Novi Sad pali sveće za 14 poginulih, a premijer Srbije u Šangaju dogovara nove ugovore s Kinezima

Miloš Vučević treba da podnese ostavku:

Dok je Novi Sad palio sveće za poginulima u nesreći na Železničkoj stanici, predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević nije bio uz njih, već je otputovao u Šangaj. Na njegovoj skali prioriteta u tom trenutku bilo je važnije da se amortizuje bes građana prema kineskim firmama koje su bile angažovane na izvođenju radova na rekonstrukciji pomenute zgrade. Mišljenje sagovornika Nove je da je Vučević umesto toga morao ponuditi svoju ostavku. Kao predsednik Vlade, prvi čovek SNS i dugogodišnji gradonačelnik Novog Sada.

Za “verovali ili ne” bila je vest da u nedelju premijer Miloš Vučević nije bio u Novom Sadu, već u Šangaju.

Šta je radio premijer u Kini dok brojimo 14 poginulih ispod betonske nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu i dok se teško povređenima lekari bore za život?

Pravi dogovor s kineskim kompanijama oko novih ugovora.

“Danas smo potpisali Memorandum o razumevanju sa kompanijom Mint Grup koja ima dve fabrike u Srbiji, u Loznici i Šapcu“, rekao je Vučević obraćajući se novinarima u Šangaju.

Zatim je javnost informisao da se radi o potpuno automatizovanoj i robotizovanoj fabrici koja radi za najveće nemačke i japanske proizvođače automobila i da je njihova želja da dođu sa novim investicijama u oblasti razvoja i logistike u Beograd i Inđiju.

Kao da je ikoga u Srbiji u tom trenutku za tako nešto bilo briga.

A zatim je Vučević rekao da ne želi da učestvuje u „histeriji“ oko kineskih kompanija posle nesreće u železničkoj stanici u Novom Sadu.

„Ne želim da učestvujem u ovome, koliko sam stekao utisak, da treba proterati sve kineske kompanije ili ne znam ni ja šta, bez bilo kakve odluke, ocene ili analize, neću da budem deo te histerije, i bojim se da se opet preko nas prelama neka šira geopolitička priča“, istakao je Vučević.

Šta to beše moralna odgovornost

Komentarišući odluku premijera da usred ovakvih događaja u Srbiji ode u Šangaj, politikolog Cvijetin Milivojević kaže da je njegov lični stav da je Miloš Vučević još u petak morao da ponudi svoju ostavku.

“Njegova moralna obaveza je bila da podnese ostavku. Verovatno bi tu ostavku odbili i Vučić i SNS i Skupština, ali on je to morao da uradi”, kaže Milivojević za Novu.

Ako bi s gledala moralna stranu priče, navodi Milivojević, logično bi bilo da Miloš Vučević kao premijer države, predsednik SNS i dugogodišnji gradonačelnik Novom Sada bude u svom gradu, da bude uz svoje sugrađan.

“Međutim, on je uradio nešto posve drugačije, otišao je u Šangaj ne bi li utešio naše kineske partnere. U celoj ovoj tragediji, on je verovatno po nalogu vrhovnog emisara Aleksandra Vučića dobio zadatak da obavi krizni PR za državu i smanji štetu u njihovoj saradnji sa kineskim firmama”, kaže Milivojevć i zaključuje:

“Nejasno je još da li je izvođač ovih radova na železničkoj stanici u Novom Sadu bila kineska kompanija ili neko od podizvođača, među kojima su uglavnom naše firme bliske SNS. Međutim prvobitni gnev ljudi bio je usmeren pre svega prema vlasti, a onda prema Kinezima kao nosiocima posla. Iako oni ne rade samo u Srbiji, već dobijaju velike infrastrukturne projekte u celom regionu”.

Taj bes postao je još veći nekoliko sati nakon nesreće, kad je stigla vest da kineska kompanija ne želi da se objave bilo koji delovi ugovora.

Nismo saglasni…

Naime, za izvođača radova na rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, angažovan je kineski konzorcijum CRIC&CCCC („China Railway International Co.Ltd“ i „China Communications Construction Company Ltd“).

Ovaj konzorcijum firmi China Railway International Company (CRIC) i China Communications Construction Company (CCCC) bio je generalni izvođač radova za inženjering, nabavku i izgradnju (EPC) na deonici pruge Beograd – Stara Pazova, odgovoran za projektovanje i izgradnju pruge Beograd – Stara Pazova.

Kako je sam konzorcijum objavio u Večernjim novostima početkom 2023. godine, kineski izvođač radova odgovoran je i za izgradnju projekta pruge Novi Sad – Subotica – državna granica. Projekat rekonstrukcije Železničke stanice Beograd uradio je Saobraćajni institut CIP.

Preduzeće “Infrastruktura železnice Srbije” dva sata nakon nesreće je saopštilo da nadstrešnica koja je pala nije bila predmet rekonstrukcije, već da je u okviru rekonstrukcije rađena “unutrašnjost stanice, krov i fasada iznad i ispod nadstrešnice”.

Sama obnova stanice je bila tajna jer su kineske kompanije tako želele.

S obzirom na to da je rekonstrukcija stanice počela još u oktobru 2021. pa da je stanica svečano otvorena u jeku predizborne kampanje u martu 2022. te ponovo zatvorena zbog radova, Portal021 je pitao Ministarstvo saobraćaja i JP “Infrastruktura Železnice Srbije” da im dostave ugovore i fakture u vezi sa ovim poslom.

Umesto dokumentacije, od Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, dobili su odgovor u kome navode da su “kontaktirali kinesku ugovornu stranu” koja ih je obavestila da “nije saglasna da se bilo koji podaci iz ugovora i u vezi sa ugovorom dostavljaju trećim licima pre završetka projekta, odnosno pre dobijanja potvrde o dobro urađenom poslu”. (portal www.nova.rs, Jelena Jelovac, 5.11.2024)

Не иди средином ђаде, али ни плахо уз крај

„Сјећам се: полазио сам "на школе". Мати је грцала испраћајући ме: „Припази, синко, град је душманин. Не иди средином ђаде, сатрће те штогод, ама немој ни плахо уз крај - да те, бој се, не удари нешто с крова, него хајде нако, нако... - Даље није знала или није могла."

Тако је, у приповетки „Мајка“, Зијо Диздаревић, врсни југословенски приповедач, предратни скојевац и београдски студент, који је свој прекратки живот (26 година) окончао у усташком логору Јасеновац, описао страх мајке којој је, претходно, другог сина прегазио једини аутомобил који је прошао прашњавим сокаком те босанске касабе.   

Ове речи изрекла је, по стотину пута ваљда, својој, али и туђој, деци и унучићима, свака мајка и свака бака на овоме свету.

Сигурно и оне које су, 1. новембра 2024, нешто пре поднева, на тек реконструисану, железничку станицу у Новом Саду, испратиле своје најмилије.

Пишем ово док Институције с великим „И“ хорски ћуте, ишчекујући вече када ће „им њима свима хејтерима“, наш „Деус екс макина“, у пригодној „Ћирилици“ на „Срећној телевизији“, да им све по списку, „нану нанину“... саспе једну и једину истину у лице!

За то време главни удар моћног непријатеља споља и изнутра свалио се на нејака пропагандистичка плећа медијских драговољаца који су се самоподметнули наместо Поглавице: „Усташки државни удар на Србију! Специјални рат против Србије! Усташе напале Вучићевића и Информер...“ „Усташе“ са хрватског портала „Индекс“ су, наиме, удариле на „Информер“, а „Информер“ јест једнако Србија, тако што су довеле у питање „свету и само једну и једину истину о старој и (не)реконструисаној надстрешници“ коју сервира тај београдски парамедиј.

Успут, жив нисам, хоће ли се остварити црна слутња доврховног штампаног вучићоида да би, „због хајке и хистерије која је настала после трагедије у Новом Саду, председник Вучић могао да одлучи хоће ли Србија морати да одустане од историјског пројекта“! Само да се то не догоди, јер све се питам – како бисмо преживели (и како смо и до сада живели) без ЕКСПО-а, нове зграде Сајма, националних стадиона за ногомет и атлетику, националног делфинаријума и још којечега у најплоднијим ораницама Доњег Срема!?

Апсолутна власт носи апсолутну одговорност – говорило се још у време када је особа Милошевић био, не баш баш сва, али готово сва у земљи. Изнад институција јер је (и)он био институција само по себи.

Збиља, шта су - да оставимо по страни Институцију Над Институцијама, а то је данас поглавица Србаља Лав Који Седи На Две Хоклице – институције у Србији?

Волфганг Стрек и Кетлин Телен дефинишу друштвене и државне институције као „грађевинске блокове друштвеног поретка“. Даглас Норт сматра да су институције „људски осмишљена ограничења која обликују интеракцију“, док их Џек Најт одређује као „скуп правила која структуришу друштвене интеракције на одређене начине“, с тим да „знање о овим правилима морају да деле чланови релевантне заједнице или друштва“.

Код нас институције или мало чему или ничему не служе, а уз то, уз часне изузетке, и не раде. А неке које нешто и раде, углавном, то не раде у интересу грађана него олигократије.

За председника Републике, његови обожаваоци, мисле да је највеће опште добро земље – рече адвокат Зденко Томановић.

Кад наш Поглавица нешто каже, предложи, одлучи - то је то. Аксиом. О томе је забрањена свака даља дискусија.

Градоначелник Ујвидека понављао је четири кључне речи (држава, институције, систем, струка) из агенде Врховног Државног Климоглавства: „Грађани треба да верују у државу, у институције, у систем. Морамо веровати органима. Струка треба да каже шта се догодило, прво да утврдимо шта се догодило.“

Одговорност – морална, политичка и кривична - забрањена је реч међу напредњацима. Јавно нуђење оставке, макар из моралних разлога, није дозвољено без амина Поглавице. „Случај Ружић“ и оставка бившег министра просвете после масакра у „Рибникару“ и Дубони изазвали су бес међу нововиделистима, јер су се догодили баш у тренутку када су се ови, из петних жила, упињали да докажу „како систем није заказао“, као да је то најважнија ствар на свету када имате двоцифрен број мртвих.

После стратешке (операција „спасавање редова Вучића“), па медијске (Врховни Пропагандни Стожер је, пола сата после трагедије, док су се тек пребројавале жртве, смислио формулацију „стара нереконструисана надстрешница реновиране станице“), уследила је спољнополитичкоекономска, и то превентивна, акција „контроле и санирања штете“.

Доскорашњи новосадски градоначелник, а актуелни шеф (најјаче) партије и Владе Србије, промптно је, уместо да буде са својим Новосађанима у овим тешким тренуцима, морао да, као опуномоћени Поглавичин емисар, лети у Чајну, да теши и релаксира кинеске партнере, да им поручи да неће бити консеквенци, ако има и њихове „командне“ одговорности за несрећу, али и да предупреди могући излив антикинеског расположења, због нетранспарентности посла реконструкције Железничке у Новом Саду и других бизниса по Србији....

Пре три године, за тадашњу премијерку, рекао сам: Где је вишак компетенција и функција, ту је мањак памети.

Штитећи актуелног премијера, садашња спикерка парламента и бивша Поглавичина Тајница на месту председника Владе, у први мах је понудила своју (политичку) главу за његову, мислим Вучевићеву, јер је, вели, она била седам година на том месту.

Е, сад да ли се ујела за језик, после тога се није нешто претерано трудила да докаже, како, као ономад у „Рибникару“ и „Дубони“ што, наводно, није, ни овај пут „систем није заказао“.

А систем, уистину, не заказује само онда када треба да послужи олигархији и његовој бизнис елити! Полиција (уз помоћ маскираних НЛО батинаша) асистира у рушењу мостова, „увођењу у посед“ на Савамали; судови се играју скривалица и суде управо супротно Душановом законику – „по страху од царства ми“!

У удруженом политичко-пропагандном подухвату власти, парамедија, самопрозване струке и деградираних државних институција основни циљ је самоамнестирање од било какве одговорности за страшну несрећу у Новом Саду, али и за пандемију дивље градње и разградње широм Србије.

Осведочени моралокршитељи деле лекције из етике, парамедији узимају за се улогу моралних арбитара који пресуђују да су сви они који захтевају одговорност за несрећу „лешинари“, импутирају да је захтевање одговорности и оставки „хајка“,  у којој се „тражи да се нечија глава ритуално приноси као жртва да би се умирила светина“ (цитат: Вучевић из Кине).

Јер, за све су криви неки други: Тито, „проклета била 1964. и дан када је изграђена новосадска станица“; криви су пројектанти од пре шест деценија; Н.Н. пројектанти данас, подизвођачи, стручњаци, керамичари и тапетари, само они, Надстручњаци за све и свашта, нису криви...

Изгледа морбидно, али у целој овој трагедији – изгледа да је напредњацима највећа трагедија у томе што им ова трагедија може да пољуља или измакне неке фотеље?!

Зато се, од петка, сви преиспитујемо, пресабирамо и нећкамо када треба да станемо или само прођемо испод стрехе, избегавамо мостове и мостиће, а камоли стаклене визитор ћуприје и остала чуда напредног неимарства. Јер, ако не умеју да поправе једну обичну надстрешницу, како ли ће тек, безбедно по народно здравље и животну средину, да, први у Европи, почну копање литијума и бора?!

За сада се, у прилог неопходности „преузимања одговорности“, јавно огласио само један напредњак. Додуше, баш Поглавичин трбухозборац. Колико знам, и један високи државни дужносник је понудио своју оставку, али, за сада, само Поглавици лично, јер се, без његовог халала, с таквим нечим не сме у јавност.

Као да се режим у Србији и даље држи оне Мугабеове (Роберт Мугабе, вишедеценијски аутократа Зимбабвеа): „Нећемо дићи руке од своје земље због једног X на гласачком листићу. Како се гласачка куглица може такмичити с пушком?“. И: „Пушка која обезбеђује гласове, треба да остане и њихов чувар, гарант“.

А само једна, макар и неискрена оставка из моралних разлога и озбиљна истрага о узроцима трагедије, плус по један потпис на забрану рушења Старог савског моста (макар док се не изгради нови) и на забрану ископавања литијума и бора (бар док се не уверимо да су то, у својој земљи, почели да раде наши „гаранти“ Немци) – био би корак општој релаксацији напетости у целом нашем друштву. Али, бојим се да тако нешто од овог режима нећемо дочекати. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, www.bezcenzure.rs, 4.11.2024)

Ima li spasa za SDS: Između TEGOVA PROŠLOSTI i neizvjesne budućnosti

Najveća opoziciona stranka u Republici Srpskoj, SDS, na nedavno završenim lokalnim izborima nastavila je s negativnim trendom pada popularnosti među biračima.

Uukupnom broju osvojenih glasova na teritoriji Srpske, SDS je dobio 84.000 glasova, što je za oko 2.500 manje u odnosu na prošle izbore, a osim pobjede Ljubiše Petrovića u trci za gradonačelnika Bijeljine, te osvajanja načelničke funkcije u Gacku od strane bivšeg stranačkog predsjednika, Vukote Govedarice, SDS se na proteklim izborima malo čime mogao pohvaliti.

Doduše, aktuelni predsjednik SDS Milan Miličević ponovo je, manje-više očekivano, pobijedio u trci na načelnika Teslića, Marinko Božović potvrdio načelničku poziciju u Istočnoj Ilidži, a pobjeda je ostvarena u još nekoliko opština za koje se pretpostavljalo da će pripasti toj stranci. Međutim, SDS je na proteklim izborima izgubio čelne pozicije u Ugljeviku, Sokocu, Bileći i Brodu, dok je u najvećem gradu Srpske, Banjaluci, državotvorna stranka koja je početkom 90-ih godina prošlog vijeka uživala skoro pa plebiscitarnu podršku srpskog naroda u BiH, spala na najniže grane u svojoj istoriji i ostala bez ijednog odborničkog mandata u Skupštini grada.

Sve ostaje isto

O stanju u SDS i potezima koje će stranačko rukovodstvo u narednom periodu preduzeti kako bi se pokušala prevazići dugogodišnja kriza, u programu BN televizije govorio je stranački lider Milan Miličević. Između ostalog, on je poručio kako će Glavni odbor SDS uskoro odlučivati o povjerenju kako njemu, kao predsjedniku stranke, tako i ostalim članovima rukovodstva SDS.

– Zaključak je da nismo zadovoljni rezultatima izbora, jer oni nisu ono što smo priželjkivali i sebi zacrtali. Kao predsjednik stranke dajem svoj mandat na provjeru i preispitivanje Glavnom odboru SDS. Ukoliko tu podršku nemam, onda to podrazumijeva da stranka ulazi u unutarstranačke izbore i izbor novog predsjednika. Isto tako, svi članovi Predsjedništva složili su se s tim da svoje mandate takođe daju na preispitivanje Glavnom odboru SDS – rekao je Miličević, prenoseći stavove koji su usvojeni na nedavnom sastanku Predsjedništva SDS u proširenom sastavu.

Dodao je i to da se ovo pitanje mora „promptno rješavati“, te da, kako je istakao, nema razloga za odugovlačenje.

Inače, odlično obaviješteni izvori Srpskainfo iz vrha najveće opozicione političke partije u Srpskoj tvrde nam da je gotovo izvjesno to da će na predstojećoj sjednici Glavnog odbora SDS Milanu Miličeviću, kao predsjedniku stranke, te članovima aktuelnog stranačkog predsjedništva biti pružena podrška za nastavak rada.

– Ono što se, takođe, očekuje jeste to da dođe do „pojačanja“ u sastavu Predsjedništva SDS, odnosno da u rad tog tijela budu uključeni Ljubiša Petrović, Marinko Božović i Vukota Govedarica – otkrivaju naši sagovornici.

Kako je krenuo, ali i ko je kriv za sunovrat SDS, stranke koja je najzaslužnija za političko organizovanje Srba s ove strane Drine u vrijeme raspada bivše SFRJ, pitali smo za mišljenje političkog analitičara Cvijetina Milivojevića. On smatra da je „propadanje“ SDS počelo onog trenutka kada je ta stranka „pokušala da bude ono što nije, niti što može da bude“.

Bježanje od identiteta

– Paradoksalna je situacija da je stranka koja je stvarala Republiku Srpsku sada u poziciji da bježi sama od sebe. To nije problem samo sadašnjeg rukovodstva SDS, već je to problem koji traje u kontinuitetu – tvrdi Milivojević.

On ocjenjuje da se razumijevanje za odluku rukovodstva SDS da odstupi od politike i programa svojih osnivača, možda, može naći u periodu kada su visoki predstavnici uvodili sankcije liderima SDS prije nešto više od dvije decenije i kada je desetinama najviših funcionera SDS, kako podsjeća, bilo zabranjeno da se bave politikom.

– Međutim, postoji kontinuitet u tome da SDS, faktički, bježi od svog identiteta. Ono što je karakterisalo SDS uoči prvih višestranačkih izbora u BiH jeste ta nacionalna poruka, poruka nacionalnog i demokratskog okupljanja. Istovremeno, nakon hajke na neke ljude iz vrha SDS, prije svega na Radovana Karadžića, SDS se, po mom sudu, ne netaktičan način ogradio od onoga što je njegov identitet, a od toga se ne može pobjeći. SDS je pobjegao od toga i počeo da ide nekim drugim stazama, a to biračko tijelo nije razumjelo. Milorad Dodik je time dobio poziciju da SDS izmakne tepih ispod nogu. Sada se, nažalost po SDS, više SNSD poistovjećuje s onim što je nacionalna i državna politika Republike Srpske, nego što je to SDS – smatra Milivojević.

Na pitanje da li postoji šansa da se SDS vrati na „stare staze slave“, Milivojević odgovara potvrdno, ali da bi do toga došlo, kako tvrdi, obrt u politici te stranke mora da bude radikalan.

– SDS mora da za oktavu bude glasniji od SNSD kad je u pitanju zaštita nacionalnih i državnih pozicija Republike Srpske. To biračko tijelo SDS očekuje. Kad kritikujete Dodika, razumljivo je da ga kritikujete zbog korupcije, ali biračko tijelo SDS bi paralelno voljelo da ga kritikujete zbog toga što nije na pravi način ostvario nacionalne i državne interese Republike Srpske. Ako Dodik najavi ili usvoji neki zakon koji vraća nadležnosti Srpske koje joj pripadaju po Dejtonskom sporazumu, a onda to godinama ne smije da primijeni u praksi, onda je to način da SDS vrati status nacionalne i državotvorne stranke. Oni to ne rade u kontinuitetu najmanje od izbora 2014. godine. Oni bježe od toga i Dodiku već čitavu deceniju daju na tacni da uzima ono što bi prirodno trebalo da bude politika SDS. U pokušajima da se Dodik istjera na čistac više se oglašavaju lideri manjih opozicionih stranaka, od PDP pa do Nebojše Vukanovića i Jelene Trivić, dok SDS tu ima nedefinisanu politiku. Da imam pravo glasa u Republici Srpskoj, zaista ne znam zašto bih glasao za SDS – kaže Milivojević.

Najvećoj opozicionoj stranci u Srpskoj, tvrdi on, nikako ne pristaje imidž „građanske opcije“, jer SDS, prema njegovom mišljenju, to nije niti može da bude.

– Imate stranke koje žele da budu građanske, unitarističke ili kakve već, ali SDS je prirodno nacionalna stranka desnog centra. SNSD, koji je primarno socijaldemokratska partija, postala je „nacionalnija“ stranka od SDS. Kako onda možete da očekujete da se vratite na veliku pozornicu? Osim toga, SDS je izgubio liderstvo u opoziciji. Sa strane, mogu da primjetim da su u javnosti mnogo aktivniji lideri PDP, Narodnog fronta i Liste „Za pravdu i red“ nego lider najjače opozicione stranke. Ko ne zna kakav je politički odnos snaga, može da pomisli da je SDS tek treća ili četvrta po snazi opoziciona stranka u Republici Srpskoj – zaključuje Milivojević. (www.srpskainfo.com,, EuroBlic, Banjaluka, Boris Knežević, 2.11.2024)

Cvijetin Milivojević - NAROD MORA DA ZNA - Posle ovoga menja se sve...!?

(youtube kanal „Balkanska oštrica“, 1.11.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=F2LBoZ2Xor8&pp=ygURYmFsa2Fuc2thIG9zdHJpY2E%3D

Intervju: Cvijetin Milivojević - Protesti stvaraju pukotine u režimu, narod je ustao! (27.10.2024)

Gost emisije "Intervju" bio je Cvijetin Milivojević, poznati novinar i analitičar, čija bogata karijera reflektuje njegovu strast prema objektivnom novinarstvu i kvalitetnim analizama. Kao osnivač i direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja „Pragma“, njegov rad je postao sinonim za preciznost i profesionalizam u istraživanju izborne volje birača. Njegov pronicljivi pristup omogućava mu da duboko zaroni u složene procese, osvetljavajući političku scenu kroz analize koje razmatraju prirodu vlasti, propuste opozicije i društvene izazove koji su pred nama. Preporučujemo Vam da pogledate ceo intervju i saznate više o brojnim zanimljivim temama.

Intervju je snimljen 15.10.2024. godine u našim prostorijama, u Beogradu. Emisiju je vodio novinar Aleksandar Pavković. (zvanični youtube kanal „Balkan info“, 27.10.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=zArAQ65FGK0&t=193s&pp=ygULYmFsa2FuIGluZm8%3D

Čekaju li Srbiju još jedni vanredni parlamentarni izbori?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da očekuje da bi rekonstrukcija vlade mogla da bude sprovedena između marta i juna iduće godine i naglasio da će premijer Miloš Vučević imati njegovu punu podršku. Čekaju li Srbiju još jedni vanredni parlamentarni izbori u decembru 2026. ili na proleće 2027? O tome su za Euronews Srbija u temi jutra govorili politički analitičari Cvijetin Milivojević i Srđan Barac. (www.euronews.rs, TV Euronews Serbia, emisija „Euronews jutro“, voditeljka Marija Šehić, 23.10.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=PRxDRhTInj4 

Зашто храбри Лав Који Седи На Две Хоклице не сме у (Кара)Казањ?

Неки некадашњи Батићев Чеда (идентификује се као одвјетник који је индивидуално увео санкције Русији, укрофил, израелољуб и, наравно, НАТОфан) турио ме, још 2022, откако сам први пут изјавио „да – подршка територијалном интегритету Украјине, али и Србије; не – санкцијама РФ“, на факинг „листу агената Владимира Путина у Републици Србији на основу података из безбедносних структура и критеријума које је развила Група октобар“.

Нисам то до данас обелоданио цењеном аудиторијуму.

Чекао сам да ту, међу Путиновим агентима, прочитам и часно име најмилијег руског политичара у Србији, кандидата на кога је Москва улагала све своје жетоне на свим изборима од 2012. наовамо, па да се онда и јавно похвалим како сам, коначно, међу одабранима, да би ме се и „другови из ФСБ-а коначно сетили“...

Али, ћорак!

Иначе, тај Чеда вели да (за нечије бабе здравље) „координише тимом за идентификацију Путинових агената у Републици Србији“. На листу под, ваљда, ознаком „З“ (а није симбол „специјалне војне операције“), за сада, изуписивао кусо и репато, па, под редним бројем 57, и моју небитност, а ја сам вам на тој листи за елиминацију зато што сам – цитирам: „агент утицаја који остварује интересе Владимира Путина у Србији и региону, кроз директно промовисање и пренос руске пропаганде и brаinwashing операције (испирање мозга) у Србији“!

За неупућене, на тим источним странама био сам само једном у животу, 1989, био је то још онај СССР. А за „Спутњик“, из принципијелних разлога (не дозвољавају било какву критику Александра Вучића!), не дајем изјаве најмање пет година. „Раша тудеј“ ме није ни призивала. А ако ћемо право: један деда ми је нестао у одступању Југословенске краљевске војске у отаџбини према Италији и Аустрији, а другога су из немачког ратног заробљеништва, на потезу између Плауена и Цвикауа, ослободили – Американци! Дакле, ниђе Руса ни за лека.

Дакле, не жалим се.

Само питам зашто – осим ако Чеда Октобар, заправо, не ради за Русе, а не за оне за које тврди да ради - на том карасписку нема и нашега Поглавице који се, до пре две и по године, хвалио да је ногом отварао врата код Владимировича, да се нико никада у историји није више пута видео с Путином од њега који ми је, оног маја 2012, када се спремао да преузме власт, лично „поверио“ како је по дефинитивни „бефел“ за то ишао у Берлин и  - Москву?

Већ сам негде изјавио, након што је татар Вулин ономад преузео Путинов дар у виду „свилен гајтана“, да су шансе да наш Поглавица оде на Самит БРИКС-а један одсто, а да су шансе да тамо не лети – 100 одсто.

Сећате ли се оне небулозе о „гужви у шеснаестерцу“? Као, баш у време уочи и око Самита БРИКС-а, имаће толико важнијих државничких обавеза (хеј, опозицијо, кад ће нека иницијатива Уставном суду, да видимо је ли стварно, по Уставу, да сва законодавна, извршна и судска власт мора да падне на терет овог превредног трудбеника?) да за тамо неког Путина и БРИКС нема времена. А били нам неки Хозе Фернандез или Хернандез, па онај Касаноф, баш „на нивоу“ председника Републике Србије, „заменик помоћника државног секретара за западни Балкан у Уреду за Европу и Евроазију“, добро де, и краљ Есватинија; па нас, на топлу препоруку  Шолца, заједно са Замбијом, увалио у нешто што се зове „глобална алијанса за батерије“...

Наш Поглавица, баш на дан када је требало да буде у Казању, позвао је себи у походе – ваљда да Владимиру Владимировичу иза леђа гурне прст у око и узвикне „ута-та“ - пољског премијера Туска и европску натканцеларку Фон дер Лајен.

Пошто је, претходно, месец дана производио медијске „ивенте“ (низ псеудогогађаја) поводом тога када ће саопштити иде ли или не иде на догађај. У Казан. Њ. Који се, у поимању нашег Државног Доглаварства и Климоглавства, у знак сервилности према Поглавици, можда чита и као Караказан.

Синоћ је Поглавица на Јавној утулио и последњу светлост не само русофанатицима већ и последњим русоромантицима, признањем да, пре овог 20. октобра, две и по године није смео, не само да се види, него ни да се чује са Путином. А то није био страх од Владимира Владимировича, већ од оних, биће, са западних страна.

Јер, признаде, не трепнувши: „Долазе нам Тус, фон дер Лајен, а и да не долазе, тешко бих могао на Самит БРИКС“.

Када је Поглавица, пре две године, најавио оснивање некаквог покрета или фронта за одбрану народа и државе који, наравно, никада није формирао – то недоношче сам назвао: „Покрет за бланко подршку Александру Вучићу за било шта о било чему да одлучи“!

То више није никакав покрет у настајању, већ дијагноза. Анамнеза и дијагноза политичког јавног мнења, можда и целокупне јавне сфере у Србији и покушај анестезирања јавности и насилног преумљења расположења и духа грађана ове државе.

Поглавици је све у рејтингу. Синоћ, на Јавној, самозадовољно је сеирио над наводним резултатима истраживања јавног мнења која кажу да је „ниво популарности већ 42:42 одсто, изједначен, када је реч о ЕУ и БРИКС-у“. Исто Поглавица тврди и када је реч о „подршци експлоатацији литијуму“, хвали се како је отпор противника све слабији.

То што нам копља, лукови, стреле и томахавци завршавају у рукама украјинских (и израелских?) војника, то што не смемо да заштитимо чак ни генсека УН Гутереша који позива на заштиту, између осталих, и наших, „плавих шлемова“ у јужном Либану, то што мазохистички потписујемо све антируско што има НАТО печат и рукопис (последња „Дубровачка декларација“) и агитујемо, свака част, за заштиту украјинског територијалног интегритета, а не смемо ни да зуцнемо у прилог сопственог суверенитета на КиМ, ни по јада, пошто Москва, као традиционални подржавалац актуелног режима у Србији, за сада, жмури на све то. Али, ако су БРИКС-у, осим оснивача, Руске Федерације, Бразила, Индије, Кине и Јужне Африке, почетком ове године, већ приступили Египат, Етиопија, Иран, Емирати и Саудијска Арабија, ако је тамо отпутовао чак и Ердоган, иако је Турска чланица НАТО и вечити кандидат за уфур у ЕУ, ако је тамо чак и Додик, ако наш Поглавица има „страх од летења“, зашто тамо, као посматрач, није, макар, премијер Србије?

И, да, с обзиром да су ми многи виделисти (напредњаци) замерили што председника Републике који је у пракси, све све, само не председник Републике, од 2017. зовем Врховником (пошто сам га, претходно, од 2014. звао Канцеларем), јер их, веле, то сувише подсећа на једну од побочних титула хрватског генералисимуса Туђмана, одлучио сам да нашему Свевладару Све Три Гране Власти смислим примеренију етикецију.

Зваћу га Поглавица.

А име које би му најадекватније одговарало, биће симбиоза два имена:  Бик Који Седи (Слонхе, „Спори“), духовни вођа и поглавица Сијукса који је завршио у циркусу Бафало Била, где је глумио самог себе; плус, Тајенденега (Онај Који Коцка На Два Улога; Онај Који Ставља Две Опкладе Заједно), поглавица Мохока који је своју мисију окончао у „избеглиштву“ у Канади.

Тај други био је најпознатији поглавица племена Мохока (или Каниенкехака), а осим имена Тајенденега, имао је и енглеско име Џозеф Брант, живео је од 1743-1807, завршио факултет, говорио неколико језика и оженио се белкињом! Овај, најпознатији Индијанац своје генерације лично је упознао и америчког председника Џорџа Вашингтона и британског краља Џорџа Трећег који му је чак уручио и ритуалну кецељу као симбол пријема у масонерију!

За време Америчке револуције (1775 – 1783) Тајенденега је подржавао окупаторску (?) британску страну, па је, после пораза Енглеза, морао да се склони у Канаду, где је остао до краја живота.

Овај наш, да би звучало једнако ефектно и српски и амерички, нека убудуће буде Лав Који Седи На Две Хоклице. (www.cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 22.10.2024)