U prodaji Milivojevićevo politkomunikološko troknjižje

Dobre NOVE i STARE, a kao nove, KNJIGE

bukvari, azbučnici, priručnici iz oblasti:

novinarstva

odnosa s javnošću

političke komunikacije

propagande

politike...

NOVO ILI STARO, A KAO NOVO

I - NAJNOVIJE! za samo 499 NOVIH (ili starih) dinara

Knjiga "DUHOVNA KOLABORACIJA" (izdanje decembar 2019)

Politkomunikološke paralele srpske sadašnjosti i ne tako davne prošlosti

(autor: Cvijetin Milivojević)

II - NOVO! NOVO! za samo 699 NOVIH (ili starih) dinara

Knjiga "MOSTOVI i IZBORI; političko kolumniciranje 2009 - 2018" (izdanje januar 2019)

Hronika političkog komuniciranja u Srbiji

(autor: Cvijetin Milivojević)

III - za 999 NOVIH (ili starih) dinara, paket od dve knjige:

1. Knjiga "MOSTOVI i IZBORI; političko kolumniciranje 2009 - 2018" (izdanje januar 2019)

Hronika političkog komuniciranja u Srbiji

(autor: Cvijetin Milivojević)

2. Knjiga „NA PRVU LOPTU – političko komuniciranje u Srbiji od 1990 – 2007“ (izdanje 2008)

Kako komuniciraju političari - „iz prve ruke“

(autor: Cvijetin Milivojević)

IV - POLITKOMUNIKOLOŠKO TROKNJIŽJE! za 1.399 NOVIH (ili starih) dinara, paket od tri knjige:

1. Knjiga "DUHOVNA KOLABORACIJA" (izdanje decembar 2019)

Politkomunikološke paralele srpske sadašnjosti i ne tako davne prošlosti

(autor: Cvijetin Milivojević)

2. Knjiga "MOSTOVI i IZBORI; političko kolumniciranje 2009 - 2018" (izdanje januar 2019)

Hronika političkog komuniciranja u Srbiji

(autor: Cvijetin Milivojević)

3. Knjiga „NA PRVU LOPTU – političko komuniciranje u Srbiji od 1990 – 2007“(izdanje 2008)

Kako komuniciraju političari - „iz prve ruke“:

(autor: Cvijetin Milivojević)

V - za samo 699 NOVIH (ili starih) dinara

Knjiga "NOVINAR - VAŠ PRIJATELJ; priručnik za uspešne odnose s medijima" (izdanje 2003)

Bukvar odnosa s javnošću (PR-a)

(auto: Cvijetin Milivojević)

VI - za samo 399 NOVIH (ili starih) dinara po primerku ili 999 dinara u paketu od tri knjige

Knjiga „PUTNICI LUDOG TRAMVAJA“

Novinarstvo za početnike – početnica za novinare

(priređivači: Ivan Mrđen, Đoko Kesić i Slaviša Lekić; izdanje „Vreme knjige“)

Knjiga „NA PRVU LOPTU – političko komuniciranje u Srbiji od 1990 – 2007“(izdanje 2008)

Kako komuniciraju političari - „iz prve ruke“:

(autor: Cvijetin Milivojević)

Knjiga "GLOBALNO POTEMKINOVO SELO - medijski rat od 1990 - 1995" (izdanje 1996)

Kako su vođeni medijski ratovi devedesetih

(autor: Cvijetin Milivojević)

• Knjige se mogu nabaviti ili naručiti pouzećem u Agenciji „Pragma", office@pragma.rs, tel. +387 11 3234 439, Francuska 14, Beograd

Ko će biti premijer Srbije i koliko je to važno?

BEOGRAD —  Od izbora je prošlo skoro dva meseca, ali je u ovom trenutku Srbija i dalje zemlja bez Vlade i sa parlamentom koji je tek ušao u proces konstituisanja. U skupštini situacija deluje prilično nezanimljivo sa jedva dva do tri poslanika koji će biti opozicija, ali zato stvar sa Vladom deluje interesantnije, jer i sam lider vladajuće Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić najavljuje da još razmišlja o rešenjima za mandatara.

Za sada u javnosti cirkuliše nekoliko imena:

"Čak i najbliži njegovi saradnici ne znaju ko će biti predsednik te vlade. Govori se o favoritima - to može biti Brnabićka. To je taj kontinuitet. To može da bude i Nedimović koji je bio nosilac te liste stranačke, iako stranka SNS kao takva nije ni učestvovala na izborima. To može biti i Vučević, gradonačelnik Novog Sada koji dobro stoji u tim nekim stranačkim krugovima. A to može biti i neko iznenađenje. Potpuno nebitno. Formalno će mandatar imati ime i prezime - u suštini je mandatar Aleksandar Vučić. On bira mandatara, on predlaže mandatara, on donosi odluku ko će biti mandatar i - na kraju krajeva - on bira sastav nove Vlade. “ (politički analitičar Cvijetin Milivojević)

“To je tema za koju možemo reći da je samo jedan čovek sagovornik. Sa pouzdanjem da može da vam kaže stvarno šta će biti. A ni on vam neće reći dok to ne odluči", ističe u razgovoru sa Glas Amerike analitičar Branko Radun.

U situaciji u kojoj je sva vlast praktično u rukama jednog čoveka, čini se da je pitanje mandatara nebitno. Radun smatra da je u stabilnoj političkoj situaciji možda i nebitno ko je premijer, ali s obzirom na to da je pred Srbijom dosta izazova u narednom periodu, pitanje predsednika vlade dobija na težini i hoće li to biti ekspert ili političar.

"Hajde da se ne lažemo, što bi rekli srpski - Brnabićka nema političku težinu. Ona je izabrana više kao neki ekspert. Ona nije bila političar kada je došla na tu poziciju. I to je problem sa ekspertima. Oni možda imaju neko znanje, ali nemaju podršku građana, nemaju političku težinu da mogu nešto da izguraju", kaže Radun.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević podseća da je u međuvremenu Ana Brnabić postala funkcioner SNS-a, a ističe da je sada zanimljivo pitanje i koje će stranke ući u novu vladu. U javnosti je najčešće pominjana mogućnost da Čedomir Jovanović postane ministar za evropske integracije, ali sagovornik Glasa Amerike više ne veruje u tu mogućnost:

"Danas mi samo možemo da nagađamo da li će i (Aleksandar) Šapić i (Ivica) Dačić, ili samo jedan od njih, ili niko od njih, a samo manjine. Ili svi zajedno, pa napraviti neku lažnu koncentracionu vladu. Sve je to moguće. Prosto, svako ko tvrdi da zna šta se tamo dešava - laže. Ja tvrdim da ne znaju čak ni potpredsednici SNS šta će i ko biti u budućoj vladi".

Prema mišljenju Branka Raduna, političku moć u Srbiji donosi kontrola parlamenta, koja je sada gotovo u potpunosti u rukama naprednjaka:

"Moć predsednika u našem političkom sistemu ne dolazi institucionalno iz ustava, već iz toga što on kontroliše većinu u parlamentu. Ili najveću stranku u parlamentu. Ili najveću stranku u parlamentarnoj većini. Tako da smo imali slučaj i sa Borisom Tadićem i nekim pre njega, da zapravo onaj ko kontroliše parlament, bez obzira da li je predsednik ili nije predsednik ili je premijer - on je zapravo ključna politička figura".

Na kraju, Milivojević dovodi u vezu i izbor vlasti na lokalnom nivou sa izborom vlade u Beogradu:

"Juče je Aleksandar Vučić kao predsednik Republike, kao predsednik najveće političke stranke, rekao, priznao da će on odlučiti i ko će biti predsednici opština i gradonačelnici u 180 gradova i opština u Srbiji. Dakle, ne narod koji je glasao na tim izborima, koji je izbrao neke ljude, neke odbornike, nego on bira građanima Žitišta, Velikog Gradišta, Trgovišta itd. itd. predsednike opština. E onda će videti ko ostane iz tog paketa, pa ko će biti u ovoj vlasti na centralnom nivou. To je sve jedna farsa", ističe Milivojević.

Možda je nebitno, ali nije nezanimljivo - izbor mandatara i cele Vlade ostaje pitanje kojim ćemo se baviti do kraja avgusta. A kada Vučić konačno bude otkrio svoja rešenja - biće to sjajan pokazatelj i toga ko gde stoji i kakve su čije pozicije u Srbiji. (www.glasamerike.net, Rade Ranković, 12.8.2020)

https://www.glasamerike.net/a/ko-će-biti-premijer-u-srbiji-/5540858.html

Udružena opozicija Srbije – početak ne obećava

Politička scena u Srbiji dobila je novu organizaciju – Udruženu opoziciju Srbije. Proklamovani cilj je „smena režima“, ali stiče se utisak da je glavni razlog formiranja zapravo raskid s pokretom Dveri.

Formiranjem Udružene opozicije Srbije (UOS) praktično je prestao da postoji Savez za Srbiju. Odluku o formiranju nove organizacije potpisalo je 12 političkih subjekata: Demokratska stranka, Stranka slobode i pravde, Narodna stranka, Pokret za preokret, Udruženje sindikata Sloga, Narodni pokret Srba sa KiM, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, Građanska platforma (bivši poslanici Jovan Jovanović i Sonja Pavlović), Državotvorni pokret Srbije (Slobodan Samardžić), Pokret slobodna Srbija (otcepljeno krilo PSG), Šumadijska regija (Saša Milenić), kao i bivši samostalni poslanik i urednik Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović. Udružena opozicija Srbije će biti bez Dveri Boška Obradovića, a kako je navedeno UOS je formiran samo sa jednim ciljem – „smena nestručnog, bahatog, korumpiranog režima zasnovanog na samovolji jednog čoveka“.

UOS je zamišljen kao fleksibilniji način organizovanja, što znači da neće biti povezivanja po programskim načelima i da će stranke u javnosti nastupati samostalno. Najavljuje se doduše da će imati zajedničkog kandidata za predsedničke izbore 2022 godine. Ta labava konfederacija stranaka, pokreta i pojedinaca upravo zbog toga i doživljava prve kritike.

Završetak nedovršene misije

Kako za DW ističe politički analitičar Cvijetin Milivojević, „formiranje UOS se može videti kao završetak jedne nedovršene misije. Opozicija se malo bavila time da smo imali nelegalne izbore, koji su porodili oktroisani parlament, koji je vladar ’darovao’ i koji nije plod izbore volje građana. Umesto toga su se upustili u neka nova okupljanja, gde od 12 trenutnih subjekata njih bar pola postoji samo fiktivno na papiru“, kaže Milivojević.

Ako bismo analizirali razloge za ovaj potez, Milivojević kaže da „možda u opoziciji znaju nešto što mi ne znamo. Moguće da žele da se pripreme za redovne predsedničke izbore i izbore u Beogradu za godinu i po dana, i ne žele da to dočekaju nespremni, jer je moguće da dobijemo i vanredne parlamentarne izbore pored toga“.

Ali, u svakom slučaju, mislim da bi bilo mnogo efikasnije, nastavlja Milivojević, da se učinilo ono što je opozicija obećavala i protekle dve godine: „A to su akcije građanske neposlušnosti umesto ovog političkog manevrisanja gde sedimo u kabinetu i potpisujemo neke ugovore a svi zajedno nemamo neku veliku podršku“, kaže Milivojević.

Opozicija se teško snalazi

Novinar Slobodan Stupar UOS vidi kao novi oblik nečega što jako liči na prethodni Savez za Srbiju: „Opozicija u Srbiji se teško snalazi u datim okolnostima. Čini mi se da bez ozbiljne strane pomoći Zapada, pritiskom na Vučića, a i direktnom pomoći opoziciji, ovde se i ne može očekivati nešto ozbiljnije od opozicije“, smatra Stupar.

Nisam baš sasvim siguran šta je poenta ovog okupljanja, dodaje Stupar, jer je već u startu naglašeno da je ovo labav savez stranaka, koje će u javnosti nastupati samostalno: „Mislim da će opozicija imati dosta vremena da smisli neki novi modus delovanja, jer ovo što smo sada dobili je grupacija slabih stranaka, koje zajedno deluju samo nešto malo ubedljivije. Moraće da pronađu neki zajednički jezik, i na kraju krajeva nađu nekog lidera koji će moći da pomeri stvari sa mrtve tačke na kojoj je opozicija već osam godina“, ocenjuje Stupar.

Svađe se nastavljaju

Početak ne obećava. Svega nekoliko sati nakon formalnog čina stvaranja UOS krenule su i prve čarke i polemike unutar opozicionih redova. Predsednik SDS Boris Tadić kaže da nije pozvan u tu organizaciju, ali i da se joj ne bi priključio, jer je „vidi više kao potvrdu razdruživanja nego udruživanja“. Jedan od osnivača UOS Janko Veselinović primećuje da je „Tadić napao opoziciju pre Vučića“.

Cvijetin Milivojević skreće pažnju na činjenicu da „pre svega nisu jasni ni kriterijumi za članstvo u UOS, jer tu, recimo, ne mogu pristupiti stranke koje su učestvovale na izborima, iako je reč o definitivno opozicionim strankama, koje su zajedno ipak dobile nekih 10 odsto glasova“.

Što se tiče već započetih svađa i polemika, Milivojević ih vidi „kao obračune unutar porodice koja se razišla. To su sve obračuni među ljudima koji su u nekom periodu vodili Demokratsku stranku (DS), i čak su u jednom periodu svi zajedno bili u toj stranci i to na vrlo visokim funkcijama. To nije dobro, jer niko ne može reći da Boris Tadić nije opozicija zato što je izašao na lokalne izbore na Vračaru. Ali, isto tako nije dobar ni način kako Tadić komunicira sa svojim dojučerašnjim saradnicima“, primećuje ovaj politički analitičar.

Opozicija u Srbiji ima dečije bolesti, navodi Slobodan Stupar, ali mislim da je ipak glavni problem što opozicija „čeka da Vučić završi stvari oko Kosova i da onda uz pomoć nekog spoljnog pritiska i promenjenim stavom prema Vučiću iskoristi neku svoju šansu. Teško da to mogu nekako drugačije da tumačim“, naglašava Stupar.

Kriterijum za desnicu

Opozicija bi morala da se bavi mnogo ozbiljnijim temama umesto unutrašnjih obračuna, a jedna od njih je razdvajanje lokalnih od parlamentarnih izbora, dodaje Cvijetin Milivojević.

„Mi smo jedina zemlja u okruženju, da ne govorim o Evropi, u kojoj se namerno poklapaju svi izbori. Zašto? Da bi neko ko je u tom trenutku na vlasti, u ovom slučaju Vučić, pobedio na svim izborima jednim udarcem. To bi trebalo da bude glavni zahtev, i da je to učinjeno siguran sam da bi evropski parlamentarci prisilili vlast da razdvoji te izbore“, napominje Milivojević.

Stiče se utisak da je glavni razlog formiranja UOS zapravo raskid sa pokretom Dveri. Dveri neće biti deo UOS, ali već sada se može primetiti da u okviru UOS ima dosta političkih subjekata koji se takođe mogu oceniti kao desni centar, ali i kao nacionalistički pokreti. Te primedbe su redovno sputavale opoziciju, jer su građanski orijentisani intelektualci, ili Druga Srbija kako se često opisuje, kritikovali opoziciju i otkazivali joj podršku zato što u svoje redove prima nacionaliste i desničare. To ponovo može biti predmet opozicionih sporova.

Milivojević kaže da je „problem što Srbija nema modernu evropsku desnicu. Ovde je jedini kriterijum za desničare zalaganje da Kosovo ostane deo Srbije. Ali, kao da svi previđaju da i stranke koje su levica ili levi centar takođe zastupaju taj stav da bi Kosovo na neki način trebalo da ostane deo Srbije“, zaključuje Milivojević. (Deutsche Welle, www.dw.com/sr, Ivica Petrović, 12.8.2020)

Da li će i Vučićevi protivnici bežati iz Srbije poput Lukašenkovih?

- Ja sam imao dva poslanika opozicije i njih sam se otarasio - rekao je beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko svom srpskom kolegi, Aleksandru Vučiču, što je preneo francuski list "Poen" ocenjujući da je Lukašenkov savet bio od koristi za parlamentarne izbore u Srbiji održane 21. juna.

Lukašenkov protivkandidat Svetlana Tikhanovskaja, našla se na udaru režima u Minsku, jer je uspela da prvi put nakon više od dve decenije, ugrozi apsolutnu vlast Aleksandra Lukašenka. Nakon što joj je pre izbora uhapšen suprug, Tikhanovskaja je napustila Belorusiju posle nedeljnih izbora, a danas je odjeknula i vest da je azil pronašla u susednoj Litvaniji.

S obzirom da Lukašenko i Vučić imaju mnogo sličnosti, pitanje koje se sasvim logično nameće je da li će i Vučićevi politički protivnici slediti primer Tikhanovskaje,  i  bežati iz Srbije?

Stravične scene policijskog nasilja, koje već dva dana gledamo na ulicama Minska, neodoljivo su podsetile srpsku javnost na istovetne brutalnosti Vučićeve policije, koja je nemilosrdno tukla demonstrante u Beogradu početkom jula ove godine.

Situacija umnogome podseća na stanje u Srbiji i tenzije u društvu, izazvane sličnim stilom vladavine Aleksandra Vučića. Dva lidera, koja se prema sopstvenim rečima, međusobno uvažavaju i poštuju, nedavno su i imala prilike da razmene gledišta po pitanju odnosa prema opozicionom delovanju.

Prema pisanju "Poena", saznali smo da je beloruski predsednik tokom posete Beogradu u decembru pitao Vučića zašto se uopšte "gnjavi sa opozicijom".

Primenivši beloruski recept, Vučić sada u parlamentu nema ni ta dva poslanika opozicije, pa ne mora da se zamara i muči da ih odstranjuje. U istom maniru beloruskog predsednika, Vučić za stanje u Srbiji optužuje "zle strane sile" koje su se urotile da zaustave put u "srećnu budućnost" i "zlatno doba"

Tim povodom, politički analitičar Cvijetnin Milivojević, upitan da uporedi situaciju u Belorusiji sa nedavnim protestima u Beogradu, kaže za Direktno, da je Lukašenko u prednosti, jer Belorusija nema problem sa državnim identitetom.

- S druge strane, Srbija odbija da govori o tome dokle treba da bude i sa kim da ide. Vučiću je Angela Merkel najbolji prijatelj, onda u drugom trenutku SAD, nekada Rusija, pa Kina, već prema potrebi - smatra Milivojević.

Kada govori o opoziciji, Milivojević kaže da je beloruska imala bolji odgovor od srpske, ma kako bio slab.

- Beloruska opozicija tačno zna šta želi, dok srpska nije iskoristila činjenicu da smo imali nelegalne izbore i da smo dobili oktroisani parlament. Sva obećanja o građanskoj neposlušnosti, protestima, otporu, ostala su mrtvo slovo na papiru i sada opozicija čeka Vučićevu milost da raspiše vanredne izbore - uveren je Milivojević.

Na kraju, možemo zaključiti da je beloruski lider u boljoj poziciji, zato što nikom ne duguje ništa i može da ide do kraja, dok srpski predsednik koji se obavezao da ispuni obećanja vezana za Kosovo, mora da stvori privid demokratije, iako mu to sve teže ide. (www.direktno.rs, 11.8.2020)

Српски договор изњедрио би паметније одлуке

Бањалука - Сарадња и консултације међу Србима у земљама региона, односно укључивање Републике Српске и, прије свега, Србије у одлучивање о битним националним питањима и те како су потребни, јер ће на тај начин свака одлука и потез бити добро “извагани”.

Истакли су то саговорници “Гласа Српске”, политички аналитичари из Србије и Српске коментаришући питање потребе да се политички представници српског народа у региону консултују када је ријеч о важним националним стварима, а које је поново актуелизовао предсједник Србије Александар Вучић.

Он је, наиме, у петак поручио да одлазак потпредсједника хрватске Владе Бориса Милошевића, као политичког представника Срба у Хрватској на прославу акције “Олуја” у Книн сувише важно питање које је требало донијети заједнички и са Србијом и са Републиком Српском.

Политички аналитичар из Бањалуке Војислав Савић каже за “Глас Српске” да је увијек добро да се за све битне одлуке организују консултације.

- Срби у Србији и Републици Српској имају институционални капацитет да организују састанак и да својим ауторитетом и међународно правним субјективитетом стану у заштиту права Срба у свим земљама бивше Југославије чија права су у континуитету угрожена - каже Савић.

Он сматра да политички представници Срба у Хрватској није требало сами да одлучују о одласку на прославу акције “Олуја”  јер њу скоро стоодстотна већина у српском корпусу сматра етничким чишћењем.

И политички аналитичар из Београда Цвијетин Миливојевић сматра да би било добро да се одлуке доносе уз консултације, али истиче да се мора узети у обзир чињеница да Срби у региону живе у потпуно различитим државама.

- Апсолутно нужно је њиховим политичким представницима обезбиједити максималну аутономију у доношењу одлука. То се поготово односи на Србе у Хрватској и Црној Гори, наравно и Македонији, гдје немају аутономију ни у ком смислу те речи - каже Миливојевић.

Када је, конкретно, ријеч о одласку Бориса Милошевића у Книн, он каже да треба имати у виду то да Србе као национални колективитет у Хрватској не представља Вучић, већ Милорад Пуповац и СДСС који имају највећи утицај и подршку у тамошњем бирачком тијелу.

- Ипак, наравно да није добро да имамо дисонантне тонове и прије доношења било какве одлуке, па и те о одласку у Книн, требало је добро извагати шта су њене позитивне стране - каже Миливојевић.

Миливојевић каже да би, на примјер, било добро када би се Срби у Македонији или Црној Гори консултовали са Београдом и Бањалуком у вези са политичким наступом и уласком у коалиције, али да се не смије створити ситуација да се неко проглашава издајником ако гласа другачије.

Вучићева улога

Цвијетин Миливојевић каже да је потпуно логично да Александар Вучић као предсједник матичне државе на неки начин има главну улогу, али истиче да његова ријеч може, али не мора да буде посљедња.

- Не може се очекивати да свака важна одлука мора бити управо она с којом се слаже Вучић. На националним темама, у суштини, не треба билдати мишиће - каже Миливојевић. (www.glassrpske.com, Глас Српске, Дарко Момић, 10.8.2020)

Stranke i pokreti koji će činiti Udruženu opoziciju Srbije u ponedeljak potpisuju deklaraciju

UOS-u bez Dveri priključuje se Državotvorni pokret

Udružena opozicija Srbije u ponedeljak, 10. avgusta, potpisivanjem sporazuma stranaka i pokreta o osnivanju i zajedničkom delovanju praktično počinje da postoji.

Sve stranke i pokreti koji su činili Savez za Srbiju, izuzev Dveri, biće deo nove fleksibilnije organizacije čiji je cilj borba za medijske i izborne uslove.

Osim njih Udruženoj opoziciji Srbije priključiće se Državotvorni pokret Slobodana Samardžića, Pokret Slobodna Srbija, Šumadijska regija, Građanska platforma, Makedonska partija, a najverovatnije i Demokratski savez vojvođanskih Mađara. Očekuje se da će se UOS pridružiti i brojni pojednici.

Slobodan Samardžić, lider Državotvornog pokreta, potvrdio je za Danas da će njegov pokret od ponedeljka biti deo Udružene opozicije Srbije, jer, kako kaže, cilj je da se objedine sve snage koje su zainteresovane da se izbore uslovi za normalan život, uslovi za medijsku ravnopravnosti, kao i izborni uslovi.

„Ovakvo stanje i čitava politika ove vlasti je neodrživa, netransparentna i neustavna. Sve je naopako i sve se vodi iz jednog centra“, ističe Samardžić.

Saša Mladenović, predsednik Izvršnog odbora Pokreta Slobodna Srbija, koji je nastao izdvajanjem iz PSG, objašnjava za naš list da od samog starta njegov pokret aktivno učestvuje u stvaranju jedne ideološki različite organizacije, čiji je cilj zajednička borba za poštovanje medijskih i izbornih uslova.

„U protekle tri godine Građanska platforma je bila snažan zagovornik zajedničkog nastupa opozicije prema nedemokratskom režimu Aleksandra Vučića sa osnovnim ciljem ne samo da se smeni bahata, korumpirana i nekompetentna vlast, već da se promeni naopaki sistem. Sledeći taj cilj, Građanska platforma je bila deo svih zajedničkih aktivnosti opozicije: narodni poslanici Sonja Pavlović i Jovan Jovanović učestvovali su od samog početka i dosledno istrajali u bojkotu zasedanja obesmišljene Narodne skupštine. Nedvosmisleno smo podržavali građanske proteste, potpisnici smo Zajedničkih uslova za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora, kao i Sporazuma sa narodom, i, konačno, poštujući potpisani Sporazum, bojkotovali smo lažne izbore. Uvereni da se samo zajedničkim nastupom opozicije može smeniti režim Aleksandra Vučića, bićemo i među osnivačima Udružene opozicije Srbije. Udružena opozicija će biti organizovana na drugačijim osnovama nego što je to bio Savez za Srbiju, koji je, osim čvršće strukture, imao i jasan ideološki predznak. Zbog svega toga, ne samo Građanska platforma, već i neke druge stranke i političke organizacije, koje će sada biti deo Udružene opozicije, ostale su van tog saveza. Očekujemo da će ovaj novi, širi i fleksibilniji pristup okupljanju opozicije, koji je otvoren prema svima koji se dosledno bore protiv aktuelnog režima, ubrzo dovesti do stvaranja uslova za održavanje slobodnih i poštenih izbora, odnosno do smene vlasti Aleksandra Vučića“, ističu za Danas u Građanskoj platformi.

Ovo udruženje osnovano je u vreme predsedničkih izbora 2017. a bivši poslanici Sonja Pavlović i Jovan Jovanović su ranije bili u pokretu Dosta je bilo.

Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli, komentarišući kritike da je Udružena opozicija Srbije samo prepakovani Savez za Srbiju koji je promenio ime, kaže za Danas da je reč o organizaciji koja će imati suštinski drugačiju strukturu i drugačiju formu udruživanja.

„Udružena opozicija Srbije biće jedna fleksibilnija i fluidnija forma opozicionog organizovanja koja nema pretenziju da bude programska koalicija. Postoji samo jedna ključna tačka koja povezuje članice buduće Udružene opozicije, a to je borba protiv režima i za uspostavljanje demokratskih, medijskih i političkih uslova koji bi naravno omogućili demokratske izbore. UOS neće biti ni SZS, ni DOS, čak nije ni koalicija. To je nešto između DEPOS-a i Saveza za promene sa minimalnim zajedničkim nitima koje povezuju članice“, objašnjava Vukadinović.

Dodaje da baš zbog te labave organizacije ne vidi razloge zbog kojih su Dveri, koje su bile u čvrstom Savezu za Srbiju, sada odlučile da put nastave samostalno.

I politikolog Cvijetin Milivojević smatra da je logično što je Savez za Srbiju, odnosno Savez za bojkot prestao da postoji, jer se unapred znalo da ima oročenu misiju. On kaže da ipak nije očekivao da će se ta misija završiti 21. juna, već je očekivao da će ta opozicija okupljena oko SZS formirati neku vrstu paralelnog parlamenta.

„No, bilo kako bilo, ne vidim ništa neobično i nelogično u formiranju Udružene opozicije Srbije. Jedino mi je nelogično kako će UOS tretirati neke političke stranke za koje se mora priznati da su opozicione, iako su učestvovale na izborima. Ne znam da li će za nih biti mesta. Ali ako i UOS nastavi borbu na neenergičan način kao i do sada i ovakvim tempom obraćanja građanima ne mogu nešto mnogo da postignu, jer bez aktivizma nema rezultata, osim da računaju da Vučić napravi neke gafove“, kaže Milivojević.

Dodaje da bi UOS mogao da iskoristi nekoliko kriznih situacija, to su kovid, činjenica da je mali broj građana izašao na izbore, Kosovo, a od kraja septembra verovatno i ekonomsku krizu.

Razumeo sam, kaže Milivojević, da je cilj UOS da iznudi vanredne parlamentarne izbore, ili makar da se dobro pripremi za izbore koji slede, predsedničke i beogradske.

„Ukoliko to ne učine, male su šanse za uspeh“, zaključuje Milivojević. (Danas, www.danas.rs, Mirjana R. Milenković, 8-9.8.2020,

Dijalog o strahu od kompromisa

Svako rešenje koje bi se rodilo iz briselskog procesa, na koncu će doći na superviziju u Savet bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije stvarni kompromis – nema nikakve šanse da dobije „zeleno svetlo“ svih pet članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija, piše u autorskom tekstu politikolog Cvijetin Milivojević.

Autor: Cvijetin Milivojević

Кo bi rekao da je već četvrt veka prošlo, a da se i dalje nismo makli dalje od početka, odnosno od dva pitanja koja smo, kolega Bahri Cani i ja, postavili u predgovoru naše knjige „Кosmet ili Кosova“ (1996, izdavač „Nea“): „... Кosmet ili Кosova? Srpski Jerusalim ili albanski Pijemont?“ Osim što pamtim da je i onomad, u vreme kada smo pripremali knjigu, i sa srpske i sa albanske strane, kao i danas, preovladavalo „barikadiranje“ u betonske nacionalne zadatosti, nisam zaboravio ni opasku (razgovor smo vodili u martu 1995.) negdašnjeg komunističkog lidera sa Кosova Mahmuta Bakalija: „Podela Кosova bi značila njegovu podelu između Srbije i Albanije, jer se Кosovo ne može podeliti između Srbije i Кosova, što znači da bi se dogovorno morale menjati postojeće državne granice između Albanije i Srbije!“

Od tada je prohujalo sa vihorom 25 godina, a kao da je dijalog/kompromis (ali pravi) i dalje - nepoželjan!

Zašto mislim da je kompromis (ali istinski) sasvim moguć, ako oni koji posreduju dijalogom (a pogotovo oni koji njime, iz senke, upravljaju) – iskreno žele njegov uspeh?

Svako rešenje koje bi se rodilo iz briselskog procesa, na koncu će doći na superviziju u Savet bezbednosti, a u tom telu, ono, ako nije stvarni kompromis – nema nikakve šanse da dobije „zeleno svetlo“ svih pet članica najvišeg tela Ujedinjenih nacija.

Zato što je kompromis ono rešenje konflikta kojim su obe strane, ako ne potpuno, bar delimično ili polovično, zadovoljne i u kome nema ni apsolutnih pobednika ni potpuno poraženih, u kome su obe strane ponešto dobile i ponešto izgubile.

Rat u Bosni i Hercegovini je počeo nakon što su dva od tri tamošnja konstitutivna naroda, ondašnji Muslimani i Hrvati, odlučili da, protivno volji trećeg (srpskog), iskoriste preporuku Badinterove komisije koja je, u ime Evropske unije, „propisala“ mogućnost da svaka od šest republika bivše SFRJ postane nezavisna država. Muslimani i Hrvati su, posle referenduma koji su Srbi bojkotovali, zatražili međunarodno priznanje BiH, i dobili ga, uz uslov EU da BiH, na unutrašnjem planu, bude federalizovana, odnosno nacionalno kantonizovana zemlja.

Da podsetimo, početni, predratni zahtev Srba u BiH je bio ostanak cele BiH u federalnoj državi sa Srbijom, Makedonijom i Crnom Gorom; Muslimani (potonji Bošnjaci) su, s obzirom na svoju brojnost, pledirali za tzv. građansku BiH, bez nacionalne konstitutivnosti, jer su time obezbeđivali upravo onu vrstu nacionalne hegemonije, kakvu su Srbi imali u bivšoj Jugoslaviji; dok su BH-Hrvati, u prvoj fazi, želeli da nezavisnu BiH odvoje od Srbije, a u drugoj, makar teritorije na kojima su oni činili većinu u BiH, pripoje nezavisnoj Hrvatskoj.

Mirovnim (Dejtonskim) sporazumom postignutim u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Peterson (Dejton, Ohajo), pa potonjim Pariskim dogovorom, s kraja 1995. godine, ne samo da je zaustavljen troipogodišnji građanski rat u BiH, neuporedivo duži i krvaviji od onog na Кosovu, nego se, za četvrt veka proteklih od tada, međunacionalni incidenti između Bošnjaka, Srba i Hrvata, mogu izbrojati na prste jedne ruke! Naime, projektom pokojnog Ričarda Holbruka (predstavnik američke tzv. „buldožer“ diplomatije) svi su dobili upravo ono što su želeli, ali, „u paketu“, i ono što nisu hteli: Bošnjaci privid unitarne jedinstvene „građanske“ države, Srbi svoj poseban entitet, „državu u državi“ na 49 odsto teritorije BiH, a najmalobrojniji Hrvati, „pola entiteta“ Federacije BiH, odnosno stvarnu dominaciju u tri zapadnohercegovačka kantona. Istovremeno, Bošnjaci su, osim Republike Srpske, kao „države u državi“, dobili i hrvatske „paradržavne kantone“ u svome entitetu; Srbi, nad svojom Srpskom, imaju bosanskohercegovačku „naddržavu“, odnosno nemogućnost otcepljenja svog entiteta; dok Hrvati, uistinu, nisu suvereni ni na celoj teritoriji „svog“ entiteta koji dele sa Bošnjacima.

Dakle, prost je recept Holbrukovog kompromisa: nema ni apsolutnih pobednika ni apsolutno poraženih!

I te 1995, tokom pregovora o BiH, EU i SAD su se, kao i danas, u vezi sa Кosovom, borile za preimućstvo u liderstvu nad tim dijalogom.

Očigledno je da su, još pre tri godine, Vučić i Tači započeli rad na nekakvom rešenju (zvanični Beograd je to, velikodušno, krstio „kompromisom“) koje se čitalo kao razgraničenje (podela, razmena teritorije) između centralne Srbije i Кosova, što bi, u sledećoj fazi, rezultovalo priznanjem „skraćenog Кosova“ od strane Srbije! O tome se, biće, razgovaralo i dok je dijalog pod briselskim posredovanjem, zvanično, bio na „veštačkim plućima“.

Čim je vašingtonska, predizborno dinamična, administracija najavila (makar ekonomsko) odmrzavanje 20 meseci zamrznutog dijaloga između Beograda i Prištine, uzvratio je Brisel (čitajte Berlin i, delimično, Pariz), porukom „ne damo pregovore iz naših ruku“ i ekspresnim transferom Tačija u Hag. Sada smo ponovo na početku: na najavu kosovskog premijera da će Priština nastaviti sa lobiranjem za nova članstva Кosova u međunarodnim organizacijama, Beograd je najavio nastavak akcije povlačenja priznanja.

Poseban problem dijaloga o budućnosti Кosova leži u faktu da je za albanske pregovarače Ustav Кosova „Sveto pismo“, dok vrhovnom srpskom pregovaraču, sklonom Titovoj paroli „ne treba se držati zakona (ovde se misli na Ustav Srbije) kao pijan plota“, manjka mandat građana za pregovaranje o bilo kakvom antiustavnom rešenju, pošto on, za osam godina vlasti, nikada na izborima nije kandidovao politiku u kojoj je, na primer, prioritet ulazak EU, a ne ostanak Кosova u Srbiji.

Tim pre što se – to je poseban apsurd - građani „ostatka Srbije“ o temi i sadržaju briselskih razgovora informišu iz prištinskih medija na albanskom jeziku, pa tamo, recimo, saznaju i da se Vučić, nekome u Vašingonu i Briselu bio obavezao i da će zaustaviti „akciju otpriznavanja nezavisnosti Кosova“, jedinu diplomatsku kampanju za koju je imao skoro nepodeljenu podršku građana čiji je predsednik. Кao što je, pre toga, i Vučićevo optiranje za „razgraničenja“, tj. zamenu dela severa Кosova za deo južne centralne Srbije, građanima Srbije ofirao Tači, a ne predsednik Srbije.

Pomenuh, dakle, da svako, a posebno neko, eventualno, jednoj strani nametnuto, rešenje kojim bi rezultovao briselski dijalog, ne može proći bez konačnog „da“ SAD, Rusije, Кine, Velike Britanije i Francuske. Zato, u prilog rasterivanju „straha od stvarnog kompromisa“, još malo pozitivnih posledica Dejtonskog sporazuma.

Npr. u preambuli Ustava BiH piše da su „Bošnjaci, Hrvati i Srbi konstitutivni narodi“, zatim da se „BiH se sastoji od dva entiteta: Federacije BiH i Republike Srpske“, pa da „postoji državljanstvo BiH i državljanstvo svakog entiteta“, entitetima je dopušteno da uspostavljaju posebne paralelne odnose sa susednim državama, ali i međunarodnim organizacijama... U katalogu najvažniih ljudskih prava, pored prava na život, ličnu sigurnost i slobodu, vrlo visoko je kotirano – pravo na imovinu, pa je, osim prava povratka izbeglicama i raseljenima u svoje domove i povratka imovine koje su bili lišeni tokom rata, Ustavom definisano i da su „sve obaveze ili izjave u vezi sa imovinom koje su date pod prisilom (tokom rata) - ništavne“! Obezbeđena je zaštita vitalnog nacionalnog interesa svakog od tri konstitutivna naroda kroz Parlamentarnu skupštinu BiH (pogotovo putem Doma naroda), ali i u Predsedništvu BiH. Rešen je čak i pravni interregnum, od 1.1.1992. do kraja 1995, kada su Srbi i Hrvati otkazali poslušnost „političkom (bošnjačkom) Sarajevu“, tako što su svi ugovori koje je ratifikovala tadašnja Republika BiH pod bošnjačkom hegemonijom, ponovo reratifikovani od strane tronarodne vlasti nove, Holbrukove BiH!

Dakle, kompromis, ako se zaista želi, ne samo da nije nemoguć – nego ga, i to baš kao ishod američkog inženjeringa, imamo u komšiluku. Sada je na redu diplomatska dobra volja. (www.radiokim.net, 31.7.2020, www.kosovo-online.com, www.kossev.info)

(Tekst je, u saradnji sa FDMC iz Gračanice, napisan u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu projekta pod radnim nazivom „OPEN“. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove FDMC-a, Kosovske fondacije za otvoreno društvo i RTV Kim. Ova inicijativa koja se realizuje u saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija Centar, Crno beli svet, Forum for Development and Multiethnic Collaboration, New Social Initiative, NGO Aktiv, Center for the Rights of Minority Communities, Institute for Territorial Economic Development, Humani Centar Mitrovica, RTV Kim je započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine.}