skupštine Republike Srpske u jesen 1992. godine. Kad jedna strana ima sve moguće oružje i krene na drugu stranu, koja nije naoružana, zna se na šta to liči i kako to izgleda. Ali Amfilohije nije bio jedini ko je imao razumevanja i ljubavi prema ratnim zločincima, prema Karadžiću i Mladiću. Kada je u Hagu izrečena presuda Ratku Mladiću, patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej nazvao je to đavoljim delom. Pa ne možete to da radite. U ime čega to radite? U ime kog boga? Kako se zove taj bog u čije ime vi govorite? Kakve on ima veze sa Hristom? Je li Hristos nekog ubio? Da li su apostoli ubijali? To je hrišćanska crkva. Nije to crkva obožavanja boginje Kali i prinošenja ljudskih žrtava. Nije to crkva Mamonova ili Baalova.
Omer Karabeg: Kad je u pitanju uloga mitropolita Amfilohija u Srbiji, oni koji su kritični prema njemu najviše mu zameraju govor koji je održao na sahrani ubijenog premijera Zorana Đinđića. On je tada rekao - ko se mača lati od mača će i poginuti i dodao “ako je ubistvo jednog čoveka Zorana Đinđića toliko veliko zlo, koliko je tek veliko zlo pogibija i stradanje nevinih ljudi u nedavnim ratovima”. Mnogi Amfilohijevi kritičari smatraju da je on svojim govorom na sahrani ponizio mrtvog premijera, a književnica Biljana Srbljanović je ovih dana napisala da je Amfilohije u stvari pravdao Đinđićeve ubice.
Cvijetin Milivojević: Pokojni mitropolit Amfilohije je izgovorio mnogo teže reči o Aleksandru Vučiću, proklinjući ga nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, nego o Zoranu Đinđiću. Tačno je, gospodine Karabeg, to što ste pročitali, ali postoji nekoliko rečenica pre i posle toga. S obzirom kakav je bio odnos između Amfilohija Radovića i Zorana Đinđića, ja sam više nego siguran da ta rečenica nije bila upućena Đinđiću, da se on nije, daleko bilo, radovao njegovoj smrti.
Nije to prva otkrila Biljana Srbljanović. To je priča koju su lansirali takozvani nosači Đinđićevog kovčega. To su ljudi koji su se u trenutku njegovog ubistva predstavili kao njegovi najveći prijatelji, a dobar deo tih ljudi nije bio ni blizu Đinđića, a kamoli da su mu bili prijatelji. Taj Amfilohijev govor nije bio dobar, ali ako pročitate ceo govor, potpuno sam siguran da ćete se složiti sa mnom da to što je rekao nema veze sa pričom da se je radovao i da je opravdavao Đinđićeve ubice.
Tomislav Marković: Ne treba izvlačiti stvari iz konteksta. U tom govoru on i hvali Đinđića. Ali on je, između ostalog, rekao da je rana njegovog ubistva otvorena rukom bratomržnje i da je Đinđića ubila bratska mržnja, što može da se protumači da je Đinđićev ubica Zvezdan Jovanović - Zveki bio brat Zoranu Điniđiću. Amfilohije je govorio i da je u momentu najdubljeg poniženja svog naroda Đinđić na obrenovićevski način ispružio ruku bratskog mira i pomirenja Evropi i svetu, što je jedna fina difamacija. Tačno je da je Amfilohije mnogo radikalnije kleo Aleksandra Vučića, ali Vučić je živ, a u Đinđićevom slučaju on je govorio nad odrom mrtvog čoveka.
Omer Karabeg: U zaključku, kakvo je političko nasleđe mitropolita Amfilohija Radovića?
Cvijetin Milivojević: Mislim da je njegovo političko nasleđe pre svega bitno za Crnu Goru, za buduću Crnu Goru. Prva proba njegovog zaveštanja će biti koliko će potrajati nova vlada i da li će ispuniti ono što je obećala. Jer projekt ekspertske vlade bez ostrašćenih političara nije projekt Zdravka Krivokapića nego pokojnog Amiflohija Radovića. Što se tiče Srbije, ja ne vidim da je on i u trenutku svoje najveće moći bio politički bitan u Srbiji.
Možda je bio bitan u nekim razmimoilažnjima u crkvenim krugovima iza kojih su stajali neki ljudi iz politike gde se on pojavljivao kao jedna vrsta brane i kočnice. Kad vladike ili sam patrijarh nisu smeli da kažu ne predstavnicima režima, Amfilohije je bio taj koji je to uradio. I vrlo verovatno će Srpska pravoslavna crkva osetiti da joj nedostaje takva snažna ličnost.
Omer Karabeg: A kakvo je njegovo političko nasleđe u regionu?
Tomislav Marković: On je podržavao ljude koji su izvršili genocid u Bosni i Hercegovini i one koji su izvršili invaziju na Dubrovinik. Što se tiče Srbije, njegovo nasleđe nije individualno. On je deo jednog velikog projekta - zvali ga radikalno nacionalističkim, šovinističkim ili velikosrpskim - koji traje već tridesetak godina, samo menja svoja agregatna stanja. U tom smislu region ne može da bude previše oduševljen političkim nasleđem Amfilohija Radovića.
Cvijetin Milivojević: Njegovo nasleđe u regionu je onakvo kako ga percipiraju građani država regiona. Amfilohije nije bio neko ko je mogao odlučivati o sudbinama čak i pojedinačnih ljudi, a kamoli o sudbini država. Generalizovanje kako je on deo nekog velikosrpskog nacionalnog projekta koji postoji 200 godina unazad od Garašanina, ili još dalje od cara Dušana ili možda Stefana Nemanje, je običan stereotip. Mene zanima da li je on direktno učinio nažao pripadniku nekog drugog naroda. Ja mislim da nije. Sve ostalo je slobodno tumačenje. Ja mogu da to tumačim na jedan, a neko na drugi način.
Tomislav Marković: Svojom rukom Amfilohije nije nikome u regionu ništa nažao učinio, to mu nije bio ni posao. On je bio čovek od ideja. Drugi su činili te stvari. Kad se pravi ozbiljan ratni, osvajački projekt, ne možemo svi sve da radimo, mora da postoji podela posla. Treba da se obavi priprema za to. Svako radi svoj posao. U tom smislu tačno je da Amfilohije svojom rukom nikome nije ništa nažao učinio. (Radio Slobodna Evropa, www.slobodnaevropa.org, voditelj Omer Karabeg, 15.11.2020)

Три изгубљене деценије: нулта фаза политичког плурализма у Србији

Изгледа да наш Тор, син нордијског врховног бога Одина, ипак, није мислио на "мафијаше, рекеташе и криминалце" ("наше" или "његове", свеједно), кад је оно, минулог листопада ("Торов маљ у главу!", cvijetinmilivojevic.blogspot.com), припретио „ан женерал“ тамо некима. Једино тако би се могла протумачити прошловикендна Врховникова „корекција“, на земунској „миси поноћки“, у којој се наш „Свеотац, Многознајући, Велеуништитељ и Подјаривач“ (и то су, наиме, била имена Одинова) извикао на „недисциплиновану Србију која неће да држи социјалну (менталну?) дистанцу“, али највише на оне који „хоће да га убију“, а то су, лепо то он објасни, сви они који се не слажу с његовом самовлашћем: од твитераша и нережимских медија и новинара, преко опозиционих политичара и верујућих им грађана, па до свих оних 51,1 одсто бирача који, 21. јуна, нису изашли на Врховникове нелегалне и нелегитимне избора!
Сад му сви, некако, „дођемо криви“ за то што нас је Европска унија, на нашем безглавом путу ка њој, вратила три деценије уназад!
Јер, ЕУ је, 6. октобра, режиму у Србији наложила / наредила да "реши недостатке који већ дуго постоје у изборном систему, кроз транспарентан и инклузиван дијалог са политичким партијама и другим релевантним актерима много пре наредних избора". Затим, да "ојача ефикасност, назависност и транспарентност Скупштине, укључујући и прерогативе парламентарне опозиције, како би се осигурали неопходни механизми узајамне контроле који су преко потребни у демократском парламенту". Као и да, под обавезно - "нова скупштина и политичке снаге наставе с ангажманом у међустраначком дијалогу који води Европски парламент са циљем унапређења парламентарних стандарда и стварања широког међупартијског и друштвеног консензуса о реформама у вези са ЕУ"!
Тај последњи годишњи извештај Европске комисије о катастрофалном (не)напретку Србије у евроинтеграцијама потпуно је скрајнут из фокуса овдашње јавности. Тако огромна већина грађана појма нема да, рецимо, у пасусу који описује (не)испуњавање "политичких критеријума" у вези с парламентарним, покрајинским и општинским изборима, одржаним 21. јуна, ЕУ, између осталог, констатује и да је: ... током скупштинске расправе (претходни парламентарни сазив, прим. Ц.М) коришћен запаљив језик против политичких противника и представника других институција које изражавају другачија политичка становишта... неколико опозиционих партија је наставило бојкот скупштинских заседања (због великог броја хитних поступака и праксе опструкције рада парламента од стране власти)... гласачи су (на изборима) имали ограничен избор због надмоћне предности владајуће странке и промовисања државних политика у већни водећих медија... бројне препоруке које је претходно изнела ОЕБС/ОДИХР су остале нерешене... известан број опозиционих партија је бојкотовао изборе... новоформирану Скупштину Србије одликује огромна већина владајуће коалиције и - пазите сад! - "одсуство одрживе опозиције, а таква ситуација не води политичком плурализму у земљи"!
Ову констатацију је "влада" ЕУ, да подсетим, изрекла, ни мање ни више него - тачно 30 година након што су у Србији одржавни први вишестраначки избори након Другог светског рата!
Не умем да одговорим зашто, али на овом месту опет ми се јави Орвел (право му је презиме било, замислите, Блер!) и његова "1984" коју је написао још 1949, а коју сам, игром случаја, први пут читао баш 1984, у мојој ЈНА касарни (данас, војарни) "Седам секретара СКОЈ-а" у Самобору. А Орвелова, дакле Блерова, "Океанија" је била визија тоталитарне државе у којој је човек као личност потпуно деградиран, у којој, уз помоћ стварних и фингираних ратова и полицијског терора, шачица оних на власти држи у апсолутном страху све грађане који, иначе, живе у глади и беди, и где су све људске вредности, а највише слобода, непожељни и изопштени. У којој се свака мисао или реч преводила на "Новоговор" Великог Брата, па је Орвел најавио да ће тај "новоговор", а то му сад дође као не тако далек датум, 2050. године, бити једини језик преостатка тог будућег света. Новоговором се, заправо, „паткоговорило“, тј. гакало као патка, што је, примењено на противника, представљало увреду, а примењено на једномишљеника, друштвену похвалу. Орвелова држава је имала министарства мира (које се бавило ратом), љубави (које је одржавало закон и јавни поредак), али и, да не чује зло, министарства истине и обиља. Парола једине Партије била је (и то се звало: контрола над стварношћу): "Ко контролише прошлост - контролише будућност, ко контролише садашњост - контролише прошлост!" Велики Брат је "комуницирао" с грађанима путем „Дневних заповести“. Пушиле су се, искључиво и једино, цигарете под именом "Победа", пили џин "Победа" и кафа "Победа", а и најважније стамбене зграде звале су се, наравно, "Победа“. Слобода је значила - ропство,  рат је означавао - мир, незнање - моћ, а зломисао је била - мисаони злочин. О чијем се спровођењу у живот старала "Полиција мисли", уз утешну напомену да априори „зломисао не повлачи собом смрт", јер "зломисао (већ) јесте смрт.“
У овдашњим дневним, али и јутарњим и вечерњим, заповестима, Врховник и његово гусларско окружење – иако смо већ два пута, од марта наовамо, први у свету, а најубедљивиим резултатом, званично „победили корону“ - громогласним плотунима из свих хаубица и рафалном медијском паљбом по свим чулима, апелују, куну и „запијевају“ да будемо одговорни, да се у касним ноћним сатима не окупљамо по клубовима, не организујемо масовне журке, рођендане и крштења, сунећења и освећења, сијела и посијела, венчања и сахране, као да овај народ ништа друго не ради осим што, све у инат Врховнику, крши тзв. препоруке тзв. кризног штаба!? Уместо тих бестидних лагарија и куђења властитог народа, могли би, ево им бесплатне идеје, да се свакога јутра, препуним градским превозом провозају београдски Градоначелник и Заменик му, а у сваком поподневном шпицу, наизменично, председници такозваних кризних штабова, здравственог (председница Владе) и економског (председник Република); да се из прве руке, информишу, да није проблем у недисциплини грађана који, наводно, не носе маске (то је чиста лаж, мање од три одсто је оних који то у аутобусима и трамвајима не чине!), већ је проблем у катастрофално (не)организованом јавном превозу, у коме не само да нема могућности да се "успостави социјална дистанца", већ су путници принуђени да, са све затвореним прозорима, једни другима буквално дишу за вратом!
Јадни Доналд! Да је, к'о што није, увео ванредно стање због пандемије... да је основао свој лични кризни штаб... да је, због "више (корона) силе" суспендовао Џоове предизборне активности, а сам, из позиције председника САД, наставио да води функционерску кампању и тако одиграо предизборну симултанку... да је сам окупирао државни здравствени буџет, па сам кренуо, са све оданим камерама, у куповину (али и поделу!) респиратора и лекова, да се сам „активирао“ у производњи вакцине... да је ангажовао ове наше софтвер-мејкере, информатичке генијалце, овдашњу браћу од моћне браће и утицајних сестара, да му они, у пресудном предизборном тренутку, воде статистику смрти и заражавања... да је, привремено, за потребе линчовања политичких противника, изнајмио овдашњу "Ружичасту империју", зашто не и овдашњу Јавну кућу медијску... да је позајмио Нашу Мају за "прву меденицу" Конгреса, а неког "нестраначког експерта" типа Ане Брнабе за потпредседничког кандидата... да је произвео пропагандну позицију у којој грађанин верује да је једини спас од короне да се гласа и подржава актуелна власт... да је основао Центар за стабилократију, тј. несмењивост режима, са тезом да онај ко је против актуелне власти, руши САД... да је... да је више слушао Овог са Хоклице из Овалног кабинета... данас би се другачија песма певала у Белој кући!
Сви се, одједном, ови одавде - све американолог до американолога -  разумеју у Висконсин, у Мичиген, Меј, у Каролине, у Дакоте, јужне и северне, о Аризонама и Пенсилванијама, да и не зборим! Откако се овдашњи Врховник, потписом на Трампово предизборно „вашингтонско писмено“, као и пре четири године, опет сврстао уз губитнике на америчким изборима, толико је Врховникова пропаганда радила на промовисању Трампа да је баш права штета што се Доналд није кандидовао на изборима у Србији, јер би, са таквим медијским ветром у леђа, добио и нашег Врховника лично! Но, питам се, питам се - зашто вучићоиди и остале јавне куће овако не испратише и прошлогодишњу кампању дијалога власти и опозиције, па и потоње (нелегитимне и нелегалне) изборе у самој Србији... мислим, тако исцрпно, детаљно, приљежно, из свих углова, неутрално, а свебухватно итд...?
Вели нова – стара Врховникова Тајница да је веома важно да свакога дана причамо о дехуманизацији, криминализацији и сатанизацији Вровника и његове породице, па то, ауторитативна и кредибилна каквом ју је Бог дао, подупире и личним интимним сведочењима типа "лажи и монструозне оптужбе су да тај и тај имају везе с мафијом, јер ја знам те људе".
Тако је, врло је то важно да бисмо коначно имали нормално друштво. Али, како до њега? Свакако не грдњом и покудом сопствених грађана, већ применом већ постојећих закона „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Поштовањем највишег правног акта ове земље – њеног, дакле, Устава! А појам „устав“ своје исходиште, као што је белодано, има у глаголу „уставити, зауставити“ – (за)уставити власт, упоставити контролу над њом!
Као „роб рејтинга“, наш данашњи световни Врховник свој инструментаријум и методе пропаганде прилагођава и обликује према дневном ослушкивању преовлађујућег пулса најкурентнијих циљних јавности. Нешто на трагу онога што -  писао је о томе професор Зоран Славујевић у књизи "Библијска концепција пропаганде" (Радничка штампа, Београд, 1993) - чини апостол Павле у Првој посланици Коринћанима, када им објашњава своју хришћанску мисију: "С Јудејцима био сам Јудејин, да Јудеје придобијем; с онима који су под законом, био сам као под законом (иако нисам под законом), да придобијем оне који су под законом; с онима који су без закона, био сам као без закона (иако нисам Богу без закона, кад сам под законом Христовима), да придобијем оне који су без закона. Са слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод кога спасем." А у Првој посланици Тимотеју, свети Павле иде  и корак даље: "Старца не карај оштро, него му говори као оцу, говори момцима као браћи, старијим женама као матерама, младима као сестрама..."
Зато нашему Врховнику и пандемија корона вируса дође као додатна врста осигурања да неће пасти с власти, макар дотле док, у масовну употребу, не пристигне неки лек, вакцина и слично. Све до тада ће огромна већина обичног света бити загледана у њега као једину наду: од њега зависи хоћемо ли или нећемо добити тај спас, који ћемо бити у реду чекања, само он је, у свести већине грађана, тај који је пријатељ и са Сијем и Путином, и са Ангелом Меркел и Џонсоном, и Трампом и Бајденом, дакле, са свима онима од којих би „спасоносно цепиво“ могло да пристигне.
У Србији се, као резултат нелегалних избора, конституисално нешто што се самопрозвало парламентом, а то нешто, октроисано Врховниковом личном, а не изборном вољом грађана, изабрало је октроисану владу, којој је Врховник, и пре него што је „изабрана“, орочио мандат на, најдаље, 3. април 2022. године. Из те чињенице да се закључити да је тој влади намењен технички, прелазни мандат, са задатком (тај формални налог је нашему Врховнику већ изручен из Брисела!) успостављања дијалога да бисмо, за годину и по, имали, макар, релативно демократске изборе.
Да ли ће Врховник испунити ово наређење ЕУ или ће заштиту за своју политичку фотељу можда да потражи на некој другој страни света, јасније ће бити већ у марту, за када је, сада и званично, најављен тај „први велики скуп (партијски конгрес) Ес-ен-еса“ који је Врховник први пут поменуо минулог липња. Због чега и даље остајем један од ретких који верује да ће председник Републике - успут, сигуран сам и да је то један од најважнијих предуслова да бисмо, макар, виделу неку назнаку светлости на крају политичког тунела у коме се Србија налази - испунити обећање које је дао након нелегалних избора 21. јуна, трећи пут најављујући своје повлачење са места шефа Ес-ен-еса.
Јер, сваки функционално писмени грађанин, вуковским критеријумом "читај како је написано", може не само да ишчита него и да разуме оно што пише у члану 115. Устава Републике Србије: "Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност." И, тачка!
Свако позивање на надриправна објашњења типа да се уставни термини "јавна функција" и "професионална делатност" могу тумачити "и овако и онако", само су пропагандно бацање прашине у очи (сује)верном грађанству, пошто командовање "кеч ол" партијом од 750.000 глава увелико надилази јавни значај и припадајућу јавну и нејавну моћ функције церемонијалног "шефа државе", ако би се поштовао исти тај Устав који каже да председник Републике Србије има само осам протоколарних овлашћења (надлежности)!
Лицемерно је зато да се, примера ради, градоначелник Ујвидека (успут, и адокат!), улагивачки се супростављајући Врховниковој најави одласка са места команданта Ес-ен-еса, позива на "право приоритета страначког капитена тима коме добре иде" над Врховниковом обавезом из члана 115 Устава. Или да се напредна ботовска анонимија позива на чињеницу да је тако радио и "бивши режим жутог олоша", тј. да се, поводом иницијативе Хрватске буњевачко-шокачке странке за оцену уставности и неспојивости функције председника Републике (тада, Борис Први Лепи) са функцијом председника Демократске странке - ондашњи Уставни суд, 2010, (пр)огласио, ни мање ни више него, ненадлежним! Међутим, у међувремену се догодио и позитивни преседан (коме је терајући га на оставку из мотива своје политичке амбиције, кумовао и сам данашњи Врховник) када је, 2012, преузимањем функције председника Републике, Његова екс-Екселенција одступио са страначке, али тај тренутак, као ни онај пет година после, када је његов наследник "објединио" и највишу страначку и највишу државну функцију - није искоришћен за разрешење овог "уставног принципа инкомпатибилитета".
Иначе, ако већ Закон о председнику Републике није разјаснио ову лажну "дилему", Закон о спречавању корупције прецизно дефинише појам сукоба интереса као - ситуацију у којој јавни функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције. У члану 50 (чланство и функција у политичком субјекту), додуше, пише да јавни функционер може да врши функцију и у политичкој странци, односно политичком субјекту, али искључиво - "ако то не угрожава вршење (његове основне) јавне функције"! Потом, следе три става истог члана закона који као да су антиципирали оно што Врховник данас чини, злоупотребљавајући највишу јавну функцију у страначке сврхе: јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака и политичких субјеката (нпр. да позива бираче да за њих гласају на изборима итд!)... јавни функционер је дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта... јавни функционер не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката...
Управо све то је европски комесар за суседство и проширење ("велики српски пријатељ из Мађарске") Оливер Верхељи, према признању самог Врховника, замерио нашему Врховнику: "Замерено ми је да сам користио функцију председника државе чиме сам придобијао грађане Србије за страначку листу коју сам водио!" А Врховник се, с тиме, обећавајуће и покорно, сложио и најавио да је спреман да "сноси одговорност". (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Tišina tamo – Kako je jedan čovek ućutkao sve institucije

Predsednik Srbije i šef Srpske napredne stranke u više navrata najavljivao je da će vođenje partije prepustiti nekom drugom, što mu i Ustav nalaže.

“Ustav je vrlo jasan, u Ustavu piše da predsednik Republike ne može da se kandiduje za bilo koju drugu javnu funkciju, ili da obavlja bilo koju drugu profesionalnu delatnost”, podseća novinar Cvijetin Milivojević.

Ipak, to se ni do danas nije desilo, iako je Ustavom Republike Srbije precizirano da predsednik Republike izražava državno jedinstvo države, predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, a ukazom proglašava zakone. Ipak, praksa Aleksandra Vučića znatno je drugačija.

“Mi se sećamo svih njegovih pokušaja da sebe napravi na jednog super lika, superheroja, ne zamerite mi, iskoristiću ulični rečnik, na jednog baticu, koji sve može da reši, od toga da on nosi dete iz smetova, da on slučajno naiđe na zadužene u “švajcarcima”, pa im rešava taj problem…” ističe novinarka Tatjana Vojtehovski, i dodaje:

“Kod nas ne postoji nikakva podela vlasti, postoji samo vlast odnosno samovolja jednog čoveka, to je Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, koji ima potpunu koncentraciju vlasti, zloupotrebu moći, svih poluga moći i institucionalnih poluga u svojim rukama.”

“Jedan čovek” zanemario je Ustav, ućutkao sve institucije, centralizovao svu moć – zbog toga nam je potrebna urgentna reforma izbornog sistema. (www.biramkogabiram.rs,  10.11.2020)

https://www.youtube.com/watch?v=vPqsdNlrUkk

Nova Vlada - stara politika | Cvijetin Milivojević, Dejan Miletić i Boban Stojanović

Gosti emisije "Bez cenzure" bili su politikolog Cvijetin Milivojević, profesor ekonomije Dejan Miletić i politikolog Boban Stojanović. Tema emisije je bila "Nova vlada - stara politika". Za Cvijetina Milivojevića ova vlada kao i aktuelni saziv parlamenta nije legitimna. Ona je nastala kao posledica nelegitimnih i nelegalnih izbora. Za njega nije iznenađenje što će vlada imati samo pola mandata na raspolaganju jer je njen tvorac Aleksandar Vučić svestan njenog kvaliteta. Parlament bez opozicije biće samo servis koji će usvajati sve vladine zakonske inicijative, što po Milivojeviću samo potvrđuje dominaciju izvršne vlasti nad zakonodavnom. Za profesora Dejana Miletića ova vlada ima osnovni zadatak da se izbori sa epidemijom COVID - 19. Zato je i oročen mandat na godinu i po dana kada se očekuje značajno poboljšanje epidemioloških uslova na globalnom nivou. Po profesoru Miletiću tada bi bili stvoreni uslovi za vanredne parlamentarne izbore koji bi bili spojeni sa predsedničkim. Ova vlada se suočava sa izuzetnim ekonomskim izazovima i biće jako teško ispuniti velika očekivanja koja su joj već na početku nametnuta. Za politikologa Bobana Stojanovića ova vlada je samo nastavak prethodne od koje se samo razlikuje po nekim novim imenima. On ne očekuje promene ni u unutrašnjoj ni u spoljašnjoj politici. Stara vlada ostavila je mnogo afera iza sebe, pa po Bobanu Stojanoviću, nova vlada samo nastavlja onim putem koji je zacrtao Aleksandar Vučić jos pre osam godina. Ako želite da saznate kakva je sudbina aktuelne vlade preporučujemo da pogledate emisiju "Bez cenzure". (KTV Zrenjanin, emisija "Bez cenzure", voditelj dr Aleksandar Dikić, 8.11.2020)
https://twitter.com/Bcenzure
https://www.instagram.com/ktvbezcenzure
https://www.facebook.com/BezUstrucavanja
https://www.facebook.com/KTVBezCenzure

Sukob Zorane i Bajatovića: Međupartijsko disciplinovanje

Potpredsednica Vlade i nova ministarka energetike Zorana Mihajlović, obrazlažući sukob i izbacivanje sa sednice direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića, kaže da u ovom preduzeću ima mnogo problema, a da nju zanimaju samo rad i rezultati. Međutim, kao i većina stvari koje se odnose na ekonomiju, usko je vezana za politiiku i odnose snaga između vladajuće koalicije u poslednjih 12 godina.
Kada pričate na času, profesorka vas najpre opomene, pa ako nastavite u istom ritmu, čeka vas izbacivanje iz učionice, a u nekim slučajevima i neopravdan izostanak. Iako Zorana Mihajlović nije profesorka u Vladi, a Dušan Bajatović nije đak, obezbeđenje je ispratilo direktora Srbijagasa iz kabineta ministarke. Uzrok, prema tvrdnjama ministarke, nepoštovanje institucije Vlade Srbije Bajatovića i želja da loše poslovanje Srbijagasa ne ugrozi energetsku stabilnost naše države.
Novinar Miša Brkić pozdravlja njenu inicijativu da se poslovanje Srbijagasa prvo učini transparentnim što dosad nije bilo i da se ono popravi jer je, kako kaže, zaista loše, “gotovo katastrofalno”.
“Ali, verovao bih u ministarkine namere kada bih video da to isto radi i sa Elektroprivredom Srbije u kojoj je direktor iz Srpske napredne stranke”, ističe Brkić za Među nama TV Nova S.
Politikolog Cvijetin Milivojević ističe da je prethodni politički život gospođe Mihajlović zapravo vidljiv najpre iz G17, u jednom trenutku je bila jedan vrlo ozbiljan lobista za kompanije koje su dolazile iz Velike Britanije, SAD-a, Austrije,  a bile su zainteresovane za kupovinu NIS-a u vreme kada je GASPROM kupio taj NIS.
“Na drugoj strani imate gospodina Bajatovića koji je faktički i on to ne krije ruski čovek u Srbija gasu. Ima jedna šala, jedino je on nesmenjiv od kadrova SPS-a, zašto, zato što iza njega stoji Gasporom njeft”, pojašnjava Milivojević.
A iza ministarke Mihajlović i direktora Srbijagasa stoji sukob koji tinja od samog imenovanja Bajatovića na mesto direktora. Ministarka ga je optuživala za kupovine bez tendera, dodeljivanje poslova drugim firmama na štetu Srbijagasa, kupovinu gubitaša poput Azotare, uzimanje kredita bez saglasnosti Vlade, dok se Bajatović branio tvrdnjom da Zorana Mihajlović namerno gura Srbijagas u stečaj u trenutku kada ga kupuju Rusi.
Brkić smatra da je onaj ko je postavio i predložio Zoranu Mihajlović za ministarku energetike računao da će taj sukob biti ponovo podgrejan i ističe da se on “naravno” neće završiti u korist Dušana Bajatovića.
 “Sve što je Srbija gas uradio u nabavkama gasa za energetsku stabilnost Srbije urađeno je uz saglasnost Vlade Srbije”, podseća Brkić.
Milivojević ističe da je 2008. godine Socijalistička partija Srbije izdala ne samo tadašnje radikale koji su vodili Vučić i Tomislav Nikolić, nego i DSS i neke druge.
“Vučić i ne krije da postoji jedna vrsta nepoverenja latentnog koja stoji iz pozicije Vučića prema Dačiću da bi ga on opet izdao na nekoj krivini. U tom smislu ja vidim poruke koje šalje gospođa Mihajlović prema predstavniku SPS-a kao poruke iza kojih siguran sam stoji i Aleksandar Vučić”, ističe Milivojević.
Upravo je predsednik Srbije u Vašingtonu potpisao sporazum koji ima i važnu energetsku tačku, u kojoj se kaže da će Srbija diversifikovati izvore snabdevanja energijom. To se između redova može tumačiti kao smanjenje zavisnosti Srbije od ruskog gasa i nafte. (TV Nova S, Medju nama, Djuro Svilar, 3.10.2020)

Vučić podelio SPC, koje su vladike uz njega, koje nisu

Otvoreno protivljenje crnogorskih vladika ideji da Aleksandar Vučić govori na sahrani mitropolita Amfilohija, još jednom je pokazalo da u smislu podrške srpskom predsedniku u Saboru SPC postoji ozbiljna podeljenost. Ovim povodom, politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da bi se mogla podvući crta između patrijarha Irineja i episkopa bačkog Irineja sa jedne i gotovo svih ostalih sa druge strane, među kojima su vladike Joanikije, Grigorije, Atanasije, Maksim, Teodosije...

Za neke nenadano, za druge sasvim očekivano, sahrana mitropolita Amfilohija u jednom delu pretvorena je u politički performans. Kao glavna tema u jednom trenutku postavilo se pitanje da li će predsednik Srbije govoriti na sahrani ili neće, da li je to primereno suituaciji, da li će govoriti o politici… Informacije su stizale jedna drugu, od toga da se vladike otvoreno protive, da episkop budljimljansko-nikšićki i administrator Mitropolije crnogorsko primorske vladika Joanikije trpi veliki pritisak iz Srbije da dozvoli Vučićevo obraćanje, do toga da pojedini u tom slučaju prete skidanjem mantije…

Na posletku, vladike su pobedile, govor nije održan.

Ali, to nije sve, potvrdilo se još jednom da se vladike SPC koje ne žive na teritoriji Srbije ne libe toga da otvoreno pokažu da ne odobravaju politiku koju vodi aktuelni predsednik Srbije.

Briselski sporazum kao kamen spoticanja

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da je glavni razlog – Briselski sporazum koji su potpisali Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, a koji se i među građanima, ali i u SPC tretira kao prvi korak ka priznavanju nezavisnosti Kosova.

 “Stiče se utisak da u SPC sad imamo podeljenost među vladikama u Saboru. U Srbiji imamo patrijarha Irineja i episkopa bačkog Irineja, za koje se može reći da su prilagodljiviji stavovima vlasti. Oni kažu da je Kosovo Srbija i da se to mora braniti po svaku cenu, ali isto tako imamo njihove istupe pred svake izbore, kada podržavaju politiku Aleksandra Vučića o Kosovu. Što zaista jeste vrlo nelogično. Sa druge strane, do pre nekoliko dana imali smo mitropolita Amfilohija, ali i vladiku Joanikija u Crnoj Gori, episkopa diseldorfskog i Nemačke vladiku Grigorija, umirovljenog episkopa zahumsko-hercegovačkog Atanasija, vladiku Maksima u Americi i Teodosija na KiM. Da li zbog te autonomnosti i zato što ne žive u Srbiji, oni se ne libe da otvoreno kritikuju politiku vlasti i Vučića prema Kosovu, jer sve ide ka tome da će vekovno sedište Patrijaršije biti u drugoj državi”, objašnjava Milivojević i dodaje da se jedino tako mogu tumačiti Vučićeve izjave.

“Jer kad on izražava brigu o našem narodu na KiM, prosto to zvuči kao da su oni nacionalna manjina u drugoj državi i ove vladike to tako doživljavaju. Kad se tome doda stav da je sedište Pećke patrijaršije u Peći, a ne u Beogradu, u krugu dvojke, i da je najveći broj naših partijarha upravo tamo stolovao, jasno je zaključiti odakle takav njihov stav prema Vučiću”, objašnjava Milivojević.

Otvoreni sukobi

Otvorena konfrontacija pomenutih vladika sa predsednikom Srbije nije niti nova, niti nepoznata stvar. Oni otvoreno kritikuju, Vučić često ne ostaje dužan. Tako je Amfilohije optuživao predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je “izdajnik” jer “svojim ponašanjem i postupcima pokazuje da će izdati Kosovo”.

Sličnim rečima služio se i vladika Teodosije.

“Hvala našem predsedniku što se setio naših svetinja i ne samo ovde nego i u drugom mestu, ali ovde sa ovog mesta hoću da kažem ne hvala mu za reči koje upućuje ovih dana Srbima na KiM-u. To nisu reči nade, to nisu reči hrišćanima, one nisu dostojne onoga koji je na čelu ovog naroda”, rekao je vladika, komentarišući reči predsednika Vučića da u Đakovici nema Srba.

Kritike vlasti upućivali su i vladike Grigorije i Maksim. Svaki put usledili su protivnapadi, uglavnom iz redova SNS, a Vučić je u nekoliko navrata rekao da pušta vladike da se bave politikom.

Nije bez kazne

Milivojević kaže da iako ne žive na teritoriji Srbije, spomenute vladike nisu bile bez sankcija.

“Pa eto vidite Grigorije je bio episkop zahumsko-hercegovački i primorski, sada je vladika diseldorfski i cele Nemačke. U sveštenoj hijerarhiji to se može smatrati padom”, zaključuje Milivojević.

Politički analitičar Boban Stojanović kaže da je jasno da je Vučić uspeo da primiri samo SPC u Srbiji.

 “Očigledno imaju dobre odnose. Mitropolit Amfilohije je bio i jedan od najvećih protivnika Vučićeve politike u vezi sa Kosovom i vrlo verovatno jedan od najvećih zastitnika Kosova u tom smislu. I siguran sam da je Vučić hteo da drži govor, to se vidi i sada kroz “pranje” mnogih SNS funkcionera od reči koje su upućivali mitropolitu, a praktično do juče su ga SNS propagandni tabloidi “razvlačili” na naslovnim stranama. I siguran sam takođe da je Amfilohijev naslednik na mestu mitropolita nastaviti da bude jedan od najvećih protivnika bilo kakvog priznavanja Kosova. A zašto Vučić ima podršku struktura SPC u Srbiji, to je verovatno nešto što ćemo tek da saznamo. To je Vučiću važno, čak je godinama njegov najbliži saradnik Nikola Selaković praktično najviše radio na tom polju”, kaže Stojanović i dodaje da je očigledno da vladike van Srbije imaju više slobode u kritici vlasti.

“Postoji ta podela među vladikama, mada siguran sam da ni u Srbiji podrška nije stoprocentna, ali za sada to ne vidimo”, zaključuje Stojanović. (www.nova.rs, Jelena Jelovac, 3.11.2020)

Analiza Cvijetina Milivojevića koja menja sve: Vučića će naterati na fer izbore

- Ana Brnabić je na konstituisanju Vlade pročitala ekspoze Aleksandra Vučića. U njemu se ćuti na ulazak tzv. Kosova u Ujedinjene nacije. Vučić nije državnik, već je improvizator. Perfektan je samo u propagandi. Ali, takvi su bili i u nacističkoj nemačkoj i u komunističkim diktaturama. SNS je prekopirao kampanju nacista iz 1936. godine za prethodne nelegitimne izbore.
Ovo za "Srbin info" ističe Cvijetin Milivojević i naglašava da borbu protiv kriminala koju je Vučić najavio može da tumači samo kao način da se pripreti ljudima iz njegovog okruženja, kojima su porasli apetiti, da se primire i da smanje apetite.
- Vučić osam godina ponavlja kako je Đilas ukrao 619 miliona evra. Ako ga ne hapse, tužilac mora da reaguje i da naloži hapšenje onih koji to tvrde. Od kako je Vučić došao na vlast, svedoci smo velikog skoka korupcije u Srbiji.
Vučić ide na vanredne izbore jer zna da je održao nelegalne i nelegitimne izbore. Vučić će pokušati ponovo da stavi svoje ime i na republičke i na gradske i na predsedničke izbore za godinu i po dana.
Ipak, opozicija neće izaći ni na te izbore, ako se ne poprave izborni uslovi. Iz Evropske komisije mu to neće dozvoliti, koja zahteva da dođe do dijaloga između vlasti i opozicije, ali ne fingiranog, već stvarnog.
Vučić kao Milošević želi da stvori omiljenu opoziciju. Imate kvazi-nacionalne pokrete i stranke, koji u ime režima, a od opozicije, preuzimaju bitne teme kao što su migranti. U Srbiji postoji takozvana kvislinška opozicija i sa leve i sa desne strane.
Opozicija bi pod sadašnjim uslovima trebalo da bojkotuje izbore. Kada bi se održali normalni izbori, jedan blok bi trebalo da čine stranke levog centra iz bivšeg Saveza za Srbiju, koje su bojkotovale izbore, kao što je Đilasova stranka i možda stranka Vuka Jeremića.
Drugi blok bi trebalo da čine rodoljubive, desničarske stranke, kao što su Dveri, pokret Oslobođenje Mlađana Đorđevića, jer ne bi bilo rasipanja biračkog tela. Treći blok mogu da čine stranke koje su izašle na izbore i koje su dale legitimitet Vučićevom režimu. Četvrta kolona bi mogla da budu autentični pokreti.
Vučićeva lista je natrpana od desničarskih do levičarskih ekstremista. I to bi opozicija, takođe, trebalo da izbegne. Zato je bitno da bude više kolona.
Opozicija bi trebalo da se odluči, baš kao u Crnoj Gori, oročiti novu tehničku vladu na godinu dana, posle čega će pod ravnopravnim uslovima biti raspisani fer izbori.
Plašim se da bi i u Srbiji mogle da se dogode scene kao iz Francuske, naročito posle gluposti koju je Vučić napravio potpisavši Vašingtonski sporazum - rekao je Milivojević.
Šta je još izjavio najbolji srpski politikolog, pogledajte i poslušajte u interesanom intervjuu. (Youtube kanal TV Centar / Srbin.info, voditelj Dejan Petar Zlatanović, 2.11.2020)