Đinđićev kosovski valcer po bečkim notama

Hvala Vam, gospodine Gavriloviću (Slobodan, potpredsednik DS u vreme Z. Đinđića) što ste počeli onim putem na Pale, u februaru 1994. Bio je to prvi ozbiljni politički potez tek izabranog predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića. Bio sam u grupi od samo, što ide na sramotu tadašnjih srpskih medija, troje-četvoro novinara koji su tada bili sa njim na Palama. A reč je o zlom vremenu kada je Milošević, godinu i po ranije, uveo sankcije na Drini, kada niste mogli ni litar zejtina, a kamoli gorivo da prenesete preko Drine, bez dopuštenja Miloševića, Arkana i ne znam koga već.

Nijedan političar, iz opozicije naglašavam, a među njima je bilo, navodno, „velikih Srba“, većih od svih nas, nije smeo da pređe Drinu, a Đinđić je otišao tamo, kao prvi i jedini, da pruži podršku dan uoči najavljenog početka bombardovanja Republike Srpske od strane NATO-a. U toj delegaciji bili su i Rajko Petrov Nogo, Mile Perišić, Gojko Đogo, i ta priča koju su neki građanistički krugovi tada plasirali kao aksiom nešto što se, evo, i dan danas, „ne dokazuje“, to je izmišljena priča. Iako, na „vola na ražnju“ koji se okretao na Trebeviću, sem zapadnih novinara, niko iz delegacije DS, pa ni Radovan Karadžić, nije išao.

Druga važna zabluda, opet na tragu ove priče – da li neko ko je, recimo, levičar, mora a priori da bude protiv nacionalnih interesa – ovi koji danas pokušavaju da tumače šta je, navodno, DS bila i jeste, zbunjuju mlade ljude, „naravoučenijem“, ako ste vi stranka leve orijentacije, vi ste automatski za odstranjivanje Kosova kao malignog tumora i morate imati mantru „EU po svaku cenu, može i bez 15 odsto teritorije“.

Zoran Đinđić je, još kada je, 1993, uspostavljen Vašingtonski sporazum između, tada zaraćenih, muslimanskih i hrvatskih (para)vojnih snaga – da znate, nisu tada samo ratovali Srbi protiv svih, nego su, pune dve godine, ratovale muslimanske i hrvatske vojne formacije – dobro razumeo šta bi taj dokument,  potpisan pod patronatom SAD, moga da znači i za srpski narod. Kao rezultat mogućnosti koje su otvorene Dejtonskim mirom iz 1995, dvojna vlast Đinđić – Koštunica je 2001. sa zvaničnom Banjalukom potpisala  Sporazum o specijalnim paralelnim vezama između Srbije (SRJ) i Republike Srpske.

Đinđić je, dakle, još 1993, među prvima shvatio da Vašingtonski sporazum, osim što je otvorio perspektivu Hrvatskoj da, praktično, formira konfederaciju sa onim delom BiH koji to želi, automatski omogućio i da to isto Srbija, u nekoj fazi, to učini sa Republikom Srpskom. Ali, tada to niko, niti tzv. rodoljubiva ni građanska opozicija, ali ni Miloševićeva vlast nije želela da podrži.

Čitav ovaj uvod pravim da bih poentirao na trećoj stvari – to Đinđićevo isticanje uloge države kao bitne za rešavanje bilo kog problema u društvu u kome živite, a primer Kosova je eklatantan.

Koautor sam knjige „Kosmet ili Kosova“ koju smo kolega Bahri Cani i ja radili ’94. i ’95. godine, u kojoj smo ukrštali mišljenja tada najvažnijih javnih i političkih ličnosti Srba i Albanaca sa Kosova i iz cele Srbije. U tu svrhu, radili smo intervju sa Đinđićem.

Intervju smo radili u aprilu 1995. Ovaj datum je važan, jer je tada i dalje postojala Republika Srpska Krajina, u punom teritorijalnom kapacitetu, iz sva tri sastavna tri dela, dakle, razgovarali smo pre „Bljeska“ koji je usledio 1. maja. Naše poslednje pitanje koje smo konstruisali na osnovu već obavljenih razgovora sa delom Albanaca i Srba, pitali smo ga da li veruje u trgovinu tipa „koliko dobije Krajina u Hrvatskoj, toliko dobije Kosovo u Srbiji“, jer je, čak i sa albanske strane, bilo onih koji su verovali da će, u svetlu Plana „Z 4“, Krajina biti država u državi, pa bi i Albanci mogli da budu zadovoljni time da i Kosovo taj isti status dobije u Srbiji.

Predstavnike „škole mišljenja“ koji Đinđića posthumno pokušavaju da prestavne kao analcionalnog, kao nekog ko se zanima za položaj srpskog naroda, Đinđićev odgovor bi, veretovano, prenerazio: „Ne. Krajina je u Hrvatskoj dobila mačem. Albance na Kosovu ne možemo da tretiramo kao da su pobedili u jednom ratu, jer nisu. Te dve stvari su neuporedive. Srbima u Krajini niko ništa ne bi dao da nisu pobedili. A sada bi mi Albancima na Kosovu trebalo da damo ono što su Srbi svojim žrtvama izborili na drugoj strani. To je neozbiljna dosetka, a ne ozbiljna politička paralela.“

Tako je govorio Đinđić koji, tek pošto je postao plredsednik Demokratske stranke, i koji će sledećih sedam godina biti lider tog dela opozicije. Sada će neko reći „pa, dobro, ali Albanci su, na kraju, pobedili mačem“. Pa, nisu. Ne mogu da verujem šta u ovom trenutku možemo da čujemo u političkom mejnstrimu. To, bez pardona, kaže i Vučić: „Izgubili smo u ratu, Milošević je priznao poraz.“

Nisu Albanci pobedili u ratu, pobedio je NATO. Ako počnemo da rezonujemo na ovaj način, mi ulazimo u priču koji je g. Gavrilović nazvao „Đinđić i država“.

U citiranom intervjuu Đinđić je govorio i o tome kako se može doći do rešenja za KiM, pa je i ovde polazio od pretpostavke da morate imati uređenu, on kaže i „nepristrasnu“, državu koja neće razmišljati o tome da se, recimo, problemi nacionalnih manjina rešavaju tako što im date pravo na teritoriju.

Zato, ako poštujemo političku zaostavštinu Zorana Đinđića o KiM, pmoramo da postavimo nekoliko pitanja koje se tiču zadatka države i okvira međunarodnog prava:

Bečka konvencija o međunarodnom sporazumevanju, član 1, kaže: „Međunarodni sporazum se potpisuje između država.“ 

Osnovni Briselski sporazum iz aprila 2013. godine naš Ustavni sud je proglasio za politički akt i odbio da raspravlja o njegovoj ustavnosti. Cela vladajuća koalicija i najveći deo opozicije, nažalost i Demokraska stranka, prihvatili su, doduše, ne ratifikaciju ovog sporazuma, nego Vladin izveštaj o pregovorima iz kojih je usledilo Dačićev i Vučićev paraf na nečemu što se zove Briselski sporazum. Mi od tada, evo već 13 godina, slušamo kako to nije međunarodni sporazum, iako je izazvao direktne međunarodnopravne posledice po našu zemlju.

Kosovo nije država jer gensek UN ima mandat i ovlašćenja da obezbedi privremenu upravu Kosova u okviru SRJ i Srbije.

Vraćamo se na 2011. godinu. Iza leđa, nažalost, jedinima koji su mogli da spreče tu ideju u Savetu bezbednosti,  bivši predsednik Republike Tadić i bivši ministar inostranih poslova Jeremić, prihvatili su rezoluciju kojom se prokroviteljstvo nad pregovorima između Srbije i Kosova, izmešta iz SB u Brisel. I, onda od 2012. slušamo Vučića koji ponavlja: „pa, ne možemo mi ništa da popravimo, onaj žuti ološ, žuti lopovi, su to prihvatili“. Da, jesu, ali postoji jedna začkoljica. U tekstu te rezolucije ne piše da SB daje Briselu mandat da upravlja, a kamoli arbitrira pregovorima, već je njegov mandat  da „olakša dijalog“ između Beograda i Prištine.

Pretrčimo sada na Ohridski sporazum, koji je, praktički, sporazum o implementaciji onoga što je Vučić, navodno usmeno, prihvatio kao francusko-nemački plan. Ohridski sporazum nije sporazum između nedefinisane Prištine (ili Kosova sa zvezdicom) i nedefinisanog Beograda, već je to sporazum između dve nezavisne države, jedne koja se zove Republika Srbije i druge koja se zove Republika Kosovo.

Priču o Bečkoj konvenciji sam uveo da pokažem kako, ako država postoji, ako je stvarno ima – onda nam nisu sve lađe potonule. Država (ali, ne pod ovom, već sa nekom novom vlašću) može da povuče neke poteze koji nisu, kako nam to Vučić kolektivno imputira, nekakav poziv na rat, uz porugu „kome je do rata, neka uzme Koštuničin ustav pod mišku ili pušku u drugu ruku, pa neka ide da ratuje“.

Naprotiv, radi se o pozivanju na međunarodno pravo, na neke međunarodne dokumente čiji je Srbija potpisnik... Od 1999. naovamo, postoji ona mogućnost, prema Rezoluciji 1244, da se, u stotinama brojano, dakle, do 1000, uniformisanih srpskih policajaca i vojnika vrati na KiM, makar simbolički, bar granične policajce i carinike sa srpskim simbolima da vidimo na granici prema Albaniji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori... Ova vlast je samo jednom uputila molbu, i to samo lokalnom komandantu KFOR-a, zaobilazeći činjenicu da nije lokalni komandat NATO-a, taj koji je usvojio tu rezoluciju već je to učinio SB. Ako ste dobili negativan odgovor, valjda imate pravo da pitate SB! Dakle, ova vlast nije htela, za ovih 14 godina, da ispuni nešto što joj je obaveza kao nekoga ko predstavlja ovu državu.

Idemo dalje. Raspisivanje lokalnih izbora na KiM je ustavna obaveza predsednika Narodne skupštine Srbije, ma kako da se zvao. Ova vlast koja je tvrdila da će poništiti sve one „izdajničke ugovore žutog ološa“ je 2012. raspustila skupštine opština na severu KiM koje su prethodno bile izabrane po zakonima Republike Srbije i naterala Srbe da promptno izađu na lokalne izbore po kosovskom zakonu a, od tada, svi predsednici Skupštine Srbije zaobilaze svoju ustavnu obavezu.

Još jedno pitanje: Prema Bečkoj konvenciji, ukoliko jedna ugovorna strana odbije da ispuni svoj deo preuzetih obaveza, druga ugovorna strana ima pravo da se, bez posledica, povuče iz tog sporazuma. Prvi briselski sporazum je pobrojio 14 obaveza srpske i samo jednu obavezu albanske strane koja se svodi na formiranje zajednice srpskih opština. Svi prištinski premijeri od tada, i Tači i Haradinaj i Mustafa i Kurti, odbijaju da se formira ta zajednica. Kažu: „Mi bismo, ali naš ustavni sud je rekao da formiranje zajednica opština sa etničkim predznakom nije po kosovskom ustavu“, s čim se očigledno slaže i predstavnik tzv. međunarodne zajednice, tj. Brisel koji prihvata da to nije po ustavu Kosova. Rok za formiranje ZSO je bio februar 2014. Da li su naši pregovarači povukli bilo kakav konkretan potez na tom planu, da makar priprete da će, ako već ne smeju to stvarno i da učine, porazmisliti o povlačenju iz tog sporazuma? Ne da nisu, nego su u praktičnom odricanju od suvereniteta Srbije na KiM otišli još pet koraka dalje.

Bečka konvencija propisuje da se sporazum koji je, navodno u ime neke države, prihvatio neko ko za to nema mandat (potpisao ili usmeno prihvatio) može proglasiti ništavim. Ustav i zakoni ove zamlje propisuju da unutrašnju i spoljnu politiku vodi vlada, a ne predsednik Republike. Jesu li Milan Milutinović i Tomislav Nikolić, kao predsednici Republike, vodili unutrašnju i spoljnu politiku? Ja se raspitivao i tvrde mi moji izvori da nikada Vlada Srvbije na dnevnom redu nije imala temu davanja mandata predsedniku Republike da sa Makronom i Šolcom dogovori odustajanje od 12 i po teritorije Srbije i budući status KiM. A čak i da jeste dobio takvo ovlašćenje, i to je oborivo. Imamo mi, dakle, više mogućnosti i koje nam govore da bitka nije izgubljena. I, naglašavam, ovo nije nikakav poziv na rat za Kosovo, na upotrebu sile. Jer da je država sve ovo (u)radila, ne bi nam bila potrebna Banjska. (*izgovoreno na Okruglom stolu SNV KiM, SNF i Narodnog pokreta Srba sa KiM „Otadžbina“ na temu: „Zaostavština i postulati politike (strategije) Zorana Đinđića o KiM u svetlu političkih promena“, 11.5.2026)

(cvijetinmilivojević.blogspot.com, 2.6.2026)