петак, 16. април 2021.

Др Зоран Ђинђић, председник ИО ДС: Фатални председников флерт (17.2.1992)

 

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić (1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić (1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina (1990), Alija Izetbegović (1990), mr Veljko Đurić (1990), dr Zoran Đinđić (1992)...


Борба, 17.2.1992.

Интервју: Др Зоран Ђинђић, председник Извршног одбора Демокраске странке, о независној Србији, о захтеву за оставком Милошевића, о 9. марту, о новим и старим коалицијама...

Фатални председников флерт

Ако бисмо знали шта хоћемо, са Црном Гором се можемо одговорити за пет минута – Не може једна фирма, макар јој директор био и Божовић, да замени цело друштво – Нећу 9. марта да гинем пред Телевизијом ако не знам зашто гинем

Све да се и не ближи 9. март, повода за разговор са челницима Демократске странке – и превише је. Декларација о независној Србији и захтев за оставком председника Милошевића – пре неколико дана, те, нешто раније – умерено „разумевање“ за Милана Бабића, били су довољни да политичка чаршија, уз име ДС, све чешће помиње и атрибут „радикална“.
О свему томе, у интервјуу „Борби“ говори др Зоран Ђинђић, председник Извршног одбора Демократске странке.
Недавно усвојена Декларација Демократске странке о Србији полази од суверене државе Србије у садашњим републичким границама... Да ли сте и дефинитивно рашчистили са дилемом – независна Србија или заједничка држава?
-Још у тренутку кад се Словенија отцепила, ми смо донели један меморандум о решењу југословенске кризе и већ тада смо рекли да Југославија више не постоји. Један од три народа од којих је она настала више није био ту и није имало никаквог смисла – у тренутку кад један од оснивача одлази – избацивати рукама воду из брода који тоне. Већ тада захтевали смо да се сазове Уставотворна скупштина која би донела нови пројекат државног статуса и државног уређења Србије (да се, уместо председничке, уведе парламентарна демократија) и да се дефинише однос према околини, укључивши ту, најпре, делове српског народа ван Србије.
Ми смо и у програму странке имали алтернативу – или трансформисана Југославија или, ако само један народ не жели ту Југославију, онда више нема те Југославије. Сматрамо да је сада до тог расплета дошло, и заклањање иза некод фантома од имена Југославије, само нас удаљава од прихватљивог решења. Најмање што нас том решењу приближава јесте уједињавање комунистичких партија Србије и Црне Горе. То је таква фарса да ће ова конвенција странака и месних заједница бити још академска ствар за оно што приређују власти Црне Горе и Србије.
Стратегија шверца цигарета
Нисте ли се можда касно сетили да кренете у офанзиву за објашњавање своје идеје о независној Србији?
-Никад није прекасно, јер се са фантомима не може живети. Може се тако прогласити и уједињавање са Марсом, приказати како су Срби и Марсовци блиски народи, а сви други могу да се прикључе таквој „Југославији“... У реалности, између Црне Горе и Србије нема никаквих проблема и то што, између њих, постоји блиска сарадња, нико нема право приписати у сопствену заслугу. То хвалисање да смо постигли уједињење са Црном Гором је смешни илузионизам.
Проблем је у томе шта је Србија, а не хоћемо ли тиме, што ћемо отпевати „Хеј, Словени“ – рећи да смо остали у Југославији. Проблем је шта смо ми, ко смо ми, са којим визијама улазимо у следећу годину, шта нас очекује, имамо ли националну и државну стратегију? Стратегија Момира Булатовића је шверц цигарета из Албаније у Италију. Треба ли и ми то да радимо?
Немам ја ништа против тога што ћемо са Црногорцима у једну државу, али се мора знати на којим ће основама она настати, јер ћемо се сударити са зидом за десет дана. Посвађаћемо се и с њима и, из брака на брзину, опет ће изнићи незадовољство. Ако нас је Милошевић успео посвађати са Словенцима, Муслиманима, Мађарима и другима, на крају ћемо се потући и између себе.
Ми морамо вратити поверење у себе да бисмо тражили поверење других. Ако бисмо знали шта хоћемо, можемо се ми договорити са Црном Гором за пет минута.
Као странка, немамо према овом пројекту СПС-а никакав однос, ни позитиван ни негативан. Први проблем, дакле, јесте шта је Србија, а хоћемо ли ући у асоцијацију са крајинама, са другим државама – то није спорно – ми смо као странка отворени за такве идеје.
Шта је онда Србија и колика је Србија?
-Србија је тренутно један провизоријум, највећа тамна мрља на географској карти која се некада звала Југославија. Сматрамо да Србија што пре мора да се конституише као грађанска држава, као Република, што значи да се хитно мора направити компромис на принципу нагодбе са великим етничким групама. Држава мора преузети заштиту националних права Албанаца, Мађара, Муслимана... то што сада раде националне странке, а да остваривање тих права – ако је потребно – може бити и под међународном контролом.Заузврат, етничке групе морају да јасно изразе своју грађанску лојалност српској држави. Иначе, резултат тих сукоба, заиста би могао бити редуковање Србије на Београдски пашалук.
Значи, хитно се Србија мора демократски обновити, да би ојачала своју интегративну моћ, јер друге моћи – ни економске, ни полицијске, ни војне – она нема. Тиме би уједно могла да се супротстави и дезинтеграционим притисцима који ће доћи извана, јер ми сада очекујемо да на дневни ред дође Косово. Јер, исти они који су нас уверавали да Крајина не треба да се одваја од Хрватске (ми то не мислимо: у процесу настајања Хрватске поједини њени делови имају право да не уђу у ту нову државу) – примениће сличан принцип и за Србију. Зато, из државног разлога, Србија мора овом џентлменском нагодбом, запушити таквима уста.
Други корак је мобилисање становништва и укључивање у јавне послове и оног дела становништва који бојкотује јавну власт. Две владе од избора, наиме, више су карактеристичне по томе колико у њих људи није хтело да уђе него колико је ушло. Све те способне, некорумпиране, треба укључити у државне послове – то је једина шанса.
Одакле кренути ка независној Србији: тамо где се стало 1918. или и за Србију треба очекивати исти пут, са истим оним „контролним“ станицама, који је за остале југословенске државе трасирала ЕЗ?
-Не полажем пуно на историјска права. Отвориће се питање: зашто 1918, а не 1878, зашто новембар, а не септембар 1918, зашто са Војводином, а не без ње...? Србија данас мора да сазове Уставотворну скупштину јер има и територију и извршну власт која је контролише – дакле, све државне одлике – да донесе Устав, да има своју валуту, оформи своју војску. Процедура признавања вероватно би била једноставна јер Србија као државна заједница није спорна. Одређен круг држава сигурно би је признао, за неке би то, чак, било и олакшање, или умиривање савести.
Два ваша радикална захтева (захтев за проглашење независне Србије и захтев за оставку председника Републике) чине отклон од оне Демократске странке с „мирољубивим“ имиџом?
-Не, ми смо чекали завршетак рата да бисмо поставили радикалније захтеве. Сада више нема тих бојазни да бисмо, рецимо, нашим захтевом за смену председника, индиректно појачали ту кризу. Мислимо да је данас југословенска криза дефинитивно интернационализована, а имамо поуздана информације да је рат завршен. Међународна заједница га више не би дозволила.
На другој страни, начин на који се режим у Србији, од спољнополитичих тема окренуо према унутрашњим стврима, почетак хајке на опозицију – уверава нас да је тренутак да се и ми окренемо унутрашњополитичким темама и поставимо питање одговорности за политику која је погрешно вођена. Ако, на пример, СПС организује скупштину у Глини, а заобилази ову у Београду, ако председник Републике одлази у Турску да објашњава своје ставове, а нема га у парламенту – то је, свакако, знак за аларм. Пошто је сва власт била сконцентрисана у рукама г. Милошевића и пошто је он доносио све судбоносне одлуке – логично је да он сноси и све последице. Одговорност је велика, јер је пораз велики.
Осим тога, кредиблитет овог режима је тако низак да он сада, у међународним односима, мора да буде много послушнији и да се одриче и од наших легитимних интереса – него што би то било у случају да нас представља један демократски председник. Како, као такав, одговара и Западу, Милошевић је тренутно „амнестиран“. Илузије су та обећања која је добио за неку асоцијацију четири републике да би, заузврат, „прао руке“ од Срба у Босни и Крајини... Нека друга власт у Србији не би морала да пристаје на такве ултиматуме, већ би своје демократске захтеве могла нормално да брани. Милошевић, пак, и најлегитимније захтеве у овој ситуацији – присиљен је да ублажава. Он је сад у положају Садама Хусеина, а сви ми сутра ћемо бити на суштинским „црним листама“ влада, банака...
А шта ако се деси да, „што опозиција сања, власт испуњава“, односно да власт, ипак, прогласи независну Србију?
-Могу они и то да прогласе својом победом...  Није проблем Србије ко има власт, већ да се крене на боље. Ми се данас, корак по корак, одвајамо од матице, увођење административног социјализма, по обрасцу Радомана Божовића, није решење. То је светски плусквамперфект. Не може једна фирма, макар њен директор био и Божовић, да замени цело друштво. Ово што нам се данас догађа дечја је игра за оно што нас сутра чека, када само штампарија у Топчидеру буде радила.
Ова власт не може да мотивише људе да своју енергију, новац, идеје уложе у Србију. Јер, ми из иностранства нећемо добити помоћ за наредних неколико година – отишао Милошевић или не. Ако социјалисти не оду, постаћемо велико „мртво море“, а уз узнемиравајуће примере да је другима у свету боље – то ће море и да прокључа. То је драма једног друштва које је пре три године усталасано на погрешан начин.
У платформи Демократске странке о Србији, са доста извесности, прогнозирате и настајење територијално-политичких српских јединица ван Србије...
-Босна и Херцеговина не може да остане суверена држава изу простог разлога што етнички принцип – који је разбио Југославију – увелико делује и у Босни и Херцеговини. Морала би то бити холандска или белгијска држава да би каналисала те супротности. Пошто је БиХ најмање држава, настаће, вероватно, регије, јединице кофедералне БиХ. Једна од њих биће сигурно и Босанска крајина коај се наслања на Книнску крајину и, верујемо, да је могућа државна заједница Србије са таквом српском јединицом.
Што се тиче осталих република, добро ви било сачувати неке везе које су цивилизоване, у обостраном интересу. У неком другачијем политичком контексту – кад оду ове елите што су водиле рат – био би могућ и неки споразум на принципу самосталности и заједничког интереса.
Војводина – аутономна јединица
У тренутку кад самоопредељење Срба у Македонији, и власт и опозиција, све више потискују у други план, ДС га у својој Декларацији истиче. Да ли само декларативно?
-Није декларативан акт. Ако би Македонија од грађанске државе постала нека држава са националним идентитетом – за шта постоје индиције – не видимо разлог зашто и српски народ не би био колективни идентитет.  Можда у Француској није важно је ли неко црнац или белац, али у Македонији бити Србин није привилегија. Наравно, нисам за паљење партизанских ватри... Наш циљ јесте да странке прелазе границе, да у грађанске странке улазе и Срби и Македонци и остали, али док не дође до тога – зашто би се Срби одрицали свога националног права?
Занимљиво је да, и после ваших „шетњи“ са Бабићем (Миланом, прим), десне странке (Јовић, Шешељ) имају дистанцу према ДС, односно не нападају вас, а у исто време своју „офанзиву“ усмеравате и према Војводини и Санџаку... Помало чудна позиција.
-У Санџаку добро стојимо и наш циљ је да, са Мемићем, оснујемо Демократску стдранку Муслимана која би била у коалицији са нама. У Војводини смо ушли у ризичну ствар, имајући у виду анатемисање реформиста у Србији. Ризични су били и састанци са Бабићем и Караџићем, иако ДС сматрају зихерашком. У стратегији имамо и успостављање дијалога на Косову са најбројним странком – Демократским савезом. Определили смо се за стварање политичког блока странака које имају сличан менталитет политичара и симпатизера – то су војвођански реформисти, Мемић, Нова демократија. То би био блок на принципу „више од коалиције, мање од интеграције“. Са СПО-ом смо спремни на коалицију поводом одређених питања јер се, по менталитету и начину испољавања, разликујемо.
Прескочили сте реформисте Србије?
-Ми смо опозиција од пре Осме седнице и тешко нам је да људе који су нам били политички иследници прихватимо као политичке партнере. Није нам неопходно да будемо банка за прање нечијих каријера нити волимо оне који са десетог спрата једне зграде хоће да прескоче на десети спрат друге. Не може неко ко је био извршни секретар партије сада да, преко ноћи, ускочи у извршни одбор неке опозиционе странке. Реформисти Војводине, напротив, нису људи старог режима.
ДС, додуше, на мало нејасан начин, не одриче аутономије Војводини и Косову и Метохији... Шта више, оне су нашле место и у документу са последње седнице вашег Главног одбора?
-Војводина треба да буде аутономна јединица јер има своја културно-историјска обележја и идентитет тог региона нема никакве везе са националним односима. Тај идентитет мога да буде и цивилизацијски и пример односа живота за Србију. Погрешно је униформисати тај простор и проглашавати тамошње Србе за аутономаше.
Што се Косова тиче, права националних мањина не могу се поистовећивати са аутономијом. Регионални карактер Косова мора се одвојити оде права националних мањина. Нема разлога да Албанци имају Косово као своје национално право јер се то територијалним аутономијама нигде не решава. Специфичне особености Косова као региона, његове економске и културне особености, морају се раздвојити од питања албанске националне мањине. Међутим, то не искључује потребу да држава Србија и са Албанцима склопи једну историјску нагодбу. Председник државе, лично, морао би јавно да преузме, на један спектакуларан начин, остваривање тих националних права, а да се, успут, нађе и арбитар који ће то да надгледа.
Одакле долазе опасности да Србија буде сведена на Београдски пашалук?
-Делимично изнутра, делимично извана. То се може прочитати у неким стратешким текстовима на Западу. На истим шавовима где је пукло у Хрватској, може да пукне и у Србији, ако она не буд еимала једну визионарску иницијативу. Значи, може то бити стихијни и спонтани процес дезинтеграције, а с друге стране – кажем то без параноје – постоје кругови и у САД (није то званична политика) и другде за свођење Србије на етничке границе унутар садашње Србије. Тај сценарио можда није драматичан, али се мора имати у виду.
У јавности се доста говори о одласку појединих српских интелектуалаца ван Србије. Шта Ви о томе мислите?
-Јавни људи немају право да напуштају брод међу првима. Ни у тежим ситуацијама не би имали то право, а колико је мени познато, напади у Србији нису такве природе да би се моралоо бринути за своју сигурност. Чак и да је тако, у јавну одговорност спада да се преузме ризик за тај посао. Лоше је то ако због броја претећих писама неко одлучи да буде „влада у емиграцији“. То понавља проблем наше владе из 1941. која је отишла у емиграцију, а било је доста слободних шума и тада. Што се мене тиче, ако би мој живот био угрожен, радије бих се повукао у илегалу негде у Београд.
Да ли, као аутор књиге „Југославија као недовршена држава“, делите нека мишљења да су и Југославија, али и Србија, били могући само по Уставу из 1974?
-'43. и '45. ипак су централни догађаји, а Устав из 1974. их само маркира. Од '45-'47. није вршен никакав покушај да се инситуционализују народи као субјекти. Јер, у заједници народа, Срби би као народ имали већи утицај. Линија народа чувана је, заправо, као адут из рукава, па се сад дешава да се неке, по чудним критеријумима, склепане територије, проглашавају недодирљивим.
Устав из 1974. и АВНОЈ су били темпиране бомбе које су морале да експлодирају – можда не у форми рата – али држава на таквим темељима нје могла да постоји. Било је само питање вештине чији ће то национални политичари искористити за себе. Српски, изгледа, због селекције, можда због неталентованости, можда чак и због завере – нису се снашли, а на њиховом врху сигурно је Слободан Милошевић. Он се стално клатио између програма Меморандума САНУ и програма СК-ПЈ, а било је – онако како су други хтели. Да је чврсто држао етнички принцип кад се држава почела распадати, демократски свет би то могао разумети. Други принцип је могао бити територијални: интересују нас они који хоће с нама, али не наступати онда са српских циљева. Он је, међутим флертовао и сада смо у позицији тоталног губитника... Туђман, међутим, вештије је – позивајући се на етнички, избори територијални.
Нећемо сумануту јурњаву
Не мислите ли да је Милошевић можда нешто и добио...?
-Не видим шта је. Видим само низ пораза.
Може ли се десити да, иако сте први пут изнели захтеве 9. марта, на тој комеморацији, протестном скупу, не учествујете?
-Ништа није извесно. Желимо да се договарамо о јасном програму тог догађаја, да видимо шта је циљ, која су средства, јер се плашимо да будемо позвани на јуриш, а не знамуо куда, зашто... Прошло је време тога да позовемо народ, одржимо говор, и кажемо: сада ви знате шта треба да радите.
Хоћемо јасан циљ, а какав год био – спремни смо о њему да разговарамо. Улазимо у то, али у јасну ствар.
Постоји ли опасност да се на том митингу појаве и „непозвани“?
-Ми морамо да размишљамо само о нашој позицији, па ћемо одна да видимо шта други хоће. Не смемо тако озбиљном скупу да приступамо мистификаторски...
Мистификаторски?
-Па, то да идемо да се мало прошетамо, а ако се скупи 100.000 људи, онда ћемо можда учинити и нешто више, али ћемо  о томе одлучивати на лицу места. Или, ми смо ту само да положимо цвеће, а могуће је и нешто, друго, треће... Ми морам одговорно да кажемо захтеве, да одредимо рокове. Да нам се не деси као прошлог  9. марта да на тераси правимао а хок решења, а све се заврши у суманутој јурњави, па да очекујемо да нам демонстрације спашавају студенти. Да студената прошле године није било, ми би као опозиција били бачени пет година уназад. Девети март постао је победа тек догађајима који су уследили. Сценарио полиције и СПС био је да се забрани СПО и ДС... Пре свега, треба сви да видимо чиме тренутно располажемо. Ја нећу да гинем пред Телевизијом, ако не знам зашто гинем.
Откуда сада толико неизвесности?
-Није то неизвесност. После 9. марта, то је наша позиција. ДС је прешла 10 одсто и не можемо више да се понашамо ни као група грађана ни као покрет. Желимо да предвидимо све могуће негативне последице и да их унапред искључимо. Из фазе еуфорије прешли смо можда у фазу неке технократске смушености. Можда се то некоме не допада, али спремни смо да сносимо одговорност само за оно што смо организовали.
Није ли и захтев за оставком председника Републике ризичан корак, па се му ипак приступили?
-Захтев странке центра има много већу тежину него ако то траже радикалне странке. Отуда, вероватно, и лавина реакција СПС-а. Ризичан је био и потез са Бабићем, могли смо и ми, као остали, да га нападнемо, али – ма колико нас то као странку коштало – о питању Срба у Босни и Крајини нисмо смели да ћутимо. То је већ ствар идентитета странке. Свесни смо да у оба случаја можемо да останемо на сувом, али са ризиком се мора живети.
Разговор водили: Цвијетин Миливојевић и Драган Бисенић  

Нема коментара:

Постави коментар