Godišnjica prvog Briselskog sporazuma: (Ne)povratne promene (ne)ustavnih odluka?

Pre trinaest godina, 19. aprila postignut je prvi Briselski sporazum. Tada ga je parafirao Ivica Dačić kao premijer Srbije, dok je prvi potpredsednik vlade bio Aleksandar Vučić.

Povodom 13. godišnjice Briselskog sporazuma Vučić, predsednik Srbije, je izjavio u intervjuu za Kosovo onlajn da 19. april 2013. godine nije bio lak dan, već dan pun kompromisa u gotovo nemogućim uslovima, ali da je taj dokument bio najmanje loše što se u tom trenutku moglo dobiti.

A, šta je pisalo u tom dokumentu?

Kao najvažnija obaveza za Prištinu navodila se formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) koja je trebalo da bude formirana još 2014. godine. Ona do dan danas ne postoji.

Srbija je tim sporazumom pristala na primer da se 2013. održe prvi lokalni izbori na Kosovu u skladu sa kosovskim zakonom i međunarodnim standardima, te da će sudske vlasti biti integrisane i funkcionisaće u okviru pravnog sistema Kosova.

Dalje, da će na Kosovu postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu Kosovska policija. “Sva policija na severu Kosova će biti integrisana u okvir Kosovske policije. Plate će isplaćivati samo Kosovska policija”, piše u sporazumu.

Dodatno da će članovima drugih srpskih bezbednosnih struktura biti ponuđena mesta u ekvivalentnim kosovskim strukturama i tako dalje.

Ipak, Vučić je u tom intervjuu poručio da bez obzira na “pritiske, Srbija neće prihvatiti i priznati kosovsku nezavisnost i da nema te vlade koja to može da učini u budućnosti”.

Realnost za kosovske Srbe danas je takva da zbog primene Zakona o strancima u svojim opštinama moraju da prijave privremena boravišta zato što su sa srpskim ličnim kartama na PU Kosovska Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i drugim gradovima na Kosovu stranci u svom dvorištu.

Od srpskih institucija ostala je škola i bolnica. A, pitanje njihove intergacije inteziviralo se pred primenu Zakona o strancima.

Vreme nakon 19. aprila 2013. godine

Politikolog, Cvijetin Milivojević za Alternativnu kaže da na Kosovu danas nemamo ništa od onoga što smo imali do 19. aprila 2013. godine.

“U onih 15 tačaka sporazuma ni na jednom mestu se ne pominje termin Srbija. Ona je proterana tim sporazumom sa Kosova i Metohije. Što je najtragičnije, taj sporazum je zajedničko nedelo tadašnje i sadašnje vlasti. Dakle, personalno potpisao ga je, odnosno parafirao tadašnji premijer Ivica Dačić uz sasluženije tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića. A, u Narodnoj skupštini Republike Srbije za glasanje za ratifikaciju tog sporazuma glasala je u tom trenutku najjača opoziciona stranka, Demokratska stranka, čiji je predsednik bio Dragan Đilas”, objašnjava Milivojević.

Podseća da je nakon usvajanja tog sporazuma obećan referendum o njemu, ali se on nije dogodio.

“Zajedničkim snagama su Dačić i Vučić slagali građane Srbije. Taj referendum ne samo da nije održan o prihvatanju ili neprihvatanju Briselskog sporazuma, nego su tadašnji predsednik Republike, gospodin Nikolić, i tadašnji ministar pravde, magistar Nikola Selaković, pisali ne molbu, nego rekao bih naređenje Ustavnom sudu Srbije da se on proglasi nenadležnim u ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma”, ukazuje naš sagovornik.

Ocenjuje da je ovaj potpisani sporazum neustavan, ali da se Ustavni sud Srbije tada proglasio nenadležnim.

“Oni su rekli da su nenadležni zato što je reč o običnom pravnom aktu, a ne o sporazumu koji izaziva međunarodnopravne reperkusije. Samo sedam dana posle toga Aleksandar Vučić je rekao da će Srbija preuzeti i primeniti sve međunarodnopravne obaveze koje je prihvatila Briselskim sporazumom. Dakle od tada to stanje traje punih 13 godina. Za 13 godina Srbije je sve manje na Kosovi i Metohiji, i u formalnom i u praktičnom smislu, a i Srba na Kosovu i Metohiji je sve manje”, pojasnio je Milivojević.

Formiranje ZSO kasni 12 godina

Vučić je u intervjuu za Kosovo onlajn rekao i da je uveren da Priština neće osnovati Zajednicu srpskih opština, te da očekuje da ga sada neki “poluprijatelji“ pozivaju na zajedničke sastanke sa predlogom da to ne bude ZSO, već nešto slično, i ponovo u kosovskom sistemu.

“U prvom Briselskom sporazumu je napisano da je jedina obaveza prištinskih vlasti formiranje ZSO. Ona je morala da bude formirana prema tom sporazumom do februara 2014. godine. Dakle, kasni 12 godina”, podseća Milivojević.

Dalje ukazuje da je obrazloženje za to to što su svi kosovski premijeri, odnosno svi pregovorači u Briselu govorili da to ne može da se učini zato što Ustav Kosova ne prepoznaje kategoriju zajednice opština sa etničkim predznakom.

“To je paradoks. Kosovo ima svoj Ustav od 2008. godine i svi njihovi predstavnici poštuju njegovo slovo. Republika Srbija odnosno Srbija, ima dvovekovnu Ustavnu istoriju. A, u Ustavu (iz 2006. godine prim. aut.) te zemlje piše u preambuli da je Kosovo i Metohija suštinska autonomija u okviru Republike Srbije”, priča naš sagovornik.

Dodaje da dolazi jedna generacija mladih ljudi odnosno studenski pokret, koji na pitanje šta je vaš program za Kosovo, vraćaju stvari upravo na nultu tačku – “naš program za Kosovo je ono što piše u preambuli Ustava Republike Srbije”.

A, u njoj piše da je “Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima”.

“Još uvek nije sve izgubljeno”

Nakon potpisivanja prvog Briselskog sporazuma usledilo je potpisivanje i/ili prihvatanje drugih – Briselski iz 2015. godine, Vašingtonski sporazum, francusko-nemački predlog, zaključno sa aneksom Ohridskog sporazuma 2023. godine.

“Predsednik naše Republike je, koliko sam ja informisan, bez mandata Vlade Republike Srbije prihvatio usmeno francusko-nemački plan. Navodno nije pisani. Uprkos tome što je usmeno prihvatio taj plan, on je posle toga prihvatio i plan o implementaciji njega, a to je Ohridski sporazum. Što će reći da je predsednik Republike prihvatio de facto stanje da je Kosovo nezavisna država”, ukazuje Milivojević.

Sagovornik Alternativne podseća na Bečku konvenciju o međunarodnom sporazumevanju i pojašnjava da svaka država može da istupi iz nekog međunarodnog sporazuma, a između ostalog pod dva uslova:

“Jedan uslov je ukoliko se utvrdi da osoba koja je prihvatila neki sporozum, recimo u našem slučaju predsednik Republike, među svojih osam ustavnih nadležnosti nema nijednu ustavnu nadležnost koja se tiče mogućnosti da on prihvata ili ne prihvata smanjenje teritorije Republike Srbije za 15 posto. Dakle, to je urađeno protivustavno”, naglašava Milivojević.

Dalje, sa stanovišta našeg prava ukazuje da se mora znati ko ima pravo da potpisuje međunarodne ugovore. “To je Vlada RS odnosno predstavnik Vlade kome je ona dala mandat. Koliko sam informisan Vlada RS nije dala mandat predsedniku Republike da on prihvati usmeno ili pismeno to što je potpisao. To je jedan argument koji ide u prilog tome da stvar nije izgubljena do kraja.”

A druga stvar, podseća Milivojević, nije ispunjena jedna jedina stvar koja je obaveza Prištine (formiranje ZSO prim. aut.).

“Prema Bečkoj konvenciji u međunarodnom sporazumevanju čije je Srbija član vi imate pravo da bez posledica izađete iz nekakvog sporazuma ako druga strana nije ispunila svoje obaveze. Kao što vidimo Srbija je ispunila ne samo ono što su obaveze prema Briselskom sporozumu, nego i više od toga, a kosovska strana nije ispunila jednu jednostavnu obavezu”, upozorava Milivojević.

Zaključuje da Vučić umesto što se bavi podsećanjem na to šta nije uradila kosovska strana, njega Milivojević podseća na Bečku konvenciju: “Zašto Srbija nije izašla iz prvog Briselskog sporazuma? To je pitanje za njega lično”. (portal alternativna.com, Kosovska Mitrovica, Milica Srejić, 20.4.2026)